„Oblak u pantalonama“ poema je ruskog književnika i pesnika Vladimira Majakovskog.

Napisana je
1914. godine, a prvi puta objavljena 1915. Njezin originalni naslov bio je „Trinaesti apostol“, što
zapravo veoma dolikuje sadržaju poeme, ali pesma je morala da bude preimenovana zbog cenzure i
uhićenja koje je pretilo pesniku, ali i izdavačima.

Zbog načina izražavanja i stila pesme, koji sadrži sve odlike književnog pokreta futurizma, što
uključuje i nejednake stihove, moderan jezik, nabacane misli, neobične rime i isprekidani ritam,
pesma se smatra zaokretom u ruskoj poeziji, ujedno i jedno od prvih i najznačajnijih dela ruskog
futurizma.

Glavna okosnica ove poeme je (nesrećna) ljubav Majakovskog prema Mariji, kojom započinje i
zvršava ova poema. Marijin lirski subjekt temeljen je na stvarnoj ženi, Mariji Denisovoj, koju je
Majakovski upoznao tokom putovanja u Odesu 1913. godine. Ona je takođe bila umetnica, i to
kiparica. Navodno je bila lepa, pametna i jako privržena svemu novom, modernom i
revolucionarnom.

Kratak sadržaj prepričano

Prolog

Prolog pjesme na samom početku sadrži posvetu „Tebi Ljiljo“, što upućuje da bar uvod, ako ne i celu
pesmu, posvećuje njoj, ali ne i da joj se kroz pesmu obraća. Već sledeći stihovi napisani su kao uvreda
čitaocu (ili onome koje je pesma posvećena) ili bar kao prkosni odgovor.

Pesnik govori da će se narugati našoj misli koja se nalazi u „omekšalom“ mozgu, nadutome, što znači
lažno velikome, ali ne preterano korisnom. Jer pesnik „u duši nema(m) nijedne sede/ni staračke
nežnosti nema u njoj!“ čime govori da su mu duša i srce posve mladi, što znači i strastveni, skloni
zaljubljenosti, ali ne i ozbiljnoj, bezuvjetnoj ljubavi. To potvrđuje sledećim stihovima u kojima kaže da
je on dvadesetdvogodišnjak te samim time snažan i jak, mladenački lep i odlučan, on je posve svoj,
onako kako su prkosno bezuslovni mladi ljudi, naivni i nevini pred promenama koje će u njima
uzrokovati život i svet oko njih.

U trećoj strofi pesnik se obraća nežnima, po time misleći na sve one koji osećaju svet, onim
senzibilnima i po svojoj prirodi umetnicima. Kaže da oni utkaju ljubav u svoje umetničko delovanje,
pokušavajući da daju sve od sebe što imaju, ostajući toliko goli i iskreni pred svetom da nemaju ni
kože da ih brani. Poručuje im neka dođu u kafanu gde će on da ih nauči kako se to radi – postaje
bezuslovno iskren. Pri tome će biti umestan i nežna, neće ni biti čovek već – „oblak u pantalonama“.
Ovaj izraz je hiperbola za mekoću i nežnost kojom će da im pristupa.

Poslednji stih prologa izražava pesnikovu sumnju u istinitost lepih stvari, poput cvetne Nice. Izražava
gađenje što drugi kupe slavu na njegova račun, jer to je po njemu „ko poslovica otrcane žene“, dakle
posve bez značaja i kredibiliteta.
1. pevanje

Pesnik se na početku prvog pevanja obraća čitaocu kao već upućenom sudioniku razgovora. On zna
da čitaoc misli da je pesnik pomalo lud „Vi mislite, bunca malarija?“, a onda nastavlja da pripoveda
događaj koji je očito loše utecao na njega. Priča kako mu je Marija rekla kako će da dođe u četiri časa,
ali nije došla ni do deset. Došla je veče koja je donela noćnu stravu. Bio je to decembar, maglovit i
dotrajao poput starca.

Pesnik se pretvara u najgoru verziju sebe, onu koja nestaje ili se pretvara u pakost i bol. Više ni nije
čovek, samo je „…zgrčena/gomila/žila“ i kao takav nema prava na želje. Za njega više ništa nije važno.
Iako je „od bronze“, što pretpostavljamo da misli da je vredniji od drugih, ali ne i najvredniji, i iako mu
bije hladno, gvozdeno srce. Čini se da ga je u ovo pretvorila ljubavna patnja, jer on ipak noću poželi
ženu pored sebe, maznu i mekanu, u kojoj bi mogao „da se skrije“, tj. da se oseća sigurnim.

