Sie sind auf Seite 1von 24

2

Уводна реч

Велес
РЕДАКЦИЈА САДРЖАЈ Никола Милошевић
„Велес”
Интернет магазин посвећен Словенима Поштовани читаоци

Пред вама је други број магазина Велес. Као што је у претходном броју објашњено, за сад још увек
нисмо у могућности да редовно објављујемо овај интернет магазин због мале (али вредне) редакције,
тако да ће нови бројеви и даље излазити у оном тренутку када се сакупи довољно текстова. Такође,
Уредник: Никола Милошевић Предговор и овом приликом вас позивамо да нам се придружите. Ваше чланке, као и сва питања везана за ваше
Уводна реч........................................................2 ангажовање у нашој редакцији, можете нам слати на е-пошту: veles@starisloveni.com
Лектор: Бранислава
Живот У протеклих неколико месеци десило се неколико занимљивих ствари које су везане за људе који
Текстови: Бранислава, Рамона Стамбени објекти и огњишта раде око сајта www.starisloveni.com, али и уопште везаних за промовисање старе словенске вере.
Главаш, Никола Милошевић, древних Словена .............................................3 Ова рубрика ће ми у овом тренутку послужити и као нека врста прегледа тих догађаја и начина
Политички систем старих Словена................7 обавештавања јавности.
Филип Стојановић, Леонид
Зувић, Весна Какашевски, Ана Љубавни живот наших предака (2)...............11
Кренимо од нас. На страници за преузимање постоји пријава на листу, како бисте добијали нове
Милојковић - Оми Празници бројеве часописа директно преко е-поште. Уколико нисте пријављени, можете се пријавити. О сајту
Божићни митови.............................................15 нећу много да говорим, само толико да ће у скорије време на њему бити објављени неки нови текстови.
На форуму су додате неке нове функционалности, највише везане за изглед профила. Најбитнија
Лого: Ненад Беленцан, Душан
Уметност ствар се десила са филмовима ,,Стари Словени - Историја и традиција” и ,,Стари Словени - Веровања
Револуција Балета - и обичаји”. Наиме, потписан је уговор о телевизијској дистрибуцији ова два филма у трајању од 5
Божић
посвећење пролећа Игор Стравински...........17 година. Овим уговором филм је постао доступан телевизијама. Сад ће време показати колико су
Мори га- Само Халупка.................................20 уредници телевизија заинтересовани за програм тог типа. Такође бих желео да обавестим све ТВ
Дизајн: Душан Божић
станице у Србији да се, уколико су заинтересоване за приказивање овог филма, могу обратити Делти
Историја Видео. За сад нисмо успели да постигнемо договор о ДВД дистрибуцији, јер су представници Делте
Венети..............................................................24 проценили да неће бити довољно интереса на тржишту за куповину ДВД оваквог типа, а најмањи
Шафарик..........................................................30 тираж који би могао да се припреми не може бити испод 1000 примерака.
Интернет адреса: Поглед на стару веру Словена
Архетипски лик Баба Јаге у Наредни, битан догађај од пре неколико месеци, је усвајање Програма стратегије развоја словенске
http://www.starisloveni.com
родне вере. Наиме, постоји организација која се зове Словенско родноверно веће, и њени чланови су
фолклору словенских народа ........................33
представници родноверних општина словенских земаља, као и још неких, више или мање утицајних
Приче инспирисане људи из ове сфере. Представник Србије у овом већу је Александра Маринковић Обровски. Ово веће
Контакт: већ неколико година преговара и договара се о стварању неке стратегије развоја и обнове родне вере.
veles@starisloveni.com духом предака Након неколико година већања, усвојена је Стратегија коју можете прочитати на следећој страници:
Хрономоција....................................................37 http://www.svevlad.org.rs/rodoved_files/razvoj_rodnevere.html
Стрип Мислим да би то било све што се тиче новости које су се догодиле у протеклих неколико месеци.
Путашествије...................................................41
Уколико би неко желео да нас обавести о неким догађајима који су везани за оно чиме се ми бавимо,
такође може да нас контактира преко е-поште, како не бисмо изоставили нешто битно.

Остаје ми да вам пожелим да уживате у читању овог часописа, и надам се да ће се у њему наћи
Сви текстови у часопису су ауторски и не
понешто интересантно за сваког. Такође, уколико имате предлоге како побољшати часопис, можете
предстваљају званичан став читаве редакције. нам писати, а ми ћемо се потрудити да се побољшавамо и растемо, а за то су нам потребни људи који
Велес

су заинтересовани за ову област, без обзира да ли је њихова помоћ била само у сугестији и критици,
или у томе да су допринели часопису неким својим радом ичи чланком.

1
4

Стамбени објекти
Због тога су молили опроштај од душе дрвета и приносили јој дарове. Након повратка из шуме не

Велес
би ништа јели, већ су се детаљно прали како би опрали грех са себе да душе дрвећа не би пронашле
убице. Ова традиција се дуго задржала код Срба који су и у 19. веку молили дрво за опроштај пре
сечења.

и огњишта древних Словена Обрада дрвета такође је представљала читав ритуал. Тек посечено дрвеће никако није смело да се
користи за градњу, већ су очишћена од коре стабла морала да одстоје да би се просушила, и како би

Бранислава
из њих изашли духови. Дрво су обрађивали искључиво секиром, као светим оруђем бога Перуна, па
чак и након што су од Германа “позајмили” тестеру. Констатовали су да, без обзира на брзину којом
се дрва обраде тестером, она лакше примају влагу него сечена и тесана. Такође су приметили и да
стабла која су тестерисана брзо пуцају и пропадају, док се ударајући секиром влакна збијају и постају
отпорнија на ветар и влагу.
Још од давних времена човек је настојао да себи обезбеди склониште, животни простор где би могао
да се сакрије од разних временских неприлика, простор у којем ће направити огњиште, обезбедити Оно по чему су се словенски стамбени објекти разликовали од објеката осталих народа са којима
сигуран живот себи и својој породици. Људи из истог племена углавном су градили стамбени простор су се сусретали јесте унутрашњи распоред у њима и разни украси који су представљали биљке,
за себе по истој формули, у зависности од краја у којем живе и природних ресурса, а такође и на такав животиње и геометријске симболе четири главна елемента – ваздух, ватру, воду и земљу.
начин који би им дозвољавао да у њему упражњавају своје традиционалне обичаје и навике.
Типови кућа
Грађа
Иако се временом мењао стил кућа и њихова величина, није се мењао много унутрашњи распоред.
Што се тиче грађевинског материјала, осим у приморским крајевима где је доминирао камен, у На основу археолошких истраживања и ископавања вршених у областима за које се сматра да су
свим осталим крајевима главни материјал било је дрво, док је огњиште било направљено од глине, историјски биле, а које су и данас насељене Словенима, може се закључити да преовлађују три врсте
а тек касније се појављују прве пећи. Сама набавка материјала за Словене је представљала трауму, објеката.
будући да је култ дрвећа код наших предака био веома јако развијен. Неко дрвеће су сматрали добрим
и погодним за изградњу, док се за друга сматрало да доносе несрећу. Таква веровања су вероватно Најстарији тип стамбених објеката су земунице. Овакав тип кућа градио се до 5. века. Ово је тип
резултат карактеристике дрвета - којом брзином трули, колико је отпорно на влагу, итд. Најпогоднијим кућа које су у потпуности биле под земљом, осим крова на којем се налазио улаз. Људи би копали
за градњу и здравље укућана сматрали су четинаре. Док су за зидове користили бор или ариш, кров рупу у облику квадрата дубине пола метра, а потом правили зидове од добро обрађеног дрвета у
су правили од оморике. Притом, смола са дрвета спречавала је продор влаге, а у изрезе међу даскама виду рама или стубова набијених у земљу. Под се правио од глине, а у углу према југу правиле су се
стављали су маховину која је спречавала продор прљавштине и представљала додатну заштиту од степенице од земље које су водиле напоље. Кров је био направљен од дасака, а на њега су стављали
влаге. За изградњу храмова и светилишта користили су храст, пошто је храст било свето дрво код сламу и дебели слој земље. Сламу и земљу су, такође, стављали и на унутрашње зидове куће, будући
Словена, Перуново дрво које повезује три света – земаљски, загробни и небески (Јав, Нав и Прав). да је земља обезбеђивала очување топлоте и добро је штитила куће од пожара. Занимљиво је да је у
току отоманске владавине на Балкану велик број становника Србије живео управо у оваквом типу
објеката.
Нашим прецима је, такође, било веома важно где расте
дрво које је пожељно за градњу, какав има облик, где
је и како пало приликом сечења, итд. Дрво никако није Следећи тип објеката који се појављује у периоду од 5. до 8. века су полуземунице. Овај тип кућа био
смело да буде неко са светих места или места где су је око један метар укопан у земљу, док се друга половина зидова издизала изнад земље. Све остало је
вршени погребни обреди. Такође се сматрало грехом ако било исто као и код земуница.
се исече младо дрво које симболизује дете, или старо
дрво које симболизује старца, мудраца. Исто тако, веома Услови живота у оваквим објектима били су веома неудобни. Величина оваквих кућа није прелазила
је било важно како падне дрво када се исече. Ако би 12-15м2, а наши преци су зими уводили младу стоку у куће да се не смрзне пошто нису имали остале
случајно пало према северу, то значи „у поноћ“, њега би помоћне објекте. Ове куће нису имале ни прозоре, па је дим од огњишта или пећи излазио кроз
увек остављали јер се сматрало да би донело несрећу отворена врата. Затим, током кишних дана у овакве објекте би продирала вода, а уколико би били
укућанима. Уколико би се приликом падања заглавило у изграђени у близини подземних вода, у њима би увек било пуно влаге. Све те непогодности условиле
крошњама другог дрвећа сматрали су да шумски духови су појаву новог, надземног типа кућа, које знамо као избе или колибе. Овакав тип кућа почео је да
не дају то дрво и њега би остављали у шуми. Опасним се гради око 9. века, и то прво у мочварним областима, као и у областима где је било много хладно,
Земунице. по човека сматрало се и дрво са рупом или необичним будући да на таквом тлу није било могуће изградити топлу земуницу или полуземуницу.
израслинама јер се веровало да у њему борави зао дух.
Дрво са великим чвором или суво, после чијег пада се Прве надземне куће имале су једну топлу просторију у којој су боравили сви укућани, и испред које
направи већа рупа, сматрало се страдањем целе породице се могао налазити трем. Имале су једна врата и мали прозорчић. Обично је преко њега била дашчица
Велес

или домаћина. Сечење дрвећа за Словене било је равно коју су измицали да би се кућа проветравала, с обзиром на то да у почетку нису знали за димњаке
убиству. док нису видели код других народа. Што се тиче пећи, оне су се увек налазиле преко пута врата, и
уз њих су стајале полице и сандуци за потребе кућних послова који су се обављали око пећи. Тек

3
6
када су код других народа видели да куће дуже остају топле ако се пећи налазе у линији с вратима

Велес
променили су тај стил унутрашњег уређивања. Међутим, неки су и даље наставили да праве распоред Интересантно је да већина Срба не зна да је грб Србије, грб Куће Немањића, уствари пагански симбол
како су навикли јер су констатовали да топлота из пећи излази кроз димњак и да се кућа брзо хлади. домаћег огњишта са четири камена около, већ га сматрају хришћанским крстом, а камење око огњишта
Тај проблем су решили тако што су почели да граде више куће, око 4-5 метара висине, и онда је дим је већ давно преведено као четири „С“. Док крст у средини представља симбол земаљског, домаћег
одлазио у врх испод крова одакле би током ноћи изашао, а доле не би било толико задимљено. На огња, орлови представљају симбол небеског огња.
највишем делу куће, испод крова, обично су чували ствари којима није сметао дим. Затим, кревете
су правили на висини од два метра, и у таквим условима су се осећали удобно и пријатно. Колибе су Тај симбол је пронађен и у Винчанском писму које је 6000 година старо, а налази се и на неким старим
биле направљене од стабала скупљених у венац, а било је и колиба са подрумом. Фасаде кућа увек су кованим новчаницама од пре неколико миленијума.
биле украшене разним резбаријама и цртежима, као и зидови изнутра.

Постепено, куће су се повећавале. Прво је настао горњи спрат, нешто као таван или додатна просторија,
а после су почели да праве и по две спојене куће са једним улазом, кровом и тремом. Као и пре,
највише је било двостраних кровова које су прекривали даскама, сламом и земљом, мада су се често
појављивале и куће са четвоространим кровом. Осим сламе, земље и дасака, за прављење кровова
наши преци су користили и танке дрвене плочице. Те плочице су метали и на кнежевске палате и на
храмове. Како би у кућама било што топлије и како не би биле изложене влази, зидове су премазивали
глином.

За разлику од претходна два типа кућа, ове надземне куће су биле од 5 до 8 метара дугачке, и око 4
до 5 метара широке. Дужину је, углавном, одређивала дужина стабала од којих су куће склопљене. У
оваквим кућама је увек било суво и топло. Уз ове куће често су се могле наћи и додатне просторије, на
пример радионице, оставе и слично, тако да се до тих просторија могло доћи и без изласка из куће.

Огњиште
Део Винчанског писма.
Једно од најважнијих, светих места у дому
наших предака, поред прага и стола, било
је огњиште. Истраживања су показала да је
древни човек са својом породицом обележавао
празнике у свом дому и над својим огњиштем
којем се молио, приносио му жртву, заклињао се,
и које је чинило да његов дом за њега и његову
породицу буде његово мало светилиште. По
веровањима Старих Словена, испод огњишта
или пећи живи дух – домаћин куће, а то је,
по правилу, најстарији предак породице. И
он је имао свој празник и укућани су му тада
спремали оброке као и за себе.

