Sie sind auf Seite 1von 9

(iz knjige "USMENI BORHES" (H.L.

– ova predavanja na
Univerzitetu Belgrano), RAD, "Reč i misao", Beograd, 1990.)

EMANUEL SVEDENBORG

Volter je rekao da je najneobičnija ličnost koju beleži istorija


Karlo XII. Ja bih rekao: možda je najneobičnija ličnost – ako
dopuštamo takve superlative - bio podanik Karla XII, Emanuel
Svedenborg. Želeo bih da kažem nekoliko reči o njemu, a zatim bih
govorio o njegovom učenju, koje je za nas i najvažnije.
Emanuel Svedenborg je rodjen 1688. godine u Stokholmu, a
umro u Londonu 1772. godine. Jedan dug život, duži od naše
predstave o kratkim životima tog doba. Skoro da je mogao napuniti
sto godina. Njegov život se deli u tri perioda. To su periodi intenzivne
aktivnosti. Svaki od tih perioda traje – izračunato je – dvadeset osam
godina. U početku imamo čoveka posvećenog studiranju.
Svedenborgov otac je bio luteranski biskup i S. je vaspitan u
luteranizmu koji se zasniva, kao što se zna, na spasenju pomoću
milosrdja, u koje S. ne veruje. U njegovom sistemu, u novoj religiji
koju je on propovedao, govori o spasenju pomoću dela, mada ta dela
sigurno nisu ni mise ni obredi: to su istinska dela, dela u koja ulazi
ceo čovek, to jest njegov duh, i takodje, što je još zanimljivije, njegova
inteligencija.
Pa dobro, Svedenborg počinje kao sveštenik, ali odmah
ispoljava interesovanje za nauke. One ga interesuju, pre svega, na
jedan praktičan način. One ga interesuju, pre svega, na jedan
praktičan način. Otkriveno je da je prethodio mnogim kasnijim
izumima. Na primer, nebularnoj hipotezi Kant-Laplasa. Zatim, kao
Leonardo da Vinči, S. je skicirao vozilo za hod po vazduhu. Znao je da
je beskorisno, ali on je video trenutak mogućeg polaska onog što
danas zovemo avion. Takodje je skicirao vozilo za hod pod vodom,
onako kako ga je predvideo Frensis Bekon. Zatim ga je zainteresovala
još jedna neobična oblast – mineralogija. Bio je savetnik za rudarske
poslove u Stokholmu; interesovala ga je takodje i anatomija. I, kao i
Dekarta, interesovalo ga je mesto gde duša komunicira sa telom.
Emerson veli: Žao mi je kad kažem da nam je ostavio pedeset
svezaka.
Pedeset naslova, od kojih su barem dvadeset i pet posvećeni nauci,
matematici, astronomiji. Odbo je da zauzme katedru za astronomiju
na Univerzitetu u Upsali jer se klonio svega što je bilo teorijsko. Bio je
praktičan čovek. Kod Karla XII koji ga je odlikovao, bio je vojni
inženjer. Njih dvojica su se umnogome dopunjavali: heroj i budući
vizionar. Svedenborg je izmislio mašinu za prevodjenje brodova
kopnom u jednom od onih gotovo mističnih ratova Karla XII o kojima
je tako briljantno pisao Volter. Transportovali su ratne brodove
dužinom od dvadeset milja.
Kasnije se preselio u London, gde se učio tesarskoj, stolarskoj i
tipografskoj veštini i veštini graditelja instrumenata. Osim toga, crtao
je mape zemaljske kuge. To jest, bio je nadasve praktičan čovek.
Pamtim još jednu Emersonovu rečenicu, kada kaže da nijedan čovek
nije vodio realniji život od Svedenborga. Potrebno je to da znamo, da
bismo ujedinili sve to njegovo naučno i praktično delo. Pored svega,
bio je i političar, bio je senator kraljevstva. U pedeset petoj godini već
je objavio oko 25 svezaka o mineralogiji, anatomiji i geometriji.
Tada se zbio najvažniji dogadjaj u njegovom životu. Najvažniji
dogadjaj u njegovom životu bilo je jedno otkrovenje. Doživeo je to
otkrovenje u Londonu, kako mu je i bilo predskazano u snovima koji
su zabeleženi u njegovom dnevniku.
Nisu publikovani, ali znamo da su to bili erotski snovi.
Zatim je došlo do posete koju neki smatraju napadom ludila.