Sledeća strofa prikazuje sliku u kojoj pesnik sedi na prozoru i čeka. On je velik i gotovo da se stopio s
prozorom. Razmišlja o svojim osećanjima i pita se da li je to što oseća zaista ljubav, i ako jest, da li je
mala ili velika. Zaključi da ta ljubav mora da je mala jer u ovakvom telu ne može da postoji velika
ljubav. Samo nije jasno misli li na svoje telo ili na telo svoje ljubavnice. Ta ljubav, njemu se čini krotka,
plaha, ali „voli zveket praporaca“.

Pesnik i dalje čeka „zabivši lice u rohavo lice kiše“, što znači da posmatra kišu koja kao da ne pada
samo spolja, već i po njegovom sopstvenom srcu. Istovremeno ga preplavljuje buka grada. Došla je i
ponoć. Došla je „sa nožem“, što znači da je mnogo bolnija i opasnija od svih prijašnjih sati. Donesla je
neka nova očajanja, jer pesniku se čini kao da mu se taj kasni sat ruga. To ga ispunjava i očajem i
besnilom, jer ponoć potvrđuje da se uzaludno nadao svojoj devojci. I zato sledi monostih „Prokleta da
si!“, kao zvuk očaja, poraza i ljutnje.

Taj zvuk je iz pesnikovih usta izašao kao krik, ali ne onaj fizički, već se prolomio kroz njegovu nutrinu.
To je ono najviše što može da da ljubavi koja ga je izneverila, jer predstavlja sav očaj koji je produkt
njegove ljubavi. Zato i pita „Zar ti je i to malo?“, jer to je ono najviše što svatko može da da. Ali onda
kao da se javio onaj zadnji „nerv“, zadnja nada u pesniku koja može još malo da istrpi ovo napuštanje
i možda opravda ili oprosti nedolazak ljubavnice. Taj nerv je najpre bio sasvim tanašan i malen, a
onda se povećao, „potrčao“, počeo da igra… doduše iz očaja, ali ipak nepokolebljivo. Povukao je sa
sobom i druge živce, iako je noć već bila duboka.

A onda, zacvilila su vrata. Ljubavnica je ušla, ljutita i rekla mu kako će ona da se uda. Pesnik govori
kao da ga nije briga – „Pa šta, udajte se“, kao da se ništa među njima nije dogodilo, kao da nije celo
popodne i noć proveo u čekanju, očaju i srdžbi. Hini da je posve hladan „Gledajte – ja sam spokojan
ko/bilo/pokojnika“. Da li je to odbrana ili napokon shvata da ta devojka nije vredna njegove pažnje?
Sledećim stihovima on se priseća njenih reči kojim ga je osvojila. Bile su to „Džek
London,/novac,/ljubav,/strast“, očito stvari koje su njoj bile najvažnije. Tada je pesnik u njoj
prepoznao „Đokondu/koju treba ukrasti“, tj. prekrasnu ženu koju želi da ima. „I ukrali su je“ sledeći je
monostih. Njim poručuje da ju je netko drugi osvojio, ali očito, na prevaru jer ju je „ukrao“ (a ne uzeo)
i to, očito, upravo njemu.

Pesniku je sada jasno da će morati da preboli ovu ljubav, a to će učiniti onako kako to muškarci
najradije čine – pijankama i dernekom. Možda će u njima naći spas jer „Ponekad i u izgoreloj kući/
skitnice nađu dom“. Ako je ovo samo način na koji ona izaziva pesnika, on je opominje da je Pompeja
pala od „razdraženog Vezuva“. Stoga bi i ona mogla da nastrada od njega, iako misli da je superiorna
nad njim. Ali unatoč ovakvim mislima, pesnikovo lice ostaje spokojno.

Ali onda „Neko se otima iz utrobe“ pesnika. Javio se glas u njemu i to kao da je glas njegove majke.
Pesnik joj poručuje „Vašeg sina nešto divno boli!“. Kaže da mu je srce zapaljeno i nema kamo da
pobegne od toga. Sve što kaže, pa čak i nešto bezazleno poput šale, izlazi kroz njegova goruća usta,
što znači da su besna i puna strasnog osećanja, a takve su i njegove reči. Pesnikovo srce toliko jako
gori da i ljudi oko njega ćute miris pečenja – metafora za to da ljudi pred njega vide da nešto s njim
nije u redu. Zato on moli za milost tih ljudi, pogotovo onih koji će hteti da ga smire, oraspolože,
možda uteše tj. ugase tu vatru u njemu. To poručuj stihovima „Recite vatrogascima/ da se nežnije
veru po srcu zapaljenom“.