У првим старословенским насељима огњиште Грб Републике Србије. Новчић стар више од 4 миленијума.
је било откривено и окружено камењем.
Временом, отворено огњиште су замениле
пећи. Пећи су дуже чувале топлоту, али је било
проблема са припремом хране, с обзиром на то
да су прве пећи биле или округле или у облику Грб Србије
правоугаоника и сужавале се према врху, тако
да на њих нису могли да се стављају судови за Идентичност грба Србије са знаком пронађеним у Винчанском писму чак је навела и неке ауторе
спремање куване хране. Након модернизовања да сматрају како су Срби уствари потомци Етрураца који су себе називали Расенима, и за које се
првобитних пећи било је могуће кувати храну, сматра да су аутори Винчанског писма, посебно имајући у виду да се и прва српска држава звала
али није било могуће пећи хлеб, а археолози су Рашка, а њени грађани Раси. Но, о хералдици ће бити више речи у неким другим чланцима.
Велес

открили да су хлеб пекли у посебним пећима


ван куће. Тек касније су научили да праве пећи Јанда Јозо, Огњиште.
на којима су могли и кувати и пећи хлеб.
5
Политички систем
8

Дашчица 9

Велес
старих Словена “У то време, кнезове бираху и много вођа и
Леонид Зувић кнезова бејаше. И ти сви кнежеви беху од обичних
мушкараца. Јер беше овако: Земљу радите за
себе, а кнезови будите како је речено да бринете
о људима. А хлеб, храну и све за живот од људи
Велесова књига пружа нам сведочанства и о политичком устројству Старих Словена. Махом свакога дана имаху. Други кнежеви данак убирају
се она налазе у првих десет брезових дашчица. Нека читалац сам стекне увид у облик владавине и синовима власт предају од оца на сина и тако од
Старих Словена на основу цитата из Велесове књиге:
дедова до праунука.“

Дашчица 3 Дашчица 40
“... и беше у нас овако ... а међу старијима у роду “Са старих пашњака, где су Руси пребивали,
бирасмо кнеза којега још у старо доба вођом Новојари су пошли на југ и у степама ратовали
називаху и старешином ... то беху кнезови дуго десет векова. А то су такође Руси који су своје
времена, и Грци их неће заменити, биће до краја кнежеве бирали од рода свога. Родови су од сваког
како и наликује мужу тог рода да даје потомке који племена давали свог кнеза, а кнежеви су бирали
управљају нама.“ кнеза старешину. Тај беше вођа у ратовима.”

Дашчица 5 Дашчица 36
“Савест нам заповеда да речи не прикривамо и о “У време Гота и доласка Варјага биран је кнез
роду нашему само истину казујемо. међу вођама, и тај је младиће у сурове битке
Истину рецимо о њима, о првом бану нашем и водио. Дуго времена управљасмо родовима, а
кнежевима које смо сами бирали и смењивали.” старци из рода, Венди, одлазаху рођацима да суде
под дрветом Перуна.”

Дашчица 7 Дашчица 20
“И тако тада Киј умре, а тридесет лета владаше
нама. А после њега беше Лебедјан, кога називаху “Окупљаху се већа да одлучују, и тако беше.
Славер, и он живеше двадесет лета. А потом беше Оно што не проглашаваху не беше. Кнежеви
Верен из Великограда, такође двадесет, а потом беху бирани од сабора до сабора и живели смо
Сережењ, десет. На престолу они постигоше победу узвраћајући им помоћ ...”
Велес

над непријатељем, зло таме отклонише са синова и


градише за нас и за вас.”
В. М. Васнецов, Свирач.
7
10
Очигледно је из ових пасуса да су Наравно, суђење се морало одвијати на основу неких установљених правних норми било обичајног

Велес
Стари Словени имали демократију или писаног права, што пак указује на постојање и законодавне власти код Старих Словена, мада о
Дашчица 18 која је, пак, била облик непосредно-
посредне демократије. Институција
њеном постојању у Велесовој књизи немамо сведочанства, већ само о извршној и судској.
Овде је веома битно напоменути да код Старих Словена није постојало јединство извршне и судске
непосредне демократије очигледно власти, већ очигледно њена подела. Дакле, Стари Словени су познавали поделу власти.
“А у том веку управљаху родовима кнежеви.” је био народни сабор који је бирао и Наравно, јасно је на основу приказаног да власт код Старих Словена није била наследна, што су они
смењивао кнежеве родова. Између приписивали “другим кнезовима”, односно другим народима, него изабрана, бирана демократским
кнежева родова бирао се кнез путем!
племена, а кнежеви племена бирали

Дашчица 22
су између себе кнеза-старешину, Такође, изабрани кнезови нису народ посматрали као поданике којима се влада и од којих се убира
који је истовремено био и војни данак! Не, напротив. Из цитата се јасно види да је обавеза сваке породице, сваког домаћинства, без
заповедник. наметања “одозго”, била да стоти део прихода одвоји за кнеза, односно власт, односно државу!
Разлике између данка и пореза сигурно да постоје, а у овом добровољном чину сваког домаћинства,
“Такође дајемо десети део очевима нашим, а Осим народног сабора, препознајемо које сигурно не проистиче само из традиције и обичаја, већ и из атмосфере и карактеристика које
стоти властодршцима ... И тако живимо поносни још једну демократску институцију, креира медијска околина датог народа, можемо да препознамо и систем финансирања који надилази
јер славимо богове наше и молимо се телима а то је родовско веће. У тим и порески систем савремених демократских економија, јер и у савременим демократијама порез није
умивеним водом чистом.“ институцијама препознајемо црте добровољан, него наметнут законима државе! То, пак, говори о сраслости народа - “пука” и изабране
чак и савременог демократског власти, односно о правој, суштинској демократији, владавини народа, и то делом непосредног
политичког система. У народном карактера јер старословенска породица у изабраним представницима власти види продужетак
сабору могли би да препознамо сопствене породице, и којој је сасвим природно одвајати стоти део прихода домаћинства!
парламент, у већима владу, а у кнезу
рода премијера. Такође, у таблици 23 можемо да видимо и генезу власти код Старих Словена, код којих је прво “пре
Дашчица 23 Веома значајан податак да су
1.500 лета” родовима управљао најстарији у роду, да би се касније увеле институције већа и кнеза
које су Стари Словени “сами бирали и смењивали” (на народним саборима).
сабори и бирали и смењивали
“Подробније о почетку нашем рецимо овако: кнезове “од сабора до сабора”. То Код врховног кнеза народа, којег су бирали кнезови племена између себе (што значи да и на нивоу
Хиљаду петсто година пре Дира прадедови је већ права демократска црта, што народа можемо да препознамо институцију извесне владе или већа - или су то, аналогно садашњости,
наши дођоше до карпатских гора, тамо се би значило да су родовска већа и били нека врста народних, односно родовских посланика који су се бирали непосредно, рекли би
населише и живеху мирно јер родовима кнезови имали неку врсту обавезе “већинским системом”), можемо да препознамо дужности председника из савремених председничких
“полагања рачуна” сабору, не би ли и парламентарних политичких система, јер су они, као и данас председници, истовремено били и
управљаху очеви од рода, а најстарији у роду .” опет били изабрани, слично као што “врховни команданти” армије. Дакле, говорећи речником савремене политичке науке, политички
су у савременом парламентаризму систем Старих Словена била је непосредно-посредна демократија, односно комбинација скупштинског
владе одговорне парламентима. (конвентског, саборног) система и парламентаризма.

Но, овде је значајно да народни

Дашчица 23 сабори вероватно нису били


састављени од изабраних
представника народа, посланика,
већ су вероватно представљали
“Живесмо тако петсто лета док родовима окупљања целог рода, односно
управљаху већа и богови нас чуваху од оних највероватније зрелих мушкараца,
које Јазги називаху.” “мужева”. Зато је то црта непосредне
демократије, слично старогрчким
“еклесијама” на којима су се
Николај Рерих, Сакупљање стараца.

окупљали “слободни грађани”!

Родовско веће је очигледно имало извршну власт код Старих Словена јер је доносило, на основу
одломака, одлуке, “а оно што не проглашаваху не беше”. Такође, на основу одломака можемо да
препознамо да су Стари Словени познавали и поделу власти на извршну и судску. У родовима је
судио “старац Венд”, најстарији у роду, под дрветом Перуна, а судови су били установљавани током
слављења богова, конкретно овде о Коладама (када су се одвијале, рекли би, мини-олимпијске игре,
Велес

с обзиром на наводе о такмичењу у брзом ходању).

9
12

Љубавни живот
У појединим деловима Русије није се могла наћи девица старија од 17 година. У Сибиру, по извештајима

Велес
демографа, у другој половини 19. века девојке су ступале у сексуалне односе већ у 14. години, а ако
им је природа дозволила, и са 12. У неким местима девојке чак нису ни журиле са удајом, имале
су сву слободу у очевом дому, а удавале су се само кад некога заволе или уколико њихов сексуални

наших предака (2) живот доведе до трудноће. Мужеви никада нису имали замерке на њихов предбрачни живот. Међу
Русима и асимилираним староседеоцима Сибира каже се да „жена није као хлеб и да је не можеш

Бранислава
потрошити“.

У Србији се ретко кад догађало да девојка стане пред олтар као девица, а нису толико практиковале
секс са младићима, већ углавном са ожењеним мушкарцима, што је дуго био случај, па и данас.
Чињеница да нису биле девице уопште не представља препреку за брак, нити је то сметало цркви,
Сексуални чин код Словена везан за плодност земље имао је магијски значај. О томе говори обичај да већ више одређеним, лицемерним појединцима. У српском Срему, на пример, девојке су ступале у
се млади сеоски парови спајају на снопу жита. Тај обичај не чуди код сеоског становништва као посебан прве сексуалне односе већ у веома раном добу. Такође, у Македонији се крајем 19. века није знало
ритуал “да би земља била родна”, али тако су радили и принчеви и остали угледни достојанственици шта појам девичанство значи. У словенским земљама, уопште, мајка која има ванбрачно дете уопште
иако су могли себи приуштити много удобнији кревет. Чак је и цар Михаил Фјодорович наложио да није анатемисана.
му се направи кревет са 30 снопова жита у знак поштовања традиције, како би могао да комбинује
сексуални чин са плодношћу земље. Када је у питању ритуал везан за земљу, не тако давно говорило У Србији је био обичај да после литије или задушница младе слободне девојке одлазе на вечерња
се и о обичајима у руским и српским селима где су млади људи практиковали сексуалне односе на тек посела где су имале прилику да се касније одмарају у загрљају с младићима. Најинтересантнији
засејаном пољу. Понекад, да би се “додала сила” користило се и семе свештеника који се ваљао по обичај у једној области у Пољској јесте да када ускршња звона почну да звоне, девојке откопчавају
пољу са неком јаком, здравом девојком из села. дугмиће - једно звоно, једно дугме. Такође, колико пута звоно зазвони, толико пута девојка треба да
се споји са својим изабраним, без страха од последица. Празник када је највише младих практиковало
Као што су наши преци увек поредили рало са мушким полним органом, тако се сматрало и да женска љубавне игре био је Купала, иако је црква то бранила јер је тај празник сматрала опсценим. Тако се
голотиња и влажност помажу пољима. Познати су случајеви када су голе девојке ходале по пољима код православних Словена тај празник претворио у Ивањдан, а обичај празновања је и даље остао
како би им „подариле“ влагу. У Пољској су мушкарци разбијали посуде у којима је био женски урин исти. Уопште, сва четири годишња празника када се обележавају солстицији, у православних Словена
који је служио за фарбање вуне у зелену и плаву боју, и посипали по пољима у време суше. Урин су су преобучени у хришћанско рухо, с тим што се начини празновања ни мало нису променили.
чували да не би морали да чекају кишу или док им се не нађе нека жена при руци.
Ипак, довољно је само прочитати збирке песама које је Вук Караџић прикупљао обилазећи српски
Не постоји посебан моменат преласка жене из слободне у удату. Удата жена је у суштини она која народ, ма где он живео, које јасно показују како су под маском немоћног православног Хришћанства
даје потомство и плодна је, што би рекли Украјинци “као попова свиња”. Што жена има више деце, у Срба наставили да живе старословенски обичаји и страсни љубавни живот.
тада постаје привлачнија. О томе говори и једна белоруска песма у којој се младић позива да погледа
вагину жене која је давала потомство јер ако налети на девицу, неће је узети за жену, будући да се онда Понекад се дешавало да млади пар упражњава интимности у изолацији. То се догађало када младићи
сматрало да жена не треба да буде девица. Девојке су углавном губиле невиност када би почињале да остану да проведу ноћ код девојака. О томе најбоље говоре песме које се певају у свим словенским
носе хаљине или мењају фризуру. земљама, и у којима се, исто тако, види да те сусрете иницирају девојке. Некада би мајке девојака,
које су им давале савете, пуштале младиће у кућу.
Први хришћански хроничари су осуђивали слободно понашање младих Словена. У свом делу “Повесть
временных лет”, Нестор пише да су словенска племена Радимићи, Вјатићи и Северјани живели “у У Пољској је био обичај да млади вереници иду да проведу ноћ заједно како би се боље упознали ако
шуми као звери” јурећи се голи и играјући и певајући и сваки од њих би био са женом с којом се то већ нису пре пробали. Тако би младић могао да провери да ли је девојка “нормално развијена”. А
то унапред договорио. То је било веома необично понашање у време када су цркве примењивале некада би уместо младића тај посао обавио кум, што значи да је он провео ноћ са том девојком.
репресивне методе према онима који су упражњавали своје старе обичаје.
Приметио је чак и чувени италијански слависта, Евел Гаспарини, да је и предбрачна слобода
Иако је данашње, углавном накарадно сексуално понашање младих резултат индустријализације, подразумевала одређене мере предострожности, будући да су Словени веома водили рачуна
материјалистичког и потрошачког друштва на глобалном нивоу, подаци из 19. века представљају доказ о будућности своје деце, посебно је било важно да имају оца који ће о њима бринути. Овом
да се предбрачне навике Словена никада нису ни прекидале и да нису полагали много на чедност. проблематиком се бавио и чувени чешки слависта, Лубор Нидерле, који је приметио да су, очигледно,
увек практиковали coitus interuptus.
На пример, у 19. веку у једној области у Пољској је постојао обичај да младе девојке иду потпуно
наге улицама и голотиња се није сматрала грешном. У другој области у Пољској постојао је податак Преокрет у друштвеним односима
да само 20% девојака пре брака буде нетакнуто пре удаје, без обзира на строге католичке конвенције.
У неким областима у Пољској сексуални односи међу младима били су сасвим нормална појава и Током 10. века, када су већ скоро сви словенски народи примили Хришћанство, забележене су
поред јаког утицаја цркве и невера уопште није сматрана злочином. Уопште, љубав међу младима прославе култних празника, солстиција и осталих. Увече би учесници организовали забаве где су
скоро нигде у Пољској није сматрана злом, а девојке које су имале редовна сексуална искуства боље под маскама и уз музику, медовину и разна стимулативна средства прослављали празнике и одавали
Велес

су се сналазиле у опхођењу са мушкарцима. Понекад би након упражњавања сексуалних активности почаст природи на којима се упражњавао слободан секс. Вреди приметити да су словенске жене због
долазило и до страсних веза и бракова. ових ритуала и сеоских скупова уживале огромну репутацију у иностранству. Како би цркве спречиле
оваква окупљања, одлучиле су да ове празнике замене хришћанском симболиком.

