SSR2012, 2012

See discussions, stats, and author profiles for this publication at: https://www.researchgate.
net/publication/297709370
Problem kvadrature Krsta: Prešernova pesnitev kot izraz kulturne

neenakovrednosti
Article · January 2012
CITATIONS READS
5 357
1 author:
Zoran Božič
University of Nova Gorica
703 PUBLICATIONS 76 CITATIONS
SEE PROFILE
Some of the authors of this publication are also working on these related projects:
Teaching documents (slovene literature) View project
Meteorites in Slovenia View project
All content following this page was uploaded by Zoran Božič on 09 March 2016.
The user has requested enhancement of the downloaded file.

ISSN 2217-5210
Научно удружење за развој српских студија, Нови Сад

(Association for the Development of Serbian Studies, Novi Sad)
SERBIAN STUDIES RESEARCH
Год. 3 / Vol. 3
Бр. 1 / No. 1
2012
Нови Сад, 2012

Vol. 3, No. 1, 2012
Publisher
Association for the Development of Serbian Studies, Novi Sad
Editorial Address
Stevana Hristića 19, 21000 Novi Sad, Serbia
tel (fax): +381 21 6396 488
email: serbian_studies@hotmail.com
Editorial Board
Boris Bulatović (editor-in-chief), University of Novi Sad (Serbia)
Tomislav Longinović, University of Wisconsin, Madison (USA)
Goran Maksimović, University of Niš (Serbia)
Ljiljana Bogoeva Sedlar, University of Belgrade (Serbia)
Persida Lazarević Di Giacomo, Università di Chieti-Pescara (Italy)
Slobodanka Vladiv-Glover, Monash University, Melbourne (Australia)
Slobodan Vladušić, University of Novi Sad (Serbia)
Alla Tatarenko, Ivan Franko National University of L’viv (Ukraine)
Miroljub Joković, University of East Sarajevo (Bosnia and Herzegovina)
Cover Design
Nenad Svilar
Print
MALA KNJIGA, Novi Sad
Journal Description
Serbian Studies Research provides scholarly articles in the fields of Serbian linguistics and litera-
ture, international relations, cultural studies, history, sociology, political science, economics, ge-
ography, demography, social anthropology, administration, law, and natural sciences, as they re-
late to the human condition.
Annual Membership
Institutional: 35 usd (including subscription and postage)
Individual: 15 usd (including subscription and postage)
Peer Review Policy and Frequency

All research articles in this journal have undergone rigorous peer-review process, based on initial
editor screening and anonymized refereeing by at least two anonymous referees. Serbian Studies
Research is published annually.
Indexing and Abstracting Information

EBSCO Publishing (full-text database)
Год. 3 , бр. 1, 2012
Издавач
Научно удружење за развој српских студија (НУРСС), Нови Сад
Адреса
Стевана Христића 19, 21000 Нови Сад
тел (факс): +381 21 6396 488
email: serbian_studies@hotmail.com
Уредништво
Борис Булатовић (главни уредник), Универзитет у Новом Саду (Србија)
Tomislav Longinović, University of Wisconsin, Madison (USA)
Горан Максимовић, Универзитет у Нишу (Србија)
Љиљана Богоева Седлар, Универзитет у Београду (Србија)
Persida Lazarević Di Giacomo, Universita degli Studi di Pescara (Italy)
Slobodanka Vladiv-Glover, Monash University, Melbourne (Australia)
Слободан Владушић, Универзитет у Новом Саду (Србија)
Алла Татаренко, Львівський національний університет ім. І. Франка (Україна)
Мирољуб Јоковић, Универзитет у Источном Сарајеву (Босна и Херцеговина)
Лектура и коректура
Корице
Ненад Свилар
Штампа
МАЛА КЊИГА, Нови Сад
УДК
008/009+3+8
Тираж
300 примерака
Индексирање часописа у базама података

EBSCO Publishing (база пуног текста)
Serbian Studies Research излази једном годишње.

САДРЖАЈ / CONTENTS
НАУЧНИ ЧЛАНЦИ / ARTICLES
Dr Tomasz Derlatka
LUŽIČKOSRPSKI ROMAN I IDEOLOGIJA.......................................................11
Dr Marcel Cornis-Pope
FROM ALTERNATIVE FORMS OF REALISM TO POST-REALISM:
TRANSITIONAL LITERATURE IN THE EAST-CENTRAL EUROPEAN
REGION IN THE 19TH AND 20TH CENTURY ...............................................41
Др Петар Пијановић
КУЛТУРА СВАКОДНЕВИЦЕ И ПРИВАТНИ ЖИВОТ У СРБИЈИ
KРАЈЕМ 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА...............................................................59
Др Владислав Б. Сотировић
АНТИСРПСКИ КАРАКТЕР КОМУНИСТИЧКЕ
ПАРТИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ....................................................................................73
Др Коста Николић
ФУНКЦИЈА КЊИЖЕВНОСТИ У СОЦИЈАЛИСТИЧКОЈ
ЈУГОСЛАВИЈИ (1945-1962) .................................................................................89
Dr Tanja Zimmermann
RADOMIR KONSTANTINOVIĆ’S PHILOSOPHY OF THE
PROVINCE AND THE YUGOSLAV “THIRD PATH” ....................................123
Dr Vesna Vukićević-Janković
DEKONSTRUKCIJA RELIGIJSKIH I DEFORMACIJA
HUMANISTIČKIH VRIJEDNOSTI U NARACIJI MIODRAGA
BULATOVIĆA ........................................................................................................137
Др Славица Гароња Радованац
ГОЛИ ОТОК И РЕЗОЛУЦИЈА ИНФОРМБИРОА У СРПСКОЈ
КЊИЖЕВНОСТИ КОЈУ ПИШУ ЖЕНЕ (Жени Лебл, Вера Ценић,
Милка Жицина) ....................................................................................................149
Dr Zoran Božič
PROBLEM KVADRATURE KRSTA: PREŠERNOVA PESNITEV
KOT IZRAZ KULTURNE NEENAKOVREDNOSTI.......................................169
Dr Konrad Włodarz
TOŻSAMOŚCIOWA TRANSFORMACJA – ANALIZA
MOTYWU DROGI W WYBRANYCH DZIEŁACH LITERATURY
ŁUŻYCKIEJ XX WIEKU.......................................................................................183
Mgr Natalia Budohoska
LINGUISTIC IDENTITY VERSUS NATIONAL IDENTITY:
THE PLACE OF ENGLISH IN POST-COLONIAL KENYA
AND MALAYSIA ...................................................................................................199
Dr Tatjana Tapavički Duronjić
PRIBLIŽAVANJE DIGITALNOJ KULTURI: „OKUPANI BITOVIMA“
KAO KONTAKT GENERACIJE U REPUBLICI SRPSKOJ.............................219
MA Nina Arsić
JAVNO SLUŠANJE KAO ČINILAC PRAVNE DRŽAVE
NA PRIMERU REPUBLIKE SRBIJE ...................................................................237
УПУТСТВО АУТОРИМА ЗА ПРИПРЕМУ РУКОПИСА
ЗА ШТАМПУ .........................................................................................................247
GUIDELINES FOR CONTRIBUTORS ......................................................................251
CONTENTS
ARTICLES
Dr Tomasz Derlatka
THE SORBIAN NOVEL AND IDEOLOGY ........................................................11
Dr Marcel Cornis-Pope
FROM ALTERNATIVE FORMS OF REALISM TO POST-REALISM:
TRANSITIONAL LITERATURE IN THE EAST-CENTRAL EUROPEAN
REGION IN THE 19TH AND 20TH CENTURY ...............................................41
Dr Petar Pijanović
EVERYDAY CULTURE AND PRIVATE LIFE IN SERBIA DURING
LATE 19TH AND EARLY 20TH CENTURY ......................................................59
Dr Vladislav B. Sotirović
ANTI-SERBIAN CHARACTER OF THE COMMUNIST PARTY
OF YUGOSLAVIA ...................................................................................................73
Dr Kosta Nikolić
THE ROLE OF THE LITERATURE IN SOCIALIST
YUGOSLAVIA (1945-1962) ...................................................................................89
Dr Tanja Zimmermann
PROVINCE AND THE YUGOSLAV “THIRD PATH” ....................................123
Dr Vesna Vukićević-Janković
DECONSTRUCTIVE TREATMENT OF THE CHRISTIAN RELIGION
AND HUMANIST VALUES IN BULATOVIĆ’S NOVEL...............................137
Dr Slavica Garonja Radovanac
THE GOLI OTOK AND THE INFORMBIRO RESOLUTION (IB)
IN SERBIAN WOMEN-WRITTEN LITERATURE (Ženi Lebl, Vera Cenić,
Milka Žicina) ...........................................................................................................149
Dr Zoran Božič
THE PROBLEM OF THE QUADRATURE OF THE BAPTISM:
PREŠEREN’S POEM AS AN EXPRESSION OF THE CULTURAL
NON-EQUIVALENCE ..........................................................................................169
Dr Konrad Włodarz
IDENTITY TRANSFORMATION – ANALYSIS OF THE MOTIF
OF THE ROAD IN SELECTED WORKS OF THE 20th CENTURY
SORBIAN LITERATURE ......................................................................................183
Mgr Natalia Budohoska
LINGUISTIC IDENTITY VERSUS NATIONAL IDENTITY:
THE PLACE OF ENGLISH IN POST-COLONIAL KENYA
AND MALAYSIA ...................................................................................................199
Dr Tatjana Tapavički Duronjić
APPROACHING DIGITAL CULTURE: „BATHED WITH BITS“ LIKE
CONTACT GENERATIONS IN REPUBLIC OF SRPSKA .............................219
MA Nina Arsić
PUBLIC HEARING AS AN ELEMENT OF A LEGAL STATE:
CASE OF THE REPUBLIC OF SERBIA .............................................................237
ЗА ШТАМПУ .........................................................................................................247
САДРЖАЈ
НАУЧНИ ЧЛАНЦИ
Др Томаш Дерлатка
ЛУЖИЧКОСРПСКИ РОМАН И ИДЕОЛОГИЈА ..........................................11
Др Марсел Корнис-Поуп
ОД АЛТЕРНАТИВНИХ ОБЛИКА РЕАЛИЗМА ДО ПОСТРЕАЛИЗМА:
ПРЕЛАЗНИ ОБЛИЦИ КЊИЖЕВНОСТИ У ИСТОЧНОМ ДЕЛУ
РЕГИОНА ЦЕНТРАЛНЕ ЕВРОПЕ У 19. И 20. ВЕКУ ...................................41
Др Петар Пијановић
КУЛТУРА СВАКОДНЕВИЦЕ И ПРИВАТНИ ЖИВОТ У СРБИЈИ
KРАЈЕМ 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА...............................................................59
Др Владислав Б. Сотировић
ПАРТИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ....................................................................................73
Др Коста Николић
ЈУГОСЛАВИЈИ (1945-1962) .................................................................................89
Др Тања Цимерман
ФИЛОСОФИЈА ПАЛАНКЕ РАДОМИРА КОНСТАНТИНОВИЋА
И ЈУГОСЛОВЕНСКИ „ТРЕЋИ ПУТ” .............................................................123
Др Весна Вукићевић-Јанковић
ДЕКОНСТРУКЦИЈА РЕЛИГИЈСКИХ И ДЕФОРМАЦИЈА
ХУМАНИСТИЧКИХ ВРИЈЕДНОСТИ У НАРАЦИЈИ
МИОДРАГА БУЛАТОВИЋА .............................................................................137
Др Славица Гароња Радованац
ГОЛИ ОТОК И РЕЗОЛУЦИЈА ИНФОРМБИРОА У СРПСКОЈ
КЊИЖЕВНОСТИ КОЈУ ПИШУ ЖЕНЕ (Жени Лебл, Вера Ценић,
Милка Жицина) ....................................................................................................149
Др Зоран Божич
ПРОБЛЕМ КВАДРАТУРЕ КРШТЕЊА: ПРЕШЕРНОВА ПОЕМА
КАО ИЗРАЗ НЕЈЕДНАКЕ КУЛТУРНЕ ВРЕДНОСТИ ...............................169
Др Конрад Влодарж
ПРЕОБРАЖАЈ ИДЕНТИТЕТА – АНАЛИЗА МОТИВА
ПУТА У ИЗАБРАНИМ ДЕЛА ЛУЖИЧКОСРПСКЕ
КЊИЖЕВНОСТИ 20. ВЕКА .............................................................................183
Mр Наталија Будохоска
ЈЕЗИЧКИ ИДЕНТИТЕТ НАСУПРОТ НАЦИОНАЛНОМ
ИДЕНТИТЕТУ: МЕСТО ЕНГЛЕСКОГ ЈЕЗИКА
У ПОСТКОЛОНИЈАЛНОЈ КЕНИЈИ И МАЛЕЗИЈИ ..................................199
Др Татјана Тапавички Дуроњић
ПРИБЛИЖАВАЊЕ ДИГИТАЛНОЈ КУЛТУРИ:
„ОКУПАНИ БИТОВИМА” КАО КОНТАКТ ГЕНЕРАЦИЈЕ
У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ.................................................................................219
МА Нина Арсић
ЈАВНО СЛУШАЊЕ КАО ЧИНИЛАЦ ПРАВНЕ ДРЖАВЕ
НА ПРИМЕРУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ............................................................237
ЗА ШТАМПУ .........................................................................................................247
Serbian Studies Research
Vol. 3, No. 1 (2012): 11-39. 11
UDC 821.162.5-31.09
Оригинални научни рад
Dr Tomasz Derlatka1
Univerzitet u Lajpcigu
Institut za sorabistiku
Nemačka
LUŽIČKOSRPSKI ROMAN I IDEOLOGIJA

Sažetak: U fokusu interesovanja ovog članka postavljene su veze koje postoje između
ideologije i romana Lužičkih Srba. Naročita pažnja posvećena je jednoj od dveju osnovnih
semantičkih sfera mogućih međusobnih odnosa, tj. problemu ideologije „izvan sfere lužičko-
srpskog romana” (pitanja ideologije „u lužičkosrpskom romanu” zanimaju nas ovde u mar-
ginalnoj meri). Polazeći od takog shvatanja, autor ovih redova analizirao je sledeće aspekte
uticaja ideologije ili antiideologije na lužičkosrpski roman: (1) okolnosti nastajanja romana
(pre 1945. godine) u lužičkosrpskoj književnosti (roman je bio najprestižnija literarna vrsta
za Lužičke Srbe, njegovo posedovanje trebalo je da njihovu književnost učini prestižnijom,
a ovaj tip želje i cilja prerastao je u svojevrsnu ideologiju); (2) zavisnost razvoja lužičkosrp-
skog romana posle 1945. godine od socijalističke ideologije (tj. masovna produkcija [soc-]
realističkih romana; okolnosti u kojima domaća marksistička nauka o književnosti odbacuje
dela koja nisu odgovarala njenim aksiomima u izučavanju romana; socrealistički roman kao
umetnička protivteža starijim romanima); (3) uticaj socijalističke ideologije na nastajanje
nekih podvrsta romana (agitativan roman, roman sa tezom, industrijalni, razvojni i satirički
roman); (4) stanovište marksističke lužičkosrpske nauke o književnosti prema romanu (pi-
tanje šta jeste, a šta nije roman) i, konkretnije, problem „lužičkosrpskog romana” (što jeste,
a šta nije „lužičkosrpski” roman); (5) jednako kvalifikovanje, sameravanje i određivanje ka-
ko celovitih romana i fragmenata romana, tako i prelaznih proznih formi, što je imalo za cilj
povećanje ukupnog broja lužičkosrpskih romana (pri tome je došlo do ozbiljnih pogrešnih
interpretacija i neodgovarajućih tumačenja); (6) ideološki motivisana recepcija lužičkosrp-
skog romana u inostranstvu posle 1945. godine. Bitan aspekat odnosa između ideologije i
lužičkosrpskog romana određuje suprotnost „ideologija-antiideologija“, koja je uslovila na-
stanak lužičkosrpskog istorijskog romana.
Ključne reči: Lužički Srbi, roman, lužičkosrpski roman, lužičkosrpska književnost, ide-
ologija, ideologija i roman, ideologija u romanu i izvan romana
1 derlatka@rz.uni-leipzig.de (Tomasz Derlatka, University of Leipzig, Institute for Sorbian Studies,

Germany)
12 | Tomasz Derlatka
Ako bismo želeli da razmotrimo aspekte lužičkosrpskog romana na opštoj ravni,

moglo bi se sa velikom dozom sigurnosti konstatovati da on predstavlja jedan kul-
turno-književni fenomen. Teško bi se našla slična kulturno-literarna pojava, i to ne
samo u oblasti slovenskih književnosti koje su za lužičkosrpsku pisanu produkciju
bile referencijalna tačka kroz veći deo njene četvorovekovne istorije, nego i u okviru
svetskih književnosti uopšte. Začuđujuća jedinstvenost romana Lužičkih Srba, stvo-
rena, pre svega, iz dinamičkih odnosa između slovenske i nemačke romaneskne tra-
dicije, rezultat je nekolikih usaglašenih uslova. Smatramo da su najznačajniji od njih:
njegova istorija, tradicija, pozicija u istoriji i poetici evropskog romana (u obzir se
uzimaju razmatranja da li je lužičkosrpski roman više element slovenske ili nemačke
književne porodice). Velikog udela u formiranju, još jednom ponavljamo, izuzetne
specifičnosti romana slovenske dijaspore u Nemačkoj – imala je i ideologija (u ovom
trenutku još uvek široko shvaćena).
S druge strane, ne sme se ipak ni prevideti činjenica da je lužičkosrpski roman
višestruko važna pojava, posebno kada se ima u vidu njegov umetnički kvalitet: u
pitanju je kvalitet i značenje kako za lužičkosrpsku književnost, tako i za kompleks
slovenskih literatura uopšte. Ovaj složeni odnos proizlazi u velikoj meri iz među-
sobnih veza romana Lužičkih Srba sa ideologijom, pri čemu nije teško domisliti da
je u tom slučaju reč pre svega (ipak ne i isključivo) o negativnoj strani takvih odno-
sa. Trebalo bi mnogo napora za pokušaj nalaženja druge književne pojave koja bi u
toliko visokom stepenu i tako svestrano zavisila od upliva ideologije, koliko od nje
zavisi roman slovenske manjine u Nemačkoj.
Pre nego što započnemo razmatranja koja određuju uporišta ovog članka, mo-
ramo ovde da iznesemo nekoliko dodatnih informacija. Već u naslovu studije po-
javljuju se tri osnovne semantičke oblasti koje je neophodno precizirati: „ideologija”,
„roman” i adjektiv – odnosno posebno njegov denotat – „lužičkosrpski”. Na primer,
„ideologija” se kao definicija, u praksi ili metafizici, može razumeti vrlo različito,
otud se i problemi povezani sa lužičkosrpskim romanom mogu posmatrati u kontek-
stu višestrukih ideoloških (ili antiideoloških) aspekata. Kakvoj je ideologiji (ili ideo-
logijama) podlegao u toku svog razvoja lužičkosrpski roman, u kojem kontekstu se
dalje pojavljuju veze između ove dve pojave – takvi i drugačiji problemi razmatraće
se na sledećim stranama ove skice.
Za razliku od definicije „romana”, pod kojom se skriva jedna od najpopularni-
jih književnih vrsta (ostavljam ovde po strani pitanje da li se u literarnoj teoriji us-
pela ubedljivo i zauvek utvrditi njegova determinisanost), a koja se shvata, recimo,
sama po sebi, više pažnje zahteva ona semantička ravan, koju implicira adjektiv „lu-
žičkosrpski”, odnosno u ovom slučaju „lužičkosrpski roman”. U sorabističkim i sla-
vističkim (nekada i u germanističkim) naučnim istraživanjima susrećemo se često
Lužičkosrpski roman i ideologija | 13
sa pojmovima kao „lužičkosrpska književnost”, „književnost Lužičkih Srba”, „lužička

literatura” itd., od čega bi moglo proizaći shvatanje da je književno stvaralaštvo lu-
žičkosrpskih pisca homogena pojava,2 pri čemu bi ova tvrdnja bila sasvim pogrešna.
Trebalo bi početi od toga da takozvane „male” ili, još bolje, „minijaturne” književno-
sti, kao na primer lužičkosrpska ili kašupska (delimično takođe i makedonska), pred-
stavljaju veoma komplikovnu književnu pojavu, prema kojoj opšta načela, kategorije
i merila koja nudi književna teorija često ne nalaze svoju upotrebu.3
Naglašavam da se, na primer, pod zbirnim pojmom „lužičkosrpska književnost”
krije polifonijsko književno stvaralaštvo; književna baština Lužičkih Srba, koja je,
slično kao i kod literarnog stvaralaštva drugih „malih” naroda (Kašuba, Makedo-
naca), mnogojezična. I još dalje, u slučaju Lužičkih Srba treba da se govori o dvema
nacionalnim grupama – o Gornjim i Donjim Lužičkim Srbima. Iako ima među nji-
ma mnogo srodstva, obe grupe bile su tokom svoje istorije najvećim delom razdvo-
jene, a samim tim živele su i razvijale se pod divergentnim političkim i društvenim
uslovima. Kao efekat ove situacije danas su vidljive mnogostruke razlike: teritorijal-
na, administrativna, jezičko-dijalekatska i, u nizu poslednja, ali ne i najmanje važna,
verska razdeljenost. Najzad, u današnje vreme u sorabističkoj lingvistici nikada se ne
govori o jedinom „lužičkosrpskom” jeziku u dvema književnim varijantama, nego o
dva samostalna jezika: gornjolužičkosrpskom i donjolužičkosrpskom jeziku, od kojih
je gornjolužičkosrpski razvijeniji, na njemu piše i govori većina, na njemu su napisa-
na glavna literarna dela. Već na ovom mestu mora se podvući da bi u oblasti nauke
o književnosti trebalo de facto govoriti o dvema lužičkosrpskim književnostima, tj.
o ovoj, koja (u različitim jezicima, upor. dalje) potiče iz Donje Lužice (donjolužič-
kosrpska književnost) i onoj, koja, isto tako mnogojezična, potiče iz Gornje Lužice
(gornolužičkosrpska književnost), a nikad o jedinoj „lužičkosrpskoj” književnosti.
Književna produkcija Lužičkih Srba isključivo na gornjolužičkosrpskom ili donjolu-
žičkosrpskom jeziku ne iscrpljuje složenost više puta napomenute stvaralačne poli-
fonije, koju definicija „lužičkosrpska književnost” podrazumeva. Pisci, koji pripadaju
nacionalnim manjinama, mogu da stvaraju i na jeziku većine (na poljskom u sluča-
ju kašupskih autora, i na nemačkom u slučaju lužičkosrpskih književnika), lužičko-
2 Pitanje „broja” lužičkosrpskih književnosti nije se često postavljalo u naučnim (slavističkim i sorabi-
stičkim) istraživanjima, a još manje u konkretnim radovima. Ovaj složen, mnogoaspektan i sporan za-
datak, koji još uvek čeka na rešenje, pokušao sam predstaviti u studiji Jedna, dwie, a może kilka „literatur
(serbo-)łużyckich”? Raz jeszcze o podstawowym problemie literaturoznawstwa sorabistycznego, u: „Zeszyty
Łużyckie“, 44 (2010), str. 185-215.
3 Upor. teze koje sam u vezi s problemom književnog prostora kod „malih” literatura, postavio u radu
„Ich melde gehorsamst, Jesusmaria! Es stimmt nicht!” – Oder Literaturtheorie und Problem der „kleinen”
Literaturen. (Erwägungen am Beispiel des „literarischen Raumes”), u: „Acta Cassubiana“, XI (2009), str. 57-68.
srpski spisatelji odmalena vladaju nemačkim jezikom, i – teorijski gledano – mogu

da pišu još na svakom svetskom jeziku (književno stvaralaštvo na drugim jezicima
danas je posebno vidljivo u kašupskoj književnosti, u kojoj se sve više tekstova piše
na engleskom jeziku).
U slučaju razmatranja o „lužičkosrpskom romanu”, pitanje da li postoji jedna,
dve ili veći broj „lužičkosrpskih” književnosti od nevelikog je značaja pošto nema
originalnih romana na donjolužičkosrpskom jeziku, pa prema tome ni u donjolužič-
kosrpskoj književnosti (pojam „lužičkosrpski roman” u daljem tekstu treba podrazu-
mevati kao romanesknu produkciju gornjolužičkih romansijera).4 Sasvim drugačije
je u slučaju književnog stvaralaštva lužičkosrpskih autora na nemačkom jeziku. Pi-
sana produkcija na nemačkom jeziku (pored produkcije na gornjolužičkosrpskom i
donjolužičkosrpskom jeziku) čini treću bitnu komponentu literarne produkcije lužič-
kosrpskih spisatelja (planirano književno stvaralaštvo na nemačkom jeziku je počelo
da se razvija tek posle 1945. godine).5 Romani lužičkosrpskih romanopisaca napisani
na nemačkom jeziku (čine značajan deo svih lužičkosrpskih romana) predstavljaju:
(1) originalna dela, koja su bila pisana i izdata jedino na nemačkom jeziku,6 (2) de-
la, koja su bila najpre pisana na nemačkom, pa su zatim prevođena na gornjolužič-
kosrpski jezik,7 (3) ekvivalentne verzije (pisac je pisao istovremeno i na nemačkom
4 Književnost na donjolužičkosrpskom jeziku poseduje samo prevode i odlomke romana koji su na-
stajali na gornjolužičkosrpskom jeziku. Prevodi celih romana su sledeći: Jurij Kravža [Jurij Krawža], Plava
pisma (Módre listy, 1964); Jurij Koh [Jurij Koch], Između sedam mostova (Mjazy sedym mostami, 1969); isti,
Ružamarja ili Rastanak u nama (Róžamarja abo Rozžognowanje we nas, 1976). Fragmenti romana: odlo-
mak iz dela Ostrvo zaboravljenih (Kupa zabytych, nastajao je nekoliko godina, u prvom izdanju objav-
ljen je 1931. godine) Jakuba Lorenca-Zaljeskog [Jakub Lorec-Zalěski], pod naslovom Kada bi nam ka-
men progovorio (Gaž buźo kamjeń powědaś k wam..., u: „Nowy Casnik“ 1956, broj 25); odlomak romana J.
Brezana Krista (Christa, u: Prědne kłoski. Wujimki z noweje serbskeje literatury, Budyšyn 1959, str. 82-102);
u istoj knjigi nalazi se i fragment iz romana Kurta Krjenca [Kurt Krjeńc], Jan – roman čoveka koji traži (Jan
– Roman pytaceho čłowjeka, isto, str. 127-138).
5
Posebno aktivan na tom polju bio je J. Brezan, pionir lužičkosrpskih pisaca kada se radi o stvaralaštvu
na nemačkom jeziku. Njegova zbirka pripovedaka Na rudini raste žito (Auf dem Rain wächst Korn, 1951)
smatra se prvim delom lužičkosrpskog autora na nemačkom jeziku; njeno štampanje izaziva burnu po-
lemiku kod lužičkosrpskih autora i kulturnih funkcionera da li je književna proizvodnja na nemačkom
jeziku još deo pisane tradicije Lužičkih Srba ili više nije. Rezultat ovih sporova bio je da je njegovom ro-
manu na nemačkom jeziku, Godina se okrene za 52 nedelje (52 Wochen sind ein Jahr, 1953) tadašnja do-
maća književna kritika odbijala pravo da bude lužičkosrpski roman, upor. dalje.
6 Postoje samo dva romana lužičkosrpskih autora koja su izišla samo na nemačkom jeziku, tj. bez gor-
njolužičkosrpske varijante, a oba su od J. Brezana: to je već pomenuti roman 52 Wochen sind ein Jahr
(1953) i mnogo kasniji Zeleni gušter (Die grüne Eidechse, 2001).
7 Navedena su samo važnija dela J. Brezana: Christa: Die Geschichte eines jungen Mädchens (1957) [gor-
njolužičkosrpski prevod Christa: Stawizna młodeje holcy, 1958]; Der Gymnasiast: Roman (1958) [gornjolu-
žičkosrpski prevod Feliks Hanuš I – Šuler, 1958]; Das Mädchen Trix und der Ochse Esau (1959) [gornjolužič-
i na gornjolužičkosrpskom jeziku, obe varijante su ili sasvim paralelne ili pokazuju

neke razlike8). Moglo bi se još reći da ni u jednom drugom književnom žanru (na
primer, u pripoveci, noveli ili sonetu) književno stvaralaštvo lužičkosrpskih autora
na nemačkom jeziku nije našlo toliki značaj kao u romanu.
Bilo je reči da, teorijski gledano, lužičkosrpski spisatelji mogu da pišu i na sva-
kom svetskom jeziku. Pa ipak, ne postoji nijedan roman nekog lužičkosrpskog pro-
zaiste koji je bio originalno pisan na drugom jeziku osim na gornjolužičkosrpskom
ili nemačkom. Zanimljivo, a ipak još uvek ne na zadovoljavajući način rešeno pitanje
„lužičkosrpskog” romana, predstavlja semantički status romansijerstva češke spisa-
teljice Bogumile Šretrove [Bohumila Šretrová]. Pretežan deo njenog celokupnog li-
terarnog dela čine tekstovi pisani o Lužičkim Srbima i za Lužičke Srbe. Štaviše, nje-
ni istorijsko-biografski romani o lužičkosrpskim istaknutim likovima,9 pisani origi-
nalno na češkom jeziku nikada nisu izišli ni u Češkoj, ni na češkom jeziku; njih je
štampalo narodno lužičkosrpsko izdavačko preduzeće „Domovina” (u prevodima
lužičkosrpskih prevodilaca Antona Navke [Anton Nawka] i Lore Kovarjove [Lora
Kowarjowa]). U koju književnost onda mi ili sorabistička nauka o književnosti svr-
stavamo njeno prozno stvaralaštvo? Nezavisno od nerešenih okolnosti statusa roma-
na B. Šretrove, kada se u ovom članku govori o „lužičkosrpskom romanu”, razume se
romaneskna proizvodnja na gornjolužičkosrpskom i na nemačkom jeziku.
Na kraju ovih uvodnih razmatranja, objasniću da se odnosi između „ideologije”
i „lužičkosrpskog romana” mogu dokazati u brojnim aspektima. Najvažnija delimi-
nativna linija prati se, po mome mišljenju, između pojmova „ideologija izvan lužič-
kosrpskog romana” i „ideologija u lužičkosrpskom romanu”. U prvom slučaju radi
se uglavnom o procesu nastanka tog literarnog žanra u lužičkosrpskoj književnosti,
dalje o definisanju, razmatranju i sagledavanju (pre svega sorabističke nauke o knji-
kosrpski prevod Trix a woł Jonas, 1959]; Semester der verlorenen Zeit: Roman (1960) [gornjolužičkosrpski
prevod Feliks Hanuš II – Wučbne lěta, 1960].
8 Navedena su samo važnija dela J. Brezana: Robert i Sabina (Robert a Sabina, 1962) [nemačka verzija
Eine Liebesgeschichte, 1962]; Povratak u Krakov (Nawrót do Krakowa, 1966) [nemačka verzija Reise nach
Krakau, 1966]; Crni mlin (Čorny młyn, 1968) [nemačka verzija Die schwarze Mühle, 1968]; Krabat (Krabat,
1976) [nemačka verzija Krabat oder Die Verwandlung der Welt (Krabat ili preobražaj sveta), 1976); Stari otac
(Stary nan, 1982) [nemačka verzija Bild des Vaters, 1982]; Krabat. Druga knjiga (Krabat. Druha kniha, 1994)
[nemačka verzija Krabat oder Die Bewahrung der Welt (Krabat ili Čuvanje sveta, 1995]; Stanovnici sela Salov
(Salowčenjo, 1997) [nemačka verzija Die Leute von Salow, 1997].
9 Među ostalima: Herta (vlastito ime, 1965); Cvet vresaka: za pamćenje Jana Radiserba-Vjele (Kwěćel wrj-
osa: k wopomnjenju J. Radyserba-Wjele, 1968); Tajane uspomene: iz života i dejstvovanja Jana Bohuhvala
Dejke (Tajne dopomnjenki: ze žiwjenja a skutkowanja Jana Bohuchwała Dejki, 1978); Flincovo zlato
(Flincowe złoto, 1980); Želim kući: biografski roman o Jakubu Bartu-Čišinskom (Chcu domoj: biografiski ro-
man wo Jakubje Barće-Ćišinskim, 1983); Anonimna pisma (Anonymne listy, 1987); Mihal iz Bjelšeca (Michał
z Bělšec, 1992).
ževnosti) određenog romana romanom (ovo pitanje uopšte nije tako očevidno kako
bi se moglo činiti, o tome videti dalje u tekstu ), a još dalje i o razumevanju jednog
ili drugog romana lužičkosrpskim romanom itd. U slučaju druge semantičke sfere,
koja je bila određena kao „ideologija u lužičkosrpskom romanu”, u prvi plan stavlja
se prisustvo ideoloških komponenti na tematskoj ravni književnog dela. Ovde je po-
trebno izdvojiti pre svega književno skiciranje lužičkosrpsko-nemačkog antagoniz-
ma (u romanima, ili bolje u pokušajima romana do 1945. godine), zatim imanentnog
antagonizma unutar lužičkosrpskog književnog opredeljenja (germanizacija nekih
Lužičkih Srba, isto u doba do 1945. godine), najzad masovno pojavljivanje elemenata
komunističke i socijalističke ideologije u lužičkosrpskom romanu posle 1945. godine.
U ovom članku koncentrisaću se samo na najvažnije aspekte „ideologije izvan
lužičkosrpskog romana”. Problem predstavljanja „ideologije u lužičkosrpskom ro-
manu” čini zadatak za posebnu studiju, a u ovoj skici se ovi problemi pominju samo
na margini razmatranja.
Razmišljanja o „ideologiji izvan lužičkosrpskog romana” potrebno je započeti

od jednostavnih stvari, bez kojih bi pravilno shvatanje veza koje postoje između obe
pojave bilo veoma otežano. Lužičkosrpski roman, pisan na gornjolužičkosrpskom
jeziku (veći broj dela) i na nemačkom jeziku (manji broj), pojava je novog razvojnog
razdoblja lužičkosrpske književnosti. Isproban kroz neuspešne pokušaje stvaranja tog
književnog žanra u periodu pre Drugog svetskog rata, lužičkosrpski roman rodio se
u punoj snazi tek posle 1945. godine.10 U odnosu na to šta podrazumeva izuzetnost
ovog žanra razume se njegovo munjevito formiranje posle 1945. godine. Ova vrsta
se i po kvalitetu i po kvantitetu razvijala tako brzo da je počev od 1955. godine za
samo dve decenije postala dominantna u čitavom genološkom [polj.: „genologia“,
nem.: „Gattungslehre“] sistemu lužičkosrpske književnosti: u periodu 1955-1975, ne
bez pomoći ideologije, roman je postao najznačajniji književni žanr u lužičkosrpskoj
književnosti. Od 1975. godine uočava se kompleksno slabljenje romana, a posle po-
10 U tome aspektu treba da se ukaže na srodan proces nastajanja romana u okviru slovenskih književ-
nosti uopšte, što dokazuje i literatura Makedonaca. I u njoj se rodio roman tek posle Drugog svetskog
rata (prvi roman, napisan na standardnom makedonskom jeziku, bio je roman Slavka Janevskog Cело
иэа седам јасенова, izašao 1952), napisan kasnije nego u lužičkosrpskoj ili u kašupskoj književnosti
(prvi kašupski roman Remusovi život i doživljaji [Żëcé i przigodë Remusa] Aleksandra Majkuevščeg [kaš.
Aleksander Majkòwsczi, polj. Aleksander Majkowski] objavio se kao knjiga 1938. godine). Među lužičko-
srpskom i makedonskom književnošću postoji niz zanimljivih korelacija, od kojih sam najvažnije pred-
stavio u raspravi Wo typologiskich konwergencijach serbskeje i makedonskeje literatury (u štampi).
litičkog prevrata 1989. godine (ova godina je po mnogo čemu bila prelomna za celu
situaciju dijaspore) registruje se krah romaneskne proizvodnje kod Lužičkih Srba;
produkcija romana u ovo doba pala do minimum minimoruma (izašla su samo tri
romana na gornjolužičkosrpskim jeziku11).
Podjednako osobena kao i istorija lužičkosrpskog romana jeste i njegova poeti-
ka. Većina romana Lužičkih Srba jesu romani socijalističkog realizma, koji nisu iz-
begli čest, nizak nivo sličnih proba, poznatih nauci iz svih istočnoevropskih književ-
nosti, koje su posle 1945. godine, kao literatura njihove manjine, trpele vidni pritisak
metode realnog socijalizma. Ovi su romani, a posebno romani o zemljoradničkim
zadrugama na selu,12 bili ponos lužičkosrpske umetnosti reči u drugoj polovini pe-
desetih i tokom decenija šezdesetih godina 20. veka. Danas su oni, u većini sluča-
jeva, pojava o kojoj se ne govori – ovi romani počivaju u Lužičkosrpskoj centralnoj
biblioteci u Baucenu u magacinskoj tami i samo u izuzetnim slučajevima dopru do
svetlosti dana. Drugu veoma značajnu komponentu poetike lužičkosrpskog romana
čini njegova topofilija (u bahelardovskom [Gaston Bachelard] smislu reči: veza pro-
stora o kojem se pripoveda sa realnim, geografskim prostorom). Radnja praktično
svih lužičkosrpskih romana (i to ne samo romana već praktično i svih fikcionalnih
proznih tekstova manjine uopšte), osim romana J. Brezana [Jurij Brězan] Trix a woł
Jonas, odigrava se na delu teritorije geografskih Lužica, na kojoj stanuju Lužički Sr-
bi. Pošto su pisci, kao i čitaoci, od srednjeg veka živeli po selima i bili zemljoradnici,
i književnost je birala probleme specifične za selo, pa zato i ne može čuditi da je me-
sto radnje lužičkosrpske proze gotovo uvek i neizostavno selo.13
Uzbudljivim se predstavlja i pitanje tradicije lužičkosrpskog romana, kao i nje-
govog mesta u okviru evropskih književnosti. Sve predratne probe romana lužičko-
srpskih autora14 bile su pokušaji, koji su imali svoj uzor u (zapadno)slovenskom ro-
manu, a isto tako i mnogi pokušaji iz posleratnih romana predstavljaju dokaz o ova-
11 J. Brězan, Krabat. Druha kniha, Budyšin 1994; J. Brězan, Salowčenjo, Budyšin 1997; Křesćan Krawc, Raj:
roman lužičkosrpske porodice (Paradiz: roman serbskeje swójby), Budyšin 2009.
12
Vidi o tome podrobnije: Zbigniew Jarosiński, Nadwiślański socrealizm, Warszava 1999, str. 83-88.
13 Zanimljiva u tom pogledu je i činjenica da nemamo nijedan lužičkosrpski roman, čija bi radnja bila
smeštena u gradu. Ono što razlikuje socrealistički roman Lužičkih Srba od njegovog uzora jeste i to što
ne postoji nijedan roman sa radnjom u fabrici (samo se u fragmentima romana K. Krjenca Jan – roman
čoveka koji traži radnja odvija u fabrici). Pri tome, u kombinatu je trebalo da se odigraju događaji u na-
javljenom, započetom, ali ipak nikad dovršenom romanu J. Brezana o izgradnji najvećeg kombinata u
Lužici, Čorna Pumpa, a o tom romanu će biti više reći kasnije.
14 Među ostalima probe romana predstavljaju i dela Jana Radiserba-Vjele [Jan Radyserb-Wjela] Napad
kod Bukeca (Nadpad pola Bukec, 1852), Bitka kod Budišina (Bitwa pola Budyšina, 1891), Jan Manja ili Gde
je moje imanje (Jan Manja abo Hdźe statok mój, 1886) i pokušaj đaka Praške Serbovke Jurija Vingera [Jurij
Winger] Hronov (Hronow, [ime mesta] 1893).
kvom poreklu uzora. Pri stvaranju romana-trilogije Boščij Serbin (Bosćij Serbin, 1963,
1964, 1965), koji prikazuje doba sedmogodišnjeg rata, Marja Kubašec (po struci isto-
ričarka), ugledala se na delo F. L. Vjek (F. L. Věk) velikana češkog istorijskog romana
Alojza Jiraseka [Alois Jirásek], dok se roman Pod suprotnom lopatom (Pod wopačnej
łopaću, 1961) A. Navke smatra lužičkosrpskom „švejkijadom”. Ipak, većina romana
Lužičkih Srba, koji su nastali nakon 1945. godine, dokazuje očigledno srodstvo sa
uzorom na nemački roman, na čelu sa njegovom najkarakterističnijom vrstom koju
germanistička nauka o književnosti imenuje terminom Entwicklungsroman (razvojni
roman). Najveće dostignuće ne samo žanra romana već i cele lužičkosrpske književ-
nosti pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, bio je J. Brezanov roman-trilogija
o Generaciji gorkih iskustava.15
Na ovom mestu je posebno važno istaći još nešto. Tipična lužičkosrpska roman-
sijerska pojava, koju je teško u to vreme naći ne samo u slovenskim književnostima
nego i u celoj svetskoj literaturi, jeste ciklus dela o Krabatu (Crni mlin, 1968; Krabat,
1976; Krabat. Druga knjiga, 1994) J. Brezana, vodećeg, najproduktivnog i najafirmi-
sanijeg romanopisca u istoriji lužičkosrpske književnosti. Inkorporiranje folklori-
stičkih motiva u roman, pri istovremenom korišćenju kompozicije koja je svojstve-
na postmodernističkom romanu (linearnost radnje, prostora i vremena, dve ravni
radnje – realna i fantastička), zajedno sa snažnim filozofskim uporištem dela (pita-
nje smisla života, traženje puta ka humanosti, problem čovekove sreće) – čini poseb-
nosti ovog ciklusa romana, koje nećemo naći kod drugih (a posebno ne slovenskih)
književnosti.16 Dilogija o Krabatu, sa specifičnim štimungom, smatra se vrhunskim
delom, kojim je J. Brezan podigao književnost jedne manjine do evropskih dometa.
Iz dosad kazanog jasno proizilazi da su u različitim razdobljima istorije lužičko-
srpskog romana na njegov razvoj uticale dve tradicije: (1) do 1945. godine (J. Vinger)
i delimično posle nje (M. Kubašec, A. Navka), to su bili istorijski romani zapadnoslo-
venskog kruga (češki i poljski), (2) posle 1945. godine i romani iz (istočno)nemačkog
kruga. Sedamdesetih godina J. Brezan nastojao je da stvori model lužičkosrpskog ro-
mana (ciklus o Krabatu). Problematična, i u pogledu na tradiciju i kontinuitet lužič-
15 Feliks Hanuš II – Učenik (Feliks Hanuš I – Šuler, 1958), Feliks Hanuš II – Godine nastave (Feliks Hanuš II –
Wučbne lěta, 1960), Feliks Hanuš III – Zrele godine (Feliks Hanuš III – Zrałe lěta, 1964). U sva tri dela obuhva-
ćeno je razdoblje od dvadesetih do pedesetih godina prošlog veka, tj. od završetka Prvog svetskog rata,
preko perioda Vajmarske republike, dolaska Hitlera na vlast, divljanja nacista, Drugog svetskog rata, do
oslobođenja i obnove zemlje. U ovoj freskoslici života Lužičkih Srba autor prikazuje buđenje socijalne
i nacionalne svesti svog junaka, prati njegovo sazrevanje kako socijalno tako i političko. Roman umno-
gome podseća (pre svega u prva dva dela) na život i iskustva samog J. Brezana.
16 Problem komplementarnosti areala slovenskih „većih” književnosti sa „malim” slovenskim literatura-
ma (kašupskom, lužičkosrpskom) skicirao sam u članku O potrzebie uwzględniania w programach studiów
slawistycznych literatury serbołużyckiej i kaszubskiej (u štampi).
kosrpskog romana negativna činjenica je da nije – kako bi se to inače očekivalo – ni

razvijana, niti utvrđena norma kojom je ovaj autor pokušao da stvori Krabat.
U odnosu na na glavni razvojni tok lužičkosrpskog romana posle 1945. godine,
može se konstatovati da su fundamentalnu ulogu odigrala tri umetnička pravca: (1)
roman o zemljoradničkim zadrugama, i to u velikoj meri u skladu sa tipičnim roma-
nima socijalističkog realizma (ovaj tok je bio plodan sve do 1989. godine, kada je iza-
šao još jedan roman ovog tipa od Kšeščana Kravca [Křesćan Krawc] Dočekajmo pro-
leća [Wočakńmy nalěćo]); (2) istorijski roman i (3) ostali romani, na primer, romani
pedesetih i šezdesetih godina o položaju Lužičkih Srba u doba fašizma, u vreme Dru-
gog svetskog rata, kao i romani o antifašističkom pokretu, a ovde pripadaju i Krabat
J. Brezana, kao i roman Dani u daljini Marje Mlinkove [Marja Młynkowa] i nekoliko
drugih dela (ženski roman, omladinski roman). Pogledamo li na taj problem nešto
podrobnije, ispostavlja se da lužičkosrpski roman nije koherentna pojava, već kao
celina mora da bude posmatran kao konglomerat pojedinačnih tekstova (ako se ne
uzmu u obzir trilogije i dilogije). Neki romani funkcionišu kao cela literarna podvr-
sta. Na primer, istorijski roman, najprestižnija podvrsta za lužičkosrpsku književnost
i tokom skoro hiljadu godina njen neispunjeni san (osim ako ne uzmemo u ovom
trenutku u obzir pokušaj romana Bena Budara [Ben Budar] Posećena lipa [Porubana
lipa, oko 1958]), tesno je vezan sa imenom samo jednog autora, M. Kubašec, koja je
ovaj je žanr unela u književnost Lužičkih Srba. I još, ženski ili devojački roman, ako
izuzmemo prvobitnu probu J. Brezana Krista (Christa), ima svog predstavnika u liku
i delu Hanjže Bjenšove [Hańža Bjeńšowa], koja se jedina među lužičkosrpskim spi-
sateljima njime bavila i izdala dva romana (Ukroćena duga [Skludźena tučel, 1965],
Monika [1980]). Stoga se ne može govoriti o matičnoj tradiciji i kontinuitetu lužič-
kosrpskog romana. Ono što pojedinačne tekstove nesumnjivo spaja jeste njihova lu-
žičkosrpska tematika i činjenica da su proistekli iz pera lužičkosrpskih književnika.
Ideologija „izvan lužičkosrpskog romana” videće se kroz nekoliko aspekata od

kojih se ovde razmatraju samo najvažniji.
Prvi ću povezati sa okolnostima nastajanja romana u lužičkosrpskoj književno-
sti. Pre nego što započnem sa objašnjenjima, ponovo je potrebno da se ovde navede
nekoliko osnovnih informacija. Lužičkosrpska književnost, kao jedna od „minijatur-
nih” literatura u mnogim aspektima pokazuje znatne deformacije, od kojih je mož-
da najveća patološka situacija u sistemu književnih žanrova. Ova, možda i drastična
formulacija označava da se u genološkom sistemu lužičkosrpske književnosti pojav-
ljuju i odlike kao što su bezuslovno dominiranje lirike, prozna književnost zauzima
u hijerarhiji drugo mesto, dok je dramska umetnost veoma sitna grana (ova okolnost
je implicirana tešnjim odnosom drame kao literarnog teksta i pozorišta). U sistemu
proznih žanrova „malih” književnosti, kao što je lužičkosrpska (ali i kašupska) ka-
rakterističnu situaciju određuje prevaga kratkih proznih formi. Najpopularniji pro-
zni žanrovi jesu pripovetke, kratke priče, manje ima novela, ali roman nije zadobio
veću popularnost među piscima. Ove kratke forme negovali su svi lužičkosrpski pis-
ci u prošlosti, jer su bile pogodne za kalendare (najrasprostranjenije lužičkosrpske
knjige) i časopise, a u punoj su meri zadovoljavale potrebe neobrazovanog čitaoca.
Upravo takva, a ne drugačija žanrovska struktura epske proze u „malim” književno-
stima proizlazila je u prvom redu iz tehničkih (ne)mogućnosti izdavanja opsežnijih
proznih tekstova. Do 1945. godine lužičkosrpska prozna književnost sporadično se
izdavala u formi knjige, ona se uglavnom – kao što je već naglašeno – štampala po
časopisima i kalendarima, od čijih su struktura (pre svega zbog ograničenosti pro-
stora) prisutnija kraća dela. Pošto i nije bilo moguće da se ona razvija ni u širinu, niti
u dubinu, u svom razvoju se okrenula kratkim formama, tako da je do 1945. godine
teško govoriti o postojanju lužičkosrpskog romana17, a i one probe romana pojedinih
pisaca su takođe objavljivane u časopisima. Tek stvaranje mogućnosti publikovanja
opširnih tekstova, koji kod Lužičkih Srba postoje tek posle 1945. godine (u početku
su se lužičkosrpske knjige štampale u nemačkim štamparijama, a od 1958. godine u
domaćoj izdavačkoj kući „Domovina”), odredilo je i razvoj većih proznih dela: veći
deo svih od – po mom računanju – četrdesetpet lužičkosrpskih romana izašao je18 u
periodu između 1945. i 1989. godine.
17
Do 1945. godine izišli su sledeći pokušaji romana (iz više razloga ne može se o njima govoriti kao
o pravim romanima): Jakub Bart-Čišinski, Patriota i renegat. Roman iz novijih vremena (Narodowc a
wotrodźenc. Roman z nowišich časow, 1879/1890, kao knjiga 1937); Jurij Vinger, Hronov (Hronow, 1893,
pokušaj istorijskog romana, u stvari opsežna pripovetka); Jan Valtar [Jan Wałtar], Timoteus. Slika iz pred-
nog hrišćanstva (Timotheus. Wobraz z prěnjeho křesćanstwa, 1899); dva anonimna teksta: Hertina tajna.
Roman (Herćine potajnstwo. Roman, 1921) i Marica i Hanica. Roman (Marica a Hanica [vlastita imena].
Roman, 1928); tri „romana” Romualda Domaške [Romuald Domaška]: Veštice (Chodojty, 1927), Napoleon
i lužičkosrpski vojnik (Napoleon a serbski wojak, 1931), Kasandra (vlastito ime, 1931/32); J. Lorenca-
Zaljeskoga Ostrvo zaboravljenih (kao knjiga u 1931. godini) i fragment realističkog romana U okovima
sudbine (W putach wosuda, 1936).
18 U raspravama o problemima romana Lužičkih Srba ne sme se prećutati ni postojanje lužičkosrp-
skog „antiromana”. Ovaj pojam razumem nešto malo drugačije nego teoretičar antiromana Mihel Butor
[Michel Butor] (usput rečeno, u lužičkosrpskoj književnosti imamo samo jedan primer antiromana u
smislu koncepcije M. Butora, ovde se radi o kratkom tekstu Jurija Kejške [Jurij Chěžka] pod naslovom
Početak romana [Započatk romana, koji je štampan 14. 05. 1938. u manuskriptnom časopisu lužičkosrp-
skih studenata u Pragu „Opštinska okružnica” {„Gmejnska heja”}]). Pod definicijom „antiroman” razume
se sledeće: (1) deklarisani, ali nenapisani romani, (2) započeti, ali nedovršeni romani i (3) dovršeni romani
koji, iz različitih razloga, nisu izašli iz štampe. Postojanje ovih romana trebalo bi imati pred očima zbog
njihovog broja: u svom istraživanjima nabrojao sam skoro dvadeset antiromana, što čini nešto manje od
Ove kratke informacije svedoče o nekoliko činjenica. Prvo, određenje „malih”

književnosti, koje daju prednost kraćim proznim delima, ne ostavlja mesta za po-
stojanje većih epskih ili proznih formi, a roman je upravo najopširniji prozni žanr
od svih književnih žanrova. Nastanak romana (ponavljam: žanra, koji je po pravilu
„stran” malim književnostima19), a posebno njegov krupan procvat u lužičkosrpskoj
književnosti za tako kratko vreme, morao je biti uslovljen drugačijim faktorima nego
što su „genetički”: oba procesa samo su u maloj meri izašla iz „prirodnog” razvojnog
toka lužičkosrpske književnosti, u većoj meri formirala su se pod pritiskom ideolo-
gije, posebno socijalističke.20
Drugo, iako žanr romana, koji je, kako je već rečeno, za „male” književnosti
(uključući i lužičkosrpsku) „strani” književni žanr, značajna je činjenica da je roman
postao najprestižnija literarna vrsta za književnu tradiciju Lužičkih Srba. Posedova-
nje žanra romana učinilo je ovu književnost prestižnom, pa je ovakvo postupanje
brzo preraslo u svojevrsnu ideologiju. Ideološki je bio motivisan nastanak i prvog
lužičkosrpskog romana. J. Bart-Čišinski, klasik i najveći (gornjo)lužičkosrpski pe-
snik, želeo je da obogati skromnu književnost svog naroda literarnim formama ko-
jih u njoj nije bilo (na primer, orijentalni lirski žanrovi). U svojim mladim godina-
ma pisao je prvi „nacionalni ep” u (gornjo)lužičkosrpskoj književnosti Mladoženja
(Nawoženja, 1877), prvi (gornjo)lužičkosrpski originalni pozorišni komad Na gradi-
polovine od svih (štampanih) lužičkosrpskih romana. Pri tome, antiromani dokumentuju idealne razvoj-
ne faze i tokove lužičkosrpskog romana: pre 1945. godine napisana su samo četiri antiromana, a većina
od svih ovih koncipirana je kao socrealistički roman.
19
Kao primer može se ovde navesti druga književnost zapadnoslovenskih dijaspora, tj. književnost
Kašuba. U njoj, koja nije ni mlađa, niti po kvalitetu slabija od književnosti Lužičkih Srba, postoji samo
pet romana. Takođe, ni makedonska književnost ne može da se pohvali velikim brojem romana. Čini se
da upravo pozicija romana u kašupskoj književnosti najbolje ilustruje mesto žanra romana u sistemu
književnih žanrova i vrsta u „malim” literaturama.
20
Glavan uzrok ove situacije bio je sasvim drugačiji model državne potpore za obe kulture, posebno
u periodu 1945-1989. Razvoj lužičkosrpske kulture bio je u ovom dobu podržavan pomoću nemalih fi-
nansijskih sredstava od države (kako je to i danas), dok je državna finansijska potpora za razvoj kašup-
ske kulture u istom razdoblju bila minimalna. To je razlog što se cela kašupska književnost, ukljujući i
roman nije mogla aktivno razvijati u širinu niti u dubinu. Shodno rečenom, vredi da se na ovom mestu
citiraju reči Cezara Obrahta-Pronzinskog [Cezary Obracht-Prondzyński], koji je pisao: „Do 1990. godine
(…) izašlo je [u kašupskoj književnosti – T.D.] gotovo 350 književnih naslova u punom tiražu preko jed-
nog miliona primeraka. Pridodajmo – sve to bez finansijskih sredstva iz opšteg državnog budžeta ili sa
simboličkom finansijskom podrškom, bez dodeljivanja papira, garancije mesta u štamparijama, bez stal-
nih izdavačkih prava i pri stalnom otporu strane vlasti (ne samo cenzure)! Izuzetnim društvenim napo-
rom!” [„Do 1990 roku (…) ukazało się blisko 350 tytułów w łącznym nakładzie ponad 1 mln egzemplarzy.
Dodajmy – wszystko to bez państwowych dotacji lub przy symbolicznym wsparciu finansowym, bez
przydziałów papieru, gwarancji miejsc w drukarniach, bez stałych praw wydawniczych i przy ciągłym
oporze ze strony władz (nie tylko cenzury)! Wyłącznie wysiłkiem społecznym!”] (upor. taj, Kaszubi dzisiaj.
Kultura – język – tożsamość, Gdańsk 2007, str. 28).
štu (Na Hrodźišću, objavljen 1880. godine). Kao poslednji književni žanr, dodaćemo,
žanr koji je u to vreme u Evropi dobio poseban značaj, pokušao je da napiše roman,
delo Patriota i renegat. Roman iz novijih vremena (Narodowc a wotrodźenc. Roman
z nowišich časow, 1879/1880).21 Veza između ideologije i romana zasniva se u ovom
slučaju na tome što su ovi pokušaji dopunjavanja genološkog sistema žanrovima koji
nisu postojali u domaćoj književnosti imali ideološku motivaciju. Prema shvatanju
pisaca, literatura koja nije imala roman nije bila „puna“ književnost, stoga oni, ko-
ji se smatraju klasicima, treba da nadoknade ovu prazninu. Sigurno je da je veliku
ulogu tu igrao još i jedan ideološki činilac: lužičkosrpska književnost je želela da u
ovom aspektu dosegne češku i poljsku književnost, prema kojima se do 1945. godi-
ne odnosila kao prema umetničkim uzorima. Na kraju dodajem da je ideologijom
motivisano pojavljivanje romana u lužičkosrpskoj književnosti bio u mojim očima
jedini pozitivni aspekt odnosa lužičkosrpskog romana i ideologije.
U značajno većoj meri uticala je ideologija na razvitak lužičkosrpskog romana
posle 1945. godine. Umetnički okvir sve silnijeg socijalističkog sistema, tj. metoda
socijalističkog realizma (socrealizma), smatrao je roman najvažnijom od svih lite-
rarnih vrsta, koji je tako postao i najvažnije (književno) oruđe u rukama komuni-
stičkih ideologa kulture. Ne smemo smetnuti s uma da je roman (pre svega realistič-
ki) bio najprestižniji književni žanr realnog socijalizma, dok književnost Lužičkih
Srba, izostavljajući u ovom trenutku predratne probe, nije posedovala pravi roman
sve do 1945. godine. Tako se i na ideološkom i na pragmatičkom22 planu želelo da
se roman što pre napiše. Slično mišljenje kao lužičkosrpski ideolozi imali su i lužič-
kosrpski prozni pisci,23 koji su ubrzo pokušali da ispune ovaj zahtev. Prvi se tog po-
sla prihvatio J. Brezan, predvodnik kulturnog života lužičkosrpske omladine, koji je
već 1949. godine napisao dva romana: Moja žena Madlena (Moja žona Madelena) i
MAS (MAS [na nemačkom: Maschinen-Ausleih-Station], koji je ostavio u fragmen-
21
Analizirujući ovu romansijersku probu, piše Pjetr Malink [Pětr Malink] s pravom: „Zanimljivije je što
se u vezi s time pojavljuje prvi put u lužičkosrpskoj književnosti pojam „roman”“ [„zajimawe je, zo so w
tutym zwisku wopřijeće „roman” prěni raz w serbskej literaturje jewi“]. Upor. Pětr Malink, Stawizny ser-
bskeho pismowstwa [X]. Doba rozkćěwa serbskeje narodneje literatury [I]. Druhi dźěl: Jakub Bart-Ćišinski –
stworićel serbskeje klasiskeje literatury, u: Serbšćina. Studijne listy 11-15 [12. list], Budyšin 1957/1958, str.
1000.
22 Osim očiglednih konvergencija s paradigmama socijalističkog realizma, lužičkosrpska književnost
dokazivala je i čitav niz dubokih divergencija. O približavanju videti: Christian Prunitsch, Konvergenzen
des sorbischen Literaturmodells und der Poetik des Sozialistischen Realismus, u: Alfrun Kliems; Ute Raßloff;
Peter Zajac (urednici): Sozialistischer Realismus. Lyrik des 20. Jahrhunderts in Ost-Mittel-Europa II, Berlin
2006, str. 63-77.
23 Podrobnije videti o tome moj rad O początkach realizmu socjalistycznego w kulturze (literaturze) ser-
bołużyckiej (1947-1953) (Płaszczyzna wypowiedzi programowych), u: „Slavia” 76 (2007), 4, str. 429-441.
tu). Iz naslova drugog navedenog romana proizlazi da je on bio prvi roman socijali-
stičkog realizma o zemljoradničkoj zadruzi u lužičkosrpskoj književnosti i jedan od
prvih u slovenskim književnostima uopšte. Ukoliko govorimo o problematici utica-
ja socijalističke ideologije na lužičkosrpski roman, samo ću istaći (pošto je ovo tema
za opširnu razradu), da je mnogo toga od temata konkretnih dela, pa i cele podvrste
romana (kao na pr. satirični roman) nastavilo da se razvija iz ideoloških očekivanja
i smernica (najvažnije primere ću predstaviti).
O zavisnosti razvoja lužičkosrpskog romana od socijalističke ideologije posle
1945. godine svedoči i druga činjenica. Kada je polovinom sedamdesetih, a pre svega
u osamdesetim godinama prošlog veka socijalistička ideologija kako u Istočnoj Ne-
mačkoj, tako i kod samih Lužičkih Srba slabila, gubio se i dah romana. Iz ovog doba
imamo znatno manje romanesknih dela lužičkosrpskih romansijera. Posle prevrata
1989. godine, kada procvat književnosti i umetnička sloboda ne podležu više nika-
kvim pritiscima i naredbama (pogotovo ne ideologiji), romaneskna proizvodnja kod
Lužičkih Srba pala je na minimum. Ako ne bismo uzeli u obzir period u hronološkim
granicama 1945-1989, kada je, iako ideološki stimulisan, razvoj lužičkosrpskog ro-
mana bio intenzivan, lako se uočava da lužičkosrpski roman ima identičan razvojni
put kao i već pomenuti kašupski roman, u čijem razvitku međusobne veze ideologi-
je i književnosti nisu bile tako jake, već je njegov razvitak rezultat prvenstveno ima-
nentnih uslova. Drugimi rečima: da nije bilo socijalističke ideologije, ne bi nastao
veći broj lužičkosrpskih romana.
Ne sme se zaboraviti ni to da je marksistička nauka u književnosti posle 1945.
godine sama definisala pravila, čije je ispunjenje davalo jednom književnom delu
pravo da se etiketira „romanom”. Glavni kriterijum po kojem se merila „romanes-
knost” konkretnog romana postao je stepen pojavljajućih realističkih elemenata u
njemu. Po mišljenju teoretičara socijalističkog realizma, ovaj stepen morao je da bu-
de što veći, jer se uopšte nisu mogli pojaviti „nezdravi” elementi fantastike ili nazad-
ne romantike. Ove paradigme su prodirale u lužičkosrpsku književnost u periodu
između 1945. i 1989. godine, u kojem ona je bila integralni, organski i sastavni deo
književnosti Nemačke Demokratske Republike, iz tzv. „Formalismus-Debatte”, koja
se posle 1945. godine razvijala u istočnonemačkoj književnoj kritici i nauci o knji-
ževnosti u širokoj skali, i koja se utisnula u skoro sve strukturne i tematske aspekte
lužičkosrpskog romana (i cele literature). Pre svega, u lužičkosrpskoj književnosti je
započela masovna produkcija (soc)realističkih romana, čiji je kvalitet u današnjem
svetlu ravan nuli (prema ostalim naučnim shvatanjima, upravo odatle isplivava teš-
koća sa utvrđivanjem vrednosti lužičkosrpskog romana kao celine). Nije to bila je-
dina među posledicama ove diskusije, pošto se - usled direktive marksističke nauke
o književnosti - u domaćoj nauci o književnosti vršio još jedan vrlo opasan proces.
Pedesetih i šezdesetih godina proteklog veka domaći istraživači su započeli da ana-

liziraju tekstove, uglavnom prozna dela, sa stanovišta njihove „kompatibilnosti” sa
realističkim modelom socijalističke književnosti. Posledica toga procesa jeste da su se
neka dela i neki autori našli na meti kritike. Ovo je u najvećoj meri pogodilo prozno
stvaralaštvo Romualda Domaške. Spisatelj najčitanijih, moralno-poučnih, proznih
dela, u tom času je postao za lužičkosrpske ideologe lak cilj hajke na književnom po-
lju. Njegovo poimanje uloge lužičkosrpske književnosti, kao i konkretne realizacije i
rešenja u tekstovima, nije odgovaralo aksiomima socijalističke nauke o književnosti.
Neodobravanje upereno ka Domaški i njegovim delima, i to, zanimljivo, pre svega
ka njegovim romanesknim probama, izrazili su mnogi lužičkosrpski kulturni funk-
cioneri. Bio je to, na primer, Jurij Mlink [Jurij Młynk], koji je osudio autorov poku-
šaj istorijskog romana pod naslovom Veštice (Chodojty): „Mada su neki odlomci do-
sta interesantni i verni, ipak je ceo „roman” vrlo nerealistički, ponekad i fantastičan”
[„Hačrunjež su wšelake wotstawki dosć zajimawe a wěrne, je cyły „roman” chětro
njerealistiski, haj druhdy fantastiski“]. „I u njegovim drugim opširnim ‚romanima‘
i pripovetkama realistički događaji se zaista pretvaraju do formalnog, irealnog raz-
matranja hrišćanskih etičkih pravila, pa tako i ova prozna dela gube dosta toga od
umetničke osnove” [„Tež w jeho dalšich wobšěrnych ‚romanach‘ a powědančkach so
woprawdźe realistiske zazběhi zabłudźa do formalneho, irealneho traktowanja křes-
ćanskich etiskich zasadow a tak tute prozaiske dźěła wjele ze swojeho wuměłskeho
załožka zhubja“] – dodaje on24, a piščev roman Kasandra predstavlja u ovom članku
bez toga, samo navodeći godinu pisanja dela.25 O drugim Domaškinim romanima
je nastojao da na dobar način izrazi ona „lepu predstavu (...) detinjstva [autora] koju
je slikao u prvim poglavljima svog romana Napoleon i lužičkosrpski vojnik” [„Rjany
wobraz swojeho dźěćatstwa narysowa w prěnich kapitlach swojeho romana Napo-
leon a serbski wojak“], mada je ipak u pitanju roman „isto tako fantastičan i nereali-
stičan kao i druga njegova opširna dela“ [„je potom runje tak fantastiski a njereali-
stiski kaž jeho tamne wobšěrne dźěła“].26 U sličnom tonu izražavao se proučavalac
o tekstovima pisca i u predgovoru prvog izdanja izbora iz proznog stvaralaštva R.
Domaške Unaokolo starog mlina (Wokoło stareho młyna) iz 1961 godine.27 Otuda i
24
Upor. Jurij Młynk, Serbska literatura po Ćišinskim (II), in: Serbšćina. Listowy studij, 17. studijny list,
Budyšin 1957/1958, str. 1852.
25
Isto, str. 1853.
26 Isto, str. 1854.
27 Upor. Jurij Młynk, Dosłowo, u: Romuald Domaška, Wokoło stareho młyna. Zběrka powědančkow, ured-
nik Jurij Młynk, Budyšin 1961, str. 133. U sledećom članku ovog istraživača nećemo naći ni jednu reč o
romanima R. Domaške, videti: Jurij Młynk, Romuald Domaška – ludowy spisowaćel z delanskeje pódy, u:
„Rozhlad”, 19(1969),7, str. 246-249.
zaključak: „njegova opširna dela danas nemaju za nas veliku vrednost – u njima je
previše konstruisanog i nelogičnog” [„jeho wobšěrne dźěła dźensa za nas hižo wul-
keje hódnoty nimaja – je tam přewjele konstruowaneho a njelogiskeho”].28 Ova je
tvrdnja istovremeno i završna reč, ako želimo da rezimiramo odnos (domaće) nauke
o književnosti prema zapravo ne najgorim, a u nastavcima čak i potpuno dobrim29 –
romanesknim pokušajima R. Domaške. Zaključci doneti na osnovu analize nereali-
stičkih i romantičarskih elemenata u tekstovima pisca doveli su J. Mlinka do uverenja
da ova dela nisu bila pravi romani. Tome treba dodati da, pišući o tim romanima, J.
Mlink u jednom citatu najavljuje ovaj termin samo u navodnicima, što je samo po
sebi očigledan dokaz da ovaj naučnik otkazuje romanima tumačenog autora pravo
da oni budu romani.
Negiranje kvaliteta starijih romana bila je jedna od strategija socijalističkog re-
alizma za raspravljenje sa književnošću koja nije odgovarala modelu novog literar-
nog stvaralaštva. Druga moguća strategija koju su iskoristili lužičkosrpski kulturni
funkcioneri bila je zasnovana na pravilu riposte: kao najveće delo proze Lužičkih
Srba do 1945. godine važio je fantastičko-simbolistički roman Ostrvo zaboravljenih
J. Lorenca-Zaljeskog. Radnja romana odvijala se u celini u podsvesti ja-pripoveda-
ča; celo delo natopljeno je simbolizmom, fantastičkim slikama i na taj način jasno
je stajalo nasuprot „realističkim” zahvatima novog modela književnosti posle 1945.
godine. Istovremeno ovo delo je bilo neuporedivo veće umetničke vrednosti nego
prozni tekstovi R. Domaške, a i sam J. Lorenc-Zaljeski bio je za kulturu i književnost
manjine značajno važniji. Zato nije bilo ni lako, ni razumno odbaciti ovaj roman. Da
bi se umanjilo značenje i rezonanca ideološki i umetnički „nekorektnog“ Ostrva za-
boravljenih, skovan je u političko-kulturnim krugovima ideološki motivisan plan da
se kao umetnička protivteža u odnosu na njega stvori jedan (soc)realistički roman.
Tako je nastao roman K. Krjenca (pri čemu nije ni do danas jasno da li je njegov au-
tor bio stvarno on), predsednika „Domoviny” (centralna lužičkosrpska organizaci-
ja), pod naslovom Jan – roman čoveka koji traži (1955), dosad najobimniji lužičko-
28 Upor. Jurij Młynk, Serbska kniha w hitlerskich lětach (VI), u: „Nowa doba“ 1965, broj 262.
29 Značaj Romualda Domaške za lužičkosrpsku književnost najboljim rečima opisao je Ditrih Šolce
[Dietrich Scholze]: „Zašto je Domaška kod svih zemljaka, bez obzira na očigledne slabosti [njegovih ro-
mana – T. D.], ostvario relativno veliki uspeh? Zato što je on bio dobar, talentovan pripovedač, kakvog je
lužičkosrpska književnost do tog vremena jedva i poznavala (...) Oko 1930. godine, kada su se svakod-
nevno u odlomcima objavjali njegovi „primarni romani”, „Srpske Novine” dostigle su najveći tiraž u svojoj
istoriji (oko 3200 pretplatnika)“ [„Čehodla žnjeješe Domaška najebać wočiwidne słabosće pola swojich
krajanow poměrnje wulki wuspěch? Dokelž běše wón dobry, wobdarjeny powědar, kajkehož serbska
literatura do toho lědma znaješe (...) Wokoło lěta 1930, hdyž wuchadźachu jeho „prěnjotne romany” w
dnjowych wotrězkach, docpěchu „Serbske Nowiny” swój najwyši nakład scyła (wokoło 3200 abonen-
tow)“], upor. Dietrich Scholze, Stawizny serbskeho pismowstwa 1918-1945, Budyšin 1998, str. 109-110.
srpski roman uopšte (539 strana). Intertekstualno nadovezivanje na Ostrvo zaborav-

ljenih uočljivo je već u naslovu dela, roman J. Lorenca-Zaljeskog nosio je podnaslov
„roman jedne duše, koja traži” [„roman jedneje pytaceje duše“]. Oba dela dokazuju
i mnogo drugih konvergencija, uglavnom u konstrukciji sižea (motiv peregrinacije,
traženja svog mesta u životu i društvu).
Ova objašnjenja trebalo je jasno da pokažu na koji način i u kojoj meri je vlada-
juća ideologija posle 1945. godine odlučivala šta jeste, a šta nije roman. To nije ostalo
bez posledica – na ovaj način je domaća nauka o književnosti posle 1945. godine od-
bacila dotadašnju slabašnu, ali ipak prisutnu tradiciju romana, koja je bila sačinjena
od Patriota i renegata J. Barta-Čišinskog i proba istorijskih romana R. Domaške. Još
više, na bazi obračuna sa nerealističkom književnosću, lužičkosrpskim marksistič-
kim ideolozima u krajnjoj instanci uspelo je da efektno iskorene iz istorije domaće
književnosti nekoliko dela, uglavnom romanesknih proba. Tako danas niko među
Lužičkima Srbima ne pamti R. Domašku kao pisca koji je probao da napiše domaći
istorijski roman, a ti njegovi romani nikada nisu bili štampani. A ne treba tu ispustiti
iz vida da su, na primer, romani Veštice (Chodojty) i Napoleon i lužičkosrpski vojnik
(Napoleon a serbski wojak) na značajno višem nivou nego većina lužičkosrpskih so-
cijalističkih romana nastalih posle 1945. godine.
Na gornjim strancima sam pokazao na koji način je ideologija dovela do gene-
risanja čitave vrste u lužičkosrpskoj književnosti. Sada ću ponoviti i podsetiti da je
ideologija ili antiideologija uticala i na nastajanje podvrsti romana.30
Ovu tezu najbolje je pokazati na nekoliko primera. Po pravilu, lužičkosrpski ro-
man ranog doba njegovog razvoja nakon 1945. godine jeste roman koji se u temat-
skoj sferi bavi socijalističkim promenama na lužičkosrpskom selu: zemljišnom re-
formom, kolektivizacijom, prelazom individualnog proizvođača u člana zadruge itd.
Nema sumnje da su ova dela ispunjavala veoma važnu funkciju u razumenju ideologa
socijalizma i komunizma: u njima se neposredno proklamovala potreba da književ-
nost, a najpre roman, aktivno „pomaže” u procesu socijalističkih promena u ratar-
stvu. Kao rezultat političkih odluka do kraja šezdesetih godina prošlog veka nasta-
lo je nekoliko agitativnih romana, kao što je, na primer, najreprezentativniji od njih
Imanje bez gazde (Statok bjez hospodarja, 1963) od Bena Šolte (Beno Šołta). Roman
o socijalističkim promenama lužičkosrpskog sela (i samih Lužičkih Srba) povezao
30 Razvoj lužičkosrpske književnosti posle 1945. godine, a posebno razvoj romana, odredili su pre sve-
ga sledeći elementi: (1) kongresi Saveza nemačkih pisaca (Deutscher Schriftstellerverband), (2) kongresi
„Domovine”, (3) kulturne konferencije istočnonemačke Socijalističke jedinstvene partije (Sozialistische
Einheitspartei Deutschlands, SED), (4) kulturne konferencije „Domovine” i (5) festivali lužičkosrpske kul-
ture. Kongresi i konferencije uticali su na opšti razvojni pravac istočnonemačke i lužičkosrpske prozne
književnosti, dok su festivali lužičkosrpske kulture bili prilika da se romani štampaju.
je J. Brezan, sin svoga doba, sa shemom nemačkog razvojnog romana u svom roma-
nu-trilogiji o apostolu socijalizma na lužičkosrpskom selu Feliksu Hanušu. Naročito
treći tom trilogije, Zrele godine (Feliks Hanuš III – Zrałe lěta, 1964), postao je jedan
od najznačajnijih romana ne samo lužičkosrpske nego i istočnonemačke proze.31 Za
ideološki orijentisan proces obrazovanja socijalističkih promena u ratarstvu vezuje se
i nastanak jedne podvrste lužičkosrpskog romana: to je satirični roman, kojem pri-
pada delo Jurija Vinara (Jurij Winar) Grešno selo (Hrěšna wjes, 1963, po planu trilo-
gija, a nastao je samo prvi deo).
Ideološku motivaciju imali su i lužičkosrpski romani s tezom. Ova dela su odgo-
varala potrebama trenutka i izražavala su najaktuelnije probleme otadžbine Lužičkih
Srba posle 1945. godine (ne smemo zaboraviti: Nemačke Demokratske Republike),
istovremeno nudeći čitaocima gotove modele ponašanja, tako da je to u punom smi-
slu reči bila „literatura posrednica”. Bežanje seljaka koji podlegnu privlačnosti života
u gradu, kao i potrebu stanovnika grada da pomognu seljacima otkrivao je J. Brezan
u istoriji (Bea-)triks u romanu Triks i magarac Jonas (Trix a woł Jonas, 1959). Od-
luka lepe devojke da rezignira od svih prednosti stanovanja u gradu umesto života
u seoskom miru trebalo je da utiče na seljaka-gradoljupca da nikada ne ode u grad.
Kratak roman ili, bolje rečeno, pripovetka Plava pisma (1962) J. Kravži obrađivala
je problem bežanja državljanina NDR-a do Zapadne Nemačke. Pošto je već odlučio
da ode za svojim prijateljem na Zapad, učenik Panah [Panach] pod uplivom škole i
uveravanja iskusnog pedagoga Bale [Bala], menja odluku i ostaje u Istočnoj Nemač-
koj. Iste godine izišao je i roman J. Brezana Robert i Sabina (Robert a Sabina). Laj-
tmotiv ovog dela konstituiše dešavanja u Nemačkoj posle 1949, godine. Pisac je, na
primeru ljubavi istočnonemačkog lekara i zapadnonemačke studentkinje slavistike,
pre svega u motivu odluke, razradio temu mesta budućeg života zaljubljenog para
(u Zapadnoj ili Istočnoj Nemačkoj). O tome da se roman završava jedinom mogu-
ćom i ideološki pravilnom odlukom da se par odluči za stanovanje u državi radnika
i seljaka, ne treba mnogo da se objašnjava. Sličnih romana s tezom moglo bi se bez
velikih poteškoća nabrojati još više.
Najzad, iz ideoloških razloga nastajali su i sledeći lužičkosrpski romani, koje
autori nisu privodili kraju (uglavnom zato što su se brzo menjale ideološke direkti-
ve32) ili pak iz nekih drugih povoda oni nisu štampani (lužičkosrpski antiromani).
31 „Brezans Hanusch-Trilogie verglich man zu Recht mit Erwin Strittmatter Wundertäter-Trilogie und
Herbert Jobst Adam-Probst-Trilogie [radi se o roman-tetralogiju Der dramatische Lebensweg des Adam
Probst –T.D.]”, pisao je Diter Fehner [Dieter Fechner], upor. isti, Jurij Brezans Werk lebt, u: „RotFuchs. Tribüne
für Kommunisten und Sozialisten in Deutschland”, 9 (2006), 101, str. 26.
32 Najbolja ilustracija ovog problema jeste slučaj romana Jurija Mjerčinka (Jurij Měrćink), pod naslovom
Nenapravljena reportaža (Njedokónčena reportaža, oko 1961). Ideološke rasprave oko vizije socijalističkog
Bili su to, uz nekoliko malobrojnih izuzetaka, pre svega romani o već pomenutoj te-
mi socijalističkih promena na selu. Ima ih nekoliko, među najreprezentativnije spada
Selo koje se menja (Přeměnjena wjes, oko 1959. godine) Jurija Vuješa [Jurij Wuješ],
dalje roman Jana Suhog [Jan Suchi] Bivši kmet (Bywši wotročk, oko 1960.) i Proleće
na selu (Nalěćo na wsy, oko 1961) Ćirila Kole [Cyril Kola]. Privlačna tema za lužič-
kosrpske stvaraoce bio je i brz razvoj socijalističke industrije: rudnika mrkog uglja,
kombinata, elektrana, koja je već zauvek menjala lužičkosrpski deo Lužice i odvodi-
la otuda njene ljude. Već na prvoj kulturnoj konferenciji „Domovine” (15.10.1955)
njen pretsednik K. Krjenc zahtevao je sledeće: „Pri izgradi kombinata „Crna Pum-
pa” [„Čorna Pumpa”] trebaće nam pomoć naših ljudi od kulture” [„Budźemy trje-
bać pomoc našich kulturnikow při natwarje kombinata „Čorna Pumpa”“].33 Poseb-
no izričita bila je potreba da se izgradnja Crne Pumpe stvaralački potpire na 4. kon-
gresu Saveza nemačkih pisaca (9–14. 01. 1956): „Neprekidno posećuju književnici
izgradnju „Crne Pumpe”, samo naši spisatelji još nisu tamo bili!” [„Spochi spisowa-
ćeljo wopytuja twarnišćo „Čorneje Pumpy”, ale naši serbscy spisowaćeljo tam hišće
njeběchu!“] – žalio je predvodnik lužičkosrpskih kulturnih radnika M. Novak-Nje-
hornjski [Měrćin Nowak-Njechorński] u jednom referatu.34 Veliki industrijski objek-
ti bili su povod za stvaranje, pa svakako ni književnost, a posebno ne roman, nije
ostao gluv. Postulativna pevanja o objektima socijalističke industrije predlagao je J.
Brezan (inače pobornik socijalističke industrije u lirskom stvaralaštvu). U jednom
referatu, koje je održao na pomenutom 4. kongresu nemačkih autora, obavezao se
društva u ovom romanu vodile su se sa autorom u razdoblju 1962-1963, pa je u 1963. godini Hubert Žur
[Hubert Žur] konstatovao sledeće: „Deficitima i kontradikcijama [u romanu] ne prodire [autor] do jezgra
naše socijalističke realnosti” [„Pod [...] njedostatkami a přećiwkami njedoćěra do žra našeje socialistiske-
je woprawdźitosće”] (isti, Komuž muza pjero wodźi..., Budyšin 1963, str. 166). Konačno osećao se prinu-
đenim da progovori i predsednik „Domovine”: „I tako, na primer, mi mnogo cenimo da je Jurij Mjerčink
za svoj novi roman izabrao ljude i konflikte iz značajnog doba socijalističke promene ratarstva. Ipak, pri
poslu na ovom romanu utonuo je u pogrešno predstavljanje naše socijalističke realnosti i njenih gradi-
telja” [„Tak na př. wažimy sej jara, zo je sej Jurij Měrćink za swój nowy roman ludźi a konflikty z wuzna-
mneje doby socialistiskeho přetworjenja ratarstwa wuzwolił. Při dźěle na tutym romanje pak je sej zajeł
do wopačneho předstajenja našeje socialistiskeje woprawdźitosće a jeje twarcow”] (Kurt Krjeńc, Serbske
wuměłstwo a pismowstwo dźensa, u: „Rozhlad“ 13[1963], 6, str. 170). Njihove reči presudile su sudbini ro-
mana J. Mjerčinka – delo nikada nije štampano.
33 Više o tome videti u Měrćin Nowak-Njechorński, Serbska kulturna konferenca, u: „Rozhlad“ 5 (1955),
12, str. 377.
34 Měrćin Nowak-Njechorński, Serbski basnik a spisowaćel ma pomocnik luda być, u: „Nowa doba“ 1958,
broj 48.
da napiše roman o izgradnji ovog kombinata. Pridodao je tome da je o ovom roma-