Ali, to negira bistrina njegovog dela, činjenica da nijednog trenutka
ne osećamo da smo pred ludakom.
Uvek je pisao veoma jasno kada je izlagao svoje učenje. U
Londonu, jedan neznanac koji ga je sledio na ulici, ušao je u njegovu
kuću i predstavio se kao Isus, rekavši mu da Crkva propada – kao
jevrejska crkva kada se pojavio Isus – I da je njegova dužnost da je
obnovi, stvarajući treću crkvu, jerusalimsku.
Sve ovo izgleda apsurdno, neverovatno, ali imamo S-ovo delo. A
to veoma opsežno delo pisano je jednim vrlo spokojnim stilom. On se
ni u jednom momentu ne poziva na činjenice. Možemo se setiti one
Emersonove rečenice u kojoj kaže: Argumenti nikoga ne ubedjuju.
Svedenborg sve izlaže sa autoritetom, sa smirenim autoritetom.
Pa dobro, Isus je rekao da mu poverava misiju obnavljanja
crkve I da će mu biti dozvoljeno da poseti drugi svet, svet duša, sa
svojim bezbrojnim rajevim ai paklovima. Dao mu je u dužnost da
izučava svete spise. Pre nego što je išta napisao, S. je posvetio dve
godine učenju hebrejskog jezika, jer je želeo da čita originalne
tekstove. Započeo je sa izučavanjem tekstova i poverovao da je u
njima našao osnovu svog učenja, pomalo slično kabalistima koji
dokaze nalaze u svetom tekstu.
Imamo, pre svega, njegovu viziju drugog sveta, njegovu viziju
lične besmrtnosti u koju je verovao, i videćemo da je sve to bazirano
na slobodi mišljenja. U Danteovoj Božanstvenoj komediji – tom
literarno tako dobrom delu – sloboda mišljenja prestaje u momentu
smrti. Mrtvima sudi sud, i oni zaslužuju raj ili pakao. U S-ovom delu,
naprotiv, ne dogadja se ništa od toga. On nam kaže da kad neki čovek
umre, ne primećuje da je mrtav, budući da sve što ga okružuje ostaje
isto. Nalazi se u svojoj kući, posećuju ga prijatelji, prolazi ulicama
svoga grada, ne pomišlja da je umro; ali ubrzo primećuje nešto što ga
u početku raduje, i što ga kasnije uznemirava: sve je, na drugom
svetu, življe nego na ovom.
Mi o drugom svetu uvek mislimo na jedan nebulozan način, Ali
S. nam kaže da se dešava sasvim suprotno, da su odećaji življi na
drugom svetu. Na primer, ima više boja. A ako se setimo da su u S. –
ovom raju andjeli, ma gde bili, uvek licem okrenuti Gospodu, možemo
misliti i na neku vrstu četvrte dimenzije. U svakom slučaju,
Svedenborg nam ponavlja da je drugi svet mnogo življi nego ovaj. Ima
više boja, više oblika. Sve je konkretnije, čak opipljivije nego na ovom
svetu. Čak toliko – kaže on – da je ovaj svet u poredjenju sa svetom
koji sam ja video na svojim brojnim putovanjima po rajevima i
paklovima, kao neka senka. Kao kad bismo mi živeli u senci.
Odmah bih se prisetio jedne sentence Sv. Augustina. U delu O
božjoj državi , sveti Augustin kaže da je bez sumnje čUlno uživanje
bilo snažnije u Raju nego ovde, jer se ne može pretpostaviti da je pad
išta popravio. I S. kaže isto. Kada govori o telesnim uživanjima u
rajevima i paklovima drugog sveta, on kaže da su mnogo intenzivnija
nego ovde.
Šta se dešava kad čovek umre ? U početku….(isto kao tri pasusa
iznad – prim.B) …Čovek pomisli: Sve vreme sam živeo u senci, a sada
živim na svetlu. I to ga razveseli na trenutak.
Zatim dolaze neznanci i pričaju sa njim. A ti neznanci su andjeli
i demoni. S. tvrdi da andjele nije stvorio Bog, da demone nije stvorio
Bog. Andjeli su ljudi koji su nastojali da budu andjeoski; demoni su
ljudi koji su nastojali da budu demonski. U svakom slučaju, sve
stanovništvo neba i pakla sastavljeno je od ljudi, i ti ljudi su sada
andjeli ili su sada demoni.
Pa dobro, mrtvom se približavaju andjeli,. Bog nikoga ne
osudjuje na pakao. Bog želi da se svi ljudi spasu.