11
14
Будући да су лојалност, оданост и поштење одувек красили Словене, религиозном словенске породице нису дозвољавале да се тако нешто износи у јавност, па се тако

Велес
посматрачу је ова сексуална слобода потпуно несхватљива. У словенском друштву догађало да у појединим местима више од 90% младих девојака које ступају у брак
био је непознат патријархални захтев мужа да му жена буде неоскврнута. То се нису девице.
видело добро и у раном средњем веку. Један Рус би, на пример, када би увидео
да му је жена девица почео да гунђа “Још си девица била, нико није хтео ни да те Од цркве потиче и највећи табу када је у питању менструална крв од које су се,
погледа, само сам се нашао ја будала”. изгледа, у давним временима правили магични и љубавни напици. Тако је почетком
20. века у Пољској женама са менструалним циклусом било забрањено да улазе у
Нормално, временом су овакве ствари почеле да бивају све више кажњаване, чак и цркву. У Русији жена која има циклус није могла да пече мужу хлеб, а у Русији и
у најудаљенијим угловима словенске цивилизације. Словенски сељаци више нису Србији су жене у таквом стању скривали пред рођацима и страним мушкарцима. О
били срећни као у време поштовања природних принципа. Већина жена које су овоме има јако много литературе.
рађале пре брака почеле су да бивају кажњаване, а највише је трпело потомство које
није имало ни право на наследство ни нормалан, равноправан живот са осталом Занимљиво је да ни у једној словенској земљи не постоји принцип легитимног
децом. потомства, нити анализа ДНК којом би се утврдило да ли је супруг прави отац
рођеног детета, чак и уколико постоје очигледне индиције, на пример боја коже
Слободно сексуално понашање било је сасвим нормално у свим словенским или слично, да дете није његово. Широм словенског света ванбрачна деца уживају
заједницама. И поред забрана хришћанских поглавара људи су проналазили начине сва права као и брачна, укључујући и право на наследство, а понегде, на пример у
како да поново успоставе покидане везе са природом. Прве забране почеле су у 10. Украјини, та деца имају чак и више права. Појам легитимног потомства у словенском
веку, када су женама које су слободно упражњавале сексуалне односе секли кожу и свету било је тешко наметнути, исто као и хришћанска правила живота и понашања,
качили на врата како би уплашили све који у њихове куће улазе. без обзира на вишевековне притиске.

Тип морала који долази са средњег истока и који се по Европи проширио посредством Из свега наведеног може се извући закључак како је изгледао словенски
Хришћанства почео је да стиже и у најудаљенија места словенског света. Сексуални Николај Фомин, Зора. традиционални морал: потпуна сексуална слобода у периоду адолесценције у циљу
акт међу младима у претхришћанској ери није се сматрао грехом. Сударом разних истраживања могућности властитог тела и способности да се задовољи партнер,
менталитета створила се ситуација у којој црква никада није пропуштала прилику као и потребе младих да се ускладе са моћима природе, стабилност бракова ради
да наметне своје ставове друштву које је све више прихватало нову веру и стари обезбеђивања стабилног развоја потомства, и иницирање сексуалног чина од стране
обичаји су се временом запоставили. Почев од 18. века судар култура је био најјачи. жена што је обезбеђивало мањи промискуитет и спречавало насиље над женама.
У Украјини су, на пример, слали полицију на села како би надгледали и спречавали Николај Фомин, цветање Лана. Без обзира на забране од стране власти и цркве, никада се није могла сузбити
сусрете младих, у Србији је Кнез Милош разним декретима забрањивао старе традиционална култура која је у сексу видела тренутак сазревања младих.
обичаје претећи затвором и батинама.
Из свега овог следи да је сексуално и друштвено понашање старих Словена
Иако су властодршци и цркве имали само делимичан успех, ни уз најоштрије било неолитског типа, тојест поштовала се плодност на уштрб углавном мало
репресалије није им пошло за руком да очисте старе народне навике. Данас смо схватљивог појма сексуалне верности бар у предбрачном периоду. Постојао је још
сведоци да млади учествују у разним сексуалним оргијама, уз неконтролисану један елемент у понашању словенских жена који их везује за неолитско друштво
конзумацију алкохола и осталих средстава, које немају ни друштвену ни ритуалну када су у питању порођајни обичаји. Пред порођај жена би одлазила и скривала се у
функцију. С друге стране, један број младих данас такве ствари сматра грешним угловима. Претпоставља се да је словенска жена задржала страх од присуства злих
и сексуалне игре су за њих постале нека врста изражавања властитог физичког духова који би могли угрозити порођај. Знамо да још увек постоји обичај да жена
развоја. пре порођаја бира место које јој највише одговара без обзира на савете лекара.

Мало по мало, у словенска друштва почела је да се увлачи навика да се за брак Било је јасно и нашим прецима да модеран свет доноси аномалије. Они су имали
тражи само невина девојка. Као и у осталим патријархалним друштвима, тако је такво виђење света у којем је секс био један од главних елемената препорода.
и у словенском свету постојало више начина да се утврди да ли је млада била Имајући то у виду, и не чуди њихова потпуна индиферентност према некаквом
девица. Често се у словенским државама тражила младина чистота како би се напретку који би могли донети такозвани бољи услови живота.
могло створити “здраво потомство”. Тако се догађало да се девичанство утврђује
на различите начине, а посебно провером доњег веша. Ово се посебно односи На крају, пре распада бивше Југославије водила се дискусија о томе да ли треба
на показивање родбини и пријатељима закрвављеног белог чаршава после прве дозволити порнографију или не. Једна жена, психолог, објаснила је у својој књизи
брачне ноћи. Тај обичај се још увек задржао у неким областима на југу Италије да бисмо требали питати своје бабе шта су радиле кад су биле младе на сеоским
и у арапском свету. прославама, и тада бисмо лакше донели одлуку.

Сва ова контрола вршена је како би се забранило да девојке ступају у брак уколико
нису девице. У Русији је тако био обичај да другог дана после свадбе поп потврђује Литература:
Велес

да је невеста била девица уколико три пута обиђе цркву на коленима. У Украјини и Giuseppe Maiello - Sexual Life of Ancient Slavs
Бугарској се, на пример, догађало да се претера са малтретирањем жена које се може al-Mas’udi - The Meadows of Gold and Mines of Gems
поредити само са обичајима у неким заосталим афричким областима. Нормално, Ibn Fadlan - Ibn Fadlan and the Rusiyyah
Нестор - Повесть временных лет
13
16

Божићни митови А и говорити о тој хладноћи која га је затекла приликом рођења је заправо преузета из старих

Велес
религија у којима се одређени догађаји понављају сваке године (као и рађање Сунца, о коме сам
говорио). Такође постоје обичаји у неким крајевима где сељак одлази у шљивак и потпаљује бакљом
гране шљива уз изговарање ,,Ја те потпалих а ти да ми родиш’’. На први поглед ово би могло да се

Никола Милошевић протумачи као претња шљиви. Међутим, сељак се обраћа у овом случају Сунцу, и говори му како
му је помогао потпаљујући га бакљом коју диже ка небу, и тражи да му се Сунце захвали на тај
начин што ће година бити плодна.

Божић је готово најзначајнији празник у западним културама, а и шире. Прво се намеће Велика спиритуалност и обичајност је заступљена и за време вечере на Бадње вече. Али чему сва
питање шта заправо Божић представља и шта је он? Име упућује дефинитивно на малог или та спиритуалност ако је Божић тек сутра? На Бадње вече се спрема вечера за претке, јер је Бадње
младог Бога. Дакле по хришћанском календару то је празник рођења Исуса Христа. На овај дан вече један од дана када преци (мртви) могу да комуницирају са живима, а живи се труде да ова
се наводно он родио у штали у Бетлехему, од мајке девице Марије коју је, у њеном познијем вечера буде добра, како би се преци на оном свету заложили за своје на овом свету. Да се преци
добу, уз помоћ чуда оплодио Бог. Мислим да ову причу већ сви знају и да се о овоме прича и у не би ометали у храни, не треба склањати посуде са стола то вече. Ујутру на Божић дочекује се
школама. Сви су вероватно о овоме гледали неке цртане филмове или неке друге врсте филмова, положајник. Положајник треба лепо да се дочека, да доручкује у кући у коју је дошао. Након тога,
позоришне представе итд. Често се говори да је ово најзначајнији хришћански празник, иако он обично треба да проџара огњиште, и том приликом изговара ,,Колико варница, толико срећица,
он то није. Ускрс је најзначајнији због тога што је цео хришћански мит изграђен на Христовом колико варница толико парица, колико варница толико у тору оваца, колико варница толико прасади
васкрснућу, и да није било тога, вероватно не би било ни хришћанства. Божић јесте највише и јагањаца, колико варница, толико гусака и пилади, а највише здравља и весеља, дај боже (или
слављен хришћански празник, али томе су допринели неки други фактори које ћу поменути Дајбоже)’’. Али које је значење положајника, и кога он представља? По хришћанству он представља
касније. Хајде онда да Божић и Бадњи дан погледамо из другог угла. мудраце који, пратећи звезду, долазе на место где је Христ рођен и дају му дарове. Међутим, ако се
погледа шта се догађа након његовог доласка, може се закључити да он никакву звезду није пратио,
Да почнемо са датумом. Божић се слави 25. децембра. Како православна црква користи Јулијански као и да није дошао на место рођења Христа (јер се Христ ни симболички не рађа у свакој кући, као
календар, 25. децембар по Јулијанском календару ће бити 7. јануара по Грегоријанском календару, што треба напоменути да репродукција оног што се догодило није својствена хришћанству), као и
или календару који се користи за свакодневне (не црквене) потребе. Ако је неко до сад био убеђен да никакве дарове није донео.
да се Христ заиста родио 25. децембра, мораћу да га разочарам, не зна се тачно кад се Христ
родио. Филозофи и теолози Александријске школе су покушавали на почетку хришћанства да Могло би се закључити да се ради о још
наметну да се рођење Исуса Христа слави у Априлу, јер су на основу неких штурих података једном обичају преузетом из старе религије.
о положају звезда израчунали да је вероватно да се он тада родио. Међутим, због практичних Наиме, веровало се да Дажбог (Дабог или
разлога овај предлог је одбачен. Као што сви вероватно знају, у то време су Словени, Келти, Дајбог) често одлази међу људе да би се
Германи, Римљани имали своје религије. Све ове религије су имале додирних тачака, јер су уверио какви су и како им је. Дажбог је био
сви ови народи индо-европског порекла, тако да им је мајка религија била јединствена.Једна од бог давалац, што се може видети из његовог
тих додирних тачака био је јак култ Сунца. Ови народи су знали за један астрономски феномен. имена, често представљан као стари мудрац
Наиме, од јесење равнодневнице до зимске краткодневнице највиша тачка на коју Сунце доспе са штапом који лута и којег прати вук.
на хоризонту сваким даном је све ниже. У време зимске краткодневнице (22. децембар) Сунце Дакле, Дажбог је лутајући бог којег треба
је на најнижем положају на хоризонту, на овој позицији стане и остане 3 дана. 25. децембра се добро дочекати, а уколико буде задовољан,
Сунце помери навише, па су зато овај дан горе поменути народи славили као победу Сунца, он ће подарити срећу и богатство. Често
или рађање младог Сунца. Најпознатији овакав празник био је у Римском царству, у оквиру се бацало испред њега неко семење, које
празника који се називао Сатурналије (празници посвећени богу Сатурну), и који је трајао 2 би обичају дало још и димензију аграрног
недеље, а овај дан је био празник непобедивом Сунцу. Да би ови, такозвани пагански народи култа, па се веровало да ће оно семе које
примили хришћанство, овај датум је узет за датум Божића. он згази бити изузетно плодно. Такође,
елемената аграрног култа има и у уношењу
Даље бих хтео да се осврнем на празнике код нас Срба, и других Словенских народа који се сламе у кућу уочи Бадњег дана.
практикују за време Бадњег дана и Божића, и шта они представљају за ове народе. Као што
је већ речено, сама реч Божић говори о неком малом Богу. Тако је код Словена постојао бог Према томе, Божић и именом, као и у
Сварог, који је био бог Сунца, а постојао је и Сварожић, који је био младо Сунце. Тако је Божић обичајима, има корене у предхришћанским
заправо празник рађања новог, младог Сунца. А како је младо, тек рођено Сунце слабо, треба религијама. Толико чврстим држањем за
му помоћи да ојача и потпалити га. Зато се на Бадње вече пали бадњак. Бадњак је обично од традицију и флексибилношћу исте да прими
храстовог дрвета, а храст је код Словена било свето дрво. Храст гори на тај начин да варнице различита тумачења могу се похвалити само
прскају ка горе. Те варнице треба да дођу до Сунца и ојачају га. словенски народи. Традиција је заправо све
оно што је добро сачувано и што је прошло
Прича о томе како је Христу хладно у пећини и како паљењем бадњака он треба да се угреје, кроз проверу времена. Оно што је опстало
Велес

смишљање је значења неискорењеном старом обичају. је, у суштини, корен наше духовности.