nu razmišljao već celu godinu.35
Sledeći bitan aspekat uzajamnih odnosa ideologije i lužičkosrpskog romana
određuje suprotnost „ideologija-antiideologija”. Pojam „antiideologija” shvatam ov-
de kao umetnički protest u odnosu na vladajuću socijalističku ideologiju, koja se u
književnosti Lužičkih Srba izrazila pre svega u romanu. Svakako, protest protiv soci-
jalizma mogao je istupiti u lužičkosrpskoj književnosti/kulturi, koja je u velikoj meri
dobrovoljno zavisila od književnosti i kulturne politike NDR-a, samo u maloj meri. U
ovom pogledu važno je ponovno naglasiti da se lužičkosrpska književnost nalazila u
veoma teškom položaju, ako je u pitanju eventualno suprostavljanje socijalizmu. Taj
politički sistem je po prvi put u hiljadugodišnjoj istoriji lužičkosrpskog naroda i nje-
govoj književnosti garantovao njen neugrožen razvoj, i još više, potpirivao je razvoj
njene kulture nemalim finansijskim sredstvima (da su se ova sredstva izdavala još i
smisleno bilo bi sve drugačije). Frontalno suprostavljenje socijalističkom sistemu u
slučaju Lužičkih Srba bilo bi ravno sečenju grane na kojoj se sedi; zato i ne čudi da o
takvoj mogućnosti nije moglo biti reči ni u privatnoj, niti u književnoj sferi.36 Pa ipak,
lužičkosrpska književnost imala je nekoliko proba, doduše, ne i neposrednjeg otpora
prema socijalističkomu realizmu kao dominantnom umetničkom pravcu. Najvažnije
primere, kao što sam već napomenuo, naći ćemo ponovo u romanu.
Odmah posle 1945. godine u lužičkosrpskim novinama razgorela se diskusija o
zadacima i formi „nove” lužičkosrpske književnosti.37 Predstavnici mlađe generacije
lužičkosrpskih književnika radikalno su zahtevali novi, odnosno socijalistički model
lužičkosrpske književnosti i odbacivanje svih veza sa romantikom i fantastikom, koje
su karakterisale stariju književnost (što bi zapravo značilo prekidanje sa stopedeseto-
godišnjom tradicijom lužičkosrpske književnosti); stariji spisatelji su pak prema no-
vom modelu literature (ponekad i prema samom socijalističkom sistemu) izražavali
dubok skepticizam. U trenutku, u kojem je već bilo jasno da je novi model književno-
sti (i nauke o književnosti) odneo pobedu, najznačajniji zastupnici starije generacije
35
Videti o tome Narěči serbskeju spisowaćelow [Jurja Brězana a Měrćina Nowaka-Njechorńskeho] na něm-
skim spisowaćelskim kongresu [w januaru l. 1956], u: „Rozhlad“ 6 (1956), 2, str. 51.
36 Značajne pojave za druge slovenske kulture, kao što su „exil” (u češkoj), „drugi obieg” (u poljskoj),
„самиздат” (u ruskoj), u lužičkosrpskoj kulturi nisu se izdvojile . Nemamo nikakvih pisanih izvora niti in-
timnih (kao dnevnici, pisma, memoari), u kojima bi bio potvrđen otpor lužičkosrpskih kulturnih radnika
socijalizma.
37 Upor. članci: Frido Mětšk (Frido Mječk), Serbske pismowstwo ze sociologiskeho stejišća, u: „Nowa Łužica”
1949, broj 12 (=„Nowa doba” 1949, broj 137); Jurij Brězan, Wo dźensnišim stawje serbskeje literatury, u:
„Nowa Łužica” 1950, broj 2 (=„Nowa doba” 1950, broj 16); Frido Mětšk, Wuhlady našeho pismowstwa, u:
„Nowa Łužica” 1950, broj 4 (=„Nowa doba” 1950, broj 42).
lužičkosrpskih autora (pre svega M. Kubašec, J. Vjela) ili su prestali da pišu ili su se
okrenuli istorijskoj tematici – prirodnom sigurnom ventilu u razdoblju dominacije
socijalističkog realizma (socrealizam nije odbacivao istorijske temate, samo je zah-
tevao predstavljanje ideološki pravog modela istorije u književnim tekstovima, koji
su na taj način uglavnom prikazivali socijalno-nacionalne borbe najnižih slojeva).
Okretanje prema istoriji lužičkosrpskog naroda bilo je džinovski antiideološki
iskorak od neprocenijene važnosti, i to u tri smisla. Prvo, ono svedoči o otporu ne-
kih spisatelja prema socijalističkom realizmu; drugo, istorijska tematika je obogati-
la sveukupnu sliku posleratne prozne književnosti Lužičkih Srba; treće, okret prema
istorijskoj tematici doneo je u lužičkosrpsku književnost plodove u formi stvaranja
podvrste istorijskog romana, što je bio veliki zadatak, koji je, nakon deset decenija
očekivanja i nekoliko malo vrednih pokušaja38, ostvarila već više puta pomenuta M.
Kubašec. Njen roman-trilogija o Boščiju Serbinu (Bosćij Serbin) iz 18. veka, dilogija
o učiteljima sa časa narodnog preporoda Lužičkih Srba Godina velikih požara (Lěto
wulkich wohenjow, 1970) i Prolećni vetrovi (Nalětnje wětry, 1978), drastično se izdva-
jaju među delima koja su oslikavala probleme savremenog čoveka. J. Vjela je napisao
kratak istorijski roman Petar iz Pšišeca (Pětr z Přišec, 1968), o pastiru iz obližnjeg se-
la, koji je hteo da pomogne češkim husitima, dok su opsedali Budišin, da uđu u grad
i da ga zauzmu, ali je pri tome bio uhvaćen i kao izdajnik isečen načetvoro. Kako je
već rečeno, okretanje starijih autora39 ka istoriji lužičkosrpskog naroda bio je veoma
važan (antiideološki) iskorak ne samo za književnost, već i za celu kulturu Lužičkih
Srba. Pogledajmo samo kako je M. Kubašec koristila ili postavila kao uzor češki isto-
rijski roman, dok je J. Vjela pisao svoj roman o husitima. Ovde govorimo o antiide-
ološkom obrtu nekih spisatelja u „slovenofilskom” pravcu, koji je – ovo se ne može
zaboraviti – bio žestoko negiran u oficijelnom političkom i kulturnom diskursu po-
sle 1945. godine od strane domaćih ideologa.40
38
Među ostalima već su napomenuti pokušaji J. Radiserba-Vjele (Napad kod Bukeca, Bitka kod Budišina,
Jan Manja ili Gde je moje imanje), J. Vingera (Hronov).
39 Da se radi upravo o starijim autorima, mora se posebno naglasiti. Pošto iz ovog vremena imamo i
nekoliko književnih tekstova, u prvom redu od mlađih pisaca, i to pre svega pripovedaka (ali i jedan an-
tiroman: B. Budar, Posećena lipa [oko 1958]), u kojima istorija određuje osnovnu tematsku komponentu
isto kao i u delima starije generacije spisatelja. To što razlikuje ova dela od romana M. Kubašec ili J. Vjele
jeste činjenica da se u njima pretstavlja istorija iz vizure socijalističke ideologije. Prozni tekstovi mladih
bile su probe načina na koji se i u književnosti pojavljuje nova, socijalistička interpretacija istorije čove-
čanstva.
40 Podrobnije videti o tome moj rad: Zur Problematik der Konstruktion und Dekonstruktion des
„slawischen Mythos” bei den Sorben. Paradigmawechsel (Thesen), u: „Nordost-Archiv. Zeitschrift für
Regionalgeschichte”, Neue Folge Band XVI/2007 [National-Texturen. National-Dichtung als literarisches
Konzept in Norosteuropa], Lüneburg 2009, str. 364-380.
Vrstom protesta protiv socijalističkih tema u lužičkosrpskoj književnosti sme-

mo smatrati i dva romana A. Navke o moralnim dilemama vojnika, Lužičkog Srbi-
na u nemačkoj armiji za vreme Drugog svetskog rata: Pod suprotnom lopatom (Pod
wopačnej łopaću, 1961) i Pod suprotnom puškom (Pod wopačnej flintu, 1964). Iako
čitava situacija nije sasvim očevidna, a nikakvi sigurni zaključci u ovom pogledu ni-
su mogući, priklanjam se tezi da je antiideološki motivisano bilo i nastajanje jednog
od najvažnijih lužičkosrpskih romana Dani u dalinji (Dny w dalinje, 1967) M. Mlin-
kove. Autorka je bila jedna od najaktivnijih lužičkosrpskih literarnih kritičara i u
svom poslu je koristila kritičku aparaturu koja je bila tipična za marksističku nauku
o književnosti. Pa ipak svojim romanom, koji po značaju i vrednostima nesumnjivo
zaslužuje da ovom prilikom bude pomenut, M. Mlinkova je uzdigla lužičkosrpski
roman na zavidnu visinu, gde nećemo naći nijedan element konstitutivan za poeti-
ku socijalističkog realizma. Najbitnija komponenta strukturne organizacije u ovom
romanu nadovezuje se na model iz narodnog proznog stvaralaštva. U prvom redu,
ovde se govori o specifičnoj kreaciji pripovedanja, takozvanom skazu. Dani u dalinji
predstavljaju najveće dostignuće ove forme naracije ne samo u posleratnoj lužičko-
srpskoj književnosti nego – pored ranijih pokušaja na ovom polju od Mihala Navke
[Michał Nawka, pre svega njegova pripovetka U vreme žetve krompira [Na běrnach,
1906] – u celoj proznoj književnosti Lužičkih Srba. Još više, duboko sam uveren da
ovaj roman pokazuje i jednu od najboljih realizacija skaza u svim slovenskim knji-
ževnostima – pored tekstova Živka Činga. Poznato je da je skaz, koji su ruski forma-
listi veoma uvažavali, za vreme socijalizma postao relativno netolerisan i da je stajao
u dijametralnoj suprotnosti prema dominantnom uzoru pripovedanja u socijalistič-
kom realizmu, tj. auktorijalnoj naraciji u trećem licu jednine. Delimično kao (anti)
ideološki protest, determinisan autorovim razočaranjem u socijalistički sistem (a
uglavnom zbog negativnog odnosa ovog sistema prema lužičkosrpskoj manjini), od
polovine šezdesetih godina može se interpretirati i geneza Crnog mlina (1968) i prve
knjige Krabata (1976) J. Brezana, opsežnog refleksivno-filozofsko-mitsko-fantastič-
nog romana, koji se svojim sadržajem i formom smeštao u drugačijem umetničkom
polju nego poetika socrealističkog romana.
Kao sumiranje navedenog: ideologija ili antiideologija neposredno su uticale na
sistem podvrsta lužičkosrpskog romana, na taj način što je podređivanje ideologiji
ili protest protiv nje determinisao nastanak određenih podvrsta romana. Pod priti-
skom socijalističke ideologije formirao se pre svega lužičkosrpski suvremeno orijen-
tisan roman (u podvrstama industrijalni, razvojni ili satirički roman), i suprotno:
lužičkosrpski istorijski roman smemo smatrati – sa nekolikim ogradama – kao izraz
otpora nekih od spisatelja prema modelu „nove” lužičkosrpske književnosti. Sa si-
gurnošću se može reći da izbor romana kao književne vrste u kojoj se ovaj otpor re-
alizovao (kako je napred rečeno, u onoj meri u kojoj je to bilo moguće), nije pripa-
dao ideologiji, tj. bio je stimulisan (anti)ideološki. Analogno tome što je roman Jan
– roman čoveka koji traži K. Krjenca trebalo da smanji značaj Ostrva zaboravljenih
J. Lorenca-Zaljeskog, istorijski romani M. Kubašec i J. Vjeli trebalo je da oslabe zna-
čaj socrealističkih romana. Dakako, ova borba nije bila ravnopravna, ali – na drugoj
strani – oba razvojna pravca lužičkosrpskog romana nakon 1945. godine nisu došla
ni u koliziju, ni u otvoreni sukob.
Dalji aspekt veze ideologije i lužičkosrpskog romana primećujem u problemu
koji predstavlja neusaglašeno stanovište lužičkosrpske nauke o književnosti prema
toj književnoj vrsti. Ovde ćemo izdvojiti neke podaspekte.
Jedan od najinteresantnijih i najilustrativnijih za prisutnost ideološkog karak-
tera podaspekata na ovome mestu jeste izrazito značajna nesuglasica kod domaćih
književnih naučnika u razmatranju šta jeste, a šta nije lužičkosrpski roman. Ovo pi-
tanje se ne sme zameniti problemom o kojim se ovde već govorilo, tj. šta je, prema
podrazumevanju socijalističkih ideologa književnosti, a šta nije roman kao literarna
vrsta (slučaj romana R. Domaške). Jer pitanje šta jeste, a šta nije lužičkosrpski roman
može se, u diskursu o „lužičkosrpskom uopšte”, povezati sa diskusijom opštijeg ka-
raktera, šta jeste, a što nije lužičkosrpska književnost. Kao glavni argumenti u ovom
diskursu postavljaju se reč na kojoj je bilo napisano delo, kao i dijapazon „lužičko-
srpskih” elemenata u delima.
Kroz prvi od pominjanih aspekata, sagledaćemo problem romana lužičkosrp-
skih spisatelja koji su bili pisani na nemačkom jeziku. Već naznačeno da su do 1945.
godine Lužički Srbi pisali isključivo na gornjolužičkosrpskom ili donjolužičkosrp-
skom jeziku, a tek se nakon 1945. godine ova situacija promenila, i to na radikalan
način. Posebno mladi autori, na čelu sa J. Brezanom, počeli su da pišu literarna de-
la sve više na nemačkom jeziku (velikog udela u ovome imao je baš roman). Bila je
to sasvim nova konstelacija, koju nisu ni hteli, niti mogli da prihvate lužičkosrpski
patrioti. Oštra diskusija kretala se pre svega u periodu posle 1945. godine, kada je
izašao roman na nemačkom jeziku od J. Brezana Godina se okrene za 52 nedelje (52
Wochen sind ein Jahr, 1953). Ubrzo nakon pojave ovog izdanja, ovo delo je zbog je-
zika proklamovano kao nelužičkosrpsko, a kao prvi pravi lužičkosrpski roman (pre-
dratni romani nisu se uzimli u obzir) proglasilo se kasnije delo od K. Krjenca Jan –
roman čoveka koji traži.41
41 Tako je pisao, na primer, Pavol Novotni [Pawoł Nowotny]: „Jedino se može sa sigurnošću kazati da
je nam Kurt Krjenc darovao p r v i p r a v i l u ž i č k o s p r s k i r o m a n” [„Jedne pak so hodźi z cyłej
wěstosću prajić, zo je nam Kurt Krjeńc wobradźił p r ě n i w o p r a w d ź e s e r b s k i r o m a n“], upor.
Pawoł Nowotny, Roman Kurta Krjeńca, u: „Rozhlad“ 5 (1955), 7, str. 199.
Okrenemo li se skali „lužičkosrpskih” elemenata u delima lužičkosrpskih proza-

ista, mora se ovde obratiti pažnja pre svega na trilogiju o Feliksu Hanušu od J. Breza-
na. Dva prva toma primarno su nastala na nemačkom jeziku (pitanje je da li bi se oni
smatrali [gornjo]lužičkosrpskom ili [istočno]nemačkom književnošću); na gornjo-
lužičkosrpski jezik preveo je oba dela Ciril Kola [Cyril Kola]. Treći deo trilogije, koji
je J. Brezan originalno pisao na gornjolužičkosrpskom jeziku, podvrgnut je kritici.
Lucija Hajnec, domaća predstavnica nauke o književnosti, ovako je pisala u vezi sa
ovim delom: „Lužičkosrpska književna kritika i neka književno-naučna istraživanja
zamerali su ovom romanu to što u njemu ima premalo lužičkosrpskoskog ili iako ga
i ima, onda je prejednostavljeno”.42 Moramo tu uočiti paradoks: jedini tom trilogije,
koji je bio primarno pisan na „lužičkosrpskom”, ili tačnije, na gornjolužičkosrpskom
jeziku, pokazuje najmanji stepen „lužičkosrpske” tematike.
Druga pojava, koja je u vezi sa lužičkosrpskim romanom dokazivala upliv ideo-
loških elemenata, bilo je kvalifikovanje nekih dela kao celovitih romana, i to: (1) onih
dela koja su bila sačuvana samo u fragmentima, kao i (2) prelaznih proznih formi.
Kad se ovo ima na umu, zaključuje se da je roman za lužičkosrpsku književnost po-
stao jedna od najprestižnijih i najpoželjnih književnih vrsti. Na drugoj strani znamo
da ukupan broj lužičkosrpskih romana nije bio baš visok i da se zaokružuje na mak-
simalno četrdesetpet dela. Odatle već nije teško da se donese logičan zaključak da je
za osobe, koje su nakon 1945. godine bile odgovorne za sliku lužičkosrpske književ-
nosti, odnosno za književne naučnike, kritičare ili kulturne funkcionere, presudan
značaj mogao imati i broj romana – što je broj veći, time je i bolje, tj. ako je bilo više
romana, veći je bio prestiž „male” lužičkosrpske književnosti. Ostajem pri stanovištu
da se potreba da lužičkosrpska književnost poseduje što više romana brzo preobliko-
vala i pretvorila u svojstvenu ideologiju, pri čemu je došlo do nekoliko ozbiljno po-
grešnih interpretacija nekih tekstova, kao i do nekih sasvim pogrešnih razumevanja.
Lužičkosrpska nauka o književnost registrovala je, na primer, kao celovite roma-
ne i neka dela koja su autori ostavili u manjima ili većima odlomcima. Na taj način su
kvalifikovali kao roman fragment romana J. Lorenca-Zaljeskog U okovima sudbine
(W putach wosuda, prvo izdanje druge glavi iz ovog planiranog romana štampalo se
u novinama 1936. godine43) m.o. Pavol Novotni 44 i Frico Libo [Fryco Libo, Friedrich
42
Lucija Hajnec, Proza přerosće zwučene rumy, u: Přinoški k stawiznam serbskeho pismowstwa lět 1945-
1990, urednik Měrćin Völkel, Budyšin 1994, str. 43.
43 Jakub Lorenc-Zalěski, W putach wosuda. Powědančko ze serbskeje hole, u: „Serbske Nowiny” 1936, broj
300 (dodatak).
44 Pawoł Nowotny, Towaršnopolitiska wuměnitosć literarnych žanrow serbskeje literatury (I), u: „Rozhlad“
29 (1979), 1, str. 23 i fusnota 30.
Liebo]45. Isti put prešla je i L. Hajnec46, koja je kao „pravi” roman naznačila odlomak
nezavršnenog romana MAS (MAS, 1949) J. Brezana. U istraživanjima susreo sam se
takođe i sa nekoliko proznih tekstova, za koje domaća nauka o književnosti nije imala
jednoznačno stanovište. Po izgledu i razmerama, ovde spadaju ona dela koja su bila
prelazne forme među kratkim i opširnim epskim formama. U prvom redu radi se o:
Između sedam mostova (Mjez sydom mostami, 1968) i Višnjino drvo J. Koha (gornjo-
lužičkosrpsko izdanje kao Wišnina, 1984. godine, donjolužičkosrpske kao Gaž wišnje
kwitu, 1987), Plava pisma (1962) J. Kravže, Povratak u Krakov (1966) J. Brezana ili
Gvozdeni prsten (Železny pjeršćeń, 1975) Jana Vornara [Jan Wornar].
I ne na poslednjem mestu, nalazi se problem koji je teško kvalifikovati drugačije
nego kao direktan uticaj ideologije na lužičkosrpsku nauku o književnosti. Ovde se
radi, naime, o tome da su se u domaćoj nauci o književnosti kao romani određivali
i oni prozni tekstovi koji se ni u kakvom slučaju, čak ni pri najboljoj volji, ne mogu
smatrati romanima. Prema mišljenju P. Novotnog47 i Josefa Vlaška [Josef Vlášek],48
roman je bila pripovetka Kifko (vlastito ime, 1926) J. Lorenca-Zaljeskog. Prvi od po-
menutih shvatao je kao roman naučno-fantastičnu pripovetku AK 71 – Uzlet 16.15
sati (AK 71 – Start 16.15 hodź, 1959) Pjetra Malinka.49 „Dvanaest meseci kasnije
izišao je roman Na rudini raste žito (Na mjezy rosće žito)” – tvrdio je J. Vornar.50 U
svim navedenim slučajevima imamo posla sa greškama koje ako ne bi proizilazile iz
ideološke motivacije, bile bi diskvalifikujuće za svakog literatnog naučnika, ali i knji-
ževnika. Kifko je fantastička pripovetka vrlo skromnog obima, AK 71 – Uzlet 16.15
sati, kratka (prva u lužičkosrpskoj književnosti) naučno-fantastična pripovetka, a Na
45
Friedrich Liebo, Die Romankonzeption Jurij Brězans dargestellt unter besonderer Berücksichtigung der
Hanusch-Trilogie, Diss., Leipzig 1975, str. 25.
46 Lucija Hajnec, Proza přerosće zwučene rumy, uved. delo, str. 15.
47 Pawoł Nowotny, Towaršnopolitiska wuměnitosć literarnych žanrow serbskeje literatury (II), u: „Rozhlad“
29 (1979), 2, str. 23.
48
Josef Vlášek, Modernistické tendence v lužické literatuře, u: „Slavia“ 57 (1988), 1, str. 43.
49 „Važno je da se ovde obeleži izdanje prvog lužičkosrpskog utopističkog romana Pjetra Malinka, koji
ima sva obeležja prvog pokušaja”, pisao je P. Novotni, videti: taj, Towaršnopolitiska wuměnitosć literarnych
žanrow serbskeje literatury (II), nav. delo, str. 58. O tekstu P. Malinka videti moje članke „AK 71. Start 18.15
hodź.“ Pětra Malinka. Wo serbskej science fiction-literaturje (abo lěpje: wo jeje pobrachowanju), u: „Serbska
šula“ 60 (2007), 1, str. 2-7; AK 71. Start 18.15 hodź. Pětra Malinka czyli o debiucie oryginalnej science ficti-
on w literaturze serbołużyckiej, u: „Sor@pis“. Folia litteraria, 1 (2007), 1, str. 56-71 (http: //www.uni-leipzig.
de/%7Esorb/seiten/hsb/06/sorapis-2007-01.pdf). O lužiškosrpskoj naučnofantastičnoj književnosti upor.
odgovarajuće poglavje u mojoj monografiji Sorabistyczne studia literaturoznawcze. Seria I: Prace z lat
2002-2007, Warszawa 2009 (isto u: „Sor@pis“. Wosebity zešiwk, 3 (2009), 1, http: //www.uni-leipzig.de/_
sorb/seiten/hsb/06/sorapis-2009-01.pdf).
50Jan Wornar, Mały špihel wulkich pućow abo zwjeršny katalog dźěłow Jurja Brězana we wukraju a horstka
mysličkow wo tym, u: „Rozhlad“ 36 (1986), 6, str. 170.
rudini raste žito nije roman, nego u stvari zbirka kratkih priča J. Brezana. Želja da lu-
žičkosrpska književnost poseduje što više romana, prestižnog, ideološki adekvatnog i
podobnog književnog žanra, dovela je lužičkosrpske predstavnike kulture i književne
nauke do toga da su sve opširnije prozne tekstove smatrali romanima. Osim toga, ta
želja ih je odvela i ka ideološkom falsifikovanju istorije domaće književnosti uopšte.
Iz ideoloških uslova isplivala je i recepcija lužičkosrpskog romana u inostran-
stvu. Možda bi trebalo početi na primeru recepcije lužičkosrpskog romana u Istočnoj
Nemačkoj. Do 1945. godine glavni primaoci lužičkosrpske pisane reči bili su Slove-
ni, na jeziku (jezicima) na kojem su (kojima su) pisali lužičkosrpski spisatelji. Ono
što razlikuje recepciju lužičkosrpske književnosti u Nemačkoj od njene recepcije kod
Slovena jeste činjenica da je ova, posebno do 1945. godine, bila praktično neznatna.
Posle 1945. godine, kada su u Nemačkoj Demokratskoj Republici Lužički Srbi do-
bili ista građanska prava, nije bilo ideološki podobno da istočnonemački državlja-
nin nema nikakvog pojma o književnosti jedine nacionalne manjine NDR-a. To je
rezultiralo aktivnijim primanjem književnosti dijaspore u NDR-u i nizom različitih
strategija među stvaraocima i primaocima lužičkosrpske književnosti: neki građani
NDR-a počeli su da uče jedan od lužičkosrpskih jezika da mogu njime primati i pi-
sanu književnost. Istočnonemačka izdavačka preduzeća odozgo su dobila preporu-
ku da u sve izdavačke programe uzmu i dela Lužičkih Srba, a na kraju su ovu recep-
ciju olakšali i lužičkosrpski autori svojim književnim stvaralaštvom na nemačkom
jeziku. O tome da recepcija lužičkosrpske književnosti u Istočnoj Nemačkoj nije bila
sasvim sitna stvar svedoči i sledeća činjenica: više nego dvadeset nemačkih izdanja
romana Krista (Christa) J. Brezana pored jedinog domaćeg izdanja ove knjige poka-
zuje meru ovakve recepcije.
Za ideološki motivisanu recepciju lužičkosrpske književnosti (romana) u NDR-
u, proisteklu sa visokih pozicija, vezuje se i ideološki determinisana recepcija lužič-
kosrpskog romana u slovenskom kulturnom krugu posle 1945. godine. Bilo je već
govora o tome da je recepcija lužičkosrpske književnosti do 1945. godine izlazila iz
stvarnog interesovanja Slovena, a pre svega Poljaka i Čeha, pošto je to bila književ-
nost najmanjeg od svih (zapadno)slovenskih plemena. Posle 1945. godine, ovo pri-
manje je postalo mnogo složenija stvar: u ovaj „genetički” interes za lužičkosrpsku
književnost kod Slovena umešala se i slična, kao i kod Istočnih Nemaca, od nadlež-
nih krugova vođena recepcija, tako da u mnogim slučajevima nije više moguće ra-
zlikovati da li je izdanje nekog romana (na primer u Češkoj ili u Poljskoj) bilo iz-
vršeno odlukom iz političkih krugova ili privatnom inicijativom mnogih prijatelja
Lužičkih Srba. Prevod trilogije Boščij Serbin M. Kubašec u Češkoj (Kantor Serbin,
kolektivan prevod, 1986) bio je primer druge od ponuđenih mogućnosti; primer pr-
ve – translacija romana-trilogije J. Brezana Feliks Hanuš u Poljskoj (Gimnazjalista;
Semestr straconego czasu; Lata męskie, 1971).51 Negativne okolnosti primanja lužič-
kosrpske književnosti, isto tako u Nemačkoj, kao i kod Slovena, koje su se formira-
le posle političkog prevrata 1989. godine, očigledno ukazuju na ideološku osnovu
recepcije romana manjine u inostranstvu u razdoblju 1945-1989, kao na primarnu
situaciju. Pošto u periodu nakon 1989. godine nije bio prevođen na slovenske jezike
nijedan od lužičkosrpskih romana, marginalna recepcija ovih romana u istom dobu
u Nemačkoj proizlazi pre svega iz toga što postoje nemačke verzije dva od tri roma-
na koji su bili napisani posle prevrata.52
Na prethodnim stranicama nastojao sam da predstavim najvažnije aspekte po-

stojećih veza između ideologije i lužičkosrpskog romana, koje su se odnosile na ek-
stratekstualnu ravan. Već i na ovom primeru moguće je zaključiti da je ideologija
ostavila neizbrisiv pečat ne samo na istoriju lužičkosrpskog romana nego i na obra-
zac celog kulturno-književnog života dijaspore u razdoblju od 1945. do 1989. godine.
Stoga nije neopravdano zaključiti da i nacionalno biće Lužičkih Srba nakon 1989. go-
dine još uvek plaća dug ovoj zavisnosti. Nadam se da sam na ovaj način, zbog ogra-
ničenog prostora, uspeo da pružim makar i delimičnu sliku razvoja lužičkosrpskog
romana, a isto tako i razvojnog puta lužičkosrpske književnosti.
LITERATURA:
Derlatka, Tomasz. „Jedna, dwie, a może kilka ‘literatur (serbo-)łużyckich’? Raz jeszcze
o podstawowym problemie literaturoznawstwa sorabistycznego.” Zeszyty Łużyckie
(Warszawa) 44 (2010): 185-215.
Derlatka, Tomasz. „‘Ich melde gehorsamst, Jesusmaria! Es stimmt nicht!‘ – Oder Liter-
aturtheorie und Problem der ‚kleinen‘ Literaturen. (Erwägungen am Beispiel des
literarischen Raumes).“ Acta Cassubiana (Gdańsk) XI (2009): 57-68.
51 I još jedan primer iz južnoslovenskog kulturnog prostora. Ivan Esih iz Zagreba pisao je u recenziji
romana K. Krjenca Jan – roman čoveka koji traži „izišao [je] najveći lužicko-srpski roman”, što neosporno
svedoči o tome, da on nije imao ni najmanjeg pojma o lužičkosrpskom romanu i njegovoj istoriji, jer je
roman K. Krjenca – kao što već znamo – bio drugi ili treći roman u celoj istoriji književnosti dijaspore.
Upor. I. Esih, Izišao najveći lužicko-srpski roman, u: „Život” (Sarajevo), 5(1956), 10, str. 71-73.
52 J. Brězan, Krabat oder Die Bewahrung der Welt (1995); isti, Die Leute von Salow (1997); treći roman, tj.
Paradiz: roman serbskeje swójby (2009) od K. Kravca nije dotle izašao na nemačkom jeziku.
Derlatka, Tomasz. „O początkach realizmu socjalistycznego w kulturze (literaturze)

serbołużyckiej (1947-1953) (Płaszczyzna wypowiedzi programowych).” Slavia (Pra-
ha) 76, no. 4 (2007): 429-441.
Derlatka, Tomasz. „Zur Problematik der Konstruktion und Dekonstruktion des
„slawischen Mythos” bei den Sorben. Paradigmawechsel (Thesen)“, in: Nordost-
Archiv. Zeitschrift für Regionalgeschichte (Lüneburg), no. Neue Folge Band XVI/2007
[National-Texturen. National-Dichtung als literarisches Konzept in Norosteuropa]
(2009): 364-380.
Derlatka, Tomasz. „‘AK 71. Start 18.15 hodź.‘ Pětra Malinka. Wo serbskej science fic-
tion-literaturje (abo lěpje: wo jeje pobrachowanju).“ Serbska šula (Budyšin) 60, no.
1 (2007): 2-7.
Derlatka, Tomasz. „AK 71. Start 18.15 hodź. Pětra Malinka czyli o debiucie oryginalnej
science fiction w literaturze serbołużyckiej.” Sor@pis. Folia litteraria (Lipsk) 1, no. 1
(2007): 56-71 (http: //www.uni-leipzig.de/%7Esorb/seiten/hsb/06/sorapis-2007-01.
pdf).
Derlatka, Tomasz. Sorabistyczne studia literaturoznawcze. Seria I: Prace z lat 2002-2007.
Warszawa: Akces, 2009.
Esih, Ivan. „Izišao najveći lužicko-srpski roman.“ Život (Sarajevo) 5, no. 10 (1956): 71-73.
Fechner, Dieter. „Jurij Brezans Werk lebt.“ RotFuchs. Tribüne für Kommunisten und So-
zialisten in Deutschland 9, no. 101 (2006): 26.
Hajnec, Lucija. „Proza přerosće zwučene rumy.“ Přinoški k stawiznam serbskeho pis-
mowstwa lět 1945-1990, Red. ed. by Měrćin Völkel. Budyšin: Ludowe Nakładnistwo
Domowina, 1994. 9-80.
Jarosiński, Zbigniew. Nadwiślański socrealizm. Warszawa: Instytut Badań Literackich,
1999.
Krjeńc, Kurt. „Serbske wuměłstwo a pismowstwo dźensa.“ Rozhlad (Budyšin) 13, no. 6
(1963): 169-173.
Liebo, Friedrich. Die Romankonzeption Jurij Brězans dargestellt unter besonderer Berück-
sichtigung der Hanusch-Trilogie, Leipzig: Diss., 1975.
Malink, Pětr. „Stawizny serbskeho pismowstwa [X]. Doba rozkćěwa serbskeje narod-
neje literatury [I]. Druhi dźěl: Jakub Bart-Ćišinski – stworićel serbskeje klasiskeje
literatury.“ In Serbšćina. Studijne listy 11-15 [12. list]. Budyšin: Serbski Pedagogiski
Institut 1957/1958: 964-1050.
Mětšk, Frido. „Serbske pismowstwo ze sociologiskeho stejišća.“ In Nowa Łužica
(Budyšin) 1949, no. 12 (=Nowa doba 1949, no. 137).
Mětšk, Frido. „Wuhlady našeho pismowstwa.“ In Nowa Łužica (Budyšin) 1950, no. 4
(=Nowa doba 1950, no. 42).
Młynk, Jurij. „Stawizny serbskeho pismowstwa [XIII]. Serbska literatura po Ćišinskim

(II).“ Serbšćina. Listowy studij, 17. studijny list. Budyšin: Serbski Pedagogiski Insti-
tut 1957/1958: 1833-1879.
Młynk, Jurij. „Dosłowo.“ In Domaška, Romuald, Wokoło stareho młyna. Zběrka
powědančkow. Ed. by Jurij Młynk. Budyšin: LND, 1963: 127-136.
Młynk, Jurij. „Romuald Domaška – ludowy spisowaćel z delanskeje pódy.“ Rozhlad
(Budyšin), 19, no. 7 (1969): 246-249.
Młynk, Jurij. „Serbska kniha w hitlerskich lětach (VI).“ Nowa doba (Budyšin) 1965, no.
262.
„Narěči serbskeju spisowaćelow (Jurja Brězana a Měrćina Nowaka-Njechorńskeho) na
němskim spisowaćelskim kongresu (w januaru l. 1956).“ Rozhlad (Budyšin) 6, no.
2 (1956): 51.
Nowak-Njechorński, Měrćin. „Serbska kulturna konferenca.“ Rozhlad (Budyšin) 5, no.
12 (1955): 377.
Nowak-Njechorński, Měrćin. „Serbski basnik a spisowaćel ma pomocnik luda być.“
Nowa doba (Budyšin) 1958, no. 48.
Nowotny, Pawoł. „Roman Kurta Krjeńca.“ Rozhlad (Budyšin) 5, no. 7 (1955): 195-199.
Nowotny, Pawoł. „Towaršnopolitiska wuměnitosć literarnych žanrow serbskeje literatury
(I).“ Rozhlad (Budyšin) 29, no. 1 (1979): 16-23.
Nowotny, Pawoł. „Towaršnopolitiska wuměnitosć literarnych žanrow serbskeje literatury
(II).“ Rozhlad (Budyšin) 29, no. 2 (1979): 55-60.
Obracht-Prondzyński, Cezary. Kaszubi dzisiaj. Kultura – język – tożsamość, Gdańsk: In-
stytut Kaszubski, 2007.
Prunitsch, Christian. „Konvergenzen des sorbischen Literaturmodells und der Poetik
des Sozialistischen Realismus.“ In Ed. by Kliems, Alfrun; Raßloff, Ute; Zajac, Peter.
Sozialistischer Realismus. Lyrik des 20. Jahrhunderts in Ost-Mittel-Europa II. Berlin:
Frank & Timme GmbH, 2006: 63-77.
Scholze, Dietrich. Stawizny serbskeho pismowstwa 1918-1945, Budyšin: Ludowe
Nakładnistwo Domowina. 1998.
Vlášek, Josef. „Modernistické tendence v lužické literatuře.“ Slavia (Praha) 57, no. 1
(1988): 39-50.
Wornar, Jan. „Mały špihel wulkich pućow abo zwjeršny katalog dźěłow Jurja Brězana
we wukraju a horstka mysličkow wo tym.“ Rozhlad (Budyšin) 36, no. 6 (1986): 170.
Tomasz Derlatka
THE SORBIAN NOVEL AND IDEOLOGY
Abstract: The main object of discussion in the present article is the relationship be-
tween ideology and the Sorbian novel. The author pays particular attention to one of the
two principal semantic planes that can be distinguished in this regard, namely the issue of
the ideology surrounding the Sorbian novel. (The question of the other semantic plane, i.e.
the ideology contained in the Sorbian novel is dealt with only marginally.) The author dis-
tinguishes the following aspects of ideological and/or counter- ideological influences on the
Sorbian novel: (1) The circumstances surrounding the attempts at creating the very genre of
the novel in Sorbian literature before 1945. (The novel was the most prestigious kind of lit-
erary writing in the eyes of the Sorbian diaspora, and as such it was supposed to distinguish
the literature of the small nation; this desire soon became an ideology in itself.) (2) The sub-
jection of the Sorbian novel development to socialist ideology after 1945. (The writing of so-
cial realist novels in the post war period grew to massive proportions; those kinds of novel
writing that did not conform to the axioms of socialist literary science were spurned, whilst
the artistic value of the social realist novel was held up in respect to novels of the previous
period.) (3) The direct influence of socialist ideology on the emergence of specific forms of
the Sorbian novel (e.g. agitprop novel, thesis novel, production novel and satiric novel). (4)
The position of Sorbian literary scholars in respect to the ‘right’ novel determinants (what
may be or may be not considered a ‘Sorbian novel’). (5) The ideologically motivated quali-
fication of even marginal forms of writing as being a ‘novel’. This practice was supposed to
increase the overall number of novels written in Sorbian, which resulted in widespread lit-
erary forgery. (6) The reception of certain Sorbian novels abroad after 1945 (which was not
quite free of ideological impulses). A significant aspect of the relationship between ideology
and the Sorbian novel is also constituted by the ‘ideology – counter-ideology’ opposition that
determined, amongst others, the emergence of the Sorbian historical novel.
Keywords: novel, Sorbian novel, Sorbian literature, ideology, novel and ideology, ideol-
ogy in novels, ideology surrounding novels
Received 25.08.2011 / Accepted 15.11.2011.

Vol. 3, No. 1 (2012): 41-58. 41
UDC 82.02REALIZAM
Dr Marcel Cornis-Pope1
Virginia Commonwealth University
Department of English
United States of America
FROM ALTERNATIVE FORMS OF REALISM TO

POST-REALISM: TRANSITIONAL LITERATURE
IN THE EAST-CENTRAL EUROPEAN REGION
IN THE 19TH AND 20TH CENTURY
Abstract: This article foregrounds the challenges to traditional forms of realism, as they
developed often side by side with canonical realism in East-Central Europe. From the very
beginning, East-Central European writers engaged Western models of realism but also of-
fered counter-models that redefined realism in relation to regional and local cultural needs.
This alternative paradigm would include, for example, the visually and technologically aware
prose of late 19th century, the psychological realists of the 1930s, the magic realists of the
mid 1960s, the women’s lyrical realism of the 1970s, the hyper-realists of the 1980s, or the
postcolonial (Baltic and Balkan) writers of the last two-three decades. I am particularly in-
terested in the degree to which the very definition of realism is expanded gradually to the
point where its basic premises are being challenged and revised.
Keywords: realism as a literary movement, documentary realism, socialist realism, re-
alism with a national flavor, magic realism, hyperrealism, self-reflexive realism, anti-realism
In East-Central Europe, realism developed from the beginning in ways that in-
terrogated as much as consolidated its features. In the second half of the nineteenth-
century, Ioan Slavici advocated in Transylvania a new “popular realism,” which was to
replace the “Arcadian Romanticism” of the magazine Familia, while at the same time
promoting a multicultural sensitivity that questioned the national program of Ro-
manian realist movement. In Poland, as the roman à thèse became the most popular
positivist genre, it both supported and undermined the claims of realism. The Polish
Positivists focused on the life of the new middle class and ordinary people, but their
1 mcornis@vcu.edu
42 | Marcel Cornis-Pope
schematic characters and plots held no surprises, presenting ideas rather than real life.
Paradoxically, the best Polish novels of the period were those that failed in their pur-
suit of Positivist goals, offering—like Eliza Orzeszkowa’s Marta (Martha, 1873)—dra-
matic histories of living people instead of ideas. In the 1880s, Positivism was replaced
by a “full-grown” version of Realism that in Bolesław Prus’s Lalka (1890; The Doll,
1996) diagnosed accurately the social and spiritual crisis of Poland while still mixing
approaches (character and plot development with journalistic-essayistic comments).
In Slovakia, Svetozár Hurban-Vajanský and Jozef Škultéty published in 1880 “Kritické
listy” (Critical Letters; 1880), an aesthetic program that called for a form of Ideal Real-
ism that would present accurate depictions of reality while also providing a moral ex-
ample to the nation. The oxymoron Ideal Realism reveals a clear conflict of allegianc-
es: writers wanted both to serve their nation and to depict the world as it really was.
From the very beginning, East-Central European writers engaged Western mod-
els of realism but also offered counter-models that redefined realism in relation to
regional, national or local cultural needs. For example, the articulation of the first Ro-
manian theories of the novel went hand in hand with the plea for an original Roma-
nian Realism. Thus Radu Ionescu, after conceding apropos of his own Don Juanii
din Bucureşti that the Romanian novelist could not emulate the spacious genius of
Balzac, entrusted Romanian writers with the task of representing individual facets
of their own society. In time these partial representations would outline a veritable
“Social Comedy” reflecting the transition of Romania from the “misery, backward-
ness, and difficulties of a primitive society” to “the luxury, tastes, and the life of a
civilized society” (qtd. in Cosma 77). This idea was recast later in terms of a specific
national typology: the influential critic Titu Maiorescu argued in 1882 for an origi-
nal novel focused on representative national characters (Literatura română 23-45),
whereas the naturalist writer Constantin Mille defended in 1887 his need to repre-
sent in an unadorned way the “contradictory features of everyday people” (2). Recog-
nizing that the realistic novel was a slippery and eclectic genre, other critics empha-
sized the need for a cohesive structure, purged of superfluous detail. Nicolae Iorga’s
“Tehnica romanului” (The Technique of the Novel; 1890) laid the foundation for a
poetics of the Romanian realistic novel grounded in the principles of selection and
“choice,” not indiscriminate reproduction.
At the beginning of the twentieth-century, in a much richer sociocultural con-
text, realism came under attack as part of a critical focus on traditional representa-
tion. Tristan Tzara’s Primele poeme (1934) mocked both traditional poetry (pastoral
and metaphysical) and the new symbolist trend. Poems like “Vacation in the Prov-
inces” (22), “Come with Me to the Country” (26), “Domestic Sadness” (36) or “Elegy
From Alternative Forms of Realism to Post-Realism: Transitional Literature | 43
in the East-Central European Region in the 19th and 20th Century
for the Coming Winter” (44) deconstruct the bucolic-rural style of poetry, replacing
it with an “anti-poetic” but also hyperrealist approach focused on the urban, mar-
ginal, provincial, the everyday.
With nineteenth-century forms of representation being perceived as largely ex-
hausted, post-World War One writers confronted the earlier modes of romantic fan-
tasy and social realism with a number of new representational perspectives--psycho-
logical, analytic, political and symbolic. The debate around realism reemerged with
new vigor in 1932, when Georg Lukács claimed that the only appropriate method for
“progressive” literature was Realism (“Tendenz”); this claim, however, had to contend
with Brecht’s views on the new theatre. While Lukács defended nineteenth-centu-
ry notions of grand realism embodied in a third person narrator, Brecht advocated
small forms, techniques of assemblage, and the active involvement of the audience.
While Lukács’s perspective was adopted, in a vulgarized form, during the heyday of
Socialist Realism, Brecht inspired during the same period a revisionist form of stage
realism that mixed epic with performative approaches.
Some of Lukács’s ideas intersected with those of the Prague Linguistic Circle
(especially Roman Jakobson’s 1921 “O realismu v umění” [On Realism in Art]) but
also with those of the Russian formalists, from Viktor Shklovsky, who polemicized
openly and covertly with Lukács, to Mikhail Bakhtin’s response to Lukács’s theory,
which remained unpublished at the time (see Neubauer, “Bakhtin versus Lukács 531-
46). In the process, the very concept of realism was opened to new scrutiny, against
both the traditional definitions that circulated in the nineteenth century, and the new
Stalinist orthodoxies. The hybridization of the novel with narrative and non-narra-
tive forms (documents, memoirs, autobiography, narrative biography) also compli-
cated its relation to reality. Women writers Natalia Dumitrescu, Salomėja Nėris, Er-
zsi Ujvári, Hortensia Papadat-Bengescu, and others, stretched the limits of realism
by inserting in it a focus on liminal (subconscious) psychological states, fractured
perspectives, and quasi-documentary narrative. An even sharper questioning of the
realistic paradigm can be found in Mircea Eliade’s essays and fictions. The realistic
novels of his youth are set in a cosmopolitan, almost unidentifiable town, living on
the same wavelength as contemporary Paris, Berlin or London. By contrast, the Bu-
charest of his fantastic prose is a multilevel imaginary space. The image of an archaic,
atemporal, secret Bucharest is informed by Eliade’s scholarly work: his reflections on
the equation sacred-profane, his praise of the archaic man in The Myth of the Eter-
nal Return, or his studies on the myth of Zamolxis and the topoi of Balkan folklore.
Realism was dramatically redefined during the Stalinistic and post-Stalinistic
period, taking on meanings that undermined its very essence. The political isolation
of East-Central European culture facilitated the development of a specific cultural

ideology that turned literature and art into tools in the hands of the “proletariat.”
Local versions of Socialist Realism, on the model promoted by Stalin’s culture czar
Andrei Zhdanov, sprouted all around East-Central Europe, redefining culture as a
realm of tendentious political activity in the service of communist (Soviet) agendas.
Experimental art was branded by the official cultural establishment as the symp-
tom of a malady inherited from the bourgeois order. The similarities with the Nazi
persecution of “degenerate art” are striking, except for the fact that Hitler’s racial re-
gime was now replaced by the “dictatorship of the proletariat,” no less ruthless in us-
ing the repressive apparatus to enact its vision of the “new reality.” While everyday
life became increasingly more surreal, the reality produced by the formulaic trinity
of Socialist Realism (party line, popular appeal, ideological correctness) projected
a desirable vision of working class heroes, with a classless society looming around
the corner of the newly erected edifice of the “people’s republics.” Since the new ide-
ology was most often enforced through violent means, the work of “the hangman”
(as Kundera called it in an interview with Philip Roth—see Roth) was often masked
concealed by the work of “the poet” who served the new ideology and the state ap-
paratus that enforced it.
Phrases like “socialist realism” (used for the first time in Romania in 1945 by
Saşa Pană, a surrealist converted to communism), “new literature,” “new man,” “par-
ty-oriented literature,” and so on, validated a number of myths dear to the proletcult
period: the Apollonian myth of the leader of the masses, the myth of the equalization
of all forms of work, including the intellectual, the myth of collectivism, the myth of
the superiority of Soviet models in all arias, the myth of progress, and the myth of
cultural activism. Not surprisingly the first “wave” of proletcult Romanian literature
in 1948, “the poetry of the building site” (Selejan, România în timpul primului război
cultural 1944-1948 2: 143), ended in failure, being condemned even by the promot-
ers of the new cultural field. It failed because the new poets, applying the aesthet-
ics of socialist realism, imitated actual reality when in effect they were supposed to
reinvent reality in the fictional space of utopia. The communist regimes reacted by
enforcing a “permanent supervision of the writers in order not to illustrate reality in
its real aspects” (Niţescu 138).
As censorship relaxed at the beginning of the 1960s, a new generation of writers
gradually moved away from the precepts of socialist realism, retrieving more com-
plex models of representation. For example, Albania’s break with the Soviet Union in
1961 encouraged a number of younger writers (Ismail Kadare, Dritëro Agolli, Fatos
Arapi) to search cautiously for “something new” in both poetry and fiction. How-
ever, certain types of literature (prison documentaries, anti-communist memoirs)

that challenged communism’s very essence continued to be censored. While Ion C.
Ciobanu’s fiction, which portrayed the Stalinist deportations more obliquely, was
published in Soviet Moldova, his colleague Alexei Marinat’s account of internment
in the Stalinist prisons (Eu şi lumea: proză documentară [Me and the World: Docu-
mentary Prose] 1989) could not appear before 1989. Likewise Ion D. Sârbu’s Jurnalul
unui jurnalist fără jurnal (The Journal of a Journalist without a Journal, 1991-1993),
that reflected the paradoxical fate of a traditional socialist persecuted both by the
Nazis and the communists, was only published in the early 1990s, several decades
after it was written.
In the late fifties and early sixties, the resistance of writers against communist
orthodoxy took the form of Aesopian narratives, doubly voiced literary texts that
challenged indirectly the totalitarian demands for uniform imagination. There were
also exceptions: one of the first Romanian poets to abandon Socialist Realism in the
late 1950s was A. E. Baconsky, editor of the Transylvanian magazine Steaua (1956-
59), which gradually introduced an unconventional literary style and reconnected
Romanian readers to European poetry through translations. Baconsky also wrote an
anti-totalitarian parable, Biserica neagră (Black Cathedral); this novel could only ap-
pear abroad during the author’s life; in Romania it was published after his untimely
death in the 1977 Bucharest earthquake.
By the end of the 1960s, most of the new literature showed a strong revisionist
vocation that went beyond aesthetic matters. The poetry of Zbigniew Herbert, Ana
Blandiana, Sándor Weöres, and others, dramatized the speaker’s own fragmentary
existence in a style that was often ironic, reflecting the limitations of both perception
and representational language. The novelists also became aware of the prohibitive
boundaries set up by the communist power around ‘truth’ and of their need to chal-
lenge them, first by insinuating a strong element of subjectivity and mythopoïesis in
the prescriptive realism of the fifties (on the model of Mikhail Bulgakov, continued
by such writers as Géza Ottlik, Marin Preda, Josef Skvorecky, Ştefan Bănulescu, and
Ismail Kadare); then by sharpening their political focus in the anti-Stalinistic fiction
of the following two decades (Aleksandr Solzhenitsyn, but also Bohumil Hrabal,
Miklós Mészöly, Milan Kundera, György Konrád, Jurek Becker, Augustin Buzura);
finally, by questioning the very foundation of communist reality in bolder experi-
mental fiction, exposing Eastern Europe’s paternalistic immobility (Aleksandr Zino-
viev, Christa Wolf, Danilo Kiš, Peter Nádas, Gabriela Adameşteanu, Péter Esterházy,
Mircea Nedelciu). Much of this literature reflected a disillusionment with the social-
ist utopia, a conflict of generations, and a thwarted hope for change. Ludvík Vaculík’s
novel, Sekyra (The Axe, 1966), highlighted the tragic rift between the older Stalinist
generation and its disaffected children, as well as the author’s own disappointment
with the Communist Party. The fiction published by Vladimír Páral in the 1960s (see
Works Cited) presented an equally disenchanted view of communist Czech society,
with its citizens channelling their frustrated energies into consumerism and extra-
marital affairs. Gothic allegory replaced the festive realism of the earlier decade. In
Vdekja më vjen prej syve të tillë (Death Comes from Such Eyes, 1974), by the Alba-
nian Rexhep Qosja, a social utopia dissolves in a frightening web of political intrigue
and secret police interrogation.
Women writers also challenged the dogmatic culture of the Stalinistic and
post-Stalinist period, adopting the role of “internal immigrants,” to use Tibor Déry’s
phrase, as in the case of Hana Ponická and Ana Blandiana, who were able to publish
for a while only in samizdat. Perhaps the single most interesting phenomenon in
post-Stalinistic Romanian literature was the emergence of an alternative female dis-
course. In poetry its main characteristics were thematic and stylistic diversity, rang-
ing from domestic-erotic concerns to socio-political themes and from the rich imag-
ism of earlier women’s poetry to the stark realism in the women’s poetry of the 1980s.
The confessional poetry published by Florenţa Albu, Ana Blandiana, Constanţa
Buzea, Ioana Diaconescu, Ileana Mălăncioiu, and others was “neither an evasion of
reality nor an withdrawal into the inner self; since it opened the way for a subjective
perception of the surrounding world, it was rather the direct expression of an im-
passioned drive to achieve a sense of personal freedom, the only available outlet [for
poets under communism--MCP] being the area of natural and genuine emotions”
(Iorgulescu 9). In fiction, the main characteristics of the new women’s writing were
a stronger gender awareness and an emphasis on the recovery of female subjectivity.
The novel and short story benefited from the contribution of older writers like Hen-
riette Yvonne Stahl, who became active again in the early 1970s, and a few younger
women writers like Dana Dumitriu, Gabriela Adameşteanu, and Herta Müller.
A very interesting case of revamped realism can be found in the work of the
Slovenian Marjan Tomšič. Two layers of reality can be identified in it: one is the re-
ality we recognize as “ours,” since it functions according to rational expectations.
This level of reality is mixed with another that subverts expectations, confronting
the reader with events that have no rational explanation. Since Tomšič’s Istrian texts
display a specific combination of realism and fantasy, it is not surprising that they
have been regarded as examples of “magic realism” and compared to the fiction of
Latin America writers. Many elements in the literary world created by Tomšič func-
tion as links between “actual” reality and the reality “beyond.” Characters are con-
tinually confronted with mysterious premonitory “signs”: sudden rushes of birds in

“Irmin beg” (Irmin’s Escape; Olive in sol [Olives and Salt] 64), disoriented pigeons
in Zrno od frmentona (Corn Grain 14), or strangely behaving donkeys in “Marancin
se je obesil” (Maracin Hanged Himself; Olive in sol 54). Other links to the mythical
order of things are provided by dreams and sometimes even by people, especially
those closely connected to nature, such as the “old man” in “Na perili” (On the River
Bank Where Clothes Are Washed; Olive in sol 111) or Katina in Šavrinke (Šavrinian
Costerwomen). Katina enjoys a wholesome relationship with Istra. Her blood and
sweat, that this land has taken from her over the years, is returned to her in spring,
as the energy of the land soaks through the soles of her feet into her entire body
(Šavrinke 307).
A number of writers challenged realism more directly, both as a literary tradition
and as as an interpretive paradigm. Drawing on both East-Central European Avant-
garde traditions (Urmuz, Tristan Tzara, Eugen Ionescu) and on the Latin Ameri-
can experiment, writers like Mircea Horia Simionescu, Radu Petrescu, Costache
Olăreanu, and Al. George associated with the “Tîrgovişte school” of self-reflexive
fiction, produced deconstructive-ironic texts that questioned traditional modes of
representation. The most spectacular example was offered by Simionescu’s Ingenio-
sul bine temperat (The Well-Tempered Ingenious; 1969-83). Composed of a pseudo-
“onomastic dictionary,” a “general bibliography” of themes and myths, a “breviary”
of the century’s real or imagined catastrophes, and an autobiographical “toxicology”
(to quote the titles of the four volumes in Simionescu’s narrative cycle), this unusual
work subverts almost every procedure in the realist repertory. Its comic inventory
of types and clichés depicts a real-fictive world, “sick with inertia and stereotypes.”
Other texts published by the members of the Tîrgovişte group were no less unusual.
Written in some cases ten to fifteen years prior to their publication, these “anti-fic-
tions” challenged conventional Realism at every level.
The work published by a new generation of writers emerging in the 1980s, just
before the collapse of communism, was disruptive not only at structural, but also at
ideological level, questioning official representations more directly, and exposing
the contradictory ideological drives of state socialism, nationalism, and anti-Soviet-
ism. For example, Mircea Nedelciu’s novel Zmeura de câmpie (Wild Berries, 1984)
dramatized the difficulty of extricating the culture’s ‘soul of facts’ from official fic-
tions that masqueraded as truths. Similar concerns were expressed in the fiction of
Ryszard Kapuściński (see especially Busz po polsku /Bush in Polish, 1962, and Chrys-
tus z karabinem na ramieniu /The Rifle Carrying Christ, 1975) and Miško Kranjec
(Rdeči gardist/The Red Guard), who mix reportage and quasi-document with histori-
cal interpretation, problematizing official representations. These concerns could also

be found in the work of feminist writers like Gabriela Adameşteanu, Krystyna Kofta
and Liudmila Petrushevskaia who break down grand traditional narratives (those of
nationalism included) to accommodate a more honest representation of female ex-
perience. Alternating between an objectified style of narration and first person-inte-
rior monologue, historical narrative and oral recounting, Adameşteanu’s Dimineaţa
pierdută (Wasted Morning, 1983) recovers areas of reality overlooked by the official
historical discourse. This recovery is to a great extent “female,” attentive to the mi-
nutest details of life and emphasizing techniques of oral narration, diary and sub-
jective monologue. Against the decline of Romanian social life and discourse under
Ceauşescu’s regime, Adameşteanu’s novel promises to return some sense of coher-
ence to the familial and national narrative.
Not only genres with a clear political focus (debate dramas, ideological novels),
but even more private ones like lyrical poetry became vehicles of cultural and “moral
resistance,” opening “the doors and windows of poetry to life, reality, to history; to
street language” (Iorgulescu 61). The “yearning for the real” overtook increasingly
the “yearning for style” in the poetry and visual art of the 1980s. The young artists
resorted to the most incongruous codes and representational strategies to suggest –
in direct antithesis to communist totalitarianism – a “heterogeneous, fragmentary,
and plural world” (Cârneci 41).
Against this complex background, postmodernism emerged in Eastern Europe
in the “decadent phase of state communism” (the phase that brought about the col-
lapse of controlled economies) as an aesthetic-ideological modality of “surpassing
aberrant political conditions, anachronistic social difficulties, and artificial cultural
obstructions” (Cârneci 91). As “a subtle premonition of change[s]” (Cârneci 96), the
emerging postmodern consciousness included “a new interest in all aspects of the
surrounding reality; a new yearning for human ‘authenticity’; a new ‘realism’ em-
phasizing the democratization of language” and of culture (Cârneci 93). Postmod-
ern writers like Gabriela Adameşteanu, Péter Esterházy, Danielo Kiš, Milan Kundera,
Herta Müller, Tatyana Tolstaya, Christa Wolf, or Alexandr Zinoviev, called into ques-
tion the foundation of communist “reality,” valorizing ex-centric and marginalized
messages. They helped create a more tolerant attitude towards innovative-reformu-
lative discourses; they also outlined an alternative model of sociocultural interac-
tion for post-communist “civil societies,” based on creative “disagreement” rather
than blind consensus.
At the same time, we must remember that for every victorious discourse in
pre-1989 Eastern Europe there were others that never managed to break the silence.
New trends would emerge only when older ones would weaken or break up. To
borrow an example from Tomislav Longinović’s Border Line Culture: The Politics of
Identity in Four Twentieth-Century Slavic Novels, the innovative fiction of Danilo
Kiš could emerge only when the “specific Yugo-hybrid of socialist realist doctrines”
receded, and even then it continued to struggle with a xenophobic Serbian culture
which “rejected foreign literary influences as unauthentic,” preferring instead “real-
ism with a specific national flavor” (109-110). In Romania, alternative modes of fic-
tion (self-reflexive, psychological, feminist) gained attention only after the success-
ful political novel that interrogated the Stalinistic fifties began to appear outdated. In
theater and film, where censorship was even more pervasive, some of the best play-
wrights and stage directors could function only in exile. Sławomir Mrożek moved to
Paris and then further to Mexico, to write one of the most lucid reflections on East-
ern Europeans caught between East and West in Emigranci (The Emigrants, 1974).
Based on Mrożek’s own experiences abroad, this play takes a dim view of the exiles
who flee from tyranny only to confront different forms of exclusion in the West; it
also problematizes the exilic condition that pits the idealism of the refugee and the
drab reality of the economic migrant.
Certain critical concerns could not be developed before the collapse of the com-
munist regime. Terms like „revolutionary,” „dogmatic,” „realism,” „postmodernism,”
„tradition,” „innovation” shifted their meaning even within the same culture accord-
ing to the discursive agency which controlled the debate (official or oppositional
speakers). Thus, despite successive attempts to challenge the realistic canon (the
fantastic prose of Eminescu and Mircea Eliade, the oneirists of the mid 1960s, the
Tîrgovişte school in the 1970s, the postmodern self-reflexive writers of the 1980s),
Realism continued to control critical conversations, being regarded as foundational
feature of the national novel in Romania, Bulgaria, Hungary, or Slovakia. A revision-
ist and experimental concept of representation emerged only in the postmodern crit-
icism of the 1980s generation. In Viaţa şi opiniile personajelor (The Life and Opin-
ions of Characters; 1983) Radu G. Ţeposu set “imaginative novels” that rely on the
self-questioning perspective of a character-focalizer, against classic “representational”
novels that employ omniscient narrators and narrated characters endowed with the
illusion of life, and against the “reflective” novel, grounded in the consciousness of
a character-narrator who still retains the illusion of life (82, 86). This third category
subverts more successfully the official ideology of Realism, challenging what another
critic called “artistic illiteracy, the reduction of art to faithful copies of nature” (Croh-
mălniceanu 4). The full ideological import of the self-problematized, oppositional
realist discourse was recognized only in the freer, post-communist political environ-
ment. The two most important gains brought by the so-called post-communist phase
were the diversification of narrative production, with unpredictable hybrid works
that called into questions the pre-1989 fictional categories, and the reintegration of
expatriated novelists and theorists that allowed post-1989 criticism to confront with
more effective tools the tensions between aesthetics and cultural politics in the novel,
or the limitations of realism and nationalism as narrative paradigms.
To take a few examples, in Péter Nádas’s transition work, Évkönyv: Ezerkilenc-
száznyolc-vanhét–ezerkilencszáznyolcvannyolc (Yearbook: Nineteen Hundred Eighty-
Seven–Nineteen Hundred Eighty-Eight, 1989), even the genre is complicated and
pluralised. Illustrated with the author’s own photographs, this essayistic novel un-
folds as a month-by-month account of a year in the life of a writer who lives in the
countryside but recollects events from an agitated Budapest, caught between com-
munist and postmodern influences. In similar ways, a number of Bulgarian writ-
ers have called into question ‘good’ (read ‘conventional’) writing, as defined by tra-
ditional literary tastes, reconnecting with everyday reality while sacrificing “style.”
The experiments with the narrative idiom (including parody and carnivalization),
already present in the 1960s fiction of Yordan Radičkov, Vasil Popov, Yordan Valčev
and Guenčho Stoev, reached their full potential in the 1990s. Among the important
mutations in Bulgarian fiction after 1989 was the attempt to dispose of the “reality”
dictate--not by substituting it with some utopian fantasy, but by transforming the
very structure of the self/world relationship. For example, Emilia Dvoryanova’s nov-
el, Passion ili Smartta na Alissa (1995; Passion or Alice’s Death), opposes a concept
of identity as complete and stable, constructed through the Other’s gaze, to identi-
ty as fluid and multiple, reconstructed only post-mortem, in writing. The interplay
of genres, styles, lyrical “masks” and citations is most conspicuous in the poetry of
Kiril Merdzhanski (Izbrani epitafii ot zaleza na Rimskata imperia [Selected Epitaphs
from the Decline of the Roman Empire, 1992]), Ani Ilkov (Izvorat na Groznohou-
bavite [The Spring of the Beautiful Ugly, 1994]) and Zlatomir Zlatanov (Ostrovat na
koprofilite [The Island of the Coprophagists, 1997]). Their poetry retrieves a history
of voices and styles marginalised by the discourses of communism and nationalism.
The Czech writers and critics of the post-1989 period have been involved in a
similar rethinking of the role of relationship between writing and reality. One novel
that dramatizes the incongruities of narrative language and realistic form at a time
when the Czech Republic entered its postcommunist transition, is Výchova dívek v
Čechách (1994; Bringing up Girls in Bohemia; 1997) by Michal Viewegh. The narra-
tor plans to write a postmodern novel, but his story of the love affair between an im-
poverished young teacher and the free-spirited daughter of a postcommunist crime
boss fits better a “transition novel,” focused on the tragicomic disparities between the
post-1989 consumerist world and pre-1989 Prague (see also Cornis-Pope and Neu-
bauer 1: 80-81). Though Viewegh wants to pursue an unadorned concept of realism,
his novel is caught between a form of minimalist neo-realism (to use John Barth’s
term, 44) and metafiction. The concept of “life as a novel” dominates, though the
author revels in incidental episodes that breakup any concerted effort to understand
everyday life.
Much of the post-1989 literature is concerned with the breakdown of people’s
sense of the “real”--already badly compromised by the communist propaganda but
subsequently diluted even further by the “hysteria of production and reproduction
of the real” (Baudrillard 44) pursued by some transitional post-communist govern-
ments. It is, therefore, not surprising to find that Baudrillard has been “the most
popular postmodern theorist among contemporary Russian intellectuals” since the
televised 1991 coup attempt described by some participants as a “typical postmodern
revolution,” a “carnival and corrida” (Boym 220, 221, 222). In Romania, Baudrillard’s
relevance goes back to the lavishly televised war game against “terrorists” during the
Iliescu takeover of the 1989 anti-Ceauşescu revolution, reminding us that “the con-
dition of simulation,” which dominates many aspects of post-communist life, “makes
it particularly difficult to think about historical change, crisis, disaster or catastrophe”
(Boym 220). That crisis is addressed with new, more sophisticated tools by intercul-
tural writers like David Albahari, who had to cross borders in search of personal and
artistic survival. Their work mix genres as in Albahari’s Cink (1995; Tsing, 1997), a
book that interfaces autobiography (memories of his father), with travelogue and fan-
tasy, pursuing simultaneously a personal history and the history of modern America.
Cultural and narrative polymorphism, and the problematization of any coher-
ent, realistic representation of one’s identity, is central to the work of ethnic minority
writers, especially when confronted with the drama of exile and uprooting. Consider
the case of Herta Müller, former member of the German-Romanian Aktionsgruppe
Banat and winner of the Nobel Prize for literature. Müller’s fiction, published after
her forced emigration to Germany in 1987, represents the difficulties of life under
both totalitarianism and the exilic condition, emphasizing the conflicting facets of
the writer’s identity. Most often Müller work illustrates the genre of fictionalized au-
tobiography as in The Land of Green Plums (1996; German original, Herztier/Heart-
Beast, 1993), focused primarily on the encounter of a group of ethnic German writers
with the Securitate in the 1980s. However, around this political core, Müller builds
a larger story that reexamines the twentieth-century history of the ethnic Germans
(Swabians) in the Romanian Banat, their effort to resist assimilation but also their
proud ethnocentrism that led at times to chauvinism and involvement with the Nazi
regime. Müller’s novel portrays an “inherently patriarchal society” in which “gender
roles are fixed and rooted in old-fashioned peasant values” (Marven 37), but at the
same time challenges this patriarchal order by suggesting the possibility of strong
female interpersonal relationships. Müller’s more recent work, especially In der Falle
(Trapped; 1996), continues to explore one of the darkest periods in the recent his-
tory of her native Romania, Ceauşescu’s self-dubbed “golden epoch,” demonstrating
how a totalitarian state can impact the most intimate aspects of individual life. Mül-
ler’s style is surrealistic-experimental, trying to represent the paradoxes of both to-
talitarianism and of the exilic condition, with the writer feeling “unhomed” both in
her adoptive country and in her native Romania.
Women writers have had a notable presence in post-1989 literature, especial-
ly the artistic production of exile and emigration. The work of the Croat Slavenka
Drakulić and Dubravka Ugrešić, of the Pole Kinga Dunin, the Russian Tatiana Tol-
staya, and the Romanian Liliana Ursu, Gabriela Melinescu, Adina Kenereş, and Car-
men-Francesca Banciu, to mention just a few, addresses a great mix of issues, both
political and social, having to do with life under the defunct communist regimes
as well as with gender and ethnic issues both at home and in the adoptive cultures.
Their works range from personal reportage and realistic fiction to poetry of reflec-
tion, but most often they mix genres and themes.
The mix of genres and approaches (realist, antirealist, surrealist) is defining for
the beginning of the new millennium. In “Post-New China,” the dominant literary
style is a “combination of ‘socialist realism’ and American pop” (Lu 119) and in the
former Soviet Union post-1990 art is caught in debilitating paradoxes: “while the
‘high art’ of cinema, experimental fiction, and conceptualism replays the history of
kitsch and recovers everyday life, the galleries of the new merchants make a scandal
out of art and life, and the born-again commercial culture aspires to the good taste
of old and new Russia, developing reverently its own mythical history in pseudo-
Russian style” (Boym 225). A good example is the work of Romania’s most impor-
tant contemporary writer, Mircea Cărtărescu. Cărtărescu’s recently translated novel,
Nostalgia (2005), contains elements of the “mixtum compositum of antimodernism
(understood primarily as antilyricism), nonmodernism (post-avantgarde, surreal-
ism), late modernism, and postmodernism” that Cărtărescu himself attributes to
post-World War Two Romanian literature (Postmodernismul românesc 137). But
Cărtărescu’s prose complicates/rewrites these earlier paradigms, illustrating the radi-
cal potential of hybridity and polymorphism. Significantly, the first Romanian edi-
tion of Nostalgia (titled Visul/ The Dream) was published in the cusp year 1989, af-
ter being circulated in manuscript through the eighties. Each of the five interlaced
novellas that compose Nostalgia--“The Roulette Player,” “Mentardy,” “The Twins,”
“REM,” and the Epilogue (“The Architect”)-- dramatizes the difficulties of creative
narration under communism but also the new opportunities for a self-problematized
concept of realism at a time when the grand ideological narrative of communism was
approaching dissolution. The metaphor used by Cărtărescu to describe the narra-
tive structure resulting from this conflict of conditions is that of a web of “chaotical-
ly placed loops and holes,” created by “a spider under the influence of a drug” (263).
The spider web functions alternatively as a deterministic metaphor, suggesting the
inescapable economy of destiny and plot; but also as a metafictional metaphor em-
phasizing the self-propelled nature of narrative, with characters gaining provisional
release from the confining web, but only to the extent they become weavers of their
own stories.
There is a similar mixture of satire, documentary realism, and political question-
ing [...] in the work of South Slavic writers who confronted the collapse of Yugoslavia.
The autobiographical narrator of Dubravka Ugrešić’s novel, Muzej bezuvjetne pre-
daje (The Museum of Unconditional Surrender, 1997), available abroad since 1997
in Dutch and English but published in the original in an unauthorised edition only
in 2002, struggles to comprehend the loss of the relatively open world of the former
multicultural Yugoslavia and its replacement with claustrophobic national identities.
The narrator, who is forced into exile in the early 1990s, identifies with exiles and
refugees, describing herself as an escapee from a sinking Atlantis (the former Yugo-
slavia) whose history she tries to reconstruct from the scattered documents, many of
them inherited from her mother. What emerges is a contrapuntal narrative of voic-
es and fragments that deliberately avoid any kind of totalizing perspective (see also
Velčić 61–65). Not surprisingly for a book that tries to reconstruct a transnational
world, its structure mixes genres, retrieving the history of Tito-era Yugoslavia from
old maps, personal photo albums, diaries and personal remembrances. Although
the product of these contrapuntal voices is the image of a borderless, multicultural
homeland, in the end it is doubtful whether the narrator’s or the exiled writer’s “ex-
tracognizant” perspective (to use Michael Seidel’s terminology), which “inhabits one
place and remembers or projects the reality of another,” will be able to “transform the
figure of rupture back into a ‘figure of connection’” (Seidel ix-x). The fluid, border-
less female vision is countered by the belligerent male perspective embodied in the
separatist wars that tore Yugoslavia apart. This is even clearer in Miljenko Jergović’s
collection of short stories, Sarajevski marlboro (Sarajevo Marlboro, 1994), which fo-
cuses on the effects of the war on ordinary people in multicultural Bosnia. In the
story “Muslim Doll” (pp. 51-55), for example, the male protagonist refrains from
acting as an arrogant male “protector” to Mujezira, a Bosnian Muslim woman who
struggles to survive the war atrocities, and consequently redefines gender roles, sug-
gesting that intercultural relationships could follow a similar strategy, replacing ar-
rogant domination with cooperation between ethnic groups.
On the whole, a discussion of realism in East-Central Europe needs to remain
provisional, articulated around processes that continue to evolve in unpredictable
ways. Instead of seeking the national or regional “core” of realism in East-Central Eu-
rope, we need to remain aware of continuous “boundary transgressions,” highlighting
the emergence of new genres like the reportage, the lyrical novel, the fictionalized
autobiography, multimedia narrative, parody, or antirealism, some of which chal-
lenge the basic definitions of realism. By interweaving narrative irony with fantasy,
myth, science fiction, magic realism, history and autobiography, the writers I have
been considering guide us towards the realm of possibility, offering us “open-ended”
rather than linear, disjunctive rather than unified texts.
REFERENCES:
Adameşteanu, Gabriela. Dimineaţa pierdută (Wasted Morning). Bucharest: Cartea

Românească, 1984.
Albahari, David. Cink. Belgrade: Dereta, 1995. Trans. by author as Tsing. Evanston, IL:
Northwestern UP, 1997.
Baconsky, A. E. Biserica neagră (Black Cathedral). Munich, 1970. Bucharest: Eminescu,
1995.
Barth, John. “The Novel in the Next Century.” In Heide Ziegler, ed. The End of Post-
modernism: New Directions. Stuttgart: Wissenschaft und Forschung: 1993. 171-88.
Baudrillard, Jean. Simulations. Trans. Paul Foss, Paul Patton, and Philip Bleitchman. New
York: Semio-text(e)/Columbia U, 1983.
Boym, Svetlana. Common Places: Mythologies of Everyday Life in Russia. Cambridge:
Harvard UP, 1994.
Cârneci, Magda. Art of the 1980s in Eastern Europe: Texts on Postmodernism. Bucharest:
Paralela 45, 1999.
Cărtărescu, Mircea. Nostalgia. Trans. Julian Semilian; introduction Andrei Codrescu.
New York: New Directions, 2005. Trans. of Visul (Dream). First, censored edition,
Bucharest: Cartea Românească, 1989. Second, restored edition, Bucharest: Humani-
tas, 1993. French edition: Le rêve. Paris: Climats, 1992.
Cărtărescu, Mircea. Postmodernismul românesc (Romanian Postmodernism). Bucha-

rest: Humanitas, 1999.
Cornis-Pope, Marcel, and John Neubauer, eds. History of the Literary Cultures of East-
Central Europe: Junctures and Disjunctures in the 19th and 20th Centuries, vol. 1 Am-
sterdam & Philadelphia: John Benjamins, 2004.
Cosma, Anton. Geneza romanului românesc (The Genesis of the Romanian Novel). Bu-
charest: Eminescu, 1985.
Crohmălniceanu, Ovid S. “Generator de forme narative noi” (Generator of New Narra-
tive Forms). România literară 20, no. 32 (August 6, 1987): 4.
Dvoryanova, Emilia. Passion ili Smartta na Alissa (Passion or Alice’s Death). Sofia: Ob-
sidian, 1995.
Eliade, Mircea. The Myth of the Eternal Return. Trans. Willard R. Trask. New York: Pan-
theon, 1954.
Eliade, Mircea. De Zamolxis à Genghis-Khan. Études comparatives sur les religions et le
folklore de la Dacie et de l’Europe Orientale (From Zamolxis to Genghis Khan: Com-
parative Studies on the Religions and Folklore of Dacia and Eastern Europe). Paris:
Payot, 1970.
Hurban-Vajanský, Svetozár, and Jozef Škultéty. “Kritické listy” (Critical Letters). Orol 9,
no. 1 (1880): 16-18.
Ilkov, Ani. Izvorat na Groznohoubavite (The Spring of the Beautiful Ugly). Sofia: An-
ubis, 1994.
Ionescu, Radu. Don Juanii din Bucureşti (The Don Juans of Bucharest). Serialized in Inde-
pendinţa (The Independence) no. 73-84 (18 December 1861-22 January 1862). Rpt.
in Scrieri alese (Selected Works). Bucharest: Minerva, 1974.
Iorga, Nicolae. “Tehnica romanului” (The Technique of the Novel). Lupta no. 1268 (11
November 1890): 3.
Iorgulescu, Mircea, “The Resilience of Poetry.” The Times Literary Supplement (19-24
January 1990): 61-62.
Jakobson, Roman. “O realismu v umění” (On Realism in Art). Červen 4 (1921): 300-304.
Trans. K. Magassy as “On Realism in Art.” Readings in Russian Poetics: Formalist
and Structuralist Views. Ed. Ladislav Matejka and Krystyna Pomorska. Cambridge,
Mass.: M.I.T. Press, 1971. 38-46.
Jergović, Miljenko. Sarajevski Marlboro. Zagreb: Durieux, 1994. Trans. Stela Tomašević
as Sarajevo Marlboro. Harmondsworth: Penguin, 1997.
Kapuściński, Ryszard. Busz po polsku (Bush in Polish). 1962. Warsaw: Czytelnik, 1990.
Kapuściński, Ryszard. Chrystus z karabinem na ramieniu (The Rifle Carrying Christ).
Warsaw: Czytelnik, 1975.
Kranjec. Miško. Rdeči gardist (The Red Guard), 3 vols. Murska Sobota: Pomurska
založba, 1964-67.
Longinović, Tomislav Z. Borderline Culture: The Politics of Identity in Four Twentieth
Century Slavic Novels. Fayetteville: U of Arkansas P, 1993.
Lu, Sheldon Hsiao-peng. “Art, Culture, and Cultural Criticism in Post-New China.” New
Literary History 28 (Winter 1997): 111-33.
Lukács, Georg. “Tendenz oder Parteilichkeit?” Die Linkskurve 4, no. 6 (1932): 13-21.
Maiorescu, Titu. “Literatura română şi străinătatea” (Romanian Literature and the For-
eign Influence). Convorbiri literare (1 January 1882): 23-45. Rpt. in Critice, ed. Dom-
nica Filimon Stoicescu. Bucharest: EPL, 1966. 385-413.
Marinat, Alexei. Eu şi lumea: proză documentară (Me and the World: Documentary
Prose). 1989. Chişinău: Editura Uniunii Scriitorilor, 1999.
Marven, Lyn. Body and Narrative in Contemporary Literatures in German: Herta Müller,
Libuše Moníková, Kerstin Hensel. Oxford: OUP, 2005.
Merdzhanski, Kiril. Izbrani epitafii ot zaleza na Rimskata imperia (Selected Epitaphs from
the Decline of the Roman Empire). Sofia: Typografika, 1992.
Mille, Constantin. “Romanul naturalist -- complement al psihologiei şi sociologiei” (The
Naturalistic Novel --A Complement to Psychology and Sociology). Lupta 5, no. 434
(14 June 1887): 2-3.
Mrożek, Sławomir. Emigranci (Émigrés). Dialog 8 (1974): 5-38.
Müller, Herta. Herztier (Heart-Beast). Hamburg: Rowohlt, 1994.Trans. Herta Müller and
Michael Hofmann as The Land of Green Plums. New York: Metropolitan Books,
1996.
Müller, Herta. In der Falle (Trapped). Göttingen: Wallstein Verlag, 1996.
Nádas, Péter. Évkönyv: Ezerkilencszáznyolcvanhét–ezerkilencszáznyolcvannyolc (Year-
book: Nineteen Hundred Eighty-Seven–Nineteen Hundred Eighty-Eight). Buda-
pest: Szépirodalmi Kiadó, 1989.
Nedelciu, Mircea. Zmeura de câmpie (Wild Berries). Bucharest: Cartea Românească,
1984.
Neubauer, John. “Bakhtin versus Lukács: Inscriptions of Homelessness in Theories of the
Novel.” Poetics Today 17, no. 4 (1996): 531-46.
Niţescu, Marin. Sub zodia proletcultismului. Dialectica puterii (Under the Sign of Prolet-
cultism: The Dialectics of Power). Bucharest: Humanitas, 1995.
Orzeszkowa Eliza. Marta. Tygodnik Mod i Powiesci (Magazine of Fashions and Novels)
8-28, 1873. Warsaw: Lewental, 1885.
Páral, Vladimír. Milenci & vrazi: Magazín ukájeni před rokem 2000 (Lovers and Mur-
derers: A Story of Gratification before the Year 2000). Prague: Mladá fronta, 1969.
Páral, Vladimír. Veletrh splnĕných přán (A Tradefair of Fulfilled Desires). Prague: Mladá
fronta, 1964.
Prus, Bolesław. Lalka. Warsaw: Kurier Codzienny, 1890. Trans. David Welsh, rev. Dari-
usz Tołczyk and Anna Zaranko as The Doll. Introd. Stanisław Barańczak. Budapest:
Central European UP, 1996.
Qosja, Rexhep. Dialogje me shkrimtarët (Dialogue Full Confession). Prishtinë: Rilindja,
1979.
Roth, Philip. “The Most Original Book of the Season.” Interview with Milan Kundera.
The New York Times on the Web. November 30, 1980. http: //www.nytimes.com/
books/98/05/17/specials/kundera-roth.html
Sârbu, Ion D. Jurnalul unui jurnalist fără jurnal (The Journal of a Journalist without a
Journal). Craiova: Scrisul Românesc, vol. 1., 1991; vol. 2, 1993.
Seidel, Michael. Exile and the Narrative Imagination (New Haven and London: Yale Uni-
versity Press, 1986).
Selejan, Ana. România în timpul primului război cultural 1944-1948 (Romania during the
First Cultural War, 1944-1948). Vol. 1, Trădarea intelectualilor (The Betrayal of In-
tellectuals). Sibiu: Transpress Publishing House, 1992. Vol. 2, Reeducare si prigoană
(Reeducation and Oppression). Sibiu: Thausib, 1993.
Simionescu, Mircea Horia. Ingeniosul bine temperat (The Well-Tempered Ingenious).
Composed of vol. 1, Dicţionar onomastic (Onomastic Dictionary), Bucharest: EPL,
1969); vol. 2, Bibliografie generală (General Bibliography), Bucharest: Eminescu,
1970; vol. 3, Breviar (Breviary), Bucharest: Cartea Românească, 1980; and vol. 4,
Toxicologie (Toxicology), Bucharest: Cartea Românească, 1983.
Ţeposu, Radu G. Viaţa şi opiniile personajelor (The Life and Opinions of Characters).
Bucharest: Cartea Românească, 1983.
Tomšič, Marjan. Olive in sol (Olives and Salt). Koper: Lipa, 1983.
Tomšič, Marjan. Šavrinke (Šavrinian Costerwomen). Ljubljana: Kmečki glas, 1986.
Tomšič, Marjan. Zrno od frmentona (Corn Grain). Ljubljana: Cankarjeva založba, 1993.
Tzara, Tristan. Primele poeme. Bucharest: Editura Unu, 1934; Rpt. Cartea Românească, 1971.
Trans. Michael Impey and Brian Swan as First Poems. Berkeley: New Rivers, 1976.
Ugrešić, Dubravka. Muzej bezuvjetne predaje (The Museum of Unconditional Surren-
der). Zagreb and Belgrade: Konzor and Samizdat B92, 2002.
Vaculík, Ludvík. Sekyra (The Axe). Prague: Československý spisovatel, 1966.
Velčić, Vlatka. “(Dis)Regarding History: Slavenka Drakulić’s and Dubravka Ugrešić’s
Female Voices from Croatia.’ In Maria-Sabina Draga Alexandru, Mădălina Nico-
laescu, and Helen Smith, eds. Women’s Voices in Post-Communist Eastern Europe.
Vol. 1: Rewriting Histories. Bucharest: University of Bucharest Press, 2005. 53-70.
Viewegh, Michal. Výchova dívek v Čechách. Prague: Český spisovatel, 1994. Trans. A. G.
Brain as Bringing up Girls in Bohemia. London: Readers International, 1997.
Zlatanov, Zlatomir. Ostrovat na koprofilite (The Island of the Coprophagists). Sofia: Svo-
bodno poetichesko obshtestvo, 1997.
Marcel Cornis-Pope
ОД АЛТЕРНАТИВНИХ ОБЛИКА РЕАЛИЗМА