Ali, istovremeno, Bog je čoveku dopustio slobodu mišljenja,
strašnu privilegiju da se osudi na pakao ili da zasluži raj. To jest,
doktrinu o slobodi mišljenja – koju ortodoksna doktrina suspenduje
posle smrti – Svedenborg zadržava i posle smrti. Tako postoji jedan
prelazni period koji je period duša. U ovom periodu ljudi su duše onih
koji su umrli, i razgovaraju sa andjelima i demonima.
Tada nastupa onaj trenutak, koji može trajati nedelju dana,
može trajati mesec dana, može trajati mnogo godina; ne znamo koliko
dugo može trajati; u njemu čovek reši da bude demon ili da postane
andjeo, U jednom od tih slučajeva zaslužuje pakao. To su oblasti
dolina i pukotina. Te pukotine mogu biti inferiorne, one koje
komuniciraju sa nebesima. A čovek traži, razgovara i ostaje u društvu
onih koji mu se dopadaju. Ako ima demonski temperament, više mu
se dopada društvo demona. Ako ima andjeoski temperament, više mu
se dopada društvo andjela. Ako vi o svemu tome želite tumačenje,
mnogo rečitije od mog, naći ćete ga u trećem činu Man & Superman
Bernarda Šoa.
Interesantno je da Šo nikada ne spominje S-a. Verujem da je on
to učinio jer sledi sopstveu doktrinu. U sistemu Džona Tarnera
spomenuto je S-ovo učenje, ali se on ne spominje. Pretpostavljam da
to nije bio šoov nepošten gest, već je u to iskreno verovao.
Pretpostavljam da je Šo došao do istih zaključaka preko Vilijema
Blejka, koji izlaže doktrinu spasenja kakvu propoveda Svedenborg.
Dobro. Čovek razgovara sa andjelima, čovek razgovara sa
demonima, i više ga privlače jedni ili drugi; u zavisnosti od njegovog
temperamenta. Oni koji sebe osude na pakao – budući da Bog nikoga
ne osudjuje – osećaju se privučeni demonima. Sada, šta su to paklovi
? Paklovi, po S-u imaju različIte vidove. Vid koji imaju za nas ili za
andjele. To su močvarne zone, zone u kojima postoje gradovi koji
izgledaju uništeni požarima; ali tamo se prokleti osećaju srećnima.
Srećni su na svoj načIn, to jest, puni su mržnje i to kraljevstvo nema
monarha; neprekidno su u zaveri jedni protiv drugih. To je svet niske
politike, konspiracije. To je pakao.
Zatim imamo raj, suprotnost, koji simetrično odgvorana paklu.
Po Svedenborgu – a ovo je najteži deo njegovog učenja – trebalo bi da
postoji ravnoteža izmedju paklenih i andjeoskih sila, neophodna da bi
svet opstao. U toj ravnoteži uvek je Bog taj koji zapoveda. Bog
dopušta da paklene duše budu u paklu jer su samo u paklu srećne.
Svedenborg nam priča o slučaju jedne demonske duše koja se
uspinje na nebo, udiše miomiris neba, sluša nebeske razgovore, i sve
joj se čIni užasno. Miomiris joj izgleda smrdljiv, svetlost joj izgleda
crna. Zato se vraća u pakao jer je jedino u paklu srećna. Raj je svet
andjela. Svedenborg dodaje da čitav pakao ima formu demona, a raj
opštu formulu andjela. Nebo je sačInjeno od zajednica andjela i tamo
je Bog. Bog je predstavljen suncem.
Budući da sunce odgovara Bogu, najgori paklovi su zapadni i
severni. I suprotno, na istoku i jugu su pitomiji paklovi. Niko nije
osudjen na njih. Svako traži zajednicu koju želi, traži prijatelje koje
želi, traži ih zavisno od žudnje koja je dominirala u njegovom životu.
Oni koji dolaze na nebo imaju pogrešnu predstavu. Misle da će
se na nebu neprestano moliti; i dozvoljavaju im da se mole, ali se
posle nekoliko dana umore: primećuju da to nije raj. Zatim se
ulaguju; slave ga. Bogu se ne svidja da mu se ulaguju. Takodje, i ti
ljudi se umore od laskanja Bogu. Potom pomisle da mogu biti srećni
razgovarajući sa voljenim bićima, no posle izvesnog vremena shvataju
da voljena bića i plemeniti heroji mogu biti dosadni u drugom životu
kao i u ovom. Umore se i od toga, a zatim ulaze u istinsko delo raja.