15
Константин Васиљев - Човек са совом
Револуција балета
18
Иронично, место је нашао у Паризу где је основао Руски балет или Бале Рус, који је својим

Велес
репертоаром представљао руску културу кроз балете инспирисане руским бајкама. Дијавилев је био
толико импресиониран да је одмах ангажовао двадеседседмогодишњег Стравинског да му напише
посвећење пролећа - Игор Стравински оркестрације, а касније и целовечерњи балет - Жар птица. Жар птица је са одушевљењем примљена у
Паризу. Овим балетом Стравински је стекао видљивост и углед у музичким круговима.

Никола Милошевић Следећи, такође успешан балет Игора Стравинског, била је Петрушка. У овом балету Стравински
комбинује инструменте који се никад пре нису свирали заједно, а такође користи и клавир, који је у
то време постао нови инструмент у симфонијском оркестру. Када је завршавао са писањем Петрушке,
Стравински је доживео визију младе девојке која у руском паганском обичају игра до смрти. То га је
Почетком 20. века догодио се највећи сценски фијаско једне представе. Међутим, управо подстакло на истраживање руске предхришћанске вере и старих обичаја. Одлази код свог пријатеља
та балетска представа је променила поглед на балет, била основа за креирање модерног балета и Николаја Роерича, познатог сликара и истраживача руских народних обичаја и старе вере. Заједно
модернизма као правца у музици. Управо тим фијаском је његов аутор заслужио титулу најутицајнијег пишу сценарио паганског обичаја који би Стравински могао да искористи у свом новом балету. Балет
композитора 20. века. Немогуће је посматрати музику данашњице, а не осврнути се на Посвећење је написан крајем 1912. године, али није било места да се тај балет уврсти у план текуће сезоне,
пролећа од Игора Стравинског. што је Стравинском дало повода да доради своје дело. Премијерно приказивање балета Просвећење
пролећа (чији је оригинални назив на француском гласио ,,Le sacre du printemps”) било је 29. маја
Игор Фјодорович Стравински рођен је у Ораниенбауму, (од 1948. године промењено име у Ломоносов)
17. јуна 1882. године. Његов отац је био певач у Маријинском театру. Тако је Игор Стравински рано 1913. године у новом и модерном позоришту на
дошао у додир са музиком и кренуо да похађа часове клавира. Иако је Стравински желео да се бави Јелисејским пољима (Théâtre des Champs-Élysées).
музиком, његови родитељи су желели да он постане адвокат. Тако је Стравински и уписао правни Публика је много очекивала од новог балета
факултет. Међутим, студије га нису много интересовале. За четири године студија био је на само Стравинског. Међутим, ова премијера се претворила у
50 часова, али је на тим студијама у Петрограду упознао једног од приватних студената, Николаја највећи сценски фијаско у историји позоришта. Балет
Римског-Корсакова. почиње уводом на басону, али у највишим регистрима
басона. На извођење балета дошао је и тада већ
славан француски композитор Камиј Сен-Санс. Када
У то време, у Петрограду је владало је чуо увод окренуо се суседу у позоришту и упитао
расположење да на оно што није глобално га је који је то инструмент. Сусед му је одговорио
модерно не треба ни обраћати пажњу. Тако је ,,Маестро, то је басон”, на шта је Сен-Санс узвратио
чак и језик који се говорио у Петрограду био ,,Ако је ово басон, ја сам бабун”. Након тога су се
француски. Неколико тадашњих уметника је појавиле балерине потпуно прекривене, обучене у
хтело то да промени и врати поштовање према дуге руске традиционалне хаљине, држећи се за образ
руском језику и уметности. Међу њима је био нагнуте главе. На то је неко из гледалишта узвикнуо
и Римски-Корсаков, који је држао у свом стану Мелисент Хадсон, Подизање изабраног. ,,Дођавола, доведите зубара”. Бука у гледалишту се
младим уметницима предавања. Стравинског настављала и интензивирала. Очекивали су да виде
су инспирисала предавања Римског-Корсакова, лепоте људског тела, за шта је балетска уска одећа и
па су и његова прва дела подсећала на дела дизајнирана, међутим играчи су се појавили потпуно
Корсакова. Диплому правног факултета прекривени, чак и са челенкама, капама, обучени и
Стравински је добио 1907. године, након чега у медвеђе коже. Такође, игра коју су изводили није
је хтео да упише конзерваторијум. Међутим, била налик на претходне балете, са благим, добро
Римски-Корсаков му говори да не уписује одмереним покретима, већ су играчи скакали по
конзерваторијум, већ да поред његових часова бини, падали, устајали, трчали... Музика је такође
крене да компонује. Тако је прва јавно изведена допринела напетој атмосфери ритуала жртвовања који
композиција Стравинског била Ватромет, која је у балету описан. Стравински је користио акорде са
је изведена 1909. године у Санкт Петербургу. девет нота, који нису били чести, такође след акорда
Извођењу је присуствовао Сергеј Дијавилев, није био логичан, ритмови су се брзо и неочекивано
шеф Бале Русе (Ballet Russe) у Паризу. Сергеј мењали, што није био до тад случај. До тог времена
Дијавилев је био уметник који је такође хтео да су композиције биле писане или за тро-четвртински
пробије руску уметност, али због предрасуда у ритам или, чешће, за четри-четвртински ритам,
вишим класама у Русији то било је немогуће, који се углавном током композиције није мењао. У
тако да је тражио у иностранству место где би Просвећењу пролећа се ритам мењао на неколико
Велес

могао да пробије руску културу. Мелисент Хадсон, Четири деве плешу. тактова.

17 Пабло Пикасо, Игор Стравински.


20
Без упозорења ствиране су кратке мелодије које су се понављале у недоглед, што је касније послужило
Мори га

Велес
као основа за стварање музичког правца минимализма. Инструменте је комбиновао на начин како још
нико до тад није комбиновао. Такође је користио и много скала, које су се такође мењале брзо и без
упозорења. Играчи су били подељени у групе, и у тим групама изводили ритуал пролећу, али такође
су и инструменти били подељени у групе које су свирале различите мелодије, па на крају није било
ни могуће препознати, како су то тад критичари назвали, шта је музика.
Само Халупка
Превод на српски Никола Милошевић
Стравински је први пут у Просвећењу пролећа употребио тимпане и бас бубњеве као соло инструмент.
Покушао је да оркестарским инструментима имитира народне инструменте, који су далеко мање
усавршени и штимовани него оркестарски. Велики шок за публику је била сама чињеница да Слетели орлови са Татра, иду ка падинама,
је Стравински балет, који је важио за место изласка више класе, спустио на ниво села и сеоске понад високих гора, понад равних поља;
традиционалности. Сергеј Дијавилев је рекао диригенту да свирају и да се не обазиру на то шта се Прелетели су кроз Дунав, кроз ту широку воду,
дешава у публици. Како би смирио публику, Дијавилев је почео да гаси и пали светла у сали, што је Седели су тамо иза граница Словачког рода.
допринело још већој буци, напетости и паници у публици. Стравински је седео у првим редовима
како би могао након представе да прими аплауз и поклони се публици. Међутим, када је настала Тече Дунав и луна за луном се смењује;
,,побуна” публике, отишао је иза бине, где је приметио да се музика не чује од повика публике. На изнад њега светли чврста тврђава на високој стени.
крају је позвана полиција која је прекинула извођење балета и истерала публику из сале. Испод те тврђаве Римљанин-цар је застао са табором:
Након овог извођења Стравински је добио нервни слом и неколико месеци је провео у болници. беле се редови шатора далеким пространством.
Покрај табора седи цар на златној столици;
око њега царска стража, масивни момци;
а пред царом дружина невелика стоји;
То су страни победници, сваки под јасним оружјем;
Бели шалови шије им покривају
Николај Рерих, Посвећење пролећа.

плаве њихове очи бистро у околину гледају;


Растом су као јеле, чврсти као стена,
Чинило би се да их је једна матер имала.
Лепа земља - њене крајеве валовити Дунав влажи,
и Татра стеновитом грбом око ње се веже:
Та земља, те поносне планине, ти јарболи Мораве:
то домовина њихова, то колевка давних синова славе.
Словачки род их је послао, из славне свите,
да иду с поздравом цару римскоме.
Они челом не сагињу, на ноге не падају:
Такво ропство непознато је словенскоме крају,
само божје дарове носе, хлеб и со, цару
и смелим се речима приговарају:
Неколико недеља касније дело је изведено и у Лондону, са новом кореографијом, где је доживело
делимичну подршку. Свирано је након тога још 1920. године у Лондону. Од 1930. године Просвећење
,,Народ словенски, свештенство и старешина наш,
пролећа почиње да буде признато дело, доласком модернизма, управо због утицаја које је дело
кроз нас ти, славни царе! свој поздрав приноси.
направило на формирање овог правца неколико деценија раније. Од тад се оно изводи углавном као
Земља та, на коју крочити намерава твоја нога,
самостално оркестарско дело, без играча. Данас, Игора Стравниског готово сви музички аналитичари
то је земља наша, дана Словенима од бога.
и композитори сматрају најутицајнијим композитором 20. века, с обе стране Атлантика, и то управо
Погледај: ту њене крајеве валовити Дунав влажи,
због контраверзног балета Просвећење пролећа. Стравински је касније доста мењао правце, да би на
тамо Татра стеновитим зидинама око ње се веже.
крају био јак заступник неокласицизма. Једну годину је предавао на Харварду (1939-1940). Познат је
и по својим љубавним аферама са славним личностима, попут љубавне афере са модном дизајнерком,
И земља је то благословена! Хвала богу из неба,
Коко Шанел, међутим такође је био и породичан човек, који је имао много тога да пружи својој деци.
имамо при верном раду увек своје парче хлеба.
Стравински је преминуо у Њујорку, 6. априла 1971. године.
Обичај наш није нападати туђе домовине оружјем:
Словен на својем сеје, и жње само на својем,
Без обзира на велики фијаско који је доживео са својим балетом Просвећење пролећа, тај балет је
туђе не тражи. Али када на наша врата
изазвао револуцију на тадашњој музичкој сцени. Показао је шта све може да се постигне музиком, и
Велес

закуца рука туђа у искреном поверењу:


заувек променио поглед људи на музику задајући основе за формирање праваца попут модернизма и
ко је, тај је, да ли је он из близа, или из далека:
минимализма у музици, који су настали тек неколико деценија након Просвећења пролећа.
Дању, ноћу на столу дар божији га чека.