ДО ПОСТРЕАЛИЗМА: ПРЕЛАЗНИ ОБЛИЦИ
КЊИЖЕВНОСТИ У ИСТОЧНОМ ДЕЛУ РЕГИОНА
ЦЕНТРАЛНЕ ЕВРОПЕ У 19. И 20. ВЕКУ
Апстракт: Овај чланак наглашава изазове са којима се суочавају традиционалне
форме реализма будући да су се оне развијале упоредо са канонским реализмом у ис-
точном делу Централне Европе. Од самог почетка, писци из источног дела Централне
Европе су усвојили западне моделе реализма, али и понудили противмоделе којима
су изнова дефинисали реализам у складу са регионалним и локалним културним по-
требама. Ова алтернатива парадигма укључује, на пример, визуелно и технолошки
свесну прозу с краја 19. века, психолошки реализам из 1930-их, магични реализам из
средине 1960-их, женски лирски реализам из 1970-их, хиперреалисте који су стварали
током 1980-их, као и постколонијалне писце (балтичке и балканске) из последње две-
три деценије. Од посебне важности је и утврђивање степена у коме се сама дефиниција
реализма постепено проширује до тачке у којој њене основне премисе бивају оспора-
ване и ревидиране.
Кључне речи: реализам као књижевни покрет, документарни реализам, соција-
листички реализам, реализма са националним укусом, магични реализам, хиперреа-
лизам, саморефлексивни реализам, антиреализам

Vol. 3, No. 1 (2012): 59-71. 59
UDC 316.7(497.11)"18/19"
Др Петар Пијановић1
Универзитет у Београду
Учитељски факултет
Србија
КУЛТУРА СВАКОДНЕВИЦЕ И ПРИВАТНИ ЖИВОТ

У СРБИЈИ KРАЈЕМ 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА
Сажетак: Аутор у тексту истражује кључне проблеме који се тичу приватног и
јавног живота у Србији и српским земљама на крају 19. и на почетку 20. века. Такође
разматра питања тадашње свакодневице у њеном односу према наслеђеном обрасцу
патријархалне културе, као и обрасцима нове, грађанске културе створене на грани-
ци та два века.
Кључне речи: Српски народ, култура, свакодневље, држава, институције, иден-
титет, патријархална и грађанска култура, јавни и приватни живот, српска интели-
генција, идеје
Распрострањеност српског народа на Балканском полуострву утицала је не

само на његову политичку историју него и на историју и културу свакидашњег
и приватног живота. Вековима градећи државну кућу насред међународног
друма, Срби су, уз одређене погодности, још у средњем веку платили високу
цену те градње и удомљења на граници између истока и запада. Та граница,
која се често мењала, делила је не само царства и државе, већ је била зона ин-
тересних сфера и раскршће цивилизација. Опстајати у таквој државној кући
и очувати сопствени национални и културни идентитет није било лако ни на
почетку XX века.
Патећи од последица дуге и хроничне геополитичке „болести”, која има
везе са историјским наслеђем и положајем српских земаља, Срби су и на по-
четку XX века морали да премеравају и утврђују своје границе. И да усуд буде
још већи, Срби су, као поданици других држава и империја, понекад бивали
на супротним, па и зараћеним странама. Ретко развезиван на миран начин, а
знатно чешће са кобним последицама заплитан, балкански гордијев чвор по
1 Petar.Pijanovic@uf.bg.ac.rs (Petar Pijanović, University of Belgrade, Teachers’ Training Faculty, Serbia)

60 | Петар Пијановић
правилу је уплитао и спутавао Србе. Његово расецање редовно је доносило

ратове из којих су Срби, чак и као победници, излазили с огромним губици-
ма. Рат са пустошењима, губитком биолошке супстанце и честим сеобама на
широком балканском простору као последицом тањио је снагу народа и улог
за будући живот у миру и напретку.
Сви ови чиниоци имали су неповољн утицај у укупном развоју Србије,
па и културе српског народа. Због свега, трпно стање историје није била само
заједница или друштво него и обичан човек и његова приватност. Појединац је
за заједницу био везан идентитетом, устаљеним вредностима културе и својом
личном судбином, те је зато танка и крхка граница између јавног и приватног.
Обрасци традиционалне културе, који се везују за породични живот и морал,
за понашање и интиму, веома чврсто су структурисани и не остављају велике
могућности ономе што је лично и приватно. Но, грађанска култура, која се по-
четком XX века полако одомаћује у Србији, уноси неке промене у сферу при-
ватности утолико што релативизује и слаби одређене табуе и забране блиске
патријархалном свету.
Као год и јавни живот, приватност и начин њеног испољавања умногоме
зависе од прихваћеног система вредности у неком друштву. Она и настаје „као
потреба за издвајањем јединке или групе из ширег друштвеног окружења, из
потребе за заштитом и чувањем свог интимног света и комуникације од дру-
гих људи”.2 Чињеница да на приватност утичу преовлађујући обрасци култу-
ре и да српски народ живи у различитим културним појасима, па и државама,
чини веома сложеним питање интимног живота јединке или групе и њихове
везе са светом.
Ту сложеност појачава и околност да је српска култура умногоме култура
дисконтинуитета. Она заостаје за европским културним токовима и управо у
XX веку покушава напречац да надокнади заостајање. Српско друштво на по-
четку столећа још се споро модернизује и оно је у основи рурално. Слику кул-
туре и приватности на српској културној мапи у првој и другој деценији XX ве-
ка уз све знаке напретка драматизују ратни потреси. Кад „историја” протутњи
„кроз сваку нашу кућу”3 долазе „времена новог, често тешког и дуготрајног
освајања приватности”.4 На тај начин се у ову област мешају држава и њене
2 Милан Ристовић, "Од конструкције до деконструкције приватности и назад. Време, простор,

људи, питања", у: Приватни живот код Срба у двадесетом веку, Београд, Clio, 2007, 6.
3 исто, 11.
4 исто, 11.
Култура свакодневице и приватни живот | 61
у Србији крајем 19. и почетком 20. века
институције,5 тиме указујући на сасвим танку границу између јавног и при-

ватног живота.
Сфера приватног живота била је изузетно сложена и слојевита. Она се може
разумети сагледавањем различитих феномена и односа у неком друштву или ужој
заједници, односно сагледавањем положаја издвојеног појединца и групе у неком
окружењу. У најширем смислу приватност се односи на начин живота појединца
и форме кроз које се исказују његова интима и посебност. На тај начин схваћена
приватност подразумева заокупљеност собом и посвећеност свом свету.
То је онај облик упућености на себе и права на сопство који су метафорич-
но исказани и Архимедовом сентенцом: Noli turbare circulos meos („Не дирај
у моје кругове” или „Немој кварити моје кругове”). Овим речима Архимед се
обратио римском војнику кад је овај провалио у кућу највећег математичара
старога века док је он био удубљен у своја математичка размишљања. „Моји
кругови” су најинтимнији простор и знак најдубље приватности појединца.
Приватност се може најпотпуније испољити ако нико у њу „не дира”. Отуд
су Архимедови „кругови” фигура приватног живота. На тај живот утичу одно-
си у породици и међу половима, становање и исхрана, васпитање, образовање
и лична култура, облачење и забава, однос према религији и начин исповедања
вере, врста говора и исказивање мишљења, пријатељство, љубав и брак, став
према врлинама и непочинствима, традицији и модерности итд.
Успорен процес развоја приватности код Срба почетком XX века омо-
гућава и чињеница да српско патријархално друштво конзервира устаљене
вредности и да их доста тешко мења. У исто време, сви друштвени потреси
који су често тутњали српским авлијама, кућама и српском историјом, ства-
рали су одређене промене у разним областима друштвеног и културног жи-
вота укључујући и сферу приватности. На ту сферу имале су утицаја и друге
цивилизацијске околности.
Како је год схватили, приватност није кула од слонове кости, није, дакле, из-
ван простора који чине јавни и друштвени живот. Зато је у тим оквирима и тре-
ба разумевати. Географски су јој оквир Србија и српске покрајине, а историјски
и културни – почетак XX века. Србија је у то време претежно сељачка земља
патријархалне културе. У укупном становништву на почетку тог столећа сељаци
чине чак осамдесет процената, док је само петнаест одсто писмених.
Услови у којима се тада живело на селу, не само у Србији, већ и у другим
земљама са српским живљем, доста су неповољни. То се види и по сељачким
5 исто, 11.
кућама које су, зависно од краја и културног појаса, грађене од дрвета, камена и
од набоја. Оне су редовно „у хармонији са саставом, изгледом и вегетацијском
одећом предела”.6 По кућама се мери и приватни живот пошто се у њима „огле-
да знатан део људскога културнога стања.”7 Но, разлике су и међу сељачким
кућама велике, јер на њихову грађу и изглед, састав и величину утичу разни
чиниоци. Претежу: имовно стање сељака, област у којој је кућа подигнута, ет-
ничка припадност домаћина, те стари и нови утицаји у градњи. Тек понекад,
код боље стојећих, оне наликују на варошке куће.
Разни су типови сељачке куће из тога доба. У динарским пределима пре-
овладава брвнара око које су мање зграде и стаје. Та „кућа” приземљуша са
још једном собом узима се као обичан и најчешћи тип. Осим приземљуша,
постоји и кућа са још једним или два спрата грађена од различитог материјала.
У карсно-јадранском појасу куће су од камена. У у моравско-вардарском су од
ћерпича и плетери. Нешто мање куће тога времена у динарским и моравско-
вардарским крајевима грађене су од цигле.
На широком јужнословенском простору подизане су у разној грађи и куће
са обележјима оријенталне архитектуре. Као и у другим областима друштве-
ног живота, тако се и у градњи кућа и условима становања током првих двеју
деценија XX века запажа видан успон. Граде се куће са више одељења и на
спрат, док дрво као грађу све више замењују ћерпич и цигла. Нису ретки ни
примери новијих типова кућа све више налик кућама у вароши. Но, у правилу
у тим кућама нема воде, нужника и купатила.
Сеоски живот у то време под јаким је утицајем патријархалне културе,
односно традиције и цркве. То потврђују начин живота у породици и бра-
ку и полни морал. Зато се поштују ауторитет родитеља, посебно оца, брачна
заједница, чедност и уопште норме устаљене у друштву. Конзервативизам се
осећа и у одевању, нарочито код жена које носе дугу одећу што покрива тело.
Води се рачуна и о практичној страни одевања. Мушкарци носе сељачко одело
а тек понекад, у свечанијим приликама, и грађански костим са шеширом. Но,
још увек у селу преовладава народна ношња. Исхрана и култура јела на селу
биле су везане за традицију и домаћу кухињу са јаким примесама оријенталних
и понешто западних утицаја.
6 Јован Цвијић, Балканско полуострво, Сабрана дела Јована Цвијића, књига II, Београд, САНУ,
Новинско-издавачка радна организација „Књижевне новине”, Завод за уџбенике и наставна сред-
ства, 1987, 257.
7 исто, 257.
Доминантан положај у сеоском браку припадао је мушкарцу. Мада је на селу

мало слободног времена мушкарац је имао више начина да се посвети себи и да
се проведе, док је супруга била више везана за кућу и кућне обавезе. Њени излас-
ци из куће углавном су везани за посету родитељима и родбини или за пригодне
прилике као што су свадбе и вашари, крштења, славе и литије. На празновања и
свечарења удата жена је одлазила само са мужем или старијом укућанима.
Пошто су супружници већином живели у великим породицама и обично
без брачне собе, њихов интимни однос често је био везан за простор изван куће.
Брачни морал тражио је верност од патријархалне жене, па су њени преступи
строго кажњавани. Рат и ратне прилике мењале су много тога у положају жене
на селу. Она је задуго остајала без мужа и преузимала вођење домаћинства. По-
следице њене самоће су раслабљен морал, неверство и живот са другим, дивљи
бракови и рађање ванбрачне деце. Најтеже су пролазиле жене чији се мужеви
нису вратили из рата.
Уз жртве у људству и велике погроме, уз егзодусе и логоре, рат је реметио
односе међу људима, уништавао породице и осујећивао приватност. Ратници
су пролазили голготе, живели са страхом и тугом, али и с надом у повратак
својима. Нагон за одржавањем некад је био јачи и пресуднији од свега осталог.
У ратним годинама морталитет је био много већи од наталитета. Но, поред свег
страдања људе је крепила и давала смисао њиховом животу вера у ослобођење
Србије и српских крајева. Због те вере и осећања дужности у рат су пристиза-
ли српски добровољци из других, па и далеких прекоморских земаља. На тај
начин поступала је и српска интелигенција нимало се не одвајајући од свог на-
рода. И овде се јавно укршта са приватним.
Током ратова, а нарочито у Првом светском рату, и младеж је осетила
страшне муке које су доносиле ратне прилике. Деца и млади често су живели
у великој оскудици, без очева који су били на фронту или у заробљеништву.
Школовање је било нередовно и слабо. Посебно у градовима под окупацијом,
учитељи су неретко били странци. Програми по којима се учило припремани
су и извођени по узору на вредности стране култуе. Млади су пролазили и кроз
друге невоље. Трпели су физичке казне у школи и због ситног преступа. Поне-
кад су због несташлука и исказаног мишљења одлазили чак и на принудни рад.
Важније од школе и учења било им је да помогну у кући и на њиви и да преживе
рат. Помоћ коју су од окупационе власти добијале сиромашне породице у граду
није била довољна да се подмире ни основне животне потребе.
Ратне прилике осујећивале су приватни живот често га сводећи на пуко
преживљавање и одраслих и младих. Рат и ратовање никако нису били њихов
лични избор. Но, због родољубља и личне части, односно обавезе према кући
прихватали су искушења које доносе ратови. Плаћана је висока цена таквога
морала и одговорности: на ратишту, у збегу и у заробљеништву. Идентитет је
претваран у нагонску жељу да се преживи, да се поново види своја породица
и кућа.
И лични и групни идентитет заробљених нарочито је затиран у логорима.
Приватност је уништавана телесним изнуривањем заточених и глађу, насил-
ним преверавањем и убијањем душе. Убијање идентитета последично је ства-
рало трауме које су, не ретко, окончане лудилом или самоубиством. Логори су
били центри дестукције у којима је српском заробљенику уништавана при-
ватност. А након ратова сва страдања и жртве остајали су у памћењу и дубоко
урезивани у колективну меморију.
Та култура сећања окренута у будућност постајала је део народне
традиције која је умела да узвиси жртвени култ претходних нараштаја. Гробови
нису тако бивали само раке, већ, како је певао Јован Јовановић Змај, и „колевке
нових снага”. На тим светлим гробовима, без броја у првим двема деценијама
XX века, темељена је не само култура сећања него и идентитет народа, па и
појединаца. И форме којима су примане смрти ближњих и заслужних стога су
на размеђи јавног и приватног. Главне су форме тог пријема узвишена жалост
и мартирство. Њихов је смисао одржавање култа предака и јачање јединства
националне заједнице.
За разлику од ратног, мирнодопско време на другачији је начин истицало
приватност и везе између јавног и приватног живота. Духовни живот био је
под јаким утицајем државне, православне цркве иако су Срби слабо верујући
народ. Свештенство није било нарочито образовано нити је у народу имало
превелик углед. Но, оно је вршило своју пастирску службу, одржавало нацио-
налну свест и идентитет. У дане благдана народ се окупљао око цркве, односно
на црквеним свечаностима и манастирским саборима.
Све ово показује да верска култура, која припада сфери јавног и приватног
живота, у ово време није била на високом нивоу. Она је више манифестацио-
на и пригодничарска, а мање знак суштинских обележја вере. Истински вер-
ник посвећен је вери у Бога, поштује црквене заповести и придржава се пра-
вила верског живота. У народу, односно код верника то се исказује одласком у
цркву, молитвама и постовима, исповедањем греха, причешћем и поштовањем
свештеника. Јачање националног идентитета посредством вере у то време чини
занимљивом околност да међу Србима, који су у великој већини православ-
ни, има, такође, католика, те припадника исламске и јудејске вероисповести.
Редовна је појава да православни верник слави славу, као што се уобичајило

да у кући има Свето писмо, крст и кандило, кадионицу, тамјан и црквени кален-
дар за текућу годину. У народу много више је поштовања имао “стари” свеште-
ник, духовник старога кова, од “модерних” свештеника који су углавном про-
токоларно вршили своју службу. “Стари” свештеник пастирски је више био
посвећен црквеном послу и вери, док је “модерни” своју службу везао и за кул-
туру и политички живот у парохији.
Српска интелигенција на почетку XX века није била нарочито посвећена
цркви. За цркву је била више везана верском културом, што је манифестација
јавног, а мање исповедањем вере, што је израз приватног живота. У таквом
односу према вери и цркви, а ови су моменти значајан део националног бића
и традиције, могуће је да се крије и један од разлога посустајања српске идеје
у круговима интелигенције. У таквом окружењу, са повлашћеним статусом у
друштву и великим утицајем на јавно мишљење, све више маха узимала је „мо-
дерна” и наднационална југословенска идеја. Она ће временом постати идео-
лошка платформа нове заједничке државе.
Друштвени и културни положај људи на селу почетком XX века био је сас-
вим другачији. Сеоски човек целог живота углавном је био везан за завичај.
Ретко га је напуштао, па тако готово и није био у прилици да упозна удаљен и
непознат свет. Но, у одређеним приликама и то се дешавало: када је сељак од-
лазио у војску и рат или из економских разлога, због посла и зараде, у варош
и, ређе, у туђину. Краће или дуже боравећи у том свету, сеоски човек је мењао
устаљене навике и свој поглед на свет и живот.
Враћајући се из војске и рата или из света где је радио и упознао друге
људе и другачије манире, повратник је и у свом завичају задржавао понеш-
то од наученог и усвојеног. Некад је то преносио и на своје окружење. Тако су
попуштале стеге и границе једног конзервативног света и приватности зада-
те његовим нормама. Слично се дешавало када је млад човек одлазио на шко-
ле у град, па се отуд бар привремено враћао у село доносећи нову и непознату
културу и непознате форме приватности. На тај начин су, рецимо, мењане и
личне навике везане за уређење и одржавање животног простора, хигијену и
становање, моду и забаву. Мењан је и однос према васпитању и учењу, као што
су полако мењани и односи у породици и браку.
Почетак XX века донео је значајне промене у друштвеном животу Србије.
Оне се мање осећају у селу, а више у граду. Живи се брже, живот постаје
динамичнији, а градски човек покретљивији у простору и све чешће на
путовању. То унеколико мења и његов приватни идентитет. Млади из имућних
породица су на високим школама у западној Европи и Русији. Мења се и начин

живота градске жене која је све више еманципована. Иако споре, те промене
положаја жене у граду осећају се у породичном, уметничком, па и приватном
животу. Посебно то важи за жену из имућније породице која је у слободно вре-
ме за клавиром, чита разне журнале и има дан за пријеме. Но, положај муш-
карца и даље је доминантан.
У школовању младих могло је да се запази постепено раслојавање. Будућа
интелигенција опредељивала се за гимназију која је важила за елитну школу.
Са завршетком гимназије млади људи су постајали господа и добијали држав-
ну службу. Другачији је био друштвени положај оних ученика који су заврша-
вали школе за привредну струку.
С променама у друштву мењао се и модернизовао сам град. Те промене
биле су посебно видљиве у Београду: трамвај саобраћа од 1891, градски водо-
вод је уведен 1892, а канализација 1905. године. Коју годину касније подижу се
и бетонске зграде, све масовније куће на спрат и виле на Дедињу и Топчидер-
ском брду. Доскора паланка, Београд је све више постајао град, па и метропола.
Патријархални идентитет градског човека временом се мења. Он је све више
грађанин и космополита.
Мења се и лице града. У архитектури се запажају некритичка подражавања
западних стилова. Преовладавају неоренесансни и необарокни утицаји. Осећа
се и академизам, као и потрага за националним стилом. Западни стилови све
присутнији су и у другим уметностима, па и у одевању мушкараца и жена.
Култура приватног живота у подручју исхране, укључујући начин припре-
ме, редовност дневних оброка и културу јела све више су у варошима и гра-
довима биле везане за средњу и западну Европу и европске манире. Једнако
је и одевање све више било везивано за иностране прилике. Одећа за богатије
и друштвено привилеговане слојеве увозила се из Аутро-Угарске и Немачке,
али и из других европских земаља. Временом су Француска и Париз постали
модни узор за отменији грађански свет.
Градска жена онога времена поштује правила пристојног изгледа и
одевања. Она практикује функционалан, елегантан и леп крој са сасвим дис-
кретним обнаживањем тела, пре свега у свечанијим приликама. У градови-
ма под још увек присутним утицајима источних култура одећа је често била
оријентално стилизована. У свим случајевима одећа је и ствар друштвеног
престижа. По облачењу и моди распознаје се којем слоју грађанин припада.
У интелектуалном животу Београда на почетку века велик је утицај ели-
те. Том кругу припадају Стојан Новаковић, Богдан и Павле Поповић, Љубомир
Недић, Јован Скерлић и Јован Цвијић, Александар Белић, Стеван Мокрањац и

Бранислав Петронијевић, Милан Ракић, Михаило Петровић Алас и неколици-
на других. Они у свакодневном животу и у радовима негују разложну критич-
ку мисао прецизно и јасно исказану лепим језиком и отменим стилом. Сви су,
свако у својој области и на свој начин, допринели развоју демократске мисли
и урбаног грађанског духа у Београду и у Србији уопште.
Другачија је улога високог свештенства и веома образоване војне елите. Уз
све разлике, и ова два интелектуална круга дају значајан допринос стасавању и
напретку грађанског друштва. Упоредо са Београдом као главним културним
центром у чијим границама упоредо постоје и патријархална и грађанска кул-
тура, мањи градови у Србији негују обрасце маловарошке културе. Зависно од
културног појаса којем припада нека средина у провинцији, култура је у њој
чудан и еклектичан, па и неприличан спој разних утицаја и псеудовредности.
Но, и у градовима и варошима посебно место и у јавном и приватном жи-
воту имају кафане. Дајући посебан окус култури свакодневице, кафане ни-
су биле само стециште доконог света, већ и институције у којима се препли-
тао приватни и јавни живот. За многе ондашње људе различитих занимања и
друштвеног угледа, па и оне са високим статусом у политици и култури, кафа-
не су биле место дружења, размене мишљења и разбибриге. Очит су парадокс
патријархалног човека који је радије одлазио у кафану него у цркву. Кафане су
у „програму” често имале и уметничке садржаје везане за музику и позориш-
те, књижевност и филм. Избор кафане и одговарајућег круга људи за дружење
омогућавао је посетиоцу и одређену приватност.
У градским срединама и код градског живља, којег је било мало у народу,
култура свакидашњег и приватног живота била је другачија и више саображе-
на искуствима балканског него европског грађанства. Наравно, приватни жи-
вот у варошима и градовима зависио је и од тога у којој се културној зони они
налазе. Тако је, на пример, приватност житеља Врања на почетку XX века би-
ла под јаким утицајем традиционалне старобалканске, односно византијско-
оријенталне културе, док су Новосађани и Суботичани тога доба свој свакод-
невни и приватни живот усклађивали са начином живота у средњој Европи.
Београд је тада већ велики град са житељима најразноликијег социјалног
положаја и порекла, различитих конфесија, културних потреба и навика,
образовања и друштвеног статуса, класне припадности и погледа на свет. Такав
Београд био је нека врста малог културног Вавилона. У њему су се сударали и оби-
тавали разни видови културне традиције постепено осавремењаване озрачјима
културе западноевропског круга. Она је здушно примана у образованијим
слојевима друштва а посебно међу представницима културне елите. Све те раз-

лике чиниле су различитим и форме приватности у Београду на почетку XX века.
Имућни београдски трговци, привредници и банкари нису подизали са-
мо пословне зграде и задужбине, већ су, према свом друштвеном статусу, ме-
ри и укусу, градили и раскошне куће. Оне су биле средиште њихове породич-
не и личне приватности, а донекле и место за обављање послова, дружење
и комуникацију са светом из окружења. Такве су куће, на пример, подигли
Лука Ћеловић (1854–1929) у Карађорђевој (1903), Ђорђе Вучо (1850–1909)
на Теразијама (1902), Милан Павловић (1853–1924) у Грачаничкој (1912) и
индустријалац Ђорђе Вајферт (1850–1937) у данашњој Улици војводе Путни-
ка (1893). Власник једне такве куће, саграђене 1912. у Кнез Михаиловој, био је
чувени трговац Влада Митић (1884–1973). У истој улици подигнута је и палата
(1904) браће Николе (1905–1993) и Константина (1908–1992) Поповића.
Куће и виле нису грађене само у центру. Подизане су и у другим деловима
града, укључујући и удаљеније, али привлачне и репрезентативне крајеве као што
су Дедиње и Сењак. Пројектовали су их веома угледни архитекти, а уређивали,
намештали и осликавали декоративни сликари и најврснији мајстори. Такве
куће често су имале и раскошне дворане за забаве у којима се свечаним поводи-
ма проводила београдска елита. И на тај начин приватност је високо постављене
друштвене групе одвајала од приватног живота нижих слојева српског друштва.
Завидно имовно стање и престиж угледних појединаца не само у Београ-
ду већ и другим деловима Србије омогућавали су богатијима да своју децу
школују у најугледнијим школама, укључујући и високошколске установе у
Европи. По повратку у своју средину млади и школовани људи доносили су
нове културне навике и манире. Деца богатих људи, који често нису имали ни
времена ни жеље да се образују и културно уздижу, млади су усвојеном култу-
ром уносили видне, некад и непремостиве разлике чак и у породични миље.
На тај начин је конзервативизам традиционалног модела приватности полако
нестајао пред изазовима нове грађанске културе.
Тако је стварана млада српска интелигенција која је у социјално затворе-
ним круговима неговала и посебну врсту приватности. Представници тих гру-
па су својим образовањем, знањем страних језика, боравком у иностранству
и везама са страним светом ширили културне хоризонте српског грађанства
и чинили посебном културу свог приватног живота. Школовањем у културно
развијеним срединама и њиховим упознавањем, дружењем и путовањима мла-
ди су давали подстицај прихватању нових образаца културе у Србији. Томе је
доприносило и ширење књиге и развој медија, посебно штампе. Све те окол-
ности утицале су на то да се форме приватности временом мењају и све више

саображавају новим обрасцима.
Стицајем тих околности раслојавана је српска култура која је патријархалне
вредности почетком XX века полако надомештала модернијим узорима. Та
модернизација, која се осетила и у приватном животу, полако је озрачивала
српски културни простор под утицајем средње а још више западне Европе.
Раслојавање се једнако тицало и саме приватности. Оно постаје још видније
и изразитије кад се узме у обзир сва тадашња Србија и, посебно, целокпан
српски културни корпус расут на великом простору Балканског полуострва.
Традиционална култура, па и приватност тога типа, у разним културним
појасима одржавана је на устаљеним нормама и „задатом” начину живота. Део
приватног живота тицао се националне и верске осетљивости српског човека.
Живећи дуго под стегама и уценама завојевача, Срби су често бивали под при-
тиском да се одрекну свог православног и националног идентитета који је суш-
тински део њихове приватности. То важи и за српски осећај поноса, морала и
достојанства. Ове врлине као битан део позитивне српске традиције опстајале
су упркос великим невољама и искушењима које је доносило XX столеће.
Јавно установљене врлине као образац културе утицале су на приватни
живот Срба и у њему провераване. Иако почетак XX века није доносио Срби-
ма онолико страдања као претходна тешка времена, национална част ипак је
стављана пред изазове. То се посебно често дешавало на подручју Старе Србије
и у српским крајинама. У њима се насртало на српски православни идентитет
и приватност појединца. Под притиском се одрећи свог националног бића и
„продати веру за вечеру”, а тога је било, значило је страшан морални преступ.
Такав чин као акт изопштења из заједнице бивао је обележаван трајним жигом
срама, указујући на танку границу између приватног и јавног. Ово показује да
друштвени миље у којем живи појединац и неписана правила заједнице могу
имати значајног удела у његовој приватности.
На везу јавног и приватног упућује и податак да су живот у друштвеном
окружењу и појаве које такав живот прате имали удела у брачном животу,
рођењу деце и планирању породице. Наиме, честе болести, епидемије и по-
мори, слаба здравствена култура и недостатак лекова, ратови, логори и вели-
ке жртве, као и потреба да породица бројем чланова осигура радну снагу за
одржавање имања и биолошку супстанцу пред изазовима очекиваних ратних
страдања, непосредно су утицали на бројност патријархалних домаћинстава.
Дуги ратови променили су и улогу жене у српском друштву. У одсуству муш-
ког света који је био у рату жена је постала главна радна снага, домаћин и ос-
лонац у породици. Та појава обележилла је и прву и другу деценију XX века.

Рат је донео промене и у интимном животу супружника.
Њихова интима у великим патријархалним породицама зависила је и од
услова становања и оскудних стамбених прилика. Најпогубнији утицај на ту
интиму чинио је обичај у неким деловима Србије да очеви, по налогу „нечисте
крви”, жене нејаке и недозреле синове и са снахама ступају у интимни однос.
Све је то растакало морал и интимни живот у патријархалним заједницама,
неповољно утичући на односе у породици и на потомство.
На културно раслојавање почетком XX века нису утицали само разни ви-
дови традиционалне и грађанске културе. Утицале су и културне зоне у којима
се ти видови појављују. У том погледу обрасци културе различито се испољавају
у различитим окружењима. Та окружења углавном чине сеоска, маловарошка
или паланачка, приградска и градска средина. Приватни живот у тим срединама
је разнолик. На разноликост су утицали и разноврсни карактери или психички
типови, као и културна традиција која се везује уз неку област.
Резиме
Овај рад је указао на везу друштвено-историјских прилика у Србији и

српским земљама и културе свакодневног живота на прелому епоха. Тај пери-
од се са разлогом може назвати касном српском ренесансом. Она је баштинила
културне вредности и обрасце патријархалне културе, спајајући их са новим
грађанским вредностима и либералним идејама које у Србију стижу из кул-
турно развијених европских земаља.
LITERATURA:
Cvijić, Jovan. Balkansko poluostrvo. Vol. 2 of Sabrana dela Jovana Cvijića. Beograd: SA-
NU and Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1987.
Ristović, Milan. „Od konstrukcije do dekonstrukcije privatnosti i nazad. Vreme, prostor,
ljudi, pitanja.” In Privatni život kod Srba u dvadesetom veku. Beograd: Clio, 2007.
Petar Pijanović
EVERYDAY CULTURE AND PRIVATE LIFE IN SERBIA

DURING LATE 19TH AND EARLY 20TH CENTURY
Abstract: Author of the article examines key problems concerning private and public
life in Serbia and Serbian lands in the late 19th and early 20th century. Also, problems of the
everyday life are examined in its attitude towards the inherited form of patriarchal culture,
as well as a new civil culture, that had developed at the frontieres of these two centuries.
Keywords: Serbian people, culture, everyday life, country, institutions, identity, patri-
archal and civil culture, public and private life, Serbian intellectuals, ideas

Vol. 3, No. 1 (2012): 73-88. 73
UDC 329.15(497.1)
Др Владислав Б. Сотировић1
Универзитет Миколаса Ромериса (Виљнус)
Факултет политике и управљања
Одсек за политичке науке
Литванија

ПАРТИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
Сажетак: Циљ овог чланка је конструктиван допринос проучавању феномена ан-
тисрпског карактера Комунистичке партије Југославије, тј. каснијег Савеза комуниста
Југославије, југословенској и пре свега српској историографској науци. Ова тематика
до сада није адекватно обрађивана, а камоли обрађена, пре свега из идеолошко-поли-
тичких разлога обзиром да несрпске југословенске историографије за то нису ни за-
интересоване из националних разлога док је у случају српске државне историографије
(тј. историографије Републике Србије) разлог за потцењивање ове тематике чисто
практичне природе уколико знамо да Србија још увек није раститоисана па се сто-
га неможе очекивати да још увек владајуће титоистичке структуре једноставно раде
против самих себе. С друге стране, српска емигрантска историографија је након 1945.
г. традиционално заокупирана проучавањем и изношењем истине о антифашистич-
ком и антититоистичком „четничком“ покрету ђенерала Драгољуба Михаиловића.
Они малобројни пионири у документованом изношењу праве истине антисрпског
карактера преброзовске и брозовске КПЈ/СКЈ и њене војноударне песнице тзв. „На-
родноослободилачке војске Југославије“ из времена Другог светског рата (попут Ми-
лослава Самарџића) се систематско-плански игноришу илити проглашавају за научне
„дилетанте“. Овај рад је покушај схватања корена савремене националне катастрофе
Србије и српскога народа уопште – корена чији се један од најдебљих кракова зове Ко-
мунистичка партија Југославије.
Кључне речи: Југославија, комунистичка партија, комунизам, тоталитаризам,
бољшевици, Срби, Србија, антисрпство
1 vladislav-b-sotirovic@crucified-kosovo.eu (Vladislav Sotirović, Mykolas Romeris University – Vilnius,

Faculty of Politics and Management, Political Science Department, Lithuania)
74 | Владислав Б. Сотировић
Комунистичка партија Југославије (КПЈ) је од самог свог оснивања на „Ву-

коварском“ конгресу (од 20. до 25. јуна 1920.године)2 заузела видан антисрп-
ски став који се провлачио од тог момента кроз све партијске документе о
„историјски правичном“ решавању националних питања у Југославији за вре-
ме Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1920−1941).3 Сходно оваквом
партијском програму о „сузбијању великосрпског хегемонизма“ произилазило
је и конкретно антисрпско политичко деловање партије све до почетка Другог
светског рата да би се након априлског слома 1941. г. партијска антисрпска по-
литика из предратног периода преточила у конкретне војно-политичке акције
за време самог рата, тј. „социјалистичке револуције“, која је у националном
смислу имала етноцидни карактер решавања српског националног питања.
Отворен или прикривен антисрпски вид деловања КПЈ и њених партијско-
партизанских формација (тзв. „Народно-ослободилачке војске Југославије“) за
време револуционарног преузимања (тј. преотимања) власти на простору чи-
таве Југославије 1941−1945. г. је у својој антисрпској компоненти вишеслојан.
2
На овом конгресу у Вуковару је уствари дошло до преименовања већ основане Социјалистичке
радничке партије Југославије (комуниста). СРПЈ(к) је основана на конгресу у Београду од 20. до 23.
априла 1919. г. и том приликом се ова новооснована полубољшевичка партија јасно изјаснила за
револуционаран рад али са јаким елементима социјалдемократског деловања. За главног секре-
тара партије је тада изабран Филип Филиповић. Партија је одмах ступила у новоосновану (марта
1919. г.) Трећу комунистичку интернационалу у Москви. На конгресу у Вуковару наредне године је
од ове партије направљена чиста бољшевичка странка по узору на Лењинову тако да су у програ-
му нове КПЈ остали само бољшевички а избачени социјалдемократски елементи. По овом новом
бољшевичком програму југословенски комунисти су се отворено залагали за стварање совјетске
републике по узору на Лењинову совјетску Русију и Кунову Мађарску, тј. за „Совјетску Републику
Југославију“ преко диктатуре пролетаријата у виду совјета, тј. бољшевичких већа. Оваква прва
совјетска република на тлу Југославије је основана од стране КПЈ и Јосипа Броза Тита у јесен
1941. г. са центром у Ужицу (тзв. „Ужичка Република“) која се одржавала уз помоћ „црвеног теро-
ра“ и масовних убистава грађана Ужица и његове околине а који се нису слагали са идеологијом
и политиком КПЈ. О бољшевичком терору у Ужицу 1941. г. постоји релевантна архивска и фото
документација укључујући и сведочења преживелих (нпр. Сергије М. Живановић, Трећи српски
устанак, књига трећа, Нови погледи, Крагујевац, 2000, стр. 19−24).
3 У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца након уједињења ниједан народ није имао апсолутну
већину (исто као и у Брозовој Југославији). Најбројнија нација су били Срби (4,704,876, тј. 39%),
затим Хрвати (2,889,102, тј. 23,9%), Словенци (1,023,588, тј. 8,5%), муслимани као вероисповесна
група (756,656, тј. 6,3%, македонски Словени (630,000, тј. 5,3%), Немци (512,207, тј, 4,3%), Шиптари
(483,871, тј. 4,0%), Мађари (472,079, тј. 3,9%), Румуни (183,563, тј. 1,6%), Турци (143,453, тј. 1,2%),
Италијани (11.630, тј. 0,1%) итд. Све у свему у читавој Краљевини СХС је 1921. г. живело 12,055,715
становника (Branko Petranović, Istorija Jugoslavije, 1918−1988, NOLIT, Beograd, 1988, str. 32). Нешто
другачије резултате за годину 1918. даје Иво Банац: Ivo Banac, The National Question in Yugoslavia:
Origins, History, Politics, Cornell/Ithaca/London, 1984, стр. 58.
Антисрпски карактер комунистичке партије Југославије | 75
Међутим, јасно се уочава да је његова круцијална далекосежна политичко-на-

ционална карактеристика била пре свега прохрватска4.
У контексту горе наведеног бисмо овом приликом указали на један од ре-
левантних повесних извора из самога ратнога периода а који између осталих
комунистичко-животињских зверстава говори и о масакрирању Веселина
Петровића који је био председник општине Дивци, села близу Ваљева, а кога
је живог обезглавио тестером комунистичко-партизански политички коме-
сар Хинко Мајер. Тестерисање Србина Веселина Петровића од стране Хинка
Мајера је описано у документу под насловом Крвава листа комунистичких
злочина у Србији а која је издата, на основу сведочења очевидаца, од стране
власти генерала Милана Недића године 1942. У овом конкретном случају оче-
видац је Љубомир Рафаиловић из самог села Дивци. Ево шта између осталог
стоји у овој листи комуниста поводом овог случаја:
„Последњих дана септембра комунистички зверови, под вођством
Јеврејина Хинка Мајера, ‘велетрговца’ из Загреба, ухватили су Веселина
Петровића, председника општине Дивци у срезу ваљевском, и уморили га
најстрашнијим мукама. Прво су му секли део по део тела, онда су му те-
стером одсекли главу.
Ова иста банда Мајерова [овде се конкретно ради о комунистичком
Колубарском Народно-ослободилачком партизанском одреду, примедба
В. Б. С.] имала је свој штаб у септембру [1941. г., примедба В. Б. С.] у селу
Дупљаји. Када су владини одреди очистили ово село и тај крај од комуни-
стичких разбојника нашли су у дворишту те куће 35 гробова у којима су
плитко били покопани сељаци из тог краја које је Хинко Мајер са својим
џелатима уморио најужаснијом смрћу, најчешће секући им комад по ко-
мад тела. Један од судија Мајеровог ‘преког суда’ имао је обичај да сељаку
изведеном пред овај скуп црвених зверова забије две каме, по једну са сва-
ке стране у врат и онда да кроз смех пита своје остале другове: ‘Да ли да
га ослободимо?’“ (стр. 58−59).
Ставови КПЈ и њеног етнополитички несрпског политбиро-руковод-
ства су као и читава идеологија партије били чиста копија антируске полити-
4 Класично-стандардизовани титоистичко-фалсификаторски стереотип о карактеру и улози

КПЈ у предратном, ратном и послератном раздобљу, као о „антифашистичком покрету“, који је
уживао „огромно поверење и популарност од стране народа“, итд. је нпр. заступљен, поред већ
наведене трилогије Бранка Петрановића, и у књизи: Миодраг Зечевић, Југославија 1918−1992.
Јужнословенски државни сан и јава, Просвета, Београд, 1994. Карактеристично је за ове две, као и
за многе друге њима сличне, монографије да су писане без навођења иједног јединог историјског
извора а камоли документације која потиче из различитих извора и архива а односи се на исту
ствар, тј. догађај или проблематику.
ке и идеологије етнополитичког антируског руководства партије Бољшевика

(касније Комунистичке партије Совјетског савеза) с тим што су улогу Руса
као „угњетачких експлоататора“ на простору Царске Русије у југословенском
случају преузели Срби као читав етноколектив. С тога, није ни чудно да су
југословенски комунисти дословце преузели и бољшевичку реторику и начин
решавања националних питања па је тако послератна титоистичка Југославија
преуређена на основу принципа преузетих из Лењиновог (1918. г.) и Стаљиновог
(1936. г.) устава за СССР. А конкретна решења компликованих националних
питања како на простору СССР-а тако и социјалистичке Југославије су почи-
вала на једноставној формули: „колективна кривица – колективна казна“. Тако
је читаво политичко-територијално устројство Титове Југославије почивало
на наводној српској колективној кривици из међуратног периода5 док се из не-
ког „необјашњивог“ разлога колективна кривица хрватског народа (заједно са
муслиманским „хрватским цвијећем“) за етноцид над Србима у периоду Другог
светског рата на просторима Независне државе Хрватске (НДХ) није узимала у
обзир. Тако смо након рата 1945. г. нпр. учили у школским уџбеницима и дру-
гим пропагандним памфлетима да су у јасеновачком логору смрти „фашисти“
убијали „антифашисте“ или у најбољем случају да су „усташе“ убијале „пар-
тизане“ и друге „антифашистичке родољубе“.6 Међутим, овај „усташки“ (али
5
Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918−1988, prva knjiga, NOLIT, Beograd, str. 157
6
О масовним организованим и садистичким покољима Срба у Независној држави Хрватској
од стране државних власти, наоружаних хрватских и муслиманских формација и римокатоличке
цркве види у: Марко Аурелио Ривели, Надбискуп геноцида. Монсињор Степинац, Ватикан и усташ-
ка диктатура у Хрватској, 1941−1945, Јасен, Никшић, 1999; Marco Aurelio Rivelli, Ia genosido occulte
Etat independent de Croatie 1941−1945, Tosana, I Age d Homme, 1998; НД Хрватска-Држава геноцида,
Двери српске-Часопис за националну културу и друштвена питања, год. XIII, број 47−50, Београд,
2011; Вуксан М. Церовић, Велика завера, I−II, Елит, Београд, 1994; Viktor Novak, Magnum Crimen. Pola
vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb, 1948. Међутим, иако је постојао и још увек постоји огроман
број документованих доказа о овом етноциду над Србима југословенска комунистичка власт је на-
кон 1945. г. све урадила да се ови злочини на изучавају и не спомињу у јавности и школским про-
грамима поред директног уништавања и самих доказа. Тако је логор смрти Јасеновац смишљено
и систематски демолиран, претворен у ливаду за испашу стоке а на његовом месту постављен
срамни споменик изругивања жртвама покоља у облику огромног споменика са четири усташка
слова “U” (наводно распукла ружа) која гледају на све четири стране света као симбол универзал-
не победе хрватског расистичког нацизма. О директној спрези хрватских усташа и Брозове КПЈ и
НОВЈ из ратног периода у циљу решавања српског питања у НДХ индиректно говори и случај од
31. јула 1966. г. на отварању Маузолеја и спомен обележја жртвама јасеновачког логора (тек 1966.
г.!). Наиме, као једна од званица и уједно представник власти СР Хрватске на овој церемонији
био је присутан и председник Сабора СР Хрватске – Стево Крајачић, иначе један од Брозових
најповерљивијих сарадника. Када се церемонија отварања завршила, а мислећи да су микрофо-
ни искључени, Крајачић се окренуо српским борцима рекавши им дословце: “Овдје смо вас пре-
мало побили”. Међутим, на Крајачићеву (и Брозову) жалост микрофони нису били искључени тако
никако хрватски и бошњачки) етноцид над Србима на простору читаве НДХ

у временском периоду од 10. априла 1941. г. па све до 15. маја 1945. г. је ипак
коначно верификован од стране КПЈ и њене тзв. „Народно-ослободилачке“
војске Југославије (НОВЈ) након рата тако што је као посебна република у ок-
вирима социјалистичке Југославије створена увећана (са италијанском Истром,
италијанским делом Далмације и српским Дубровником) и етнички до пола
очишћена Хрватска у Брозовим границама (од 24% Срба пре рата на 12% након
рата)7 и то без икаквих национално-територијалних аутономија за преживеле
Србе, док је с друге стране територија социјалистичке Србије раздробљена у три
неповезана и међусобно антагонистичка дела (Војводина, централна Србија и
Космет). Зашто Истра и Дубровник (тј. територија бивше независне Републике
Дубровник)8 нису добиле аутономни статус у оквиру НР/СР Хрватске по узору
на Војводину, а Крајина (и то након етноцида над Србима Крајишницима) по
узору на Космет, може се објаснити само уколико се добро простудира антисрп-
ска политика КПЈ од свог самог оснивања као и реална антисрпска улога НОВЈ
за време рата. У том контексту лако је схватити и зашто нису западни делови
НР/СР Македоније добили аутономан статус (нпр. као Аутономна покрајина
Илирида са административним центром у Тетову) по угледу на јужне делове
НР/СР Србије јер се читава политика након рата владајуће КПЈ касније Саве-
за комуниста Југославије (СКЈ) заснивала на предратној политици разбијања
Српства по принципу „слаба Србија (и деградирани Срби као етноколектив) –
јака Југославија (на чијем челу је Хрват-Словенац Јосип Броз Тито)“9. Тако је ло-
гично било да након 1945. г. македонски Словени добију статус оделите нације
да је након насталог скандала Крајачић био присиљен да поднесе оставку. Иначе, Јосип Броз Тито
за време од читавих 35 година своје владавине у Југославији није нашао за сходно да ни једанпут
посети нити Јасеновац нити било које друго масовно стратиште Срба у НДХ.
7
Према подацима Андре и Жан Селера у СР Хрватској је 1981. г. било 3,455,000 Хрвата и 532,000
Срба поред 25,000 Мађара, 25,000 Словенаца и 379,000 „Југословена“ (André Seller, Jean Seller,
Atlas des peuples d’Europe centrale, Paris, 1991, стр. 143−166). Треба нагласити да се већина тзв.
„Југословена“ са пописа становништва из 1981. г. и 1991. г. након растурања Брозове Југославије
изјаснила као Срби.
8 О културно-историјском и етнополитичком карактеру независне Дубровачке Републике види у:
Лазо М. Костић, Насилно присвајање дубровачке културе. Културно-историјска и етнополитичка
студија, Мелбурн, приватно издање, 1975.
9 О личности Јосипа Броза Тита види у: Владимир Адамовић, Три диктатора: Стаљин, Хитлер,
Тито. Психополитичка паралела, Информатика, Београд, 2008, стр. 445−610. Публикована ар-
хивска документа о политичком деловању Јосипа Броза Тита која се не цитирају од стране титои-
стичких историчара су издата у збирци докумената: Перо Симић, Звонимир Деспот, Тито. Строго
поверљиво. Архивски документи, Службени гласник, Београд, 2010. Тако се овде између 242 до-
кумента из домаћих архива могу пронаћи и они који недвосмислено говоре да је генсеку КПЈ
(од Срба) са својим новопрокламованим и састављеним стандардним и језиком

и писмом, али је исто тако било нелогично да се национална држава (НР/СР
Македонија) сада те новоформиране етнонације „Македонаца“ територијално
раздробљава стварањем некакве шиптарске аутономне покрајине или бар обла-
сти. У сваком случају, јасно је да је овакав развој послератног начина решавања
националних питања од стране титоистичких победничких војно-политичких
структура имао своју предратну (1920−1941) повесну позадину на коју бисмо у
најкраћим цртама желели да укажемо у доњем тексту.
Основни костур аутентичних ставова југословенских комуниста у ве-
зи са решавањем националних питања у вишенационалној новоформираној
Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) поставио је Сима Марковић у
расправи Национално питање у светлости марксизма објављеној 1923. г. За
њега је сама Краљевина била „узгредни продукт“ али не и дело „националне
револуције“. Суштину оваквог става можемо схватити уколико знамо да је тзв.
„уједињење Југословена“ стварно проглашено у Загребу 23. новембра 1918. г.10
а не у Београду 1. децембра исте те године11 као што се то учило и још увек учи
у школама па и на универзитетима обзиром да је регент Краљевине Србије тог
1. децембра 1918. г. de facto само верификовао de iure проглашено уједињење у
Загребу од 23. новембра 1918. г. од стране загребачког Народног вијећа.12 Дру-
освајање власти било далеко важније од борбе против окупатора као и у том контексту отворена
понуда за колаборацију са немачким нацистима.
10
„Proclamation by the National Council of the unification of the State of Slovenes, Croats and Serbs
with the Kingdom of Serbia and Montenegro”, Zagreb, November 23rd, 1918 у Snežana Trifunovska (ed.),
Yugoslavia Through Documents. From its creation to its dissolution, Martinus Nijhoff Publishers, Dordrecht/
Boston/London, 1994, стр. 151−153.
11 “Proclamation of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes”, Belgrade, December 1st, 1918 у
Snežana Trifunovska (ed.), Yugoslavia Through Documents. From its creation to its dissolution, Martinus
Nijhoff Publishers, Dordrecht/Boston/London, 1994, стр. 157−160.
12
Хрватским политичарима је тог новембра 1918. г. уједињење са победничком Србијом било
преко потребно из два круцијална разлога: 1. да би Хрватску и Хрвате са поражене превели на
победничку страну и тако избегли плаћање огромних ратних репарација, тј. ратне отштете, за
злочине и материјалну штету коју су починили у Србији за време аустро-угарске окупације 1915.
г.−1918. г. као и за време борби у западној Србији 1914. г., и 2. да би могли да употребе српску
војску за одбрану источног Јадрана од легитимне италијанске окупације и анексије након рата
а на основу Лондонског уговора од 26. априла 1915. г. између Италије и Сила Антанте (Велике
Британије, Француске и царске Русије). Стога је загребачко Народно вијеће и званично позвало
војску Краљевине Србије да у новембру 1918. г. пређе реку Дрину. Загреб је под „уједињењем“ под-
разумевао политичко сједињавање две независне државе, тј. Државе Словенаца, Хрвата и Срба и
тадашње проширене Краљевине Србије са Вардарском Македонијом и Црном Гором с тим што се
у Загребу неоправдано сматрало да је Држава Словенаца, Хрвата и Срба заснована на тзв. „хрват-
ском повијесном праву“ па је стога и званична застава те државе била хрватска тробојница (без
гим речима, Марковићева (тј. КПЈ) порука је јасна: Загребу је „Прокламација

о уједињењу Државе Словенаца, Хрвата и Срба са Краљевином Србијом и Цр-
ном Гором“ само успутна станица до које се дошло игром повесних околности
(пораз Аустро-Угарске и самим тим идеје о стварању велике Хрватске у њеним
оквирима као оделите федералне целине)13 а не крајњи национално-политички
циљ Хрвата и осталих неСрба. А који је то био крајњи национално-политички
циљ Загреба објаснио је др. Фрањо Туђман (иначе Титов ратни саборац и по-
слератни генерал који се у првим месецима НДХ 1941. г. борио у усташкој уни-
форми) крајем тог истог столећа када је тражио да се приликом раздруживања
од остатака Југославије загребачкој Хрватској врате све оне територије (нарав-
но без Словеније) које је загребачка Држава Словенаца, Хрвата и Срба наводно
и унела у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца 1918. г. иако су Срби у Држави
СХС чинили етничку већину.
Шта се даље крило иза овакве КПЈ формулације сам Марковић је конкрет-
но „појаснио“ ставом који ће од тада па све до „правичног“ решавања нацио-
налних питања у послератној Брозовој Југославији за комунисте и њихове сим-
патизере (који су и дан данас на многим руководећим функцијама у Србији)
важити као неприкосновена аксиома: тзв. великосрпска хегемонија је била
облик политичке надокнаде за привредну неразвијеност српске буржоазије
у поређењу с хрватском буржоазијом, која је (хрватска буржоазија), при то-
ме, за време Првог светског рата 1914 −1918. г. још више материјално ојачала
у односу на српску.14 Да се у том контексту узгред потсетимо да је око 50%
шаховнице). Треба напоменути и то да су у тој држави Срби били најбројнији народ. О стварању
Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца види у: Vladislav B. Sotirović, Creation of the Kingdom of Serbs,
Croats and Slovenes, 1914−1918, Vilnius University Press, Vilnius, 2007.
13 Идеју о стварању уједињене католичке провинције Јужних Словена у оквиру Аустро-Угарске
је званично истакла група од 33 јужнословенска народна делегата тзв. „Југословенског клуба“ у
бечком Парламенту 30. маја 1917. г. Они су тада, наиме, тражили уједињење Словенаца, Хрвата и
Срба у јединствено и аутономно „државно тијело“ под „жезлом Хабзбуршко-лоренске династије“
дајући овој политичкој идеји изразито католички и прохабзбуршки карактер али и антинемачко-
мађарски собзиром да је суштина ове идеје била у томе да се Аустро-Угарска као дуалистичка
(немачко-мађарска) монархија преуреди на тријалистичким основама. Другим речима, поред
аустријских и мађарских земаља постојале би и јужнословенске земље као конститутивни еле-
мент са административним центром у Загребу. Није тешко закључити да се иза ове треће феде-
ралне јединице у суштини крила идеја о великој и уједињеној Хрватској у оквирима преуређене и
преименоване послератне Хабсбуршке Монархије (“Declaration of the ‘Yugoslav Club’”, Vienna, May
30th, 1917 у Snežana Trifunovska (ed.), Yugoslavia Through Documents. From its creation to its dissolution,
Martinus Nijhoff Publishers, Dordrecht/Boston/London, 1994, стр. 140 [преузето из књиге збирке до-
кумената: Ferdo Šišić, Dokumenti o postanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1914−1919, 1920, str. 94]).
14Овде је од најбитнијег значаја недвосмислено Марковићево, тј. комунистичко, признање да
Срби и њихова буржоазија у Краљевини СХС и Краљевини Југославији нису имали економско-
индустрије Краљевине Србије за време Првог светског рата било уништено а у

том уништавању су добрим делом учествовали Словенци, Хрвати и Бошњаци у
аустро-угарским униформама а нешто слично се догодило и након Другог свет-
ског рата 1941. г.−1945. г. када су фабрике из Србије премештане у Словенију
ваљда као надокнада за међуратну великосрпску хегемонију. Треба напоменути
да је у Првом светском рату било случајева одбијања извршавања наређења за
стрељање или вешање српских цивила од стране чешких и словачких јединица
у аустро-угарској војсци на територији окупиране Србије (подигнут им је спо-
меник у Шумарицама у Крагујевцу – тзв. „Чехословачко гробље“ као и спомен
плоча на Текеришу у западној Србији обзиром да су због одбијања извршења
наређења стрељани) али да није постојао ни један једини случај (бар не забеле-
жен) оваквог одбијања извршења наређења од стране словеначких, хрватских
или бошњачких јединица, тј. војника. Историчари знају и то да је аустро-угар-
ски каплар Јосип Броз Тито на србијанском фронту у Првом светском рату
1914. г. као припадник злогласне 42 домобранске „Вражје дивизије“ учествовао
у крајње деликатним војним задацима тј. у „хватању живих језика“ а собзиром
на велики степен ризика у овакве акције су се слали искључиво добровољци (тј.
драговољци). Што се тиче већ споменутог „индустријског питања“, на другој
страни, индустријска инфраструктура на територији Државе СХС је остала не-
такнута за време рата тако да је управо словеначка и хрватска индустријско-
финансијска буржоазија након уједињења била та која је уживала привилего-
ван па чак и хегемонистички положај у односу на српску.
За Марковића и КПЈ су се историјски затегнути међунационални односи
могли „скинути са дневног реда“ давањем широких национално-покрајинских
политичких аутономија. Како је у пракси ова оригинална идеја из 1923. г. реа-
лизована након 1945. г. видели смо на примеру (кон)федералистичког уређења
финансијску доминацију већ су то имали управо Хрвати и Словенци преко својих националних
буржоазија које су се обогатиле за време рата и тако финансијски ојачане ушле на новостворе-
но југословенско тржиште. Тако је у међуратној Југославији најјачи финансијски завод била Прва
хрватска штедионица. Међутим, пропаганда КПЈ није никада инсистирала на борби против хрват-
ских и словеначких финансијских и привредних „експлоататорских“ кругова који експлоатишу
друге нације у првој Југославији. Такође, опште је позната ствар да је читава економија Брозове
Југославије била асиметрично конфедерализована тако да су „отомански“ делови Југославије били
само проширено тржиште и сировинска база за предузећа из СР Словеније и СР Хрватске што је
резултирало и тиме да је животни стандард у Словенији и Хрватској био већи у односу на општи
југословенски просек. Тако је животни стандард у Словенији у односу на тај просек 1991. г. био три
пута већи а у односу на Косово и Метохију чак већи за осам пута. Треба се потсетити и на чињеницу
да је словеначко тржиште било скоро потпуно а хрватско добрим делом затворено за производе
из Србије док су се словеначки и хрватски производи у Србији продавали по принципу „тржишне
економије“.
Брозове Југославије када су шест социјалистичких република након 1974. г. по-

стале независне државе од којих је само једна – Србија применом принципа
национално-покрајинских аутономија у оквиру политике „асиметричног (кон)
федерализма“ била систематски и смишљено разбијана и коначно разбијена на
три дела. Стога је и јасно зашто су Љубљана и Загреб одлучили да напусте (кон)
Федерацију (са територијама које им је дао Тито а зарадили Срби као огромна
већина у партизанским јединицама) у тренутку када се у Београду прочуо зах-
тев (небитно од кога) да Србија из три дела мора бити опет цела.
Да је национално питање било једно од најбитнијих ставки у комунистичкој
платформи борбе за власт извођењем социјалистичке револуције јасно је ис-
такнуто на тзв. Трећој конференцији КПЈ јануара 1924. г. у Београду. Основ-
ни закључци ове конференције су били да је: великосрпска хегемонија изаз-
вала одбрамбено груписање хрватског и словеначког народа и националних
мањина, као и покрета за аутономију Црне Горе, Босне, Војводине, као и за не-
зависност Македоније. Овако срочени закључци Треће конференције КПЈ су-
геришу да је српска „хегемонистичко-угњетачка политика“ за само прве че-
тири године постојања заједничке државе довела до оправдане побуне Слове-
наца, Хрвата, Босне, Војводине, Црне Горе и Македоније – дакле за сада шест
аутономних и касније независних делова нове Југославије. Дакле, Далмација,
Крајина, Славонија и Дубровник своје незадовољство против „великосрпског
хегемонизма“ не изражавају самостално већ само и искључиво преко Хрватске
док у исто то време Војводина, Босна, Македонија и Црна Гора не изражавају
своје незадовољство преко Србије (чији су саставни делови били у тренутку
уједињења 1918. г.)15 већ оделито. Међутим, суштина горе наведених закључака
је да се имплицитно сугерише стварање нових нација на простору Југославије –
отцепљених само од српског националног бића – обзиром да је нелогично сма-
трати да би се македонски, црногорски, босански и војвођански Срби борили
против своје сопствене националне хегемоније. Дакле, став КПЈ је био да чи-
тава једна нација (српска) угњетава све остале нације и националне мањине –
па стога након револуције мора да буде и адекватно кажњена у колективном
смислу − као и да Војвођани, Црногорци, Македонци и Босанци не припадају
српском етнолингвистичком корпусу (али да Дубровчани, Далматинци и Ис-
трани припадају хрватском, тј. у истарском случају и словеначком али ника-
15 На пример, видети акт уједињења Црне Горе са Србијом: “Resolution of the Great National
Assembly of the Serbian people in Montenegro concerning unification of Montenegro with Serbia”,
Podgorica, November 26th, 1918 у Snežana Trifunovska (ed.), Yugoslavia Through Documents. From its
creation to its dissolution, Martinus Nijhoff Publishers, Dordrecht/Boston/London, 1994, стр. 153−156.
ко и италијанском). КПЈ је оваквим ставовима фактички не само признавала

стварним и новопрокламованим нацијама право на самоопредељење већ, што
је најбитније, и право на национално-територијално отцепљење и образовање
властите националне независне државе. О којим се конкретним територијама
радило које остале несрпске нације имају „право“ да отцепе од српског етно-
географско-националног корпуса видели смо приликом формирања послерат-
не југословенске федерације 1945.−1946. г., доношења фактички конфедерал-
ног (тзв. „гробарског“) Устава 1974. г., разбијања југословенске конфедерације
1991−1995. г., рата на Космету 1998−1999. г., етничког чишћења Републике
Српске Крајине (1995. г.) и Космета (након јуна 1999. г.) и покушај затирања све-
га што је српско у независној Црној Гори након 2006. г. Залагање КПЈ на својој
Трећој конференцији 1924. г. за федералистичко и републиканско преуређење
Краљевине СХС коначно је реализовано након рата и то на принципима и ставо-
вима КПЈ из прве половине двадесетих година када је партија радила у илегали.
Да би се остварили овако зацртани очито антисрпски циљеви, КПЈ је ло-
гично подржавала све антисрпске и антијугословенске покрете формиране од
стране несрпских народа и народности али је такође и настојала да успостави
присну сарадњу са њима. Обзиром да су Хрвати били најбројнији Југословени
после Срба као и да је њихова финансијско-индустријска буржоазија била
најјача у Краљевини логично је било да ће КПЈ подржати сваколики вид хрват-
ског сепаратизма и антисрпства зарад разбијања Краљевине СХС/Југославије
што је КПЈ и званично уврстила у свој партијски програм као дугорочни по-
литички циљ16. Стога нимало не зачуђује чињеница да у међуратном перио-
16
Идеју југословенских комуниста о нужном разбијању Краљевине СХС/Југославије је прихвати-
ла и Коминтерна у Москви чија је секција била и КПЈ што је озваничено на Коминтернином Петом
конгресу који је одржан јула месеца 1924. г. у Москви. Овом приликом је усвојена и издата посеб-
на резолуција о националном питању у Југославији а чија је окосница била захтев за издвајањем
Хрватске, Словеније и Македоније из састава Краљевине након чега би се све три претвориле у
независне националне државе. Истом том приликом је Хрватска републиканска сељачка стран-
ка (ХРСС) од самог Стаљина означена као напредно-револуционарна партија са којом наравно
југословенски комунисти треба да сарађују. Овде је неопходно нагласити да овом коминтернов-
ском резолуцијом није предвиђен излазак Босне и Херцеговине и Црне Горе из састава Југославије
нити су одређене границе „Словеније“, „Хрватске“ и „Македоније“ па је стога практично остављено
домаћим југословенским комунистима да сами реше питање државно-републичких граница на
југословенском тлу што је коначно и урађено 1945. г.−1946. г. заједно са прокламовањем и две
нове нације: „Црногораца“ и „Муслимана“. КПЈ је те 1924. г. прихватила и коминтерновску поли-
тику о правима народа на самоопредељење до коначног територијално-физичког отцепљења
од постојећих и међународно признатих држава што је у југословенском случају спроведено у
праксу од 1991. г. до 2008. г. Под директним утицајем Коминтерне југословенски комунисти су
усвојили званични став да је Краљевина СХС/Југославија вештачка версајска творевина што је
само оправдавало већ усвојене политичке смернице КПЈ о разбијању Југославије. Коначно, КПЈ
ду чак и у својим јавним партијским гласилима КПЈ отворено подржава иде-

олошки расистичко-нацистичку антисрпску (велико) Хрватску револуцио-
нарну организацију (ХРО), тј. усташки покрет, формирану 1929. г. Тако је у
званичном „Органу Централног Комитета Комунистичке Партије Југославије
(Секције Комунистичке Интернационале)“, како тачно стоји у заглављу „ор-
гана“ − Пролетеру у броју 28-ом из децембра 1932. г. (дакле мање од две годи-
не пре убиства краља Александра од исте те ХРО) објављен чланак о подршци
КПЈ усташком покрету. Први и главни пасус тог чланка гласи дословце овако:
„Комунистичка Партија поздравља усташки покрет личких и
далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дуж-
ност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај по-
крет потпомогну, организују и предводе. У исто вријеме Комунистич-
ка Партија указује на досадашње недостатке и погрешке у том покре-
ту, које се разјашњавају тим да у покрету досада знатан утицај играју
хрватски фашистички елементи. (Павелић-Перчец), којима није у ин-
тересу да против великосрпске војно-фашистичке диктатуре развијају
један Србски масовни покрет, јер се боје да би се такав покрет окренуо
не само против диктатуре него и против њих и њихових талијанских
је на свом Четвртом конгресу новембра месеца 1928. г. у Дрездену (одржаном у згради партијске
школе Комунистичке партије Немачке „Роза Луксембург“) коначно политику разбијања Краљевине
СХС/Југославије уврстила у званични партијски програм. Том приликом је издата и посебна тзв.
„Дрезденска резолуција“ којом КПЈ позива југословенски пролетаријат да се у наступајућем рату
западних империјалистичких буржоазија против СССР-а бори за пораз владе Краљевине СХС, тј. за
ликвидацију „sadanje imperijalističke države SHS, za punu nacionalnu nezavisnost ugnjetenih nacija, za
svrgavanje buržoazije, za radničko-seljačku vlast i za uspostavu Balkanske federacije radničko-seljačkih
republika“ (Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918−1988, prva knjiga, NOLIT, Beograd, str. 160). Овде
треба обратити и нарочиту пажњу на чињеницу да текст Дрезденске резолуције у лингвистичком
смислу речи одише речником стандардизованог хрватског књижевног језика што доста говори
и о самом карактеру руководства КПЈ које је и срочило резолуцију. Југословенски комунисти су
у својој антијугословенској и пре свега антисрпској мржњи ишли чак дотле да је Милан Горкић
(тј. Јосип Чижински – од друге половине 1932. г. привремени генсек КПЈ постављен директно од
стране Коминтерне) изјављивао априла 1929. г. да у случају устанка у Хрватској КПЈ мора да пра-
ви „privremeni strateški sporazum sa stranim imperijalizmom“ на шта се мислило на Мусолинијеву
Италију и Хортијеву Мађарску којима би се чак уступиле и неке области Краљевине Југославије за-
рад уништења главне политичке опасности, тј. режима „velikosrpske hegemonije“ (Branko Petranović,
Momčilo Zečević, Agonija dve Jugoslavije, Beograd, 1991, str. 191). Југословенски комунисти су били у
току Другог светског рата доследни овим Горкићевим смерницама па су тако здушно сарађивали
како са немачким окупатором тако и са Павелићевим усташама (Милослав Самарџић, Сарадња
партизана са Немцима, усташама и Албанцима, Погледи, Крагујевац, 2006; Михајло П. Минић,
Расуте кости (1941−1945), Детроит, САД, 1965; Клаус Шмидер, Партизански рат у Југославији
1941−1945, 2005).
господара. Због тога се они ограничавају на акције малих одреда и метода

индивидуалног терора“.17
Овакво комунистичко становиште о комунистичко-усташкој сарадњи
је било директно инспирисано ставовима стаљинистичке Коминтерне (под
директним и хегемонистичким руководством Грузина Јосифа Џугашвилија
Стаљина који је седео у руској Москви као што је након 1945. г. у српском Бео-
граду седео Хрват-Словенац Тито) о решавању „националних“ питања широм
Европе што је значило у пракси да сваки истински или исфабриковани народ,
тј. нација, има право на самоопредељење до коначног отцепљења. Стога је под
њеним утицајем КПЈ заузела став да је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
била „версајска творевина“ без обзира на чињеницу да је хрватски Загреб про-
гласио уједињење са “Краљевином Србијом и Црном Гором“ још за време са-
мога рата 23. новембра 1918. г., тј. још пре почетка заседања међународне по-
слератне конференције у Паризу и његовим унаоколо дворцима.18 Суштина
оваквог става КПЈ се огледала у чињеници да је Политбиро партије усвојио зва-
нични став да се Југославија (као „великосрпска творевина“) има разбити што
практично значи да је сваки антисрпски савез легитиман и добродошао. Стога
претерано и не зачуђује политика КПЈ и њене НОВЈ у Другом светском рату
сарадње са усташама. О овом феномену бисмо изнели и један конкретан случај
о документованој сарадњи усташа и партизана на простору Гацке долине.
Гацка долина као и читава Гацка област је добила назив по реци Гацкој а
простирала се од Медака преко Госпића и Горског Котара па све до Српских
Моравица на северу недалеко од границе са Словенијом, тј. Крањском. На овом
простору су се налазиле италијанске, усташке, партизанско-комунистичке и
четничке (Динарска четничка дивизија под командом бившег попа а ратног
војводе Момчила Ђујића) војне формације. Партизани са совјетским војним оз-
накама су током читавог ратног периода покушавали војним ударима герилског
типа да преотму ову зону од четника Динарске дивизије али им то није полази-
ло за руком и због тога што се локално српско (већинско) становништво углав-
ном опредељавало за четнике а не за партизане а један од главних разлога за
овакво престројавање је била и видљива сарадња партизана са кољачима Срба –
хрватским усташама, као и чињеница да су партизански одреди комунистичког
17 Текст је штампан на латиници а сви бројеви Пролетер-а се чувају у Архиву ЦК СКЈ у Београду.
18 Као што је већ наведено, види: „Proclamation by the National Council of the unification of the
State of Slovenes, Croats and Serbs with the Kingdom of Serbia and Montenegro”, Zagreb, November
23rd, 1918 у Snežana Trifunovska (ed.), Yugoslavia Through Documents. From its creation to its dissolution,
Martinus Nijhoff Publishers, Dordrecht/Boston/London, 1994, стр. 151−153.
Главног штаба Хрватске својим понашањем на терену учествовали у геноцидној

политици усташког Загреба према локалним Србима. Управо на овим просто-
рима је и дошло за време Другог светског рата до отворене и недвосмислене
сарадње усташа и партизана а један од класичних примера је случај са сарадњом
на терену између два рођена брата Хрвата – Иве Рукавине, команданта Глав-
ног штаба Хрватске и Јуце Рукавине, команданта најзлогласније усташке бојне
формације - Црне легије.19 О каквој конкретној војној сарадњи на терену се у
овом случају радило говори споменути извор из прве руке казујући да су кому-
нистичке формације повучене на „народни збор“ у село Кунић и то у тренутку
када 1.500 усташко-кољачких црнокошуљаша продире преко Кордуна и Лике.
Дакле, у тренутку када један рођени брат Хрват продире са својим кољачима да
затре све што је Српско колико се то може у датом моменту, у том истом тре-
нутку други брат Хрват уместо да брани народ од покоља своје војне формације
повлачи са правца продора формација другог брата на народни сабор.
Ево шта конкретно пише о овом догађају Мане Пешут:
„И док су, партизански хероји, играли коло и веселили се, дотле су
усташе несметано вршиле свој крвави пир. Колики је био плен, лов на
Србе, видело се најбоље по врсти убијања. Плен је био толики, да усташе
нису имале времена по њиховом урођеном принципу, жртве најпре сади-
стички мучити а потом убијати, већ су само пресецали вратове. Највећи
злочин почињен је у Тржићу и Примишљу а потом у Вељуну и Перјасици.
Многе жртве, које нису одмах умрле, превезене су воловском упрегом на
четничку територију у Плашки, где им је указана прва помоћ. За цело
време покоља није испаљена ни једна партизанска пушка на усташе“.20
Ово сведочење умногоме потсећа на случај „Крагујевачког октобра“ из 1941.
г. када су партизанске јединице буквално шенлучиле у оближњем селу Дивостину
за време стрељања цивилног становништва од стране Немаца уз комунистичко
образложење сељацима из Дивостина да онај ко није са њима јесте против њих.
Закључак
Комунистичка партија Југославије је од самог свог почетка рада на

политичкој сцени Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. г. Краљевина
19 Мане М. Пешут, Револуција у Лици 1941−1945, издање аутора, Билефелд, Немачка, 1966. Мане
Пешут је био командант батаљона Динарске четничке дивизије. Након рата је емигрирао у
Немачку где је написао споменуту књигу која је историјски извор првог реда обзиром да ју је пи-
сао очевидац. Пешут је у Немачкој уређивао часопис Бели орлови.
20 Исто, стр. 181−217.
Југославија) заузела јасан и оштар антисрпски став у својим званичним доку-

ментима, наступима и јавном деловању а што је директан производ партијске
програмске политике. То се између осталог може јасно уочити и у партијској
политици вештачког формирања до тада непостојећих нација, али искључиво
и само оделитих од српске нације, што је такође било прокламовано као
део партијског програма између два светска рата. Тако је на Трећем конгре-
су КПЈ у Бечу одржаном од 17-ог до 22-ог маја 1926. г. формално признато
постојање „македонске нације“, али није и постојање нпр. „далматинске“, „ду-
бровачке“ или „истарске“ нације. У истом контексту је као продукт Четвртог
заседања КПЈ у Дрездену новембра месеца 1928. г. издата тзв. „Дрезденска
резолуција“ којом се јасно тражило растурање Југославије на комунистички
схваћеној националној основи и формирање националних држава „угњетених
и обесправљених нација“: Словеније, Хрватске и Македоније. Овај програм-
ски захтев је испуњен на тзв. „Другом засиједању АВНОЈ-а“ у босанском Јајцу
29. новембра 1943. г. са циљем да се национална држава српске нације сведе на
опсег Кнежевине Србије у периоду од Берлинског конгреса 1878. г. па до Бал-
канских ратова 1912−1913. г.
У циљу конкретног спровођења у дело овог партијског програма а пре-
ко освајања власти у земљи, КПЈ је за време Другог светског рата директно
и индиректно сарађивала са својим револуционарним војним формацијама
(НОВЈ) како са иностраним окупатором тако и са хрватским усташким покре-
том. Након рата, а на основу зацртане партијске политике из предратног пе-
риода, владајућа КПЈ је у пракси реализовала основне одлуке своје партијске
резолуције у Дрездену о разбијању српског етнонационалног бића зарад,
пре свега, стварања велике Хрватске и легализације етноцида над Србима
почињеног на просторима НДХ 1941−1945. г. Коначно, у временском перио-
ду тоталног разбијања Југославије и Српства након 1990. г., остварени су сви
програмски циљеви антисрпске политике КПЈ из 1920-их година па се сто-
га ова политичка организација и неможе другачије назвати него Антисрпска
партија Југославије.
LITERATURA:
Аdamović, Vladimir. Tri diktatora: Staljin, Hitler, Tito. Psiholopitička paralela. Beograd:
Informatika, 2008.
Banac, Ivo. The National Question in Yugoslavia: Origins, History, Politics. Ithaca: Cor-
nell University Press, 1984.
Cerović, Vuksan M. Velika zavera. 2 vols. Beograd: Elit, 1994.