Ovde bih se prisetio jednog Tenisonovog stiha koji kaže da duša ne
želi zlatno prestolje, jednostavno, želi da joj daju dar da traga i da ne
prestane.
To jest, Svedenborgov raj je raj ljubavi i, pre svega, raj rada, raj
altruiste. Svaki od andjela radi za druge, svi rade za sve. To nije
pasivan raj. Takodje ni nagrada. Ako neko ima andjeoski
temperament ima taj raj i lepo mu je u njemu. Ali postoji druga
razlika koja je vrlo važna za Svedenborgov raj: njegov raj je
eminentno intelektualan.
S. priča patetičnu istoriju čoveka koji je rokom svog života
naumio da zasluži raj i stoga se odrekao svih čulnih uživanja. PovlačI
se u tebaide. Tamo se izoluje od svega. Moli se, traži raj. To jest,
polako propada. I kada umre, šta se dogadja ? Kada umre dolazi u raj,
a u raju ne znaju šta da rade sa njim. Pokušava da prati razgovore
andjela, ali ih ne razume. Pokušava da se nauči umetnosti. Pokušava
da sluša sve. Pokušava da nauči sve, a ne može jer se upropastio. On
je jednostavno pravedan, ali mentalno siromašan čovek. Zatim mu
dodeljuju, kao dar, sposobnost da projektuje sliku: pustinju. U
pustinji se moli kao što se molio na zemlji, ne izuzimajući nebo, jer
zna da je postao nedostojan neba, zbog kajanja što je upropastio svoj
život, jer se odrekao uživanja i zadovoljstava sveta, što je takodje loše.
To je jedna Svedenborgova inovacija. Jer, do tada se mislilo da
je spasenje etičkog karaktera. Podrazumevalo se da je čovek spasen
ako je pravedan. Blago siromašnima duhom, njihovo je carstvo
nebesko, i tako dalje. Tako govori Isus. Ali S. ide dalje. On kaže da to
nije dovoljno, da čovek, takodje, treba da se spase intelektualno. On
zamišlja nebo, pre svega, kao niz teoloških rasprava medju andjelima.
I ako neki čovek ne može da prati te razgovorre, on je nedostojan
neba. Tako, mora živeti sam. A zatim dolazi Vilijem Blejk, koji dodaje
treću mogućnost spasenja. On kaže da se možemo – da se moramo –
spasiti pomoću umetnosti. Blejk objašnjava da je i Hrist, takodje, bio
umetnik, budući da nije propovedao pomoću reči već pomoću
parabola. A parabole su, naravno, estetski izrazi. To jest, spasenje bi
se trebalo zaslužiti inteligencijom, etikom i upražnjavanjem
umetnosti.
I ovde se sećamo nekoliko rečenica u kojima je Blejk, na neki
načIn, ublažio duge Svedenborgove sentencije; kada, na primer, kaže:
Glupak neće ući u raj, pa makar da je i svetac. Ili: Treba odbaciti
svetost; treba poveriti dužnost inteligenciji.
Imamo, dakle, ta tri sveta, Imamo svet duša, a zatim, posle
izvesnog vremena, čovek zasluži raj ili pakao. Paklom upravlja Bog,
kome je potrebna ta ravnoteža. Satana je, jednostavno, ime jedne
oblasti. Demon je, naprosto, promenljiva osoba, buduši da je ceo svet
pakla svet konspiracije, osobe koje se mrze, koje se okupljaju da bi
napale drugog.
Svedenborg zatim razgovara sa različitim ljudima u raju. Njemu
je sve to dopušteno da bi osnovao novu crkvu. A šta radi Svedenborg ?
Ne propoveda; izdaje knjige, anonimno, spise na trezvenom i
suvoparnom latinskom. I širi te knjige. Tako prolazi poslednjih
trideset godina S.-ovog života. Živi u Londonu. Vodi vrlo jednostavan
život. Hrani se mlekom, hlebom, povrćem. Ponekad mu dolazi jedan
prijatelj iz Švedske i tada dozvoljava sebi nekoliko dana odmora.