19
22
Истина, боговима дана, каже нама Словенима: и мачеви засветлели у песницама сваком победнику

Велес
господара имати је неправда, али је већа бити господаром. Мори га! викнули одједном и на цара се метнули
Човек над човеком код нас нема права: То ти римском поносу словенски одговор.
свето наше мото је: Слобода и слава! -
Не једном дивну домовину нашу убица дивљи је напао: Хајде, докажи сада, да ли имаш толико снаге у мачу,
У пустињу су се претвориле бујне наше њиве; колико је било поноса у твојој, царе, речи. -
Градови су легли у пепео: а народ наш јадан, Али он не! - оружја се боји подла душа:
тучен бедама, туђину је доспео под ноге. и овде ти слободу добрим људима покушава да отме.-
Надао се, победник поносан, да ће спроводити Скочио међу стражу своју цар блед од страха:
вољу своју заувек по словенској домовини, и златна његова столица већ се ваља у прашини;
и живети од нашег рада: али надао се узалуд! и мачем за њим Словен пут пробија
Дао нам бог опет добар дан, сломили смо јарам. и јунак за јунаком пада царска стража,
А они који су, крутим челиком нама владали,
Где су? - Ми стојимо, али они су пали. - Трубе трубе, у оружје зову:
Зато што - векови то сведоче - у књигама судбине подигао се табор, у линије грче се војници;
тако стоји написано о словенском народу: и линија за линијом дивљим нападом лети,
Земља, коју су у удео дали Словенима небеса, где бој на цара бију та словенска деца.
та земља гробом сваком убици постаће. - Прашњави густи чуперци шлемова по пољу леже,
Али, реци нам царе! моћна рука твоја Земља топотом и небо риком се отреса, -
шта нам она носи: да ли мач, или грану мира? А та наша породица, та словенска чета,
С мачем ако идеш: царе! мачеве имамо и ми, већ вам је изокола-доокола од убица опкољена
и познаћеш, да руковати добро с њима умемо. - Сто мачева се сваком над главом бљешти
Ови дарови божији су наклоности наше знакови; али Словен се не боји убица на бојишту,
из захвалности ти их дајемо: узми их и ти из захвалности.” већ мори, - Хеј, мори га! децо мога рода,
Није узео цар божије дарове, из његовог мрачног лица ко на превару руком дирне на своју слободу:
увређени понос љутитим гневом гори. и шта ако тамо душу даш у том боју дивљем:
А из столице злате оваквим речима Мори ти само, и бирај не бити, него бити робом.
проговорише уста његова словенским гласницима:
Бије се бој и наши су стали у круг:
,,Моћни господар, којему бог целу земљу под ноге дао, то знају, да победити римску моћ неће успети:
и судбине народа у руке његове ставио: лежи, побратими моји, ако већ само ми пасти у боју
дај господар вели: Словени! погледајте по свету: требаш,
међу народе његове да ли ћете један наћи, падни ми, као што победнику пристоји.
које би окове избегли а да не загине,
ако против Рима батаљон свој постави. И мој Словен још једном бистри бацио је поглед
Склоните шије и ви. - Те лепе равнице, понад те шире равнице, на крај свој далеки,
Ову земљу ваших дедова добиће људи други. Тамо на тим планинама сиви љуљају се везови,
И оковани родови ваши ићи ће Риму да служе, које стражаре словенског народа барјаци.
чувати нама наша стада, наша поља орати. Гај, стогодишњим зеленим липама,
А јунаке ваше ка мојим јунацима ћу да спојим. у тајности тамо крилима милује његових богова храмове.
И ко се проти мојим наредбама постави, И изнад реке бели дом, у њем његов род мили,
беда му! тај ће сам себи уништење да спреми. а у чистом пољу дедова свете могиле:
Знајте, да сам господар Рима, и Рим је господар света: Дедова, који некада људима саветовали савете,
То је моја царска воља, то вам узвраћам.” Којих мач дивљих убица одбијао је напада
Њихов пепео давно већ црна земља тамо крије,
Грми поносан цар, грми из столице злате, али њихово име досад у песми народа живи,
али Словен не боји се поноса његовог. И слава прошлих векова јунака овела;
Хеј, проврела та крв словенска дивље И душа његова светом ватром загорела,
и јунак цара погледао оком у око; и мач у његовој десници страшније се вије;
и из око ти божија засијала се стрела муњом бљешти на убицу, громом га убија.
Велес

рука пружила се на оружје ударила; Пуцају сломљена оружја, тучени штитови звоне
и један страшан оглас уста им издала: и поносни шлемови римски у прашину роне.
Мори га! викнула дружина словенска одједном

21
24

Венети
Гину и наши, гину, али то победници!

Велес
Никаква рана звук бола из уста им не избија,
захвално лију верну крв по судбоносном пољу:
ој, па и пасти за народ - ој, па то не боли!

И бој се полако смирује: страшна бура снаге


дивљим својим бесом сама се уништила.
Филип Стојановић
- И где наши, што су тукли тај Рим световладајући,
зато што је ковао намеру на Словенство подмуклу:-
Где су наши? - Јек, Татро, јасних орлова мати!
Валкири
Никад ти се твоја деца више вратити неће.
Име Венети носи једно од најстаријих племена европске и малоазијске цивилизације. У историји су
На! Над валовитим Дунавом крваве обале:
остали забележени и под именима Енети, Венди, Вани; у списима на латинском као Oenetoi, Henetoi,
тамо ти твоји синови поубијани леже.
Venedae, Wends, Vindilicians; и у раном средњем веку као Вандали. Наравно, доминантне Берлинско-
Није остао нико, ко би ту вест однео браћи:
бечка историјска и лингвстичка школа, као и Фрајбуршка етнолошка школа, труде се свим силама да
Браћа су вам за част рода пали у боју светом.
оповргну ове тврдње и да све поменуте називе једног истог народа кроз векове прогласе неповезаним.
Али свако на јуначком почива лежају,
на брду убица, пребијених од његовог челика.
Било како било, први помен Венета налазимо у 9 веку п.н.е. код Хомера и његовом делу Илијада. У
Више није жив, али и даље прети то лице бледо,
опису Тројанског рата, који историчари смештају између 1350. и 1100. год. п.н.е., сачувани су подаци о
та рука утрнута мач одузети не даје.
Енетима1 чије се име везује за полу-легендарног Енеја, Тројанског хероја и Афродитиног сина из рода
Дардана. Важно је напоменути да Хомерова дела каква смо сви имали у школи као обавезну лектиру,
И цар са оком склопљеним на бојишту стоји:
нису до нас стигла у изворној верзији, тј. на изворном језику. Данас позната верзија Илијаде и Одисеје
И шта? - Није ваљда да се тих палих Словена боји? -
датира из времена Пизистрата2 када се догодио први превод на грчки са „непознатог језика“.
Не, само бездушне своје гомиле тамо види
и за своје победнике радовати се стиди.
Иако се прескаче доста векова, а радња не може историјски прецизно доказати, уз Хомерову Илијаду
Али загини, стидом вечним загини, подла душо,
морамо надовезати Вергилијево дело Енеида из касног I века н.е. Према Вергилију, Енеј, сада вођа
што слободу жели да отме мом добром народу.
преживелих Тројанаца, после пада Троје и дугог лутања Средоземним морем долази до модерне
Али вечно име тога нек овечи слава,
Италије и рођачких Етрураца који их примају као своје и где на послетку оснива град Рим.
ко себе у жртву свету за свој народ даје.
А ти мори га! - хеј мори га! децо мога рода,
Међутим, прво историјско сведочанство о Венетима налазимо код Херодота из V века с.е. У вишетомном
ко лоповском руком дирне твоју слободу;
делу Историја, он помиње илирско племе Венета и њихове свадбене обичаје, Венете на Дунаву и северу
и шта ако тамо и душу даш у том боју дивљем:
Балкана, као и лучки град Енеју у Македонији.
Мори ти само, и бирај не бити, него бити робом.
У Полибијевој Историји која покрива период између 220. и 146. године пре н.е. аутор преноси да је
Јадранску обалу насељавао „веома стари народ по имену Венети“ као и притиске на њих од стране
Само Халупка Римљана.
Само Халупка (27. фебруар 1812. - 19. мај 1883) је био словачки
Од историчара и научника старе ере, Венете још помиње Деметриј Скепијски у I веку као Енете
романтистички песник и евангелистички поп. Рођен је и умро је
преживеле из Тројанског рата, и осниваче града Троаде у малој Азији.
у Горњој Лехоти. Образовање је почео код свог оца, који је био
евангелистички поп. Касније је посећивао гимназију у Гемеру, а
Веома значајне податке о Венетима добијамо од Гаја Јулија Цезара и његовог списа Галски рат. Средином
од 1822. је студирао на лицеју у Кежмарку. Од 1824. је студирао у
Само Халупка портрет.

II века с.е. Цезар је и званично покорио Галију, победивши Гале предвођене Верцингеториксом у бици
Рожњави, а од 1827. на лицеју у Братислави је студирао филозофију
код Алезије, после чега је своју пажњу усмерио ка Британији3. У Галском рату, описујући локалне
и теологију. Интересовао се за историју, а посебно за судбину
народе, Цезар помиње Венете настањене у данашњој Арморици и Бретањи, које хвали као најутицајније
народа и борбу народа за слободу. Када је почео устанак пољског
поморско племе Галије. Дивећи се њиховој бродоградњи и поморској вештини, он их јасно одваја од
племства 1830. године, придружио се устанку као добровољац и
осталих Гала и напомиње да су захваљујући јаким и брзим бродовима, а упркос малом броју лука,
био рањен у борбама код Галиције. Након оздрављења наставио
држали примат и узимали данак свима који су пловили морем између севера данашње Француске и
је студије на Евангелистичком факултету у Бечу. 40-их година 19.
Британских острва. Описује их и као изузетно храбар и организован народ, који је и друге заједнице
века придружио се покрету Људевита Штура и борио се за већи
дизао и подстицао на борбу против римских окупатора.
углед наречја свог краја, иако је већ била озакоњена граматика и
правопис словачког језика. Писао је родољубиве песме, лиричне песме, ангажоване политичке песме
Отпор против Римљана, међутим, није дуго трајао. Пошто су Венети заробили неке од римских официра,
Велес

по програму народног ослобођења, али такође творац је и историјске епике и историјског спева.
Цезар је ушао у отворени рат са њима. Захваљујући већ помињаној морнарици, Венети су успели
Песма Мори Га! (Mor ho!) написана је 1868. године.
неко време да одолевају, али су ипак поражени 56. г. с.е. у бици код Морбијана4 када им је уништена
цела флота. У свом маниру, Римљани су спалили сва венетска насеља, а венетско становништво или
23
26
убили или продали у робље. Наводно, урадили су то ради примера осталим племенима да се не би Према неким подацима, у VII веку се појављују два списа који поткрепљују Јорданесове наводе о

Велес
супротстављала Риму. Венетима и Словенима. У питању су Vita s. Columbani и Фредегарова Хроника13, у којима се такође
помиње да су се Словени називали Венетима. На жалост, ове књиге су тешко доступне, тако да ови
Од I века с.е. до IV века н.е. неколико римских историчара, географа и летописаца помиње Венете наводи морају да остану непроверени, премда се много истраживача позива на њих.
као народ истородан још једном великом античком народу – Сарматима, које смештају од Балтика до
Италије, северног Балкана и Црног мора. Око 1075. године појављује се историјски трактат Адама Бременског, под називом Хроника Хамбуршке
цркве14, који покрива дешавања између VIII и XI века. Аутор доста пажње посвећује Словенским
Тако Старбон5 у Географији Венете сматра значајним племеном из Пафлагоније6 који су после пада племенима, насељима, градовима, обичајима и догађајима, али најважније је издвојити део у коме се
Троје отишли у Тракију и северне делове Јадранског мора. Надовезује наводи велика земља Славија која је настањена Винулима, који су се некада
се на Галски рат Јулија Цезара, и такође спомиње његове окршаје са звали Вандали. Уз додатак територија на којима су Чеси и Пољаци, Славија
Венетима са севера Француске и Белгије. Најзначајније од свега је што је, по Адаму Бременском, десет пута већа од Саксоније, и њени становници
Старбон износи тезу да су Венети са Јадрана и из Галије један исти се не разликују међусобно, ни по изгледу, ни по језику.
народ.
Уз Адама Бременског везује се Саксонац Хелмолд, чије дело Хроника
Тит Ливије у полуизгубљеној историји Рима - Од оснивања Града, Словена и Венеда15 из XII века многи историчари сматрају наставком
написане око 26. год. с.е., помиње Венете на северним обалама Јадранског хронике Адама Бременског. У књизи су опширно описани Северозападни
мора. (Полапски) Словени, познати и као Венди. Хелмолд наводи да су управо
ови Венди, у ствари, антички Вандали.
Помпоније Мела, у географском трактату Хореографија из 40. године
нове ере, налази Венете на јужној обали Сарматског океана7 у области Дела Адама Бременског и Хелмолда, уз Сакса Граматика и његову хронику
која се звала Сарматија. На његовим мапама Европе такође се налазе и Gesta Danorum, представљају главне изворе о Словенима-Вендима на северу
Венетске планине чија је тачна идентификација и даље спорна. Европе. У њиховим историјама су детаљно описани ратови са Данцима и
католичким свештенством све до пада Арконе 1168, или 1169. године на
Плиније Старији, у другој половини I века н.е. помиње земљу Енингију острву Рујан16.
северно од Понтског мора8 где су насељени Сармати, Венеди и извесни
Скирами и Хирами. За њима двојицом следи читав низ средњевековних писаца који настављају
да изједначавају Словене, Венете и Вандале. То су: Винсент Кадљубек
Тацит, Плинијев савременик, у делу Германија, смешта наше претке на (Винсент Краковски) са историјом Пољске, и Monumenta Poloniae Historica
границу Свевије, поред Сармата и неодлучан је да ли да Венете сматра непознатог аутора из XIII века.
Германима или Сарматима.
Исте закључке дају и Алберт Карњц са Историјом Вандала17; Марцин
Клаудије Птоломеј, у свом Приручнику географије из II века н.е. Биелски, пољски историчар у постхумном делу Пољска хроника; његов
смешта Венете као изузетно велики народ у земљу Сарматију дуж целог земљак из тадашње Помераније17, Томас Кантзов у Хроници Помераније;
Венетског залива9. Немац Кристофер Ентзелт са делом Cronika der alten Mark; немачки
Јевреј и картограф Себастијан Минстер18; хрватски писац Антун Врамец
На крају, император Јулијан у IV веку н.е. помиње Венете смештене са Кроником као и словеначки лингвиста Адам Бохорич и његов речник
близу града Аквилеје10, на самој обали северног Јадрана уз границу Слободни зимски часови. Сви ови аутори су написали своје радове у XVI
између данашње Италије и Словеније. веку.