Kostić, Lazo M. Nasilno prisvajanje dubrovačke kulture. Melburn: privatno izdanje, 1975.
Krvava lista komunističkih zločina u Srbiji. Kragujevac: Pogledi, 1998.
Marković, Sima. Nacionalno pitanje u svetlosti marksizma. Beograd: Centralni odbor
NRPJ, 1923.
Minić, Mihailo P. Rasute kosti (1941−1945). Detroit: Universal Slavic Printers, 1965.
Novak, Viktor. Magnum Crimen. Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni
zavod Hrvatske, 1948.
Pešut, Mane. Revolucija u Lici 1941−1945. Bilefeld: izdanje autora, 1966.
Petranović, Branko. Istorija Jugoslavije: 1918−1988. 3 vols. Beograd: Nolit, 1988.
Petranović, Branko, and Momčilo Zečević. Agonija dve Jugoslavije. Šabac: Zaslon, 1991.
Rivelli, Marco Aurelio. La genosido occulte Etat independent de Croatie 1941−1945. To-
sana: I Age d Homme, 1998.
Riveli, Marko Aurelio. Nadbiskup genocida. Monsinjor Stepinac, Vatikan i ustaška dikta-
tura u Hrvatskoj 1941-1945. Nikšić: Jasen, 1999.
Samardžić, Miloslav. Saradnja partizana sa Nemcima, ustašama i Albancima. Kraguje-
vac: Novi pogledi, 2006.
Schmider, Klaus. Partisanenkrieg in Jugoslawien 1941-1944. Hamburg, Berlin, Bonn:
Mittler & Sohn, 2002.
Sellier, André. Atlas des peuples d’Europe centrale. Paris: La Découverte, 1991.
Simić, Pero, and Zvonimir Despot. Тито. Strogo poverljivo. Arhivski dokumenti. Beo-
grad: Službeni glasnik, 2010.
Trifunovska, Snežana ed. Yugoslavia Through Documents. From its creation to its dissolu-
tion. Dordrecht: Martinus Nijhoff Publishers, 1994.
Vladislav B. Sotirović, Creation of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, 1914−1918,
Vilnius University Press, Vilnius, 2007.
Zečević, Miodrag. Jugoslavija 1918-1992. Južnoslovenski državni san i java. Beograd:
Prosveta, 1994.
Živanović, Sergije M. Treći srpski ustanak. Kragujevac: Novi pogledi, 2000.
Vladislav B. Sotirović
ANTI-SERBIAN CHARACTER OF THE

COMMUNIST PARTY OF YUGOSLAVIA
Summary: The aim of this article is to bring a constructive contribution to ex-Yugoslav
and primarily Serbian historiography to the studies of the subject of anti-Serbian character
of the Communist Party of Yugoslavia (KPJ), ie. later the League of Communists of Yugo-
slavia (SKJ). This subject, unfortunatelly, has not been yet adequately addressed primarily
because ideological and political reasons. This article is an attempt to understand the roots
of contemporary national disaster of Serbia and the Serbian people in general - whose roots
are one of the thickest branches called the Communist Party of Yugoslavia.
Keywords: Yugoslavia, communist party, communism, totalitarism, bolsheviks, Serbs,
Serbia, anti-Serbianism

Vol. 3, No. 1 (2012): 89-122. 89
UDC 821.163.41.09"1945/1962"
Др Коста Николић1
Институт за савремену историју (Београд)
Србија

ЈУГОСЛАВИЈИ (1945-1962)
Aпстракт: Текст се бави функцијом књижевности и уметности уопште у
југословенском/српском друштву успостављеном после Другог светског рата. У цен-
тру анализе јесте специфични „сусрет” писаца и политике који се одвијао на личном
и групном ангажману књижевника, на „семантизацији политике” у њиховим литерар-
ним делима, као и „политичком читању” или „политичким прашинама” коју су поди-
зала њихова дела (или политички ставови) у јавном животу југословенског/српског
друштва.
Кључне речи: култура, књижевност, идеологија, Југославија, Србија, комунизам,
репресија, тоталитарно друштво
Дискусија о спознајној функцији књижевности стара је колико и сама

књижевност. Опште је место кад се каже да књижевност и када јесте ангажована
не сме да доводи у питање своју специфичну уметничку природу. Књижевност
говори о свом времену, говори о историји, али она ипак није историја, говори о
човеку, али није антропологија, открива човекову психу, али није психологија.
Без обзира на то ка чему тежи и докле сеже у својим тежњама, књижевност је
превасходно фикција и уметност речи. Свако књижевно дело на првом месту
је појединачни, непоновљиви уметнички феномен и тек као такво оно може да
буде и нешто друго: историјска чињеница, сведочење о времену, пример који
се може користити и за објашњење феномена који спадају у домен проучавања
различитих хуманистичких научних дисциплина (Деретић 1985: 9).
Најопштија марксистичка дефиниција књижевности гласи да је она са-
мо једна од форми идеологије која на специфичан начин одражава ствар-
ност. Тај идеолошки поглед на свет карактеристичан је за идеократске држа-
ве, а социјалистичка Југославија била је типична таква држава. Поредак у
1 Kosta.nikolic@yahoo.com (Kosta Nikolić, Institute for Contemporary History – Belgrade, Serbia)

90 | Коста Николић
таквој држави не постоји да представља стварност онаквом каква она јесте,

већ постоји да ствара „нови свет”, да га обликује према сопственој визији
будућности. То је било и разумљиво, јер политички представници таквог по-
ретка нису били изабрани на слободним изборима, нису били изабрани као
представници онога што реално постоји, већ су они били, како је то говорила
теорија комунистичког покрета још од његових зачетака, „авангарда”, група
која је „видела даље” и знала пут до те „нове будућности”. Југословенски ко-
мунисти сматрали су да су легитимни чак и када су били свесни да их не под-
ржава већина народа. Осим тога што и није постојао начин да изгубе власт,
они су веровали да већина не мора увек да буде „свесна” својих историјских
интереса, јер је социјализам ионако био само прелазна етапа ка комунизму –
бескласном друштву.
У раној фази тог поретка, такав политички концепт у уметности се изражавао
преко тумачења о превласти идеологије над „формалистичким” (уметничким)
својствима књижевности. У питању је била изразита антисубјективистичка слика
света, а главна „гносеолошка” тачка појма идејности било је одређење да су побе-
дом револуције сва питања, па и она естетска, решена и да уметници само треба
да следе ток којим иде револуција (Тимченко 1989: 31).
Идеологија југословенског комунизма није трпела рационалан од-
нос према стварности. Постојеће друштвено стање проглашено је одавно
„објективном” историјском нужношћу, а владајућа партија претендовала је
на искључиво компетентно изношење, заступање и одбрану „истине”. Тако
се врло рано одустало од темељног друштвеног преображаја, јер се апологет-
ски доказивало да су најважнији циљеви револуције остварени већ самим
освајањем власти у држави.
Опште место свих једнопартијских и тоталитарних система јесте
неповерење према свему што интелигенција ради, мисли или говори. Зато су
у раној фази југословенског комунизма интелектуалци увек били синоним
за „класног непријатеља” јер су они, као творци нових идеја, били опасност
за поредак. Комунисти су интелигенцију делили на „поштену” која је слу-
жила револуцији, и „реакционарну” која је била критички настројена према
друштвеној пракси. Ту интелигенцију водила су морална и духовна а не по-
литичка начела, а њена естетика заснивала се на етици људских и грађанских
слобода. Зато је она увек била, у већој или мањој мери, у сукобу са владајућим
политичким и уметничким концептом.
У тоталитарним системима, најпожељнији су били они интелектуалци
који су заборављали, а они који су се сећали, третирани су као „злопамтила”
и самим тим су били неподобни. Једна од дефиниција књижевности каже да је
Функција књижевности у социјалистичкој Југославији (1945-1962) | 91
она борба памћења против заборава, па су прогони писаца били у функцији

опште идеолошке чистке, јер идеолози тоталитаризма културу сагледавају са-
мо као слушкињу политике. У таквој концепцији, култура и није могла да ег-
зистира без „случајева”, јер су они који су били критични подсећали владајућу
елиту да њен свет није био непогрешив. Због тога су такви интелектуалци и
уметници били непожељни, а њихова дела проглашавана су за инцидентна и
„подривачка” (Kovač 1995: 16).
Нови културни концепт наметан је, као и све остало, „превентивном
репресијом”. И у овој области уочљив је асиметричан приступ према српској
и хрватској културној баштини. Црни дани за српске уметнике најављени су
на почетку 1943. у гласилу тзв. Јединственог народно-ослободилачког фронта
Србије. Прво је Василије Буха писао о онима који су објављивали у окупаци-
оном Српском народу следеће:
Погледајте само шта и за кога раде неки бедни културни и просвет-
ни радници, новинари, књижевници, уметници, професори универзите-
та и њима слични бескичмењаци. Сва та багра у суштини ради једно те
исто, само сваки на свој начин. Сви они верно служе окупатору, мислећи
да ће тако продужити себи бедни живот и измаћи заслуженој казни. (Бу-
ха 1943: 4)
Затим је Мома Марковић, високи партизански функционер, у пролеће
1943. године дао свој прилог обухватању освете: Иду дани радости. Иду дани
освете. И ми вам речима песника Абрашевића велимо: - И освета наша крвава
ће бити (Марковић 1943: 4).
Најексплицитнији је био бивши надреалистички песник Ђорђе Јовановић,
политички комесар Космајског партизанског одреда. Он је у тексту „Штука-
култура” писао о „извесним културним радницима” који су подржали немачку
окупацији и тако се легитимисали као „најнаказнија пасмина српског народа”.
Ти људи били су „олош самозваних представника наше културе”. Јовановић је
највише отрова излио на писце Светислава Стефановића, Велмара Јанковића,
Николу Трајковића, Драгишу Васића, Станислава Кракова, Симу Пандуровића
и Десимира Благојевића; филозофе Владимира Вујића и Милоша Ђурића; му-
зичара Светомира Настасијевића и управника Народног позоришта Јована
Поповића. Јовановић се обрушио и на своје некадашње пријатеље Душана
Матића и Александра Вуча који су остали пасивни:
Није, дакле, довољно, да један српски културни радник не буде на
страни окупатора, већ је неопходно да се бори против њега. Не борити
се данас против окупатора и његових слугу значи у ствари помагати их,
а њих помагати значи издавати свој народ. Српски културни радници
морају да схвате да је не борити се против народних непријатеља данас

у најмању руку исто што и непосредно им служити, чак и више него то.
(в. Тешић 1983: 843-849)2
На страницама Гласа огласио се 1944. и Петар Стамболић, у функцији ко-
манданта партизанског Главног штаба за Србију. Оне је био више него јасан:
Запамтиће сва издајничка пискарала који су своја пера умакали у српску крв.
Нека их нико и ништа не може сакрити, до црна земља (Стамболић 1944: 8).
Радован Зоговић је у Борби, у уводнику „Мач и перо”, побројао писце који
су „сарађивали” са тек свргнутом влашћу: Светислав Стефановић, Владимир
Велмар Јанковић, Тодор Манојловић, Јеја Илић, Момчило Милошевић, Де-
симир Благојевић, Милан Кашанин и Светомир Настасијевић. Тако су од-
мах по уласку партизана у српске градове почела су и стрељања: у Београду је
стрељан Светислав Стефановић, као и поједини глумци; Сима Пандуровић је
осуђен на пет година губитка српске националне части, у Новом Саду је убијен
књижевник Велислав Спасић, а у Нишу седморица глумаца Нишког позориш-
та. Бројне друге њихове колеге похапшене су како би се проредили и застраши-
ли интелектуални кругови за које се знало да нису наклоњени комунистима.
То су биле егземпларне жртве у времену када се нова власт још није била учвр-
стила и када је једино располагала голом силом (Милорадовић 2008: 377-378).
Затим би следила „друга смрт”, односно уклањање из јавности уметнич-
ких дела побијених људи. О томе су рачуна водиле њихове колеге и крити-
чари који су учествовали у новој власти. Прави смисао тих поступака није
био само у затирању дела, већ у брисању „сваког трага који је водио ка тим
егзекуцијама и мрачним почецима режима”. Дела убијених аутора стално су
подсећала на начин њихове смрти. Та пракса настављена је и у каснијем, не-
што „либералнијем” периоду када се истрајавало на „селективном” забораву,
јер би сазнање о „крвавим чисткама” бацило ружно светло на југословенски
поредак када је грађен култ о социјализму са „људским ликом” (Милорадовић
2008: 379-380).
2 У писму послатом Марку Ристићу 27. јула 1935. из затвора у Лепоглави, где се налазио на
издржавању трогодишње робије, Ђорђе Јовановић је објаснио зашто се сврстао на страну

бољшевичке левице у КПЈ. Он је писао како је своја књижевна опредељења променио захваљујући
„друговима”, који су га „уверили” у исправност како својих политичких тако и литерарних назора:
Данас, док фашистички пси реже по свим кутевима Европе, мени не преостаје ништа друго него да
дефинитивно раскрстим са надреализмом. Да сам био надреалиста не стидим се ни мало. Лако
је могуће да бих без њега био данас неко опскурно фашистичко клеветало. (Пузић 2003: 41). Ђорђе
Јовановић је погинуо 1943. у околини родног Космаја.
Комунисти су се одмах, преко читавог низа административних мера, одре-

дили према традицији и културним вредностима наслеђеним из прошлости.
Гушено је све што није спадало у друштвени систем, све оно што је морало да
„умре” са старим друштвеним поретком и што је, према тадашњој догми, ко-
чило напредак и развој, и било супротно новој идеологији. „Непријатељ” у
култури био је апстрактан, он је деловао кроз своје културне установе и имао
је разгранате друштвене везе и интелектуалце који су у политичкој борби де-
ловали надмоћно. Зато је КПЈ одмах укинула све приватне издаваче, штампа-
ре, књижаре, развластила власнике кинематографа и приватних позоришта,
затворила је све приватне библиотеке и читаонице, забранила рад културних
друштава без обзира што су те установе представљале део традиције и култур-
не вредности српског народа (Димић 1988: 56-57).
Нови југословенски режим одмах је приступио и формирању удружења
књижевника као струковних организација, чија је основна функција у тој раној
фази била да спречавају слободно стваралаштво. Социјалистички рeализам и
Савез писаца Совјетског Савеза били су узор по коме су после рата формиране
све организaције књижевникa. Удружење књижевника Србије основано је већ
1945. године. Члан Удружења могао је да буде сваки књижевник „који стоји”
на линији народно-ослободилачке борбе”. Између већине њих, представника
предратних генерација и писаца „стасалих” у рату, створено је привремено
савезништво у служби „народним интересима” и новом друштвеном поретку.
Удружење је покренуло амбициозни часопис Наша књижевност. Први уред-
ници били су Милан Богдановић, Велибор Глигорић, Десанка Максимовић,
Божидар Ковачевић и Чедомир Миндеровић (Пековић 1986: 21).
На трећој годишњој скупштини Удружења, одржаној 20. марта 1949.
закључено је како Удружење треба да омогући српским књижевницима
„да се у свом раду првенствено оријентишу на тражење тема и мотива из
социјалистичке изградње наше земље. У ту сврху предузети све мере да се
књижевници упознају с оним секторима нашег живота на којима се данас во-
ди главна битка за социјализам” (Арсић Ивков 2003: 23).
Ништа се није мењало све до почетка распада Југославије и слома комуни-
стичког режима. Удружења су прописивала „стваралачке нормативе”, произ-
водила уметнике „новог доба”, избацивала из својих редове неподобне. Уместо
да штите слободу уметничког стварања, удружења су предњачила у нападима
на своје чланове и залагала се да се уметност тумачи политичким и идеолош-
ким мерилима. Писци се нису спорили само око естетичких питања, праваца,
стилова и књижевних метода, већ и око превласти у књижевном животу. Во-
дила се борба за разне повластице – за чланство у жиријима и редакцијама ли-
стова, часописа и издавачких кућа, за добијање награда, за студијска путовања

у иностранство, присуство на партијским конгресима, чланство у разним
делегацијама и друге позиције (Пековић 2009: 33).
Чланство у Удружењу књижевника Србије доносило је повластице и
материјалну сигурност, омогућавало учешће у уметничком и јавном животу.
Вероватно у томе лежи објашњење зашто су многи познати писци, до тада не-
комунисти или антикомунисти постали не само лојални новом режиму, него
и његови активисти. Избацивање из Удружења значило је уметничку смрт и
материјалну беду (Арсић Ивков 2003: 24).
Најопорији запис о уметницима и интелектуалцима који су одмах по
окончању рата подржали нови режим, оставио је Бранко Лазаревић:
Нарочито више не могу да гледам и да слушам овај наш свет, наро-
чито нашу бедну и јадну интелигенцију, која се сва заглибила у блато и
шљам до својих уста. Сем врло, врло ретких господских духова, све је
друго сама фукара или престрашеност или камуфлажа и лаж. Не могу да
их поднесем ни физички. Већ саме им очи показују страшну беду. Сро-
зало се све на последње гране. [...] Добро: свету треба хлеба и препла-
шио се. То разумем. Али у томе има мере. Може се радити и ћутати. Они
не траже да се претерује него само да им се ради. И иначе они никоме не
верују, па зар ови мисле да ће њих преварити? То гурање је за презирање,
то бојадисање црвеним које им не приличи и које је лажно лицкање. Из
црног у црвено се прелази као да се пређе из собе у собу. (Лазаревић 2007:
121-122)3
„Прилагођавање” новом поретку била је неминовност и за некадашње
надреалисте, јер они нису били чланови КПЈ, нити су учествовали у рату. Они
су своје „уклапање у режим” схватили као уклапање у партијску дисциплину,
па су и у томе отишли корак даље од старих комуниста. Све „пропусте” поку-
шавали су да надокнаде свесрдном подршком комунистима. Зато их је Радован
Зоговић означио као „конформисте” (Милићевић 2009: 477-478).
3 Бранко Лазаревић (1883-1963), српски филозоф, дипломата и књижевни кртичар. Завршио је

Филозофски факултет у Београду, учесник је ратова од 1912-1918. Између два светска рата ра-
дио је у дипломатској служби (Варшава, Праг, Анкара и Беч). Један је од најистакнутијих пред-
ставника српске имрпесионистичке критике, а највише се бавио проблемима естетике и теорије
књижевности. Ратне године провео је у Београду. За то време умрла му је супруга, старији син
Иван погинуо је у четницима, а млађи Ђорђе се разболео и умро је у Швајцарској марта 1945.
Бранко Лазаревић је 1947. због својих антикомунистчких и прозападних ставова искључен из
Савеза књижевника Југославије. Одмах је, без суђења, послат у затвор где је остао до 1951. Рукопис
његовог дневника пронађен је 2004. у Херцег Новом.
Најупечатљивији модел оставио је Марко Ристић (1902-1984), пореклом

из угледне београдске грађанске породице, унук великог српског дипломате
Јована Ристића. Он је у књижевност ушао 1922. као један од покретача часо-
писа Путеви. (Деретић 2004: 1100). Касније је био припадник надреалистичког
покрета; у познатом сукобу на књижевној левици уочи Другог светског рата,
подржавао је Мирослава Крлежу. Ратне године провео је у Врњачкој Бањи, а
одмах по уласку нових власти у Београд (1944) ставио се на „располагање” ор-
ганима тајне полиције (ОЗНА).4
Ристић је одмах почео жестоко да напада поражене у српском грађанском
рату. У првом чланку Смрт фашизму – слобода народу, објављеном 5. новем-
бра 1944. на првој страни „Политике”, обележио је „издајнике” и тражио прав-
ду за погинуле у рату. Захтев за „немилосрдном казном” као „једино праведном
казном за издајнике”, објаснио је „обавезом” пред будућношћу „наше деце”, јер
„неуклањање издајника” јесте „квасац будућег издајства” а „некажњени злочи-
нац подстрек за будућа злочинства”.
У чланку Заједно су пошли у смрт они који су заједно пошли у злочин,
такође објављеном на насловној страни „Политике” 28. новембра 1944. годи-
не, Ристић је коментарисао стрељање „105 издајника”, међу којима је било и до-
ста његових познаника. Ристић се осврнуо на „Саопштење Војног суда Првог
4
О томе је податке оставио генерал Јефто Шашић, начелник III (војног) одељења ОЗНЕ, каснији
начелник Контраобавештајне службе ЈНА:
Света Стефановић позвао ме је да заједно кренемо код Марка Ристића, који жели да се
види и да заоштри неке ствари, као добар познавалац прилика у Београду. Марко Ристић
је становао у улици Риге од Фере на броју 8 или 11. Дао нам је имена за Максимовића, Цале
Браловића, Драгог Михаиловића, Ћиковића, министра трговине, Драгог Стаменковића, ка-
рикатуристу, Бачић Сашке, чији је отац послао неколико милиона и има признаницу Драже
Михаиловића. Затим је говорио о Доли Миљановићу, Ђорђу Туфегџићу за кога жена говори
да је погинуо или нестао, међутим, он се скривао и организовао четнике. Вељко Петровић,
адвокат, исто тако организатор четника. Други Вељко Петровић, трговац, организатор
Дражиног покрета. Затим је ту забележено име Боже Марковића, млађег доцента, звани
‘Ждребе’. Затим Саве Обрадовића, секретара индустријске коморе, затим Лазара Ђукића,
стални генерални секретар Радио станице који је био везан на Александра Дамјановића.
Затим инг. Ђорђе Анчић или Јаничић, Јевремова 32а. Он је био саветник за III кварт Дражи
Михаиловићу. Зарије Вукичевић, из Курсулине улице број 10 исто Дражиновац, па Велимир
Димић Војиновић, комесар житне централе, три пута су били у врховној команди Драже
Михаиловића. Тоша Обрадовић, ваљда је био везан за групу Драже Михаиловића, код њега
је остала радио-станица, Озрен Бачић, индустријалац, Дражиновац. [...] Као што се види,
Марко Ристић нам је дао једну читаву лепезу имена и на тај начин другови који су радили у II
одсеку и који су били као референти задужени за Дражу Михаиловића имали су само из овога
извора добру одскочну даску да могу наставити са радом.
Војни архив, фонд: Војно-безбедносна агенција, К-20, Ф-8.
корпуса НОВЈ о осуђеним ратним злочинцима у Београду” (објављено на на-

словним странама „Политике” и „Борбе” дан раније).5
Ристић је у једном доста морбидно интонираном тексту писао како су
сви ти људи заслужили смрт, јер су у питању били „кољаши и агенти”. У том
„шљаму издаје” били су и појединци „које је до јуче Београд сматрао својим
угледним грађанима и који су се наметали као елита српског народа”, али је на-
род „своје однарођене елементе [...] почео већ да уништава”. У наредном тексту
од 13. децембра (Издајник Дража Михаиловић и његови фашистички саучес-
ници), Ристић је писао како је „дражиновштина” била „кулминација, синте-
за великосрпске варијанте терористичког фашизма” и упозоравао је оне који
„ни сада неће да увиде, да признају издајничку улогу Дражину, који негирају
фашистички, зверски, терористички и пљачкашки карактер дражиновштине”.
Награда је стигла веома брзо. Већ крајем децембра 1944. године Ристић је
од стране привремене комунистичке владе (НКОЈ) постављен за секретара Цен-
тралног државног издавачког предузећа; у пролеће следеће године именован
је за првог амбасадора нове Југославије у Француској (Милићевић 2009: 479).
У модел понашања Марка Ристића, што је типичан пример понашања
авангардног уметника, улази и снажно одсуство политичке, али и естетске
толерантности, када се јавно износе оптужбе на рачун неистомишљеника и
захтева од нове власти да их казни. И на примеру Ристића и осталих српских
5
У овом обраћању јавности, и својеврсној опомени, пише: У току битке за Београд и после
ослобођења Београда, у руке Народноослободилачке војске пали су многи издајници и непријатељи
народа, који су под окупацијом радили за фашистичке освајаче и извршили за њихов рачун ве-
лики број злочина. Војни суд Првог корпуса Народноослободилачке војске Југославије судио је, на
својим заседањима од 26. и 30. октобра, 2, 6, 10. и 18. новембра 1944. у Београду, тим издајницима
и непријатељима народа. Пресудом Војног суда Првог корпуса осуђена су на смрт лица чија се
имена наводе. Смртна пресуда изречена им је као народним непријатељима и ратним злочин-
цима, у смислу чл. 13, 14 и 16, Уредбе Врховног штаба о војним судовима. Општи разлози пресу-
де су: што су поменути злочинци припадали окупаторским и издајничким, терористичким и
шпијунским организацијама, окупаторској оружаној сили и издајничким војним организацијама
Недића, Љотића, Драже Михаиловића и других; што су свим својим силама радили на учвршћењу
Хитлеровог поретка у Југославији, односно против ослободилачке борбе наших народа и свих на-
ших савезника; што су убијали борце народноослободилачке војске и поштене родољубе, или их
потказивали непријатељу, или предавали, мучили, прогањали и убијали; што су зборовима, штам-
пом, радиом, претставама, карикатурама и другим средствима подупирали окупаторско-фаши-
стичку тиранију и изругивали војничке и моралне напоре слободољубивих народа. Сва поменута
лица кажњена су и губитком часних права за свагда, и конфискацијом целокупне имовине у корист
Народноослободилачког фонда. Нико од истраживача који су се бавили репресијом у Србији, није у
доступним архивама пронашао било који документ о хапшењу и осуди ових лица, нити поузданију
информацију да је суђење заиста и одржано. То је отворило простор за доста утемељену прет-
поставку да су на овај начин само санкционисана дотадашња убиства извршена у Београду (тзв.
дивља чишћења).
надреалиста може се говорити о тачности познатог Арагоновог запажања да

се „револуционарни интелектуалац појављује најпре и пре свега као издајица
класе из које потиче” (Бењамин 1994: 113).
Милован Ђилас је овај Ристићев „салто мортале” назвао жељом за
сређивањем односа са партијом. Управо је Ђилас био особа са којом се Ристић,
у октобру и новембру 1944. састајао у београдском хотелу „Мажестик”, у ко-
ме је, после ослобођења, била смештена елита нове власти. Ту је био и „Агит-
проп”, комисија за агитацију и пропаганду ЦК КПЈ, којом је руководио Ђилас,
уз бројне сараднике – Радована Зоговића, Скендера Куленовића, Владимира
Дедијера и Елија Финција. Ту је основана и редакција Борбе и дата дозвола Вла-
диславу Рибникару за штампање првих бројева Политике. Према сведочењу
Душана Матића, Ристић је тих тешких поратних дана више пута виђан како у
„Мажестик” носи ташну са документима о држању београдских интелектуа-
лаца за време окупације (Пузић 2003: 46-47).
Марко Ристић је 1952. године објавио књигу Књижевна политика у којој
се обрачунао са својим идеолошким неистомишљеницима. Највише је дис-
квалификовао Владимира Велмар Јанковића. О њему је писао да је физички
„можда још увек жив”, али да је „морално мртав”; да је до крајности лош пи-
сац, „збркани идеолог белогвардејског панславизма и словенске душе”; да је
„реакционар” и „фашиста”. Ристић је Јанковића тумачио као типски пример
целе једне генерације књижевника:
У том смислу је његова појава типична и симболична за читаву једну
категорију мрачњака и каријериста, признатих и официјелних, државот-
ворних назови-интелектуалаца старе Југославије који су се, скоро сви
без разлике, под окупацијом расцветали као хитлеровске артишоке, као
да су хтели да покажу колико су били у праву они који су такву њихову
апотеозу унапред слутили и проказивали на начин на који се о неком од
тих велмара и у овој књизи говори. (Ристић 1952: 262)
Ристић је 1955. у есеју „Три мртва песника” са културне сцене комунистичке
Југославије уклонио своје некадашње пријатеље, Милоша Црњанског и Растка
Петровића (трећи уметник о коме је Ристић писао био је Пол Елијар). Есеј Мар-
ка Ристића карактеристичан је за трансформацију књижевности у тоталитар-
ним друштвима када се уметничко „ја” претвара у колективно „ми” чиме је за
дуги низ година успостављена културно-политичка матрица која књижевност
није сагледавала и вредновала изван идеологије и политике (Росић 2007: 19).
Ристић је јасно написао и да човеково политичко биће не може да постоји
без „непријатеља”; у новом културном поретку бивши пријатељи који се нису
променили, постајали су духови сопствене прошлости и зато су третирани као
непријатељи. Ристић је поставио и још један наратив који ће бити доминантан

у српској књижевности, без обзира на идеолошку и политичку позицију која се
у једном конвертитском друштву често мењала. Он се у својој исповести није
огласио са позиција чисте приватности, јер је желео да сопствену конфликтну
личну историју интегрише у званични историјски дискурс. Ристић је увео и
тумачење да је живот, у овом случају револуција, супериорни извор естетског
квалитета и примарно место естетског чина, а посебно је поезија требало да се
прилагоди реторици револуције, а песник новим захтевима друштвене ствар-
ности (Росић 2007: 24-25).
У Хрватској је писце који су сарађивали са усташким режимом успешно
бранио Мирослав Крлежа, истакнути хрватски књижевник и полулевичарски
интелектуалац, „горди Хрват” како га означава Ендру Барух Вахтел, један од
најбољих иностраних истраживача и познавалаца југословенске књижевности
(Вахтел 2001: 219). Крлежа је уочи Другог светског рата дошао у жесток спор са
владајућом догмом КПЈ (познати сукоб на књижевној левици) у време када је
у завршној фази био процес пуне стаљинизације југословенске комунистичке
партије. Преко Крлеже марксизам је добио одређену интелектуалну тежину не
само у Хрватској. Крлежин марксизам био је производ средњоевропске критич-
ке традиције и био је далеко од пожељног модела соцреализма (Банац 1990: 80).
Иако се Крлежа није дистанцирао од Стаљинових чистки, он није имао
никаквих илузија у вези са њима. Фебруара 1939. године Крлежа је покренуо
часопис Печат као „књижевни мјесечник за умјетност, науку и све културне
проблеме”. У њему су радили левичарски интелектуалци који су због својих
политичких (Звонимир Рихтман, иначе електроинжињер и физичар), идејно-
естетских (Марко Ристић) или научних схватања (историчар Васа Богданов)
већ били у спору са политиком КПЈ.
Крлежа се супротставио свођењу уметности на њену социјалну функцију
и бранио је принцип „индивидуалитета” као основу уметничког стваралашт-
ва које измиче партијским директивама и има своје посебне законе. Вредност
неког уметничког дела зависила је од талента, унутрашњих уметникових скло-
ности и посебности његове природе. Посебно је критиковао површну тенден-
циозност у књижевности, јер мисаона надградња није могла де се изводи из
економског развоја друштва. Критеријуми којима се оцењује уметничко дело
морају да остану специфично уметнички и не могу да се своде једино на оце-
ну „социјалне вредности” и „борбене утилитарности” (в. Пековић 1986: 8-9).
Крлежина одбрана уметности схваћена је као негирање дијалектичког
материјализма, а обрачун са њим и његовим следбеницима најавио је у априлу
1939. године Јосип Броз Тито, вођа КПЈ (тада је користио псеудоним „Валтер”).
Он је писао о „троцкистима” који делују и у књижевности и који са неког тзв.

научног становишта својим „пискарањем” изазивају збрку у главама посебно
млађих интелектуалаца и неких радника: Код нас троцкисти сада наступају
под знаком ревизије марксизма и лењинизма. Као главне „троцкисте” Тито је
означио Рихтмана, Марка Ристића и Богданова. За Рихтмана је рекао да по-
кушава да „исправи” Енгелсово и Лењиново схватање о дијалектици приро-
де, да клевеће „њиховог најбољег насљедника” Стаљина а брани „Хитлеровог
шпијуна” Бухарина. Ристића је оптужио да је „интимус прашког троцкисте и
буржоаског дегенерика Бретона”, да „потајно клевеће СССР и његову народ-
ну културу”. Богданова је оптужио да је 1929. пред полицијом давао „срамне
изјаве а сада покушава да ревидира став Маркса и Енгелса из 1848”, као и да
непрестано и врло вешто „врши свој разорни рад на штету радничке класе”
(Тито 1983: 181).
У јуну 1939. Крлежа је отворено бранио своје сараднике, а своје по-
гледе о сукобу на „књижевној левици” систематизовао је у чувеном спису
Дијалектички антибарбарус који је објављен у Печату децембра 1939. годи-
не. Затим је уследила идеолошка дисквалификација Мирослава Крлеже, прво
преко брошуре Огњена Прице Барбарство Крлежиног антубарбаруса а затим
преко серије текстова које су у Књижевним свескама објавили Отокар Кершо-
вани, Милован Ђилас, Коча Поповић, бугарски комуниста Тодор Павлов који
је поставио темеље стаљинистичке естетике преко књиге Теорија одраза. Ос-
новна питања дијалектичко материјалистичке теорије сазнања. Партијски
функционери Едвард Кардељ и Стефан Митровић (послератни секретар Агит-
пропа) заједно су писали под псеудонимом „Јосип Шестак”. Ову акцију водио
је Кардељ, јер се Тито тада налазио у Москви, али је он одобрио целу акцију.
Централно питање овог спора најјасније је исказао Аугуст Цесарец, истак-
нути марксистички интелектуалац из овог периода. Он је писао да књижевник
треба да, својим радом и животом, буде „помагач и потицатељ” да се велики
циљ нове социјалистичке културе постигне што пре, „у што већем размаху, ду-
бини и опсежности”. Он је сматрао да апсолутна слобода у уметности, посеб-
но у књижевности, никада и није постојала, а посебно је не може бити у „пре-
лазним, борбеним ситуацијама у којима музе под оружјем не могу и не смеју
шутјети, него и саме требају постати оружје” (в. Тешић 1983: 800).
Невидљиви смисао овог сукоба био је у перцепцији чистки које су тада
спровођење у Совјетском Савезу – да ли су оне биле „неопортуна грешка” или
онтолошка неминовност једног суровог тоталитаризма, односно, да ли је идеја
револуције и даље била пожељна и историјски оправдана или је једноставно
реч о „злочиначкој идеји” која је спровођена врло ефикасно – стаљинизам
није био девијација него логичан исход догађаја. Те дилеме поново су отворе-
не крајем 80-их година 20. века, уочи распада СФРЈ, под утицајем Лешека Ко-
лаковског и његовог тротомног дела Главни токови марксизма.
Крлежа је ратне године провео у Загребу, два пута је одбио позив Анте
Павелића да се прикључи његовом режиму, а општи утисак свих истражива-
ча јесте да су усташе Крлежу оставиле на миру управо због напада који је КПЈ
извела на њега у Књижевним свескама. После рата, у измењеним историјским
условима, због потреба новог режима да, као хрватска културна икона, буде
на његовој страни, као и због личног пријатељства са Титом, Крлежа је сачу-
вао своје позиције и значајно их проширио. Он се одмах укључио у књижевни
живот нове Југославије и бранио је став да литература треба да служи народу
у изражавању нове друштвене стварности.
Крлежа је обновио рад Југославенске академије знаности и умјетности
(ЈАЗУ) и постао њен потпредседник, често је долазио у Београд и код Тита
и Александра Ранковића, шефа моћне ОЗНЕ, стуба репресије, интервенисао
за многе хрватске интелектуалце који су се компромитовали за време НДХ.6
Тако су поједине културне институције у Хрватској очувале свој кадровски
континуитет са њом, што је посебно упадало у очи Србима у Хрватској. Гу-
став Крклец7 је постао председник Матице Хрватске, па Друштва књижевника
Хрватске и на крају Савеза књижевника Југославије. То је било мера одно-
са снага између Срба и Хрвата на културном плану. И у хрватској академији
остало је много људи који су били отворени противници новог режима. Када
је у Загребу 1950. основан Југославенски лексикографски завод (ЈЛЗ) а Крлежа
изабран за његовог директора, за свог помоћника и „десну руку” узео је Мату
Ујевића који је у годинама НДХ био директор Хрватског издавалачког библи-
ографског завода и све до маја 1945. главни редактор Хрватске енциклопедије;
објављено је укупно пет томова (Шваб 1992: 135). Иначе је Крлежа био и стал-
ни Титов саветник за питања културе.
Посебну нетрпељивост према новој власти гајили су хрватски ликовни
уметници, а њих је „покривао” Антун Аугустинчић. Он је током рата изра-
дио бисте и Анти Павелићу и Титу (у Јајцу уочи Другог заседања АВНОЈ-а).
И остали хрватски уметници били су, мање-више, потпуно незаинтересова-
6 Vuk Perišić, Miroslav Krleža, život i djelo (2), http: //www.e-novine.com/mobile/kultura/kultura-tema/

28910-Ruganje-ljudskoj-gluposti.html
7 Густав Крклец је често оптуживан за тиху подршку усташком режиму, несметано је радио и
стварао у Загребу за време Другог светског рата, једно време је провео и у Сарајеву и Земуну где
је био главни уредник усташког листа Граничар (в. Десница 2001: 170-171).
ни за збивања у другим деловима Југославије. Тако се победом комуниста на

крају рата, хрватска културна елита „избавила одговорности за недела у НДХ”
у којој је градила своје каријере и одржавала континуитет националне култу-
ре (Милорадовић 2008: 384-386).
Прихваћен и заштићен од политичког врха земље, Крлежа је свој ан-
гажман прилагодио и подредио новим условима. Иако су се, на пример, же-
стоко обрачунавали са „троцкистима” и „ревизионистима”, партијски иде-
олози прећуткивали су Крлежину улогу на предратној књижевној левици.
Најкарактеристичнији случај десио се на 5. конгресу КПЈ (1948) када се Радован
Зоговић, непомирљиви Крлежин противник, у реферату који је представљао
највећу апологију доктрине соцреализма, обрушио на „троцкизам”, „реви-
зионизам” и „печатовштину”, али ниједном речју није споменуо Крлежу (в.
Пековић 2009: 21-23).
„Енигма Иво Андрић” (1892-1975) представља једну од највећих загонетки
послератне југословенске књижевности и политике. Андрић је у дипломатској
служби Краљевине Југославије био (са прекидима) од 1920. године (прва дуж-
ност била је у Ватикану); од 1939. до 1941. године био је посланик у Немачкој и
присуствовао је потписивању Протокола о приступању Краљевине Југославије
Тројном пакта 25. марта 1941. године у Бечу. Ипак, Андрић је, због „доброг”
држања под окупацијом и великог књижевног угледа, „здушно прихваћен” од
нових власти, и то одмах по ослобођењу Београда.
После немачке окупације Југославије, Андрић је 31. маја 1941. године кре-
нуо из Минхена, а у Београд је, са сарадницима, стигао сутрадан. Окупацију
је провео у Призренској број 9, код пријатеља Бране Миленковића, у стану
на првом спрату. У августу 1941. одбио је да потпише познати „Апел српском
народу”, у новембру је пензионисан, али је одбио да прима пензију и жи-
вео је у потпуној изолацији, у својој испоснички намештеној соби. Постао је
још бојажљивији, ћутљивији и неповерљивији, али упоран да напише своје
замишљене књиге (Поповић 2009: 148-149).
Неколико дана по ослобођењу Београда, у Призренску број 9 стигло је пис-
мо Чедомира Миндеровића, песника и партизанског првоборца, у име тек ос-
нованог издавачког предузећа Србије „Просвета”, са предлогом Андрићу да се
објаве његова дела (Поповић 2009: 161). За време окупације Андрић је написао
романе На Дрини ћуприја и Травничка хроника. Они су објављени одмах по-
сле рата и дочекани са великим похвалама и проглашени су класичним дели-
ма југословенске књижевности. То што су Андрић као писац и његови рома-
ни прихваћени као „амблеми” југословенства у послератном периоду, тешко је
објашњиво. Не само што су ти романи изневерили очекивања јер су се на ди-
ректан начин бавили питањима националног идентитета, они нису имали ни-
какве везе са доминантним темама из тог времена. Осим тога, ни сам Андрић
никада није испољавао никакве симпатије према новом поретку. Напротив,
његов тихи антикомунизам био је више него познат и представницима нове
власти. Најтачнијом се чини оцена да су у питању били културно-политички
мотиви режима који је имао потребу за једном „културном иконом”, која би
била живи еквивалент Његошу (Вахтел 2001: 194-195).
Осим тога, како истиче Вахтел, Андрић је у својим делима, посебно описи-
ма муслимана и изразито негативном оценом турске владавине у Босни, арти-
кулисао снажно схватање нације које се делимично поклопило са партизанским
југословенством које је био актуелно у првим послератним годинама и које је
потискивало националне супротности. Његова два велика „босанска романа”
приказивала су тешкоће у међусобном општењу јужнословенских народа током
историје, али са снажном надом у остваривање једног наднационалног јединства
које ће бити у стању да их повеже. И иначе је Босна била кључна земља нове
југословенске федерације (Југославија у малом) и југословенство је тамо ухва-
тило најснажније корене. У Андрићевим романима, у којима се он поставио као
„источњачки приповедач и западњачки археолог”, могу се наћи компликовани,
испреплетани низови прича који стварају илузију о научној и потпуној слици
босанске (а тиме и југословенске) историје (Вахтел 2001: 196-197).
У Андрићевој слици турског времена могу да се препознају оба елемен-
та супротних књижевних ставова према Турцима, карактеристична за српску
књижевну традицију. И антитурског који полази од схватања да је отоманска
владавина представљала највећу “историјску несрећу” (у том смислу Андрић
је био изричит у својој докторској дисертацији Развој духовног живота у Босни
под утицајем турске владавине) и оног књижевног туркофилског који је тур-
ско доба обасјао „поезијом идиличне тишине”, што је посебно приметно у дру-
гом делу романа На Дрини ћуприја. Ипак, најважнији аспект Андрићеве слике
турског времена јесу комплексност, епска ширина и историјска објективност.
Он је, како пише Јован Деретић, посебну пажњу посветио мултиетничности и
мултикулутуралности карактеристичним како за његову отаџбину Босну, та-
ко и за читаву Отомански империју: У босанским касабама и градовима, смеш-
теним обично у тесним котлинама, ограђеним брдима и одвојеним од осталог
света, живеле су једне поред других различите етноконфесионалне скупине,
муслимани, католици, православни Срби, Јевреји (Деретић 1996: 324).
Тако се Андрићево књижевно стваралаштво добро поклопило са тадаш-
њим мулти-културним концептом стварања наднационалног југословенства.
Андрић је већ током 1945. на иницијативу власти, укључен у низ политич-
ких и културних акција. Уз Чедомира Миндеровића, Јована Поповића и Ду-

шана Костића, изабран је за члана југословенске делегације на Свесловенском
сабору у Софији, па за већника тзв. Трећег заседања револуционарне скуп-
штине Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ), за председника Друштва за кул-
туру и сарадњу Босне и Херцеговине са Совјетским Савезом. Био је и учес-
ник Првог конгреса Народног фронта Југославије и први председник Савеза
књижевника Југославије. Обилазио је градилишта, држао предавања и писао
чланке (Милићевић 2009: 479).
У новембру 1945. сарајевска „Свјетлост” објавила је роман Госпођица, а не-
што касније и Андрићеве Изабране приповетке. И у контакту са новим власти-
ма, Андрић је био толико повучен и затворен да није био близак ни са ким, а
био је, како пише Милован Ђилас, „коректан и предусретљив са сваким”. Ђилас
пише и да Андрић никада ништа није тражио за себе, интервенисао је тек не-
колико пута за своје пријатеље у вези обичних животних питања (Поповић
2009: 163).
Иво Андрић је приповедао о земљи у којој „јавни сатови избијају исти
час у различита времена дана и у којој се у непрозирним дубинама крију олује
мржње”. Он је описивао стварне историјске амбијенте, али у центру његове
уметности јесте појединац преко чије судбине се изнова открива да је на Бал-
кану прошлост дубоко укорењена, да не ишчезава него опстаје, да се стално чи-
ни како је „ново” само привид и да је велико питање да ли се прошлост уопште
може превазићи. Вишевековно историјско време о коме је Андрић размишљао
и писао, сучељавало се са временом у коме је он стварао:
Андрићево историјско природно преплиће времена, садашње и
прошло, чиме се отвара и питање будућег. Тако оно склапа троделност
историје на начин на који је једино могућ: савременост спаја прошлост и
будућност. (Митровић 2008: 7-8)
Силија Хоксворт (Celia Hawkesworth) је о Андрићевом доживљају историје
написала:
Рођен тамо где се родио и преживевши два светска рата, Андрић је
био потпуно свестан спремности људи да чине зло. Он је познавао сулуду,
дивљу мржњу која се може распламсати међу суседима који су годинама
мирно живели један крај другог. И добро је знао за парадокс да се таква
мржња покреће оним што би требало да буде човеков најплеменитији им-
пулс: оданошћу нацији и вери. Дубоко неповерење религија, идеологија,
сваког апстрактног система мишљења које се појављује у Андрићевом де-
лу, има своје корене у начину на који се та оданост може злоупотребити и
претворити у своју супротност, у инструмент мржње. (Хоксворт 1992: 2)
Иво Андрић је изабран за првог председника Савеза књижевника Југо-

славије који је основан новембра 1946. у Загребу. У члану 1 Статута Савеза
стајало је:
Савез књижевника Југославије добровољна је организација књиже-
вника ФНРЈ која стоји на позицијама очувања тековина наше Народ-
не револуције и који својим књижевним радом доприноси изградњи
социјализма и социјалистичке културе у нашој земљи. (Арсић Ивков
2003: 22)
На овом Конгресу задатке књижевности дефинисао је Радован Зоговић:
Књижевност треба да каже нашем народу шта је све урадио, како је
постао свјестан свога дјела као историјске цјелине, као коренитих пре-
лома и перспектива које из њих истичу, како би, знајући шта је све ура-
дио, постао свјестан шта све може да уради, шта све, упркос чему, треба
да уради. (Зоговић 1946: 30)
Уметничко у делу подређено је корисном и функционалном у промени
људске свести, емоција и односа да би се створио неки бољи, „праведнији”
свет, и срећнији и активнији човек у њему. Писци су морали да воде рачуна и о
„чињеничној истини” и „стварним доживљајима”, да им они буду инспирација,
а да своје представе и јунаке у њој стварају тако уверљиво „као да су се могли
догодити. У књижевним садржајима требало је наћи примере ликова који ће
позитивно подстицати осећања, размишљања и поступке. Требало је уносити
оптимизам и радовање животу.
Иво Андрић је у завршној речи рекао:
Исто тако ми у овој првој речи морамо поменути све оне писце и ин-
телектуалне раднике који су пером и оружјем узели учешће у Народно-
ослободилачкој борби, која је спасла част наших народа, вратила смисао
нашој историји и достојанство нашем животу - да поменемо све њих,
живе и мртве. Да поменемо на првом месту оног човека који је био вођа
те борбе, неимар тог дела и који је оличење свега тога, да поменемо на-
родног хероја, вођу и учитеља нашег народа, маршала Тита. (Арсић Ив-
ков 2003: 22)8
Писци су 19. новембра 1946. посетили Тита. У делегацији су били Ми-
лан Богдановић, Мирослав Крлежа, Иво Андрић, Вељко Петровић, Радован
8 Андрић је био само номинални председник Савеза, а главну реч водио је генерални секре-
тар Чедомир Миндеровић. Живот Иве Андрића, приватни и уметнички, био је изузетно комплек-
сан и деценијама је привлачио пажњу бројних истраживача који су, углавном сензационалистич-
ки, испитивали разне аспекте његовог живота и стваралаштва. Најупечатљивије сведочанство о
Андрићу оставио је његов савременик Бранко Лазаревић (в. Лазаревић, 2007: 340-353).
Зоговић, Чедомир Миндеровић, Десанка Максимовић, Гвидо Тартаља, Вели-

бор Глигорић, Исак Самоковлија, Матеј Бор, Тоне Селишкар, Блаже Конески,
Ервин Шинко, Скендер Куленовић, Славко Колар и још по неки. Тито је рекао
како овај конгрес има историјски значај јер показује „да сте ви, књижевници
из свих наших народних република, из цијеле наше земље, јединствени”.9
Тито је упозоравао књижевника и да њихова литература мора да има
„извјестан правац”. Кроз нову књижевност требало је да се добије слика једног
доба:
Историја се пише и кроз литературу. Њу пишу обрађују умјетници,
литерати, у својим умјетничким дјелима о минулим збивањима о оно-
ме што је око нас. Ми морамо дати књижевне документе о ономе што
се збива, иначе би наш рад у данашњици био неправилно оцијењен у
будућности ако и ми не дамо свој прилог томе. Због тога, ако ваша дјела
не би била обрађена умјетнички онако како би то требало - нико неће
замјерити. Због тога треба стварати, треба радити, не треба чекати. Хтио
сам да вам укажем на још једну ствар, веома важну у литератури. То је
истицање братства и јединства наших народа. Гдје год је то погодно, тре-
ба га подвући и то никад неће бити сувишно. То има врло велику важност
и то је апсолутно потребно у сваком погледу.10
Андрић је и касније следио „нову стварност”, али са уочљивом тежњом да
помири естетичка и политичка гледишта, покушавајући да интегрише лични
доживљај и стваралачку интиму писаца са постојећом политичком праксом.
Током 1948. године укључио се у дискусију о односу писца према политичком
поретку. На годишњој скупштини хрватских писаца говорио је како се у сва-
ком писцу врши „исти процес обнове и изградње” као и у целокупном жи-
воту земље; писцима не може да буде свеједно „када ће се и како ће се изгра-
дити наш човек и какво ће и колико бити његово учешће у општем делу пре-
порода, у остварењу социјализма, тј. бољег живота за све у нашој земљи”. За
Андрића, писац је био човек који изграђује људе или бар доприноси њиховом
изграђивању – писац не може да стоји по страни од живота, он не сме од
књижевности да направи „пусто поље и вежбалиште за своје личне параде и
мегдане, за бизарне турнире срца и јалове подвиге усамљеничке мисли”. Такви
писци не остају у књижевности, они се обично јављају на крају друштвених
процеса „као симптоми дотрајавања и дегенерације а никад на почетку, кад се
гради и ствара, на прагу новог живота” (Пековић 1986: 48-49).
9 „Политика”, 20. новембар 1946, 1.

10 Исто.
У Југославији је на снази било схватање књижевности као дела идеолош-

ке борбе у изградњи социјалистичког друштва, што је тумачење старо колико
и сам комунистички поредак, а утемељили су га левичарски интелектуалци
и уметници. Социјалистичка бирократија је у почетној фази изградње новог
друштва доследно тежила да примени совјетски модел изградње социјализма
и естетику социјалистичког реализма у култури. У делима партијских умет-
ника није било сиромаштва, глади и насиља, суморне свакодневице, „личних
емоција и проблема, егзистенцијалистичке запитаности”, већ су у форми реа-
лизма приказивали само пожељну стварност, онако како ју је замишљала пар-
тијска врхушка (Хофман 2004: 175).
Социјалистички реализам постао је идеолошки и политички обојен
идеализам, чији је крајњи циљ била потпуна индоктринација грађана. Као
декаденција и формализам у западној култури, који се као остаци појављују
у земљама „народне демократије”, означени су натурализам, антихуманизам,
ирационализам, песимизам, национализам и лажно новаторство:
Кроз савремену буржоаску умјетност оргијају свакојаки кубисти, надре-
алисти, егзистенцијалисти, умјетници и књижевници типа Сартра и Пикаса.
(Ђилас 1948: 222)
Упоредо са тзв. демократизацијом културе и неспорним напорима на
просвећивању, подизању културног нивоа и описмењавању кроз аналфабетске
течајеве милионских маса непросвећених сељака и радника, текло је и идео-
лошко преваспитавање у духу социјализма. Културна револуција је проширила
број својих конзумената, али је драстична рестрикција уметничких и научних
слобода свела њен садржај на пропагандни ниво. Непобитан цивилизацијски
скок на просветном плану, био је праћен свеопштом идеолошком индоктрина-
цијом, наметањем униформног начина мишљења и доминацијом партијности
и идеолошке подобности над уметношћу, најизраженијом управо у периоду
државног социјализма. Наметање совјетског културног обрасца и негирање
уметничких слободе остваривано је свеопштом контролом државно-партиј-
ског апарата над институцијама културе, издаваштвом и ствараоцима. По узо-
ру на Совјетски Савез створен је један централизован, пирамидалан и свепри-
су тан директивни апарат својеврсна „културна влада”, за спровођење културне
политике и надзор над ствараоцима.
Преокрет у култури лагано је наступио после 3. пленума ЦК КПЈ (одржан
јула 1949) који се оградио од догматизма, прагматизма и партијског арбитри-
рања у култури. Одбачена је заблуда да се применом административних мера
у тачно испланираним роковима може изменити људска свест. Прокламована
је слобода за ствараоце који су широки и разноврсни у схватањима, а не „љу-
ди чији ће умови бити подшишани на исти начин”. На овом Пленуму је рече-

но да су у људској свести „наслагана схватaња ранијих периода” која могу да
се променe сaмо кроз дуги период „идејне борбе” и применом нових мeтoда у
раду, а не кроз организовaње нeколико зимских кампања, курсева и течајева
(Димић 1988: 241).
Прихватање „идејне разноврсности” потврђено је на 4. пленуму КПЈ у
лето 1951. и годину дана касније на 6. конгресу, којим почиње дефинитивна
либерализација у свим сферама друштва. Та слобода није се, међутим, смела
дословно узети – важила је само за „слободне социјалистичке људе” и за оне
уметнике који су прихватили „дијалектички материјализам”.
Почетком 1952. на удару Милована Ђиласа нашла се Исидора Секулић
због студије Његошу. Књига дубоке оданости. Ово дело прво је у Борби 30. де-
цембра 1951. позитивно оценио Ђуза Радовић као књигу лирике писану „с
љубављу, поштовањем и разумевањем” Његоша и његових идеја. Затим је
Ђилас у Борби од 5. јануара 1952. прво критиковао Радовића због позитивне
оцене „идеолошки изразито немарксистичке књиге” јер је тако код публика, а
и код „хиљада марксиста”, створена забуна да је у питању марксистичка књига
или да треба избрисати разлику између “материјалиста и идеалиста”. Са „не-
марксистима” је могло да се сарађује само на општим питањима културног и
економског подизања друштва, али није могло да буде поистовећивања или
мирења са њима. Ђилас је писао и да је Исидора Секулић показала „дубоку
немоћ” идеализма. Ђилас је текст у Борби објавио под псеудонимом, али је
три месеца касније, у књизи Легенда о Његошу саопштио да је он његов аутор
(Пековић 1986: 110).
И стваралаштво Владана Деснице показало је наличје тадашњег концеп-
та у књижевности. У пркосу тадашњој социјалистичкој естетици, он се 1952.
у „Записима о умјетности” објављеним у новопокренутом „модернистичком”
часопису Кругови, иронично заложио за „примењену књижевност” која би
имала практичну примену:
Какви би се теоретски разлози томе противили? Престала би трвења
и натезања, све би практичке, програматистичке, утилитарне и сличне
тенденције нашле своје задовољење; примијењеној књижевности могла би да
се призна пуна важност, па чак и предност пре оном другом, и она друга до-
била би своје скромно, али неоспоравано мјестанце под сунцем. Зашто не? Ја
сам за примијењену књижевност. (Десница 2001: 20)11
11Због овог става Десница се нашао на удару тадашњих „идеолошких чувара” – Јоже Хорвата и
Марина Франичевића. Они су писали да Десница младе писце позива на пут који води у сукоб
Став да апсолутне слободе стваралаштва не може бити уколико оно није

у складу са владајућом идеологијом социјалистичке културе и у служби спец-
ифичног југословенског садржаја, свој највиши домет достигао је на Трећем
конгресу Савеза књижевника Југославије (Љубљана, 5-7. октобар 1952). Кон-
грес књижевника одржан је одмах после партијског конгреса који је протекао
у знаку најрадикалније критике совјетског модела друштва и трагања за ори-
гиналним југословенским путем у социјализам.
Тон је дао Мирослав Крлежа, који је на тек завршеном партијском кон-
гресу изабран за члана Централног комитета СКЈ. Претходне године Крлежа
је у Загребу, после разговора са Титом и Кардељем покренуо (обновио) часо-
пис Данас који је требало да представља литературу и есејистику у духу нове
социјалистичке концепције књижевности: Дали су му сва овлашћења (Ћосић
2000: 17).
Крлежа је на конгресу у Љубљани, у реферату „О слободи културе”, кри-
тиковао и совјетски систем књижевности (соцреализам), јер је у питању била
„интелектуална диктатура која врши насиље над слободом духа, над слободом
умјетничког стварања”, али је критиковао и Запад који „нас пориче стољећима
као балканску рају”. Југословенска социјалистичка књижевност требало је да
као уметничка пропаганда пред иностранством покаже како се Југославија
одувек борила за слободу уметничког стваралаштва, за „симултанитет стило-
ва, за начело слободног изрицања мишљења, по црти свог неовисног моралног
и политичког увјерења”. Парола о сопственој социјалистичкој књижевности
и уметности требало је да се оствари на свим секторима социјалистичке кул-
турне делатности. Крлежа је тражио и да се преиспитају књижевна прошлост
и традиције, да се промени конзервативна свест и да се форсира леви правац
у југословенској књижевности и уметности (в. Гаталовић 2010: 67-68).
Крлежин реферат може се сматрати завршним чином сукоба на књижевној
левици који је почео још 1928. Крлежа је и иначе имао амбивалентан однос пре-
ма Европи, која је према његовом мишљењу била „људождерски себељубива”
и „звјерски грабежљива”, „рафинирано безглава” и која се „миче са својим
топовским цијевима и пнеуматичким точковима и бензинским кантама и
филозофијама као жалосна сабласт” (Шуберт 2006: 27).12
„с прогресивним снагама у друштву и истинском књижевношћу”; да он актуелну југословенску

књижевност означава као „комунизирајућу”; да је дисквалификује у очима омладине и да „устаје
против животних мотива у уметности и пледира против друштвене активности савременог писца”.
(в. Десница 2001: 43-44).
12 У Есејима објављеним 1966. Крлежа је писао: Истина је да нас Западна Европа и дан-данашњи
презире, јер смо из њене умишљене перспективе ‘барбари’, a барбари смо, по тој логици европских
У бројним радовима припадника левичарске интелигенције често се

превиђало да овако постављен простор „интелектуалне слободе” није био
гарантован апстрактним правним нормама и транспарентном процедуром,
већ да га је октроисао режим на основу једне врсте имплицитног „уговора о
овлашћењу”. Партијска линија увек је била довољно јасна: партијски конгреси,
конференције и њихови документи, говори политичких лидера, често праћени
„научним” тумачењем овлашћених партијских теоретичара, а још више комен-
тари у режимским медијима обезбеђивали су „упутства за сналажење”.
У суштини, у питању је био недвосмислен захтев да интелектуалци не тра-
же ширење привилегија у правцу освајања слобода – западноевропски тип
демократије није смео да буде тематизован. Већина југословенских (и српских)
уметника и интелектуалаца била је верна овом моделу све до Титове смрти.
Зато су и дисидентске активности биле веома ретке, иако је постојала снажна
представа о Југославији као о земљи која има много већи степен слободе од
осталих социјалистичких земаља (Димитријевић 2000: 142).
Како пише Вук Перишић, после конгреса у Љубљани Крлежа је постао
недодирљива величина. Оно што је Тито био у СКЈ и у држави, Крлежа је по-
стао у југословенској књижевности, па и у културној јавности уопште:
Ту крајње рискантну и за писца изнимно компромитантну улогу
преузео је сам, властитим избором и властитим увјерењем, сасвим праг-
матично, али не само са становишта особне користи. Што год да је учи-
нио, режим на њега не би кренуо ad hominem не само због пријатељства
с Титом, него и зато што би се Титова Југославија довела у позицију да
Крлежи учини оно што се није усудила ни крволочна Павелићева НДХ.
С друге стране, Крлежа је био свјестан какву штету би нанио режиму да
је којим случајем постао дисидент или пак пребјегао на Запад (што је мо-
гао лако). Свјесно је хтео да такову штету не учини и свјесно је изабрао
могућност да дјелује унутар сустава, али и не против сустава, у складу
логичких предрасуда, јер нисмо о себи проговорили мегаломански, стидећи се помало и сами својих
властитих краљева и светаца, сматрајући их ефемеридима. […] Једно је изван сумње: ми се нис-
мо појавили ни развили ни цивилизирали као народи зато јер смо се приклонили бизантинлуку
или латинлуку, и ми данас, на прагу трећег Миленија, његујући било коју од латинских или грчких
варијаната наше народне свијести, не бисмо требали да је компонирамо као догму, као принци-
пе или као моделе оних политичких и културних снага које смо прије једног миленија затекли као
организиране Велике Силе на овоме терену, јер уколико те политичке и културне снаге још увијек
дјелују као инертне, њихово зрачење ни у ком случају није паралелно с нашим властитим интере-
сима данас, као што није било ни јучер. Ратујући са крилатим лавовима и двоглавим орловима, са
шпањолским и бечким инквизицијама, са Мухамедовим барјацима, не треба заборавити да су ти
туђински, религиозни и партијски програми и погледи на свијет и моралне принципе били трајном
пријетњом наших властитих спознаја у духовном и материјалном смислу. (Крлежа 1966: 31-32).
с комунистичким менталитетом по којем се оно најважније и најбоље

увијек збива у далекој будућности, у корист властите визије бољитка.
Стари бунтовник, вјечни адолесцент изабрао је ту врсту прагме.13
Поредак успостављен у култури после 1952. први је критиковао Ру-
ди Супек. Он је истицао да у Југославији не постоји идејна слобода, већ сло-
бода „искључивања и подвргавања” која почива на силом наметнутом или
беспринципијелном, добровољно прихваћеном, привидном јединству које је
имало само један циљ – неутрализацију стваралаца. Он је за такво стање, пре
свега у Хрватској култури, директно оптужио Мирослава Крлежу који је држао
монопол у свим кључним областима науке и културе:
С таквих позиција није се могло доћи даље од овог садашњег либе-
ралистичког курса, који допушта све концесије и све критерије, само ако
не иду до коријена стварне друштвене ситуације. (Пековић 1986: 175-176)
Како примећује Предраг Ј. Марковић, најпре су се усудили да „неошиша-
но мисле” водећи државни функционери Милован Ђилас и Едвард Кардељ,
да би их, уз инерцију, бојажљиво следили партијски апаратчици (Марковић
1997: 331). Либерализација у сфери књижевности није, наравно, ишла без от-
пора, посебно после обрачуна са Ђиласом (1954). Сукоб „тврде” и „меке” линије
у комунистичкој врхушци кулминирао је на III конгресу Савеза комуниста
Србије априла 1954. године. Милош Минић, истакнути српски комуниста,
потврдио је да Партија не жели да одређује „шаблоне” и „догме” нити правце
којима ће уметност да се развија, али је указао и на „важност” онога што једно
уметничко дело идеолошки значи. Критиковао је „деморализаторско” деловање
у уметности, „назадне” тенденције и „мрачне” погледе (Пековић 1986: 190).
Пaртија се ни тада није прецизно одредила према уметности и култури и
смишљено је себи оставила одрешене руке, па је брзо дошло до преиспитивања
сна о „апсолутној слободи”. Власт је почела да заузима позицију као да је при-
видно незаинтересована да директно усмерава књижевни развој, али је зад-
ржавала право да реагује у ситуацијама када је тематика неког дела дирек-
тно угрожавала идеолошки поредак. Други механизам био је да богатим
дотацијама награђује писце који књижевно поље нису „злоупотребљавали”.
Тако је привидни пристанак на таква правила игре могао да буде схваћен као
нешто иманентно самој књижевности, а не као суптилни уговор од кога су и
режим и писци имали користи.14
13 V. Perišić, Miroslav Krleža.

14 Slobodan Vladušić, Srpska književnost for sale, http: //www.slobodanvladusic.com
Каснији теоретичари социјалистичке културе искристалисали су тумачење

да је свака уметност производ уметниковог погледа нa свет, уметникове иде-
ологије, па је и свако уметничко дело идеологија, политика и оружје политич-
ке борбе. Ако се то оружје налази у рукама политичког противника, онда га
треба уништити. Ако је у рукама режима, онда га треба неговати. Тако је Пу-
ниша Перовић 1954. писао да књижевност има ако не „предоминантан”, а оно
у сваком случају „врло одлучан утицај” на формирање свести људи и њихову
друштвену оријентацију:
Ми ћемо у самом дјелу одвајати стварна умјетничка остварења
од евентуалних филозофских и политичких концепција које су дјелу
накаламљене, проткане кроз њега, и ако су те концепције погрешне,
бићемо принуђени да устанемо против њих. (Арсић Ивков 2003: 11)
Ова поставка била је владајућа у комунистичком поретку у Југославији
и Србији све до краја 80-их година 20. века. Проглашавање уметничких де-
ла која нису поштовала владајућу догму за неуметничка, био је најчешћи ар-
гумент приликом политичких и судских обрачуна са уметницима и њиховим
делима. Они који су бранили поредак, увек су истицали да у Србији постоји
„пуна стваралачка слобода”.
И за такво тумачење идеолошке основе постављене су веома рано, а учи-
нио је то Милан Богдановић. Он је 1955. писао:
У литератури, као садржај и као мотив, као дејство књижевном речју,
није допуштено само оно што би дошло под удар закона: антиреволуци-
онарство, противсоцијалистичка симулација, пропаганда за монархију,
мотиви који распирују националну мржњу и раздор, свако непријатељско
и реакционарно негирање Револуције и изградње социјализма. (Арсић
Ивков 2003: 11)
У каснијој фази, из тактичких и прагматичних разлога, југословенски
режим толерантно се односио према модерној уметности, под условом да не
преиспитује темељне идеолошке догме. Зато је уступак и направљен према оној
интелектуалној и уметничкој струји која је између два светска рата политички
била оријентисана према левици. И једни и други имали су месијански при-
ступ политици, односно уметности. Пошто је револуција себе осмишљавала
тумачењем да она отвара нову епоху у историји и да са њом започиње „пра-
ва” историја човечанства, њено руководство хтело је да утиче на уметничко
стваралаштво у складу са својим политичким начелима, а не са развијеним
естетским уверењима. На другој страни, авангарда је себе такође сматрала
снагом која уметношћу мења свет и човека и имала је своје начелно виђење
„пожељног будућег света”, па се добровољно ангажовала у корист комуни-
стичке револуције и за стварање потпуно нове уметности и новог друштва

(Митровић 1983: 80).
Али тај снажни импулс који је наводио представнике авангарде да заузму
истакнуте положаје политичке моћи, једнако у послератној Југославији као у
постреволуционарној Русији, не треба посматрати само у знаку личне жеље за
успехом, већ га пре треба схватити као наставак суштинске заинтересовано-
сти авангарде за успех тоталног уметничког пројекта. Ако авангардни уметник
„мора” да креира потпуно нови свет, онда он мора да има и апсолутну моћ над
тим светом (Тодић 2005: 34).
У бољшевичком концепту револуције уметност је могла да буде само сред-
ство политичке борбе, па је морала да буде лако схватљива најширим кру-
говима становништва. Зато су пре рата многи писци и сликари предратне
југословенске уметничке авангарде добијали жестоке идеолошке критике у
комунистичкој штампи од својих колега, интелектуалаца и уметника чланова
комунистичког покрета. Многи од тих уметника, и после рата остали су привр-
жени идејама и поетици уметничке авангарде која је нагињала социјалној ле-
вици. На њихову срећу, после југословенског раскида са Москвом, лојални
„сапутници комунизма” награђени су дозволом са „највишег места” да остану
модернисти. Тако је систем добио нове, суптилне апологете, а то је позитивно
вредновано и на Западу.
И док је совјетска уметност била очишћена од авангардних стваралаца у
корист поборника соцреализма, у Југославији су подстицани аутори који су
пре рата припадали надреалистичком покрету, и они су претворени у гото-
во службене уметнике (Перишић 1995: 138-139). Зоран Глушчевић15 је у својој
оцени био још оштрији:
Модернисти које су предводили предратни надреалисти оберучке
су прихватали ‘поделу’ друштвених обавеза: ви нама право на слободу
15 Зоран Глушчевић (1926-2006). Књижевни критичар и теоретичар. Крајем 60-их година 20.
века био је главни и одговорни уредник „Књижевних новина”. У њима је 30. августа 1969. објавио
текст Пет варијација на тему врело прашко пролеће 68. Реч је о есеју написаном поводом прве
годишњице упада снага Варшавског пакта у Чехословачку. У том тексту Глушчевић је осудио
окупацију Прага, директно се обраћајући младим војницима и официрима окупационих тру-
па. Објавио је и њихову фотографију, уз потпис: Совјетске трупе које су окупирале Златни Праг
уживају у барокним лепотама града. Есеј је изазвао врло оштру реакцију тадашњег политичког
врха. „Књижевне новине” судски су забрањене, Глушчевић је смењен са места главног и одговор-
ног уредника, а на крају је осуђен пред Окружним судом у Београду на 6 месеци затвора због
„кривичног дела повреде угледа стране државе”. Најпознатија дела: Мит, књижевност и отуђење,
Студија о Кафки, Алфа и Омега, Живот у ружичастом – антологија свакодневног кича.
форме, а ми вас без поговора, дале некритички, подржавамо у свим по-

литичким одлукама и ставовима.16
Тако је уметничка авангарда деценијама била на страни комунизма.
Фасцинација уметника комунистичким покретом, слично као и на истоку Ев-
ропе, произилазила је делимично из њиховог страха да не буду отуђени од
друштва (осећај припадања), али је пресудна била њихова вера у систем у ко-
ме је уметник постајао користан (Вахтел 2006: 41). Посебно су писци живели у
илузији да својим делом помажу развоју друштва и државе (касније и нације).
Заједничка црта уметничке и политичке авангарде јесте да је за обе цен-
трални проблем представљао однос према традицији – стварање новог друшт-
ва и нове уметности довело је до заједничке представе о традицији као о „ом-
раженом непријатељу”. Иначе су представу авангарде приликом изградње
својих тоталитарних режима користили и фашисти и националсоцијалисти.
У периоду од краја Другог светског рата па до слома комунистичких система,
постајала је све јаснија свест да је „фантазам” о политичкој авангарди почи-
вао на читавом низу заблуда: од оне о линеарном и предвидивом друштве-
но-економском и историјском развоју (ка комунистичком есхатону), преко
варијација на платонистичку тему „владавине филозофа”, па све до упореди-
вости револуционарног рата и политике (Молнар 2008: 202-203).
Авангардни уметници неретко су били фасцинирани бруталношћу са ко-
јом су се млади припадници „политичке авангарде” у Југославији обрачунава-
ли са „старим светом”. У таквој ситуацији, авангардна тежња за уметничком
„иновацијом” попримала је све „дегенеративнији” облик модерности. Уздизањем
„новог” у једини смисао и сврху уметности, априорним одбацивањем целокупне
традиције, победио је сан о „непролазној младости и непрекидној револуцији”
који је истовремено значио и „тријумф садашњости” над прошлошћу али и
над будућношћу. Цена радикалног обрачуна са прошлошћу била је губитак ин-
тереса за будућност, негација историчности и својеврсно поистовећивање са-
дашњости са вечношћу (в. Молнар 2008: 207-208).
Сукоб између „реалиста” и „модерниста” био је сукоб идејних истомишље-
ника који су се борили за превласт у књижевном животу. Сукоб се одвијао под
окриљем комунистичке партије која, званично, никога није подржавала, али је
задржавала право арбитра у питањима „дозвољених” уметничких садржаја.17
16 „Политика”, 15. април 2004.

17 Књижевник Александар Тишма модернизам је супротстављао реалистичкој поетици која је
била заснована на вери да се човек може контекстуализовати у одређену средину и на тај начин
схваћен, предочити у виду књижевне спознаје. Он је сматрао да је јунак детерминисан социјалном
Како истиче Павле Зорић, доминантна особина и једних и других књиже-

вника било је њихово „додворавање власти”. И једни и други су, без обзира на да
ли су у естетском смислу „вукли уназад или су гледали унапред”, хтели да задобију
наклоност политичара и тако увећају своју моћ, а да моћ супарника ограниче:
И реалисти и модернисти, и поред свих међусобних трвења, веро-
вали су у један више или мање догматизовани марксизам, изван којег
није ништа постојало што би имало смисао путоказа. Осим тога, били
су поданички одани власти и на сваку претњу, уплашени за свој углед,
реаговали су изражавањем лојалности. [...] Стилистичка слобода ду-
го је прикривала недостатак интегралне духовне слободе. Оно што је
најмучније у свему томе, јесте нетрпељивост не само политичара не-
го и сабраће књижевника, реторичара и стилистичара према писцима
који су хтели нешто критички да кажу о стварности. [...] Стилистичком
разноврсношћу био је дуго код нас маскиран нешто припитомљени иде-
олошки монизам. (Зорић 1989: 9-11)
Најзначајнија историјска последица тако постављеног уметничког кон-
цепта јесте да су и модернисти и реалисти веровали да плурализам у култури
представља грешку. И једни и други сматрали су сопствени метод једино по-
годним за стварање југословенске књижевности. Реалисти су модернисте опи-
сивали као декадентне, склоне нихилизму и западњачким вредностима; мо-
дернисти су одговарали реалистима да су они „ситнобуржоаски наследници”
међуратне књижевне традиције и прикривени стаљинисти (Вахтел 2001: 183).
За мањину непослушних уметника постојало је и кривично законодав-
ство. Кривични закон СФРЈ обухватао је и кривична дела „против основе
социјалистичког самоуправног друштвеног уређења и безбедности” која су
обухватала целокупан јавни и политички живот и изложио их кривичном
прогону. Најчешће помињан у оптужницама и пресудама везаним за „де-
ликт мишљења” био је члан 133 Кривичног закона. Њиме су кажњаван де-
ла „непријатељске пропаганде” и „злонамерног и неистинитог приказивања
друштвено-политичких прилика у земљи”. Овај члан је „држао под контролом”
уметничко стваралаштво, слободу мишљења и савести и јавне речи уопште.
Непријатељску пропаганду извршилац је могао да врши и у потпуној самоћи,
док пише приватне белешке или води дневник (в. Арсић Ивков 2003: 46-47).
Пошто је огромна већина интелектуалаца зависила од државе у погледу
посла и приступа јавној сфери, режим је могао делотворно да користи претњу
средином и материјалним условима „поједностављен, шематизован и сведен на једностран при-

каз. (Џамбарски 2010: 566).
отпуштања са посла и цензуру да би ућуткао критичаре. Такве мере пратили

су полицијско шиканирање, изолација у друштву и блаћење у штампи, која би
их оптуживала да су у служби непријатељски сила у „специјалном рату” про-
тив социјалистичке Југославије. У зависности од политичке климе, могла је
уследити и затворска казна због „вербалног деликта”.18
_________________________
Све до разлаза са Стаљином Југославија је почивала на формули „братске

борбе” разних нација да се ослободе од фашистичких окупатора и домаћих
издајника. Та борба увек се сматрала суштински јединственом, а јединство
је теоријски потицало од заједничког веровања партизана у комунистич-
ке идеале, као и од чињенице да су они деловали под заједничким свеобух-
ватним идеолошким кишобраном КПЈ (Вахтел 2001: 163). Званична прича
о рату представљала је послератни мит о стварању Југославије. Тај мит по-
стао је предмет огромног броја најразличитијих текстова који су писани у
циљу дефинисања нове верзије југословенства. И књижевност је била потпу-
но на том трагу и пресудно је утицала на конструкцију мита о партизанском
југословенству, тумачењу да је национална политика КПЈ била одлучујући
фактор за ревитализацију идеје јужнословенске солидарности („братство и
јединство”) и обнављање саме југословенске државе.
Од средине 50-их година 20. века рат је, како примећује Вахтел, по-
чео да се повлачи из колективног сећања јер више није могао да представља
једину идеолошку потпору за оба пола братства и јединства. Идеја радничког
самоуправљања постала је други велики југословенски мит и представљала је
неку врсту „приземљеног мита о изгнанству из раја” (Вахтел 2001: 164). Тако су
створене претпоставке за преиспитивање ратне прошлости Југославије. За раз-
лику од историографије која је практично све до постојања Југославије следила
црно-белу слику, књижевност је релативно рано почела да нагриза стереотип-
не представе и да се снажно супротставља владајућем идеолошком концепту.
18 Милован Данојлић је однос режима и писаца објаснио следећим речима: Власт је држала
једнопартијска мафија која је загађивала кисеоник и уништавала озонски омотач самим својим
присуством, начином говорења и мишљења, изгледом, идеологијом, системом вредности, па опет,
не може се рећи да се бавила систематским гоњењем оних који су мислили мало другачије. Била је
толико бахата да није ни осећала та другачија мишљења и расположења, или их је отворено ни-
подаштавала. Свако се од нас са њом усклађивао како је знао и могао. Понеко је правио каријеру и
био спреман на све; већина од нас је гледала да буде од користи и да истовремено очува лични ин-
тегритет; тек понеко би прекорачио црту и пао у затвор. Овако или онако, са диктатуром смо
правили нагодбе; понекад смо и од себе крили оно што смо о њој у дну душе мислили. (Пантић 2007:
132-133).
Један од првих наговештаја либерализације у уметности уопште, била су

дела партизанске књижевности у којима су описана суочавања појединаца са
проблемима и друштвеним групама, са сопственом савешћу, као што су ро-
мани Свадба Михаила Лалића (1950), Далеко је сунце Добрице Ћосића (1951),
Песма Оскара Давича (1952) и Молитва за моју браћу Младена Ољаче (1957),
а највише два романа Бранка Ћопића Пролом и Глуви барут.
Бранко Ћопић се још 1950. године нашао на удару режима због низа са-
тиричних текстова објављиваних у Јежу и Књижевним новинама. У питању су
били „Јеретичка прича”, „Судија са туђом главом”, „Птичје цвркутање”, „Ко с
ђаволом приче пише”, „Прича о Теофилу Бојажљивом”. Јунаци Јеретичке приче
били су представници високог друштвеног слоја који су летовали у ограђеним
и привилегованим одмаралиштима и нису желели да се одрекну погодности
које су стекли у време „баћушкиног курса”.
Ћопића су прво у Књижевним новинама (августа и октобра 1950) крити-
ковали Скендер Куленовић, његов ратни друг и пријатељ („Истина и слобода”)
и Душан Поповић („Клеветничка сатира”). Док je Куленовић своју критику
свео на проблем „неистинитог” приказивања стварности, Поповић је писао о
„принципијелним” питањима – Ћопић је био иразити пример „забрињавајућих
појава” у књижевности јер је због својих „идеолошких слабости” склизнуо у
„апологију неистинитог приказивања људи, односа и развојних тенденција
друштва. Поповић је наглашавао и да писац, ако има „реакционаран поглед”
на свет, не може да створи истинско уметничко дело (Пековић 1986: 83).
Затим је у Борби, која је тада била гласило КПЈ, у два наставка, 28. и 29. окто-
бра, објављен непотписан чланак (то је значило да је у питању директива са врха
КПЈ) „Јунаштво Бранка Ћопића”. Писац је окарактерисан као антипартијски
елемент, отпадник из „прогресивног” комунистичког круга, као писац који је
постао „критизер - малограђанин” и тако се „срозао у реакционаре” (Марковић
2008: 265-266). Одмах затим, у необично оштрој форми, Ћопића је напао Тито,
и то на Трећем конгресу Антифашистичког фронта жена. Он је тада жестоко
напао Бранка Ћопића због његове „Јеретичке приче” објављене у Јежу:
Почео је сада кроз разне поре друштвеног живота, па чак и кроз
штампу, да се осјећа утицај реакције, кроз карикатуру, кроз сатиру. Тај
писац није добронамјеран, лаже, он је изнео неистине. [...] Он је узео чи-
таво друштво и приказао га, одозго до доље као негативно, што значи да
га треба слистити, једанпут заувјек, да непријатељске сатире које иду за
тим да разбију наше јединство и не могу да се трпе код нас.19
19 Говор маршала Тита на 3. конгресу АФЖ, „Борба”, 30. октобар 1950, 1.

Бранко Ћопић је 1957. године објавио роман Глуви барут у коме је на пот-
пуно нов начин и ван устаљеног клишеа описао судбину српских сељака Бо-
санске крајине у ратним условима. Претходна Ћопићева дела карактерисао је
револуционарни идеализам, у роману Пролом (1952) он је описао опредељење
народа Босанске крајине за партизански покрет због усташког терора, описао
је спонтану народну буну у којој комунисти нису имали никаквог удела, али
је истовремено писао и о сукобу статичног начина живота на селу са динами-
ком и романтиком револуције која је хтела промену неправедног друштвеног
поретка. Тај мотив надовезивао се на Ћосићева предратна дела у којима је он
негативно вредновао духовну скученост крајишког сељака. Зато је револуција
била оправдан чин (в. Ћосић-Вукић 1999: 144-145).
У роману Глуви барут централна тема је тзв. друга фаза револуције – иде-
олошко преусмеравање устанка што је наишло на велики отпор народа и под-
стакло и продубило грађански рат између партизана и четника. То је била та-
бу тема и у књижевности и у историографији тога доба. У питању је прича (из
друге ратне године) о једном српском селу у босанским планинама чији су се
становници, усред ратног метежа, нашли на удару две идеологије. Представни-
ци те две идеологије су партизански комесар Тигар и бивши краљевски офи-
цир Радекић. Тигар је приказан као индоктринисани идеолошки фанатик, но-
силац идеја којима жели да промени свет не питајући за жртве, а Радекић као
реални познавалац ситуације, човек из тих крајева који покушава да сачува на-
род и по цену сопствених идеала, што је био јединствени случај у дотадашњој
литератури. Иако је покретач црвеног терора, Тигар није негативни јунак јер је
он ипак весник бољег живота који треба да наступи после револуције. Роман
се завршава његовом погибијом, што је у супротности са основним припове-
дачким поступком. Али, тај роман настао је у времену када је Ћопић био на
удару режима и када је стварност већ поразила револуционарне идеале. Зато за
Тигра, као и за Николетину Бурсаћа, нема места у свету који је створен после
рата, па их писац „убија” да би их сачувао од „буђења у постреволуционарној
јави” (Ћосић-Вукић 1999: 146).20
Комунисти су настојали да уклоне, некако да „закључају” српску традицију
и културу како би промовисали југословенство и наметнули изградњу кому-
20 Роман Глуви барут имао је и своју потпуно другачију перцепцију у времену распада СФРЈ. По
мотивима романа, сарајевски филмски стваралац Бахрудин Бата Ченгић (1931-2007) снимио је ис-
тоимени филм који је 1990. победио на последњој такмичарској години југословенског филмског
фестивала у Пули. Занимљиво је да је 1995. Српски покрет обнове Ћопићу за овај роман доделио
и новоуспостављену „Равногорску награду”. Ћопић је иначе и носилац „Партизанске споменице
1941”.
нистичког друштва. Али, упркос снажној идеолошкој кампањи и репресији,

уметничко стваралаштво у овом периоду успевало је да повремено открије
„тајанствене пролазе”, да се извуче испод партијских стега, да пробије зидове
идеологије и да понекад завара тоталитарни режим како би допрло до оних
који су умели да виде, чују и осете, и који су желели да размишљају и критички
сагледавају стварност југословенског друштва (Гаталовић 2010: 304).
Тај процес био је, међутим, директно условљен политичким односи-
ма у Југославији. Прокламоване „либерализације” нису значиле суштинску
демократизацију друштва, већ само либералну фасаду јер се режим враћао опро-
баним методама ,,чврсте руке” када год би осетио да ми могли да буду угрожени
или пољуљани темељи партијског монопола на власт и „тековине револуције”.
Децентрализација југословенске државе од почетка шездесетих година 20.
века довела је до различитих нивоа репресије у разним деловима земље. Босна
и Херцеговина је била позната као „тамни вилајет” због догматичнијег односа
према критичкој интелигенцији, а после гашења „прољећа” 1971. и Хрватска,
док су руководства у Србији и Словенији била генерално блажа. Књижевна и
уметничка дела забрањена у једној федералној јединици могла су се појавити у
другој, попустљивијој, па су се интелектуалци који су долазили у сукоб са вла-
стима често селили, углавном из Босне у Србију или Хрватску.
Многи истакнути критички интелектуалци имали су дуготрајне везе са
припадницима политичког вођства и армије сковане у време рата, или док су
још били чланови комунистичког естаблишмента, па су њихове критике че-
сто представљале ставове одређене партијске фракције. Многа пријатељства
настављена су и када су се критичари режима одвојили од партије, што је дове-
ло до одређеног протекционизма. Неки од најпознатијих критичких интелекту-
алаца нису затварани, чак им ни текстови нису цензурисани, ако нису били от-
ворено политички. Одсуство систематског и организованог приступа цензури
давало је димензију произвољности. Интелектуални престиж и интервенција
из иностранства често су одвраћали власти од примене репресивних мера.
Иако је југословенски систем почео да добија „западњачку фасаду и
украсе” - одређени степен плурализма унутар државе и партије, приватна
иницијатива у привреди и отвореност друштвене и културне сфере - он је ипак
у основи био „источна” конструкција, чије су темеље, стубове и греде чинили
тотална политичка и економска моћ у рукама једне партије, доминантна кому-
нистичка идеологија и „харизматски” вођа. Критика је била допуштена само
ако није дирала у ту основну премису (Марковић 1997: 98-99).
Почетком 60-их година 20. века, први пут после Другог светског рата,
на површину су веома јасно избиле противречности између културног ства-
ралаштва и дневне политике. То је био одраз све већих сукоба у државно-

партијском руководству Југославије који више нису могли да се крију од
јавности. Политички врх готово да је био потпуно нејединствен у погле-
ду будућег развоја државе. Основна дилема била је да ли јачати јединство
Југославије или самосталност република, а суштина новог историјског проце-
са била је у напуштању етничког концепта југословенства.
У књижевности су уочљива два захтева – један за литературом која ће би-
ти испуњена садржајима савременог живота и која ће имати наглашену друшт-
вену функцију, и други који се борио против „антисоцијалистичких појава”.
Колико је ситуација била озбиљна, показује и податак да је Тито, први пут по-
сле 1950. године и „случаја Ћопић”, више пута коментарисао одређене појаве
у овој области.
Југословенски вођа је први пут, и то неочекивано оштро, проговорио
о писцима на познатом митингу у Сплиту маја 1962. године, на месту и у
ситуацији која је на први погледа имала најмање оправдања за тако нешто.
Тито је поједине „грађанске писце”, не именујући никог конкретно, оптужио
да да враћају историју унатраг, „почињу по њој да чепркају” и заборављају на
будући развој југословенске социјалистичке заједнице као целине:
Ми морамо стварати своју историју, своју југословенску социјали-
стичку историју, јединствени и убудуће, не дирајући у национално право
појединих република да гаје своје традиције, не на штету већ у интересу
читаве заједнице, ради међусобног допуњавања. То је наш пут, то ми хо-
ћемо, а не разбијање нашег јединства због разних ствари. (Петрановић
1988: 1087)
Почетком 1963. године Тито је у различитим ситуацијама (у новогодишњој
поруци, у излагању на Седмом конгресу народне омладине Југославије, у раз-
говору са члановима Председништва Савеза новинара Југославије, осудио
уношење „туђих схватања” у југословенски друштвени живот и „елемената
идејне и стварне дезинтеграције у нашу социјалистичку заједницу”; критико-
вао је и „антисоцијалистичке појаве” које се „правдају” демократијом, што је
посебно било уочљиво код „једног дијела књижевника и уметника”. Говорио
је да се у књижевности (и на филму) запоставља југословенска стварност као
„богат материјал” за уметничко стваралаштво, што је говорило о „безидејности
и анархичности једног, на срећу, малог дијела културних радника” (Пековић
1986: 303-304).
После тога, писци су „дисциплиновани”. Било је само неколико инциде-
ната који нису усталасали ширу јавност, као што је то био случај са две дра-
ме Велимира Лукића. Прва се звала Други живот краља Освалда (1962) и би-
ла је написана у езоповском стилу. Пошто је била изузетно јасна у алузијама,

ову драму жестоко је критиковао Владимир Бакарић три године по њеном
приказивању. Друга драма је била Завера или друго праскозорје из 1971. која је
играна у време обрачуна са српским либералима.
Упркос прокламованим „слободама” и потрагом за „модернизмом”, српска
књижевност се и даље није била у потпуности ослободила идеолошких и соцре-
алистичких стега. Систематски је уништавано критичко мишљење генерација
и наметана пројектована слика света једног система као најбољег могућег. На
то је, осим аутоцензуре и даље утицао режим који је све строго контролисао и
пропуштао кроз идеолошку призму. И „модернизам” је позициониран као до-
каз неповерљивом Западу да се и у Југославији поштују песничке „слободе”,
али је његовим правим заступницима маргинализован значај: на састанцима
редакција оштро су критиковани као примери застрањивања са „правог пута”
- генералне линије Партије и владајућег соцреализма.
LITERATURA:
Andrić, Ivo. Diplomatski spisi. Edited by Miladin Milošević. Beograd: Prosveta, 1992.
Arsić Ivkov, Marinko. Krivična estetika. Progon intelektualaca u komunističkoj Srbiji. Novi
Sad: Aurora; Beograd: Centar za unapređenje pravnih studija, 2003.
Banac, Ivo. Sa Staljinom protiv Tita. Informbirovski rascjepi u jugoslavenskom komunistič-
kom pokretu. Zagreb: Globus, 1990.
Benjamin, Valter. Pisac kao proizvođač. In Eseji. Beograd: Nolit, 1974. 95-113.
Broz Tito, Josip. Sabrana djela. Vol. 4. Beograd: Komunist – Bigz, Zagreb: Naprijed, 1983.
Buha, Vasilije. „Ko stoji iza Milana Nedića?” Glas, no. 12, january-february 1943.
Ćosić, Dobrica. Piščevi zapisi (1951-1968). Beograd: Filip Višnjić, 2000.
Deretić, Jovan. Introduction to Književnost i istorija, by Vladimir Dedijer. Beograd: Rad,
1985.
Deretić, Jovan. Put srpske književnosti. Identitet, granice, težnje. Beograd: Srpska knji-
ževna zadruga, 1996.
Deretić, Jovan. Istorija srpske književnosti. Beograd: Prosveta, 2004.
Desnica, Vladan. Progutane polemike, ed. by Jovan Radulović. Beograd: Stubovi kultu-
re, 2001.
Dimić, Ljubodrag. Agitprop kultura. Agitpropovska faza kulturne politike u Srbiji: 1945-
1952. Beograd: Rad, 1988.
Džambarski, Emilija. „Poetika načela u Dnevniku 1942-2001 Aleksandra Tišme.” Zbor-
nik Matice srpske za književnost i jezik 58, no. 3 (2010): 559-577.
Gatalović, Miomir. Darovana sloboda. Partija i kultura u Srbiji 1952-1958. Beograd: In-
stitut za savremenu istoriju, 2010.
Hofman, Ivan. „Umetnost i represija.” Tokovi istorije 12, nos. 1/2 (2004): 175-194.
Kovač, Mirko. Bodež u srcu. Beograd: Beogradski krug, 1995.
Marković, Predrag. Beograd između Istoka i Zapada 1948–1965. Beograd: Službeni list
SRJ, 1997.
Milićević, Nataša. Jugoslovenska vlast i srpsko građanstvo 1944-1950. Beograd: Institut
za noviju istoriju Srbije, 2009.
Miloradović, Goran. „‘Hegemonisti’ i ‘revolucionari’: KPJ / SKJ i kulturna elita u Jugo-
slaviji sredinom 20. veka”. Istorija 20. veka 26, no. 2 (2008): 399-418.
Mitrović, Andrej. Angažovano i lepo. Umetnost u razdoblju svetskih ratova: 1914-1945.
Beograd: Narodna knjiga, 1983.
Palavestra, Predrag. Književnost i javna reč. Požarevac: Centar za kulturu, 1994.
Palavestra, Predrag. Istorija srpske književne kritike: 1768-2007. Vol. 2. Novi Sad: Mati-
ca srpska, 2008.
Pantić, Mihajlo. Pisci govore. Beograd: Društvo za srpski jezik i književnost, 2007.
Peković, Ratko. Ni rat ni mir. Panorama književnih polemiika 1945-1965. Beograd: Filip
Višnjić, 1986.
Peković, Ratko. Paralelna strana istorije. Sporovi o jeziku, naciji, iteraturi: 1945-1990. Be-
ograd: Albatros plus, 2009.
Popović, Radovan. Andrićeva prijateljstva. Beograd: Službeni glasnik, 2009.
Puzić, Predrag. Lomača za Sensa. Zločin i kazna Svetislava Stefanovića. Sremski Karlov-
ci: Kairos, 2003.
Ristić, Marko. Književna politika. Beograd: Prosveta, 1952.
Tešić, Gojko. Zli Volšebnici. Polemike i pamfleti u srpskoj književnosti: 1917-1943. Vol. 3.
Beograd: Slovo ljubve; Novi Sad: Matica srpska, 1983.
Vahtel, Endru Baruh. Stvaranje nacije, razaranje nacije. Beograd: Stubovi kulture, 2001.
Vahtel, Endru Baruh. Književnost istočne Evrope u doba postkomunizma. Beograd: Stu-
bovi kulture, 2006.
Vladušić, Slobodan. Srpska književnost for sale, http: //slobodanvladusic.com
Kosta Nikolić
THE ROLE OF THE LITERATURE IN SOCIALIST

YUGOSLAVIA (1945-1962)
Summary: Discussion on the cognitive function of literature is as old as literature it-
self. Even engaged, literature musn’t get into question its specific artistic nature. The Marx-
ist definition of literature is that it is just one form of ideology that specifically reflects the
social reality. That ideological worldview is characteristic of totalitarian states such as Yu-
goslavia was. In the early phase of the communist regime, the political concept of art was
demonstrated through the interpretation of the predominance of ideology over the artistic
qualities of literature. It was distinctive worldview, which was focused on the society, not on
individual. Major ideological point was the interpretation that the victory of the revolution
all questions, including those aesthetic, were solved and that the artists just need to follow
the path that goes revolution. In totalitarian systems, the most acceptable were the intellec-
tuals who have not criticized the order, and the others were treated as „enemies of the state“
and therefore unsuitable. The persecution of writers were in general function of ideological
repression because the totalitarian ideologues ideologues treated culture only as an politics
servant. In this conception, culture could not exist without „cases“ because critical writers
reminded the ruling elite that her world was not infallible. At a later phase, for pragmatic
reasons, the Yugoslav regime had tolerant attitude for modern art, respecting the condition,
that she does not examine the basis of ideological dogma. Therefore, it is a concession made
for artistic currents which was oriented to the left between the two world wars. Thus, the
system got a new apologists, which was positively valued in the West.
Keywords: culture, literature, ideology, Yugoslavia, Serbia, communism, repression,
totalitarian society

Vol. 3, No. 1 (2012): 123-136. 123
UDC 821.163.41.09 Konstantinović R.