Kada je boravio u negleskoj, želeo je da upozna Njutna, jer ga je
veoma interesovala astronomija, zakon gravitacije. Ali ga nikada nije
upoznao. Mnogo se interesovao za englesku poeziju. U svojim spisima
pominje Šekspira, Miltona i druge. Kuje u zvezde njihovu maštu;
drugim rečima, ovaj čOvek je imao osećaj za estetiku. Znamo da je,
prilikom svojih putovanja po Švedskoj, Nemačkoj, Austriji, Italiji
posećivao fabrike, siromašne četvrti. Veoma je voleo muziku. Bio je
vitez one epohe. Postao je bogat čovek. Njegove sluge živele su u
prizemlju njegove kuće, u Londonu (kuća je nedavno porušena) , i
videli su ga kako razgovara sa andjelima ili diskutuje sa demonima. U
razgovoru nikada nije želeo da nameće svoje ideje. Naravno, nije
dozvoljavao da se šegače sa njegovim vizijama; ali ih takodje nije
nametao: radije je skretao razgovor sa tih tema.
Postoji suštinska razlika izmedju Svedenborga i drugih
mističara. U opisima svetog Huana de la Kruza (1542-1591, španski
pesnik i mističar – prim.prev) imamo vrlo živopisne opise ekstaze.
Imamo ekstazu opisanu terminima erotskog iskustva ili vinskim
metaforama. Na primer, jedan čovek se susreće sa Bogom, a Bog je
isti samom sebi. Postoji sistem metafora. U S-ovom delu, napravotiv,
ne postoji ništa od toga. To je delo putnika koji je prošao nepoznate
zemlje i koji ih opisuje mirno i minuciozno.
Zato njegovo delo nije sasvimzabavno. Zapanjujuće je i
postepeno zabavno. Ja sam pročitao četiri Svedenborgove sveske koje
su prevedene na engleski, izdala ih je Everyman's Library. Rečeno mi
je da postoji jedan španski prevod, jedan izbor, koji je izdala Editora
National . Video sam nekoliko tekstova o njemu, pre svih ono sjajno
predavanje koje je održao Emerson. Emerson je održao niz
predavanja o reprezentativnim ljudima. Naslovih ih je : Napoleon ili
čOvek sveta; Montenj ili skeptičar; Šekspir ili pesnik: Gete ili čovek
slova: Svedenborg ili mističar. To je bio prvi tekst koji sam čitao o
Svedenborgovom delu. To Emersonovo predavanje, koje je
nezaboravno, konačno i nije u skladu sa Svedenborgom. Bilo je nečeg
što mu je protivrečilo: možda je Svedenborg bio tako minuciozan,
tako dogmatičan. Jer Svedenbor često insistira na činjenicama.
Ponavlja istu ideju. Ne traži analogije. On je putnik koji je prošao
jednu vrlo čudnu zelju. Koji je prošao nebrojene paklove i rejeve i koji
priča o njima. Sada pogledajmo drugu Svedenborgovu temu: doktrinu
korespodencije. Smatram da je on zasnovao te korespodencije da bi
svojoj doktrini našao uporište u Bibliji. On kaže da svaka reč u Bibliji
ima bar dva značenja. Dante je verovao da postoje četiri značenja za
svaki pasus.
Sve mora biti pročitano i interpretirano. Na primer, ako se
govori o svetlosti, svetlost je za njega metafora, očigledan simbol
istine. Konj označava inteligenciju, zahvaljujući činjenici da nas konj
prenosi sa jednog mesta na drugo. On ima ceo sistem korespodencija,
i u tome je veoma sličan kabalistima.
Posle toga, dolazi do ideje da je ceo svet zasnovan na
korespodencijama. Stvaranje je tajno pismo, kriptograija koju treba
da interpretiramo. Jer, sve su stvari zapravo reči, osim stvari koje ne
možemo razumeti i koje uzimamo doslovno.
Sećam se strahovite Karlajlove rečenice, koji nije uzalud čitao
Svedenborga, i koji kaže: Univerzalna istorija je štivo koje treba
neprekidno da čitamo i pišemo. A to je istina: mi neprestano
prisusutvujemo univerzalnoj istoriji i njeni smo akteri. I mi smo
takodje slova, takodje samo simboli: Jedan božanski tekst u kome nas
pišu. Kod kuće imam rečnik podudarnosti. Možete potražiti bilo koju
reč iz Biblije i videti koje joj je duhovno značenje dao Svedenborg.
On je, pre svega, verovao u spasenje delima. U spasenje ne
samo delima duha već i delima uma. U spasenje inteliogencijom. Raj
je za njega, pre svega, raj dugih teoloških razmatranja. Andjeli, pre
svega, razgovaraju. Ali, takodje, raj je pun ljubavi. U njemu se
dozvoljava venčanje. Dozvoljava se sve što je senzualno na ovom
svetu. On ne želi ničeg da se odrekne niti da išta propusti.