Такође, сматра се да је у IV веку н.е. израђена и Појтингерова карта11 Из ове плејаде писаца са краја XVI и почетка XVII века треба посебно
која је у оригиналу изгубљена да би се у XIII веку појавила њена копија. издвојити Мавра Орбина и његово огромно дело Краљевство Словена,
Карта представља мапу тадашњих римских друмова. На тој карти Венети објављено 1601. У првом делу Краљевства Словена19 писац међу Словене
се помињу два пута. Први пут као Венети-Сармати у предгорју северних убраја многе античке народе и племена укључујући Венете, Вандале, Илире,
Карпата, а други пут североисточно од ушћа Дунава. Таблица са венетским писмом Трачане, Ските и многе друге. Интересантно је да овај први део његове
књиге није никада у целости преведен са латинског. У остатку дела, Орбини пише о преднемањићкој
Можда и најдрагоценији помен Венета, од изузетне важности за Словенску аутохтону школу, историји Србије, као и о историји осталих јужнословенских земаља. Због позивања на католички
добијамо од готског историчара Јорданеса из VI века н.е. и његовог дела – Гетика. Летописац, између непожељне ауторе, Папска курија врло брзо ставља ово дело на списак забрањених књига.
осталог, детаљно описује Скитију и Подунавње да би у XXIII поглављу, при опису Дакије12 написао
следеће: „Са њихове леве стране, која нагиње северу, источно од реке Вистуле, и ту, на огромним О Словенима, као Венетима, од XVII до краја XIX века пишу још Аустријски Словенац, барон Јохан
пространствима, обитава многобројно племе Венета. Без обзира што их називају другачије, зависно Вајхард вон Валвасор, историчар и географ у Слави војводине Крајнске (1689. г.); руски историчар и
Велес

од различитих родова и места обитавања, они себе, углавном, називају Словенима и Антима.“ Овај етнограф В.Н. Татишчев у својим Сабраним делима (XVII – XVIII век); немачки професор у служби
коментар Јорданеса се узима као први, и један од основних темеља тврдње да су Венети аутентични Руске империје Август Лудвиг Шлецер, чија је теза објављена у књизи Х.А. Шлецера – Уопште о
преци свих Словена! пореклу Словена (1810. г.); истакнути и свестрани руски научник М.В. Ломоносов у Древној руској
25
28
историји (1760. год.); руски есејиста Василиј Кирилович Тредиаковскиј (XVIII век); руски песник, на Балтику имају Вендско порекло. Титуле краљева Данске, Данско-Норвешке и Шведске установљене

Велес
писац и историчар Н.М Карамзин у Историји руске државе (1816.-26. год.); пансловенски писац и у XII, односно XVI веку гласе Краљ Швеђана, Гота и Вена тј. Краљ Венда и Гота. Обе титуле на
историчар из Словеније Даворин Трстењак у Истраживања на пољу старословенске историје (1868. латинском имају име Вандали уместо Венди (Вени) и обе титуле су угашене тек седамдесетих година
год); немачки историчар Х.Ф. Хелмолт и Weltgeschichte (1913–1922. год.) XX века.

Из свих наведених писаних извора Венете најгрубље можемо поделити на Венете из Галије, Балтичке Балтичке земље су пуне Венетских топонима. Између осталих, то је река Вента која протиче кроз
Венете и Венете са севера Јадрана. Литванију и Летонију, као и Летонски градови Вентспилс и Венден (данашњи Цесис). Цесис и дан
данас има корен имена Вен у руском, немачком и пољском називу. Баш у Вендену, Венди су се у XII
Како видимо из хроника Јулија Цезара и Страбона, Венети из Галије су потпуно десетковани у веку ујединили са Летонским племенима да би се одбранили од надирућих крсташа.
борбама са Римљанима. Ипак, њихов језик је како-тако опстао у одређеним, изолованим деловима
све до модерних времена. Према неким модерним филолошким поредбеним студијама, као што Као и код Гала, богови Балтичких народа су у многоме слични Словенским. Имали су Велеса и
је рад Павела Серафимова Celto-Slavic Similarities, добијамо нови увид у повезаност словенских Перкунаса, који су у сваком погледу били истоветни словенском Велесу и Перуну. Сем њих, ту су били
језика са наречјима северне Француске и Британских острва тог доба. По њима, запањујући број и Угнис (бог ватре), Лешко и многи други са именима и природним принципима блиски словенским
речи из велшког и галског језика има сличности са многим словенским језицима, и ближи су њима наречјима.
него галским келтским и модерним енглеским. Уз језик, сличности су постојале и међу одређеним
племенским и личним именима. Премда означавани као Јадрански Венети, територија коју су покривали је била много шира.
Простирала се преко целе северне Италије, делова данашње Швајцарске, Аустрије, јужне Немачке и
На овим територијама је остао и велики број имена географских места која сведоче о Венетима. На Словеније. Тачније некадашњих римских провинција Цисалпске Галије21, Винделиције22, Реције23 и
античким картама њих је много више и укључује острво Виндилис, данашњи Бел ил у Морбијану, у Норика24. По паду римског царства, те провинције падају у руке Острогота и, касније, Франака.
чијем заливу се одвила одлучујућа битка са Римљанима. Уопште, цела област је богата доказима о
присуству Венета. За разлику од Венета на другим пределима, иза ових је остало много археолошких доказа о њиховом
постојању. Пронађено је оруђе и оружје, предмети од гвожђа и керамике, специфичне погребне урне
Коначно, са стране религије, многи Галски богови су имали имена слична онима из словенског и ситуле (церемонијално посуђе), и најважније од свега – преко 200 венетских натписа25. Све до
пантенона, или су пак имена била блиска словенским именима чији су били покровитељи. То су пре скоро, дешифровање ових натписа је било безуспешно.
свих соларно божанство Беленос које одговара словенском Белбогу. Име овог божанства се не може До 80-тих година прошлог века, о Венетима са ових простора се није много дискутовало и писало
објаснити ирским, шкотским или велшким језиком, јер се на њима бело пише као fen, ban и gwyn. Ту сем по неког помињања из већ поменутих извора. Тада се, међутим, појављује књига „Венети –
су још богови Ветерос (ветар), бог рата Рудиан (крвави), Вербеја (врба) и многи други... наши далеки преци“26, словеначких аутора Матеја Бора, Јошка Шавлија и Ивана Томажића. Писац и
партизански песник, Матеј Бор27, понудио је решење
Иако Нордијска школа покушава да, пре свих, западне Словене и Венете представи као потпуно за дешифровање венетских натписа коришћењем
различите народе, ситуација је потпуно другачија када се погледају сами германски језици. На словенских језика. За разлику од свих пропалих
староенглеском Словене су називали Winedas, на немачком - Wenden или Winden, Vendere на данском покушаја да се натписи дешифрују уз помоћ латинског,
и Vender на шведском. Данас се у немачком језику под називом Венеди подразумевају мале етничке грчког или немачког, Бор је успео да добије смислене
заједнице Лужичких Срба и Кашуба. Уз то, Финци данашњу Русију називају Венаја, а Естонци – преводе свих натписа. Исти систем је применио и на
Вене. Етрурским натписима, и добио је сличне резултате.
Тврдио је да су граматички слични.
Као што је поменуто, велики број аутора Словене-Венде са севера Европе сматра истородним народом
са Вандалима. Сами Вандали своју (и дан данашњу) славу стичу око 400. године када нападају Римско Шавли је, опет, истраживао древну Карантанију28, и
царство, освајајући град по град све до самог Рима. Аутори попут М. Орбинија наводе да је тај напад повезао њене становнике са Венетима. Истраживао је
предводио вожд Радигаст (Радогиас) који је погинуо при неуспешној опсади Рима. По његовој смрти, венетске етнониме на територији како Словеније, тако
Вандале воде Гунтерих и Гајзерих са својим синовима који крећу на запад преко Галије ка Шпанији, и Швајцарске, Аустрије и Италије. Открио је сијасет
разбијајући римске снаге које су покушале да им се супротставе. После задржавања од 20-так година назива са словенским кореном које су латинизоване Таблице са венетским писмом
на Иберијском полуострву, Вандали прелазе Гибралтар и походе северну Африку где на некадашњим и германизоване. Заступао је мишљење да су Венети
темељима Картагине оснивају своју краљевину20. Одатле су Вандали наставили да угрожавају Римско и Словени имена једног истог народа. По њему, име
царство преко средоземног мора али су потпуно уништени у VI веку од стране императора Јулијана. Венет (Вен) је настало
од имена Сло-вен.
Западне Словене, који су „пуком случајношћу“ заменили Вандале на пределима севера, од првог
тренутка њиховог појављивања према званичној историји у VI веку, германски народи називају
Вендима. Од X века на тим подручјима су се водили освајачки и верски ратови са Данцима и У прилог Шавлијевим тезама, сем већ поменуте масе
Швеђанима предвођени католичким свештенством. У почетку су Словени – Венди успевали да се носе етнонима, је и чињеница да Аустријанци Вендима
са германским узурпаторима и милитантним бискупима, али су ипак средином XII века поражени. називају Градишћанске Хрвате.
Велес

Драстично ослабљени Вендским крсташким ратом 1147, а касније и са падом Арконе, доживљавају
потпуни крах. До XIV века су и физички нестали јер су им земље преплављене Германима у склопу Иако различитих вера и нација, са мањим или већим
тадашње немачке „Источне колонизације“. Ипак, имена многих места у северној Немачкој, Данској и удубљивањем у нашу тематику, или пак било каквим

27
30

Шафарик
разлогом да имају симпатије ка Словенима29, сви ови писци поистовећују Словене са Венетима

Велес
(Вандалима). И иако су већина њих, поготово средњевековни писци, пионири и утемељивачи
историје и картографије својих земаља, многи су оптужени са сензационализам - „раширен међу
средњевековним историчарима“. На њихове тезе о Словенима као староседеоцима Европе се гледа

Бранислава
са подозрењем и подсмехом. Неретко су и забрањивани и називани шарлатанима, аматерима и
дилетантима.

Најватреније поборнике Немачке школе не морамо тражити међу западним критичарима. Они
преовлађују и међу словенским ауторима. Тако, рецимо, московски критичари са краја XX века
снисходљиво изјављују да: „Идентификација Словена као дела Венета код Јордана, мада је чврсто
ушла у научну употребу – нема ничег заједничког са реалном историјом.“ и „Словени су уништили Павел Јозеф Шафарик, чувени словачки слависта,
венетску културу у међуречју Висле и Одре. Али, пошто су Венети живели у овим местима 1000 лингвиста и етнограф, рођен је у породици
година, суседни народи, по некој навици, у то време све досељенике називали су – Венетима.“ словачког пастора и проповедника, 13. маја 1795.
године у селу Кобелиарово, у Словачкој. Студирао
И после свих античких писаних извора, свих истраживања, модерни историчари и даље тврдоглаво је на евангелистичком лицеју у Кежмарку, који је
не прихватају све ове чињенице. Често не желе ни да чују за њих. Контрааргументи су неутемељени, у то време био на великом гласу. Успомена на ову
површни и произвољни, што наводи на то да се постави питање: зашто се избегава повезивање Венета школу остала је код Шафарика у најбољем сећању.
са Словенима? Коме смета аутохтона историја Словена и јачање словенства? Овде се први пут код њега пробудила словенска
свест, првенствено због непријатељског односа
неких његових учитеља према Словенству, а с
друге стране због могућности бољег упознавања са
чешком литературом, посебно са делима Јунгмана,
Пухмајера, и других. Његовим првим књижевним
Напомене: делима може се сматрати мањи број песама, које
су се 1813. године појавиле у часопису „Prvoti-
1 - Enetoi - Грци немају слово В ny pěknych uměni“. 1814. издао је књигу поезије
2 - VII век с.е. „Tatranskа Můza s lírau Slowanskau“, а 1815. године,
3 – У време Јулија Цезара познатој и као Север са једва прикупљеним скромним средствима, одлази
4 - Област данашње Бретање
5 - 63. г. с.е. - 24. г. нове ере у Јену. Његов отац је желео да у њему види будућег
6 - Древна област у малој Азји на обали Црног мора теолога, али је њега више привлачила филологија,
7 - Балтичког мора историја и филозофија. У Јени је похађао предавања
8 - Црно море
9 - Балтик на тему класичне филологије код Ејхштета, на тему
10 - Антички римски град близу данашњег града Удина историје код Лудена и на тему филозофије код Фриса.
11 - Tabula Peutingeriana На чешки језик је превео „Облак“ од Аристофана и
12 - Данашње Румунија
13 - Chronicle of Fredegar „Марију Стјуарт“ од Шилера, након чега је почео
14 - Gesta Hammaburgensis ecclesiae pontificum Портрет Шафарика да припрема историју словенске књижевности.
15 - Chronica Slavorum et Venedorum
16 - Данашњи Риген
17 - Премда се Марво Орбин и добар део савремених истраживача позива на ову књигу и њу је тешко наћи.
Вративши се 1817. у родну земљу, провео је
18 - Словенска област између Одре и Висле која је вековима прелазила из руку Пољака и Немаца
око месец дана у друштву Добровског, Јунгмана и других прашких научника и писаца, али је био
19 - Минстеров лик је красио новчаницу од некадашњих 100 DEM разочаран њиховим сплеткарењем, оговарањима и међусобним оптужбама. Вративши се у родни
20 - Негде познатом и као Историграфија о почецима имена Словен и распрострањености народа словенског крај почео је да ради као наставник у приватној кући, док је зиме проводио и Пресбургу, што му
21 - Иза Вандала у Африци су остали Бербери (Халмони) који су настали мешањем са локалним становништвом и је омогућавало да настави да изучава омиљене теме. Овде се, такође, зближио са Бенедиктом,
Римљанима. По изгледу, Бербери су високи, светле власи и плавих очију. Поносан народ, који и данас сматра за увреду
ако их помешате са Арапима. Палацким и делимично с Коларом. Захваљујући активностима које је спроводио у сарадњи са овим
22 - Област северне Италије у доба Римљана. Укључивала је данашње регије Италије: Емилија-Ромању, Фурланија- људима, његово име постало је познато у целој Мађарској. Почели су да му нуде учитељска места,
Јулијску крајину, Ломбардију, Пијемонт, Јужни Тирол и наравно – Венето али осетивши непријатељски однос пробуђеног мађарског национализма према свему словенском,
23 - Северна Швајцарска и јужна Немачка
24 - Централна Швјацарска, Северна Италија и Јужна Немачка. Овој провинцији је касније прикључена Винделиција одустао је и преузео дужност директора и учитеља у Српској православној гимназији у Новом Саду.
25 - Аустрија и Словенија
26 - Краћи натписи нађени на каменим плочама, планинским литицама, посудама и оружју Од тог тренутка почиње нови период у животу Шафарика који је био од највећег значаја за његов
27 - Veneti – First Builders of European Community, 1988.
28 - Право име је било Владимир Плавшић. Матеј Бор му је био партизански псеудоним. будући рад. Савршено је научио српски језик, спријатељио се са просвећеним представницима
29 - Карантанија се сматра најстаријом Словенском државом. Настала је у VII веку после распада племенског савеза српског друштва и имао приступ богатим библиотекама фушкогорских манастира одакле
кнеза Сама у VI веку. Опстала је неких 300 година док није дошла под власт Франака. је извлачио из рукописа драгоцени материјал за своја будућа дела. Овде је постављена
Велес