Dr Tanja Zimmermann1
University of Konstanz
Department of Literature
Germany

PROVINCE AND THE YUGOSLAV “THIRD PATH”
Abstract: Radomir Konstantinović’s Philosophy of the Province (1969) is read in the
context of the political and cultural “third way” that was introduced in Yugoslavia after Ti-
to’s break with Stalin. During the 1950s and 1960s, Tito and his ideologists Edvard Kardelj,
Miroslav Krleža and Oto Bihalji-Merin established a concept of “thirdness” – of belonging
neither to the East nor to the West. It is based on concepts not of synthesis, but of a double
negativity grounded, according to the proposed reading, in theological contexts. Tito and his
ideologists derived its roots from the medieval heretic sect of the Bogomils, who separated
themselves from the Eastern as well as from the Western churches. They linked the archaic
style of Bogomil art not to backwardness, but to a primitive naivety attributed to the Yugo-
slav people. What was proposed as a primitive, Yugoslav identity was also based on a nega-
tion: on an ongoing refusal of civilized models from Eastern as well as Western cultures. In
this context, “infantile collectivism” such as described in Konstantinović’s Philosophy of the
Province emerges as the negative, critical version of Yugoslav folk archaism and the ideology
of the “third path” – already figures of negativity and hypercompensation. Structurally, the
system of the “palanka” is compared to the myth of “Russia” proposed by Jurij Lotman and
Boris Uspenskij (1977). Both the “palanka” and “Russia” are stuck in dualities of affirmation
and negation, foreclosing the possibility of solutions in-between or of synthesis and progress.
Keywords: Radomir Konstantinović, Yugoslav ideology of the “third way”, Yugoslav ar-
chaic primitivism, Bogomilism, negative theology, dualism as a cultural model
When the Philosophy of the Province (1969) was reprinted in Belgrade on the eve
of the Yugoslav dissolution wars in 1991, the abstract pessimistic philosophical work
about a repressive collectivism turned to its own past was read as a concrete prophecy
of the Serbian and other Balkan nationalisms liberating the people from the uniform-
ness of communism. According to Konstantinović, any momentary break out of in-
1 tanja.zimmermann@uni-konstanz.de
124 | Tanja Zimmermann
dividuals from the community trying to gain a new identity is a violent act, in which
human beings forget their rationality and reduce themselves to irrational, orgiastic
beasts: “Nasilje, koje je brutalizam doveden do vrhunca, jeste jedin način stvaranja
stvarnosti koja, egzistencijalno-odsutna, „neuhvatljiva“, pristaje da se odazove samo
velikom udarcu […] Što je osećanje stvarnosti manje, to je nužnost nasilja veća.“2 On-
ly when people liberate themselves from the tyranny of types and universal models
of collective identity, when they return to the primeval “nature” and become beasts,
they can reach new concreteness and uniqueness. As Konstantinović claims, a new,
natural, bodily existence, characterized only in negative terms as an untamed desire
or as violence, enables the individual to liberate from reason, rituals and language
of the community. The break out from the symbolic into the real introduced by
Konstantinović was read by readers in the 1990s as close to the aims of the journal
and the secret association “Acéphale” Georges Bataille had founded in the 1930s as
well as to Gilles Deleuze’s and Félix Guatari’s concept of becoming an animal and a
rhisomatic body of desire without organs proposed Milles plateau (1980). Further-
more, among Yugoslav intellectuals, the new edition worked as a anticipation of the
excesses of the war that seemed to become inevitable. Radomir Konstantinović be-
came the prophet of a specific “Balkanic condition”, designated by anachronisms, re-
vivals and by the circulation of ancient myths. Paradoxically, Konstantinović’s mystic
visions of abstract negativity were used to mobilize concrete historical myths through
visual, textual and oral means for present politics.
The revival and the politically instrumentalisation of myths during the late
1980s and the 1990s seemed to “prove” his prophecy. In Serbia the holy warriors from
the medieval frescos suddenly migrated onto the cover pages of illustrated political
magazines.3 Through the caption “Battle in Kosovo”, the holy figures, which in the
sacred building embody the idea of a timeless battle by the church against evil, were
transposed to the present political situation. In the documentary film Serbian Epics,
taken in 1992 in Republika Srbska by the London based Polish film director Paweł
Pawlikowski, Radovan Karadžić presented himself as a gusle player in front of the
portrait of the Serbian linguist and song collector Vuk Stefanović Karadžić. The pol-
itician looked like a reincarnation of the specialist of folk music.4 In the poems and
2 Radomir Konstantinović, Filosofija palanke, Beograd: Otkrovenje, 2004, p. 72.

3 Tanja Zimmermann, “Mediatized Prayer and the Politicized Nation”, in: Matej Klemenčič/Stanko
Kokole/Samo Štefanac (ed.), Festschrift zum 70. Geburtstag von Janez Höfler, Ljubljana 2012 (forthcoming).
4 Ivo Žanić, Flag on the Mountain: A Political Anthropology of War in Croatia and Bosnia. London 2007
(Croat. Prevaran povijest, Zagreb 1998); Tanja Zimmermann, “The voice of gusle and its resistance against
Radomir Konstantinović’s Philosophy Of The Province | 125
And The Yugoslav “Third Path”
songs of Radovan Karadžić, the Bosnian war was portrayed as a perpetual struggle
against the Ottomans, beginning with the Battle of the Kosovo field in 1389.5 During
the Milošević era, parallels were drawn between several previous wars and conflicts
and contemporary ones. According to the German historian Holm Sundhaussen,
three completely different historical periods were presented as successive phases in
the historical salvation of the Serbian people – the medieval battle against the Ot-
toman Empire, the suffering under the Ustaša as well as the Nazi terror during the
Second World War, and the contemporary conflicts with the Albanians in Kosovo.6
The revival of myths on the Balkans inspired also the Western war propaganda.
In the United States and Western Europe, the Serbs were compared, on the contrary,
to the Nazis,7 whereas in Russia the Kosovar Albanians were equaled to the Chech-
ens.8 International war photographers activated historical archetypes, as for example
James Nachtwey in his album Inferno (1999), where he alludes to fine art (baroque
religious art, art brut, Alberto Giacometti, etc.) as well as to the literary sources of
Dante’s epic poem Inferno. 9 The famous photograph of the starved Bosnian prison-
ers in the refugee camp in Trnopolje, published in the Britain daily The Guardian on
the 5th August 1992, alluded to the holocaust.10 Also films about the Balkan wars,
electrification”, in: Dmitri Zakharine (Hg.), Electrified voices. Medial, Socio-Historical, and Cultural Aspects
of Voice Transfer, Berlin: 2012 (forthcoming).
5
For Radovan Karadžić’s poetry see also: Slavoj Žižek, „‘In meinem Glauben ist nichts verboten‘:
Metamorphosen des Radovan Karadžić“, in: Albrecht Koschorke/Konstantin Kaminskij (ed.), Despoten
dichten. Sprachkunst und Gewalt, Konstanz, 2011, pp. 328-337.
6 Holm Sundhaussen, „Kosovo - Eine Konfliktgeschichte“, in: Konrad Clewing/Jens Reuter (eds.), Der
Kosovo-Konflikt. Ursachen, Verlauf, Perspektiven, Klagenfurt 1999, pp. 65-88; Id., „Kriegserinnerung als
Gesamtkunstwerk und Tatmotiv. Sechshundertzehn Jahre Kosovo-Krieg (1389-1999)“ , in: Dietrich
Beyrau (ed.), Der Krieg in religiösen und nationalen Deutungen der Neuzeit, Tübingen 2001, pp. 11-40; Id.,
„Jugoslawien und seine Nachfolgestaaten. Konstruktion, Dekonstruktion und Neukonstruktion von
‚Erinnerungen’ und Mythen“, in: Monika Flacke (ed.), Mythen der Nationen. 1945 – Arena der Erinnerungen.
Begleitbände zur Ausstellung. Bd. 1, Berlin, 2004, pp. 373-413.
7 Mick Hume,”Nazifying the Serbs, from Bosnia to Kosovo”, in: Philip Hammond/ Edward S. Herman
(eds.), Degraded Capability. The Media and the Kosovo Crisis. London 2000, pp. 70-78; Philip Hammond,
Media, War and Postmodernity, London 2007, p. 52.
8
Aleksej Arbatov, Transformacija rossijskoj voennoj doktriny – uroki Kosovo i Čečni, Garmisch-
Partenkirchen 2000.
9 Tanja Zimmermann, „Medien im Ausnahmezustand. Performanz und Simulakrum im Bild des
Jugoslawienkrieges“, in: Oliver Ruf (Hg.), Ästhetik der Ausschließung. Ausnahmezustände in Geschichte,
Theorie und literarischer Fiktion, Würzburg 2009 (=Film – Medium – Diskurs, Hg. Oliver Jahraus/Stefan
Neuhaus), pp. 137-158.
10Christiane Horn, „Bilder erzählen ihre eigene Geschichte. Eine Reportage mit Folgen“, in: Novo 34,
Mai/Juni 1998, pp. 30-33 (http: //www.novo-magazin.de/itn-vs-lm/novo34-2.htm, Access: 29.10.2007).
as for example Jean Luc Godard’s Note musique (2004) constantly referred to earlier
wars and to the holocaust and put the pictures of horror into dialog, following the
montage principle of shot and reverse-shot.11 The true, contemporary referent was
suspended and replaced by a chain of analogies. Philosophical dialectic thinking was
replaced by theological analogic thinking.
The Serbian film director Želimir Žilnik parodied this anachronism of the per-
manent presence of an ongoing past in his semi-documentary film Tito for the second
time among the Serbs (1994), where he lets a film actor, dressed like the late presi-
dent Tito, walk along the streets of Belgrade, discussing with inhabitants of differ-
ent generations the golden communist past and the dark post-communist presence.
His “Tito” thus represents an allegory of the Balkan past, returning like the undead
into the present.
In the new anthology Phenomenology of the spirit of palanka: New readings of
Philosophy of province by Radomir Konstaninović (2008), the author’s Philosophy was
praised as “the most important philosophical book in the 20th century, perhaps the
only authentic and absolutely autochthon book from these regions”.12 In the fore-
word, Nenad Daković claims that the book was written apart from the theoretical
and ideological mainstreams of its times.
U vreme kada je nastalo, ovo delo je bilo potpuno izvan glavnih teorijskih i ideo-
loških tokova naše kulture, koja je u to vreme bila nalik svojevrsnom “marksističkom
internatu” u kome je vladao sukob, koji je imao jezuitski karakter, između pristalica
tzv. “dijalektičkog materijalizma “ i filozofa praxis orijentacije.13
Konstantinović’s Philosophy of Province shows in fact several parallels to post-
modern philosophy, but at the same time, it can be read as a critic of the Yugoslav
cultural policy of the “third way” in the 1950s and 1960s. Due to its particular his-
toricism, this regional model is anything but a variant of classical Marxism. It was
accompanied by a glorification of an archaic primitivism, sign of the autonomy of
the Yugoslav peoples. Therefore I would like to confront Konstantinović’s vision of
a repressive collective with the interpretation of collectivism as “brotherhood and
unity”, the key concept of official cultural ideology of Yugoslavia in the 1950s and
1960s. Konstantinović’s collective is imprisoned in time, whereas the peoples suppos-
11Ansgar Thiele, “Schuss und Gegenschuss ist Krieg – Teil II: Jean-Luc Godards Notre musique“,
December 28, 2010 (http: //www.metaphorik.de/11/thiele.htm).
12 Fenomenologija duha palanke. Nova čitanja “Filozofije palanke” Radomira Konstantinovića, Beograd
2008, p. 5.
13 Ibid., p. 5.
edly united on their “third way” are stuck in eternal anticipations of a present that is
only a never-ending return of the same.
First, I am going to present the ideological foundations of the “third path” by Ti-
to’s most important ideologists, the Slovene Edvard Kardelj, the Croat Miroslav Krleža
and the Serb Oto Bihalji-Merin, which founded on negative theology, especially of
the Bogomilian heresy. Then I will compare their position to that of Konstantionović
and show that his Philosophy was closely linked to the Titoistic political theology. It
is an attempt at reconstructing the historical position of Konstantionović, an argu-
ment against readings of the book as a prophecy for the future or as a timeless philo-
sophical statement on the “Balkanic condition”.
1. The Yugoslav “third way” as a double negation
The „third way“, introduced in Yugoslavia after the renunciation from the Soviet
“straight line”, wasn‘t a synthesis or a middle way of the eastern and western politi-
cal and economic system (as it is often presented in historical books), but a negation
of both. In his writings “The socialist democracy in the Yugoslav praxis” and “Five
years later”, published in 1953, the minister of foreign affairs, Edvard Kardelj, refused
that Yugoslavia after the break with the Soviets would draw closer to the West.14 He
announced rather “a contemporary socialistic praxis” and “a new period in the de-
velopment of socialism” which, by correcting the Soviet “faults”, should “open new
socialistic perspectives for the working class in the Soviet bloc”.15 From the position
of thirdness, of belonging neither to east nor to west, Tito and his ideologists de-
veloped a political and cultural alternative on the foundations of negative theology.
The fundamental theoretical foundations of the “third path” were laid down by
the Croatian writer and vice-president of the Yugoslav Academy of Sciences and Arts
Miroslav Krleža in his catalogue contribution to the exhibition Medieval Art of the
Peoples of Yugoslavia (L’art médiéval yougoslave) in 1950 in Paris.16 The monumental
14
Edvard Kardelj, Die sozialistische Demokratie in der jugoslawischen Praxis, s.l. 1953, S. 1.
15 Edvard Kardelj, Fünf Jahre danach. Die sowjetische „Friedensoffensive“ im Lichte der jugoslawischen
Erfahrungen, Bonn 1953, S. 3, 7f., 14.
16 Tanja Zimmermann,“ Titoistische Ketzerei. Die Bogomilen als Antizipation des “dritten Weges”
Jugoslawiens.“ In: Zeitschrift für Slawistik 55/4, 2010, pp. 445-463; Id. „Novi kontinent – Jugoslavija.
Politična geografija „tretje poti“, in: Zbornik za umetnostno zgodovino. Archives d’histoire de l’art, n. s. XLVI,
Ljubljana 2010, 165-190; Id., “Jugoslawien als neuer Kontinent – politische Geografie des‚ dritten Weges’.“
In: Miranda Jakiša/Andreas Pflitsch (eds.), Jugoslawien – Libanon. Verhandlungen von Zugehörigkeit
in fragmentierten Gesellschaften, Berlin 2012: Kadmos. (forthcoming).
exhibition in the Palais de Chaillot, for which copies and replicas were created, was
planned by Krleža and financed by the Federal People’s Republic of Yugoslavia. Re-
nowned French and Yugoslav medievalists, such as Paul Deschamps, Marc Thibout,
Denis Jalabert and Cvito Fisković, were members of the organizational committee.
The Minister of Culture at that time and later dissident Milovan Ðilas described the
exposition in his memoires as much too expensive, but recognized that it “disman-
tled the prejudices about the southern Slavs as a primitive people outside European
culture”.17 With this act aimed at the western European public began the construc-
tion of a new, positive Balkan identity. According to Krleža, the “third path” already
was heralded in medieval period on the territory of contemporary Yugoslavia. Its
first emergence he saw in the missionary work of the holy “Slavic Apostles” Cyril
and Methodius and their followers, in the Bosnian Bogomil sect and in the Serbian
autokephal church. Such medieval “heresies”, separating itself from east and west,
claims Krleža, correlate with the contemporary sovereignty of Yugoslavia and its au-
tonomous path towards socialism independent of Soviet ‘orthodoxy’.
Our civilization in artibus, whose history was neither eastern or western,
appears in this coordination of the spirit and artistic style as a third compo-
nent, which due to its inner ‘law of motion’ was essentially strong enough to
not remain stagnant, and robust enough to not passively succumb to the stron-
ger forces, which were more civilized that it was. […] The polito-genesis of our
medieval sovereignty, as well as the struggle for the independence of the church
in its Bogomilian, Serbian and Glagolitic variations prove to us that our people
already in the early middle ages did not wish to think as others around them
did and that they did not want such a foreign way of life and thinking to be im-
posed on them as a model, which they would have to become subordinate to.18
According to Krleža, the previous political and cultural manifestations in the
Southern Slavic region are proleptic expressions of the coming of the socialist em-
pire, which find their culmination in Tito’s Yugoslavia: “The contemporary social-
ist anticipation is only the dialectic counterpart of a whole series of our medieval
17 Milovan Ðilas, Literatur und Politik – Krleža und Andrić, in: Jahre der Macht. Kräftespiel hinter
dem eisernen Vorhang. Memoiren 1945-1966. Mit einem Vorwort von Wolfgang Leonhard. Aus dem
Serbokroatischen von Branko Pejaković, München 1983, 70.
18 Miroslav Kerleja, „Preface”, in: L’art médiéval yougoslave. Moulages et copies exécutés par des artistes
Yougoslaves et Français, exhibition catalogue, Paris 1950, p. 14; Miroslav Krleža, Die Ausstellung der ju-
goslawischen mittelalterlichen Malerei und Plastik, in: Jugoslawien. Illustrierte Zeitschrift. Im Herbst 1950,
Ed. Oto Bihalji-Merin, Belgrad, p. 55.
anticipations.”19 Thus, the separation between the past and present is overcome by
the fact that the past not only participate in the present, but also foretell the future
as prophecy. At the 3rd Congress of Yugoslav Writers, Krleža spoke even of an inter-
ference of centuries penetrating each other. The Yugoslav culture was believed to be
closed into its own circle where early phenomena stimulated and predicted the later
ones. Thus, unequal phenomena were perceived as equal and asynchronous periods as
synchronous. Different cultures on Yugoslav soil were perceived in continuity as a co-
herent stream without gaps, although their connections to each other were fabricated.
Through a retrospective view to the own beginnings, cultural contacts to the East
and the West were veiled. The new Yugoslav patriotism was founded on the confidence
that the Yugoslavs do not only live in a beautiful country, but in one with a rich cul-
tural tradition. Through the prism of anticipation, the old hegemonial cultural trans-
fer from the progressive West to the backward East was turned upside down, and the
Balkans, the province at the edge of civilisation, were moved into the centre of Europe.
Krleža saw the anticipation of the “third way” for Yugoslavia in particular in
the anti-feudal religious and social movement of the Bogomils with a dualist world
view, which spread from Bulgaria to Bosnia in the late 10th century and disappeared
in the mid-15th century. With regard to their sculptural work consisting of orna-
mental stones (stečci) primitively decorated with figures presumably used as grave-
stones, the Bogomilian artists also did not follow the dominant artistic canon, but
rather viewed everything in their own way. According to Krleža, their apparent ar-
tistic ‘illiteracy’ in reality is a sign of their „virginal eyes” that see differently – the
avant-garde eyes of the Yugoslav terra vergine, an archaic view at the beginning of
the socialist Yugoslav age.
The Bogomil sculptors, liberated from every artistic manner of their
time, observed things and phenomena in their environment in their own way
and were therefore undoubtedly some kind of inventors. […] Is this sculpture
primitive or barbaric? It is a matter of naive and fresh observation in an artistic
virginal land („terra vergine”) which remind unknown until today. It is a spe-
cial concept of world and life, a totally Bogomil cosmology.20
Instead of interpreting the folk-art style of the Bogomilian gravestones as an
ephemeral, lesser cultural good, Krleža sees them as the last relict of a lost culture, a
Yugoslav Atlantis, which is characterized by a native primitivism. The anachronism
of anticipations became a part of the Yugoslav official politics and culture: In his trav-
19 Kerleja 1950, 14; Krleža 1950: 54.

20 Kerleja 1950, 15, 16; Krleža 1950, 56, 57.
elogue Yugoslavia. A small country between worlds (1955), Oto Bihalji-Merin com-
pared Tito to the leader of the rebellious sect, Bogomil.21 The famous partisan film
by Veljko Bulajić, The battle on the Neretva (1969), presented partisans as Bogomils,
fighting to the last behind the Bogomil steles.22
However, the official ideology was also used against those amongst its propo-
nents who profited most from it. Already in 1950, the Bosnian writer Branko Ćopić
wrote a dissident story, called “A Heretic Story” (“Jeretrička priča”), parodying the
self-sufficient isolation and the consumerist hedonism of the new communist elites.23
Although Ćopić’s partisan stories became a part of prescribed literature in Yugoslav
schools, this story was sharply criticised and forbidden, as well as the caricatures by
Žuko Džumhur that illustrated the text. Also, it was never been published in Ćopić’s
collected writings. Critics accused him to falsify the truth in a way that one couldn’t
even imagine it in a dream.24 Already Ćopić, in his short story, dismantled the Yu-
goslav communist top as a heresy inside the heresy. Whereas Ćopić used the lead-
ing ideology against its authors, Konstatinović alluded to its very structure. He was
the first to unravel its philosophical roots in a variant of negative political theology.
In Tito’s Yugoslavia, the alliance between past and presence, autarchy and inter-
nationalism, as Krleža and other ideologists of the “third way” formulated it, was pro-
moted in different areas of culture. In the field of music, old folk songs were mixed
with modern pop to form a new genre of ethno pop – a phenomenon that could
be observed at almost every Eurovision Song Contest up to now. Several Yugoslav
film directors, especially Emir Kusturica, combined the image of modern Yugosla-
via with the hyperbolic ‘primitive’ Balkans represented by the gypsies, who served
to supply his spectators from Western and Eastern Europe with the Balkan stereo-
types originating in a seemingly permanent archaism. In Yugoslav abstract painting,
the achievements of the international avant-gardes merged with local folk ornamen-
talism. While traditional folk art was perceived as backward in the Soviet Union,
21 Oto Bihalji-Merin/Lise Bihalji-Merin, Jugoslawien. Kleines Land zwischen den Welten, Stuttgart 1955,
34f.
22
Tanja Zimmermann, “From the Haiducks to the Bogomils: Transformation of the Partisan Myth after
World War II”, in: Kino! 10, Ljubljana 2010, Ed. Barbara Wurm, 62-70.
23 Branko Čopić, „Jeretička priča“, in: Književne novine. Organ Saveza književnika Jugoslavije 3/34,
22.08.1950, 2, 3.
24 Dušan Popović, Klevetička satira, in: Književne novine. Organ Saveza književnika Jugoslavije 3/48 (1950),
p. 5: „Ne, to je nekakav izmišljeni Ćopićev svet, to je društvena stvarnost koja ne postoji, izvitopere-
ni odnosi među ljudima, likovi koje nigde ne srećemo – ta njegova ‚stvarnost’ bi i u kratkom snu bila
neizdržljiva.“
Krleža’s “anticipation” enabled it to be regarded positively in Yugoslavia. Besides the

modern art currents, “naïve”, self-taught peasants and workers, believed to draw on
the subterranean styles of ancient Bogomilian and folk art, were given particularly
support. The Serbian writer and curator Oto Bihalji-Merin, who became the most
important exposition manager of the naïve art between the 1950s and 1970s, ex-
plained in the brochure The Art of the Naive in Yugoslavia (1959) the difference be-
tween the naïvité of a child and that of a naive self-taught peasant artist: “The naïveté
of the child is only an intersection, a station on the journey into the land of knowl-
edge and skills, of the magic of perspective and anatomy. However, the naïveté [of the
self-taught peasant artist] is ultimate here, it is conserved, rediscovered.”25 Although
naïve art was often obviously influenced by western European (by the cave paintings
in Spain, the Romanesque sculpture, Henri Rousseau, etc.), African and South Seas’
art Bihalji-Merin described it as an invention of the Yugoslav folk. Naïve and folk art
remained the trademark of Yugoslav painting in the following decades and was ex-
hibited on several exhibitions at home and abroad. The Yugoslav tourist office adver-
tised the supposedly primordial, autarchic way of life of the country’s people, but at
the same time afforded foreign guests all the comforts of modern luxury life. In the
field of international politics Yugoslavia distanced itself from the eastern as well as
from the western bloc, but searched on the head of the non-aligned movement new
allies on other “primitive” continents, first in Egypt and India. Tito’s visits in exotic
countries of Asia and Africa were transmitted on all Yugoslav TV channels to enable
all citizens at home a virtual travel all over the world. On the Croatian island Brioni
Tito built a safari-park with wild animals from Africa and Asia. There he welcomed
international guests, politicians from East and West as well as jet set from the film
branch. The Croatian writer Dubravka Ugrešić interprets in her essays The culture
of lie (1991-95) such sort of internationalism as spreading of the Yugoslav ideas on
global scene, where it served to create an imagined common culture of the “third
world”.26 The antagonism between autarchy and internationalism intertwined to an
oxymoron – an autarkic internationalism or international autarchy.
25 Oto Bihalji-Merin, „Die Kunst der Naiven in Jugoslawien“, in: Jugoslawien. Illustrierte Zeitschrift 17,
1959, 5.
26Dubravka Ugrešić, Die Kultur der Lüge. Aus dem Kroatischen von Barbara Antkowiak, Frankfurt am
Main 1995, p. 14.
2. Konstantinović’s Philosphy of the Province as the negation of the negation
For Tito and his ideologists a bond with the past and the neo-primitivism of the
Yugoslav peoples promised a glorious future to Yugoslavia. This was the context for
Konstantinović’s consideration of the „Palanka” and their specific temporality. He
claims that „our” provincial culture is excluded from the flow of history and stuck
between clan structures and international society.
Palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude
promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti. […] svet
palanke nije ni selo ni grad […] jeste duh između plemenskog, kao idealno-je-
dinstvenog, i svetskog duha, kao idealano-otvorenog.27
Thus, the “community” lives in a permanent traditionalism, in conservatism and
archaic infantilism, caught in some kind of “religion of closeness” (religija zatvorenos-
ti) and condemned to remain in a timeless eternity where they live together with dead
people. Whereas Krleža unfolds time in an avant-gardist way like a spiral from points
of beginning, called anticipation, for Konstantionović time is caught in an endless,
totalitarian circle without progress or evolution. Whereas Krleža and Bihalji-Merin
consider the archaism and primitivism of the Yugoslavs peoples as a potent power of
autonomy and sovereignty, Konstantionović describes it as infantilism, as a passive
attitude without any creative power and demanding subordination to the uniform,
normative, collective style (jedno-obraznost stila). The „community” can never liber-
ate itself from the origins. Whereas Tito’s ideologists see in partisans the successors of
the medieval Bogomils, bearing the same revolutionary spirit, Konstantionović com-
pares the successors of the dead to masks without faces, lacking any real existence.
Therefore for Konstantinović, in such a world the moment of death paradoxically is
also the only ephiphany of real individual existence – a statement that could inspire
Lars von Trier’s film Melancholia (2011). During her wedding ceremonial, Trier’s de-
pressive hero Justine destroys every social bond around her (to her husband, her em-
ployer, and her relatives). In the moment of the deadly encounter of the Earth with
the destructive planet Melancholia, she starts to live her true life. Her negative philo-
sophical statement about life – “Life is evil, right? And life is a wicked idea. God may
have had fun at creation, but he didn’t really think the things through.” – is close to
Konstantinović’s nihilistic valuation of life in the “palanka” which always ends either
in a lack of freedom as well as outside it in “nature” (eroticism, violence). Both end in
disappointment and boredom; the only freedom is death.
27 Radomir Konstantinović, Filozofija palanke, Beograd: Otkrovenje, 2004, 5.

Konstantinović’s dualistic view on life apparently offers two options, but reveals
at the end that both are actually non-options (neither – nor). His double game with
negative theology has its context in the simple variant of negative theology of the
Tito’s ideologists of the Yugoslav culture as the “third way”. A negative variant of his-
torical identity enabled Tito and his followers to emancipate from Stalinist Marxism
as well as from Western capitalism. They also allowed to turn classical Balkan stereo-
types of backwardness and a-historical existence into a positive identity, thus built on
the figure of hyper-compensation. Thus, the autonomous Yugoslav state was based
on the idea of a separation from East and West. Konstantinović denied the possibil-
ity to get a positive result as a product out of negation.
If we take the Yugoslav “third way” as a point of departure for Konstantinović’s
philosophy, his strategy of deconstruction has much in common with the dualistic
cultural model of affirmation and negation proposed by Jurij Lotman and Boris Us-
penskij, members of the Tartu school, for Russian culture. In their article „The role
of dualistic models in the dynamics of Russian culture“ (1977), they claim that Rus-
sian culture doesn’t develop in an evolutionary way according to the triple steps of
classical Hegelian dialectics leading from one to the next period or stage, but by the
dualistic changing of two polarisied perspectives. Russia, thus, knows neither a mid-
dle way nor a sythesis: what has been on the top of the axiological order falls to the
bottom, positive values become negative, the sacred becomes diabolic.28 In his later
writings, Lotman compared this kind of change with a semiotic explosion.29 Such a
perception implies no development, but rather a sequence ruptures – abrupt chang-
es of perspective similar to those in ambiguous images in the visual arts which can
be perceived in two different ways (as a dug or a rabbit, a convex or concave form,
etc.).30 Such an angle of wiev on change as a negation of negation originates from the
theology of dualistic sects and from negativ theology.
The no-mans land of the “Palanka” is close to the mythic “Russia” constructed
by Lotman and Uspensky. Like the Russian theorists of culture, Konstantinović turns
negativity into an impossible identity, a generalised form of hyper-compensation. By
turning the Titoistic negative theology of the “third way” – a twofold negation and
28
Jurij Lotman/Boris Uspenskij, „Die Rolle dualistischer Modelle in der Dynamik der russischen Kultur
(bis zum Ende des 18. Jahrhunderts)“, in: Poetica 9, 1977, 1-40.
29 Jurij Lotman, Kultur und Explosion, Berlin 2010.
30 Dario Gamboni, Potential images. Ambiguity and indeterminancy in modern art, London 2002; Verena
Krieger/Rachel Mader (ed.), Ambiguität in der Kunst. Typen und Funktionen eines ästhetischen Paradigmas,
Köln/Weimar/Wien 2010.
not a synthesis – upside down, the Serbian author fulfils a gesture of a negation of
negation, an anti-ideological model characteristic for Russian and other dualistic cul-
tures. In Russia, this model wasn’t invented by Lotman and Uspenskij; it is based on
a long tradition of Russian religious philosophy,31 influential for several Russian writ-
ers and philosophers such as Dostoevsky, whose criminals and prostitutes become
saints, and criticized already by Vjačeslav Ivanov who, in his article “The Russian
idea” (1907-08), warns of the “imperative of descend and kenosis” and of a “passion
for death”.32 Konstantinović’s negative philosophy, implicitly criticizing the theological
gesture of negativity in the ideology of the “third way” through acts of doubled nega-
tion, can be read as an attempt at turning the ruling Yugoslav culture upside down.
LITERATURE:
Hammond, Philip. Media, War and Postmodernity. London: Routledge, 2007.

Hume, Mick. „Nazifying the Serbs, from Bosnia to Kosovo.” In Degraded Capability. The
Media and the Kosovo Crisis, eds. Philip Hammond and Edward S. Herman. Lon-
don: Pluto, 2000. 70-78.
Ivantsov, Dimitri. Russische Ideologie. Transfer im XXI. Jahrhundert. Leipzig: Meine Ver-
lag, 2008.
Konstantinović, Radomir. Filosofija palanke. Beograd: Otkrovenje, 2004.
Lotman, Jurij and Boris Uspenskij. „Die Rolle dualistischer Modelle in der Dynamik
der russischen Kultur (bis zum Ende des 18. Jahrhunderts).“ Poetica 9 (1977): 1-40.
Sundhaussen, Holm. „Kosovo - Eine Konfliktgeschichte.“ In Der Kosovo-Konflikt. Ursa-
chen, Verlauf, Perspektiven, eds. Konrad Clewing and Jens Reuter. Klagenfurt: Wi-
eser Verlag, 1999. 65-88.
31 For the dualistic Russian culture see: Dirk Uffelmann, Die russische Kulturosophie: Logik und Axiologie
der Argumentation, Frankfurt am Main et al.: Lang 1999; Wolfang Eismann, Elemente und Konstanten
eines russischen Kulturmodels, in: Karl Kaser/D. Gramshammer-Hohl/Robert Pichler (ed.) 2003: Europa
und die Grenzen im Kopf. Klagenfurt 2003 (= Wieser Enzyklopädie des europäischen Ostens 11), 65-88;
32 Wiatscheslaw Iwanow, Die russische Idee. Übersetzt und mit einer Einleitung versehen von J. Schor,
Tübingen 1930; For the „Russian idea“ see also: Nikolaj Berdjaev, Die russische Idee. Grundprobleme des
russischen Denkensim 19. Jahrhundert und zu Beginn des 20. Jahrhunderts, St. Austin 1938; Thomáš Špidlik,
Die russische Idee. Eine andere Sicht des Menschen, Würzburg 2002; Dimitri Ivantsov, Russische Ideologie.
Transfer im XXI. Jahrhundert, Leipzig 2008.
Sundhaussen, Holm. „Kriegserinnerung als Gesamtkunstwerk und Tatmotiv. Sechshun-

dertzehn Jahre Kosovo-Krieg (1389-1999).“ In Der Krieg in religiösen und nation-
alen Deutungen der Neuzeit, ed. Dietrich Beyrau. Tübingen: Diskord, 2001. 11-40.
Sundhaussen, Holm. „Jugoslawien und seine Nachfolgestaaten. Konstruktion, Dekon-
struktion und Neukonstruktion von ‚Erinnerungen’ und Mythen.“ In Mythen der
Nationen. 1945 – Arena der Erinnerungen. Begleitbände zur Ausstellung. Bd. 1, ed.
Monika Flacke. Berlin: Deutsches Historisches Museum, 2004. 373-413.
Zimmermann, Tanja. „Medien im Ausnahmezustand. Performanz und Simulakrum im
Bild des Jugoslawienkrieges.“ In Ästhetik der Ausschließung. Ausnahmezustände in
Geschichte, Theorie und literarischer Fiktion, ed. Oliver Ruf. Würzburg: Königshau-
sen & Neumann, 2009. 137-158.
Zimmermann, Tanja. „Titoistische Ketzerei. Die Bogomilen als Antizipation des ‘dritten
Weges’ Jugoslawiens.“ Zeitschrift für Slawistik 55, no. 4 (2010): 445-463.
Žižek, Slavoj. „‘In meinem Glauben ist nichts verboten‘: Metamorphosen des Radovan
Karadžić.“ In Despoten dichten. Sprachkunst und Gewalt, eds. Albrecht Koschorke
and Konstantin Kaminskij. Konstanz: Konstanz University Press, 2011. 328-337.
Tanja Zimmermann
ФИЛОСОФИЈА ПАЛАНКЕ РАДОМИРА

КОНСТАНТИНОВИЋА И ЈУГОСЛОВЕНСКИ „ТРЕЋИ ПУТ”
Апстракт: Философија паланке (1969) Радомира Константиновића је сагледана

у контексту културног и политичког „трећег пута” који је у Југославију уведен након
Титовог раскида са Стаљином. Током 1950-их и 1960-их година, Тито и његови идео-
лози Едвард Кардељ, Мирослав Крлежа и Ото Бихаљи-Мерин су установили концепт
неприпадања ни Истоку нити Западу. Корене овог концепта Тито и његови идеоло-
зи су преузели из средњовековне јеретичке секте богумила, чији припадници су се-
бе одељивали од источних и западних цркава. Они су повезали архаични стил богу-
милске уметности не са заосталошћу, него са примитивном наивношћу приписаном
југословенском народу. Југословенски идентитет је такође тиме базиран на негацији,
односно одбијању цивилизацијских модела источних и западних култура. У том кон-
тексту, „инфантилни колективизам”, како га је Константиновић описао, појављује се
као негативна верзија југословенског фолклорног архаизма, па и идеологија „трећег
пута” има негативно одређење. Структурно, систем „паланке” је упоређен са митом о
„Русији” који су увели Лотман и Успенски (1977). И „паланка” и “Русија” су заглављени

у дуалитету између афирмације и негације, поништавајући могућност налажења
решења у синтези и напретку.
Кључне речи: Радомир Константиновић, југословенска идеологија „трећег пута”,
југословенски архаични примитивизам, богумилство, негативна теологија, дуализам
као културни модел

Vol. 3, No. 1 (2012): 137-148. 137
UDC 821.163.41-31.09 Bulatović M.

Dr Vesna Vukićević-Janković1
Univerzitet Crne Gore
Filozofski fakultet – Nikšić
Crna Gora
DEKONSTRUKCIJA RELIGIJSKIH I
DEFORMACIJA HUMANISTIČKIH VRIJEDNOSTI
U NARACIJI MIODRAGA BULATOVIĆA
Sažetak: Razgrađivački/razarajući odnos prema hrišćanskoj religiji i humanističkim vri-
jednostima čini osnovno obilježje Bulatovićevog književnog teksta. Desakralizacija božan-
skih i deformacija humanih obilježja emituju energiju destrukcije, dok transfiguracija biblij-
skog prototeksta egzistira kao početak kraja humane egzistencije. Osmišljavanje paralelnih
svjetova produkuje mistifikacijsku konverziju, u čijem je središtu značenjska ravan romana
Gullo Gullo. Taj tekst problematizuje sve sfere sakralnog, dovodeći u pitanje čak i identitet
samog teksta (transfiguracija zapisanog/konačnog teksta u virtuelni/propustljivi tekst). Pri
tome, od posebne je važnosti zgusnuto tkanje simboličkih kodova, koje proširuje semantič-
ku ravan romana i aktivira kontekstualnu matricu.
Ključne riječi: Bulatović, roman Gullo Gullo, semantika, sakralno, transformacija, tran-
sfiguracija, simbol
Razgrađivački/razarajući odnos prema hrišćanskoj religiji i humanističkim vri-

jednostima čini osnovno obilježje Bulatovićevog književnog teksta. Desakralizacija
božanskih i deformacija humanističkih vrijednosti emituju energiju destrukcije, dok
transfiguracija biblijskog prototeksta egzistira kao početak kraja egzistencije. Na ni-
vou makrostrukture romana Gullo Gullo obrazuje se priča o ljudima kao emigran-
tima na zemlji, dok se tekstura Nove Biblije javlja kao generativni mikrostrukturni
konstrukt, u čijem središtu nije značenje samožrtvovanja, već pozicija vječne žrtve.
Groteskna slika pomame, misticizma, smrti, straha, destrukcije, opšte pomjerene
svijesti napravljena je da razbije dremež ove zaslađene, narcisoidne i zalutale civiliza-
cije (Bulatović 1999: 267).
1 vesnajan@ac.me (Vesna Vukićević-Janković, University of Montenegro, Faculty of Philosophy – Nikšić,

Montenegro)
138 | Vesna Vukićević-Janković
Bulatović u roman uvodi niz produkcionih, polimorfnih predstava i znakova, kao

i niz ambivalentnih simbola, čime se značenjska ravan premješta sa mikrostrukturnih
na makrostrukturne elemente teksta, i dalje – uključuje kontekst cjelokupnog civiliza-
cijskog pamćenja. Postupci demitologizacije – destruiranja mita i epiloška projekcija
remitologizacije – zamjene postojećeg mita novim, aktiviraju kontekstualnu matricu.
Tajna postanja i apokalipse projektuju se kao arhetipski princip, metatekstualno
uokviren autoreferencijalnim komentarima, značenjima preuzetim iz Bremove knji-
ge Životinjsko carstvo, apokrifnim projekcijama Nove Biblije i samim motom romana
– distihom Vagn Steena iz pjesme Bijeg ptice. U Novoj Bibliji, bulatovićevskom simu-
lakrumu Novog zavjeta daje se obrazac novog mita, nove poezije, nove ideologije, ali
i nove zoologije, začetih prvom knjigom Đavoli dolaze.
Od posebne je važnosti zgusnuto tkanje simboličkih kodova utkanih u značenj-
sku ravan Nove Biblije, koja predstavlja mikrostrukturni nukleus romana Gullo Gullo.
Procesi desemantizacije i resemantizacije u romanu uslovljeni su procesima demito-
logizacije i remitologizacije, produkujući semantičku strukturu čiji su simolički ko-
dovi semantički multivalentni. Poruka koja je snažno utisnuta u tekst jeste ta da je
istina svijeta poetička, da počiva na principima stvaranja i samo/razaranja prethod-
no oblikovanih smislova, koji nastaju, materijalizuju se i destruiraju upravo u rije-
čima i strahovima kao evolucionističkim supstratima, da istinsko stvaranje, istinska
književnost zahtijeva reviziju.
Upravo kreacija, supstitucija, i desakralizacija prihvaćenih predstava i simbola,
prelama se, transformiše i deformiše. Ukupno kulturološko pamćenje ovdje egzistira
kao kondezator svih principa znakovnosti, a u isto vreme izlazi izvan granica znakov-
nosti. On(o) je posrednik između različitih sfera semiozisa, a takođe i između semio-
tičke i vansemiotičke realnosti (up. Lotman 2004: 172).
Ostvarivanje subverzivnog preokreta ustaljene slike vrijednosti, poretka i huma-
nosti prikazano je kao otkriće pesnika i zoologa, poestko-animalistički konstrukt lica
istine nasuprot vladajućem istorijskom svinjstvu kao konvencionalno prihvaćenom
naličju i ima značajan semantički potencijal. Jedan simbol zamijenjen je drugim, i to
na koricama neobiblijskog teksta napravljenim od ljudske kože nezasitog kapitaliste.
Umjesto krsta, urezan je lik mitske životinje, kao prototip novog ideološkog shva-
tanja, preokrenute svijesti i uspostavljanja novog poretka koji označava, oblikuje I
simbolizira Gullo Gullo, odmetnik i osvetnik! Gullo Gullo, emigrant i mučenik, kakav
ste i vi sami! Gullo Gullo, simbol! (Bulatović 1990: 51).
Upravo ova dvostruko ulančana sintagma odlikuje se specifičnim fonetsko-gra-
fičkim kvalitetom, udruženim sa disperzivnom simbolikom koja zahvata sve humano-
idne sfere: …njegovo obespravljeno ime piše se samo na jedan način, početna slova veli-
Dekonstrukcija religijskih i deformacija humanističkih | 139
vrijednosti u naraciji Miodraga Bulatovića
ka, kao da je u pitanju tvorac, dvaput L, što znači toliko puta sloboda, zapamtite: Gullo
Gullo se ne prevodi univerzalna moralistička metafora, misao, načelo, zapamtite: Gullo
Gullo, te dve reči najstrožije je zabranjeno okivati znacima navoda, ili podvrgavati bilo
kakvoj buržoaskoj ili proleterskoj interpunkciji, pa ne zaboravite: Gullo Gullo je zoološko-
političko čudo, pojam, pojava sedamdesetih-osamdesetih godina, a kao što čujete, Gullo
Gullo je istovremeno ime životinje, koju ste proglasili mrtvom a zatim, kroz istoriju, na-
činili najkrvoločnijom najbezobzirnijom najosvetoljubivijom... (Bulatović 1990: 56/57).
Ovdje nailazimo na neočekivanu kreativnu invenciju, kako u pogledu transpo-
novanja zoologije u poetsku imaginaciju, zatim u pogledu dovođenja u kontakt uda-
ljenih predstava (Aristotelovo ime za kunu - icthis) 2, tako i u pogledu spajanja, na-
izgled nespojivih ideoloških pozicija - biblijske i komunističke.
Osim toga, saznanje o istorijskoj nepravdi koja se odvijala i odvija na planovi-
ma politike i zoologije, veterine i poetike, čiji je simbol životinja sa velikim brojem
imena i svojstva, čini da se raznorodni i u prvi mah nepovezivi pojmovi animaliza-
cije i poetizacije sustiču u istoj značenjskoj ravni, pri čemu tekst korelira sa obema, i
to uslovljava povećanje semantičkih mogućnosti (Lotman 1976: 361):
- Znači: animalizacija, Herr Nosak?

- Naprotiv, prijatelji. Poetizacija! Uspostavljanje prvobitnih značenja, oživotvo-
ravanje zapretanih mitova, osmišljavanje paralelnih svetova! (Bulatović 1990: 202).
Deformišući referentni svijet i produkujući transgresiju ustaljenih predstava,

Bulatović otvara polje ontološke destabilizacije kolektivne memorije koja je razapeta
između postupka semantičke kondenzacije (summary scanning) i svojstva semantičke
disperzivnosti (sequential scanning), datih u smislu uočavanja reflektovanja i pulsi-
ranja slojeva koji nudi ovakav model tumačenja – kao putokaz ka daljim promišlja-
njima o esencijalnim bitnostima ukupnih književnih struktura.
Biblijska sintagma tama nad bezdanom ima funkciju lajt motiva i aktivira citatni
odnos sa prototekstom. Na samom početku Starog zavjeta, u Prvoj knjizi Mojsijevoj
(knjiga Postanja) nakon što Bog stvori nebo i zemlju, slijedi stih: A zemlja bješe bez
2 Kao pokušaj bočnog osvjetljenja generativnog prisustva kune u svojstvu pojma, simbola, predsta-
ve, mitskog elementa ili redudantnog elementa sižea može nam poslužiti podatak da je Aristotel kunu/
vreticu nazivao ICTIS. Na grčkom se ono pisalo ne sa C, nego sa K (kapa). ICTIS upućuje na jednu drugu
grčku riječ - ihthis = riba. Riba je u ranom kršćanstvu bila tajni znak hrišćana, piktokriptogram sastavljen
od početnih slova formule: Isus Hrist Božji Sin Spasitelj. Da je kuna, odnosno vretica, zaista mogla biti
piktokriptogram, potvrđuje nam jedan spomenik na kojem se ona u tom svojstvu nalazi. Up. Aleksandar
Benažić, Podrijetlo simbola kune na hrvatskom novcu, Numizmatičke vijesti, broj 54, 55 Zagreb, 2001/ 2002.
Vidjeto više na: http: //numizmatika.antikviteti.net/imekuna/kuna79.html
obličja i pusta, i bješe tama nad bezdanom, i duh Božji dizaše se nad vodom (up. Stari
zavjet, 1, 2). Semiosferična, demonska konstrukcija romana Gullo Gullo ne prelazi
granicu neba, ali ni vode, čime se iz semantičke ravni isključuju svi elementi uzviše-
nog, božanskog, sakralnog. Još jednom se potvrđuje bulatovićevsko uvjerenje da je
zemaljski prostor demonski, jednako kao i podzemlje.
Pri tome, božanska ravan je van njegove sfere, ona pripada demonijastičkom, iz-
vrnutom svijetu: Đavolu se protivila voda, nebo ne (Bulatović 1990: 74); Svi su izgledi
da se krećemo sredinom pakla. Ispod samog neba vode. (Isto: 119 ); Propevši se do ne-
ba, do provalije pred kojom se lomio i predavao pogled, mlaz je kretao prostorom (Isto:
310); Na kraju su koračali zaleđenom vodom neba (Isto: 311); ... srećan što je, u svetu
pustoši nad bezdanom, sreo srodne duše koje zanimaju zoologija, politika, nastranost
uopšte (Isto: 73); Međutim, epiloška slika ima donekle promijenjeno, optimističnije zna-
čenje: Da je bio slabiji stvaralac, Adam Ivanović bi napisao da se zgušnjavala tama nad
bezdanom (Isto: 312). Mitopoetska vizija postavila je jasnu granicu između zemlje i
neba – zamrznutu površinu u kojoj se oslikava provalija, bezdan. Epilog se pretvara
u prapočetak, postaje simbolički znak, koji težeći produktivnom ostaje privržen pri-
marnom, težeći progresiji uslovljava regresiju, odnosno transgeresiju.
Razotkrivanje zla, istorijski često pogrešno viđenog kao dobra, predstavlja bitan
aspekt eshatologije, u čijem je središtu pozicija žrtve, moćna i produktivna. Upravo
zbog toga, na udaru se nalaze moćni medijumi oblikovanja i preoblikovanja ljudske
svijesti – mit/religija/politika, slika, riječ, stvaranje, logos. Težnja za osmišljavanjem
paralelnih svjetova produkuje mistifikacijsku konverziju, u čijem je središtu protej-
ska priroda mita - sposobnost da se frazeološki, prostorno i vremenski, ideološki i
psihološki, uz spajanje različitih tačaka gledišta, prilagodi društvenom kontekstu i
novim medijumima.
Početni impuls za tumačenje Nove Biblije, svojevrsnog apokrifnog jevanđelja,
možemo pronaći u sljedećim autorovim iskazima: Svako na svoj način doživljava Bi-
bliju i od nje polazi. Između moje prve knjige Đavoli dolaze - inspirisane Biblijom, na-
topljene Biblijom – i moje najnovije knjige Gullo Gullo postoji jedna apsolutno jaka li-
nija, odnosno: Ne pominje se slučajno Nova Biblija i ne citiraju se slučajno delovi Novih
Jevanđelja. Cela ova knjiga bi se mogla nazvati Jevanđeljem po kuni Gullo Gullo. Inter-
pretirao sam Jevanđelje po Mateju, inspirisao se njim. Prilažem delove Nove Biblije. Ci-
tirane su poslednje reči utemeljitelja nove vere poniženih i uvređenih – dečaka iz Naza-
reta – i postavlja se bar za hrišćansku nauku, fundamentalno pitanje izdaje Jude Iska-
riota gde doslovno stoji da Juda nije izdao već da su Judu izdali (Bulatović 1999: 267).
Direktna aluzija na biblijski prototekst ostvaruje se kontaktom na leksičkoj rav-
ni. Ono što upada u oči jeste da je ovo jedini fragment teksta napisan ijekavicom:
...prva rečenica Nove Biblije glasi: , U početku ne bijahu riječ i strah, već u početku bi-
jahu bezdan, pustoš i Gullo Gullo, životinja vedra i dobra, umna i plemenita, lijepa
kao sunčan dan, kao nasilje, životinja sveta kao što je nekad bio svet i neporeciv krst...’
(Bulatović 1990: 62). Drugim riječima, imamo susret, sudar i eksploziju smislova,
zasnovanih na načelu semantičke deformacije utvrđenih kulturoloških slojeva i zna-
čenja, koja otvaraju krater citatne polemike. Početak i epilog njegove priče obilježava
obraćanje najvišim grešnicima, književnicima i farisejima (koje, ujedno, predstavlja
poetizovani oblik Bulatovićevevih shvatanja, čijesegmente nailazimo u njegovoj ek-
splicitnoj poetici).
Ono nudi najočigledniji citatni dodir sa Jevanđeljem po Mateju, čija je očigledna
funkcija napad na recipijentovo konvencionalno znanje i ustaljene receptivne navike:
,Na Mojsijevu stolicu sedoste, književnici i fariseji!’ odgovaraše im Isus, pa na-

stavljaše sa nazaretskim žarom: ,Vi koji volite pročelja na gozbama, prva mesta u bo-
gomoljama! Vi koji tražite da vas sirotinja slavi, da uzvikuje Rabi Rabi! Teško vama,
književnici i fariseji, licemeri, koji carstvo nebesko zatvarate od naroda! Teško vama,
književnici i fariseji, glupani slepi, koji se lažno molite, koji obigravate kopna i mora
da učinite jednoga istovernikom, pa kad to postane, učinite ga sinom paklenim, dvaput
gorim nego vi što ste! Vi, slepe vođe... Književnici i fariseji, guje otrovne, zmijski poro-
de, kako ćete izbeći osudu pakla? (Bulatović 1990: 243)
Kao medijum razorne moći pseudoteksta poslužio je upravo postupak revizije

istorije na televizijskom ekranu, koju projektuje glavni lik Kurt Bodo Nossak, nakon
ideološke konverzije svijesti. Na ovom principu ostvareni/prezentovani tekst proble-
matizuje sve sfere sakralnog, humanističkog i poetskog, posebno zahvaljujući tran-
sformacionim mogućnostima koje nudi pretapanje narativnog teksta u semantički
propustljiv diskurs: Gullo Gullo je, dakle, svetska životinja, hoću reći problem, ideja.
Simbolična, politička životinja koja kroz krv i poeziju donosi slobodu, pravdu... (Bu-
latović 1990: 102); to je i biće sa 901. stranice Bremove knjige Životinjsko carstvo:
„Dugorepa, krvoločna, proždrljiva šivotinja sa krajnjeg severa! Vielfrass, svejed, svež-
der! Rožmah, na mađarskom! Zver nad zverima, pošast, čudovište koje samo jednim
zamahom šape irvasu čupa srce! (Bulatović 1990: 51). Kroz smjenjivanje slika na mo-
nitoru/ekranu televizora, uz obraćanja milionima čestitih, ali neobaveštenih, politički
zaglupljivanih bića širom Evrope, kojima se prezentuje priča o neviđenom, o pogrešno
tumačenom, o neopevanom, ostvaruje se intenzivnija simulacija dokumentarnosti, ali
i mehanizam direktnog učitavanja sadržaja u svijest. Rezultat tog procesa nisu epifa-
nija, ushićenost spoznajom i prosvjetljenje, već sljepilo i trenutna smrt.
Kurt Bodo Nossak, perverzni kapitalista za koga, zahvaljujući ogoljavanju fiktiv-

nog postupka znamo da su mu dani izbrojani, da je čovjek koji će brzo umreti, nakon
izlaska iz zatočeništva od strane gerile Gullo Gullo, javlja se u ulozi vatrenog branio-
ca nove vjere. Poigravanje biblijskom parabolikom uslovljava da preobraćeni postaje
istinski pobornik novoprimljenog spoznanja.
Prikazivanje priče o osporenoj i istorijskom nepravdom izbrisanoj kuni Gullo
Gullo, predstavljena je kao početak revizije, do koje je moralo doći (Bulatović 1990:
231). Kroz brzo smjenjivanje slika, predstava i elemenata kulturnog pamćenja, ostva-
ruje se retrospekcija kulturološki markiraninih tačaka: – Ovo je srednjoistočni grad
Mari, dvadeset i drugi vek pre Isusa Hrista, o kome ćemo najpodrobnije govoriti, zato
što je on početak i kraj svake naše priče o zabludeloj civilizaciji (Bulatović 1990: str.
231); ...Evo nas u Vavilonu, gradu gradova, erotskom i trgovačkom centru sveta (Isto:
233), slijedi slika Egipta u kome je spoj umetnosti, prevare i nesreće učinjen jednom za
sva vremena... (Isto: 238), do pojave najsimboličnijeg grada Jerusalima, tačke u kojoj
se dogodilo sve (Isto: str. 238).
Na ovom planu najočiglednije se pokazuje prisustvo iluminativne citatnosti, od-
nosno situacija kada citatni tekst kreira nov i neočekivani smisao, uzimajući tuđ tekst i
njegove citate samo kao povod za stvaranje vlastitih nepredvidivih značenja, pri čemu
iščitavanje citatne polemike protiv institucije sveopšte civilizacije, posebno evropske,
egzistira kao šire ontološko i semiotičko načelo (Oraić Tolić 1990: 11).
Tačka susreta tekstova ostvaruje se komentatorovoj retrospektivnoj tački po-
smatranja i prospektivnoj biblijskoj, pretežno na sintagmatskom planu, jer na para-
digmatskom podudaranja gotovo da nema. Susrećemo se sa projekcijom koja izrasta
iz moćnog konglomerata ideologije, potrošački uobličene svijeti i nesumljive ma-
smedijske kontrole.
Nossak, koji do ovog trenutka egzistira kao jedini komentator i tumač staro-
zavjetnih slika i poetizovanih predstava na celuloidnoj traci sa početka vijeka, svoju
misiju retoričko-vizuelne konverzije auditorijuma nastavlja kao simultani prevodilac
Hettovog jevanđelja koje dalje teče aramejskim, jezikom proročanstva i pravde (Bula-
tović 1990: 242). Na tom se nivou sugeriše još jedan, naredni stepen udaljavanja, iz
kojeg proističe da su se semantičkim modelovonjem, kanonsko i nekanonsko, kao I
mitologizovano, sustekli u istoj značenjskoj ravni.
Hettova propovijed (lik je dobio ime po Nojevom unuku) prikazana je kao pse-
udocitatna, jer je dodir između njegove priče i biblijskog prototeksta lažan, što uka-
zuje na profanaciju i desakralizovanje biblijskih predstava. Ovdje dolaze do izražaja
najprepoznatljivija svojstva grotesknog – ukidanje granica između svijeta ljudi, živo-
tinja, biljaka, želja za hibridnim kreiranjem i izobličavanjem, do fantastienog, nepri-
rodnog, skarednog, karikaturalnog. Njegova pojava i njegovo pričanje, desakrališuća

propovijed, ujedinjuju mistifikacijsku i fantastičku komponentu romana, sintetizuju-
ći sve elemente groteske koja snažno signalizira samorazornost vakantne citatnosti:
riđokosi tumač najprirodnije vere Isus Hrist korača celuloidnom trakom; čas na ma-
garici, a čas ne; za njim apostoli, njih dvanaest ili trinaest; magaricu za uzdu drži ispi-
jena, polunaga Geba, dragana Isusa iz Nazareta, koja će umrijeti na krstu pored Isu-
sovog, jer je zahvaljujući grudima ravnim kao kod muškarca, uspjela sve da zavara ...
Upravo se na svim nivoima destrukcije arhetipskog, opšteprihvaćenog, kanon-
skog aktivira uloga vakantnih citatnih postupaka kao nepokretnih pokretača i kataliza-
tora s kojima rastu i na kojima se lome umjetničke namjere i ostvarenja epohe, želja za
razaranjem prirodnojezičkoga i kulturnog kanona i nemogućnost da se prirodni jezik i
tradicionalna kultura doista razore, patos beskrajne desemiotizacije i hladna zbilja po-
novne, krute semiotizacije (Oraić Tolić 1990: 19). Hettov groteskno oblikovan lik, naj-
hibridniji od svih likova u romanu, predstavljen je kao nosilac obesmišljavanja, naka-
znosti savremenog društva, hibridnosti, deformisanosti, korupcije, nasilja, identitetske
transformacije i ideološke transfigurativnosti, kao tumač i indikator paratekstualne
egzistencije u kojoj uspostavljeni sistem vrijednosti poprima neekvivalentna značenja.
Odnos kanonskeg – nekanonskog najpotpunije se ogleda u uključivanju Jevan-
đelja po Judi u pseudotekst, čime se Bulatović uključuje u opšte područje hibridno-
sti – istorije, kulture, poezije i čovjeka uopšte. Ovdje nailazimo i na signal izvjesne
kontaminacije postupka. U pseudotekst Jevanđelja po kuni Gullo Gullo uključen je
sižejni obrazac nekanonskog Jevanđelja po Judi Iskariotskom: , Majko, ne proklinji ih,
njima je teže nego meni. Njih očekuju suze i patnja. Mene niko nije izdao. Ne veruj u
priču o trideset srebrnjaka datih Judi. Juda Iskariot me nije izdao, Judu su izdali! Juda
Iskariot je prava žrtva! Juda Iskariot je žrtvovan pre mene, time što je sam sebi presu-
dio. A učinio je to iz ljubavi prema meni. ... Juda je stub mog krsta. Majko moja žalo-
sna, zapamti da su poslednje Judine reči bile da se bliži kraj sveta i da se stubovi ruše.
I ne zaboravi da je između trideset i šest stubova, na kojima počiva svet, Judin stub bio
prvi’ (Bulatović 1990: 246).
Nasuprot iluminativnoj citatnosti psudotekstualne projekcije Hristovog živo-
ta i stradanja, usmjerenoj na biblijski prototekst, epilog Hettovog saopštenja otvara
afirmišući dijalog sa Jevanđeljem po Judi. Ono, kao dio interkulturnog citatnog dija-
loga, aktivira razaranje kanonskog i označava prodor nekanonizovanog teksta u ve-
liku kulturnu i književnu matricu. Ako obratimo pažnju I na podatak da je ovaj dio
u romanu dat kroz usta grotesknog Hristovog svjedoka, što znači da je I tekst izgo-
voren na aramejskom a ne na koptskom jeziku, vidimo kako se usložnjava seman-
tička disperzija ogromnog superpodteksta evropske umjetnosti i civilizacije u cjelini.
Eksplicirana simbolika broja trideset šest, koji je broj kosmičke uzajamnosti ne-
ba, čovjeka i zemlje, povezuje se sa vertikalom koju nosi univerzalno značenje krsta
kao simbola uzdizanja. Zanimljivo je da je u romanu Gullo Gullo ta prostorna verti-
kala ograničena jednim drugim simbolom - nebom, sažima se ispod njega. I krst je,
takođe, podvrgnut desakralizaciji: ... savijao se oko zmija, kao što se kružao i jedan
krst, položen u gnezdo otrovnica, daleko od vode a još dalje od vetra, dosta davno...
(Bulatović 1990: 311). Krst, kao jedan od univerzalnih simbola, koji sintetiše božan-
sku i animalnu, prostornu i vremensku dimenziju, pridružujući joj hrišćansku esha-
tološku simboliku, zakopan je i obmotao se oko zmija: Srećom po krst, grob je bio isko-
pan. Dubok pedeset stopa, širok koliko od tebe do mene, grob prvo primi zmije, njih hi-
ljadu – ni zvezda, istini za volju, nije bilo više. Krst se omota oko zmija, bejaše to grozd
pakleni. To smo i hteli. Da zmije otrovnice odgone crve i drugu podzemnu nečist. Da
krstu Isusovom ne bude pretoplo pod zemljom i u dubinama...’ (Bulatović 1990: 248).
Ovdje postaje izvjesno kako se desakralizacija i transgresija jednog od najraširenijih
arhetipskih simbola stavlja u istorodnu ravan sa drugom, čime se transfigurativna
priroda postojećih predstava i njihova nestabilnost i neodrživost u semiosferičnoj
projekciji Bulatovićevog književnog univerzuma.
Postupkom semantičke kondezacije svi simboli, utkani u narativnu Bulatoviće-
vu teksturu, pokazuju transgresivnu i ambivalentnu prirodu, a moguće ih je svesti
na značenje ciklusa, vječitog obnavljanja i povratka.
U romanu Gullo Gullo sve univerzalne vrijednosti se relativizuju, hibridizuju i
izokreću, elementi svakodnevnog života (hrana, piće, nasilje, smrt, rađanje, svi oblici
pražnjenja tijela) postaju ambivalentni, a svetkovina pornografije i opscenosti ukla-
pa se u vrijednosni sistem masovne kulture potrošačkog društva. 3 Na tom nivou se
najpotpunije uočava i kako: Invertovanje alegoreze i aktiviranje principa „tumačim
bukvalno“, koji se zasniva na denotativnim semima, rezultira profanacijom i banaliza-
cijom duhovne sfere, „infarktom duha“, pobedom telesnog, animalnog i bestijalnog nad
duhovnim, a to antihrišćansko načelo autor umeće u metatekstualne nizove preuzete
iz Biblije, pri čemu sve biblijske predmetnosti dobijaju demonski predznak (Bečanović
2009: 131). Upravo, desakralizacija religijskih i deformacija humanističkih vrijednosti
u romanu Gullo Gullo Miodraga Bulatovića obuhvata sve nivoe teksta, čime se ukazuje
na ravan deaksiologiziranja postojećeg i uspostavljanja novog kulturološkog poretka.
Sliku karnevalizacijom kontaminirane sfere romana dopunjuje i transformaci-
ja likova, simbola i predstava, čime bahtinovski shvaćeno prerušavanje dobija smi-
3 O tome vidjeti u knjizi Mihaila Bahtina: Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjega veka i
renesanse. Beograd: Nolit, 1978.

sao, odnosno ulogu ukupne kulturološke transgresije. Likovi u romanu Gullo Gullo
obilježeni su promjenom identiteta na svim nivoima: monstruozni multinacionalni
milijarder Kurt Bodo Nossak je austrijanac češkog porijekla; Egon i Walpurga Ott su
sudetski Njemci; Ute Unkel nije Njemica, niti vanbraćna kći Trockog, već joj je otac
Mađar; profesor Grabski je poljski Njemac; Zdenek, češki ovčar, iz istog sudetskog
sela kao i doktor Ott; Arpad Szabo je Adamov brat Miloš; Hanaff je Maša, Adamova
kći; sestra Karolina je zapravo Slovak Pavel Klimuška i uz to i muškarac sa ženskim
grudima, kakav je bio i trinaesti apostol; kidnaper i ubica Luter ne podnosi smrt, već
je za pjesništvo... Ovakvim postupkom autor negira mogućnost ostvarivanja bilo ka-
kve identifikacije pojedinca na nacionalnom vjerskom, klasnom ili polnom planu.
Projekcija sveopše emigracije predstavlja rezultantu neposjedovanja individu-
alnosti i desemantizuje ravan svih zastupljenih kulturoloških i ideoloških kodova.
Transgresija dalje obuhvata i stanja svijesti, jer se Nossak opredjeljuje za novo nasilje
odbacujući staro, ropstvo u koje zapada kao talac gerile Gullo Gullo smatra slobo-
dom, istoriju zove prevarom. Szabo obolijeva od slobode i zato uzima sebi život – vje-
šanjem, kao i Juda. Tako završava i doktor Zola. Ovčar Zdenek će prolajati na samom
kraju, kao što će i Ivanovićeva slijepa otrovnica progledati. Teroristi i osvetnici, koji
su u sukobu s nepravdom koja se zove istorija, izmišljeni su u laboratorijama najcr-
nje desnice, jer je njihov tvorac balkanski kapitalista i monarhista Adam Ivanović.
Upravo ovdje se demistikuje se i sam čin stvaranja, jer situacija u kojoj se nosilac
demonskih osobina Adam Ivanović identifikuje kao tvorac mita i ideologije kojoj se
gotovo svi priklanjaju, iščekujući kraj, stvara još snažniju disperziju uspostavljenog se-
mantičkog polja, tako da gotovo sve pomenute strukture dobijaju novo osvjetljenje. Po-
menimo i to da je Adam Ivanović riđokos i pjegav, kao što su prikazana i Isus i Marija, a
takav fizički portret ima i Maša/Hanaff – pripadnica gerille Gullo Gullo i Adamova kći.
Demistifikacija dalje zahvata i sve ostale slojeve romana, ne zaobilazeći ni sam
pripovjedački postupak. Od samog početka najavljuje se izvjesnost ishoda, narato-
rovo upozorenje čitaoca na apokaliptični završetak. Dakle, nizom sentenci autor in-
sistira na ogoljavanju fikcije i na prirodi završetka, unosi kod likova spoznaju samo-
fiktivnosti, podsjeća recipijenta da je sudbina likova već određena, kraj neminovan:
Kurt Bodo Nossak, grdosija, čovek koji će biti kidnapovan, ugrabljen ili ubijen od gerile
Gullo Gullo (Bulatović 1990: 9); ... mir, kao pred smak sveta najavljen na samom po-
četku prisilnog programa. Kraj svega što je čoveka držalo. Kraj koji ne mogu ni obujmi-
ti ni zamisliti ljudske oči (Isto: 238); Zdenek će prourlati na samom kraju romana; do
kraja romana neće prozboriti ni reči; nek prate roman do kraja pa će se saznati, ha-ha
(Isto: 118);, Ako preživim ovaj rasplet, obračun, ili kako to još zovete kraj romana, tele-
foniraću (Isto: 289), Da je bio slabiji stvaralac, Adam Ivanović bi napisao... (Isto: 312).
Transgresija, dakle, ne zahvata samo ljude, sakralne simbole, smisaonu ravan,

već i identitet i stvarnost, a tvorac mita strada od oživotvorenih i oslobođenih sup-
strata mita i podsvijesti. Epilog romana postaje svojevrsna revitalizacija mita otrgnu-
tog od tvorca (djela od autora), koja počinje da samostalno egzistira i da, kao proces
koji se otrgao u samostalan život, postane sila (auto)destrukcije: Knjiga se završava
moralističkim krikom, biblijskom kataklizmom, ali – čini mi se – i uverenjem da esta-
blišment sveta, da administracija sveta nisu mogli da ubiju kvotu pesničkog na globu-
su i u čoveku i da se dugo zatirana životinja Gullo Gullo pojavila u jednom trenutku u
obliku ptice nad kraterom koji se u knjizi, po Bibliji, zove Tama nad bezdanom. Sama
pojava krilate ptičurine Gullo Gullo – ptica je, inače, stara četrdeset vekova – za mene
je tačka optimizma. Znači da profana civilizacija, koja je rodila ovu hičkokovsku priču,
nije uspela da pobedi mit kao osnovni istorijski postulat i osnovnu istorijsku pretpostav-
ku. I upravo se tu vidi i dokazuje, bar ja tako pokušavam, da pesništvo i mit prethode
istoriji i da istorije ne bi bilo da nije bilo poezije (Bulatović 1999: 268).
Epiloška slika postaje slika apokalipse starog, prezrelog svijeta, ogrezlog u pre-
tjerana uživanja u svakom pogledu, prenasladu koja od njega čini hibridnu spodo-
bu savremenog kapitalizma, i početka onoga što bismo mogli nazvati novim posta-
njem, vraćanjem na poziciju prapočetka: Da je bio slabiji stvaralac, Adam Ivanović
bi napisao da se zgušnjavala tama nad bezdanom. Tame, međutim, nije bilo. Video se
samo dim, plamen, potvrđivao se mit. Slika, koja bejaše pre reči, pre straha (Bulato-
vić 1990: 312).
Na tom nivou najsnažnije je aktivirana simbolička dimenzija zmijskog samoob-
navljanja, ponovnog vraćanja, cikličnog ustrojstva svijeta. Dovođenje u vezu počet-
ka i kraja romana, vođenog linearno-povratnom narativnom tehnikom, uz upotre-
bu montažnog postupka, i zastupljenošću podnaslova kao semantičkih kodova, uz
postupak ogoljavanja mimikrijskog sloja romana, upućuje na situaciju kada prostor-
na struktura teksta postaje model prostorne strukture vaseljene (Lotman 1976: 288).
Uzimajući u obzir sve navedene osobenosti, možemo s pravom konstatovati da se u
romanu Gullo Gullo nalaze svi značajni elementi anti(utopijske) mitopoetematike.
Razotkrivanje i anticipiranje pripovjedne strategije, razaranje fiktivnosti roma-
na, insistiranje na samootkrivanju likova, neprekidno podsjećanje na to da je riječ o
autorskoj konstrukciji, rušenje iluzije književnog teksta, čini da sam tekst nadrasta
sopstvena ograničenja, jer postupak tematizacije samog pripovjedačkog postupka
demistifikuje sam postupak. Čudo stvaranja, kreacije, poezisa pomjera i granice sa-
mog teksta: Dobri moji ljudi, vi koji ste me razapeli, shvatite jednom za svagda: da ču-
da ne čini jedan čovek, ma čiji bio sin; da je svaki pojedinac, da je svako od nas ovde,
deo čuda (Bulatović 1990: 245). Upravo, deformišući referentni svijet i produkuju-
ći transgresiju ustaljenih predstava, Bulatović je u romanu Gullo Gullo otvorio polje

ontološke destabilizacije kolektivne memorije.
LITERATURA:
Bahtin, Mihail. Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjega veka i renesanse.
Beograd : Nolit, 1978.
Bečanović, Tatjana. „Inkarnacije i simboli zla u romanima Miodraga Bulatovića Ljudi sa
četiri prsta i Gullo Gullo ”. U : Njegoševi dani 2: zbornik radova. Nikšić: Univerzitet
Crne Gore, Filozofski fakultet, 2009. 121- 137.
Biderman, Hans. Rečnik simbola. Beograd : Plato, 2004.
Bulatović, Miodrag. Gullo Gullo. Beograd: Dereta, 1990.
Bulatović, Miodrag. Nikad istim putem. Beograd : BIGZ – Srpska književna zadruga,
1999.
Gerbran,Alen i Žan Ševalje. Rečnik simbola. Novi Sad : Stylos art: Kiša, 2009.
Lotman, J. M. Struktura umetničkog teksta. Beograd : Nolit, 1976.
Lotman, Jurij M. Semiosfera. Novi Sad : Svetovi, 2004.
Oraić Tolić, Dubravka. Teorija citatnosti. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske, 1990.
Vesna Vukićević-Janković
DECONSTRUCTIVE TREATMENT OF THE CHRISTIAN

RELIGION AND HUMANIST VALUES IN BULATOVIĆ’S NOVEL
Abstract: A deconstructive treatment of the Christian religion and humanist values is

the essential feature of the Bulatović’s text. Desacration of the divine and distortion of the
human characteristics emanate energy of destruction whereas the transformation of the Bib-
lical prototext functions as the beginning of the existential end. Conjuring up of the parallel
worlds produces a mystifying conversion that centers on a semantic core of the New Bible.
The text questions all spheres of the sacral, challenging even the very identity of the text it-
self (transfiguration of the written, i.e. final text into a virtual, i.e. permeable text). Moreover,
a dense tissue of symbolic codes is highly significant here, as it extends the semantic level of
the novel activating the contextual underpinning as well. Deforming the referential world
and producing a transgression of the conventional representations, Bulatović opens a field for
an ontological destabilisation of the collective memory which is split between the modes of
semantic condensation (summary scanning) and semantic dispersion (sequential scanning).
Keywords: Bulatovic, Gullo Gullo, semantics, sacral, transformation, transfiguration,
symbol

Vol. 3, No. 1 (2012): 149-167. 149
UDC 821.163.41=94.09
Др Славица Гароња Радованац1

Универзитет у Крагујевцу
Филолошко-уметнички факултет
Катедра за српску књижевност
Србија
ГОЛИ ОТОК И РЕЗОЛУЦИЈА ИНФОРМБИРОА

У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ КОЈУ ПИШУ ЖЕНЕ
(ЖЕНИ ЛЕБЛ, ВЕРА ЦЕНИЋ, МИЛКА ЖИЦИНА)
Апстракт: У раду се разматрају три до сада објављене књиге (Љубичица бела –
Жени Лебл; Кањец фиљма – Вере Ценић и Све,све,све – Милке Жицине) о страдању
жена на Голом отоку, након Резолуције ИБ 1948. године у Југославији. То су жанров-
ски различита дела (мемоаристика, аутобиографски роман, (пост)модерни роман) на-
стала са падом идеолошке цензуре у Југославији и Србији осамдесетих и деведесетих
година прошлог века. Сем сведочанстава, као неке врсте завештања покољењима која
долазе, ова дела показују и знатне уметничке вредности, па и необично подударне ли-
терарне поступке симболизације који су настајли потпуно независно једни од других,
а која приказују, суштински, и посред страховитог искуства, очуван људски интегри-
тет и веру у постојање хуманизма и лепоте у свету.
Кључне речи: Резолуција Информбироа (ИБ), 1948, Југославија, Голи оток, пад
цензуре, жене-писци, мемоаристика, аутобиографски роман, фикционализација,
симболизација2
Осамдесетих година прошлог века, након више од четири деценије иде-

олошке цензуре, у југословенској и српској књижевности појавила су се прва
дела која су на мемоарски, публицистички или пак, уметнички начин дотак-
ла или у целини третирала тему страдања идеолошких неистомишљеника у
послератној југословенској историји, кроз политички разлаз југословенских
1 sgaronja@gmail.com (Slavica Garonja Radovanac, University of Kragujevac, Faculty of Philology and

Arts, Department of Serbian Literature, Serbia)
2 Овај рад је настао у оквиру пројекта „Књиженство – теорија и историја женске књижевности на
српском језику до 1915. године” (евиденциони број: 178029) финансираног од стране Министарства
просвете и науке Републике Србије.
150 | Славица Гароња Радованац
и совјетских комуниста, односно сукоб идеолошких вођа на релацији Тито-

Стаљин, познатији као Резолуција Информбироа 1948. године3. У обрачуну
са идеолошким неистомишљеницима, тј. комунистима који су се изјаснили
за Резолуцију (тј. нису се одрекли совјетске политике и Стаљина) и нису дали
подршку Титу и југословенском руководству, примењене су најдрастичније
управо стаљинистичке методе и тортуре као вид идеолошког обрачуна, чији је
симбол постао сабирни логор у Далмацији на Јадранском мору, Голи оток, кроз
који је прошло на хиљаде југословенских грађана, страдалника свих нација,
узраста и оба пола. У развијеном систему потказивања и доушништва, већина
страдалника је стизао под етикету ИБ-овца без дубљег увида у идеолошко
опредељење, и не само због љубави према Русима, већ и због нарушавања кул-
та личности („издаје Тита и Партије“) кроз најбезазленији вербални иступ,
а често и најпростије клеветништво по различитим основама (нпр. нацио-
налним, материјалним, брачним), чиме се конкурент слао на Голи оток, а за-
узимале његове позиције у каријери, или присвајала друга добра и користи.
Тортуре на Голом отоку и сличним затворима по Југославији у периоду 1948-
1955, по методама „испирања мозга“ те систему потписивања „сарадње“, одно-
сно „измишљања непријатеља“ тј. нових кандидата за Голи оток, са обавезом
ћутања о свему након изласка на „слободу“, понекад су превазилазили и слич-
не, совјетске моделе у стаљинистичком времену.
Након смрти Јосипа Броза Тита (1980), дошло је до приметног попуштања
многих облика идеолошке и културне цензуре у југословенској заједници, и
једне врсте демократског буђења, те појаве првих уметничких обрада са темом
Голог отока, међу којима се као први романи са тематиком ИБ-а издвајају дела
Драгослава Михаиловића (Кад су цветале тикве, 1968) и Антонија Исаковића
3
Коминформ је основан 27.9.1947. у Пољској, као добровољно удружење комунистичких партија
„у сврху размена информација“, али је то ново тело у ствари имало задатак да све комунистичке
партије стави под диктат Совјетског Савеза. Оснивачком састанку присуствовали су делегати из
СССР-а, Југославије, Бугарске, Румуније, Мађарске, Пољске, Чехословачке, Француске и Италије.
Први састанак Коминформа одржан је у Београду децембра 1947, међутим, већ 1948. године до-
шло је до размимоилажења на релацији Београд-Москва, тако да је Стаљин 27. марта 1948. напи-
сао писмо Титу у којем оптужује КПЈ „као експонента империјалистичких сила“, на шта Тито и КПЈ
одговарају писмом од 13. априла исте године. На састанку у Букурешту 20-28. јуна 1948. доноси се
стога позната Резолуција Информбироа којом се осуђује Титова политика, на шта је уследио од-
говор на Петом конгресу Комунистичке партије Југославије, где су све оптужбе по тачкама опов-
ргнуте и Стаљину речено јасно „Не“!, са истовременим пометњама у самим редовима КПЈ, из чега је
уследило формирање логора за преваспитавање идеолошких неистомишљеника на Голом отоку,
који су подржали совјетску политку. Извори из књиге Жени Лебл, Љубичица бела, Београд, 2009,
стр. 26-28.
Голи оток и резолуција Информбироа у српској | 151
књижевности коју пишу жене
(Трен 2, 1982). Храбро рушење табуа и увођење ове тематике, у тадашњој