Stvarno, danas postoji svedenborgistička crkva. Mislim da u
nekom mestu u Sjedinjenim državama postoji katedrala od stakla.
Ima nekoliko hiljada sledbenika u SAD, u Engleskoj (pre svega u
Mančesteru), u Švedskoj i u Nemačkoj. Znam da je otac Vilijema i
Henrija Džejmsa bio svederborgijanac. U SAD sam naišao na
svedengroijance, tamo postoji društvo koje nastavlja da izdaje njegove
knjige prevodeci ih na engleski.
Interesantno je da Svedenborgovo delo, mada je prevedeno na
mnoge jezike – uključujući hinduski i japanski – nije izvršilo veći
uticaj. Nije dovelo do one obnove koju je on želeo. Mislio je da osnuje
novu crkvu, koja bi za hrišćanstvo bila ono što je protestantska crkva
bila za rimsku crkvu.
Davala je za pravo delimično obema. Medjutim, nije imala onaj
široki uticaj koji je trebalo da ima. Verujem da je sve to deo
skandinavske sudbine, u kojoj se čIni da su se stvari dešavale kao u
snu, u nekoj staklenoj kugli. Na primer, Vikinzi su otkrili Ameriku
nekoliko vekova pre Kolumba i ništa se ne dogadja. Umetnost romana
je pronadjena na Islandu, sa sagom, a ovaj izum se ne širi. Imamo
figure koje bi trebalo da budu svetske – Karlo XII na primer – ali pre
pomislimo na druge osvajače koji su ostvarili manje vredne ratne
pohode od Karla XII. Svedenborgova misao je trebalo da obnovi crkvu
u svim delovima sveta, ali ona pripada toj skandinavskoj sudbini koja
je poput sna.
Znam da u nacionalnoj biblioteci postoji jedan primerak O
nebesima, paklovima i njihovim čudima . Ali u nekim teozofskim
knjižarama ne nalaze se Svedenborgova dela. Medjutim, on je mnogo
kompletniji mističar nego mnogi drugi; oni su samo rekli da su
eksperimentisali sa zanosom, i pokušavali da taj zanos na neki načIn
prenesu do literarnog. Svedenborg je prvi istraživač kog treba shvatiti
ozbiljno.
U Danteovom slučaju, koji nam takodje nudi opis Pakla,
Čistilišta i Raja, svesni smo da je reč o literarnoj fikciji. Ne možemo
stvarno verovati da se sve što pesnik iznosi odnosi na lično bitisanje.
Osim toga, tamo postoji stih koji ga sputava: on nije mogao da
eksperimentiše sa stihom.
U Svedenborgovom slučaju imamo jedno obimno delo. Imamo
knjige kao što je Hrišćanska religija u Božjem Providjenju, a pre
svega onu knjigu o nebu i paklu koju ja preporučujem svima vama. Ta
knjiga je prevedena na latinski, engleski, nemački, francuski, i
takodje, verujem, na španski. Tu se učenje propoveda sa velikom
lucidnošću. Apsurdno je i pomisliti da ju je napisao ludak. Ludak ne
bi mogao da piše sa takvom jasnoćom. Osim toga, Svedenborgov
životje toliko promenio smisao da je ostavio sve svoje naučne knjige.
On je mislio da su naučne studije božanska priprema za suočenje sa
drugim delima.
Posvetio se posećivanju neba i paklova, razgovorima sa
andjelima i Isusom, a zatim nam to referisao u jednoj jasnoj prozi, u
jednoj iznad svega lucidnoj prozi, bez metafora i preterivanja. Postoje
mnoge nezaboravne anegdote, kao ona što vam priča o čoveku koji
želi da zasluži nebo, ali može zaslužiti samo pustinju jer je upropastio
svoj život. Svedenborg nas sve poziva da se spasemo pomoću jednog
bogatijeg života. Da se spasemo pomoću pravednosti, pomoću vrline i
takodje pomoću inteligencije.
A zatim će doći Blejk, koji dodaje da čovek takodje mora biti i
umetnik da bi se spasao. To jest, spasenje je trostruko: treba da se
spasemo dobrotom, pravednošću, apstraktnom inteligencijom; a
zatim, upražnjavanjem umetnosti.

9 juna 1978 godine.