30 – Чак и супротно. Велики број ових аутора су били званични хроничари германских освајача и свештена лица којима
никако није ишло у прилог било какво подилажење Словенима. Са друге стране, свима је познат и истанчај осећај за основа познатим збиркама рукописа који се сада чувају у библиотеци Музеја Чешке у Прагу.
цензуру и исправљање незгодних тема код католичких писаца. 1822. године Шафарик се жени осам година млађом Јулијом Амброзиом, чији су родитељи били
пореклом из ситнијег словачког племства. О њој се зна као о веома интелигентној особи која је

29
32
За рад на Часопису Чешког музеја добијао је стални хонорар, а касније је почео да уређује и часопис

Велес
Светозор, но све то нису била довољна средства за пристојан живот. Будући да је био потпуно посвећен
свом научном раду, Шафарик уопште није размишљао о својим материјалним интересима. Положај
његове породице био је веома тежак. Иако су му пријатељи помагали, њему је била важнија подршка
за његове научне активности. 1837. објављен је његов највећи рад „Slovanské Starožitnosti“. По речима
Палацког, овај рад је ставио тачку на сва нагађања и све спорове у области словенске старине. Под
дебелим слојем прошлости, Шафарик је успео да пронађе толико тога, не само о историји Словена, већ
и о њиховим старим суседима, Келтима, Немцима, Скитима, итд. и да то прикаже са толико јасноће и
тачности. Његово треће, општесловенско дело, било је „Slovanský Nаrodopis“, објављено 1842. године.
Колико су се „Slovanské Starožitnosti“ бавиле старим словенским светом, толико се ово дело бавило тада
актуелним животом Словена. Веома интересантна је била и карта словенског света која је била прилог
књизи. Ту се јасно видело колико је то велик народ и које све територије насељава. Књига је доживела
велики успех. Већ у Прагу распродато је прво издање, да би се већ током 1842. појавило и друго.

Живећи у Прагу писао је и о чешком језику и граматици. У делу „Wýbor z literatury české“, објављеном
1845. први пут је научно обрађена граматика чешког језика. Будући да је постао познат радећи у
Прагу, добио је понуду да ради у Берлину на катедри за славистику, но он је то одбио, али им је ипак
одрадио план оснивања те универзитетске катедре. Шафарик је желео да отвори словенску катедру
у Аустрији, пре свега у Прагу, где је желео да буде професор. Тај његов захтев био је одбијен 1848.
године, али је постављен на место библиотекара Универзитетске библиотеке, која се захваљујући
њему обогатила. Исте године, у Прагу је одржан конгрес представника свих словенских народа
Аустрије где је предложен за његовог председника, међутим, након његовог одбијања изабран је
Палацки. Иако је његов живот у Прагу, у материјалном смислу, био веома скроман, у научном смислу
био је веома богат и много је допринео развоју самосвести код словенских народа који су живели
у оквиру туђих царстава, а имао је и снажан утицај на словенске путнике са којима се сусретао.
говорила четири словенска језика - чешки, словачки, српски и руски, и много му је помагала у раду.
Четрдесете и педесете године 19. века у раду Шафарика обележене су великим бројем чланака и
Као резултат Шафариковог бављења словенском литературом и језицима, 1826. појавила се „Историја студија посвећених питањима лингвистике уопште, а највише анализи словенске лингвистике.
словенских језика и књижевности на свим дијалектима“, први покушај представљања историје Велик број мањих текстова о лингвистици био је објављиван у „Часопису Чешког музеја“ у
књижевности и језика свих словенских народа уопште. У овом делу Шафарик је и лингвиста и периоду 1846-1848. Посебно су значајне његове студије о пореклу глагољице. У делу „Uber den
дијалектолог и етнограф и историчар, човек који је почео да буди словенство и постаје заштитник Ursprung und die Heimath des Glagolitismus“, објављеном 1858. године, опширно су разматрана
целог словенства. Књига је оставила изузетно снажан утисак на све Словене који су је са симпатијама питања везана за ћирилицу и глагољицу. Његови ставови били су усвојени и развијани од стране
поздравили. Током боравка у Новом Саду Шафарик се бавио и расправама о словенској древности аустријских слависта, а даље су наставили да се развијају у радовима Миклошића, Јагића и
у делу „О пореклу Словена, по Лоренцу Суровиецком“, објављеном 1828. након чега је, 1833. других. Иако ставови Шафарика нису остварили коначан тријумф, он је ипак прикупљао доказе,
године, објавио једно мање, али оригинално дело „Српска читанка“, први историјски преглед о пажљиво их разматрајући строгим научним методама, и до данас су задржали своју вредност.
судбини српског језика. Шафарик је одбацио заблуде које су постојале до његовог времена да је
старословенски језик био отац свих тадашњих словенских језика, и доказао да је српски језик много Вишегодишње научне студије у екстремно тешким материјалним и моралним условима,
старији, о чему је размишљао и Добровски који је написао да се у древним споменицима српске непрестана борба за опстанак, болест жене и његова сама болест јако тешко су се одразили
писмености налазе готово све оне карактеристике које карактеришу тај језик и у садашњости. на његов организам. Његова болест највише је дошла до изражаја када се 1860. године бацио
у Влтаву. Иако су га спасили, после опоравка његов тежак живот окончао се 26. јуна 1861.
Ситуација у Новом Саду постала је јако тешка за Шафарика. На инсистирање Мађара аустријска
влада га је 1825. године лишила позиције директора, тако да је остао само учитељ српске школе. У историји славистике, заједно с Добровским, заузима једно од највиших места. Његови радови у тој
У то време, 1826. године, започели су преговори око његовог преласка у Русију, где је требало да области су бројни и разнолики. И словенски језици, и старословенски, и древна историја Словена
предаје на универзитетима на катедри за словенску литературу. Он се био сагласио с тим, међутим, и његово ондашње стање, и словенска писменост, све су то били предмети његових истраживања
преговори су прекинути око 1830. године. У међувремену, ситуација у Новом Саду је постала толико и радова. Као човек, Шафарик спада међу највеће идеалисте у историји образовања. На његовом
тешка да је коначно одлучио да га напусти и пресели се у Праг, како би пронашао ново запослење. надгробном споменику је написано: „V krasnich mira sego v’spitaľ sa esti et junosti svojeje”.
Захваљујући напорима Палацког и целе групе чешких писаца и племића, Шафарику је понуђена
годишња плата од 480 гулдена, под условом да се пресели у Праг и пише искључиво на чешком језику.

Шафарик је остао у Прагу до краја свог живота. Ту су написани његови највећи радови који су му
Велес

донели славу. Његови другови дали су све од себе да му омогуће, како тако, пристојне услове за рад.

31
34
Архетипски лик Бабе Јаге књиге, да бисмо данас располагали преводом

Велес
који би, уколико је књига аутентична,
представљао једини детаљни писани извор
у фолклору словенских народа о божанствима која су штовали наши преци,
као и детаље о култним радњама. Но, како

Рамона Главаш су околности проналаска књиге доста


мутне, као и само дешифровање записа,
наука је са пуним правом не прихвата као
озбиљан историјски извор. Штавише, књига
се већ деценијама сматра изгубљеном.

Без извора записаних од стране самих


Словенска митологија осетљива је тема која је, иако наизглед широко присутна у популарној
Словена, пред нама су само разни наводи

Иван Билибин, Баба Јага.


култури наших крајева, заправо веома лоше истражена, но не зато што истраживачи нису
који се почињу појављивати од византијског
заинтересовани за изучавање овог, веома битног сегмента историје. За разлику од, примерице,
доба надаље. Најранији, Прокопијев, око 550.
митолошког система древног Египта, којег познајемо из многобројних детаљних записа, или
године записан је у делу ’’De Bello gothico’’,
симболичких грчких митова који и данас плене велику позорност научних кругова, митологија наших
а помиње да Словени поштују једног бога,
предака нигде није у танчине записана, да бисмо могли да је размотримо као готову творевину. Разлог
громовника, којему приносе жртве, но не
томе је, чини се, чињеница да Словени пре примања хришћанства нису познавали писмо, премда
наводи његово име. Може да се закључи
је веома битан навод у, за историју језика значајном, трактату ’’О писменима’’ Црнорисца Храбра,
како је ипак реч о Перуну, чије име садржава
који каже да су Словени пре усвајања глагољице, а потом и ћирилице, писали цртама и урезима.
корен који је и данас у многим словенским
језицима везан за гром. Сем Прокопија, у
Једини писани извор из времена пре христијанизације словенских племена могла би да буде позната
касном XII веку наилазимо на Хелмолдово
’’Велесова књига’’, међутим, њена веродостојност више је него упитна и данас је беспоговорно прихватају
само неке неопаганске скупине, чији су принципи деловања ионако произвољни и историјски неутемељени. дело ’’Chronica slavorum’’, као и на ’’Gesta danorum’’ Сакса Граматика, као кључне описе
Извесни Јуриј Мирољубов пуних је петнаест година одгонетао текст урезан на дрвене плочице ове словенског религијског система. Иако су многе теорије спекулирале о врховном богу словенскога
пантеона, дајући ту функцију разним боговима, највише смисла има прихватити представу о
врховном богу громовнику, који представља лик којега су све европске митологије преузеле
из патријархалног праиндоевропског система веровања. Он је остао хиљадама година дубоко
укорењен у свести људи широм Европе, у складу са познатом чињеницом да је систем веровања
последње што ће човек да напусти (што је евидентно већ из праисторијских археолошких налаза).

Највећи део онога што данас ’’знамо’’ о словенској митологији резултат је реконструкција
добивених из савремених остатака древних веровања, који живе у народном фолклору, песмама
и причама диљем словенског етничког простора, али и шире, где су доспели услед блиских
просторних и језичких контаката. Међутим, таква реконструкција незахвалан је задатак који
лако може да одведе истраживача у посве погрешном правцу. Извесно је да део данас доступних
и прихваћених информација представља романсирано, савремено схватање неког фрагмента из
прошлости, но још је увек тешко раздвојити такве примере од оних који се могу са сигурношћу
објаснити, углавном помоћу лингвистичких сазнања. Поуздано можемо говорити само о
великим разликама у веровањима различитих словенских народа, па тако и веровања о Баби
Јаги познајемо само у елементима, но знамо да их налазимо на читавом словенском простору.

Баба Јага, лик из нашега детињства, којега су неки знали и под именом Баба Рога, део је природног
женског принципа који се испољава у патријархалним културама као остатак из идиличних, мирнијих
Виктор Васнецов, Баба Јага.