југословенској и српској књижевности изазвало је ускоро готово праву по-
плаву мемоарских и публицистичких књига са овом тематиком, с том разли-
ком што су то била сада дела самих страдалника са Голог отока, такође углед-
них публициста и књижевника (Драгослав Михаиловић, Мирослав Поповић,
Драгољуб Јовановић, Михаило Симић)4. Али, да је на Голом отоку и сличним
затворима било много и жена, дуго се није знало у јавности, све до почет-
ка деведесетих година, када су, скоро истовремено са распадом Југославије и
рушењем свих преосталих идеолошких баријера5, објављена и прва сведочан-
ства о женском страдању због Резолуције ИБ, тј. појављују се и прва сведочан-
ства књижевница, такође страдалница на Голом отоку, у распону од публици-
стике и мемоаристике (Жени Лебл, Вера Ценић) до чисто уметничких дела, тј.
покушаја „естетизације ужаса“ (Милка Жицина).
Да тематика страдања жена у ИБ логорима Југославије уђе на велика вра-
та у свет књижевности и културног памћења, заслуга припада послератној но-
винарки Политике, Жени (Јованки) Лебл (1927, Алексинац, Србија - 2009, Тел
Авив, Израел)6, чије је потресно сведочанство, на наговор и уз велику подршку
једног од највећих југословенских и српских књижевника, Данила Киша7, пре-
точено у књигу наглашено иронијског и симболичног наслова Љубичица бела
(1990), која је доживела у Србији више издања, а у Изреалу постала и бестселер.
4 Набројаћемо само најпознатија (мемоаристичка): Михаило Симић, На Голом отоку, Београд,

1988; Драгољуб Јовановић, Музеј живих људи I-II, 1990; Драгослав Михаиловић, Голи оток (сведо-
чанства), 1-3, Београд, 1994-1995, и литерарна: Мирослав Поповић, Удри банду!, Београд, 1988;
Драгослав Михаиловић, Злотвори, Београд, 1997.
5
Cenzura – primeri beščašća (tematski broj) „Književna kritika“, Beograd, maj-avgust 1990, br. 3-4.
6 Жени (Јованка) Лебл, рођена је 1927. у Алексинцу, а од 1933. живела је у Београду, где је припа-
дала напредном, левичарском покрету. Од фашистичког прогона Јевреја у Другом светском рату,
склонила се прво у Ниш, а након хапшења због илегалног рада, отерана на рад у Немачку, где је
ослобођена из берлинског Гестапоа 28. априла 1945. године. Сви њени ближи и даљи сродни-
ци (сем оца у немачком заробљеништву и брата у партизанима), страдали су у логору на Старом
сајмишту. По повратку у Београд, студирала је право и Новинарско-дипломатску високу школу, а
истовремено била и сарадник „Политике“. Ухапшена је након вица о Титу („љубичица бела“) и због
„клевете против народа и државе“ кажњена мером „друштвено-корисног рада“ на Голом отоку,
у трајању од две и по године. Након изласка из логора, и више безуспешних покушаја да изађе
из земље, 1954. године добила је пасош и иселила се у Израел, где се бавила публицистиком.
Преминула је 22. октобра 2009. у Тел Авиву.
7 Данило Киш је приликом посете Израелу дошао у контакт са Жени Лебл и импресиониран
њеним потресним сведочанством, обавио интервју са њој и још једном бившом заточеницом „Југо-
гулага“ емитован 1990. на ТВ Београд у емисији под насловом Голи живот (у четири наставка) – што
је иначе, последње дело Данила Киша (преминуо 15. октобра 1989).
Сам мотив да своја сећања преточи у књигу, сем огромног моралног дуга пре-
ма ангажману Данила Киша, Жени Лебл објашњава и специфичном, дубљом
мотивацијом у предговору:
Сигурна сам да не бих писала и написала оно што сам преживљавала,
приче о Главњачи, о Рамском риту, о Забели (8. павиљон), о две стране
отока Свети Гргур и о најгорем од свих, о Голом отоку – да је то била
ствар знана, описана, можда и опевана, па прежаљена и донекле – ако
се то уопште може – потиснута у заборав, али оне то нису биле. У време
њихових писања – стотине жена које су кроз њих, кроз сва та места про-
шле ћутале су, осећале страх и после четрдесет и више година. Зашто?
То покушавам овде да објасним, да објасним нешто што нормалном чо-
веку у нормалним условима, у нормалној или бар нормативној држави
не би на ум пало. Ово што сам написала навело је и оне које су исто или
нешто слично доживеле и преживеле да се отресу свих страхова, стида
и осталога што их је спутавало и што их можда још и данас спутава и да
најзад проговоре…(5).8
Књига Жени Лебл Љубичица бела, својим иронијским насловом и семан-
тичком тежином, можда и на најексплицитнији начин приказује анатомију
једног репресивног система и идеолошког једноумља. Са нимало лаким живот-
ним путем и до тада (јер је већина њених рођака Јевреја, укључујући и најужу
породицу, страдала у немачким нацистичким логорима и логору Сајмиште у
Београду, а она сама стигла и преживела гестаповски затвор у Берлину), ова
виспрена двадесетдвоогодишња девојка када је у доба Резолуције ИБ-а стиг-
ла на Голи оток, била је, парадоксално, изразити антистаљиниста и у правом
смислу Титова омладинка и највећи заговорник идеја Партије (КПЈ), а као мла-
ди кадар Политике, једно од њених најталентованијих новинарских пера, пред
којом је стајала велика каријера. Но, чини се, то и јесте био њен једини грех, јер
се управо пред добијање места дописника из Париза, у једном крајње спонта-
ном тренутку са колегом новинарем (провокатором) насмејала вицу „о другу
Титу“9, који је препричала и у редакцији, да би само на основу те дојаве (при-
чалац вица уједно и одбијени удварач, ускоро је добио „њено“ место дописни-
8 Ženi Lebl, Ljubičica bela: dve i po godine u Jugo-gulagu za žene, III dopunjeno izdanje, Beograd,
Čigoja štampa, 2009. Сви наводи су према овом издању.
9 „… Воја (Ђукић) је сипао вицеве као из рукава. Било их је добрих, подоста и о Титу. Нисам
запамтила баш све, али ми је у памћењу остао онај, да је Југославија добила прву награду на
међународној изложби цвећа, јер је одгајила љубичицу белу од сто килограма…(алузија на
народну песму из рата: Друже Тито, љубичице бела / Поздравља те омладина цијела…- прим.
С.Г.)…Мораћу то да препродам – помислих. Да га не бих заборавила, што ми се често дешавало
ка из Париза), била осуђена на две године робије и послата на Голи оток, и то

у првој тури ИБ-оваца, означених као најтежи политички кривци.
Књига Жени Лебл је по жанру публицистичко дело, настало са јасном
жељом и намером да се за потомство сачувају фактографске чињенице (књигу
прате и одабране фотографије) о страдању жена на Голом отоку. Писана
јасним и висперним новинарским стилом, у овој књизи фасцинира духовито-
иронијски и супериоран дух у свакој прилици, нарочито став у односу на ду-
ховно инфериорне моћнике под чију тортуру доспева. Сем навођења крат-
ке историје сопствене породице, Жени Лебл у осведоченој публицистичкој
форми, даје и основне податке о духу времена и свом омладинском учешћу
на радним акцијама у обнови порушене земље након Другог светског рата (са
осећањем истинске припадности држави Југославији, када је и преименовала
своје јеврејско име Жени у српско, Јованка). Кроз кратак историјат новинске
куће Политике она говори и о свом муњевитом успону у каријери новинарке,
а најзад, читаоца упознаје и са кратким историјатом Резолуције ИБ-а, да би га
онда увела у тежиште књиге - трагични преокрет који ће обележити читав њен
живот, потпуно га променити и усмерити у сасвим другом правцу.
Иако је у питању публицистичко дело, већ је Данило Киш за овај руко-
пис (настао на његову молбу као синопсис за наведену ТВ емисију) приметио
да је то „готова књига“, са карактеристичним књижевним фрагментима, који
представљају, уствари, најснажније тренутке забележене у сећању ауторке. То
је, у сваком случају, дан хапшења када ауторка до детаља наводи нпр. детаље
гардеробе (у једном од, парадоксално, свечарских дана у свом животу), као и
све призоре последњих тренутака слободе (наслов поглавља: 28. април 1948),
док је у виду коментара заокружила ово поглавље кроз приказан сусрет са про-
вокатором много деценија касније, дат у кратком и ефектном дијалогу („-До-
бро ти наместише браћа, ха? – Наместише… -Што ти је судбина! – Судбини
увек неко помаже!, одвратих и окренух му леђа.“ - са напоменом, да је успешни
каријериста, виновник њене животне трагедије, изненада преминуо, „у напо-
ну снаге“, након тог сусрета). Сва остала поглавља прате, таксативно, кроз жи-
во и непосредно приповедање и снажне слике, у правом смислу кафкијански
доживљај хапшења младе новинарке усред зграде Политике (које она још увек
сматра шалом, сценом достојном Кафке, не сматрајући да се то њој стварно
догађа); први сусрет са Влашћу (и „удбашима“) и нечим што је измицало нор-
кад се радило о вицевима, испричала сам га чим сам се вратила у редакцију. Сви су се смејали. (Ж.
Лебл, нав. дело, стр. 30).
малном поимању живота, али још увек са непомућеном вером да је све што
се догађа у истражном затвору (Главњача), нека груба грешка. Са горким ис-
куством да може да сада упореди затвор Гестапоа са комунистичком ћелијом,
ауторка даје портрете затвореница најразличитијих профила, потом прво (ци-
нично) саслушање у којем млада новинарка духовно доминира, још увек не
знајући своју кривицу, а виспреношћу одговора још више погоршавајући соп-
ствени положај.
Врхунска сцена је свакако, када, у сплету невероватно повезаних и нака-
радно истумачених информација о свом дотадашњем животу и раду којим је
постала „народни непријатељ“, ауторка сазнаје свој „грех над греховима“: да
није крива што је слушајући виц о другу Титу („Љубичици белој“!) преприча-
вала га даље, бројним колегама у редакцији, већ, што је била дужна да прово-
катора пријави, чиме би доказала своју лојалност режиму, а непотказивањем
провокатора (за кога је до тада мислила да јој је пријатељ), па још и одбијањем
да потпише да ће убудуће сарађивати (као доушник), себи у потпуности пот-
писала пресуду. Реакција која такође показује супериорност духа младе нови-
нарке доминира и у сцени изрицања пресуде када њу (због образложења) спо-
падне – смех – као божанско преимућство и тотална дисквалификација сулу-
дог система у чији је жрвањ упала.
Избор сцена током одслужења „административно-корисне мере друштве-
но-корисног рада са лишењем слободе“ у Рамском риту, а потом у затвору у За-
бели, најзад и на Голом отоку, својим симболичним одабиром и филмичношћу
сцена, могу парадигматски послужити као најексплицитнији примери историје
једног бешчашћа 20. века („по истом рецепту“, не без ироније примећује аутор-
ка, поредећи комунистичке затворе са нацистичким). У храбро изговореној ре-
ченици једне од сапатница, која управницу затвора исправља и каже: - Не, ни-
сам рекла да сте фашисти….Рекла сам да сте гори него фашисти!“, након чега
су јој, уместо ланцима, руке везали бодљикавом жицом, симулирали стрељање
(и на крају је, ипак живу, али као опомену свима, тајно ноћу одвезли у други ло-
гор), а осталим затвореницама убили сваку вољу и наду. Ређају се слике тешког
рада, болести (пијавице) као и посета улицканих официра (стварна имена) од
којих ауторку један принуди и на сексуални чин. Следи, право, авантуристич-
ко бекство једног од официра преко границе, након чега читав женски логор
евакуишу на злогласни Свети Гргур, острвце у саставу Голог отока на Јадрану.
У ауторском тексту стално је присутно поређење фантастичних затворских
услова у Краљевини Југославији, у којима су предратни комунисти на челу
са Јосипом Брозом Титом (сада врх власти) могли чак и да се образују, пишу
и преводе, и садашњих услова у њиховом режиму срачунатом да на оваквим

местима потпуно обезљуде човека, тј. убију му личност. Списатељичин дух и
природна радозналост не мирују ни у једном часу – она по звуку железничке
композиције, по гласовима извана, температури и мирису спознаје да су стиг-
ли на море, а бродом Пунат, право у пакао – у окове камена и сунца, готово
идеално смишљени логор, далеко од цивилизације, као што је Голи оток, из
кога бекства није могло бити.
Та прва група осуђеница, нека врста преходнице, изградила је, заправо, на
најпримитивнији начин и истим таквим оруђем за рад (тегљачи или траље),
прве камене логорске зграде у које ће тек доћи и проћи на хиљаде страдал-
ника. Млада Жени Лебл, тад двадесетдвогодишња девојка, која је рад рела-
тивно лако и поднела, доласком на Голи Оток и у нове, непојмљиве системе
„преваспитавања“ („шпалир“, трчање кроз шибу), свој исказ нехотично преи-
начава у литерарни, користећи често и апотеозу, тј. диркетним, персонифико-
ваним обраћањем самом Острву на коме се сав пакао дешава, а кроз ироничну
и богату употребу литерарних реминисценција, у распону од Шекспира, до (у
нарочито иронијској употреби) парафразе из Светог Писма:
„…На твојој грбачи, свети Гргуре, почело је оно класично питање:
Бити ил не бити? Ако бијеш – бићеш, опстаћеш. Ако не бијеш – бићеш
бијен, пребијен, нестаће те! Зато: биј ближњега свога ако не желиш да бу-
деш бијен! (курзив С.Г., 84).
Трагајући у Вуковом и немачком речнику за кореном речи „шпалир“, као
и истражујући типичну логорску лексику („банда“, „ревидирати став“, „бојкот“
итд.), Жени Лебл исписује можда и најупечатљивије литерарне странице свог
мемоарског штива. Све то достиже врхунац у самом оригиналном опису Го-
лог Отока, где ауторка такође примењује иронијски дискурс и огромну лите-
рарну ерудицију:
„…Одлучила сам: ако жива одавде изађем, потражићу га и провери-
ти где сам то била. За дивно чудо: постојао је званични географски појам
Голи Оток и могао се наћи на свим мапама….мање од 100 км од рајских
Бријона, једне од резиденција друга Тита, где су нам долазили високи го-
сти из свих делова светада дискутују о разним проблемима између оста-
лог и о људским правима….На улазу на Голи оток није било капије са нат-
писом Arbeit macht frei!...Чини ми се да је Данте, тај велики италијански
песник, имао пред собом већ пре око 600 година визију Голог отока ка-
да је писао свој Inferno. (Пакао). Наша „радилишта“ су се мењала, али је
адреса остајала иста (за писма родбине): Војна пошта 24, Београд…“ (86).
Можда најупечатљивији и сводни опис овог острва ауторка постиже

поглављем о раду (нејаких) жена са каменом, када су научиле „тајну каме-
на“, као и да сваки камен „има свој живот“, а са том „каменом тајном“ мно-
го брже и лакше су обликовале камен у жељени облик, па је и сам рад постао
подношљивији. У то улази и драматична сцена када ауторку једна стена гото-
во убије, а од сигурне смрти, без лекарске неге, спаси је једна од логорашица,
радећи послове за обе. Овакав поступак једне од безимених хероина враћа
девојци наду у човека у људе и то је емоција коју ћемо срести и у другим де-
лима списатељица „логорлогије“. Такође, галеб који повремено слеће на ос-
трво или прави гнезда, симбол је и веза са спољашњим, слободним светом за
списатељицу (97). Невероватан распон људских карактера ауторка довршава
споменом логорашице Косе, коју је са другим затвореницама давно штитила од
свих послова, а која ју је не једном денунцирала. Врхунац представља свакако
тренутак, када је ова замоли да напише један чланак који ће она потписати, а
на основу чега Коса добија превремено пуштање на слободу, док списатељицу
денунцира као „непоправљиву банду“! Врхунац кризе је свакако шифрована
дописница оцу и брату када ауторка напише да једва чека да се нађе са Мамом
у загрљају (која је страдала у немачкој душегупки у логору на Старом Сајмишту
у Београду, што је шифровано значило, заправо, у Смрти).
Нагла измена режима према затвореницама и ослобађање и Жени Лебл
дешава се са 1951. годином, након личне посете Александра Ранковића10, Го-
лом Отоку. Доживљај је испричан такође филмском техником: у строју, ауторка
испрва не верује да су прочитали њено име, другарице је убеђују, а управни-
ца скоро љутито виче да пожури, да брод ускоро креће! Стање блиско трансу
(лепом сну, код М. Жицине), „објава“ за путовање, склањање од свих путни-
ка у возу, су константе сведочења свих жена које су описале излазак на слобо-
ду након Голог отока и сличних логора. Сусрет са ближњима, нарочито оцем,
као доминантном фигуром у овој прози („повратак Татиног „хероја“), први
окуси слободе и уобичајени, цивилиизовани живот који сада делује на њу као
чаролија, сажети су у једну симболичну сцену у купатилу, где логорашица не
може да се напије воде из славине, и где има сапуна у изобиљу!
Завршна поглавља Жени Лебл посветила је дугом и болном покушају
уклапања у средину из које је насилно отргнута, где је, као у зачараном кру-
10 Александар Ранковић (1909-1983), потпредседник ФНР Југославије, руководилац УДБ-е, „дес-

на“ Титова рука, партијски дискредитован на Брионском пленуму 1966. године, када му престају
све државне и партијске функције, након чега се убрзава процес дезинтеграције Југославије, све
до њеног коначног распада 1991.
гу, са „карактеристиком“ бивше логорашице као стигмом лутала, ударајући

увек у зидове и затворена административна врата, за посао, студије, заправо
онемогућеним животом у целини. У Политици је, одједном, нико није позна-
вао, ни на један посао је нису примали, студије јој отежавали, сазрелу одлуку и
молбу за пасош и исељење у Израел (као јединим путоказом у слободан и нор-
малан живот), упорно одбијали. Тек уз помоћ једног правог пријатеља из Ми-
нистарства иностраних послова, она добија како каже, „легендарни пасош“ и
напушта Југославију, чији је тадашњи репресивни идеолошки режим изгубио
један од својих најквалитетнијих кадрова и грађана.
Сем даљег описа животног пута и сналажења у Израелу (од мање важ-
ности за овај рад), ауторка је књигу, сем одабраних фотографија, опремила и
значајним документарним прилозима: материјалом о посети француске ТВ
екипе логору 1950, за ту прилику педантно преудешеним и „нашминканим“ за
страну јавност; своје писмо из 1990. Политици, као одјек на фељтон и сличну
тему, у којем децидирано разотркива ланац збивања и имена људи непосредно
умешаних у њено хапшење (никада објављено); прилог-интервју са Маријом
Зелић, бившом управницом женског логора, још живом 1990. (коју по злу пам-
те и описују и друге логорашице) и тада потпуно убеђене у исправност својих
поступака; најзад, фото-прилог личне посете Голом отоку, након пуне чети-
ри деценије, у друштву Анте Земљара, такође бившег голооточког логораша.
Књига Жени Лебл Љубичица бела, у пуном смислу остварује своју на-
мену: она чињенично, јасно, упечатљиво и едукативно сведочи о једној од
најмрачнијих епоха идеолошког једноумља, и о једној од највећих мрља Тито-
ве Југославије – са прагматичном и хуманистичком поруком – да се тако не-
што више никада не понови.
Веома брзо по објављивању књиге Жени Лебл (1990), и можда у непосредној
вези са одјеком ове књиге у јавности, своје страшно искуство боравка на Голом
отоку преточила је у књигу, а ускоро и објавила Вера Ценић (1930, Врање). Њена
аутобиографска књига са знатним одликама романескног дела, такође симбо-
личног назива (у руској језичкој варијанти) „Кањец фиљма“ (1994)11, за разли-
ку од књиге Ж. Лебл, појавила се тихо и неприметно и готово да је у јавности
остала потпуно непозната. Вера Ценић, доктор књижевних наука, је такође као
двадесетогодишња студенткиња књижевности Филозофског факултета у Бео-
граду ухапшена, и осуђена на две године „друштвено-корисног рада“ на Голом
11 Вера Ценић, Кањец фиљма, Књижевна заједница „Борисав Станковић“, Врање, 1994. Сви наводи
су према овом издању.
отоку. У каснијем животном путу, након завршетка студија књижевности и у

осведочено плодоносном књижевном и научном раду12, овај роман, који је до-
био и свој наставак у књизи „Иста прича“13 (тежак и мукотрпан пут са мужем,
такође голоточким страдалником – потом угледним хирургом – да се поно-
во интегрише у друштво), свакако представља круну њеног израза и најдубљи
литерарни одраз једног занавек озлеђеног (женског) бића, истовремено
завештавајуће сведочанство о једном идеолошки систематском обезљуђивању
човека, но и јаком људском интегритету и снажном унутрашњем отпору, све у
циљу очувању хуманог људског лика, чији је резултат и ова књига.14
Кроз двадесет поглавља, такође симболично насловљених, своју живот-
ну повест Вера Ценић исписује у доследном личном исказу (ја-форми), и у
композиционом прстену (прво и последње поглавље носе исти наслов, као
круг довршене приче – од тренутка хапшења до повратка са Голог отока у род-
ни дом). Иако исприповедан реалистичким, наративним стилом, у овом тек-
сту неретко доминира чист симболичан језик и литерарна употреба симбола
којима се гради аутентично књижевно штиво. Танка нит која ову аутобиограф-
ску књигу одваја од романа (у поднаслову скромно насловљену као „повест“)
јесте навођење стварних имена свих учесника описаних збивања – од ликова
затвореница, до мучитеља и актуелних политичара. Време издржавања казне
Вере Ценић је период 1950-1951. Када је изашла са Голог отока тек је била на-
пунила двадесет једну годину.
Романескне одлике књиге Кањец фиљма највише се очитују у пластич-
ности нарације, кроз коју се нижу упечатљиве реалистичке сцене и дијалози,
слике студентског Београда, свакодневница живота у студентског дому (пре
хапшења), портрети колегиница, Првомајска парада (1950) као временска тач-
12
Вера Ценић рођена је 26. новембра 1930. у Врању. Дипломирала, магистрирала и докторирала
на југославистици Универзитета у Београду. Објавила научне књиге: Часописи јужне Србије на рас-
крсници 19. и 20. столећа (1983); Огледи о Борисаву Станковићу (1988). Како сама наводи: „Живи у
Врању и путује по свету“. Нав. дело, 212.
13 Вера Ценић, Иста прича, Књижевна заједница „Борисав Станковић“, Врање, 2001.
14 И Вера Ценић је ухапшена такође баналним поводом – у мозаику околности (јер је и њен момак,
студент медицине ухапшен као „ибеовац“) – њена једина „кривица“ била је што је усред ИБ-хајке
одлазила у Дом совјетске културе (данас Руски дом) да гледа руске филмове, а након једне такве
пројекције, је и ухапшена (отуд симболика наслова: Кањец фиљма). Додатак „кривици“ био је и тај
што су у преметачини њене студентске собе пронашли и њен дневник, где је, као и свако младо и
литерарно надарено биће износила слободно своје мисли и запажања, која су у новом идеолош-
ком времену наказно протумачена, што ће је, уз један руски уџбеник и њену потврду да воли да
чита руску књижевност одвести на робију.
ка од које почиње да тече радња романа, а ускоро и понајвише судар са једним

сасвим ишчашеним светом иследника, дијалозима у којима се сучељавају стања
слободумне јединке, са сасвим новом ситуацијом. Иако и искуство хапшења
Вере Ценић тече по потпуно истом сценарију (као у искуству Жени Лебл и
не само њих, које су оставиле писани траг, већ и хиљада безимених жена),
свака реченица овог романа натопљена је личном визуром, проживљеношћу,
поетском реченицом. Контраст једне сањалачке, надасве књижевно обдарене
девојке и индивидуалности, печат њеног снажног личног интегритета у су-
кобу са леденим и хладним идеолошким механизмом у људским обличјима
(дијалозима са иследницима, где се чини да она и они говоре два различи-
та језика, тј. дискурса) чине удес јединке трагичнијим, а роман уметнички
продубљенијим.
Прелазак у сасвим нову егзистенцију (транспорт осуђеница и стизање на
Голи оток), што чини и тежиште романа, у појединим сегментима дају овом
делу изузетну егзистенцијалну и романескну димензију, сконцентрисану,
сем кроз низ реалистичких поглавља (посвећених оним истим сегментима
робијашких услова рада, казни и живота на Острву – што је описала и Же-
ни Лебл), но, знатно обогаћен портретима жена - хероина (попут професор-
ке Бране Марковић, жене предратног комунисте Симе Марковића, о којој се
може написати посебан роман, размера античке трагедије)15, али посвећен и
злогласној управници Марији Зелић (идеолошки заслепљеној и у том смислу
идеално употребљивом кадру у најпрљавијим пословима Партије), као и ни-
зу других носилаца поретка, но усмерену и на дубље и симболично трагање за
уточиштем и налажење упоришта смислу у свакојако нападнутом интегритету
(младог, осетљивог) бића и личности. Те странице романа Вере Ценић су из-
узетне у свакојаком погледу. Унутрашњи симболи, помоћу којих ће она успети
да претраје и преживи сва искушења, су онај дубински, егзистенцијални про-
налазак јединке, који стога граде у овој књизи странице најчистије поетске
прозе (поступак, који као доминантан и легитиман, налазимо у последњем и
најлитерарнијем делу Милке Жицине, Све, све, све).
15 Проф. Брана Марковић, је специфично литерарно обликован лик ове прозе, коју, зачудо,
спомиње и сама управница логора Марија Зелић у књизи Ж. Лебл, у контексту изузетног показа-
ног људског интегритета (када су је осудили на бојкот, она им одговара: -Не бојкотујете ви мене,
бојкотујем ја вас, ја с вама нећу да разговарам…Носила је таблу: „Ја сам издајник“ (Ж. Лебл, нав.
дело, 134), а у књизи Вере Ценић, њен лик и судбина су доврхуњени (са девојком води разговоре
о књижевности на највишем интелектуалном нивоу, да би, када је све издржала и пуштена из ло-
гора, извршила самоубиство на гробу своје мајке у Београду).
Симболизација текста Вере Ценић се семантички окупља најчешће око

једне, кључне речи, која еманира сву слободу, хуманост, лепоту, ускраћену
људском бићу. Као што је и Ж. Лебл на једном месту нехотице споменула
галеба, као весника и симбол слободе, који лети далеко изнад и ван Острва
(но, без литерарне разраде овог симбола), тако је и В. Ценић нашла сопстве-
на уточишта смисла, такође кроз вишезначну симболику, од којих један од
кључних представља такође исти симбол – галеба! (обликован у једној изван-
редно суптилној сцени, виђења и размене истог осећања разумевања са најтеже
бојкотованом од свих кажњеница, проф. Браном):
У бараци је нека силна дрека, а над нама двема кружи галеб. Истов-
ремено погледамо и погледи нам се сретну. Брана ме некако обухвати
погледом, као да ме загрли, галеб је баш над нама, и она ми, због нече-
га, намигну. Вешто, скоро ведро, саучеснички, без и једне речи, чак без
геста, Брана ми пружи помоћ у најцрњем тренутку целе моје младости.
…Целог живота носим у себи драгоценост те секунде.(поглавље: Larus
argentatus., 93).
Таква симболика човекове осујеће Слободе се умножава и појавом белог
брода:
Просто не успевам да проговорим. Чини ми се да сањам. Брод је тако
близу, бео, велики, путнички, чист а ипак нестварно далек, личи на сан,
на радосно привђење које ће нестати….Тамо куда је отпловио је слобода,
тамо су градови, улице, људи…Бели брод постаје наша тајна, дубока ра-
дост, краткотрајна, али ми смо ипак живе, чекамо свакодневно тај бели
брод наде…Он је мој једини бели девојачки сан…(130-131).
Најзад душевна потреба за пријатељством и топлином живих бића
представља и дрво (пронађено у тренутку подношљивијих услова и рада у шу-
ми), као и тек процвала љубичица (флора као симбол бесмртности живота):
Саме и слободне. Можемо гласно да разговарамо да нас не чује
нико. Осматрам, посматрам, дишем и смешим се живом бићу, дрвце-
ту пред собом….Живети треба по сваку цену – као да ми саопштава то
дрвце још усправно, зелено и пркосно. Оно је чудо, зато га тако с тужним
одушевљењем и додирујем…(173).
…Можда сам ја зато и нашла њу, малену, расцветану дивљу
љубичицу. Никла је, порасла и процветала из пукотине камена. На
танушној зеленој стабљичици, без лишћа. Модрољубичасти, мајушни
усамљени цветак. Гледамо се…Спустим се на колена пред њу и загњурим
у њен мирис. Пољубим је…То је моја изгубљена песма. Ево, она је преда
мном, жива…Она је огледало мог живота…Добила сам овај цвет и све
ће ми се вратити…Носићу га на длану душе кроз цео живот, знам. Више

нико не може да ми одузме ништа. Више не дам! (188).
Ипак, можда је у симболу светионика, најексплицитније пронађен об-
лик више, метафизичке побуне егзистенцијално угрожене јединке. Казну
стајања читаве ноћи (као тежи облик бојкота), ауторка филозофски претвара
у своју унутрашњу, духовну победу, заправо победу духа над ограниченошћу
(материјалне) стварности:
Наједном, кроз прозор угледам светионик: уместо казне – награда,
помислим…Светионик се пали на девет кад бројим брзо…Не зна да се
дружим са светиоником. Откривам за себе како постоје стања душе за
која нису потребне речи. Све може да се смести у трептај светлости, цео
живот. Више ми није важно када ћу отићи са овог острва пустоши јер ћу
и одавде понети светлост коју тајно крадем из мора. Њу никад нико неће
моћи да ми одузме. Из оветаме и бесмисла ноћас само за мене постоји
путоказ који светлуца у правилним интервалима. Не, нисте ме уништи-
ли, украли ми светлост…Светионик се гаси. Свиће. Игра је завршена. –
Устајање! (197).
И са оваквим егзистенцијалним упориштима и очуваним границама
егзистенције, јединка доживљава такође изненадно ослобођење (након по-
сете А. Ранковића Голом отоку). Излазак на слободу („све време пева локо-
мотива – крај или почетак“), довршава се као доживљај са невероватно по-
дударним арсеналом емоција сличан и код осталих списатељица (Ж. Лебл, М.
Жицине): „невероватно, а није сан“, као и готово идентичном сценом сусре-
та списатељице са породицом (попут Ж. Лебл), нарочито оцем, који такође
ћерку назива – „војником“: - Вратио се мој војник, наш војник, браћо, ево, наш
војник…(210). Симболично композиционо заокружена насловом саме књиге
као и првог и последњег поглавља (Кањец фиљма, коначно), ауторка своје цело-
купно искуство (сопственог животног филма као ружног сна) поставља у уни-
верзални, филозофски и дијалектички план: „Тада сам разумела: сваки је крај –
почетак. Краја, у ствари, нема.“ (211), са ефектом лишеним сваке патетизације
– тонући у (уморан) сан у кругу родног дома.
Милка Жицина (1902, Првча код Нове Градишке-1984, Београд), позната
књижевница између два светска рата, наглашено социјалног ангажмана (ро-
мани Кајин пут, 1934; Девојка за све, 1940), након рата партијски и културни
радник, такође је пала под удар идеолошке ИБ-чистке. Њен случај је за нијансу
другачији од искуства Жени Лебл и Вере Ценић, с том разликом, што је у по-
зним годинама (ухапшена 1951. у педесетој години живота) казну (четири го-
дине „строгог затвора“ до 1955) издржала, уместо на Голом отоку, у женском

логору у Стоцу, у Херцеговини.16
Њено дело о страдању у женском логору Столац, под (пост)модернистич-
ким насловом Све, све, све, објављено је постхумно, скоро двадесет година од
смрти списатељице (2002)17, али је као рукопис настајало знатно раније и од
дела Ж. Лебл и В. Ценић, по свој прилици негде почетком и средином седам-
десетих година. Дакле, овај рукопис је прво књижевно дело настало на тему
женске логорологије у српској књижевности, и то одмах, наглашеног, литерар-
ног дискурса. Као књижевница од нерва и заната, пишући ово дело очиглед-
но са свешћу да га неће за живота објављивати, ослобођена на тај начин било
какве спољашње оновремене цензуре, Милка Жицина је литерарно остварила и
најупечатљивији роман о женском страдању у ИБ логорима у Југославији на-
кон Другог светског рата. И овај роман носи симболичан наслов, проистекао
из најчешће понављане синтагме кроз низ истргнутих, илустративних фраг-
мената (Реци све, све, све! Да се вратиш од иследника као испрашена врећа!...
Има, мајци, да кажеш све! Све, све!...У записнику мора бити све, разумеш! До
ситница! Све! Све! Напиши све, све, све! До крви!...).
Замишљајући свој рукопис као записник („Па добро, нека онда и ово уђе у
мој записник. Као додатак. Накнадно. После много година“), онај прави уместо
оног административног (који је често значио и продају душе, и „спас“ односно,
потонуће у још дубљи пакао постојања), Милка Жицина, започиње свој ро-
ман, без икаквих навођења стварних оквира и околности свог доспећа у логор
(без навођења своје „кривице“, судства, иследништва у Главњачи и сл.). Мак-
симално лишена свих реалија, њена проза је чисто усредсређена на доживљај и
промишљање искуства јединке постављене у егзистенцијално неиздрживе ус-
лове, и од тренутка ступања у логор Столац у Херцеговини, односно, од сцене
проласка кроз – „шибу“, која, симболично има тек значај тоталног пресека две
егзистенције. Но, кроз смену приповедних планова (стварног тренутка писања
датог у функцији паузе и одвајања од сувише тешких садржаја прошлости, за-
тим сменом приповедачког гласа и његовим удвајањем – Ја, Она – те праћењем
16 И њена „кривица“ била је вербалне природе, тј. у редакцији у Београду је гласно критиковала
приповетку хрватског књижевника Јоже Хорвата „Српски кључ“ (у којој се по њој, исмевао српски
народ), а у грех јој је уписано и пријатељство са Војом и Драгицом Срзентић, најповерљивијим и
најоданијим Титовим кадровима из самог врха КПЈ (В. Срзентић је однео Титово писмо Стаљину
1948. године).
17 Milka Žicina, Sve, sve, sve; predgovor Drago Kekanović; Dodatak: Marko Nedić, Razgovor sa Milkom
Žicinom, Srpsko kulturno društvo Prosvjeta, Zagreb, 2002. Сви наводи су према овом издању.
унутрашњег тока свести главне јунакиње-логорашице, као и фрагментима из

подсвести), она гради неоспорно модерну романескну форму и литерарно де-
ло у пуном смислу. Сав механизам овако засноване нарације, са „драматуршки
мотивираним фрагментима“ (дијалози, имагинарни гласови, као и накнадно
вођени разговори са једном од сапатница из логора Гањом18 – сви ликови су да-
ти са доминантно симболичним именима), проничу у смисао тог измишљеног
пакла на земљи, механизма идеолошке острашћености и уништавања лично-
сти (дојучерашњих сабораца и истомишљеника), али и опстајања индивидуе и
пред најтежим могућим психо-физичким тортурама, са поруком да се људска
јединка чак ни тада не бори само за свој људски интегритет, већ и увек за један
виши (хумани, уметнички) смисао живота. И управо из тога на страницама
овог дела Милке Жицине промиче над целим текстом стално присутан план
промишљања и коментарисања свега, већ написаног – а све у страху да се не
огреши о – Истину. Када наврле слике постану исувише тешке, списатељица
бежи у – стварност. Текст почиње да се удваја, јер списатељица у тим нужним
паузама и тренуцима преиспитивања налази предах да сагледавањем из своје
садашње егзистенцијалне позиције (цивилизоване свакодневнице и слободе),
полазећи од тог контраста, смогла снаге да се до краја суочи са оним из про-
шлости и оним „што још треба рећи“. Судар јединке са безумљем (нпр. сцена
трчања „кроз шибу“) она потенцира варирањем неколико пута једног те ис-
тог исказа која одражава снагу њеног очуваног интегритета: „..и престала сам
да постојим као нормална особа…“, „…Нестало ме је…“ (21). Све већ позна-
те елементе из овог својеврсног женског завештања о логорологији из доба
ИБ, М. Жицина уметнички појачава, понекад иронијским и хуморним дис-
курсом (навођењем да су она и другарица Гања јеле једном дрвеном кашиком,
да је тако стару кашику требало тражити по целом Стоцу и околини…“ 276),
или, опонашајући (типичан) дијалог мучитеља и затворенице, она једноставно
прибегава последњем средству јаке и интегрисане личности: „Успевала је са-
мо онда ако ме изненади, ударцем, утера у моју кожу. Јер мене ту није било…
Извукао се човек из себе…из свега тога извукла се личност, и отишла…“ (277,
сви курзиви С.Г.).
Оно што је најиндикативније за оба наглашено литерарна дела В. Ценић
и М. Жицине јесте механизам проналажења сличних симбола опстанка – на-
рочито из света природе (флоре и фауне). Тако оне, независно једна од друге,
18 Реч је о Драгици Срзентић, њеној сапатници и жени под најтежим бојкотом, супрузи високог
Титовог кадра – Воје Срзентића, која и данас живи у Београду, у својој 98. години.
у различитим деценијама и просторима пишући своја логорска сведочанства,

показују како је психолошка конституција сваке људске личности јачег инте-
гритета, поготово из света уметности, деловала по сличном механизму оп-
станка у крајњој егзистенцијалној угрожености. И док су у роману Вере Ценић
ти кључни (поетски) симболи опстанка: галеб, бели брод, дрвце / љубичица и
светионик, Милка Жицина такође апострофира три велика симбола у својој
прози (исписани и великим словом): Облутак (камен), Дедак (Плава Плани-
на) и Шева (птица).
Лежао је у угаженој трави одмах поред мене. Показао се кад сам узба-
цивала на гомилу разасути туцаник. Могло га се додирнути, чак подржа-
ти у руци. А био је гладак, пријатан, и мио, мио. И тако, у то време стекла
сам јединог јединог пријатеља. Облутак: Он је све примао, све схватао и
– није ме издао. Било га је тешко сакрити увече. Но нису га открили (53).
Друго духовно откровење и уточиште, равно Облутку, била је Шева, пти-
чица која је долетела преко зида, из Слободе. И јунакиња је одједном осетила да
није сама, да људски свет и ово овде није једино мерило опстанка и није вечно,
да своје унутрашње духовно благо човек и уметник сада може да има тако да је
неухватљиво тривијалном и суровом окружењу, да се њене моћи умножавају.
Градацијски врхунац ове симболизације, представљало је „друговање“ са Пла-
вом планином и њеним врхом, Дедаком. Тај врх, такорећи неуништив и вечан,
гледала је она свакога јутра, чинећи бедним и цело логорско станиште у коме
је била принуђена да борави:
Јер, Дедак је такође – мој унутрашњи живот. А о њему појма немате.
Он је мој пријатељ, Дедак. Имам право да себи бирам пријатеље и – шта
ми можете? Ја морам овде да ћутим, ни глас да ми се не чује не сме, али,
узинат, ја имам с киме говорити, немушто додуше, али имам. Имам Ше-
ву, Облутак и Дедака. То су ми пријатељи…(279).
Свакако, то су кулминативни тренуци ове прозе, након чега све постаје
за јединку некако подношљивије. Но, и у тренуцима издржавања казне
(ноћно стајање до јутра), М. Жицина – слично духовном отпору В. Ценић –
попут њеног светионика – целу ноћ проводи „смишљајући причу“, и такође
дочекује јутро са осећањем одржаног самопоштовања однете победе и пркос-
но констатује: „Јутро је. А причу ћу запамтити…“. Затвореница ускоро сти-
же у подношљивије услове издржавања казне, а на крају (након писања за-
писника, оног стварног), она чак ступа и у неку врсту повлашћеног положаја
(припремање позоришне представе за остале затворенице). Представа
Чеховљевог Ујка Вање, представљена у овој прози у дословно постмодерни-
стичком кључу (стваран живот затвореница постаје литература, односно позо-

риште), можда и врхунско место ове прозе. Кроз судбину и улоге Чеховљевих
јунака, затворенице заправо играју властиту судбину, који надраста позо-
ришни предложак и у драмској форми се уздиже до егзистенцијалног крика:
„…-Мили ујка Вања, поднеси, ми ћемо живети…и одморићемо се…“(млада за-
твореница Оља, која игра Соњу, као двадесетогодишња девојка осуђена је на
20 година робије, и у њен монолог, ауторка умешта драмски интониран, крик
прекинутог младог живот на самом почетку), и све се завршава у истински ка-
тарзичном тону: „…Тресла се, ридала…-Завесу! Брзо завесу!“ (252).
Такође, сви најјачи моменти у овој прози уводе поступак удвајање
субјекта, а један од последњих је свакако - излазак из затвора, након четири го-
дине затвора, када се списатељица одвојила од себе као главне јунакиње, и ка-
да је она сада само – Стара. Такође депатетизовано описан тај излазак на Сло-
боду (пребрз и премало свечан за јединку, како је сневала), након чега настаје
стање слично искуствима претходница – стварност која личи на леп сан („као
у лепом сну“). Такође, кроз целу прозу јединку не напушта „сан о лепом чове-
ку“. Рутински донета кафа у вагон-ресторану брзог воза који је води у Слобо-
ду (мужу и Београду), у списатељици изазива читав низ сензација, понешто и
хуморних, поново спознате цивилизације и људске слободе:
„Молим вас…могу ли и ја добити црну кафу?..Господе боже, што је
то лепо! Заишћеш, и то два пакетића…и он то донесе као ништа…и опет
донесе онај сан од тацне са џезвицом и шољицом и опојно опет замири-
са кафа…Како је мио тај човек! Како су људи добри! Мили људи! (курзив,
С. Г.; 275-6).
И поред страховитог животног искуства (у познијим годинама), нашав-
ши се у паклу идеолошког „преваспитавања“, односно, уништавања личности,
Милка Жицина ипак не одустаје од вере у лепоту и доброту Човека и залаже се
за „сан о лепом човеку“. И пред оваквим делом и сведочанством једног времена
– где се човеку „зна и праштати“, роман Све,све, све, издиже се као пример ка-
ко велики уметник, управо из искуства са граничних ситуација егзистенције,
успева све да преточи у врхунску уметност речи.
Са разбијањем идеолошке цензуре 80-тих година у Југославији, а наро-
чито са њеним распадом деведесетих година прошлог века, у Србији су се у
низу дела и сведочанстава о страдању на Голом отоку у ИБ-чисткама 1948,
најкасније појавила и дела жена (новинарки, интелектуалки, писаца) које
су такође боравиле на Голом отоку. У анализи три такве књиге, различитог
жанровског облика, Жени Лебл (Љубичица бела, 1990), Вера Ценић (Кањец
фиљма, 1994) и Милке Жицине (Све, све, све, 2002) у стваралаштву све три
књижевнице, видне су неке заједничке и додирне тачке. Док је код Ж. Лебл
присутан иронијски отклон у целом тексту, код В. Ценић и М. Жицине ви-
дан је процес настанка наглашено литераризованог текста између фикције и
симболизације. Симболизација код ове две књижевнице достиже завидан ли-
терарни ниво који се може пратити у готово савршеној паралели, а у функцији
одбране и у борби за очување интегритета личности. За разлику од својих
мушких колега, писаца-страдалника, код којих доминира сировост и натура-
лизам приказаних страдања, жене писци о Голом отоку, чини се, да и поред
свег пакла искуства Југо-гулага, успевају да сачувају веру у човекову доброту,
лепоту живота и света, упркос свему.
LITERATURA:
Žicina, Milka. Sve, sve, sve. Zagreb: SKD Prosvjeta, 2002.

Lebl, Ženi. Ljubičica bela. Dve i po godine u Jugo-gulagu za žene. 2nd ed. Beograd: Čigoja
štampa, 2009.
Cenić, Vera. Kanjec filjma. Vranje: Književna zajednica Borisav Stanković,1994.
Isaković, Antonije. Tren 2. Beograd: Prosveta, 1982.
Jovanović, Dragoljub. Muzej živih ljudi I-II. Beograd: Rad, 1990.
Mihajlović, Dragoslav. Kad su cvetale tikve. Beograd: Nezavisna izdanja Slobodana
Mašića, 1968.
Mihajlović, Dragoljub. Zlotvori. Beograd: Narodna knjiga, 1997.
Popović, Miroslav. Udri bandu!. Beograd: Nolit, 1988.
Simić, Mihailo. Na Golom otoku. Beograd: BIGZ, 1988.
Slavica Garonja Radovanac
THE GOLI OTOK AND THE INFORMBIRO RESOLUTION

(IB) IN SERBIAN WOMEN-WRITTEN LITERATURE
(ŽENI LEBL, VERA CENIĆ, MILIKA ŽICINA)
Summary: This paper discusses three so far published books on the suffering of women
on the Island Goli Otok after the Yugoslavian IB Resolution 1984: Ljubičica bela (White Vio-
let) – Ženi Lebl; Kanjec filjma (The End of Movie) – Vera Cenić, and Sve,sve,sve (All, All, All)
– Milka Žicina. Though these works belong to different genders (memories, autobiography
and (post)modern novel) they all emerged after the fall of the ideological censure in former
Yugoslavia and Serbia during the last two decades of the XX century. Apart from being testi-
monies and testaments to the coming generations, these works have significant artistic val-
ues. In addition they share some literary symbolization proceedings that were created inde-
pendently, proceedings which demonstrate that in spite of the horrible experience, human
integrity and faith in humanism and beauty in the world has been preserved.
Keywords: Informbiro Resolution (IB), 1948, Yugoslavia, Goli Otok, fall of censure,
women-writers, memoars, autobiography-novel, fictionalisation, symbolization

Vol. 3, No. 1 (2012): 169-181. 169
UDC 821.163.6.09 Prešern F.

Dr Zoran Božič1
Univerza v Novi Gorici
Fakulteta za humanistiko
Slovenija
PROBLEM KVADRATURE KRSTA:

PREŠERNOVA PESNITEV KOT IZRAZ
KULTURNE NEENAKOVREDNOSTI
Povzetek: Krst pri Savici, pesnitev o izgubi slovenske neodvisnosti, lahko razumemo
tudi kot uspešen Prešernov poskus pretentati cenzuro in v obliki zgodovinske zgodbe kot
metafore izraziti tisto vsebino, ki jo je zaradi cenzurnega posega moral izpustiti v svoji ele-
giji Dem Andenken des Matthias Čop. S takim pristopom lahko razrešimo kar nekaj navide-
znih protislovij, izpričanih v interpretativni zgodovini Krsta, npr. problem Prešernove lastne
označitve pesnitve v pismu Čelakovskemu ali problem Črtomirove spreobrnitve na koncu
tretjega dela pesnitve. V 20. stoletju se je pojavilo več interpretacij, ki razumejo Črtomirovo
pokristjanjenje kot neizogibno odločitev Slovencev za močnejši, edino perspektivni zaho-
dni kulturni krog, s čimer legitimizirajo Črtomirovo zatajitev svobodoljubnega slovenstva.
Novo razumevanje vidi v Krstu pri Savici dva Črtomira, prvega kot junaka in drugega kot
poraženca (prvi, kakršen bi sam rad bil, je zgolj Prešernova pesniška utvara, z drugim, kakr-
šen sam je, pa se pesnik popolnoma poistoveti), končno sporočilo pesnitve pa kot obsodbo
kulturne neenakovrednosti.
Ključne besede: Prešeren, Krst pri Savici, odprto delo, cenzura, interpretacija, kultur-
na neenakovrednost
1 zoran.bozic@guest.arnes.si (Zoran Božič, University of Nova Gorica, Faculty of Humanities, Slovenia)

170 | Zoran Božič
ПРОБЛЕМ КВАДРАТУРЕ КРШТЕЊА:

ПРЕШЕРНОВА ПОЕМА КАО ИЗРАЗ
НЕЈЕДНАКЕ КУЛТУРНЕ ВРЕДНОСТИ
Сажетак: Крштење на Савици (Krst pri Savici), поема о губитку словеначке не-
зависности, може се посматрати као Прешернов успешан покушај да превари цензу-
ру и да у форми историјске приче као метафоре изрази онај садржај који је због цен-
зурне интервенције морао да изостави у својој елегији Dem Andenken des Matthias
Čop. Овим приступом се може решити доста привидних противречности, посведо-
чених у интерпретативној историји Крштења, као нпр. проблем Прешерновог лич-
ног обележја поеме у писму Челаковском, или проблем Чртомировог преобраћања
на крају трећег дела поеме. У 20. веку се појавило више тумачења по којима се Чрто-
мирово похришћавање схвата као неизбежна одлука Словенаца за снажнији, једино
перспективни западни културни круг, чиме се легитимизира Чртомирово прикривање
слободољубивог словенства. Ново тумачење Крштења на Савици препознаје два Чрто-
мира, првог као јунака, а другог као губитника (први је онакав какав би он сам желео
да буде, и представља само Прешернову песничку утвару, док је други онакав какав
је он сам, па се са њим песник у потпуности поистовећује), а коначна порука поеме се
схвата као осуда неједнаке културне вредности.
Кључне речи: Прешерн, Крштење на Савици, отворен рад, цензура, интерпрета-
ција, неједнака културна вредност
Uvod
Krst pri Savici ni samo recepcijsko zelo zahtevno srednješolsko domače branje,
pač pa tudi besedilo, ki že preko sto let doživlja zelo različne razlage in nasprotujoča
si vrednotenja, pri čemer celo najpomembnejši slovenski prešernoslovci večkrat izra-
zito spreminjajo svoje poglede (Kos 2001: 81-90). Ta značilnost Prešernove pesnitve
se ohranja v najnovejšem času, saj jo potrjujejo številne razprave, napisane ob 200.
obletnici pesnikovega rojstva2 (razlagalci si npr. nasprotujejo že v tem, ali so bile Pre-
šernove besede iz pisma Čelakovskemu o metrični nalogi in ugajanju duhovščini mi-
šljene ironično ali ne; prim. Scherber 2002: 207, in Bonazza 2002: 211 na eni strani,
ter Kos 2002: 151 na drugi strani). Zato lahko sklepamo, da tako različna branja niso
2 Po izjemno obsežni, tehtni in vsestranski Paternujevi študiji iz leta 1970 oz. 1977 se je nekaj časa do-
zdevalo, da so interpretativne možnosti Krsta bolj ali manj izčrpane, vendar dogajanje ob obletnici po-
trjuje, da temu ni tako.
Problem kvadrature krsta: prešernova pesnitev | 171
kot izraz kulturne neenakovrednosti
samo posledica različnih svetovnonazorskih usmerjenosti razlagalcev ali družbeno-

zgodovinskih sprememb, pač pa strukturna značilnost samega leposlovnega besedila.
Interpretativna posebnost Krsta
Uspešna vključitev teoretičnih spoznanj sodobne literarne vede v raziskovanje

slovenskega leposlovja je razkrila, da je Krst pri Savici interpretativno odprto bese-
dilo, ki „se s svojimi notranjimi simbolnimi razsežnostmi in slogovnimi postopki
zahtevnejše vrste izmika dokončni ali celo enostranski razlagi” (Paternu 1977: 86).
Prešernova pesnitev je zaradi kanonizacije, antonomazacije, trajnosti in intenzitete
učinkovanja ter spodbujanja medbesedilnih serij ključno besedilo,3 ki zaradi nera-
zrešljivih protislovij (ta se kažejo kot ambivalentnost, litotičnost, nekonsistentnosti
in polisemija) spodbuja opomenjevalno dejavnost, katere rezultat so številna in raz-
lična literarna, kritična in literarnovedna metabesedila (Juvan 1990: 86-113). To pa
seveda še ne pomeni, da so vse razlage Krsta in navezave nanj enako veljavne, pač pa
je sodba o njih vedno prepuščena kritičnemu bralcu.
Osrednje protislovje Prešernove pesnitve
Temeljni problem, ki omogoča različne interpretacije in vrednotenja, je nedo-

mno naslovni motiv krsta oz. dejstvo, da se Črtomir kot vodja tistih Slovencev, ki
se borijo za staro vero in s tem za neodvisnost, po vojaškem porazu spreobrne in
na koncu pesnitve pokristjani. Kos, ki dve desetletji po Paternuju (1977: 87-94) leta
2001 še bolj izčrpno predstavi zgodovino kritik in interpretacij Krsta pri Savici,4 rav-
no glede na problem Črtomirove (in tudi Prešernove) vernosti deli razlagalce Krsta
na katoliške in svobodomiselne, pri čemer loči med zmernim, trdnim in agresivnim
svobodomiselstvom.
Pri mlajših prešernoslovcih (od leta 1960 dalje) opaža interpretativno zmernost
in priznavanje polne umetniške vrednosti pesnitve, na koncu zgodovinskega pregle-
da pa ugotavlja, da „so se kritična in razlagalna stališča bolj ali manj dokončno uskla-
dila v številnih stvareh”, npr. tudi v tem, da „Krsta pri Savici ni mogoče razlagati niti
kot trdno svobodomiselno, kaj šele ateistično besedilo niti kot izrazito krščanski ali
celo katoliški tekst, pač pa se v njem prepletajo in spajajo oboje plasti” (Kos 2001: 96).
3 S tem sodobnejšim terminom Juvan nadomešča pojem nacionalni mit.

4 Oba prešernoslovca iz neznanih razlogov izpuščata zelo obsežno Puntarjevo razpravo Dante in pro-
blem Prešernove „nove pisarije” iz leta 1925.
172 | Zoran Božič
V razpravi skušam ohranjati interpretativno odprtost Krsta, pri čemer upošte-

vam vsebinske in sporočilne prvine še nekaterih Prešernovih pesmi, posebnost pe-
snitve v primerjavi z drugimi romantičnimi besedili, pesnikovo duševno stanje po
Čopovi smrti leta 1935 in še zlasti njegov boj s cenzuro ter izpričan smisel za sporo-
čanje med vrsticami. Pri tem iščem nekatere nove poudarke v leposlovnem besedilu
samem, opiram pa se tudi na pomembne, a pogosto prezrte ugotovitve starejšega in
novejšega prešernoslovja.
Prešernove pesmi pred Krstom in po njem
Čeprav so se prešernoslovci poenotili glede dejstva, da pri svobodomislecu Pre-

šernu razen izjemoma ne moremo govoriti o zunanji pripadnosti krščanstvu (Kos
2002: 150),5 pa nekateri razlagalci zaradi Črtomirovega pokristjanjenja tudi pesniku
in njegovi poeziji nasploh pripisujejo izražanje krščanskega nazora: „Prešeren je ja-
sno in krepko izražal v pesmih svoje krščansko prepričanje;6 vsa njegova poezija, ki
nima nič svetohlinskega v sebi, je izrastla iz trdnega vernega srca. Zlasti pa je njegov
Krst pri Savici s prelepim sonetom Matiju Čopu prekrasen dokaz njegovega krščan-
skega mišljenja.” (Lampe 1899: 482)
Ravno nasprotno pot ubirajo tisti, ki z analizo drugih pomembnih Prešerno-
vih pesniških izpovedi (npr. pesmi Slovo od mladosti, Soneti nesreče in Pevcu – Košir
1977: 127) tudi Krstu jemljejo značaj apologije krščanske vere. Da pesnikov intimni
odnos do onostranstva tudi v času nastajanja Krsta ni bil nič drugačen, poleg pesmi
Zdravilo ljubezni in Ribič dokazuje še zlasti balada Prekop, v kateri nesrečno zalju-
bljeni pesnik naredi samomor in potem, ko so ga po pomoti pokopali s cerkvenim
obredom in v posvečeno zemljo, sam zahteva prekop med razbojnike in kot izobče-
nec sprejema nemožnost zveličanja.
Prepričanje, da je Prešeren po Čopovi smrti s sprejemanjem temeljnih atributov
krščanske vere lahko reševal svojo bivanjsko stisko, ne nazadnje zanika balada Neiz-
trohnjeno srce iz leta 1845, v kateri avtor izpostavi nasprotje med krščansko svetostjo
in pesniško svetostjo, saj pesnik Dobroslav po ljubezenski zavrnitvi živi razuzdano
in v nasprotju s krščanskimi moralnimi normami, nesmrtnosti pa mu ne zagotavlja
Bog, temveč poezija. Podoben bivanjski odnos izpričuje dogajanje ob nastanku Po-
5 “Dejstva o Prešernovem zunanjem krščanstvu so znana – njegove proticerkvene izjave, v zrelih letih
neudeležba pri bogoslužju, neprejemanje zakramentov, v zadnjih letih pogostejše zahajanje k obredom,
na smrtni postelji spoved z obhajilom in maziljenjem.”
6 Podčrtal F. L.
ezij leta 1846, ko je Prešeren najprej nameraval slovenskim dodati še svoje nemške
pesmi, na sam konec zbirke pa bi prišel sonet Wohl ihm, dem fremd geblieben das
Erkennen (O srečen, ki mu tuje je spoznanje) iz leta 1833, ki „vsebuje spoznanje, da
je pesniško ustvarjanje v svetu, kakršen ga obdaja, v resnici početje brez smisla, čisti
absurd”, zato je v tej pesmi „Prešernov obup dosegel skrajnost” (Paternu 2002: 190).
Krst pri Savici in tuje romantične pripovedi
Da Prešeren s Krstom ni napisal nacionalnega epa, še zlasti ne takega, ki bi s

porazom poganstva in prehodom v krščanstvo utemeljeval in krepil slovensko na-
rodno samobitnost, potrjujejo težave z njegovim sprejemom pri bralcih (pokazalo
se je, „da je Krst za utemeljevanje naroda, kar so tedaj in kasneje od epske pesnitve
očitno pričakovali, res nekam problematičen” – Hladnik 2002: 191),7 njegovo neo-
bičajnost oz. drugačnost pa tudi primerjave z nekaterimi tematsko sorodnimi tujimi
romantičnimi pripovedmi.
Literarna zgodovina razkriva kar nekaj pomembnih motivno-tematskih soro-
dnosti med Krstom in romantično tragedijo Das Kreuz an der Ostsee iz leta 1806 (Kos
1991: 158-160).8 Nemški dramatik Werner je kasneje postal celo katoliški duhovnik,
vendar so v dramskem besedilu „Poljaki predstavljeni v negativni luči, čeravno so
bili kristjani, poganski Prusi pa so pozitivni” (Bonazza 2002: 215). Primerjava z be-
sedilom, ki je morda celo neposredno vplivalo na oblikovanje zgodbe Krsta, razo-
deva, da lahko podobno vrednostno razmerje med domačim poganstvom in tujim
krščanstvom tudi v Prešernovi pesnitvi.
Tako kot Krst se tudi južnoslovanski romantični pesnitvi Mažuranića Smrt
Smail-age Čengića in Njegoša Gorski venec ukvarjata z nacionalno problematiko. „V
vseh treh pesnitvah je nacionalna oz. „narodnoosvobodilna” ideja neposredno po-
vezana z religiozno. Medtem ko je pri Mažuraniću in Njegošu uresničeno poistove-
tenje med verskim in narodnim, čeprav v različni konkretizaciji in z različnimi po-
sledicami, se pri Prešernu religiozno in nacionalno ostro razdvajata, sama vera pa je
problematizirana” (Martinović 2002: 92).
7 Hladnik v opombi dodaja: "Levstikov Tugomer je prvi znani popravek problematičnega junaka pesni-
tve."
8 Gre za nacionalni in verski konflikt med poganstvom in krščanstvom ter motiv junakinje, ki se zaob-
ljubi Bogu, da bi rešila življenje zaljubljencu, motiv odpovedi zemeljski sreči in romantični motiv majh-
nega otoka.
174 | Zoran Božič
Prešernovo duševno stanje leta 1835
Dosedanje prešernoslovje je dovolj natančno popisalo Prešernovo duševno po-

čutje v letu nastanka Krsta in tudi razloge zanj, pri čemer je bilo pred stoletjem stanje,
„ko so težava na težavo, zamera za zamero, nesreča za nesrečo treskale na suverenski
pot njegove duše in mu naposled odnesle z njegove desne najkrepkejšo in najdraž-
jo oporo – Matija Čopa”, poimenovano celo kot „duševna katastrofa” (Prijatelj 1952:
343-344). Seveda je bila prijateljeva smrt neposredni povod za nastanek pesnitve,
vendar sta pesnikov odnos do življenja že pred njo zaznamovala dva dogodka: zavr-
nitev druge prošnje za samostojno advokaturo in tajna zaroka Julije Primic z Jožefom
Scheuchenstuelom (Kidrič 1938: 275).
Oba dogodka sta neposredno povezana z vsebino in sporočilom Krsta pri Sa-
vici, prvi zato, ker je svobodomiselnemu in uporniško samozavestnemu pesniku, ki
je rad izjavljal, da „svoboden mož ne nosi jarma” (Paternu 1976: 18-20, 28), posta-
lo jasno, kako težko bo v tedanjih družbenopolitičnih razmerah prišel do poklicne
neodvisnosti, drugi pa zato, ker mu je Julijina zaroka z Nemcem in plemičem dala
vedeti, da so glede na njegovo narodnostno pripadnost in družbeni položaj tudi nje-
gove ljubezenske možnosti omejene.
Prešernov boj s cenzuro
Nadvse pomembno je dejstvo, da je Krst pri Savici kljub temu, da ima npr. v
Uvodu razprto zapisan verz Narveč sveta otrokam sliši Slave ali v Krstu verz le tujcam
sreče svit se v Krajni žari,9 da duhovnik na koncu uporablja skoraj iste besede o ena-
kosti med ljudmi kot še desetletje kasneje cenzurirana Zdravljica, brez težav prestal
cenzurno preizkušnjo in „je bil torej v očeh oblasti za razliko od Sedmih sinov poli-
tično in moralno nedolžno delo” (Hladnik 2002: 194).10 Seveda se je treba zavedati,
da so bile vse tri uradne osebe, ki so odločale o dovoljenju za natis Krsta, katoliški
duhovniki, delegirani gubernijski cenzor Gollmayr kasneje celo dolgoletni knezo-
nadškof v Gorici (Žigon 1925: 280-281).
Popolnoma drugačne so bile prejšnje Prešernove izkušnje z deželno in državno
cenzuro; še zlasti so znane težave, ki jih je imela na začetku tridesetih let Krajnska
čbelica (Kidrič 1938: 308-316). Sonetni venec je bil lahko objavljen le zato, ker je te-
daj „cenzuro lokalnih listov vršil posvetnjak Vesel, ki je bil vkljub vsem svojim kon-
9 V Sketovem srednješolskem berilu se še po letu 1900 ta verz glasi zmagavcam sreče svit se v Krajni žari.
10 Povest v verzih Sedem sinov duhovnika Jožefa Želje je kar dve leti čakala na cenzurno odobritev.
servativnim nagnjenjem kot cenzor vendarle mnogo liberalnejši od referenta iz vrst

duhovnikov” (Kidrič 1934: 122).
Najhujši udarec pa je doživel Prešeren, ko sta mu kmalu po Čopovi smrti cen-
zorja Pavšek in Stelzich črtala črtala pet ključnih tercin v pesnitvi Dem Andenken des
Matthias Čop. Gre za „kompozicijsko središče pesnitve”, ki „nosi posebno pomensko
težo”, za protest „zoper nadute oblastneže, ki ne poznajo človekove resnične vrednosti
in tako ostajajo prizadevanja najboljših ničeva” ter za „problem zatajevanja sloven-
stva in poniževalnega udinjanja tujemu jeziku, seveda nemškemu”11 (Paternu 1977:
77-78). Kolikšna je bila pesnikova prizadetost, najjasneje izpričuje nemški protestni
sonet z akrostihom An Pauschek und Stelzich, ki ga je pesnik, seveda brezuspešno,
poslal cenzorjema za objavo v naslednji številki časnika Illirysches Blatt. Na začetku
tercinskega dela zapiše Stran, ko sem ves od bolečin razrit!, imenuje ju korarska vol-
kova (oba sta bila kanonika) in jima na koncu soneta obeta celo smrt.
Sporočanje med vrsticami
Prešeren je bil izpričano zelo bister in razumen človek, ki pa je imel tudi velik
smisel za ironično distanco (Paternu 1976: 14-17). O teh umskih zmožnostih priča
njegova uganka Zastavica (z rešitvijo c a s i n o), pa tudi nekatera druga pesniška be-
sedila, npr. epigram Predgovor in zagovor na začetku Zabavljivih napisov, v katerem
sicer prisoja pomembnost tarčam svojih pesniških puščic, obenem pa samega sebe
postavlja na mesto boga. V Poezijah, ki jih je dal natisniti v 1200 izvodih, je v večini
primerkov zamenjal nekatere besede v Magistralu, le v 150 izvodih, ki jih je obdržal
za prijatelje, je ohranil akrostih PRIMICOVI JULJI. Iz taktičnih razlogov je v cen-
zurnem izvodu soneta Pavšku in Stelzichu besedo Chorwölf (korarska volkova) za-
menjal s Christlich (krščanski) (Puntar 1925: 218). Besedno igro zasledimo tudi na
koncu znamenitega soneta Apel podobo na ogled postavi, pesniško taktiko prikritega
sporočila pa celo v Zdravljici.
Ker se je zavedal, da bi pesem lahko imela težave s cenzuro (zato je sam vnaprej
izločil tretjo kitico), je Prešeren v sedmi kitici verz ne bo pod njim sužne glave! za-
menjal z prepir iz sveta bo pregnan, podoben motiv pa je vključil v zaključek kitice,
ki se glasi De rojak / prost bo vsak, / ne vrag, le sosed bo mejak! (Paternu 1977: 243).
S tem je zakril prvotno zahtevo po družbeni in narodni enakovrednosti, zato danes
nekateri razlagalci v sedanji slovenski himni berejo le poziv k miroljubnemu sožitju
11 Po Paternujevem mnenju Prešeren tega problema "ni nikoli in nikjer zaostril tako kot v nemško pisa-
ni elegiji Čopu".
176 | Zoran Božič
med narodi, čeprav je pesnikova želja po tem postavljena v oddaljeno prihodnost,

sedanjost, o kateri govori v prejšnjih kiticah, pa zahteva narodno osvoboditev, torej
tudi spopad s tistimi, ki zatirajo Slovence. Zato lahko upravičeno domnevamo, da
je te svoje zmožnosti za sporočanje med vrsticami uporabil tudi pri pesnitvi Krst pri
Savici in si s tem zagotovil cenzurno odobritev sicer nenaklonjenih cenzorjev.
Krst pri Savici z dvojno ubeseditveno strategijo
Z domnevo, da je Prešeren s Krstom skušal uresničiti svojo pripovedno strategi-

jo (oz. glede na to, da je besedilo bliže elegični pesnitvi kot nacionalnemu epu, bolje:
izpovedno strategijo), po kateri bi vsebino zasnoval in oblikoval tako, da bi se zane-
sljivo izognil čerem katoliške cenzure, obenem pa izpovedal natančno tiste misli, ki
niso smele biti objavljene v žalostinki Dem Andenken des Matthias Čop (Žigon 1906:
110-120; Puntar 1925: 196-234; Kidrič 1925: 692-693; Slodnjak 1984: 287-294), do-
polnjujem in poglabljam svojo nekdanjo interpretacijo Krsta pri Savici z naslovom
Tri Prešernove krivde (Božič 1993).
Da bi lahko uspešno dosegel zastavljeni cilj, si je moral pesnik izmisliti tako
zgodbo, ki bi z zapletom in razpletom kar najbolj ustrezala katoliški ideološki orien-
taciji cenzorjev, vanjo pa načrtno vgraditi več kazalnikov, s katerimi bi kritičnemu
bralcu pojasnil svoj pravi odnos do problematike in ustrezno končno sporočilo. Re-
cepcija pesnitve dokazuje, da mu je prvi del načrta v celoti uspel, drugi del načrta pa
še danes ohranja pesnitev živo in predstavlja stalen interpretativni izziv.
Pesnitev kot izraz kulturne neenakovrednosti
Posvetilni sonet Matiju Čopu nakazuje, da je Krst pri Savici metafora za Pre-
šernovo osebno življenjsko izpoved (Šifrer 1935: 386; Slodnjak 1964: 184; Paternu
1977: 83/84), neposredno povezavo med besedilnim svetom poezije in pesnikovim
resničnim življenjem pa prinaša že Sonetni venec. V njem Prešeren prosi Julijo Pri-
mic za naklonjenost: s tem bi njegove pesmi dobile orfejsko moč, s katero bi pesnik
narodno ozavestil in ponovno združil Slovence12 (Paternu 1976: 266). Po Čopovi
smrti se Prešeren jasno zaveda, da je njegov preroditveni projekt iz Sonetnega venca
propadel, še več, da mu Slovencem in slovenstvu nenaklonjena oblast cenzurira vsa-
12 Ta miselna povezava je globoko disharmonična, saj pesniku ni dovolj, da bi bogatemu meščanske-

mu dekletu zoperstavil lastno pesniško genialnost, pač pa svoje ljubezensko pričakovanje podpira kar
z usodo celotnega slovenskega naroda (Božič 1993: 319).
kršno bolj odločno pesniško izpoved, zato so popolnoma razumljive njegove besede
iz pisma Čelakovskemu: „Jaz kot najomahljivejši trst v puščavi kranjske literature bi
kakor drugi Janez povzdignil glas in oznanjal Mesijo, toda farizeji in pismouki mi ne
dadó do besede ...” (Prešeren 1964: 336).
Zato je povsem logično, da je začetek Krsta pri Savici nekakšno nadaljevanje
problematike iz Sonetnega venca. Črtomir kot poslednji garant svobodnega sloven-
stva ima dejansko orfejsko prepričevalno moč in kot romantični junak vse svoje vo-
jake popelje za seboj,13 vendar jih zaradi premoči nasprotnika čaka neizbežen poraz.
Sobojevniki mu brez izjeme verjamejo, da je smrt boljša kot suženjstvo, zato se po
tem, ko se izkaže, da je možnost skupnega pobega propadla, tudi vsi zagrizeno bo-
rijo do smrti.14 Na koncu Uvoda se izkaže, da je pobegnil edino Črtomir, ki ga sam
pesnik obtožuje krivde (Martinović 2002: 106). Tisti trenutek, ko se odprejo vrata
trdnjave in bi se v skladu z lastnimi besedami in kot romantični junak tudi sam mo-
ral boriti do konca, pride do nepojasnjenega preobrata15 (da ga je iz bojnega meteža
speljala misel na Bogomilo, izvemo šele v Krstu), Črtomir pobegne in s tem izda la-
stne vojake. Črtomir edini preživi, vendar ni več junak, pač pa poraženec.
Če v Črtomiru iz Uvoda lahko prepoznavamo le utopičnega orfejskega Prešer-
na, kakršnega nikoli ni bilo, pa ima pesnik dosti več skupnega s Črtomirom iz Krsta.
S porazom na Ajdovskem gradcu je Črtomir izgubil svobodo, tovariše, premoženje
in visok položaj v družbi, biti nesvoboden, osamljen, ubog in nepomemben pa je tu-
di zrcalna slika bivanjskega položaja pesnika Prešerna po Čopovi smrti. Črtomir je
v trenutkih, ko ga obhajajo samomorilne misli (kot poraženec seveda ne bo napra-
vil samomora), natančno to, kar je v primeru preživetja ob porazu napovedal že v
Uvodu: suženj, podložnik, hlapec. Ob jasno izpričani Valjhunovi krutosti (krščanski
vojaki so pobili tudi vse ranjene poganske vojake in po ribičevi pripovedi pobijajo
ali mučijo ujete pogane) bo lahko zadovoljen, če bo s sprejemom nove vere ostal živ.
Prešeren, ki za majhen denar hlapčuje v Crobathovi pisarni, ki mu nenaklonjena
oblast ne dovoljuje samostojnega opravljanja poklica in mu preprečuje javno besedo,
ki nima podpornikov in zaveznikov niti med Slovenci, se seveda zaveda, da mu kot
družbenemu poražencu ne pripada ljubljeno dekle iz ugledne meščanske družine.
13
Črtomir navidezno dovoli sobojevnikom, da se lahko tudi predajo, vendar jih v izrazito demagoškem
govoru (moralni, psihološki in ideološki pritisk) prepriča, da je bolje tvegati izpad iz trdnjave (Božič 1993:
319-320).
14 Vsak poganski bojevnik je v povprečju usmrtil pet krščanskih nasprotnikov.
15Tega preobrata, ki muči številne razlagalce, Prešeren ne pojasnjuje oz. ga ne utemeljuje, vendar je to
popolnoma korektno, saj ne gre za psihološko realistično, pač pa za metaforično pripoved.
178 | Zoran Božič
Zato tudi Črtomir poraženec (čeprav se v skladu z novim položajem ponižuje in po-
polnoma podreja nekoč enakovredni zaročenki) po prihodu Bogomile k slapu Savice
doživlja udarec za udarcem in nazadnje molče sprejme krst in duhovniško poslan-
stvo, kar mu bo sicer omogočilo telesno preživetje, je pa obenem popolno nasprotje
in zanikanje idealov Črtomira junaka.
Še več o spretno prikritem sporočilu Krsta pa nam razodeva natančno opazo-
vanje štirih prizorov, ki so ključni v ljubezenski zgodbi Črtomira in Bogomile. Ob
prvem srečanju mladega vojskovodje in še mlajše svečenice Prešeren pesniško učin-
kovito opiše njuno obojestransko zaljubljenost. Tudi ob slovesu po enoletni sreči sta
zaljubljenca združena v dolgem poljubu, sta kot eno telo in oba jočeta. Ob ponov-
nem snidenju pri slapu se Bogomila izmakne iz Črtomirovih rok in sede na kamen,
ob dokončnem slovesu pa razočarani Črtomir joče, medtem ko se Bogomilin obraz
sveti od veselja. V prvih dveh prizorih zaljubljenost in enakovrednost, v zadnjih dveh
prizorih odtujenost in neenakovrednost. Ključ do pomena takega prikaza pa je dej-
stvo, da sta prva dva prizora iz preteklosti, ko je bil Črtomir junak, zadnja dva prizo-
ra pa iz sedanjosti, ko je Črtomir poraženec. Vmes je spopad med pogani in kristjani
in poraz na Ajdovskem gradcu.
Čeprav so številni razlagalci opozarjali na Prešernovo istovetenje s Črtomirom,
pa je ostalo manj opaženo dejstvo, da se je pesnik zmožen poistovetiti samo s Črto-
mirom poražencem, nikoli pa se ne čuti podobnega Črtomiru junaku, to je bojevite-
mu Črtomiru iz Uvoda in srečnemu Črtomiru iz prve retrospektive. Pred začetkom
Krsta in po porazu pa je ključna sprememba ne samo zmaga nove, to je krščanske
vere, pač pa izguba slovenske samostojnosti. To pomeni, da se Prešeren lahko poisto-
veti samo s tistim Črtomirom, ki v pogojih slovenske podrejenosti tujcem in kultur-
ne neenakovrednosti kot Slovenec „nima nič, ne velja nič, ni nič”.16 Ali če Črtomiro-
vo življenjsko zgodbo prenesemo v sodobnost in obrnemo razmerje: Prešeren v Kr-
stu pri Savici prikrito sporoča, da sta za njegov položaj nesvobodnega, osamljenega,
ubogega in nepomembnega pesnika krivi slovenska podrejenost tujcem in kulturna
neenakovrednost. Če bi bil leta 1835 slovenski narod samostojen, kar je bil dolgo-
ročni projekt Sonetnega venca, bi bil Prešeren pomemben nacionalni pesnik, ki bi z
vestnim delom prišel tudi do solidnega premoženja in bi imel pravico upati na lju-
bljeno dekle iz ugledne meščanske družine.
16 Besede so vzete iz Kvasovega pisma prijatelju Ferdinandu Bojanu (Jurčičev Deseti brat).
Zaključek
Za konec pa samo še uganka posvetilnega soneta Matiju Čopu. Nobenega dvoma

ni, da so po Prešernu tisti, ki tako kot Bogomila verujejo v posmrtno srečo, srečni.
Prav tako ni nobenega dvoma, da je po Prešernu Črtomir opustil vsakršno upanje
na tosvetno srečno življenje, na srečo tukaj in zdaj. Nekoliko prikrito pa je dejstvo,
da se Prešeren enači s tistim Črtomirom, ki je „pokopal visokoleteče misli in boleči-
ne neizpolnjenih želja”, torej s Črtomirom poražencem. Zato je Krst pri Savici lahko
samo pripoved o porazu in izpoved poraženca.
LITERATURA:
Bonazza, Sergio. „Krst pri Savici in vprašanje Prešernove ideološke orientacije.” In

Romantična pesnitev: ob 200. obletnici rojstva Franceta Prešerna, ed. Marko Juvan.
Ljubljana: Filozofska fakulteta, 2002. 211-221.
Božič, Zoran. „Tri Prešernove krivde: interpretacija Krsta pri Savici.” Sodobnost 41, no.
3-4 (1993): 318-322.
Hladnik, Miran. „Dve povesti v verzih iz prve polovice 19. stoletja.” In Romantična pesn-
itev: ob 200. obletnici rojstva Franceta Prešerna, ed. Marko Juvan. Ljubljana: Filozof-
ska fakulteta, 2002. 189-202.
Juvan, Marko. Imaginarij Krsta v slovenski literaturi: medbesedilnost recepcije. Ljubljana:
Revija Literatura, 1990.
Kidrič, France. „Dante 1321-1921.” Ljubljanski zvon 45, no. 11-12 (1925): 629-633; 691-
694.
Kidrič, France. „Situacija ob prvem natisu Sonetnega venca.” Ljubljanski zvon 54, no. 2
(1934): 119-122.
Kidrič, France. Prešeren II: biografija 1800-1838. Ljubljana: Tiskovna zadruga, 1938.
Kos, Janko. Prešeren in njegova doba. Koper: Založba Lipa, 1991.
Kos, Janko. „Krst pri Savici v luči kritik in interpretacij.” In Kerst per Savizi, by France
Prešeren. Celje: Mohorjeva družba, 2001. 71-96.
Kos, Janko. „Prešeren in krščanstvo.” In France Prešeren – kultura – Evropa, eds. Jože Fa-
ganel and Darko Dolinar. Ljubljana: ZRC SAZU, 2002. 149-158.
Košir, Niko. France Prešeren. Ljubljana: Partizanska knjiga, 1977.
Lampe, Frančišek. „Dr. France Prešeren.” Dom in svet 12, no. 16 (1899): 481-485.
Martinović, Juraj. „Južnoslavenski epski triptihon – Pokušaj usporednog čitanja
Prešernovog Krsta pri Savici, Mažuranićeve Smrti Smail-age Čengića i Njegoševog
180 | Zoran Božič
Gorskog vijenca.” In France Prešeren – kultura – Evropa, eds. Jože Faganel and Dar-
ko Dolinar. Ljubljana: ZRC SAZU, 2002. 89-110.
Paternu, Boris. France Prešeren in njegovo pesniško delo 1-2. Ljubljana: Mladinska knji-
ga, 1976-1977.
Paternu, Boris. „Prešernova osvoboditev poezije in duha na Slovenskem.” In France
Prešeren – kultura – Evropa, eds. Jože Faganel and Darko Dolinar. Ljubljana: ZRC
SAZU, 2002. 185-192.
Prešerеn, France. Poezije in pisma. Ljubljana: Mladinska knjiga, 1964.
Prijatelh, Ivan. „Drama Prešernovega duševnega življenja.” Izbrani eseji in razprave I, ed.
Anton Slodnjak. Ljubljana: Slovenska matica, 1952.
Puntar, Josip. „Dante in problem Prešernove ‘nove pisarije’.” In Dante 1321-1921, ed. Alo-
jzij Res. Ljubljana: Kleinmayr & Bamberg, 1925. 93-260.
Scherber, Peter. „Od metrične naloge do nacionalne epopeje: nekaj opomb k periodizaci-
ji in kanonizaciji Krsta pri Savici.” Romantična pesnitev: ob 200. obletnici rojstva
Franceta Prešerna, ed. Marko Juvan. Ljubljana: Filozofska fakulteta, 2002. 203-210.
Slodnjak, Anton. Prešernovo življenje. Ljubljana: Mladinska knjiga, 1964.
Slodnjak, Anton. „Prekop – Krst pri Savici – Neiztrohnjeno srce.” In France Prešeren, ed.
France Bernik. Ljubljana: Slovenska matica, 1984. 277-319.
Šifrer, Tone. „Čop in Prešernov Krst pri Savici: 1835-1935.” Ljubljanski zvon 55, no. 6
(1935): 377-396.
Žigon, Avgust. „Tercinska arhitektonika v Prešernu.” Zbornik Slovenske matice 8 (1906):
58-128.
Žigon, Avgust. „Krst pri Savici v cenzuri.” Dom in svet 38, no. 8 (1925): 278-283.
Zoran Božič
THE PROBLEM OF THE QUADRATURE OF THE

BAPTISM: PREŠEREN’S POEM AS AN EXPRESSION
OF THE CULTURAL NON-EQUIVALENCE
Abstract: The Baptism at the Savica (in Slovene Krst pri Savici), the poem about the loss
of the Slovenian independence, can be understood as Prešeren’s successful attempt to trick
the censorship and to express, in a form of a historical narrative written as a metaphor, the
very contents which had to be removed from his elegy Dem Andenken des Matthias Čop in
consequence of the censorship interference. With such an approach quite a few apparent con-
tradictions mentioned in the interpretative history of The Baptism can be solved, , such as the
problem of Prešeren’s own labelling of the poem in his letter to Čelakovsky, or the problem
of Črtomir’s conversion at the end of the third part of the poem. In the 20th century more
interpretations arose, explaining Črtomir’s conversion to Christianity as the unavoidable de-
cision of the Slovene nation for their only prospective solution: the stronger western cultur-
al circle. This way they legitimize Črtomir’s renunciation of the freedom-loving Slovenian
identity. This new understanding of the poem perceives two Črtomirs in The Baptism, the
hero and the defeated one (the former is the one Prešeren himself would like to be, but it is
only his poetic illusion, the latter is the Prešeren true self who the poet completely identifies
with) and the final message of the poem as the judgement of the cultural non-equivalence.
Keywords: Prešeren, The Baptism at the Savica, open work, censorship, interpretation,
cultural non-equivalence

Vol. 3, No. 1 (2012): 183-197. 183
UDC 821.162.5.09
Dr Konrad Włodarz1
Uniwersytet Śląski w Katowicach
Instytut Filologii Słowiańskiej
Polska
TOŻSAMOŚCIOWA TRANSFORMACJA –
ANALIZA MOTYWU DROGI W WYBRANYCH
DZIEŁACH LITERATURY ŁUŻYCKIEJ XX WIEKU
Abstrakt: Tekst porusza zagadnienie poszukiwania tożsamości w literaturze łużyckiej.
Jest ona poddana ciągłym transformacjom. Konfrontowana z inną kulturą i językiem rede-
finiuje się. Proces ten doskonale odzwierciedla mocno eksplorowany w literaturze motyw
drogi. Przemieszczanie się to próba poznania i zrozumienia innych kontekstów, a poprzez
nie siebie i swojej tożsamości. Stawiane są nieustanne pytania o to kim się jest. Będąc małą
ale integralną częścią labiryntu i chaosu współczesności literatura łużycka stara się zaakcen-
tować własną odrębność i niepowtarzalność.
Słowa kluczowe: literatura serbołużycka, dominacja kulturowa, motyw drogi, tożsa-
mość
ПРЕОБРАЖАЈ ИДЕНТИТЕТА – АНАЛИЗА

МОТИВА ПУТА У ИЗАБРАНИМ ДЕЛА
ЛУЖИЧКОСРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 20. ВЕКА
Сажетак: Текст отвара питање истраживања идентитета у лужичкосрпској
књижевности, која је подложна сталним трансформацијама и редефинисању, суоче-
на са другим културама и језицима. Овај процес се савршено одражава на примеру
мотива пута. Покрети представљају покушај да се упознају и разумеју други контек-
сти како би се боље сагледао сопствени идентитет. Иако мала, литература Лужичких
1 konrad.wlodarz@us.edu.pl (Konrad Włodarz, University of Silesia in Katowice, Institute of Slavonic

Philology, Poland)
184 | Konrad Włodarz
Срба, као саставни део модерног лавиринта и хаоса, покушава да истакне своју инди-
видуалност и јединственост.
Кључне речи: лужичкосрпска књижевност, културна доминација, мотив пута,
идентитет
1. Termin tożsamość, jako przedmiot zainteresowania nauki jest trudny do jed-

noznacznego zdefiniowania2. Posiada dwa zasadniczo odmienne, spolaryzowane
pola semantyczne. Pierwotny sens tego słowa wskazuje na podobieństwo, bycie tym
samym, id entyczność. Zkolei odrębność i nie - powtarzalność charakteryzują drugi
obszar znaczeniowy. W zasadzie większość badaczy, zajmujących się systematyzowa-
niem struktur, które integrują zachowanie jednostki, zgodnie twierdzi, że do prze-
prowadzenia bardziej szczegółowych studiów poświęconych zagadnieniu tożsamości
indywidualnej, którą Z. Bokszański definiuje jako:
„Tożsamość aktora społecznego (...)zbiór wyobrażeń, sądów i przekonań,
które konstruuje on wobec samego siebie, a ujmując rzecz jeszcze lapidarniej:
(...) układ autodefinicji aktora społecznego czy tożsamości społecznej”.3
oraz tożsamości zbiorowej
„ (...) z jednej strony, zwielokrotnionej tożsamości indywidualnej opartej
o wspólne lub zbliżone dla wszystkich czy większości aktorów systemy warto-
ści, norm, obyczajów, zwyczajów, języka, gospodarki czy wreszcie określonego
terytorium. Z drugiej zaś - ponadjednostkowego zbioru autodefinicji nieredu-
kowalnych do autodefinicji pojedynczego człowieka. To, mówiąc innymi sło-
wy, tożsamość zbiorowa, oparta na przeżywanej i zinternalizowanej tradycji,
teraźniejszości i wspólnym dla grupy definiowaniu przyszłości. W tym zna-
czeniu jest ona bliska durkheimowskim konceptom: świadomości zbiorowej,
zbiorowym przedstawieniom i wyobrażeniom.”4
absolutnie niezbędna jest komplementarna kompilacja wspomnianych wcze-
śniej przeciwstawnych znaczeń. Dopiero wówczas omawiane pojęcie nabiera wła-
ściwej sobie semantycznej głębi i doniosłości - wyłania się pojęcie tożsamości kultu-
rowej, która jest niczym innym, jak tylko uświadomioną próbą wytyczenia kierunku
2 Z. Bokszański: Tożsamość, interakcja, grupa. Łódź 1989, s. 7

3 tamże, s. 12
4 Cyt. za Szczepański M.S.: Społeczności lokalne i regionalne a ład kontynentalny i globalny. W: http: //
www.jezyk-polski.pl/pts/mszczepanski.htm
Tożsamościowa transformacja – analiza motywu drogi w | 185
wybranych dziełach literatury Łużyckiej XX wieku
w którym się zmierza. Jak sugeruje Bohdan Majer jest to konsekwencją procesu nie-
ustającego udzielania odpowiedzi na pytania o to skąd się jest5.
„Tożsamość kulturowa - jedna z odmian tożsamości społecznej (zbioro-
wej), to względnie trwała identyfikacja pewnej grupy ludzi i pojedynczych jej
członków z określonym układem kulturowym tworzonym przez zespół idei,
przekonań, poglądów, z konkretnymi zwyczajami i obyczajami, z danym syste-
mem aksjologicznym i normatywnym. Owa identyfikacja powinna umacniać
wewnętrzną jedność grupy i stanowić o jej differentia specifica. Tożsamość taka
wyraża się w zasadzie: Jest się takim jakim się jest, jest się innym, a to że jest się
innym, ma stanowić powód do dumy, a nie do zawstydzenia.”6
Ostatnim już, interesującym dla niniejszych rozważań, jest zagadnienie tożsa-
mości lokalnej, jako specyficznej realizacji tożsamości społecznej (zbiorowej) i kul-
turowej opartej zarazem na tradycji regionalnej (lokalnej), odnoszonej do wyraźnie
zdefiniowanego i delimitowanego terytorium, regionu (miejsca), jego specyficznych
cech społecznych, kulturowych (symbolicznych), gospodarczych czy nawet topogra-
ficznych, wyróżniających go spośród innych regionów (miejsc). W tym znaczeniu
tożsamość regionalna bywa łączona, przynajmniej w niektórych przypadkach, z toż-
samością etniczną (grupą etnograficzną, grupą etniczną).7
Pytania o to kim jestem? i skąd jestem? korespondują z paradygmatami zako -
rzenienia, identyfikacji i przeszłości, bowiem świadomość własnej, tożsamości, jak
5
Oczywiście wieloznaczność i wielowymiarowość terminologiczna pojęcia tożsamość (które, wprowa-
dzone w latach pięćdziesiątych przez Erika Eriksona, zostało zaszczepione literaturze za pośrednictwem
nauk społecznych) uniemożliwia pełne przedstawienie omawianego zjawiska w tym artykule.
6 Cyt. za Szczepański M.S.: Społeczności lokalne i regionalne a ład kontynentalny i globalny. W:
http: //www.jezyk-polski.pl/pts/mszczepanski.htm
7
Pierwszy z terminów (grupa etnograficzna) - traktowany przez niektórych badaczy synonimiczne z
pojęciem drugim (grupa etniczna) - odnosi się do grupy wyodrębnianej przez etnografów w oparciu
o zobiektywizowane cechy kulturowe (np. typ stroju ludowego czy rodzaj gwary). Grupy etnograficz-
ne - wyznaczane najczęściej dla celów badawczych i analitycznych - stanowią część szerszej grupy et-
nicznej i występują w jej obrębie lub na jej pograniczu. Przyjmuje się najczęściej, iż grupa etniczna to
społeczność, której tożsamość kulturowa związana jest z określonym terytorium (terytorium etniczne),
posiadająca świadomość własnej odrębności kulturowej, językowej i historycznej, a czasami nawet eko-
nomicznej, nie tworząca wszakże odrębnego narodu, choć wyposażona w pewne jego cechy. Używając
zatem pojęć Stanisława Ossowskiego grupa etniczna lokuje swoją ojczyznę prywatną (ojczyznę osobistą)
i ideologiczną w obrębie państwa zamieszkania, a jej opcja narodowa jest zazwyczaj analogiczna z wy-
borami narodowymi większości obywateli kraju. Mniejszość narodowa z kolei to grupa etniczna, uloko-
wana na terytorium państwa na skutek zjawisk historycznych (np. przesunięcia granic, wymuszonych
przemieszczeń czy migracji), która deklaruje zazwyczaj inną opcję narodową niż dominująca w kraju jej
zamieszkania.
twierdzi A. Touraine, wynika ze świadomości własnej przeszłości8. Jest to proces wie-

loetapowy, zwieńczeniem którego jest aspekt tzw. tożsamości autonomicznej – najwy-
żej rozwiniętej formy poczucia przynależności do danej społeczności, miejsca, kul-
tury, historii – funkcjonujący w wielu odmianach:
- etnocentryzm - zamykanie się w kręgach własnej grupy wyznaniowej, etnicz-
nej, wyznaniowo-etnicznej;
- akomodacja - wzajemne uznawanie i tolerancja, wzajemne ustępstwa wobec
jednostek i grup reprezentujących odmienną kulturę i system wartości;
- transkulturacja - rozszerzanie się elementów jednej kultury na drugą, przeję-
cia, zapożyczenia;
- kontrkulturacja - odnoszenie się z rezerwą, unikanie inności;
- rekulturacja - dążenie do powrotu kultury rodzinnej, częściowo zapomnianej
i porzuconej;
- reorientacja - przeżywanie sprzeczności pomiędzy wartościami i aspiracjami
jednostki, a wartościami i normami funkcjonującymi w grupie mniejszościo-
wej, do której ta jednostka jest przypisana.

2. Akt wędrówki zawsze choć w minimalnym stopniu jest kojarzony z niezna-
nym. To nie wiedzieć jest w znacznym stopniu utożsamiane z poszukiwaniem. Tak
więc wędrówka, nawet jeśli bez konkretnego celu, jest poszukiwaniem nowego, tego,
co potencjalnie na drodze można spotkać.
3. Łużyce są pograniczem terytorialnym pomiędzy światem słowiańskim a nie-

mieckim. Jako tygiel kulturowy spajały świat kultury germańskiej ze światem Za-
chodnich Słowian. Procesy historyczne i przemiany polityczne spowodowały jednak,
że obecnie jest to, używając nomenklatury zaproponowanej przez Borysa Cymbrow-
skiego, słowiańska enklawa, ze wszystkich stron otoczona elementem germańskim i
tym samym odseparowanym od pozostałych Słowian.9 Jak sugeruje Bożena Tokarz,
8 J. Nikitorowicz tożsamość kulturową traktuje jako wynik dziedzictwa przeszłości, komunikowania

wewnętrznego i zewnętrznego, poszukiwania sensu własnego życia. Wyróżnia on cztery typy tożsamo-
ści kulturowej:
1. Identyfikacja z dwiema kulturami – człowiek pogranicza;
2. Identyfikacja z dominującą kulturą - porzucenie tożsamości rodzinnej, przeciwstawienie się dzie-
dzictwu przodków;
3. Identyfikacja z etniczną grupą mniejszościową - zachowanie własnej tożsamości;
4. Brak identyfikacji z którąkolwiek grupą – człowiek marginesu
9 Cymbrowski B. Tożsamość etniczna w procesie przemian. Studium socjologiczna na przykładzie
Serbołużyczan. Katowice 2000, s. 12
pojęcie tożsamości w ruchu byłaby w takim przypadku konsekwencją dynamicznego

myślenia o identyczności i różnicy nie tylko w relacji jednostki do czasu i przestrzeni,
lecz także w relacji narodów i kultur. Zatem interesujący staje się obszar „pomiędzy”,
który dotyczyć może pogranicza kulturowego, interakcyjnego ale też osobowego10.
„Narody Europy Środkowej (w tym także Łużyce) w szczególny sposób
doświadczyły w swych dziejach zmienności przestrzeni, np. politycznej, długo
przed ogłoszonym w filozofii i psychologii kryzysem tożsamości pod wpływem
mieszania się języków, kultur czy europejskiego dążenia do zacierania dzielą-
cej funkcji granicy. Mimo to nie utraciły swej identyfikacji kulturowej między
innymi dzięki utekstawianiu własnej przestrzeni w literaturze i sztuce. Nie bez
znaczenia jest fakt, że oprócz idei niepodległościowej odnotowano obecność
innego-obcego nie zawsze jako wroga. Politycznie i mentalnie trudne było to
doświadczenie wielokulturowości, ponieważ przeżywano je nie z wyboru, lecz
z konieczności historycznej.”11
Przedstawiony paradygmat poszukiwania tożsamości wyraźnie dostrzec moż-
na w literaturze łużyckiej XIX i XX wieku, gdzie ruch, wędrówka i przemieszczanie
się są niejako obligatoryjnym czynnikiem kształtującym inspirację twórczą pisarza.
Każda ucieczka w świat kończy się jednak powrotem do rodzinnego kraju (charak-
terystyczny dla tego okresu nurt ‘literatury powrotu’). Dom się ostatecznie odnaj-
duje, tylko czy jest to koniec wędrówki? Czy odnaleziony na nowo dom jest tym z
którego się wyszło? Niektórzy mówią, że jest on w tym miejscu, za którym tęskni się
najbardziej. Zatem co jest domem, miejsce pobytu czy też wirtualna przestrzeń do
której zmierzają wszystkie nasze marzenia? Jak sugeruje Lubomír Martínek człowiek
opuszczający (choćby na chwilę) daną społeczność, już na zawsze pozostaje inny, nie-
-swój, obcy12. Poza tym wędrówka staje się czymś więcej niż tylko przemieszczaniem
się. Może przeistoczyć się w tułaczy proces odkrywania tożsamości, poszukiwań źró-
deł swojego języka, kultury, przestrzeni, redefinicji i ciągłych pytań o swe pochodze-
nie. Tylko o jakim aspekcie tożsamości możemy wówczas mówić: o nomadycznej
transkulturacji, pograniczu kulturowym, a może wreszcie z kontr- lub rekulturacji?
Bez wątpienia echa zarysowanej problematyki znaleźć można w twórczości łu-
życkiego wieszcza narodowego - Jakuba Barta-Čišińskiego. Čišiński odbywa rozlicz-
ne wędrówki po Saksonii, Rosji, Morzu Północnym. Zastanawiając się nad celem
10 Por. szczegółowe studium poświęcone wspomnianemu zagadnieniu. Nikitorowicz J.: Pogranicze, toż-
samość, edukacja międzykulturowa. Trans Humana Białystok 1995
11 Tokarz B.: Przestrzeń utekstowiona. W: Cywilizacja – przestrzeń - tekst. Red. L. Miodyński. Wydawnictwo
UŚ, Katowice 2005, s.14-15
12 Martínek L.: Nomad’s Land. Prostor, Praha 1994, s.50
swoich podróży stawia ostateczne pytanie o dom, o to, gdzie on naprawdę jest – i ...
nie znajduje odpowiedzi. Zamiast tego mnoży sensy pojęcia dom, silnie akcentuje (a
nawet tematyzuje) antagonizm pomiędzy czasem i miejscem spędzonego dzieciń-
stwa i dorastania.
W poetyce Čišińskiego pojęcie domu zyskuje wyjątkowo doniosłe znaczenie, to
przestrzeń przesiąknięta istnieniem, byciem, obecnością. To oś świata, „który się na
nim wspiera i koło niego obraca13”. Próba odszukania własnej mikroprzestrzeni, wła-
snej domowiny kończy u Čišińskiego konkluzja (silnie korespondująca z tezą Mar-
tínka), że człowiek raz opuszczający swoją społeczność zmienia się, wyobcowuje,
jego tożsamość przestaje być kategorią inercyjną, przeistacza się, domaga powtór-
nego określenia, redefinicji. Čišiński zestawia ze sobą dzieciństwo, jako proces bez-
krytycznej identyfikacji i przejmowania elementarnych wartości od rodziny (dom!)
oraz dorastanie czyli formowanie względnie świadomej tożsamości kiedy to jednost-
ka stykając się z innymi (systemami wartości) stara się odnaleźć i zdefiniować siebie.
Čišiński po cyklu podróży powraca na Łużyce, ale nie odnajduje już zrozumie-
nia dla siebie, nie odnajduje tam swego domu. Ostatecznie, po wielu wędrówkach,
stają się nim wieloaspektowe przestrzenie języka literackiego, w żywiole dwóch kul-
tur – współistniejące w bezpośredniej bliskości, lecz odrębne - łużycka i germańska
(stąd między innymi dwujęzyczność, jako doskonała forma odzwierciedlania no-
madycznych trudów odnalezienia się i redefinicji swojego subiektywnego ja). Na-
trafiamy tu na klasyczną poetycką realizację nomadycznego modelu identyfikacji
transkulturacyjnej. To, w rozumieniu B. Tokarz, proces utekstowienia własnej mi-
kroprzestrzeni.
Przykłady zarysowanej problematyki odnajdziemy w Čišińskiego opowiada-
niu (nieudanej próbie powieściowej) Narodowc a wotrodźenc (1878), gdzie bohater
udający się w podróż do Rosji powraca na Łużyce z poczuciem alienacji zarówno w
obcym jak i rodzinnym kontekście kulturowym (czar nowego miejsca pryska, a sam
autor ze zdumieniem przeciera oczy – poszukiwania trzeba zacząć od nowa…) oraz
w utworach poetyckich, np. z cyklu Helgoland (Na Sewjernym morju, Helgoland - Łu-
žica, Moje serbske wuznaće). W wierszu Helgoland - Łužica, który powstał na Morzu
Północnym odnajdujemy opis walki wyspy z morzem. Čišiński z jednej strony na-
wiązuje do walki Łużyc o zachowanie swej tożsamości, z drugiej sam utożsamia się z
wyspą. A ta przeobraża się, poddana działaniu potężnego żywiołu, który deformując,
jednocześnie kształtuje ją i wzmacnia. Należy podkreślić, że topos wyspy, rozumianej
jako kultura i lud łużycki, staje się także utekstowionym paradygmatem literackim.
13 Szczepański J.: Korzeniami wrosłem w ziemię. Wydawnictwo NAKOM, Poznań 1993, s. 64.
Aj, ty krasna Helgolandska kupa!

K njebjes wysokosćam hłowa saha,
z mocu na dno mórske noha stupa,
w zymje, w lěće w morju stojiš naha! (...)
Wichor go hłowy ći krónu pleće

martrarsku; krej z kóždoh ćeče stawa.
Jako mróčele pak słónco zmjeće
z njebjes, tak je jasna twoja sława. (...)
Łužica, ty Helgolandej w morju

runja sy. Kak ćěsni mje a krjudźi,
zo sy w boju hoberskim a w horju
jako syrotka srjedź cuzych ludźi!14
Paradygmatem tym wiarygodniejszym, że sankcja prawdziwości tej opowieści

poetyckiej decyduje w znacznym stopniu o frekwencyjności i specyfice jego odbio-
ru czytelniczego15.
Motyw drogi, który ewoluując przekształca się w dyskurs o poszukiwaniu swo-
jej tożsamości odnajdziemy także w, pochodzących z połowy lat 20-tych XX wieku,
utworach poety dolnołużyckiego - Mato Kosyka. Na emigracji w Ameryce poeta sta-
ra się odpowiedzieć na podstawowe pytanie, kim jestem. Świadomie akcentuje pro-
blem związany z trudnością definicji opozycyjnej pary pojęciowej: nasze – cudze (in-
ne). Poeta identyfikuje mniejszość amerykańską z mniejszością łużycką. Sam jednak
zagubiony w amerykańskim tyglu kulturowym nie potrafi odnaleźć i jednoznacznie
określić swojego miejsca w świecie. Traktuje wędrówkę zarówno jako błogosławień-
stwo jak i przekleństwo. Jednak ma silne poczucie swej tożsamości, która podana
działaniu obcych wpływów nie zatraca się, a jeszcze silniej artykułuje jako proces
akomodacyjny, a (ostatecznie) przede wszystkim rekulturacyjny (poeta podróżując
po Stanach Zjednoczonych przygląda się życiu amerykańskich Indian, w jednym ze
swych wierszy zwraca uwagę na naszyjnik (talizman chroniący przed złem) na szyi
Indianki. Kosyk odnajduje w nim - naszyjnik łużycki, który w rodzimej obrzędo-
wości spełnia podobnie istotną funkcje). ‘Poetyka drobiazgów’ służy Kosykowi do
14Čišiński J.: Helgoland - Łužica. W: tegoż: Zhromadźene spisy. Zwjazk III Liryka. Ludowe nakładnistwo
Domowina, Budyšin 1969, s. 19.
15 Jędrzejko Paweł: Ślady na oceanie. Refleksje nad myśleniem magicznym i prozą Lucjana Wolanowskiego.
s. 5.
porównywania społecznej sytuacji dwóch małych kultur (łużyckiej i indiańskiej) w

obliczu konfrontacji z wielkim obszarami kulturowymi.
Chto spĕwa na zelenej gorcycce

spod słodkim bomom tak wjesele?
Njej głos, njej jĕzyk to łužyski,
kenž mĕ do wutšoby dłymoko zni?
„Ach, w cuzej rĕcy tyrlika se,
až njejo wot nikogo rozmĕte.
Ow, wĕŕ mě, ta lubosna spěwarka
njej serbskich kjarližkow wuknuła.”
Wšak wona ma woblak tak pisany,

až serbskim źowćam był podobny.
Lej, parle jej předku se błyskocu:
snaź wiźim weto tam Serbowku?!
„Nĕ, nĕ, nĕ, w pisanem woblaku stej

dwĕ brunej licycce lubosnej,
Aj, to źe jo Indianarka,
ta chwalobna źowka głownika.
Lej, wona wobwija stśĕlcycki
tog sławnego nana ze struskami,
A spĕwajucy se wusmĕwka,
až wutšobu zraniś śi mogała.”-
Ow, wšak som jej glĕdał do woblica

a dłymjej do carnego woccycka:
By źaržał lubjej za Serbowku
Tu lubosnu Indianarku.16
Podobne akcenty odnaleźć można także w innych jego wierszach, np.W cuzej
zemi, Zymje na bregoch, W polskem Chicagu, Mississippi.
Literacka kontynuacja przedstawionej powyżej problematyki ma swoje miejsce
w twórczości kolejnych dwóch pisarzy łużyckich tego okresu: Jakuba Lorenca-Za-
lěskiego i Jurija Chěžki. Obaj (podobnie jak ich poprzednicy) czasowo emigrują (i
16 Kosyk M.: Indianarka. W: Serbska poezija. Mato Kosyk. Ludowe nakładnistwo Domowina, Budyšin 1983,
s. 35.
to jest kolejne potwierdzenie tezy, że emigracja jest typowa dla wszystkich wielkich
twórców literatury łużyckiej) szczegółowo analizując w swej twórczości polaryza-
cję sensów pojęć swój-cudzy ostatecznie próbują odnaleźć się w otaczającej ich, no-
wej rzeczywistości, która unaocznia im konieczność redefinicji własnej tożsamości.
Alegoryczne i symboliczne rozdarcie człowieka i jego zagubienie w świecie
zwraca uwagę na kryzys uczuć i rezygnację W takiej sytuacji człowiek zmuszony
jest nieustannie wybierać właściwą drogę. Tylko która jest właściwa, jeśli napotyka
na rozdroża – kultury, języka, historii czy wreszcie polityki (II wojna światowa)? Re-
alizacjami stają się np. oniryczna wyprawa na wyspę zapomnianych (Jakub Lorenc-
-Zalěski - Kupa zabytych. Roman serbskeje pytaceje duše (1931)17 lub obsesyjne próby
odnalezienia i redefinicji własnego ja w sytuacji gdy silnie doświadcza się relatywizo-
wania czy w ogóle pomijania norm, wartości oraz podstawowych zasad postępowa-
nia, charakterystycznego dla jednostki, jej środowiska społecznego czy kulturowego18
Po puću daloko, myslička, leć,

pytajo wčerawše dny,
po puću hładkim,
paž wosud swój tunkaja
ludźo zatamani.
Bjez puća poćuj k dalinam
jako wjeselo nad rowom.
Sono bjez spaća,

nimaš přestaća;
hdy pak wšitkosć tu rjanu
do skutka stajiš?
Zo wšitcy Serbja
žedźiwi swobody,
dawni ze smjerće,
zaskali do smjerće stanu...19.
Zasygnalizowany proces wędrówki wyznacza nowe obszary zainteresowania

łużyckiej literatury. Niewątpliwie stymuluje jej aktywny rozwój i wprawia ją w twór-
17 Por. Scholze D.: Stawizny serbskeho pisomstwa 1918-1945. Ludowe nakładnistwo Domowina, Budyšin
1998, s. 60-65.
18 tamże, s. 179-188.
19 Chěžka J.: Serbska poezija. Jurij Chěžka. Ludowe nakładnistwo Domowina, Budyšin 1987, s. 51-52.
czy ruch. Jest to ruch uporządkowany, logiczny, z jasno zarysowaną, w rozumieniu

baumanowskim, strategią i celem. Bywa, że wraca się w dawno już poznane miejsca,
a w sytuacji tak rozumianego powrotu nie trzeba rezygnować z niczego definiując
i dookreślając siebie w świecie. Udaje się zachować, tak pożądaną przez nomadów
totalność, wszystko co jest. Ruch, przebywanie w kontekście innych kultur, literatur,
społeczności bez wątpienia pogłębia wiedzę o świecie. Dzięki niej możliwe jest jego
względne zrozumienie. Wiedza porządkuje (choćby pozornie) chaos, kataloguje to co
stało się udziałem doświadczenia20. Kwestia tożsamości kulturowej Łużyczan z per-
spektywy opisanego paradygmatu jest wartością zmienną, która jednak nie przed-
stawia cech regresyjnych – to raczej wartość transkulturacyjna niż etnocentryzm i
homofobiczna kotrkulturacja.
4. Nowoczesne wzorce zmieniają omawiany paradygmat. Wędrówka nie zakłada

celu – nabiera sensu poprzez samą siebie. Jest bezwarunkowo wpisana w po-nowo-
czesne społeczeństwo. Z obrzeży przesuwa się do samego centrum. Czym zatem jest
taka wędrówka? To odnalezienie swojej przestrzeni, która, z uwagi na stale zmienia-
jące się okoliczności, nieustannie się przemieszcza. Zatem i obecnie nomada napo-
tyka na puste miejsca – pustynię (po-nownie). Jego rzeczywistość jest zawsze nie-
-teraz, a jego miejsce nie-tu. Dlatego człowiek tak trudno odnajduje swoje miejsce
we współczesnym świecie (zbiorze nieskończonych możliwości), gdzie każdego dnia
trzeba dokonywać stale innego wyboru. Tu świat staje się pułapką, miasto, ulica, dom
- demonem, labiryntem, rizomatyczną siecią potencjalności, gdzie przemieszczać się,
znaczy stale błądzić, odkrywać bezmiary nieznanego, innego, obcego.
W takich warunkach jednostka czy zbiorowość niejednokrotnie staje przed no-
madyczną koniecznością odnalezienia swojego miejsca, swej przestrzeni, reletywi-
zacji swego tu i teraz. Ciekawą próbę określenia miejsca zaproponował amerykański
badacz Yi-Fu Tuan:
„Przestrzeń jest w zachodnim świecie powszechnie przyjętym symbolem
wolności. Przestrzeń stoi otworem, sugeruje przyszłość i zachęca do działania
(...). Zamknięta i uczłowieczona przestrzeń staje się miejscem. W porównaniu
z przestrzenią, miejsce jest spokojnym centrum ustalonych wartości. Istotom
ludzkim potrzebne jest zarówno miejsce, jak i przestrzeń (...). Miejsce to bez-
pieczeństwo, przestrzeń to wolność: przywiązani jesteśmy do pierwszego i tę-
sknimy za drugą. Nie ma lepszego miejsca niż dom21.”
20 Por. Martínek L.: Palimpsest. Prostor, Praha 1996, s. 21.

21 Yi-Fu Tuan: Przestrzeń i miejsce. PIW, Warszawa 1987, s. 75.
Współcześnie coraz częściej zakłada się pewną „niedefiniowalność” tożsamości.

Określenie kim się jest, a kim nie – jest, tym samym, rezygnacją z czegoś, czasami
nawet bolesną stratą. Rosi Braidotti w swojej słynnej książce Nomadyczny podmiot
wprowadza tytułowe pojęcie, jako teoretycznie elastyczną definicję współczesnej
podmiotowości, będącej jednocześnie epistemologicznym i politycznym impera-
tywem krytycznego myślenia. Braidotti buduje swoją definicję nomady przeciw-
stawiając go banicie i emigrantowi. Jako postawa intelektualna, nomadyzm opiera
się nie tyle na byciu bezdomnym, co na zdolności od-tworzenia przestrzeni domu
wszędzie22.
5. Wiek XX jest często nazywany wiekiem kryzysu ludzkiej tożsamości. Prze-

niesienie tych przeobrażeń na grunt literacki może skutkować kolejnymi próbami jej
poszukiwania czy redefinicji. Natrafimy na nie także w najnowszej literaturze łużyc-
kiej, próbującej określić swe prawdziwe miejsce w obrębie większej struktury, jaką
jest literatura i kultura środkowoeuropejska. Geograficzne usytuowanie Łużyc nieja-
ko obligatoryjnie narzuca ‘paradygmat otwartości’, uświadamiając jednocześnie nie-
bezpieczeństwo potencjalnej możliwości utraty tożsamości w przypadku zbyt rady-
kalnego otwarcia na wpływy z zewnątrz. Dlatego w literaturze pełniącej przez wieki
funkcje kształtowania świadomości narodowej powstały stereotypy eksponujące siłę
woli, prawość, pracowitość, nostalgiczność, autentyzm lub liryczność23.
Współczesnym przykładem takiej twórczości na Łużycach jest poezja Róžy Do-
mašcyny – uznawanej za, obok Kito Lorenca, najwybitniejszego literata drugiej poło-
wy XX wieku oraz wpółinicjatorkę łużyckiego postmodernizmu. Po debiucie w 1977
roku poetka podejmuje próbę przyswojenia literaturze rodzimej nowych tendencji –
tym nowym staje się, obca dla łużyckiej literatury, tzw. poezja kobieca. Poetka zmie-
nia podejście do konwencjonalnego, już wcześniej opisanego, problemu tożsamości
w nowoczesnym świecie. Czuje się nie tylko Łużyczanką, ale także obywatelem Nie-
miec, Europy, świata. Domašcyna rozpoczyna nową grę, a jednocześnie nowy etap w
literaturze łużyckiej. Próba odszukiwania się w wielokontekstowej rzeczywistości to
de facto eksploracja i jawna ekspozycja swej jednostkowej tożsamości (na poziomie
22 Por. Braidotti Rosi: Nomadic Subjects – embodiment and sexual difference in contemporary feminist the-
ory. Columbia University Press 1994.
23 Por. Tokarz B.: Przestrzeń utekstowiona. W: Cywilizacja – przestrzeń - tekst. Red. L. Miodyński.
Wydawnictwo UŚ, Katowice 2005, s.21.
Wspomniany artykuł poświęcony jest specyfice literatury słoweńskiej. Podobieństwo przedstawianych
przeze mnie faktów z tezami zaproponowanymi przez Autorkę dały mi możliwość prezentacji cytowa-
nych fragmentów w odniesieniu do Łużyc.
transkulturacyjnym), skrajne zsubiektywizowanie wypowiedzi lirycznej oraz świado-

me odejście od patriotycznego imperatywu determinującego obraz wielu małych lite-
ratur słowiańskich już od czasów Odrodzenia Narodowego. Potwierdzeniem działań
podjętych przez poetkę stają się tomiki wierszy – Wróćo ja do dopředka du (Znów idę
do przodu, 1990) oraz napisany po niemiecku (sic!) Patrzący zza płotu (Zaungucker,
1991). Wytyczony przez pisarkę kurs odnajdziemy w jej kolejnych publikacjach: Pře
wšě płoty, 1994; Zwischen gangbein und springbein, 1995; Der Hase im Ärmel, 1997;
Selbstredend selbwiet selbdritt, 1998; Kunstgriff am netzwerg, 1999; Pobate bobate,
1999. Tworząc w dwóch językach Domašcyna asymiluje elementy niemieckie w ję-
zyku łużyckim, wzbogacając go tym samym – wydaje się jednak, że i język niemiecki
również zostaje przez pisarkę wyposażony w dodatkowe elementy, poszerzające jego
perspektywę semantyczną.
Jedną z najciekawszych i najbardziej spektakularnych prób nawiązania do, roz-
poczetej już w XIX wieku, problematyki tożsamościowej oraz rozrachunku z nią po-
dejmuje Kito Lorenc w jednym z najlepszych swoich dzieł literackich – w wydanej
w 1995 roku sztuce Die wendische Schiffahrt 24. W dramacie tym autor powraca do,
obecnej już w łużyckiej literaturze, gry toposem wyspy, rozumianej (jak już pamię-
tamy, od czasów Čišińskiego) jako kultura i język łużycki. Lorenc bardzo umiejęt-
nie żongluje symbolami, rozpoczyna intelektualną grę: wyspa - łódź – morze. Jest
to oczywiste intertekstualne nawiązanie do wspomnianego cyklu Helgoland. Bawiąc
się konwencją i językiem niemieckim (sic!) ostatecznie uzyskuje zamierzony efekt,
grę słów (wyspa/ę pochłania morze). Tak więc kto kogo pochłania? Który żywioł,
woda czy ziemia, w tej walce jest silniejszy. Lorenc sugeruje, że rozwiązaniem tego
problemu będzie raczej ruch – wyjście poza konwencje – czas opuścić wyspę i wejść
na łódź - i płynąć przez morze. Teraz łódź staje się wyspą, która swobodnie prze-
mieszcza się po wodzie – dzięki niej istnieje i w niej odnajduje swój sens – prawdzi-
wą wolność, która najpełniej wyraża się w prawie do zachowania swojej tożsamości
i odmienności.
Najnowsze propozycje łużyckie do złudzenia przypominają gry postkolonialne
gdzie obca/duża kultura, nowy świat i zamieszkujący ten świat Inni nie tylko ‘czytają’,
interpretują i oceniają kulturę małą lecz także sami są interpretowani i czytani. Tym
samym dookreślana jest zarówno instytucja interpretatora jak i interpretowany tekst,
ubierany jest w kolejne znaczenia25.
24 Lorenc K.: Die wendische Schiffahrt.

25 Skucha Mateusz: Kłębowisko postkolonii. Božidara Jezernika Dzika Europa. Bałkany w oczach zachod-
nich podróżników. W: „Recenzje i omówienia”15/10/07 nr3 (3)
6. Jak pisze Lubomír Martínek: (…) pochodzenie kulturowe faktycznie unie-

możliwia przełamanie pewnej bariery. Nie można bowiem zniszczyć reguł swoje-
go postępowania, pozbyć się swoich zwyczajów, zarówno tych dobrych jak i złych,
wymazać z pamięci swoich przekonań. Pochodzenie kulturowe prawie doskonale
eliminuje możliwość odnalezienia nowej tożsamości, bez względu na siłę oddziały-
wania innych czynników z zewnątrz. W ten sposób indywidualna tożsamość stając
się ograniczeniem, z drugiej strony pomaga także szukać, opartych na tych naszych
subiektywnych wyobrażeniach, bliskiego nam świata podobnych gestów, humoru,
reakcji itp.26 To próba transkulturacyjnej asymilacji elementów obcych z silnym ak-
centowaniem swej indywidualności w sensie jednostkowym etnicznym, kulturowym.
Literatura łużycka kreuje paradygmat nomadycznej tożsamości w ruchu, której
celem jest nieustanne redefiniowanie tożsamości narodowej, społecznej, kulturowej.
To proces niejako wymuszony. Odpowiedzi na wciąż stawiane pytania kim jestem?,
skąd jestem? ciągle ją wprowadzają na, nieustannie przemieszczającą się, pustynię.
Brak w tej mozolnej wędrówce złudzeń co do kresu, w ruchu odnajdywana jest je-
dyna nadzieja na przetrwanie, na nadanie nowych kształtów rdzennym elementom
łużyckiej kultury. Prawdą jest bowiem, że w miejscu gdzie kończą się wpływy lite-
ratury niemieckiej, zaczyna się etnocentryczna enklawa łużyckiego folkloru. W ten
sposób konstytuowana tożsamość kulturowa Łużyczan jest wypadkową konfrontacji
elementów rodzimych z obcymi.
Ze względu na inne uwarunkowania historyczne i geopolityczne odrębność łu-
życkiej świadomości narodowej przetrwała w zmaganiu z wielością i obcością. Wzor-
ców zbiorowego zrzucania więzów prawie nie było w przestrzeni mentalnej Łuży-
czan, a mimo to naród wciąż trwa dzięki swej kulturze, językowi i literaturze. Ska-
zany na współistnienie w strukturze wielonarodowościowej poszukuje identyfikacji
w wielości, godząc się na kompromisy umożliwiające zachowanie tego co własne:
język i wewnętrzne poczucie własnej odrębności (literatura, obyczaj, system warto-
ści). Mechanizmy tożsamościowe zbiorowości zostały umieszczone na poziomie jed-
nostki, która chroniąc siebie chroni to, co wspólne. Wchodzi więc w dialog z obcymi
kulturami i językami przez pryzmat własnych oczekiwań i uwarunkowań, korzysta-
jąc bardziej z inspiracji niż z wpływu gotowych wzorców obcych, które składają się
tekst zaczerpnnięty jednak z: http: //teksty.bunkier.art.pl/?id=21

26 Por. L. Martínek: Nomad’s Land. Prostor, Praha 1994, s.11
na obraz samoidentyfikującej się kultury łużyckiej27, kultury ludności, porównanej

przez Dietricha Scholze do topniejącej bryłki lodu... 28
7. Przedstawione paradygmaty świadczą o naturalnym i pozytywnym procesie

rozwoju literatury łużyckiej oraz wskazują na jej swoistość. Motywy drogi i wędrówki
stają się narzędziem do właściwego jej odczytania: odczytania literatury dynamicz-
nej, która będąc integralną częścią labiryntu i chaosu współczesności stara się zaak-
centować własną odrębność i niepowtarzalność.
LITERATURA:
Bauman, Zygmunt. Ponowoczesne wzory osobowe. W: Dwa szkice o moralności ponowoc-

zesnej. Warszawa: Instytut Kultury, 1994.
Bokszański, Zbigniew. Tożsamość, interakcja, grupa. Łódź: Wyd. Uniwersytetu Łódzkiego,
1988.
Braidotti, Rosi. Nomadic Subjects- embodiment and sexual difference in contemporary
feminist theory. New York: Columbia University Press, 1994.
Chěžka, Jurij. Serbska poezija. Jurij Chěžka. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowi-
na, 1987.
Cymbrowski, Borys. Tożsamość etniczna w procesie przemian. Studium socjologiczna na
przykładzie Serbołużyczan. Katowice, 2000.
Čišiński, Jakub Bart. Zhromadźene spisy. Zwjazk III Liryka. Budyšin: Ludowe
nakładnistwo Domowina, 1969.
Jędrzejko, Paweł. Ślady na oceanie. Refleksje nad myśleniem magicznym i prozą Lucjana
Wolanowskiego.
Kosyk, Mato. Serbska poezija. Mato Kosyk. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina,
1983.
Lorenc, Kito. Die wendische Schiffahrt. Bautzen, 1995.
Martínek, Lubomír. Nomad’s Land. Praha: Prostor, 1994.
Martínek, Lubomír. Palimpsest. Praha: Prostor, 1996.
27 Tokarz B.: Przestrzeń utekstowiona. W: Cywilizacja – przestrzeń - tekst. Red. L. Miodyński. Wydawnictwo
UŚ, Katowice 2005, s.16
28 Scholze D: Literatur als Faktor der Identitätsbildung bei den Lausitzer Sorben. W: Nationale Minderheiten
und Minderheitenpolitik in Deutschland im 19. Jahrhundert. Red. H. Hahn, P. Kunze. Berlin 1999, s. 176
Nikitorowicz, Jerzy. Pogranicze, tożsamość, edukacja międzykulturowa. Białystok: Trans

Humana, 1995.
Scholze, Dietrich. Stawizny serbskeho pisomstwa 1918-1945. Budyšin: Ludowe
nakładnistwo Domowina, 1998.
Szczepański, Jan. Korzeniami wrosłem w ziemię. Poznań: Wydawnictwo NAKOM, 1993.
Tokarz, Bożena. Przestrzeń utekstowiona. W: Cywilizacja – przestrzeń - tekst. Red. L.
Miodyński. Katowice: Wydawnictwo UŚ, 2005. 13-22.
Tuan, Yi-Fu. Przestrzeń i miejsce. Warszawa: Tłum. A Morwińska. PIW, 1987.
Konrad Włodarz
IDENTITY TRANSFORMATION – ANALYSIS OF THE

MOTIF OF THE ROAD IN SELECTED WORKS OF
THE 20TH CENTURY SORBIAN LITERATURE
Abstract: The text raises the question of identity exploration in Sorbian literature. It
continuously transforms and redefines - confronted with another culture and language. This
process is perfectly reflected by the theme of the road. The movement is an attempt to know
and understand other contexts, and thanks to them - own identity. Still there are questions
‚who we are’. Being a small but integral part of the contemporary labyrinth and chaos Sorbian
literature is trying to accentuate its own individuality and uniqueness.
Keywords: Sorbian literature, cultural domination, a theme of the road, identity

Vol. 3, No. 1 (2012): 199-218. 199
UDC 81'27
Mgr Natalia Budohoska1

University of Warsaw
Institute of English Studies
Poland
LINGUISTIC IDENTITY VERSUS NATIONAL

IDENTITY: THE PLACE OF ENGLISH IN POST-
COLONIAL KENYA AND MALAYSIA
Abstract: Considering over 40 indigenous tribes, each with its own language, living in
Kenya and three major ethnic groups in Malaysia, the Malay, Indians and the Chinese, such
ethnic heterogeneity must lead to a certain degree of linguistic heterogeneity within these
two national identities. Consequently, the paper will deal with the linguistic heritage and ex-
plain the place of English in these two multicultural and multilingual countries. The mate-
rial for this contribution comes from a survey carried out by the author in Kenya and Ma-
laysia. The aim of the paper is to study the natural cultural setting of all languages spoken
non-natively on a daily basis in these two countries and to categorize the role of English as
opposed to other languages spoken in Kenya and Malaysia. A subsidiary goal is an effort at
identifying the language which functions as a conscious symbol of identity and cultural her-
itage, regardless of the fluency achieved, and which is used as a tool for everyday communi-
cation and as a lingua franca.
Keywords: sociolinguistics, linguistic fieldwork, linguistic identity
Introduction: identity in a multilingual reality
Kenya and Malaysia had been chosen as the objects of this study because of their
mixed tribal and ethnic populations, which provided a diverse linguistic environ-
ment for the English language to evolve in throughout and after the period of coloni-
zation. Such a diversity of cultures, heritages and languages leads to complex identi-
ties expressed across languages. Outside linguistics the term “identity” covers a wide
range of concepts and this study follows Mendoza-Denton’s narrowed down scope of
1 n.budohoska@uw.edu.pl
200 | Natalia Budohoska
meaning as “the active negotiation of an individual’s relationship with larger social

constructs, in so far as this negotiation is signalled through language(...)” (2002, 475).
In the attitude towards sociolinguistic studies the opinion of Le Page (1997, 18)
that “we are all (…) to some extent linguistic chameleons, depending on the identity
we are trying to project in any particular context.” was also shared here. In countries
like Kenya and Malaysia where a number of languages are spoken daily by most of
the population language problems appear to be a regular addition to the everyday
events through regularly using several languages in different contexts. Numerous fac-
tors have resulted in the situation in which Whiteley’s claim that “the use of a particu-
lar language comes to be characteristic of a particular social domain in much of the
same way that domains are characterized in England by varieties of English.” (1974,
1) is even more valid today than it was almost 40 years ago and it is difficult to speak
about language choice without considering the context of its use.
Examining the case of Kenya, we could differentiate three such domains with
different languages used respectfully. First would be the local tribal languages, which
may be linked to the rural homestead, family or traditional values. Second, Kiswahili2
may be associated with town life, trade, blue-collar workers and unskilled labourers.
And third, English refers to government, high status jobs and education.
In Malaysia there are three major ethnic groups: the Malay, the Chinese and the
Indian, each of them having their own respective language: Malay, Chinese and in the
case of the Indian population mostly Tamil. As regards the Chinese informants they
used several dialects, including most commonly Mandarin, Cantonese, Hakka and
Hokkien, but for the purpose of this study they have been included under one gen-
eral label of Chinese. These languages will be associated with the family life and pro-
fessional life of the corresponding ethnic groups. Malay is the national language of
education, but the state confronted with the populations of different linguistic back-
grounds allows also for vernacular schools, which provide education in Chinese and
Tamil. English is present in the school as an obligatory subject. It is also widely used
for international communication and to some extent as an intra-national language.
In order to be precise in describing a complex linguistic situation Clyne (1997,
301) draws attention to the fact that “[a]t the societal level or national level, we have
to distinguish between “official” and “de facto” multilingualism.”. In Kenya, English
is an official language together with Kiswahili. In Malaysia, on the other hand, the
official language is only Malay. Kenya is “officially” a bilingual country and a mul-
2 The term Kiswahili instead of Swahili is used as to refer to this language specifically in Kenya and not
all of Africa
Linguistic Identity Versus National Identity: The Place | 201
Of English In Post-Colonial Kenya And Malaysia
tilingual one in reality. Looking at Malaysia’s official language status it is “officially”

a monolingual country but “de facto” a multilingual one with all of the ethnic lan-
guages and English widely used in everyday life by a large proportion of the society.
In the case of these two countries we can therefore speak of “societal multilin-
gualism” (Clyne 1997, 302) where the choice of language depends on social variables
and the national languages are official lingua francas.
Aims of this study
Since the “(…) indigenous African and Asian languages have survived the impact
of colonization far better than their counterparts elsewhere (…)” (Mesthrie 2008, 24),
English in Kenya and Malaysia found its place mostly as the complementary language
although it is difficult, to estimate how many people speak English in post-colonial
countries because the answer depends on how we ask. To a direct question it is very
rare to hear a negative answer, due to prestige associated with the English language,
but on closer inspection the informants may fail to present the knowledge of English
exceeding or even reaching 1 on a scale from 1 to 5 (Budohoska 2010, 39-40).
Apart from numerous similarities, there is also an important difference between
Kenya and Malaysia. According to the African writer Ngugi (cf. Kachru 2006, 76),
during the colonial period and even today African countries continue to be defined
by people from the outside but even by themselves with reference to the languag-
es of Europe used by the colonists as English-speaking, French-speaking or Portu-
guese-speaking African countries. In the case of Kenya, Ngugi speaks of the African
thought being imprisoned by the English language and its Western cultural conno-
tations. In Asia this issue does not appear and the countries managed to build very
strong identities based on their national languages where English seems to be more
a language in Asia rather than of Asia (Kachru 2009, 324). This fact clearly distin-
guishes these two continents and the experiences of the people who are living within
very different colonial heritages. What these countries have in common are multilin-
gual citizens with complex individual and collective identities.
In general terms, “[s]ociolinguistics is concerned with describing language use
as a social phenomenon and, where possible, it attempts to establish casual links be-
tween language and society (…).” (Coulmans 1997, 2). In order to do that, precise
numbers of speakers are required. However, in the post-colonial context “ [n]o lan-
guage census exists for a great majority of countries. And where these censuses do
exist, many are unreliable because of lack of good enumeration techniques.” (Ver-
doodt 1997, 33). Therefore instead of relying on demographic statistics that would,
among other things, include information about the informants’ linguistic repertoire
but without considering the domains in which a multilingual chooses to use partic-
ular languages a customised survey was constructed, inspired by Whiteley (1974),
which would reflect linguistic identities through particular domains where each lan-
guage is used. Without specifying the domains it is difficult to estimate how many
people know or use English and local languages in post-colonial countries.
Because “[m]other tongue claims by individuals may change from one census
to another.” (Verdoodt, 1997, 34) and as Schmied (2009, 192) bluntly put it: “[s]ince
English gives prestige, informants’ self-evaluations are unreliable (...)” what needed
to be constructed was a survey that would measure something else than just com-
petence in a language or its prestige. Instead of trying to merely count the speak-
ers of English in Kenya and in Malaysia and distinguish native or first from second
language speakers, this survey concentrated on the aspect of identity and context of
use. The aim was to check what Kenyans and Malaysians choose as languages that
represent them in their own judgment in the particular circumstances of this kind
of interview without necessarily confronting it with the real state of affairs. Realiz-
ing also that this identity may change according to the languages available to them if
assessed in another interview by a different person.
The goal of this sociolinguistic study, therefore, was to empirically clarify the
status of the English language in the two ex-colonies taking into consideration the
domains of use. This survey reveals information about spoken, or living languages,
which allowed to identify the languages the informants wanted to be identified with,
regardless of fluency or frequency of use.
Methodology
The “multi-person single-interview survey” (Dorian 2001, 144) presented in Ap-

pendix 1, was carried out on a group of 134 Kenyans and 120 Malaysians who were
capable of understanding and answering the questions in English without external
help. Those who could not understand the questions entirely or needed significant as-
sistance in assessing their competence, frequency, etc. were excluded, as their answers
could not be reliable. They were all chosen on the basis of random selection, across the
widest age-range available, in rural and urban areas, including both socially mobile
and immobile. Also, the present study includes people from all walks of life, like: law-
yers, doctors, teachers, businessmen, students, builders, clerks, shop assistants, cooks
and the unemployed, in order to obtain a sample as realistic as possible. The age of the
informants ranged from teenagers to adults, with the youngest informants in both Ke-
nya and Malaysia being 16. Younger people were excluded because of their lack of abil-
ity to assess such abstract concepts as language competence or the frequency of use.
Following Smith’s blunt remark that “(…) any social parameter whatsoever may
be the locus of some linguistic difference. Unfortunately nothing of interest to lin-
guistic theory follows from this.” (1989, 180, cf. Coulmans 1997, 3), this analysis does
not concentrate on such aspects as age, sex, social class, etc. The questions in the
survey concerning these matters were included to assure a reliably versatile group of
informants rather than to provide a basis for any linguistic conclusions. However, in
order to fulfil the main goal of this analysis, i.e. make claims about identity, it would
be impossible to keep the social aspects of language separate.
A significant difference in questionnaire filling had been noticed depending on
the form of answering the questions depending on whether the questions were read
by the informant or read to him aloud. In order to avoid the need of explaining the
tasks, which could have influenced the answers the questionnaire was read aloud and
every question was each time accompanied by an identical brief explanation regard-
less of the informants’ need for one. The goal was to create circumstances as unified
as possible for all the informants. Furthermore, because a unified pattern of answer-
ing the questions was needed in order to assure future comparisons of results as well
as to make sure that all the questions were answered the responses were written down
by the researcher rather than by the informants.
Only informants who claimed English to be their 1st, 2nd or 3rd language with
whatever competence sufficient to be able to answer the questions independently, dis-
regarding the cases of the lack of sufficient knowledge of English were included in the
results. This survey was meant to allow making conclusions about the role and place
of English versus indigenous languages among those who use it actively in Kenya and
in Malaysia based on a descriptive-analytical approach to the data obtained. The re-
sults of this study cannot therefore be extended to these countries as a whole but are
representative only of multilingual speakers who include English in their repertoire.
Because being multilingual implies the possibility of using more than one lan-
guage in daily life answers which included more than one language as reflections of
the real life use were accepted.
Data obtained
The African part of the survey was carried out over a period of two months in
2008 in Kenya. The first portion was conducted in Langata, Nairobi, which is an en-
tirely African neighbourhood of mostly middle-class inhabitants in a very close prox-
imity of Kibera, which is the largest slum in East Africa. This gave the opportunity to
study and understand the dynamics of the Kenyan community necessary for a fur-
ther linguistic analysis. Also other parts of the country were involved, both towns and
villages in order to perform the survey among informants of different backgrounds,
however, significantly fewer speakers of English were found in non-urban areas.
The Asian part of the survey was conducted in 2009 over a period of one month
in Malaysia in various areas of the country. As compared with Kenya it was more
difficult to find informants with a sufficient knowledge of English. Also due to the
widely spread Islam (approximately 60% of the citizens) women were a difficult tar-
get for the survey as often they refused participating in the study because of their
religious convictions. The different status of English underpinned by a different of-
ficial status of this language in these both countries was evident already during car-
rying out the survey.
The data obtained and analyzed includes numbers of informants, information
about the variety of their ethnic backgrounds, their age range, place of birth and res-
idence as well as education obtained and languages spoken. The more precise data
concerned the enumeration of languages according to status in the informants’ lin-
guistic repertoires performed by the informants themselves as reflecting their iden-
tities. The most important questions of the survey concerned the competence in all
of the declared languages according to self-evaluation and frequency of use. More-
over precise domains were named requiring a language choice for each in order to
be able to specify the context of use.
Analysis
On the basis of the collected data, the following aspects were individually anal-
ysed: ethnicity, language choice, competence and frequency of use, domains.
Ethnicity
Figures 1 and 2 show the percentages of informants representing particular

tribes in Kenya and three ethnic groups in Malaysia compared with the real num-
bers in these groups in each of these countries according to the recent statistics.
Fig. 1. Kenya: the number of informants in the survey compared with the statistical data
Fig. 2. Malaysia: the number of informants in the survey compared with the statistical data
In Kenya representatives of a total of 16 tribes covering about two thirds of all

the tribes living in Kenya (depending on the various estimated numbers of tribes)
were found. As to the remaining third, informants with a sufficient knowledge of
English to take part in the survey were not found. In Malaysia representatives of all
three ethnic groups were found with an overrepresentation of the Indian popula-
tion which may be due to the high percentage of Indian population in urban areas
where most of the survey was conducted failing to find a sufficient number of Eng-
lish speaking informants in the rural areas.
Choice of language
The first question concerning linguistic aspects concerned the choice of the first
language of the informants who were 100% trilingual in Kenya, 46% trilingual in Ma-
laysia, while the remaining 54% were bilingual.
The results relevant to this question are presented in Figures 3 and 4 where the
first column reflects how many informants claimed the knowledge of the language, ir-
respective of the level. The following columns respectively show the percentage of in-
formants who claimed each of the languages to be their first, second or third language.
Fig. 3. Kenya: first, second and third language statistical data
Fig. 4. Malaysia: first, second and third language statistical data
In Malaysia nearly 100% of respondents including all ethnic groups claimed to

know Malay, i.e. the official language, whereas Chinese and Tamil in overwhelm-
ing majority of cases where known only to speakers from the corresponding ethnic
groups. In Kenya, 100% claimed the knowledge of their tribal language and Kiswa-
hili.
Tribal languages in Kenya are mostly used as the first or third language: Kiswa-
hili mostly plays the role of the second language and English is equally popular as
first, second or third language.
In Malaysia, ethnic languages are most popular as the first with much lower but
similar results obtained as second and third languages. English is the most important
second language despite the lack of its official status. Chinese and Tamil play only a
marginal role as languages of communication outside these ethnic groups.
Fig. 5. Results for all languages functioning as the first language3
When comparing these two countries we can notice the overwhelming major-
ity of the informants who identify themselves with the corresponding tribal or eth-
nic language, with the result of around 90% in Malaysia, and almost 60% in Kenya.
English is significantly less prominent as the first language in Malaysia where only
just under 6% of respondents identified with it, as confronted with nearly 30% of
informants in Kenya. Also, other lingua francas appear as first languages, Kiswahili
(11.19%) and Malay (5 %).
Fig. 6. Results for all languages functioning as the second language4
3 * Ethnic language according to corresponding ethnic group declared in the survey

** Malay used by informants who declared Chinese or Indian Malay ethnic identity in the survey
4 * Ethnic language according to the corresponding ethnic group declared in the survey
Among the informants, English is more frequent as a second language in Ma-

laysia with a result of just over 70%, while in Kenya it reaches half of that number
(35%), with Kiswahili taking the lion’s share with just over 61%. Thus, tribal and eth-
nic languages are very unpopular in the function of the second language. As regards
Malay, it is declared as the second language by a fifth of informants in Malaysia, more
frequently by those declaring a Chinese ethnic identity.
Fig. 7. Results for all languages functioning as the third language5
Looking at the choice of third language in Kenya this status is shared by rough-
ly a third of all the languages: English, Kiswahili and tribal ones, while in Malaysia
only around 25% of respondents assigned this status to English or to Malay, with
the remaining over 53% of informants, mostly of Malay origin, failing to specify the
knowledge of any third language.
Competence and frequency
The concept of first/native language is not the same worldwide. Depending on

the linguistic choices of the speakers in particular countries this concept changes
and labels need to be adjusted. In multilingual post-colonial countries it is not the
question of which language is used daily or even which was learned as the first. In
this study the numbers assigned to languages spoken as first, second and third were
meant to reflect their speakers’ own view on that matter according to their own cri-
5 * Ethnic language according to the corresponding ethnic group declared in the survey
teria. Because labelling the languages as the first, second and third shows only part
of the picture of identity other questions in the survey were meant to reveal the com-
petence and frequency of use of these languages according to self-evaluation. As has
been mentioned earlier, because research focus was on the aspect of identity rather
than real competence or frequency of use, no attempt has been made to verify the
numbers given by the informants, although at times the impression was that they
might have been over- or underrated. Consequently, the interviews aimed at obtain-
ing numbers the informants would assign to particular languages with reference to
the remaining spoken languages, which reflected their attitude towards these lan-
guages rather than the real state of affairs.
First Second Third Average

Tribe 4.06 4.8 2.24 3.76
English 4.69 4.57 3.95 4.40
Kiswahili 5 4.48 4.16 4.54
Average 4.58 4.61 3.51
Table 3. Kenya: average competence

Ethnic 4.68 4.67 3.91 4.42
English 4.5 3.65 3.04 3.73
Malay* 4.37 3.87 3 3.74
Average 4.63 4.41 3.69
Table 4. Malaysia: average competence6
Tables 3 and 4 show a summary of the results concerning language competence

for all languages spoken in Kenya and Malaysia. Because tribal languages have been
collapsed into one category in order to facilitate generalizations, ethnic languages
were also put into one category in order to compare the situation in the two coun-
tries.
Because Malay is the national language in Malaysia the average competence and
frequency of use, which the informants of different ethnic backgrounds assign to Ma-
lay, was also measured. Malay used by non-Malay citizens was therefore compared
with the lingua franca Kiswahili in Kenya. The percentages for Malay are therefore
counted from the non-Malay number of informants not like in all the remaining lan-
guages from the total of informants participating in the study.
6 * Malay used by informants who declared Chinese or Indian Malay ethnic identity in the survey
As regards tribal languages in Kenya the average result 4.06 for the first lan-
guage choice is lower for the tribal languages than the average for English (4.69) and
Kiswahili (5.0). Also the average for tribal languages used as the second language is
higher than that for the first language but this may reflect the very low number of
informants who labelled their tribal language as the second one, as demonstrated in
Figure 3. The overall average competence in Kenya also reveals that it is Kiswahili
that reaches the highest average of 4.54, higher than English with 4.4 placing tribal
languages last, with the average result 3.76.
In the case of Malaysia the level of competence is in proportion to the position
of the language in an informant’s repertoire. The first language receives the average
higher than the second and third. Ethnic languages show the highest average level
as the first language, statistically before English and Malay used by the non-Malay
informants. As regards overall average competence the results show that the aver-
age level of competence of ethnic languages reaches 4.42 pushing English and Ma-
lay used by the non-Malay informants to an almost equal second position with 3.7.

Tribe 3.44 3.6 2.16 3.06
English 4.97 4.55 3.5 4.34
Kiswahili 4.93 4.52 4.48 4.64
Average 4.44 4.22 3.38
Table 5. Kenya: the average frequency of use

Ethnic 4.68 4.67 3.91 4.42
English 4.5 3.65 3.04 3.73
Malay* 4 4.16 3.54 3.9
Average 4.63 4.41 3.69
Table 6. Malaysia: the average frequency of use7
Tables 5 and 6 present the results of the frequency of use of each language spo-
ken by the informants according to their own self-evaluation. Once again tribal and
ethnic languages as well as Kiswahili and Malay are presented roughly as correspond-
ing equivalents.
The results in frequency of use are in line with those referring to the average
language competence of speakers in both countries. In Kenya, English and Kiswahi-
7 * Malay used by informants who declared Chinese or Indian Malay ethnic identity in the survey
li reach the highest frequency with the prevalence of 1.5 over tribal languages when
used as the first language and similar average results.
In case of Malaysia, the ethnic languages achieve the highest numbers both as
the first language and as an average result higher than English and Malay.
Domains
In a multilingual environment the speaker can actively manipulate the resourc-

es available to him in order to communicate as well as to create identities. In order
to be able to formulate more precise conclusions about the role and place of each of
these languages in Kenya and in Malaysia the aspects of the context of use of all the
languages present in each of these countries have been looked into. The goal of that
was to check which language the informants use in which of the domains of daily
life. This would allow making generalizations about the most interesting aspects of
identity.
This study involves domains such as work or school, family life, contacts with
friends and media including television, press and radio but excluding the Internet
because of its global character. Figures 9 and 10 present the results for Kenya and
Malaysia respectfully. The reason why the results when added up exceed 100% is due
to all of the informants being at least bilingual.
Fig. 8. Kenya: the choice of language according to domains

Fig. 9. Malaysia: the choice of language according to domains
Figures 8 and 9 demonstrate the difference between Kenya and Malaysia already
revealed in the data from Tables 3, 4, 5 and 6. The closest result between Kenya and
Malaysia is achieved in the domain of the media. In both countries English dominates
by far as the most important language of TV, press and radio. But in Malaysia ethnic
languages were indicated by 80% of the informants, which demonstrates that ethnic
languages are also widely represented in the media. In Kenya tribal languages have
very little to offer compared with the English language which together with Kiswa-
hili dominates in press and television. Only 9.7% of informants claimed their use, all
of them when listening to local radio stations and never for television or the press.
Similarly in the domain of family life it is the corresponding tribal or ethnic lan-
guages that dominated with a result of over 65% in Kenya and a massive 95% in Ma-
laysia. English is also present in family life in over 27% of cases in Kenya and slightly
over 13% in Malaysia. These results might have been influenced by the level of pres-
tige of English that the speakers might have wanted to project.
The domains of work and school reveal most discrepancies between the two
countries. In Kenya, English is the most important language used in 79% of cases, as
against 56% in Malaysia. The difference lies in the fact that in Malaysia the most fre-
quently used languages at work and school are the corresponding ethnic languages
- 58%, while in Kenya only around 4.5% of informants admitted using their tribal
language. The difference is partially a consequence of the policies making English,
often supported by Kiswahili, the national language of instruction in Kenya, while

Malaysia apart from education in Malay provides schools for Chinese and Tamil
speaking members of the society.
The least representative is probably the domain describing relationships with
friends as the questionnaire did not include local vernaculars8 which are widely used
by the younger generations. Tribal languages, however seem to be least important
among Kenyan informants with a result of 9.7%, while in Malaysia ethnic languages
dominate in 80% of cases. English achieves similar results. i.e. 36.56% in Kenya and
40% in Malaysia.
Because Malay is the national language in Malaysia its use by people of differ-
ent ethnic backgrounds in their daily lives was also measured and presented as an
equivalent of the lingua franca Kiswahili in Kenya used by non-Malay citizens. The
results show that apart from the domain of family life, Malay has a steady number of
users ranging from 15-20% in the remaining domains.
As additional information the percentage of informants using, among others,
their first language in each of the domains were also included. The results reveal that
in Kenya the highest use of the first language can be observed in the domain of fam-
ily life reaching over 67%, while all the other domains reached only over 30% results.
In Malaysia on the other hand the family life domain similarly reaches the highest
percentage but with a result exceeding 90%. Friends and media reach over 80% re-
sults, while the domain of work reaches the lowest percentage of around 66%, which
is very close to the highest percentage reached in Kenya.
Multilingualism in daily life
Because 100% of the informants in Kenya and 54% in Malaysia claimed the
knowledge of three languages and the remaining 46% of the informants in Malaysia
claimed to know two it was necessary to check if people in their daily lives use all of
8 In the urban areas local varieties of English compromising all of the languages spoken in the country
can be recognized mostly among young speakers who “(…) come together and develop distinct ways
of speaking around their joint enterprises.” (Dyer 2007: 105). Sheng in Kenya, and Manglish in Malaysia
serve as tools for communication among people of different ethnicity allowing them to express identity
in a nationally intelligible way. The choice of official, ethnic or tribal languages or of English strictly lim-
ited by social factors leaves room for Sheng and Manglish to flourish. The domain of friends is therefore
probably the least representative as it does not include the local vernaculars of Sheng and Manglish
since to a researcher from outside the level and context of use was rather unwillingly revealed, blurring
the results. Especially in Nairobi, Kenya, one is exposed to the omnipresence of Sheng in the streets, but
it is extremely difficult to gain sufficient trust from the respondents to include it in their answers.
these languages. Consequently, the domains specified in the survey were divided into
two groups: active, grouping work or school, family and friends, and passive referring
to the media as a considerable difference in results was found when distinguishing the
active from passive kind of performance in a language in Kenya. The main aim was to
check whether in reality all of the informants are at least bilingual in their daily lives.
After analyzing the answers to the questions about use of a particular language
in the domains, the survey confirmed that in Kenya over 97% of informants used
more than one language in their daily life, at work, with family and friends. In Malay-
sia, however, this question permitted to reveal a group of almost 30% of informants
who specified only one language for the same domains. The domain of media proved
to be slightly different since in Kenya English is the main language of television, press
and radio and it is also very significant in Malaysia.
For individuals, “normative” definitions which require the speakers termed bi-
or multilingual to have an equal competence in the languages, acquire them simulta-
neously or use them in the same contexts have proved unrealistic (Haugen 1973, cf.
Clyne 1997, 301). The contemporary definitions of multilingualism would be some-
thing like “using more than one language” or simply “competence in more than one
language” because knowing a language does not immediately imply using it. As can
be seen in the case of Kenya and Malaysia where the results of the survey have shown
that traditionally viewed language competence and frequency of use are not the only
features directly linked to the multilingual status of the informants.
When analysing multilingual societies we are able to distinguish “symmetrical
multilingualism” and “asymmetrical multilingualism” (Clyne 1997, 306), these terms
referring to the status of each of the languages present in a country as compared with
others. The different roles and contexts of use may be assigned but all the languages
should be used to a similar extent. In the case of Malaysia the domains have in ma-
jority revealed a certain linguistic pattern while in Kenya such a pattern is difficult
to distinguish and all of the domains should be discussed individually. This might
be due to a different status of official languages in these countries.
There exists a myth in language planning that cohesion on a national level is possi-
ble only through monolingualism (Kedourie 1961, Isajiw 1980, cf Clyne 1997, 307). But
Kenya and Malaysia are proving that unity within the diversity of languages is possible.
Languages play a crucial role in social interaction but more importantly serve as tools
for transmitting cultural and social values. The use of a minority language is a bound-
ary making, excluding factor or a sign of solidarity. Certain languages are connected
with prestige, other with the working environment. The choice of a particular language
reveals information about the speaker and about the social context of the utterance.
Summary
On the basis of the evidence adduced above some tentative conclusions concern-
ing the role of English in Kenya and Malaysia can be formulated. First of all it has been
shown that knowing English in Kenya and Malaysia implies multilingualism. Within
the linguistic repertoire of the speaker English gains a different role depending on a
country’s particular linguistic context and the political decisions concerning language
policy. In Kenya English shares a co-official status with Kiswahili while in Malaysia it
functions without a legal framework only as a legacy of the colonial period.
Bilingualism and multilingualism in a post-colonial reality no longer refer to
equal competence in two or more languages but might refer to languages used on
a daily basis, regardless of competence. Competence and frequency of use in a lan-
guage do not therefore correspond to the language status in the informants’ linguis-
tic repertoire. Labels given to languages may function strictly as reflections of iden-
tity and on the one hand an advanced knowledge of a language is not indispensible
to use it in professional life, while on the other, a language of very low competence
might be labelled as the first language for reasons of prestige (English) or respect for
traditional values (tribal and ethnic languages).
Ethnic and tribal identity is hence part of national identity in multilingual and
multicultural countries. In Kenya tribal identity is very important and tribal languag-
es in almost 60% of cases are labelled as first language, but in practice English and
Kiswahili are more widely used outside of family life. In Malaysia ethnic identity also
dominates (90%) but the ethnic languages are also widely used in all fields of daily
life. In general terms English in Kenya is a language of national communication – a
lingua franca, while English in Malaysia functions as a second language, also widely
used for international communication. Apart from English, Kiswahili and Malay play
very significant roles as second languages used across tribal and ethnic language bar-
riers, however strictly as utilitarian tools of communication.
BIBLIOGRAPHY:
Abdulaziz, Mohamed. H. “East Africa (Tanzania and Kenya).” In English around the
world, ed. Jenny Cheshire. Cambridge: Cambridge University Press, 1991. 391-401.
Bloomfield, Leonard. Language. New York: Holt, Rinehart and Winston, 1933
Bolton, Kingsley, and Braj B. Kachru (eds.), World Englishes. Critical concepts in linguis-
tics. 6 vols. Abingdon, Oxon: Routledge, 2006.
Budohoska, Natalia. “Language as a means of expressing identity in a multilingual real-

ity: the place of English in Kenya today”. Anglica 20 (2010): 37-52.
Chambers, James K ., Peter Trudgill, and Nathalie Schilling-Estes, The handbook of lan-
guage variation and change. Oxford: Blackwell, 2002.
Chellah, Shobhana L. “The role of text collection and elicitation in linguistic fieldwork.”
In Linguistic fieldwork, eds. Paul Newman and Martha Ratliff. Cambridge: Cam-
bridge University Press, 2001. 152-166.
Cheshire, Jenny. English around the world. Cambridge: Cambridge University Press, 2001.
Central Intelligence Agency. Kenya and Malaysia. In The world factbook [On-line]. 2010.
Available at www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/.
Clyne, Michael. “Language and identity”. In The handbook of sociolinguistics, ed. Florian
Coulmans. Oxford: Blackwell Publishers Ltd, 1997. 315-327.
Coulmans, Florian. The handbook of sociolinguistics. Oxford: Blackwell Publishers Ltd,
1997.
Dimmendall, Gerrit J. “Places and people: field sites and informants.” In Newman and
Ratliff (eds.), 55-75.
Dorian, Nancy C. “Surprises in Sutherland: linguistic variability amidst social unifor-
mity.” In Newman and Ratliff (eds.), 133-151.
Dryer, Judy. “Language and identity.” In C. Llamas – L. Mullany – P. Stockwell (eds.),
101-108.
Evans, Nicholas. “The last speaker is dead – long live the last speaker.” In Newman and
Ratliff (eds.), 250-281.
Everett, Daniel L. “Monolingual field research.” In Newman and Ratliff (eds.), 166-188.
Gil, David. “Escaping Eurocentrism: fieldwork as a process of unlearning.” In Newman
and Ratliff (eds.), 102-132.
Hale, Ken. “Ulwa (Southern Sumu): the beginnings of language research.” In Newman
Hyman, Larry H. “Fieldwork as a state of mind.” In Newman and Ratliff (eds.), 15-33.
Kachru, Braj, Yamuna Kachru and Cecil L. Nelson. The handbook of world Englishes.
Chichester: Wiley–Blackwell, 2009.
Labov, William. Sociolinguistic patterns. Philadelphia: University of Pennsylvania, 1991.
Le Page, Robert B. “The evolution of sociolinguistics theory of language.” In Coulmans
(ed.), 15-32.
Llamas, Carmen, Louise Mullany, and Peter Stockwell (eds.). The Routledge companion
to sociolinguistics. Abingdon, Oxon: Routledge, 2007.
Maddieson, Ian. “Phonetic fieldwork.” In Newman and Ratliff (eds.), 211-229.
Mc Laughlin, Fiona, and Thierno Seydou Sall. “The give and take of fieldwork: noun
classes and other concerns in Fatick, Senegal.” In Newman and Ratliff (eds.), 189-210.
Mendoza-Denton, Norma. “Language and identity.” In Chambers, Trudgill and Schil-
ling-Estes (eds.), 475-499.
Mesthrie, Rajend. Varieties of English. Vol. 4. Africa, South and Southeast Asia. Berlin:
Mouton de Gruyter, 2008.
Mithun, Marrianne. “Who shapes the record: the speaker and the linguist.” In Newman
Newman, Paul, and Martha Ratliff (eds.). Linguistic fieldwork. Cambridge: Cambridge
University Press, 2001.
Rice, Keren. “Learning as one goes.” In Newman and Ratliff (eds.), 230-249.
Schmied, Josef. “East African Englishes.” In Kachru, Kachru and Nelson (eds.), 188-202.
Skandera, Paul. Drawing a map of Africa. Idiom in Kenyan English. Tübingen: Gunter
Narr Verlag, 2003.
Tabouret-Keller, Andree. “Language and identity.” In Coulmans (ed.), 301-314.
Trudgill, Peter. Sociolinguistics. An introduction to language and society. London: Pen-
guin Books, Ltd., 2000.
Verdoot, Albert, F. “Demography of language.” In F. Coulmans (ed.), 33-44.
Whiteley, Wilfred H. Language in Kenya. Nairobi: Oxford University Press, 1974.
1. MALE / FEMALE 2. AGE:

3. TRIBE/ETHNIC GROUP:
4. PLACE OF BIRTH (circle): village / town / city
5. PLACE OF RESIDENCE (circle): village / town / city
6. EDUCATION: 7. OCCUPATION:
8. FIRST LANGUAGE: 9. SECOND LANGUAGE:
10. THIRD AND OTHER LANGUAGES:
11. FIRST LANGUAGE OF SPOUSE:
OF PARENTS:
12. LANGUAGE COMPETENCE:
5 – VERY WELL, FLUENTLY, CAN TALK ON ANY TOPIC
4 – ENOUGH FOR MOST CONVERSATIONS
3 – QUITE A LOT
2 – ENOUGH FOR SIMPLE CONVERSATIONS
1 – VERY LITTLE
13. WHICH LANGUAGE DO YOU USE:
- AT WORK:
- TALKING TO FRIENDS:
- TALKING TO FAMILY:
14. WHICH LANGUAGE DO YOU USE:
5 – REGULARLY, EVERY DAY
4 – AT LEAST ONCE A DAY
3 – QUITE OFTEN (SEVERAL TIMES A WEEK)
2 – FROM TIME TO TIME (ONCE A WEEK)
Appendix 1. The survey used for this study

Natalia Budohoska
ЈЕЗИЧКИ ИДЕНТИТЕТ НАСУПРОТ НАЦИОНАЛНОМ

ИДЕНТИТЕТУ: МЕСТО ЕНГЛЕСКОГ ЈЕЗИКА У
ПОСТКОЛОНИЈАЛНОЈ КЕНИЈИ И МАЛЕЗИЈИ
Aпстракт: С обзиром на више од 40 аутохтоних племена у Кенији, од којих сва-
ко има сопствени језик, као и на постојање три велике етничке групе у Малезији
(Малајци, Индијци и Кинези), таква етничка хетерогеност мора довести до одређеног
степена језичке хетерогености у оквиру ова два национална идентитета. Сходно то-
ме, рад ће се бавити језичким наслеђем и објаснити место енглеског језика у ове две
мултикултурне и вишејезичне земље. Материјал за овај рад долази из истраживања
спроведеног од стране аутора у Кенији и Малезији. Циљ рада је да проучи природну
културну поставку свих нематерњих језика који се говоре на дневном нивоу у ове две
земље, као и да се категоризује улога енглеског у односу на остале језике који се гово-
ре у Кенији и Малезији. Супсидијарни циљ је покушај да се идентификује језик који
функционише као свесни симбол идентитета и културног наслеђа, без обзира на по-
стигнуто знање језика, а који се користи као средство за свакодневну комуникацију
и као лингва франка.
Kључне речи: социолингвистика, језичко теренско истраживање, лингва фран-
ка, језички идентитет

Vol. 3, No. 1 (2012): 219-236. 219
UDC 004.738.5(497.6 Republika Srpska)

Dr Tatjana Tapavički Duronjić1

Univerzitet u Banja Luci
Fakultet političkih nauka
Studij novinarstva i komunikologije
Bosna i Hercegovina (Republika Srpska)
PRIBLIŽAVANJE DIGITALNOJ KULTURI:

„OKUPANI BITOVIMA“ KAO KONTAKT
GENERACIJE U REPUBLICI SRPSKOJ
Apstrakt: U radu se zastupa mišljenje o nastajanju novog medijskog doba nazvanog
postepoha s namerom da se istakne zrela faza informacionog društva koja je nastala u pro-
cesima medijskog približavanja i standardizacije informaciono-komunikacionih platformi.
Razvojna geneza informacionog društva prikazana je kroz koevolutivne procese u svetskoj
medijsaferi, prostoru delovanja masovnih medija. Ali, i kao kretanje od kulta brojeva, pre-
ko industrijskog scenarija do pojave kompjuterske kulture u kojoj „okruženi bitovima“ ra-
stu generacije sposobnih korisnika IT. Namera je pokazati deo digitalne kulturu u lokalnom
okruženju posmatrane kao geopolitički udeo, odnosno participacija lokalnog u globalnim
procesima standardizacije internet komunikacije. Analiza lokalnog okruženja biće svesno
ograničena na svega nekoliko elemenata, pozivajući se na izdvojene završne rezultate nekih
istraživanja, koja pokazuju kompetencije i zrelost generacije novih korisnika IT - posmile-
nijumske generacije, zbog posedovanja posebnih IT kompetencija, neophodnih komuni-
katorima postepohe. Lokalni ugao postepohe posmatran je kroz četiri vrline infomacionog
društva – decentralizaciju, globalizaciju, harmonizaciju i osnaživanje. Element decentraliza-
cije u ovom radu je prostorni kontekst Republike Srpske, globalizacija je predstavljena kao
standardizacija u procesima približavanja globalnoj digitalnoj kulturi, a harmonizacija kao
posledica ujednačene penetracije IT u Republici Srpskoj. Proces osnaživanja shvaćen je kao
skup decenijskih procesa koji su doveli do premeštanja Republike Srpske iz jednog razvoj-
nog nivoa u drugi.
Ključne reči: postepoha, medijasfera, postmilenijumske generacije, osnaživanje, Re-
publika Srpska
1 suncokrett7@blic.net (Tatjana Tapavički Duronjić, University of Banja Luka, Faculty of Political Sciences,
Bosnia and Hercegovina)
Živimo u mas-medijskoj2 postepohi čiji smo savremenici u ranoj fazi njenog

nastajanja. Obrisi “starog i novog” još se mešaju, traju još uvek procesi “nastajanja
i nestajanja” ili kako bi to rekao Fidler (2004) neke informacione tehnologije reme-
dijalizuju druge (novi mediji stare), druge koevoluiraju i medijamorfoziraju osavre-
menjujući stare informacione, komunikacione i medijske platforme. Globalna medi-
jasfera, prostor delovanja medija, naglašeno je internetizovana. “Usisana” od strane
interneta i kompjuterske kulture, bitno je određena internetom i, kao tehnološkom
infrastrukturom i, kao medijem. Medijasfera je u “post” fazama, zrelim periodima
svog razvoja. Ona je standardizovana i harmonizovana kontinuiranim procesima
preselenja i približavanja medija prema internetu, kao opštem medijskom prostoru i
zajedničkoj platformi svetske komunikacije. Blagosloven kao tehnologija i blagoslo-
ven od ljudi-korisnika, internet proširuje prostor medijasfere i svojim informacionim
i komunikacionim performansama olakšava procese ujednačavanja informacionih i
tehnoloških potencijala medija.
Vreme je postmedija, globalne pismenosti, standardizacije i harmonizacije i jed-
nog i drugog. I sfera društvenih odnosa je medijatizovana. Čitav svet kontinuirano
uranja u novu tehnologiju. Digitalna sloboda za svakoga dominantan je nacrt za ra-
zvoj medija, medijske produkcije i diseminacije u 21. veku, posebno osnažene deka-
du pre, nakon donošenja Telekomunikacionog akta (Telecommunications Act) 1996.
godine u SAD-a. Procesi tehničke, informacione i kulturne konvergencije, koji su se
paralelno odvijali u globalnoj medijasferi, prostoru delovanja svetskih medija, stvo-
rili su mediološki i komunikacioni kontekst za nastavak procesa približavanja me-
dijskih potencijala. Približavanje komunikacionih kanala istovremeno je izazvalo i
procese ujednačavanja informacionih i komunikacionih potencijala medijskih si-
stema u celini, shvaćenih i kao uređen, poseban sistem informacionog prostora, ali i
kao pojedinačni tehnički komunikacioni kanal. Dakle, i na makro i na mikro planu.
Procesi približavanja i procesi ujednačavanja medija u informacionom druš-
tvu, dakle, u zreloj fazi razvoja informacionog društva (Negroponte, 1998), društva
informacija i institucionalizacije produkcije i diseminacije informacija, uveli su glo-
balnu medijasferu u niz kontinuiranih i međusobno povezanih, dinamičnih prome-
na, pretvorenih u zakonomernosti novih informacionih i komunikacionih tokova
novog vremena. Geneologija ovih zakonomernosti u ovom radu biće praćene kroz
osnovnu hronologiju nekoliko idejnih koncepata, razmatranih kao elementi za pre-
poznavanje postepohe, novog i bitno drugačijeg medijskog doba, koje karakterizuje
2 Dalje samo “medij”.