времена матријархата пре индоевропеизације и наметања ратничког, класног система, када је тај принцип
био изражен у виду трострукости Велике богиње. Она је испрва приказана као веома млада, невина, тек
стасала девојка, потом као жена у пуној плодности - мајка, и напослетку као оронула, ружна старица,
често застрашујућа и одбојна, у складу са годишњим добима, односно буђењем и умирањем природе.
У словенском систему, ту тријаду представљају Морана, Мокош и Баба Јага. Позната приповест у којој
Баба Јага искушава прелепу, младу Василису, заправо је митолошки приказ сазревања девојке у жену.
Велес

33
36
Представе Моране, Мокош и Бабе Јаге јесу архетипови - универзални симболи усађени у човекову Иако је ова конструкција на први поглед потпуни производ

Велес
подсвест, на које инстинктивно, несвесно одговарамо, јер је реч о симболима усађенима у нашу маште, показало се да је и овај сегмент легенде настао на реалним
психу, наслеђенима из искуства предака. У природи је жене поистовећивање са три вида женског основама. Наиме, колибе које подижу Сами у Лапонији, те неки
принципа, но данашња, западна култура, стигматизовала је жене треће доби као друштвено мање номадски народи у Сибиру, Тунгузији и на Уралу изгледају
вредне, готово бескорисне. У древним друштвима, старица је управо супротно - синоним за мудрост, управо као да стоје на високим кокошијим ногама, а заправо је
често у улози племенске врачаре у чијим рукама лежи читаво знање, живот и смрт заједнице. У реч о колиби без врата и прозора, која је постављена на балване,
матријархалном систему, такав однос произлази из чистог природног слављења читавог животног а намењена је за чување залиха даље од животиња. Надаље, неке
циклуса жене, но у патријархалном систему, што ће рећи и индоевропском, укључујући словенски, скупине на подручју Сибира пре христијанизације израђивале су
објашњење лежи на посве другом крају. Наиме, у друштву у којему мушкарац влада над потлаченом мале моделе таквих колиба, те су у њих стављали коштане фигуре
женом, само је старица ослобођена робовласничког односа - она више није плодна и мушкарац ју не својих богова који су једва стали унутра, баш као што Баба Јага
може потчинити потомством, већ је слободна, моћнија од мушкарца-господара; сада је она та која заузима читаву своју колибу. Извесно је да је овде реч о остацима
задаје правила игре. Како се ово одражава на митску Бабу Јагу из народних предаја, видећемо нешто традиције чије је порекло праиндоевропско, будући да овакав
касније. Битно је схватити да мит настаје као продукт колективне свести и искуства, а Кауферт ритус није словенски. Посебно је значајно да су 1948. године
(1982.) напомиње да је мит ’’систем вредности представљен као да је реч о систему чињеница’’. руски археолози Јефименко и Третјаков открили курганске укопе
са гробом комором налик на поменуту колибу, у којој се налазила
У коначници, што то о Баби Јаги кажу старе приче словенских народа? Предаје о њој највише кремација, а около је била структура налик на ограду. Имајући
су заступљене међу источним Словенима, нарочито код Руса, но у мањој је мери присутна и у виду ове налазе и познавајући нарав Бабе Јаге које је често
код Пољака (где је називају Језда) и Чеха (Јази или Јези Баба), док је на балканском простору отеловљење саме Смрти, није тешко замислити систем веровања
позната и као Баба Рога (назив упућује на то да је рогата, што је карактеристика коју не Николај Рерих, Колиба смрти. везан за загробни живот који би укључивао необичну старицу
помињу источне приповести). Може преузети разна обличја, али најчешће се појављује (П.П. Ефименко, П.Н. Третьяков: Курганный могильник у с.
у лику високе, веома ружне, кошчате старице рашчупане косе. Зуби су јој дуги и оштри, Боршева, 1948.). Постојбина Бабе Јаге место је спајања Живота
према неким предајама гвоздени, а такав јој је и дуги нос. Од гвожђа су јој и огромне груди, и Смрти, место где се скрива тајна и једног и другог. Сама је
а неке приче кажу да на глави уместо косе има клупко змија. Лошег је вида или посве слепа. Баба Јага персонификација Смрти у свету у којему смрт долази
нагло и неочекивано. Без икаква разлога може је спопасти бијес,
Руске приче описују Бабу Јагу која лети у гвозденом казану, бришући трагове метлом од те ће тада појести све који су је увредили или нису извршили
сребрне брезе. Понегде лети и на метли, а у својој колиби меша разне отровне напитке и кува своје дужности, али готово у правилу то ће бити мушкарци.
децу, али и одрасле, и то увек мушкарце. Старица је то са сопственим виђењем праведности и
морала. Више прича говори о мушкарцима који су стигли до ње залутавши у дубоку шуму, Стари су Словени веровали да преци свакога клана или племена
или су тамо послани, а она им редовито поставља задатке које треба да реше, уколико желе обитавају испод земље. У раносредњовековном словенском
да спасе главу. Само ретки успешно прођу њене кушње, а они мање срећни истога часа свету веровало се да су сви отвори у земљи врата која воде у тај
завршавају у казану, да би касније њихове кости уметнула у ограду око колибе у којој живи. подземни свет, па тако постоји и веровање да уста чудовишне
Бабе Јаге зјапе из земље и воде равно у паклене пределе.
Њена мудрост је силна, као и пророчки дар, те јој се човек у невољи може обратити за помоћ. Ипак,
никада не може знати хоће ли завршити у казану или са решењем својих брига, јер Баба Јага увек делује Интересантно је промотрити и зашто је народно веровање
по сопственом нахођењу и посве је неумољива. Сваку одлуку доноси сама и на њу ништа не може да у Бабу Јагу остало веома активно да данашњих дана,
утиче. Ако се вратимо на ранији пасус у тексту, где је објашњен положај старице у патријархалном нарочито у Русији. Историчари су то објаснили потребом
друштву, постаје очит однос Бабе Јаге према мушким жртвама - сада, у старости, она показује своју злу, Колиба народа Сами за народном митологијом која ће надоместити строге догме
осветничку страну, изражава своју недодирљивост и тера мушкарца да буде зависан од њених жеља. Из
Православне цркве и истовремено подржати наде и страховања неукога пука који је често живио
истог разлога у казану кува децу, поручујући да у овоме положају има моћ да уништи плодност којом је
у удаљеним крајевима изван цивилизације, у свету хладних ноћи и мрачних шума, где су стална
неретко била потчињена, уколико то жели. Њено је понашање културолошки удар, враћање мило за драго.
смрт и поновно рађање појава са којом се живи. Заједнички живот човека и Природе тамо се
види боље него игде, персонификован кроз архетипску краљицу живота и смрти. Са друге
Њена колиба посебна је прича, која је инспирисала хиљаде уметника из свих подручја. Без сумње, реч
стране, и у руралним крајевима које је већ захватала урбанизација, пагански мит о моћи жене
је о једној од најживописнијих творевина словенске народне маште, јер је неретко урађена од људских
није искорењен - вековно монголско угњетавање, груба самовоља племства и свештенства - све
костију, окружена оградом коју Баба Јага гради од костију оних који су завршили као оброк. На сваки је
је то допринело очувању јаког националног идентитета кроз неговање веровања праотаца народа.
колац ограде постављена људска лобања, па оне ноћу осветљавају чистину око настамбе. Интересантно
је да колиба може да се покреће и полагано врти на четири кокошије ноге на које је постављена (у
Пољској, реч је о само једној нози). Она се, заправо, понаша као типични соларни симбол, свакодневно

Иван Билибин, Баба Јага.


се уздижући и спуштајући, доносећи уништење и поново рађање у вечном, непрекинутом циклусу.
Унутар колибе Баба Јага често сједи поред коловрата, традиционално везаног за плодни, мајчински
апсект тријаде богиња, предући влакно из утробе мртвих. Након сласног оброка људског меса, страшна
Велес

се старица испружи од једног угла колибе до другог, при чему јој дуги гвоздени нос вири кроз димњак.

35
38

Хрономоција Било је веома хладно, па сам задрхтала и обгрлила рамена.

Велес
Тада сам постала свесна свог тела.

Весна Какашевски
Спустила сам поглед на одећу − била је то одора монахиње,
потпуно црна и дугачка до земље. Главу ми је покривала капа
налик марами, а на грудима је светлуцао метални крст. Моје
испитивање је прекинуо глас који као да је допирао из велике
удаљености.

„Горјана! Горјана, где се налазиш?“

„Ја сам у Тоскани. Година је 1856. Име ми је Франческа Римини.


„Дубоко дишите и покушајте да се опустите.“ Пре два дана сам се замонашила и управо крећем на јутарњу
службу“. Нисам могла да верујем да ми ове речи излазе из
Ух, покушавам, није да не покушавам, али ме сумњичавост уста, али ипак све што сам изговорила било је тачно. Ја јесам
коју гајим према оваквим стварима у томе спречава. Питам се била монахиња Франческа, која се повукла у манастир због
зашто сам одлучила да присуствујем сеанси регресије за коју неузвраћене љубави. Звао се Ђовани, син сеоског трговца, до
су се, из неких разлога, сви из мог друштва озбиљно загрејали. ушију заљубљен у месну крчмарицу.
„Биће супер“, наговарала ме је Јелка, „можда ћеш открити да
неке људе познајеш из прошлих живота“. Ма једва чекам, Поново сам изгубила додир са спољашњим светом. Нит која
помислила сам тад, надајући се да ће заборавити да ме позову ме је везивала за њега - глас вође сеансе - опет је прекинута јер
на мали експеримент. Варала сам се. се он сада обраћао мојим пријатељима. Ја, Франческа Римини,
кренула сам ка манастиру.
Коначно сам успела да успорим дисање и натерам тело да се
опусти. Ускоро ме је обузела блага малаксалост која је потом Закорачила сам, али нога није дотакла смрзнуту земљу. Још
прешла у потпуни губитак осећаја телесности. Али то ме није једном сам се нашла у тунелу. Пролазила сам кроз њега
уплашило. брже него раније, губећи део по део личности. Више нисам
била Франческа Римини, нити Горјана Вукашиновић, већ
Напротив, сада сам се осећала сам веома спокојно. сама бронзана вечност. Вртлог се овај пут сам зауставио.
Отворила сам очи и суочила се са збуњеним погледом брадатог
„Замислите како пролазите кроз тунел“, наставио је вођа мушкарца.
сеансе. Имао је дубок, ауторитативан глас који ме је помало
подсећао на гласове старих холивудских глумаца. Пред очима “Елизабета, да ли је све у реду?“ упитао ме је на
ми се појавио тунел. Заправо, пре је личио на вртлог који се старонемачком.
обртао великом брзином у смеру супротном кретању казаљке
на сату. Био је левкастог облика, а ја сам се налазила у самом Мозак ми је убрзано радио. Шта ћу сад? Морам некако да се
средишту те астралне олује. Свет око мене добијао је боју осамим, да се саберем и схватим где сам доспела. Срећом,
бронзе, а тело су ми преплавили трнци. Срце ми је убрзано просторија је била слабо осветљена, а напољу је већ падао мрак
лупало као часовник који је мерио време све брже и брже. Све па брадати није могао да види мој унезверени израз лица.
док време није престало да постоји.
„Само сам мало уморна“, одговорила сам и пољубила га у
“Изађите из тунела и осмотрите предео у коме се налазите“, чело. „Данас ћу лећи раније“. Устала сам и кренула ка соби за
као у даљини чула сам вођу сеансе. коју сам, однекуд, знала да је спаваћа.

Послушала сам га, и даље узвраћајући на тај заповеднички тон


његовог гласа.

Чинило ми се да сањам, али у овом сну могла сам да управљам


својим поступцима. Отворила сам очи и погледала унаоколо.
Велес

Стајала сам на некој пољани. Двадесетак метара од места на


коме сам се налазила пружали су се низови чокота, а у даљини
су се назирали кровови манастира.

37
40

Велес
На себи сам имала, односно, имао, плаву тунику дугачку до
земље са извезеним рукавима. Чизме од јелење коже помаљале
су се испод ње.
Ослањала сам се на дебеле зидове куће док ме је супруг
забринуто гледао. Име Ханс пролетело ми је кроз главу, Поглед ми се поново вратио на споменик. Пустила сам да ме
допревши из сећања особе које сам некад била. Када сам преплаве сећања старца Бренедегеида, некадашњег племенског
коначно села на кревет отео ми се уздах олакшања. Једва се старешине. Сазнала сам да је испод споменика лежала Рианон,
извукох, помислила сам. Скинула сам са себе огртач и остала Бренедегеидова супруга која је умрла веома млада. Ускоро ћу
у смеђој хаљини од грубог сељачког платна. Пажњу ми је јој се придружити, помислила сам, наслонивши опет главу на
привукао мирис биља који је испуњавао просторију. Осмотрила дланове. „Долазим, вољена“, биле су последње речи које су
сам је. На зидовима су висили букети сасушеног пољског цвећа ми одјекнуле у глави пре него што сам утонула у вечност боје
и увезене стабљике разних трава. На сточићу поред кревета бронзе.
налазио се дрвени тучак испуњен жућкастом машћу, а испод
њега, танка црна књига. Када сам је отворила, видела сам да Сада сам се кретала кроз временски тунел попут вихора. Без
је испуњена стиховима на латинском. Биле су то басне против успутних станица јурила сам ка излазу. Повремено су ми се у
урока, зубобоље, главобоље и сличних тегоба. Ово је сјајно, свести појављивале приказе, кратке попут блескова, у којима
морала сам да се насмејем, прво вештица па онда калуђерица... сам видела себе у неком од својих претходних појављивања.
Завалила сам се у кревет покушавајући да пронађем одговоре Била сам тамнопута сељанка, до чланака у води, која сече
на питања која су ме мучила. стабљике бамбуса, ратник у крзну, тек рођено дете. На крају је
све стало. Стигла сам до самог почетка времена.
„Горјана, бежи из куће!“ одјекнуо ми је глас у глави. „Сељани
долазе по тебе и твог мужа“, наставио је глас, „Снежана их је Сви су били ту: Јелка, Роса, Снежана, Бора, Вукан и ја.
видела како се окупљају носећи бакље“. Снежана? Онда ми је Гледали смо једни у друге духовним очима, свесни да смо
у трептају ока кроз главу пролетела слика румене девојчице стигли до тренутка првог окупљања. Вођа сеансе није могао
која је живела близу моје и Хансове куће. Препознавање ме је ни да претпостави шта су са оне стране видели они на чијим
погодило као муња, али нисам имала времена за размишљање. су лицима сада лебдели осмеси препознавања. А тамо, у шуми
Отворила сам врата да упозорим Ханса и улетела право у коју смо некад звали домом, полако се окупљао чопор вукова.
временски тунел.

Овај пут пролазила сам кроз њега још брже. Вртлог је постајао
спирала чији су обриси нестајали у олујном кретању. Поново
сам изгубила осећај телесног. После неколико минута, или
неколико стотина година, постала сам свесна бола у глави.
Ако је судити по архитектури камених грађевина које су се
белеле у даљини, прошло је отприлике десет векова између
мог претходног отелотворења и овог. Испред мене је стајао
је надгробни споменик. Имао је облик крста око којег је био
описан круг.

Постала сам свесна да клечим пред њим.

Бол у глави потицао је од ударца у споменик. Опипала сам


чворугу на челу и наслонила главу на руке. Све је ово почињало
да ме умара. Оно што је потом уследило био је шок. Под рукама
сам осетила чекиње браде, оштре и густе. Била је седа, као и
коса, и падала је готово до груди.
Велес

39
Велес
42 Велес

41
Велес
44 Велес

43