Približavanje digitalnoj kulturi: „оkupani bitovima“ | 221
kao kontakt generacije u Republici Srpskoj
neprekidno kretanje (staro-novo), razvoj (nastajanje, nestajanje) i sveprisustvo. Reč

je o konceptima:
· Koncept metamedija; unimedijalizacija medijskih performansi;
· Koncept novih komunikatora (postmilenijumska generacija i globalna pi-
smenost);
· Internet kultura – digitalni građanin kao model ujednačavanja i približava-
nja novoj kulturi sveta.
Pomenuti nivoi razmatranja zapravo će predstaviti razvojnu genezu informaci-
onog društva od vremena kulta brojeva, preko pojave kompjutera do industrijskog
scenarija i informacionog društva, koji u sebi sadrže i procese: metamorfoze kulture
i geopolitičkog udela (Mattelart, 2003: 128). Matrica ovog modela analogno je u ovoj
analizi proširena na informaciono društvo u zreloj fazi, koju smo u ovom radu na-
zvali i postepohom, novim, bitno drugačijom, medijskim dobom, s namerom da se
pokaže aktuelan aksiom teme – digitalna kultura i lokalno okruženje. Međuodnos
ove dve pojave posmatran je kao geopolitički udeo, participacija lokalnog u global-
nim procesima standardizacije komunikacije.
Analiza lokalnog okruženja biće svesno ograničena na svega nekoliko elemena-
ta s obzirom da smisao ovog rada nije detaljan prikaz kvaliteta informacionog nivoa
lokaliteta, već konstatacija preselenja lokaliteta iz jedne u drugu kategoriju uslovlje-
na i pojavom nove generacije korisnika kompjuterske tehnologije i interneta. Pozi-
vajući se na izdvojene završne rezultate nekih istraživanja, ukazuje se na nastajanje
milenijumske generacije u lokalnom okruženju, koja pokazuje kompetencije i zrelost
neophodnu za komunikatore postepohe. Oni koji „nadolaze“ kao generacije rođe-
ne u kompjuterskoj kulturi ulaze u novo doba simbiotičke civilizacije ljudi i mašina
unapred pristajući da to za njih prirodno okruženje (okruženi bitovima...) postane
i dominantno okruženje.
PRETKOMPJUTERSKI KOMPJUTERSKI
MEDIJI MEDIJI
DRUGO MEDIJSKO
INTERNET
DOBA
“POST” EPOHA
Slika 1: Paradigmatski okvir

Za najširi paradigmatski okvir analize koristiće se ideja vladavine digitalne kul-

ture civilizacije ljudi3 kao proces otvoren nastankom prvog kompjuterskog medija –
interneta i posebno njegovog generičkog servisa svetske mreže (WWW). Internet era
više ne omogućava povratak u svet atoma (Negroponte, 1998), a stepen njegove glo-
balne primene sa dve milijarde korisnika4, nagoveštava njegovo trajanje i kao tehnolo-
gije i kao medija. Intrigantan od samog nastanka, neočekivanih razvojnih tokova koji
su ga inicirali u svetsku atraktivnu informacionu i komunikacionu tehnologiju5, inter-
net snažno i dominantno određuje globalne komunikacione tokove, procese i sisteme.
Ovaj pravac uticaja interneta neki autori uočili su polovinom 90-ih godina 20.
veka, odnosno u prvoj deceniji 21. veka, nazivajući čitavu epohu, epohom drugog
medijskog doba u kojem dominantnu ulogu u masovnoj i svetskoj komunikaciji ima
internet (Poster, 1995; Holmes, 2005). Paradigma drugog medijskog doba prihvata se
kao ostvarena realnost koja ide, u skladu s tezom ovog rada, ka trećem, novom me-
dijskom dobu, postepohi. Ili ka vremenu u kojem dominiraju četiri vrline informa-
cionog društva – decentralizacija, globalizacija, harmonizacija i osnaživanje (Matte-
lart, 2003: 139).
Element decentralizacije (lokaliteta) u ovom radu je prostorni kontekst severnog
entiteta BiH - Republika Srpska. Globalizacija je predstavljena kao standardizacija u
procesima približavanja ovog lokaliteta digitalnoj kulturi veka, a harmonizacija kao
posledica penetracije IT u Republici Srpskoj, te „izranjanja“ novih korisnika sa vi-
šestrukim sposobnostima informacione pismene osobe i digitalnog čoveka. Proces
osnaživanja shvaćen je kao skup decenijskih procesa koji su doveli do premeštanja
Republike Srpske iz jednog razvojnog nivoa u drugi. Odnosno, iz informaciono ne-
razvijene sredine u srednje razvijenu informacionu sredinu, sa ozbiljnim pokazatelji-
ma da je reč o trendu koji obećava nastavak razvoja i napretka u smeru koji odgovara
savremenim zahtevima srednje razvijenog informacionog društva6. Ako se uzme u
obzir činjenica da su stanovnici BiH među najsiromašnijim u svetu sa malim bruto
nacionalnim dohotkom7, onda svrstavanje u srednje razvijene zemlje po nekom pa-
3
Civilizacija se svesno označava ljudskom, s obzirom da se uporedo razvija i civilizacija kiborga, kao
jedan oblik antipoda ljudskoj civilizaciji.
4 www.Internetworldstatistic.com/15.10/2011/10: 15h.
5
Internet je pratio neočekivani razvojni skok i nagla penetracija; od „zatvorene“ tehnologije, tehnologi-
je nedostupne većini (bio je vojna tehnologija u nastanku) preko akademske do opšte društvene, maso-
vne i globalne tehnologije. Generički servis, WWW, svetska mreža, posebno je doprinela širenju i rastu
njegove upotrebe na lokalnom, regionalnom i svetskom nivou.
6 http: //www.internetworldstats.com/stats4.htm/ 16. 10/2011/14: 10 h.
7 www.bhas.ba/tematskibilteni/BDP_08-bh.pdf/ 22.10/2011/ 19: 03h.
rametru deluje u izvesnom smislu ohrabrujuće. Doduše, prema modifikovanim pa-

rametrima Ujedinjenih nacija, koje su koristile takozvani Human Development Index
(HDI) za merenje životnog veka, pismenosti, obrazovanja i životnog standarda, BiH
je svrstana u kategoriju High human development zajedno sa Srbijom i još 40 drugih
zemalja8. Ali, ovi pokazatelji nisu uzimali u obzir parametre koji govore o primeni
IT i informacionoj pismenosti, stoga predstavljaju jedan primer divergentne klasifi-
kacije istoga i mogućnost premeštanja iz jednog nivoa u drugi.
Unimedijalizacija medijskih performansi
Adaptabilna medijasfera, poslednju deceniju, pokazuje visoku spremnost da se

pomera, kreće, razvija i prilagođava očekivanjima globalne javnosti. Javnosti, s pro-
menjenim kapacitetima za učestvovanje u svetskim komunikacionim situacijama,
koje se odvijaju u Kastelsovim tokovima (2003), umesto u doskorašnjim vremensko-
prostornim kontekstima. Dakle, neprekidno i, razvojno progresivno i dinamično.
Na taj način realizuju se mnoge srodne ideje o razvojnim kretanjima medija nastale
osamdesetih i devedesetih godina 20. veka. Kao što su teorijski koncepti Debreova
unimedijalizacija (2000), Fidlerova medijamorfoza (2004), Kejov i Manovičev meta-
medij (Kay, 1984; Manovič, 2001). Paralelna i neprekidna preplitanja procesa koevo-
lucije, konvergencije i remedijacije (Fidler, 2004), naročito se kvalitativno osnažuju
u drugom, internet medijskom dobu.
Fidlerova metamorfoza se konačno fiksirala i usmerila na preselenje pretkom-
pjuterskih medija iz prvog medijskog doba prema sinergičnom internetu. Njegova
fluidna priroda usmerena na neprekidan razvoj i „samorazvoj“ (kroz koncepte nado-
gradnje programskih aplikacija, na primer), pokazuje snagu apsorbovanja informaci-
ono-tehnoloških resursa i platformi prethodne generacije medijske i komunikacione
tehnologije. Unija medijskih i tehnoloških potencijala unutar članova medijske po-
rodice bile su polazne tačke za konvergenciju dva ili više medija, ali i evolutivni prag
za razvoj i informaciono i komunikaciono unapređenje tehnologije medija sledeće
generacije, koje zahtevna i razvojna korisnička generacija inicira svojom višestrukom
multikanalnom senzibilnošću (informacionim kompetencijama).
Paralelno postojeći, ali konceptualno divergentan koncept medija prvog doba,
nije još uvek do kraja determinisana i završena istorijska činjenica, ali tendencije sa-
vremenog komuniciranja fragmentalno ih smešta u kategorije prošlosti. Pretkom-
8 en.wikipedia.org/wiki/List_of_countries_by_Human_Development_Index#High_human_develop-
ment/24.10/2011/ 10: 15 h.
pjuterski mediji, informaciono-komunikacioni i tehnički formati medija istorijski

nastali pre pojave kompjuterske tehnologije u procesima približavanja i ujednačava-
nja informaciono-komunikacionih potencijala, izmenili su deo svoje tehničke, pa i
komunikacione prirode. Neki medijski formati i komunikacione forme „ozdravljuju“
(remedi)9, drugi kompleksnije metamorfoziraju, svi zajedno tehnički koevoluiraju i
konvergiraju ka univerzalnom mediju – internetu
Prva unija medijskih i komunikacijskih preselenja odigrala se između prvog
istorijskog medija - štampe i elektronskih medija; radija i televizije. Potencijali ko-
ji su prenešeni iz štampe i remedijalizovani u radio i TV platformi bili su tekst i fo-
tografija (fiksirana, nepokretna slika) transformisani u audio - video, dinamičan,
pokretan sistem diseminovanja. Drugi nivo preselenja i nadogradnje informacione
i komunikacione platforme koji je vodio prema standardizaciji i unimedijaciji me-
dijasfere, nastao je u vremenu sinergije elektronskih i onlajn medija. Prelivanje me-
dijskih i komunikacijskih potencijala, ostvaren i kroz koncept približavanja sadržaja
medijske produkcije (Ruk, 2011), dogodilo se kroz preuzimanje i usavršavanje audio
i video potencijala, posebno nekih programa u TV produkciji koji su inicirali ideje
„medij u mediju“ (teleteks i videoteks), razvijene i ostvarene kao koncepti pojavom
tehnološke infrastrukture interneta i transponovanja jednog njegovog segmenta po-
stojanja u novi medijski format – onlajn medije.
Multimedijski i hipermedijski principi obrade i diseminovanja medijskih infor-
macija, iako primarno artefakti u onlajn produkciji, remedijalizovali su tehnologiju
televizije kroz tehnologiju „informacionih celina“ koje istovremeno, uporedo emituju
različite informacije o događaju primenjući tehnologiju podeljenog ekrana. Korak da-
lje u razvoju TV tehnologije zapravo već je napravljen u BBC-oj ponudi kroz takozva-
ni ajplejer kojim je moguće preuzimati i snimati emisije koje su emitovane u proteklih
sedam dana. Oblici novih medija počeli su da utiču na starije konvencionalne medije,
kaže i Čarli Gir (2011: 204), navodeći kao dobar primer ovog uticaja produkciju BBC
radio 1 koja produkuje muzički sadržaj za mladu publiku, koristeći više paralelnih
programa, koje nudi slušaocima kao nadogradnju u svojoj programskoj shemi (isto).
Drugo medijsko doba pod dominantnim uticajem interneta i kao tehnologije i
kao medija, u zreloj fazi svog razvoja, nakon nešto više od 40 godina šire društvene
vidljivosti, po posledicama koje je izazvao u društvenoj komunikaciji i po tehnolo-
giji koja se intenzivnije razvija u poslednjih desetak godina doveo je dakle, svet me-
9 Za razliku od Fidlera koji remedijaciju vidi kao pozitivan uticaj novog medija na prethodni (izaziva
razvojne pozitivne promene „starog medija“), Bolter i Gruzin o remedijaciji govore kao o procesu trans-
formacije jednog medija u drugi. Više: Bolter/ Grusin (2000).
dijasfere u vreme postepohe. Osnovne karakteristike postepohe naziru se i u zreloj

fazi drugog medijskog doba: internet istinski postaje jedinstven, univerzalan medij
na Planeti, generacije sposobnih internet korisnika čije se sposobnosti razvijaju upo-
redo s kompjuterskom tehnologijom bitni su nosioci globalnog društvenog razvoja,
a tehnološke platforme idu u pravcu nekadašnjih futurističkih vizija. Hologramska
tehnologija Gabora siguran je koncept medija budućnosti (Fidler, 2004) i čitava me-
dijasfera u neprekidnom je kretanju izazvanom nastajanjem i nestajanjem informa-
ciono-tehnoloških karakteristika tehničkog sveta.
KONVERGENCIJSKE PLATFORME IZMEĐU

MEDIJA S LEVA NA DESNO:
TEKST, FOTOGRAFIJA; VIDEO I AUDIO
POTENCIJAL; MULTIMEDIJ, HIPERMEDIJ I
HIPERTEKST
ZAVRŠNA FAZA DRUGOG MEDIJSKOG DOBA –
HOLOGRAMSKI MEDIJI – MEDIJI U NASTAJANJU
POST EPOHA
PISANI ELEKTRONSKI ONLAJN HOLOGRAMSKI
MEDIJI MEDIJI MEDIJI MEDIJI
Slika 2: Procesi preselenja medijskih potencijala
Svetska medijasfera se sinhronizovano konstituiše u pravcu razvoja inteligen-

tnih medija, koji će kroz razvoj personalnih medijskih formi, omogućiti empatičnu,
bioničku komunikaciju korisnika i mašine. U takvim trendovima generacije novih
korisnika kompjuterske tehnologije i interneta, stimulativni su i podsticajni „fakto-
ri“ za verovanje da se svet kreće ka konceptu nove kuture sveta u kojoj će digitalni
građanin biti uslov svih uslova za razvoj. Nove informacione tehnologije nude priliku
da se stvore novi oblici kulturne i društvene organizacije i subjektiviteta... (Gir: 207).
Nova organizacija koja ide od baze ka vrhu (isto) ne trpi tradicionalne autoritete i
centralizaciju. Novi korisnici žele da budu ravnopravni članov10 i velike zajednice
ljudi i mašina. Oni žele da budu na mreži, ali što manje vidljivi. Iluzija nevidljivosti
(virtuelnosti) novih korisnika, koji imaju potencijal da postanu u narednim dekada-
ma 21. veka dominantna globalna javnost, i po stepenu konzistentnosti i, po stepenu
učestvovanja u javnom diskursu, ima ranu hologramsku osnovu tehnologije koja se
tehnički transformiše u tom smeru. „Nevidljivi“ su i jedni i drugi, u istoj meri kom-
patibilni, u istoj meri konvertivni. Delovi tehnologije prenosa (telematska sredstva),
10 Mišel Bovens je zastupao tezu o ravnopravnim odnosima, koji se uspostavljaju kroz mrežnu komu-
nikaciju. Više na veb fondaciji pod imenom P2P: http: //blog.p2foundation/net.
gube obrise, nestaju (Manovič, 2001), a novi korisnici se utapaju u nove tehnologije,
inkorporiraju, postaju njen deo, njen produžetak u Mekluanskom smislu. Sa stano-
višta Mattelart-ve karakterizacije informacionog društva (Mattelart, 2003), ovi pro-
cesi deluju i globalizacijski i harmonijski i standardizovano. „Druželjubive“11 maši-
ne nenametljivo i uporno realizuju koncept sinergije ljudi i mašina. Uz, treba reći,
potpun pristanak ljudi.
Koncept novih komunikatora i globalna pismenost
Komunikacija internetom ukinula je tradicionalno posredništvo uslovljeno kon-

tekstom i razvijenošću medijasfere prvog medijskog doba, kapacitetima medija, ali i
identitetom (profilom) komunikatora. Institucije internet provajdera, administrato-
ra, potencijali pretraživača i slično mogu biti shvaćeni kao medijatori za ulazak u Ja-
ron Lanier-ov virtuelni svet interneta, ali njihova organizaciona, idejna i esencijalna
ideja funkcionisanja u mrežnoj komunikaciji kompatibilna je s internet prirodom.
„Posredništvo“ u tom smislu je slobodno, dijaloško, usklađeno sa zahtevima Krejgove
užurbane internet publike (Crage, 2005). Istovremeno, ono je naglašeno hipermedi-
jalno i multimedijalno. To je uslužno delovanje sa usmeravanjem pažnje korisnika
interneta12, ali bez osobine medijatora slabog kretanja i razvoja13. Elementi statično-
sti i jednostavno više nisu „u modi“. Zahtev „za više“ i „za drugačije“ deo je prirode
novih korisnika IT-je.
Internet komunikacija višestruko dominira u globalnoj medijasferi: brojem ko-
risnika, rasprostranjenošću na planetarnom nivou (opsegom komuniciranja) i po-
tencijalima informaciono-komunikacione platforme. Tehnički i organizacioni sin-
drom mreže iz virtuelnog sveta premešten je „u drugu“ dimenziju kompjuterske
stvarnosti – stvarnost „ovog sveta“ izraženu kroz informacioni način povezanosti
komunikatora na internet mreži. Istovremeno, i virtuelni i stvarni komunikatori na
internetu, potencijalno imaju pristup svakom digitalnom građaninu sveta. Koncept
svaki sa svakim (peer to peer) koji je osnov savremenog komuniciranja, tehnički je
aksiom mreže, preuzet i prenešen u tehniku komuniciranja putem interneta. S ob-
zirom na stepen prisustva novih generacija na mreži, koji su preplavljeni zahtevima
11 Aluzija na Terkel-vu sintagmu „druželjubivi roboti“.

12 Ovakva priroda posebno je vidljiva kod rada pretraživača.
13 U pežorativnom smislu rečeno, jer deluju s fleksibilnim okvirom. Nema zadatih „frejmova“, nema de-
terminanata.
(Terkl, 2011: 277), može da se veruje da je virtuelni svet mrežne komunikacije pro-
stor njihove generacijske ekspertize (isto: 274).
Razumevanju internet tehnologije, koja je i sama u kontinuiranim razvojnim
tokovima, posebno su naklonjene generacije rođenih nakon 1985. godine. Iako teo-
retičari prave različite podele novih generacija korisnika IT-je sa izmenjenim karak-
teristikama komuniciranja i upotrebe nove tehnologije, sve one ukazuju na činjenicu
da je višedecenijsko kompjutersko okruženje bitno uticalo na profilisanje korisnika
novih tehnologija. Reči poput: NextGen, GenY, Echo Boomers, C Generation, zapra-
vo upućuju na isto određenje – nove generacije korisnika IT u odnosu na generacije
pre u istoj dobi starosti. Rastući „okupani bitovima“ (Selwyn, 2009), ulazeći u rani
kontakt s kompjuterskom tehnologijom, ove generacije spremno i kompetentno, bez
straha od nove tehnologije, gotovo simbiotički upotrebljavaju kompjutersku tehno-
logiju, podstičući na razvoj industriju kompjuterske tehnologije usled svojih razvi-
jenih, tekućih potreba i brzog, gotovo „prirodnog“ razumevanja potencijala tehno-
logije, te jednostavnog i brzog prihvatanja njenih tehničkih i informaciono-komu-
nikacionih sposobnosti:
Milenijumske generacije su ”starosedioci” ovog novog digitalnog ... umre-
ženenog svijeta trenutnog zadovoljstva. Iako neki iz starijih generacija mogu
brzo da mu se prilagode, oni će uvijek biti imigranati i nikada neće biti kompe-
tentni, snalažljivi ili “prirodni” kao milenijumski “starosedioci” rođeni u ovoj
novoj kulturi (Sweeney, 2006: 44).
Kompatibilnost tehnologije i korisnika posebno se može prikazati kroz odre-
đenje „nova tehnologija“ i „novi korisnici“. Sintagma „nova tehnologija“ može delo-
vati zbunjujuće, s obzirom na dužinu istorijskog prisustva kompjuterske tehnologije
u ljudskoj civilizaciji i s obzirom na dužinu upotrebe termina „nove tehnologije“ i
„novi mediji“. Ipak, ona se i dalje koristi („nova“), pre svega s namerom da se nači-
ni distinkcija u medijskim i komunikacijskim epohama, ali i namerom da se istakne
njena suštinska priroda – sposobnost nadogradnje i razvoja. Novi je medij novi zato
što se uvek mogu dodati nova svojstva (Manovič, 2001: 18). Slične karakteristike po-
kazuju i takozvane „nove“ generacija korisnika informacionih tehnologija, pre svih
interneta. One svesno i adaptativno, podsticajno i aktivno, ulaze u komunikaciju uz
pomoć kompjutera. I dok je kompjuterska tehnologije prethodnim generacijama ro-
đenih (kao na primer generacija X) predstavljala spošljašnji impuls i imperativ (Tapa-
vički Duronjić, 2011)14, takozvanim novim korisnicima IT – milenijumskoj genera-
14 Tapavički-Duronjić, T. (2011). Milenijumska generacija u umnoženoj stvarnosti. Kultura polisa, časopis

za negovanje demokratske političke kulture. Broj 16, godina VIII. Novi Sad: Stylos.
ciji, ona predstavlja prirodno okruženje u kojem vole da borave (isto). Upravo su ovi
novi korisnici jezgro za širenje i prihvatanje kompjuterske kulture kao dominantnog
konteksta života i internet komunikacije kao dominantnog načina komuniciranja.
Digitalne generacije kompjuter koriste kao produžetak svojih čula15, a kroz svepri-
sutnost kompjutera, na svetskom nivou modeliraju kulturu sličnosti i međusobnog
prepoznavanja. Bez izraženih lingvističkih barijera sa “tehničkim umom” prepo-
znatljivih karakteristika na globalnom nivou, vešto i kompetentno u vremenu koje
dolazi – vremenu postmedija, globalne pismenosti, standardizacije i harmonizacije
i jednih i drugih, preuzimaju mrežnu komunikaciju. Iz tih razloga, može se govoriti
o postepohi čiji smo savremenici u ranoj fazi njenog nastajanja.
Poznavanje rada na kompjuteru veština je savladana u ranom detinjstvu (Pri-
bišev-Beleslin, 2011), te se milenijumske generacije već mogu označiti kao postmi-
lenijumske generacije s obzirom da kompjutersku tehnologiju koriste informaciono
pismeni u ranom periodu svog života, ta da shodno tome, odrastajući, zapravo nado-
građuju kompjuterski posredovanu komunikaciju s novim svojstvima, spremno pri-
hvatajući nove tehničke, informacione i komunikacione izazove, koji nastaju unutar
nje. Ovakva simbioza korisnika sa kompjuterskom tehnologijom ostvarila je japan-
ski model informacionog društva, prvog informacionog društva u istoriji (Mattelart,
2003: 100) prema kojem se poslednje dve dekade 20. veka mogu označiti kao društva
privatnih ličnosti i humanih bića (isto: 101). Autor je zapravo podsetio na početno
oduševljenje Japana informacionim društvom, posebno nekim japanskim diskursi-
ma iz tog perioda. Kao što su verovanja da će informaciono društvo podstaći inte-
lektualnu kreativnost koja će postati zamena za potrošačko društvo (Masuda, 1980;
prema Mattelart, 2003). Iz ovih razmatranja može se govoriti o ostvarenom društvu
individua koje se univerzalno razvija uporedo s primenom kompjuterske i internet
tehnologije, tehnologije namenjene pojedincu u masi. Pojedinaca koji su sve više,
kako bi to rekla Terkl, „sami zajedno“, pojedinaca koji su usamljeni, ali se plaše bli-
skosti, koji distribuiraju sebe u svakodnevnoj višesatnoj mrežnoj komunikaciji, ali
kojima se može dogoditi da napuste sebe (2011: 35).
U ovim teorijskim krajnostima valorizovanju informacionog društva kao matri-
ce buduće kreativnosti društva i pojedinca s jedne i, shvatanju informacionog druš-
tva kao vremena inspirativne tehnologije kojoj smo dozvolili da nas okruži sveprisu-
stvom i nametljivošću, rastu milenijumske generacije koje pokazuju nekoliko poseb-
nih osobina u odnosu na generacije pre. Neka skorija istraživanja u Evropi potvrđuju
da ove generacije pokazuju i nove nivoe informacione pismenosti, te da obećavaju
15 Aluzija preuzeta od ranih teoretičara medija.

da će biti spososbne da prate razvoj tehnologije i da joj se adekvatno i pravovremneo

prilagode.16 Ova vrsta pismenosti, iako relativno rano definisana u naučnoj i stručnoj
javnosti, u javnom diskursu često je bila nejasna i nerazumljiva. Njene karakteristike,
granice delovanja i posledice koje inicira i razvija različito su tumačene, ponekad i
terminološki divergentno određene. Često su se za ovaj pojam koristili i sasvim ra-
zličiti termini, što je unosilo pojmovnu zbrku u javnom diskursu. Zbog velikog broja
različitih definicija i mnoštva stručnih i naučnih oblasti koje se koriste ovim pojmom
na različite načine, može da se govori o preklapanju u pismenosti 21. veka.
Put od definisanja kompjuterske pismenosti, koju je među prvima pružio Ar-
thur Luehrmann osamdesetih godina dvadesetog veka, smatrajući kompjuterskom
pismenošću sposobnost rada na kompjuteru, do opšteprihvaćene revizije ovakvog
pogleda na sadržaj kompjuterske pismenosti od strane američkog Nacionalnog fo-
ruma za informacionu pismenost, da se ova vrsta pismenosti odnosi na korišćenje
kompjutera i njegovih programa za obavljanje praktičnih zadataka17, pa do razgrani-
čenja kompjuterske od informacione pismenosti, bio je preplavljen pokušajima da
se uvede teorijski red u modeliranje i konceptualno razgraničavanje ova dva pojma
novih vrsta pismenosti. Prethodne vrste pismenosti, koje su prihvaćene zbog sve ra-
zvijenije globalne medijasfere, bile su koncepti koji su se postepeno razgraničavali i
dobijali svoje jasne granice i određenja.
Tako je vizuelna pismenost definisana od Džona Debesa krajem sedamdesetih
godina prošlog veka kao sposobnost upotrebe i razumevanja informacija u formi sli-
ka, medijska pismenost je određena kao sposobnost pristupa, analize, vrednovanja i
proizvodnje, odnosno odašiljanja poruka posredstvom medija18. Digitalna pismenost,
kao jedan aspekt informacione pismenosti, definisna je kao sposobnost da se pristu-
pi internetu, te da se pronađe, uredi i oblikuje digitalna informacija i da se uključi u
razne vidove umrežavanja i komuniciranja putem interneta (Verzosa, 2008). Sve ove
vrste pismenosti olakšale su jasno diferenciranje područja informacione pismenosti.
Jedan od ranih modela razumevanja informacione pismenosti predstavilo je bri-
tansko Društvo fakultetskih, narodnih i univerzitetskih biblioteka (SCONUL), kao
učenje razvijan nekoliko godina dok nije prerastao u takozvani model sedam stu-
16
Richard Sweeney, (2006). Millennial Behaviors & Demographics, New Jersey Institute of Technology,
University Heights, Newark, Kolektiv autora Riskand Safetyonthe Internet: The Perspecitive of European
Union.
17 www.cs.berkley.edu/stop.html/18.10./2010/16: 27 h.
18 Definicija koju su 1992. godine dali stručnjaci na Konferenciji o medijskoj pismenosti (National lead-
ership Conference on Media Literacy) u Merilendu. http: /www.medialit.org/reading_room/article356html.
bova informacione pismenosti. Osnova ovog modela jeste usmerena na prihvatanje

nekoliko sposobnosti korisnika IT: sposobnost da se prepozna kada je potrebna in-
formacija, da postoji znanje o različitim načinima da se do nje dođe, da se svakom
izvoru pristupi na jedinstven način, da se poseduju posebne veštine i znanje za iz-
dvajanje informacija, da se može izvršiti procenai poređenje informacija, da se infor-
macije pravilno organizuju, iskoriste i prosleđuju, te da se se etički ispravno koriste
tako dobijene informacije19.
Ovaj model SCONUL-a iz 1999. godine dopunjen je 2011. godine s nizom di-
namičnih i kompleksnih izmena čija se posebna suština odnosi na stav da su nivoi
informacione pismenosti (IP) određeni nizom kompleksnih „stubova“, shematski
prikazanih u obliku kružne „zgrade“, koji predstavljaju niz veština i znanja koja ne
moraju biti harmonizovana ni sinhronizovana istim nivoom. Drugim rečima, u jed-
nom nivou mogu se posedovati visoke kompetencije, u drugom „stubu“ one mogu
biti na nižim ili, višim nivoima. Informaciona pismenost, prema ovom modelu nije
linearan proces. (SCONUL, 2011). Prema ovom modelu definicije IP i informacio-
ne pismene osobe glase:
Informaciona pismenost je krovni termin koji obuhvata pojmove kao što
su digitalna, vizuelna i medijska pismenost, akademska pismenost, informa-
cije za rukovanje, informacije veština, upravljanje podacima. Informaciono
pismene osobe će pokazati svest o tome kako su skupljali, koristili, upravljali,
sintetizovali i stvorili informacije i podatake na etičan način, te će imati infor-
macione veštine da to učinite delotvorno (isto: 3).
S obzirom na širinu društvenog izučavanja i modelovanja, informaciona pi-
smenost nesumnjivo postaje oblik globalne pismenosti, bez koje je teško zami-
sliti savremenu komunikaciju. Nove generacije korisnika, milenijumske ili bolje
postmilenijumske?20 generacije razvijajući se uporedo s tehnologijom kompjute-
ra “prirodno” su i lako sticale visoke kompetencije za koje su prethodne generacije
(generacija X i prethodne) primorane za život u kompjuterskom okruženju, trošile
mnogo energije i vremena. Nove generacije korisnika interneta prema Sweeny-ju po-
seduju nekoliko važnih osobina koje ih razlikuju od ostalih generacijskih korisnika
u komunikativnoj praksi i delovanju uopšte.
19 www.sconul.ac.uk/groups/information_literacy/seven_pillars.html.
20 S obzirom na stepen novih znanja i sposobnosti koje poseduju oni koji rastu s kompjuterskom kul-
turom, „okruženi bitovima“, u odnosu na prethodne generacije koje su rasle ili van tog okruženja ili u tom
okruženju (ali, dakle, ne i uporedo s kompjuterskom kulturom), možda bi bilo smisleno napraviti ovu
terminološku izmenu, s namerom da se ukaže na činjenicu da je reč o novim i drugačijim korisnicima,
čak i u odnosu na milenijumsku generaciju.
Ova generacija zahteva više izbora, ima sposobnost da brzo i efikasno selektu-
je potrebnu informaciju, uči na osnovu prethodnog iskustva i istraživanja, sklona
je timskom radu i grupnom učenju (Junginger, 207: Gibson, 2007), nestrpljiva je, ali
prilagodljiva, sklona personalizaciji (u istraživanju, sticanju iskustva i slično), prak-
tična je i orijentisana na postizanje rezultata, sposobna da obavlja više stvari istovre-
meno (Sweeny, 2006). Multisenzibilnost novih generacija usmerena na tehnologiju i
njenu upotrebu, činjenica da su kompetentni korisnici IT tehnologija, a posebno da
lako usvajaju globalne trendove u komuniciranju, čini ih prijemčivom generacijom
za usvajanje i prenos obrasca informacione pismenosti kao globalne, koja predstavlja
jednu od ključnih tačaka na kojima će počivati razvoj medija u postepohi.
Na svetskom nivou one formiraju afrhitekturu svojih intimnih sfera (Terkle,
2011: 1), kao novi svet zajedništva i zajednice ljudi. Izdvojenih geografskih prostora
gotovo da više nema, svet je premrežen i konektovan. Lokalni informacioni prosto-
ri imaju sve više prilika i nade da će uklapanje u novi informacioni i komunikacioni
svet biti sasvim moguće bez značajnog zaostajanja. Na taj način osiguravaju tako-
zvani geopolitički udeo marginalnih zajednica i manje značajnih i politički moćnih
država u novom svetskom prostoru - u virtuelnom svetu interneta.
Informaciono “osnaživanje” u Republici Srpskoj
Dobar primer za ovakva verovanja pruža informacioni i komunikacioni pro-

stor Republike Srpske (RS). Do 2005. godine ovaj informacioni prostor svrstavan je
u informaciono nerazvijene sredine. Istraživanja o upotrebi interneta i kompjuter-
ske tehnologije su bila retka, a informaciona infrastruktura nerazvijena. Iako je pr-
va internet veza ostvarena još 1996. godine u projektu nacionalne akademske mre-
že interneta SAR-net u Banjoj Luci, Evropska akademska zajednica je ovaj prostor u
tom periodu označavala kao jedan od najnerazvijenijih u Evropi (Tapavički-Duro-
njić, 2006: 125). Republika Srpska je u tom periodu značajno zaostajala u primeni
novih IT za ostalim delovima evropskog kontinenta. Ovakvu poziciju uslovilo je niz
socioekonomskih razloga (postratno doba).
Od 2005. godine primetan je značajniji razvoj informacione infrastrukture u
Republici Srpskoj, ali i trend porasta broja internet korisnika i na nivou države i na
nivou entiteta. Od blizu dva miliona internet korisnika, koliko ih sada ima prema
izveštaju Regulatorne agencije za komunikacije, najveći procenat korisnika je među
mladima između 15 i 24 godine starosti, koji čine 84% korisnika21. Prema izveštaju
21 Zanimljivo je da je 42% od svih internet korisnika u BiH visokoobrazovanih. .

Regulatorne agencije za komunikacije BiH (RAK) stepen penetracije internet kori-

snika u 2010. godini iznosio je 25%22, a prema svetskoj internet statistici penetracija
raste i za 2011. godinu iznosi i 31,2%.
2007. 2008. 2009. 2010.
27% 35% 37% 52%
Slika 3: Broj internet korisnika u BiH danas blizu dva miliona
Istraživanja koja su u toku ove godine sprovele dve entitetske institucije - Om-
budsman za djecu Republike Srpske i Agencija za informaciono društvo Republike
Srpske, pokazala su da je upotreba interneta od strane generacija koja nadolaze, i po
dužini upotrebe i po načinu korišćenja, razvijena i kompetentna. Naime, prema istra-
živanju koje je institucija Ombudsmana sporovela u junu 2011. godine23 u jedanaest
opština, odnosno 18 osnovnih i srednjih škola Republike Srpske na uzorku od oko
600 ispitanika, posedovanje kompjutera i upotreba interneta kod ove populacije ve-
oma je visoka. Ispitivanje je bilo multifunkcionalno s prevashodnom namerom da se
ispita stepen uključenosti milenijumske generacije u RS u informaciono doba i nje-
gove tokove i karakteristike. Ne ulazeći u mnoge detalje ovog istraživanja, potvrđena
je visoka vizuelna i kompjuterska pismenost i manja informaciona pismenost, kao i
neočekivano visok procenat posedovanja vlastitog kompjutera i internet pristupa iz
kuće (preko 80% ispitanika). Iako u RS nije usvojen standard koji verifikuje pokazano
znanje o informacionim tehnologijama i korišćenju računara24, za analizu informacione
pismenost u ovom istraživanju korišćeni su odgovori na otvorena pitanja.
Drugo istraživanje koje je sprovela Agencija za informaciono društvo RS na
uzorku od 1500 domaćinstava u Republici Srpskoj, tehnikom anketnog upitnika pu-
tem telefona, došlo se do niza zanimljivih rezultata koji su, posredno, potvrdili i po-
sebnu povezanost milenijumske generacije i novih tehnologija u odnosu na stepen
upotrebe novih tehnologija.
22 Godišnji izvještaj Regulatorne agencije za komunikacije, 2011. godine. Podaci sa: www.rak.
ba/9.11/2011/7: 50.
23 Autorka ovog teksta aktivno je učestvovala u ovom istraživanju.
24 U Evropi se koristi takozvani broj sertifikovanih osoba.
Slika 4: Ispitanici i posedovanje kompjutera i interneta25
Posebno je zanimljvo istraživanje pod nazivom Medijska pismenost, proširenje

kompetencija pismenosti i odbrana od informacionog viška informacija26, kojim je
obuhvaćeno preko 900 ispitanika, učenika osnovnih i srednjih škola u Republici Srp-
skoj. Istraživanjem je potvrđen rani kontakt s kompjuterskom i internet tehnologi-
jom (u 10, odnosno u 11 godini života), što je samo za jednu godinu više u odnosu
na evropski prosek27, visoku kompetenciju kod upotrebe kompjutera i visoku kom-
petenciju kod upotrebe interneta merenu kroz veoma osetljiv anketni upitnik i kroz
rad u fokus grupama. Posebne visoke kompetencije pokazali su gimnazijalci Gimna-
zije Banja Luka i po stepenu upotrebe kompjutera i interneta, dužini korišćenja IT,
raznovrsnosti i multisenzibilnosti, odnosno sposobnosti istovremenog upotrebljava-
nja više “zadataka” (programa, kanala). Bez namere da se ovi podaci detaljno prezen-
tuju, iznosi se samo generalna procena istraživača, inače i učesnika u ovom istrživač-
kom projektu, o porastu broja kompjuterskih i internet korisnika među populacijom
mladih i porastu kompetencija mladih korisnika u odnosu na kvalitet upotrebe ovih
tehnologija, kao i na činjenicu da oni čine izuzetno veliki deo populacije korisnika
(preko 80%). Merenja koja su prikazana u obimu koji odgovara okvirima ovog rada,
ali i merenja nekih tržišnih agencija28, potvrđuju da pripadnici milenijumske gene-
racije na ovom lokalnom niovu, merom vlastite participacije u informacionom dobu,
projektuju šansu da postanu globalno više uključeni u tokove komuniciranja. Uprkos
činjenici da čine svega 0,3% korisnika u Evropi i da, tako posmatrajući, nadolaze iz
marginalnih grupa korisnika IT.
Na taj način postoji veća šansa za mrežnu vidljivost lokaliteta u proširenom delu
medijasfere - na internetu. Sa nestajanjem tradicionalnih granica i sa nastajanjem uni-
verzalnog kanala za svetsko komuniciranje, nade za “one u drugom redu čekanja” sve
25
Agencija za informaciono društvo Republike Srpske. Podaci sa:
http: //www.aidrs.org/projekti/informaticka_pismenost/: 9.9./2011/16: 30 h/.
26 Projekat Ministarstva nauke i tehnologije Republike Srpske, broj: бр.19/6020/061-180/10.
27 Istraživanje kolektiva autora na uzorku od 25 hiljada dece iz 24 evropske države.
28 GfK BH Centra za istraživanje tržišta, GemiusAudience i druge.
su veće. Generacije korisnika koje nadolaze pokazuju neusiljenu lakoću uključivanja

u rad s novim tehnologijama, koje s druge strane na preplavljene zahteve (Terkle, 2011:
277) tih generacija odgovaraju brzo i smelo na platformama koje unapred podstiču
novu preplavljenost zahtevima. I tako ad infinitum. To je prilika da se uporedo s još
nekim činiocima kao što su: povećavanje broja onlajn medija, osposobljavanje medij-
skih stručnjaka za rad u novom medijskom okruženju – onlajn redakciji, porast broja
blogera, neprekidan trend rasta upotrebe društvene mreže Fejsbuk29 i slično, Republika
Srpska uključi u “informacione autoputeve” u zreloj fazi drugog medijskog doba koje,
po mnogo čemu sudeći, donosi postepohu, vreme u kojem će konteksti i ciklusi biti
neprekidni tokovi izmena, toliko snažnih da će epoha moći da se odredi kao vreme
“prošlih odnosa i stvari” ili, sa više optimizma, vreme “stvari i odnosa u nastajanju”.
LITERATURA:
Bolter, J. D./Grusin, R. Remediation. Understanding New Media. Massacgusetts: MIT

Press.
Castells, M. (2003). Internet galaksija – Razmišljanje o internetu, poslovanju i društvu,
Zagreb: Naklada Jesenski i Turk, 2000.
Fidler, R. Mediamofphosis. Beograd: Clio, 2004.
Gir, Č. Digitalna kultura. Beograd: Clio, 2011
Holmes, D. Communication Theory. Media, Technology, Society. London: SAGE Publi-
cations, 2005
Kay, A. User Interface: A Personal View. The Art of Human –Computer Interface Design.
Boston: MA, Addi Son Wesley, Professional, 1990.
Мanovič, L. Metamediji, izbor tekstova. Beograd: Centar za savremenu umetnost, 2001.
Negroponte, N. Biti digitalan. Beograd: Clio, 1998.
Mattelart, A. The Information Society. London: SAGE Publications, 2003
Medijska pismenost, proširenje kompetencija pismenosti i odbrana od informacionog viška
informacija, Projekat Fakulteta političkih nauka Banja Luka finansiran od strane
Ministarstva nauke i tehnologije Republike Srpske, broj: бр.19/6020/061-180/10.
McHale, T. ”Portrait of a Digital Native.„ Technology & Learning 26, no. 2 (2005): 33-34.
Ombudsman za djecu Republike Srpske, Godišnji izvještaj Djeca na internetu, 2011.
29 U BiH ima oko 1.100.000 korisnika Fejsbuka.

Prema: http: //www.internetworldstats.com/stats4.htm#top/14.10.2011./14: 25 h.
Pribišev_Beleslin, T. Iskustva dece s kompjuterima, implikacije na rano detinjstvo, Banja

Luka: Filozofski fakultet, 2011.
Selwyn, N. „Doing IT for the kids“: Re-examining children, computers and the ‘infor-
mation society’ Media, Culture & Society 25 (2003): 351-378.
Selwyn, N. The digital native – myth and reality. London: Institute of Education: Univer-
sity of London, UK, 2009.
Tapavički-Duronjić, T. Komuniciranje u medijasferi. Beograd: Bard fin, 2011.
Тапавички-Дуроњић, Т. (2011/б). Посмиленијумска генерација у умноженој
стварности. Култура полиса, часопис за неговање демократске политичке
културе. Број 16, стр. 143-158. Нови Сад: Stylos, 2011.
Terkl, Š. Sami zajedno. Zašto očekujemo više od tehnologije nego jedni od drugih. Beo-
grad: Clio, 2011.
Verzosa, F. A. Information literacy and digital literacy: Lifelong learning initiatives with li-
brarians in the frontline, PAARL, Nacionalna konferencija, Filipini, 2008.
Tatjana Tapavički Duronjić
APPROACHING DIGITAL CULTURE:

„BATHED WITH BITS“ LIKE CONTACT
GENERATIONS IN REPUBLIC OF SRPSKA
Abstract: The paper argues the emerging new media era called post epoch with the in-
tent to highlight the mature phase of an information society that has emerged in the process
of media convergence and standardization of information and communication platform.
Genesis development of information society is shown through coevolutional processes in
world media sphere, space of action of the mass media. But as the movement from the cult
of numbers, through the emergence of the industrial scenario of computer culture in which
“bathed whit bits” generation of skilled IT users are growing. The intention is to show part
of digital culture in the local environment viewed as a geopolitical share or local participa-
tion in the global process of standardization of web communication. Analysis of the local
environment will be consciously limited to only a few elements referring to the divisional
final results of some research that show competence and maturity of the new generation of
IT users, in the paper called post millennium generations, because of possession of specific
IT skills, essential for post epoch communicators. The local post epoch angle was observed
in four strengths of informational society - decentralization, globalization, harmonization,

and empowerment. An element of decentralization in this paper is the spatial context of Re-
public of Srpska (RS), globalization is presented as a standardization in the process of global
digital culture, and as a result of the harmonization of the uniform penetration of IT in the
RS. The process of empowerment was seen as a set of decade process that led to the transfer
of the RS from one developmental level to another.
Key words: post epoch, media, post millennium generation, empowerment, the Repu-
blic of Srpska

Vol. 3, No. 1 (2012): 237-246. 237
UDC 352.9.07(497.11)
MA Nina Arsić1
Univerzitet u Novom Sadu
Visoka poslovna škola strukovnih studija
Srbija
JAVNO SLUŠANJE KAO ČINILAC PRAVNE

DRŽAVE NA PRIMERU REPUBLIKE SRBIJE
Apstrakt: Najveći broj savremenih demokratskih država prepoznaje princip sudelo-
vanja građana u odlučivanju u javnim poslovima kao temelj na kojem počiva zajednica. U
ustavima se proklamuje načelo da su građani nosioci suvereniteta, a za savremeni diskurs
je nesporna konstatacija, da je demokratija i nastala sa ciljem da se iz društva odagna ne-
vidljiva moć i ustanovi vladavina čije je delovanje javno. Ako prihvatimo da je demokratija
skup pravila, koja utvrđuju ko je i na osnovu kojih procedura ovlašćen da donosi kolektivne
odluke, namera autora je da predoči jednu od procedura koja po kapacitetima pretenduje
na mogućnost da jedno društvo okarakteriše kao demokratsko. U radu će se analizirati nor-
mativni okvir javnog slušanja, kao oblika javne rasprave, u okviru zakonodavnog postupka
Republike Srbije.
Ključne reči: neposredno učešće građana u odlučivanju o javnim poslovima, javna ra-
sprava, javno slušanje, zakonodavni postupak
1. Neposredno učešće građana u odlučivanju

o javnim poslovima - osnovni oblici
Učešće u odlučivanju o javnim poslovima predstavlja jedan od načina ostvariva-

nja suverenosti građana. I međunarodnim i unutrašnjim pravom garantuje se pravo
građana na učešće, odnosno sudelovanje u vršenju javnih poslova. Na međunarod-
nom nivou, pravo je garantovano Paktom o građanskim i političkim pravima (čl.25
st.1), dok se u unutrašnjem pravu afirmiše Ustavom Republike Srbije (čl.2. stav 1), u
kojem se potencira da su građani nosioci suverenosti, kao i oblici praktičnog ostva-
rivanja principa narodne suvernosti. Pored neposrednih oblika odlučivanja, referen-
1 nina.arsic.vps@gmail.com (Nina Arsić, University of Novi Sad, Higher School of Profesional Business
Studies, Serbia)
238 | Nina Arsić
duma i narodne inicijative, građani svoju suverenost realizuju i preko predstavnika,

koje biraju na fer, demokratskim i neposrednim izborima (čl.2. st.1). Pored načelne
ustavne garancije da su građani nosioci suverenosti, ustavotvorac je u delu u kojem
garantuje individualna prava građana, eksplicitno garantovao pravo građana na uče-
šće u upravljanju javnim poslovima (čl.53). Iako je ova ustavna norma opšteg karak-
tera, a garancija opšta, te je teško očekivati da ona može biti neposredno primenjena
na osnovu samog Ustava bez zakona koji će bliže regulisati način ostvarivanja ovog
prava, i dalje je ovakvo ustavno rešenje bolje od načina na koji je isto pitanje uređe-
no Ustavom Crne Gore.2
1.1 Narodna inicijativa
Narodna inicijativa je oblik direktnog učešća građana u fazi pokretanja postup-

ka odlučivanja, a realizuje se kroz dva oblika, neformalni i formalni oblik. U nefor-
malnom vidu ostvaruje se kroz pravo građana na obraćanje organima državne vlasti
(peticije, predlozi, kritike), kao njihovo individualno pravo, ali i kao njihovo kolek-
tivno pravo (čl.56 stav 1 Ustava Srbije), iako se za državne organe takvom aktivnošću
građana ne stvara obaveza pokretanja postupaka, niti započinje automatski postupak
odlučivanja u nadležnim organima. Narodna inicijativa u formalnom obliku garan-
tovana je Ustavom Srbije kroz postupke:
• zakonodavne inicijative- pravo da predlažu zakone (čl.107 st.1)

• ustavne inicijative- pravo da predlože reviziju Ustava (čl.203 st.1)
• zahtevom za raspisivanje referenduma (čl.108 st.1).3
2 Ustav Crne Gore član 2. stav 2. garantuje pravo građana na učestvovanje u vršenju javnih poslova kao
i oblike ostvarivanja ovog prava. Međutim, odredbe o neposrednom učešću građana u javnim poslovima
su restriktivne, jer među onim odredbama kojima se garantuju individualna prava, osim odredbe koja
garantuje pravo na obraćanje organima vlasti (čl.57), ne postoji odredba o eksplicitnom garantovanju
prava građana na učešće u odlučivanju u poslovima javne vlasti.
3 Ustav Crne Gore čl.93 st.1. je oblik formalne narodne inicijative uredio restriktivnije, jer je pravo pred-
laganja zakona rezervisao samo za Vladu i poslanike, dok građani isključivo imaju pravo da putem svojih
poslanika, predlogom podržanim od strane najmanje 6.000 potpisa birača, podnesu predlog zakona.
Javno slušanje kao činilac pravne države | 239
na primeru Republike Srbije
1.2 Referendum
Referendum kao oblik neposrednog učešća građana u odlučivanju prilikom do-

nošenja odluka, jedan je od najpogodnijih instrumenata za dopunjavanje oblika po-
sredne demokratije.4
Ustav Srbije (član 108.) garantuje referendum kao oblik neposrednog sudelova-
nja u javnim poslovima i postavlja stroge uslove za validnost predloga za raspisivanje
republičkog referenduma, a neka pitanja iz domena nadležnosti skupštine taksativno
isključuje iz mogućnosti da postanu predmet istog (čl.108 st 2):
• obaveze koje proizilaze iz međunarodnih ugovora

• zakoni koji regulišu ljudska i manjinska prava i slobode
• poreski i finansijski zakoni, budžet i završni račun
• odluka o proglašenju uvođenja vanrednog stanja
• odlučivanje o amnestiji
• pitanja iz domena izbornih nadležnosti Skupštine.5
1.3 Javna rasprava – pojam i oblici
Javna rasprava je, najopštije rečeno, jedan vid učešća građana i najšire javnosti
u odlučivanju o javnim poslovima.6 S obzirom da postoji više oblika javne rasprave,
potrebno je napraviti distinkciju i utvrditi šta se podrazumeva pod najširim oblikom
javne rasprave, a šta pod najužim oblikom. Kada je u društvu potrebno i poželjno
čuti mišljenje najšire javnosti, o nekom pitanju posebno važnom za državu, društvo,
lokalnu zajednicu i same građane, organi državne vlasti mogu organizovati javnu ra-
spravu ( parlament, odnosno predstavničko telo regionalne ili lokalne vlasti). U užem
smislu, pod javnom raspravom se podrazumeva poseban način rada parlamenta, od-
nosno njegovih radnih tela. I javne rasprave koje organizuje parlament mogu imati
4
Referendum može biti savetodavni, obavezni, prethodni, naknadni, fakultativni, a efekti građanskog
uticaja su najveći kada se raspisuje naknadni referendum, dok su efekti najmanji kada se raspisuje save-
todavni referendum.
5 Ustav Crne Gore ne predviđa nikakva ograničenja za raspisivanje državnog referenduma, te je pred-
met državnog referenduma moguce da budu npr. i obaveze koje proizilaze iz potvrđenih međunarod-
nih ugovora, sto je u koliziji sa Ustavnim normama o statusu potvrđenih međunarodnih ugovora iz istog
Ustava (članovi 82, 93, 157, Ustava Crne Gore).
6 Pajvančić, M.; Javna rasprava-oblik neposrednog učešća građana u zakonodavnom procesu (organi-
zovanje i vođenje).
240 | Nina Arsić
više oblika. Postoje javne rasprave u zakonodavnom postupku, i javne rasprave van
njega, kao modus ostvarivanja drugih funkcija parlamenta. Poznate su javne rasprave
kojima je cilj da parlamentarci steknu stručne informacije, ili budu upućeni u alter-
nativne predloge građana (najšire javnosti) o zakonu, meri ili strategiji, ali i o politič-
kim prilikama koje parlament kreira svojim odlukama. Poseban vid javne rasprave je
organizovanje parlamentarnih saslušanja (parlamentarne istrage), koje predstavljaju
instrument realizacije kontrolne funkcije parlamenta. Cilj ovakvih istraga je kontrola
rada organa državne uprave, ministarstava, organizacija i drugih tela kojima je po-
vereno vršenje javnih ovlašćenja. Akcenat u ovom rukopisu je na raspravi u okviru
zakonodavnog postupka, odnosno na javnom slušanju. U svakodnevnom diskursu
je česta pogrešna upotreba ovog termina, jer se ne pravi precizno razlikovanje javnog
slušanja kao posebnog oblika rada parlamenta u zakonodavnom postupku, od javnog
saslušanja kao načina ostvarivanja kontrolne funkcije parlamenta.
2. Prednosti i nedostaci javnih rasprava
Moderna politička zajednica počiva na načelu suvereniteta, gde vlast potiče od

građana. Načini na koje građani participiraju u vršenju vlasti su putem referenduma
i narodna inicijative, kao neposrednih oblika, i posredan oblik putem kojeg građa-
ni participiraju u javnim poslovima preko svojih slobodno izabranih predstavnika
u predstavničko telo. Iako je danas gotovo nesporno da su pomenuti principi temelj
moderne države, sporno je učešće najšire javnosti u zakonodavnom procesu. Pro-
blem bi se mogao predstaviti kroz dilemu, kako napraviti ravnotežu i zadovoljiti dva
podjednako bitna zahteva moderne države: uključivanja građana i najšire javnosti u
zakonodavni postupak sa jedne strane i potrebe za efikasnim zakonodavnim apara-
tom sa druge strane. Pojam za sebe i po sebi je pitanje koje se tiče stvarnog dometa
vox populi-a onda kada je ono faktički uključeno u zakonodavni postupak. Odgovor
bi se pre mogao pronaći izvan sfere prava i potražiti u sferi politike i dileme, koli-
ko je zaista zakonodavni organ stvaralac zakona, a koliko su to neki drugi subjekti.
Prednosti organizovanja javne rasprave u zakonodavnom postupku su mnoge,
najpre, uključivanje građana u zakonodavni postupak istom pribavlja legitimitet,
osim ukoliko je uključivanje građana proceduralni akt kome je svrha upodobljavanje
formalizovanom postupku. Javne rasprave podstiču aktivaciju građana u oblikova-
nju političkog života, gde je ovakva aktivnost jedna od suštinskih karakteristika par-
ticipativne demokratije. Otvaranjem skupštinskih vrata najširoj javnosti i davanjem
realne mogućnosti da se izvrši uticaj na predlog zakona, jača u građanima poljulja-
no poverenje u institucije sistema. Na taj način se, makar na minimalan i diskretan
način, čini odskok u odnosu na Urlih Bekov način poimanja današnje moderne, kao
društva koje simultano proizvodi i troši rizike, a pasivizira aspekt promišljanja u čo-
veku do te mere da se nedvosmisleno veruje ekspertima sistema, odnosno instituci-
jama iza kojih oni stoje. Uključivanjem pojedinaca u zakonodavni postupak vraća-
mo se na izvorni postulat konstitucionalne države, da suverenost potiče od građana,
a minimalna definicija demokratije kao skupa pravila o tome, ko i po kojoj proce-
duri donosi odluke, snabdeva se kapacitetom da zakonodavnoj proceduri pribavlja
demokratski legitimitet.
Kao i za svaku pojavu u društvu tako se i za organizovanje javnih rasprava mogu
pronaći suštinski nedostaci. Ukoliko je parlamentu ustavom, zakonom ili poslovni-
kom, propisana obaveza da u okviru zakonodavnog postupka organizuje javnu ra-
spravu, tada se javnoj raspravi oduzima demokratski kvalitet, jer predstavlja proce-
duru koju je potrebno ispoštovati, a građanin se kao nosilac suverenosti pretvara u
aktera legitimiranja postupka. Ukoliko građani svoje predloge ne vide u konačnim
zakonima koji su stupili na snagu, a učestvovli su u postupku, sumnja u efekte i kraj-
nje domete javne rasprave se povećava. Socijalni kapital koji je danas nužnost uspeš-
nog društvenog života reflektuje se i u ovoj proceduri, jer se kao stručnjaci, eksperti,
i učesnici, vrlo često pozivaju upravo oni koji imaju najveću društvenu moć.
Vrlo često se razlozi za nedostatke neke pojave u društvu, pa i u demokratskoj
proceduri kakva je po svojoj definiciji javna rasprava, mogu pronaći u pogrešno po-
stavljenim ciljevima, lošem organizovanju i nerazumevanju smisla određenog insti-
tuta kao i institucije.
3. Javna rasprava - javno slušanje u Republici Srbiji
Zakonodavni postupak u Srbiji regulišu Ustav, Zakon o Narodnoj Skupštini

i Poslovnik Narodne Skupštine. Institucionalni i normativni okvir javne rasprave
u zakonodavnom postupku u Srbiji utvrđen je zakonom i poslovnikom Skupštine
Srbije. Javna rasprava u zakonodavnom postupku nije obaveza već mogućnost ko-
ju odbori Skupštine Srbije mogu koristiti kao oblik svog rada.7 Cilj organizovanja
javne rasprave (javnog slušanja) u zakonodavnom postupku je „pribavljanje infor-
macija, odnosno stručnih mišljenja o predlogu akta, razjašnjenja pitanja značajnih
za pripremu predloga akta ili drugog pitanja koje je u nadležnosti odbora, kao i ra-
di praćenja sprovođenja i primene zakona, odnosno ostvarivanja kontrolne funkcije
7 čl. 83. i 84. Poslovnika Skupštine Srbije

242 | Nina Arsić
Narodne skupštine“.8 Analizirajući napred navedene odredbe može se zaključiti da

se javna slušanja, kao poseban vid javnih rasprava, mogu organizovati, kako u okvi-
ru zakonodavnog postupka, tako i radi ostvarivanja kontrolne i konsultativne funk-
cije parlamenta.
3.1 Nadležnost za organizovanje javnih slušanja
Javnu raspravu (javno slušanje) u zakonodavnom postupku organizuju odbori

kao radna tela Skupštine (čl.83 Poslovnika Skupštine Srbije).9 Za razliku od nekih
komparativnih rešenja koja predviđaju ustavom, zakonom ili poslovnikom propisanu
obavezu organizovanja javnih slušanja u okviru zakonodavnog postupka, organizo-
vanje javnog slušanja u okviru zakonodavnog postupka u našem pravnom sistemu
ne predstavlja obavezu već mogućnost, propisanu poslovnikom, za kojom odbori
mogu posegnuti po potrebi kao oblik svog rada. Organizovanje javnog slušanja u za-
konodavnom postupku je u nadležnosti odbora Skupštine Srbije a sama organizacija
postupka javnih slušanja nije obaveza, već jedna od mogućnosti neposrednog uklju-
čivanja građana u zakonodavni postupak. Predlog za organizovanje javnog slušanja
može da podnese svaki član odbora, a koja su Zakonom i poslovnikom definisana
kao stalna radna tela narodne skupštine. Suštinski nedostatak poslovnika predstav-
lja izostanak kriterijuma kojima bi se odbor rukovodio prilikom odlučivanja o po-
trebi i celishodnosti organizovanja javne rasprave u zakonodavnom postupku, što
ovu po definiciji i odlikama demokratsku proceduru slabi i procenu o potrebi pre-
pušta provizornosti. Predlog za organizovanje javnog slušanja može podneti svaki
član odbora, a predlog mora sadržavati temu javnog slušanja i spisak lica koja bi bila
pozvana na istu.10
Nedostatak poslovničkih odredbi koje bi bliže regulisale organizovanje javnog
slušanja u zakonodavnom postupku, upućuju na shodnu primenu opštih pravila po-
slovnika, a koja se odnose na rad odbora. S obzirom da se cilj odnosno svrha orga-
nizovanja javnih slušanja može razlikovati, u zavisnosti od toga da li se javnost želi
informisati o predlogu zakona i rešenja koje on sadrži ili zbog pribavljanja mišljenja,
8
član 83. Poslovnika Skupštine Srbije
9 Komparativna praksa pokazuje da nisu samo odbori kao radna tela Parlamenta u mogućnosti da
organizuju javna slušanja, već se ta mogućnost eksplicitno garantuje i pododborima i drugim radnim
telima. S obzirom da se u našem normativnom okviru ne nalaze norme kojima se ovo pitanje reguliše,
može se zaključiti da je ovakva mogućnost data i pododborima u Skupštini Srbije, kada za tim u njima
postoji potreba.
10 čl.84. stavovi 1 i 2 Poslovnika Skupštine Srbije.
stavova, sugestija i predloga građana o rešenjima sadržanim u predlogu zakona, pre

bilo kakvih organizacionih aktivnosti potrebno je opredeliti se, jer opredeljenje čini
mogućim jasno profilisanje ciljeva i toka javnog slušanja. Bez obzira na nesumnjivo
demokratski kapacitet ovog instituta, organizovanje javnih slušanja nije uvek mo-
guće, utilitarno, niti potrebno. Ona javna slušanja koja se organizuju o predlozima
zakona čija se rešenja neposrednije odnose na živote građana, na njihova prava i po-
trebe, imaju veće šanse za uspeh.11 U odnosu na sve iznete poteškoće i zamke prili-
kom organizovanja javnih slušanja, zaista se uviđa potreba za poslovničkim norma-
ma kojima bi se detaljnije uredio ovaj deo zakonodavnog postupka.
3.2 Učesnici u postupku javnog slušanja i organizovanje postupka
Lista subjekata koje bi odbor trebao da pozove da učestvuju u javnom slušanju

sastavlja se u odboru koji organizuje javno slušanje. Predlog liste učesnika uključu-
je nekoliko ciljnih grupa, eksperte, stručnjake, predstavnike Vlade, ministarstava,
predstavnike civilnog društva, predstavnike međunarodnih organizacija koji mogu
informisati parlamentarce o izveštajima iz „senke“ i druga lica kada je to potrebno.
Iako se u našem poslovniku ne spominje na koji način se formira lista subjekata koji
će biti pozvani na javno slušanje, praksa je takvog karaktera da svaki odbor obrazuje
određenu „bazu podataka“ o subjektima koji prate određenu oblast, te se sa te liste
subjekti pozivaju, kako za potrebe javnih slušanja tako i za druge zajedničke aktiv-
nosti kojima bi se unapredio zakonodavni proces. Iako se u članu koji se tiče organi-
zovanja javnih slušanja ne spominju „druga lica“ čije je prisustvo od značaja za temu
slušanja, odgovor na ovo pitanje se može implicitno dati na osnovu člana 74. Poslov-
nika Skupštine Srbije, o tome ko može prisustvovati sednici obora.12 Iako je javno
slušanje etapa, tačnije deo zakonodavnog postupka koji odborima stoji na raspolaga-
nju, osnovna karakteristika javnih slušanja je odsustvo mogućnosti učesnika javnog
slušanja da glasaju u toku rada odbora kao i o predlogu zakona. U proces organizo-
vanja javnog slušanja uključen je i predsednik Skupštine Srbije, koji se obaveštava o
11 Oni zakoni koji se tiču matematičkih, finansijskih ili drugih oblasti, nisu pogodni da se o njima putem
javnih slušanja dobiju tražene informacije ili konsultuju eksperti i stručnjaci.
12 čl.74. Poslovnika Skupštine Srbije, „sednici odbora može da učestvuje u radu, bez prava odlučivanja,
i narodni poslanik koji nije član odbora , osim ako ovim poslovnikom nije drugačije uređeno. Kada se
na sednici odbora razmatraju predlozi zakona i amandmani na predloge zakona , na sednicu se poziva-
ju i njihovi podnosioci, odnosno njihovi ovlašćeni predstavnici. U radu odbora učestvuju predstavnici i
poverenici Vlade. Kada se na sednici razmatraju izveštaji, inicijative i pitanja iz naležnosti državnih orga-
na, organizacija i tela, na sednicu se pozivaju i njihovi predstavnici. U radu odbora mogu, po pozivu, da
učestvuju i naučnici i stručnjaci“.
244 | Nina Arsić
pozitivnoj odluci da se pristupi organizovanju javnog slušanja. Predsednik odbora

koji organizuje slušanje je ujedno i moderator, i osim što poziva sva lica na slušanje,
rukovodi sednicom, a nakon održanog postupka javnog slušanja dostavlja informaci-
ju o istom predsedniku Skupštine, članovima odbora i učesnicima javnog slušanja.13
Kako Poslovnik Skupštine Srbije ne reguliše posebno način pripreme javne ra-
sprave o predlogu zakona niti posebno propisuje obavezu da se o održavanju javne
rasprave obavesti javnost, na ova pitanja se u tom slučaju analogno i shodno prime-
njuju:
1. opšte odredbe poslovnika koje regulišu pripremu i sazivanje i rad na sednici

odbora (čl.70-82);
2. opšte odredbe koje se odnose na obaveštavanje javnosti o radu Skupštine Sr-
bije i njenih radnih tela (čl.254-260).
3.3 Postupanje nakon održanog javnog slušanja o predlogu zakona
Završavanje javnog slušanja ne predstavlja ujedno i kraj procesa koji se vezuje uz

smisao ove demokratske procedure. Ukoliko se želi izbeći validnost ocene kritičara jav-
ne rasprave, a koji insistiraju na stavu da se javne rasprave vrlo često i organizuju kako
bi legitimirale postupak i prividno stvorile utisak angažovanja instrumenata participa-
tivne demokratije, potrebno je ozbiljno pristupiti mišljenjima, kritikama, sugestijama,
i predlozima iznetim od strane učesnika javne rasprave. Svrha javne rasprave je unap-
ređenje zakonskih rešenja i upoznavanje sa alternativnim predlozima, te se od parla-
mentaraca očekuje korišćenje svih raspoloživih mehanizama parlamentarnog života.
Kako ne postoji obaveza inkorporiranja iznetih sugestija, predloga i mišljenja u
predlog zakona, niti pak usvajanja „model“ zakona iznetih od strane aktera civlinog
društva, krajnji dometi i efekti javne rasprave mogu se uočiti tek nakon svakog po-
jedinačnog, konačno usvojenog teksta zakona. Ne samo da se aktivnosti parlamen-
taraca ne završavaju nakon održane javne rasprave, već se oblikuju u drugačiji pro-
ces, tako se ni aktivnosti predstavnika građanskog društva ne završavaju nakon jav-
ne rasprave. Period nakon održane javne rasprave predstavlja drugu fazu aktivnosti
predstavnika građanskog društva, koja takođe može da doprinese aktivnom sudelo-
13 član 84 stav 8. Poslovnika Skupštine Srbije, „nakon javnog slušanja , predsednik odbora dostavlja in-
formaciju o javnom slušanju predsedniku narodne Skupštine, članovima odbora i učesnicima javnog
slušanja. Informacija sadrži imena učesnika na javnom slušanju, kratak pregled izlaganja, stavova i pred-
loga iznetih na javnom slušanju“.
vanju u izradi teksta konačnog zakona. Aktivnosti kojima se treba posvetiti su oba-
veštavanje javnosti o sadržaju predloga zakona, o iznetim sugestijama i mišljenjima,
pritisci na Skupštinu i poslanike u vezi sa izradom zakona i inkorporiranjem iznetih
sugestija u sam tekst zakona, obaveštavanje medija, monitoring samog zakonodav-
nog postupka, kao i aktivnosti na izradi sopstvenih izveštaja.
4. Zaključna razmatranja
Javne rasprave o predlogu zakona nisu samo značajne sa aspekta neposrednog

uključivanja građana u zakonodavni postupak, već i po tome što predstavljaju znača-
jan element izgradnje demokratije. Ne pretendujući da ospori prednosti ili nedostat-
ke koje ih karakterišu, autor smatra da predstavljaju vrlo značajan oblik neposredne
participacije građana u vršenju javnih poslova. Uz određene normativne propuste u
Zakonu o Skupštini Republike Srbije i Poslovniku Skupštine Srbije, sama ekspilicitna
mogućnost da se javne rasprave (javna slušanja) organizuju kao deo zakonodavnog
postupka, predstavlja značajan činilac u razvoju srpskog društva kao potencijalno
„demokratskijeg“. U državama tranziocionog karaktera u koje nesumnjivo može-
mo svrstati Srbiju, potrebno je pronaći ravnotežu i zadovoljiti oba podjednako važ-
na zahteva, neposredno uključivanje građana u zakonodavni postupak i zahtev za
efikasnim sistemom koji će biti spreman da prati dinamiku savremenog života. Izlaz
iz ovog potencijalno teškog odabira mogao bi se pronaći kroz svest samih aktera ko-
ji učestvuju u kreiranju zakona, da postoje teme, oblasti i onaj delikatan set pitanja,
gde je prosto nužno uključiti javnost u postupak izrade zakona, i da se na taj način
sprečava, eventualno, naknadno eskaliranje sukoba i problema u situaciji kada je te
iste norme nakon vacatio legis-a potrebno primeniti i poštovati.
LITERATURA:
Bobio, Norberto. Budućnost demokratije, odabrana pravila igre. Beograd: Filip Višnjić,
1990.
Međunarodni Pakt o građanskim i političkim pravima.
Pajvančić, Marijana. Parlamentarno pravo. Beograd: Fondacija Konrad Adenauer, 2008.
Pajvančić, Marijana. Javna rasprava – oblik neposrednog učešća građana u zakonodavnom
procesu. Podgorica: Skupština Crne Gore – Misija OEBS-a u Crnoj Gori, 2010.
Pajvančić, Marijana. Komentar Ustava Republike Srbije. Beograd: Fondacija Konrad Ad-
enauer, 2009.
246 | Nina Arsić
Poslovnik Narodne Skupštine (Sl.glasnik 52/10).

Poslovnik Skupštine Crne Gore (Sl.CG br.7/2010).
Ustav Crne Gore (Sl.CG br.1/2007).
Ustav Srbije (Sl.glasnik br.98/2006).
Zakon o Narodnoj Skupštini Srbije (Sl.glasnik RS, br.9/10).
Nina Arsić
PUBLIC HEARING AS AN ELEMENT OF A LEGAL

STATE: CASE OF THE REPUBLIC OF SERBIA
Abstract: Largest number of modern democratic countries recognize the principle
of citizen participation in decision-making in public affairs as the basis underlying com-
munities. The constitution proclaims the principle that all citizens are holders of sovereign-
ty and the modern discourse is undeniable observation, that democracy is indeed creat-
ed with the aim of averting the invisible power of society and the rule of the institution whose
activities are public. If we adopt that democracy is a set of rules determining who, based on
which procedures, is empowered to make collective decisions, the author intend to pres-
ent a procedure which has the capacity to aspire possibility of one society to be character-
ized as a democratic society. The paper shall analyze the normative framework of the insti-
tute of the public hearing, as a form of public debate in the the legislative procedure of the
Republic of Serbia.
Key words: direct citizen participation inmaking decisions about public affairs, pub-
lic debate, public hearings, the legislative process

247
УПУТСТВО АУТОРИМА ЗА ПРИПРЕМУ

РУКОПИСА ЗА ШТАМПУ
1. Радови треба да буду достављени електронски, у прилогу – као отворе-

ни документ (Word), на електронску адресу редакције Serbian Studies Research:
serbian_studies@hotmail.com
2. Дужина рукописа: до 25 страница (48.000 карактера).
3. Формат: фонт: Times New Roman; величина фонта: 12; размак између
редова: Before: 0; After: 0; Line spacing: Single.
4. Параграфи: формат: Normal; први ред: увучен аутоматски (Col 1).
5. Име аутора: Наводе се име(на) аутора, средње слово (препоручујемо) и

презиме(на). Име и презиме домаћих аутора увек се исписује у оригиналном
облику (ако се пише латиницом – са српским дијакритичким знаковима), не-
зависно од језика рада.
6. Назив установе аутора (афилијација): Непосредно након имена и пре-

зимена наводи се пун (званични) назив и седиште установе у којој је аутор за-
послен, а евентуално и назив установе у којој је аутор обавио истраживање. У
сложеним организацијама наводи се укупна хијерархија. Ако је аутора више, а
неки потичу из исте установе, мора се, посебним ознакама или на други начин,
назначити из које од наведених установа потиче сваки од аутора. Функција и
звање аутора се не наводе.
7. Контакт подаци: Адресу или електронску адресу аутор ставља у напо-

мену при дну прве странице чланка. Ако је аутора више, даје се само адреса
једног, обично првог.
8. Језик рада и писмо: Језик рада може бити српски, руски, енглески, не-
мачки, француски или неки други европски, светски или словенски језик, ра-
ширене употребе у међународној филолошкој комуникацији. Писмa на којима
248 | Упутство ауторима за припрему рукописа за штампу
се штампају радови на српском језику јесу ћирилица и латиница, уз равноправ-

ну употребу екавског и ијекавског наречја.
9. Наслов: Наслов треба да буде на језику рада; треба га поставити цен-

трирано и написати великим словима.
10. Апстракт: Апстракт треба да садржи циљ истраживања, методе, ре-

зултате и закључак. Треба да има од 100 до 250 речи и да стоји између заглавља
(наслов, имена аутора и др.) и кључних речи, након којих следи текст чланка.
Апстракт је на српском и енглеском језику, као и на језику чланка уколико није
написан на српском или енглеском. [Техничке пропозиције за уређење: формат
– фонт: Times New Roman, Normal; величина фонта: 10; размак између редова
– Before: 0; After: 0; Line spacing: Single; први ред – увучен аутоматски (Col 1).]
11. Кључне речи: Број кључних речи не може бити већи од 10. Кључне ре-
чи дају се на оном језику на којем је написан апстракт. У чланку се дају непо-
средно након апстракта. [Техничке пропозиције за уређење: формат – фонт:
Times New Roman, Normal; величина фонта: 10; први ред – увучен аутоматски
(Col 1).]
12. Претходне верзије рада: Ако је чланак био изложен на скупу у виду
усменог саопштења (под истим или сличним насловом), податак о томе треба
да буде наведен у посебној напомени, при дну прве стране чланка. Не може се
објавити рад који је већ објављен у неком часопису: ни под сличним насловом
нити у измењеном облику.
13. Навођење (цитирање) у тексту: Начин позивања на изворе у оквиру

чланка мора бити консеквентан од почетка до краја текста. Захтева се следећи
систем цитирања, преовлађујући у науци о језику:
... (Ивић 2001: 56-63)..., / (в. Ивић 2001: 56-63)..., / (уп. Ивић 2001: 56-63)...
/ М. Ивић (2001: 56-63) сматра да...[наводнике и полунаводнике обележавати
на следећи начин: „” / ‘’]
14. Напомене (фусноте): Напомене се дају при дну стране у којој се на-
лази коментарисани део текста. Могу садржати мање важне детаље, допунска
објашњења, назнаке о коришћеним изворима итд., али не могу бити замена за
цитирану литературу. [Техничке пропозиције за уређење: формат – Footnote
Упутство ауторима за припрему рукописа за штампу | 249
Text; први ред – увучен аутоматски (Col 1); величина фонта – 10; нумерација
– арапске цифре.]
15. Табеларни и графички прикази: Табеларни и графички прикази тре-

ба да буду дати на једнообразан начин, у складу с лингвистичким стандардом
опремања текста.
16. Листа референци (литература): Цитирана литература обухвата по

правилу библиографске изворе (чланке, монографије и сл.) и даје се искључиво
у засебном одељку чланка, у виду листе референци. Литература се наводи на
крају рада, пре резимеа, и то латиничним писмом (у складу са захтевима за
часописе који се налазе или настоје да се нађу на СЦИ-листи). Референце се
наводе на доследан начин, азбучним односно абецедним редоследом. Ако се
више библиографских јединица односе на истог аутора, оне се хронолошки
постављају. Референце се не преводе на језик рада. Саставни делови референ-
ци (ауторска имена, наслов рада, извор итд.) наводе се на следећи начин:
[за књигу]
Jelić, Vojislav. Antička i srpska retorika, Beograd: Čigoja štampa, 2001.
[за чланак]
Milutinović, Dejan. „Žanr – pojam, istorija, teorija”, Philologia Mediana (Niš),
god. 1, br. 1 (2009): 11-37.
[за прилог у зборнику]
Radulović, Milan. „Filosofski izvori Pekićeve književnosti”. U: Poetika Borislava
Pekića, ur. Petar Pijanović i Aleksandar Jerkov. Beograd: Službeni glasnik – Institut
za književnosti i umetnost, 2009. 57-72.
Радове истог аутора објављене исте године диференцирати додајући a, b,
c или а, б, в, нпр.: 2007a, 2007b или 2009a, 2009б.
Ако има два аутора, навести оба презимена, нпр.: Пајовић, Дмитровић;
ако их има више: после првог презимена (а пре године) додати et al или и др.
[Техничке пропозиције за уређење: формат – фонт: Times New Roman,
Normal; величина фонта: 11; размак између редова – Before: 0; After: 0; Line
spacing: Single; први ред: куцати од почетка, а остале увући аутоматски (Col 1:
опција Hanging, са менија Format)]
Поступак цитирања докумената преузетих са Интернета:
[монографска публикација доступна on-line]
Презиме, име аутора. Наслов књиге. ‹адреса са интернета›. Датум
преузимања.
250 | Упутство ауторима за припрему рукописа за штампу
Нпр.: Veltman, K. H. Augmented Books, knowledge and culture. ‹http: //www.

isoc.org/inet2000/cdproceedings/6d.›. 02.02.2002.
[прилог у серијској публикацији доступан on-line]
Презиме, име аутора. Наслов текста. Наслов периодичне публикације, да-
тум периодичне публикације. Име базе података. Датум преузимања.
Нпр.: Du Toit, A. Teaching Info-preneurship: student’s perspective. ASLIB
Proceedings, February 2000. Proquest. 21.02.2000.
[прилог у енциклопедији доступан on-line]
Име одреднице. Наслов енциклопедије. ‹адреса са интернета›. Датум пре-
узимања.
Нпр.: Tesla, Nikola. Encyclopedia Britannica. ‹http: //www.britannica.com/
EBchecked/topic/588597/Nikola-Tesla›. 29. 3. 2010.
17. Резиме: Резиме рада јесте у ствари апстракт на другом језику на којем
није рад. Ако је језик рада српски, онда је резиме обавезно на енглеском језику.
Резиме се даје на крају чланка, након одељка Литература. Превод кључних ре-
чи на језик резимеа долази после резимеа. [Техничке пропозиције за уређење:
формат – фонт: Times New Roman, Normal; величина фонта: 11; размак између
редова – Before: 0; After: 0; Line spacing: Single; први ред – увучен аутоматски
(Col 1).]
251
GUIDELINES FOR CONTRIBUTORS
Manuscripts to be considered for publication should be submitted in MS Word

format by e-mail to: serbian_studies@hotmail.com. Papers are received on the un-
derstanding that they are not under consideration for publication elsewhere and have
not already been published.
There is no standard length for articles, but 48,000 characters is a useful target
(excluding footnotes and references). The cover page should provide full affiliation,
the mail and e-mail addresses, and telephone number(s) of the corresponding au-
thor. The title page should include the paper title and the names and affiliations of
all authors. The article should begin with an abstract of 100-250 words describing
the main arguments and conclusion of the article.
The Chicago Manual of Style is to be followed.
Ordinarily, we are able to report back to authors about their submissions within
three months.
The opinions expressed in the articles published in Serbian Studies Research are
those of the authors and not necessarily of the editors of the journal.
Serbian Studies Research accepts advertising that is of the interest to the mem-
bership of the scholarly Association for the Development of Serbian Studies.
CIP – Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад
811.163.41
821.163.41
SERBIAN Studies Research / главни уредник Борис

Булатовић. - Год. 1, бр. 1 (2010)- . - Нови Сад : Научно
удружење за развој српских студија, 2011-. - 25 cm
Годишње. - Текст на разним језицима. - Резимеи на срп. и

енг. језику.
ISSN 2217-5210
COBISS.SR-ID 262351623
View publication stats

SSR2012, 2012

Hochgeladen von

Dokumentinformationen

Copyright

Verfügbare Formate

Dieses Dokument teilen

Dokument teilen oder einbetten

Freigabeoptionen

Stufen Sie dieses Dokument als nützlich ein?

Sind diese Inhalte unangemessen?

Copyright:

Verfügbare Formate

SSR2012, 2012

Hochgeladen von

Copyright:

Verfügbare Formate

See discussions, stats, and author profiles for this publication at: https://www.researchgate.

Problem kvadrature Krsta: Prešernova pesnitev kot izraz kulturne

Article · January 2012

Teaching documents (slovene literature) View project

Meteorites in Slovenia View project

The user has requested enhancement of the downloaded file.

Научно удружење за развој српских студија, Нови Сад

SERBIAN STUDIES RESEARCH

Нови Сад, 2012

Vol. 3, No. 1, 2012

Peer Review Policy and Frequency

Indexing and Abstracting Information

Год. 3 , бр. 1, 2012

Индексирање часописа у базама података

Serbian Studies Research излази једном годишње.

НАУЧНИ ЧЛАНЦИ / ARTICLES

LUŽIČKOSRPSKI ROMAN I IDEOLOGIJA

1 derlatka@rz.uni-leipzig.de (Tomasz Derlatka, University of Leipzig, Institute for Sorbian Studies,

Ako bismo želeli da razmotrimo aspekte lužičkosrpskog romana na opštoj ravni,

sa pojmovima kao „lužičkosrpska književnost”, „književnost Lužičkih Srba”, „lužička

srpski spisatelji odmalena vladaju nemačkim jezikom, i – teorijski gledano – mogu

i na gornjolužičkosrpskom jeziku, obe varijante su ili sasvim paralelne ili pokazuju

Razmišljanja o „ideologiji izvan lužičkosrpskog romana” potrebno je započeti

kosrpskog romana negativna činjenica je da nije – kako bi se to inače očekivalo – ni

Ideologija „izvan lužičkosrpskog romana” videće se kroz nekoliko aspekata od

Ove kratke informacije svedoče o nekoliko činjenica. Prvo, određenje „malih”

Pedesetih i šezdesetih godina proteklog veka domaći istraživači su započeli da ana-

srpski roman uopšte (539 strana). Intertekstualno nadovezivanje na Ostrvo zaborav-

da napiše roman o izgradnji ovog kombinata. Pridodao je tome da je o ovom roma-

Vrstom protesta protiv socijalističkih tema u lužičkosrpskoj književnosti sme-

Okrenemo li se skali „lužičkosrpskih” elemenata u delima lužičkosrpskih proza-

Na prethodnim stranicama nastojao sam da predstavim najvažnije aspekte po-

Derlatka, Tomasz. „O początkach realizmu socjalistycznego w kulturze (literaturze)

Młynk, Jurij. „Stawizny serbskeho pismowstwa [XIII]. Serbska literatura po Ćišinskim

THE SORBIAN NOVEL AND IDEOLOGY

Received 25.08.2011 / Accepted 15.11.2011.

FROM ALTERNATIVE FORMS OF REALISM TO

of East-Central European culture facilitated the development of a specific cultural

ever, certain types of literature (prison documentaries, anti-communist memoirs)

tinually confronted with mysterious premonitory “signs”: sudden rushes of birds in

cal interpretation, problematizing official representations. These concerns could also

Adameşteanu, Gabriela. Dimineaţa pierdută (Wasted Morning). Bucharest: Cartea

Cărtărescu, Mircea. Postmodernismul românesc (Romanian Postmodernism). Bucha-

ОД АЛТЕРНАТИВНИХ ОБЛИКА РЕАЛИЗМА

Received 01.04.2012 / Accepted 15.06.2012.

КУЛТУРА СВАКОДНЕВИЦЕ И ПРИВАТНИ ЖИВОТ

Распрострањеност српског народа на Балканском полуострву утицала је не

1 Petar.Pijanovic@uf.bg.ac.rs (Petar Pijanović, University of Belgrade, Teachers’ Training Faculty, Serbia)

правилу је уплитао и спутавао Србе. Његово расецање редовно је доносило

2 Милан Ристовић, "Од конструкције до деконструкције приватности и назад. Време, простор,

институције,5 тиме указујући на сасвим танку границу између јавног и при-

Доминантан положај у сеоском браку припадао је мушкарцу. Мада је на селу

Редовна је појава да православни верник слави славу, као што се уобичајило

породица су на високим школама у западној Европи и Русији. Мења се и начин

Недић, Јован Скерлић и Јован Цвијић, Александар Белић, Стеван Мокрањац и

слојевима друштва а посебно међу представницима културне елите. Све те раз-

ности утицале су на то да се форме приватности временом мењају и све више

лонац у породици. Та појава обележилла је и прву и другу деценију XX века.

Овај рад је указао на везу друштвено-историјских прилика у Србији и

EVERYDAY CULTURE AND PRIVATE LIFE IN SERBIA

Received 14.09.2011 / Accepted 09.12.2011.

АНТИСРПСКИ КАРАКТЕР КОМУНИСТИЧКЕ

1 vladislav-b-sotirovic@crucified-kosovo.eu (Vladislav Sotirović, Mykolas Romeris University – Vilnius,

Комунистичка партија Југославије (КПЈ) је од самог свог оснивања на „Ву-