Pesnik poručuje da će sam sebe da izleči i to tako da će iskočiti – možda iz sopstvene kože. Ali zna da
ne može da iskoči iz srca. Još jednom zaziva majku, kao osobu koju zazivamo u najvećoj boli i
očajanju, u potrazi za tom ultimaivnom utehom i negom. Još jednom joj se jada da „Gori srca mog
kapela!“. Od te vatre sve je u njemu pocrnelo. Odlična metafora za rđavo, ljutito stanje u čoveku koje
ostaje nakon nasilno ugašene ljubavne i strastvene vatre srca. Zadnja nada ostaje u kriku, koji će
svima da poruči jecaj iz pesnikova srca.

2. pevanje

Početak drugog pjevanje počinje stihom „Mene slavite!“. Unatoč tom stihu, on priznaje da nije velik i
da je „nihil“ nad svim, dakle da ni u čemu nije ništa novo i još neviđeno. Kaže da više nikada neće da
čita knjige, jer šta su one? Pre je mislio da s knjige rade tako da pesnik dođe i samo zapeva pesme
koje drugi vole. Ali istina je da pre toga „u grudima mu se mrvi ključa/ dok ne zapeva“, što znači da se
pesma u pesniku mora dugo da kuha, a svemu tome još mora i da prethodi nadahnuće.

Dakle, pisanje pesama nije ni izdaleka tako bezazleno i mirno, kao što je mislio. Rima se kuva uz
škripu, stvari oko pesnika se uvijaju i grče, jer ne može da ispolji svoje misli i reči nikako drugačije
nego pisanjem. Meša ih sa snovima i traži reči kao što su ih tražili Vavilonci nakon pobrkanih jezika.
Sledeće strofe prikazuju unutrašnje stanje pesnika, kao i ono spoljno, u trenucima dok se stvaraju
uslovi za pisanje pesme. Sve je tesno, ključavo, teško i mršavo. U njemu sve se skuplja dok ne
pronađe načina da svoje misli i ispljune. U svemu tome pesnik je vidio nešto nadnaravno, ne zna da li
božansko ili vražje, ali na kraju ispadne posve zemaljsko i trivijalno.

Pesnici su izmoždeni od muke kako opevati velike stvari poput devoke, ljubavi ili cvet sa samo
nekoliko reči? Kako ispravno rečima umanjiti takve veličine? Uz njih stoje rulja koju čine studenti,
prostituke i preduzetnici, pa ih pesnik opominje da oni ne smeju da prose poput pesnika. A pesnici ne
smeju da slušaju obične ljude, već moraju da ruše njihove ideale i načine. Pesnici ne smeju nikoga da
mole, tj. pred ikim da se ponižavaju, iako se čini da su oni „samo“ pesnici, oni su zapravo „tvorci
plamenih himni“. Ovom ironijom pesnik pokušava da prenese veličinu pesnika, namerno ih
umanjujući, onako kako to neopravdano čini društvo.

Pesnik sledećim strofama naglašava da ga se ne tiču tuđa dela, ali da zato sebe poznaje itekako
dobro. A sve što je u njemu, pa i ono najmanje, strašnije je od celokupne „mašte Geteove“. Onda
pesnik svečano kaže da čak i kod njega „najzlatustijeg“ „čija „svaka reč teška/dušu vaskrsava/tlo
rukotvori“, ipak više vredi komad stvarnog život, nego sve njegove pesme.

U sledećim stihovima pesnik se prebacuje sa pesničkog „ja“, koji je do sada bio dominantan, na usklik
„Mi!“, misleći pod time na pesnike, posebice futuriste. Kaže da su oni unatoč svom zlatu i gnoju koje
se u njima stvara, ipak najčišći, upravo zbog svoje iskrenosti. Iako ih nitko nikada nije opevao, bar ne
veliki pesnici poput Homera ili Ovidija, pesnika za to nije briga.

Smatra da „sunce bi se pomračilo da vidi/naših duša zlatno obilje“. Pod time smatrajući sve
umetničko blago koje pesnici mogu iz sebe da izbace. Jer delo je uvek jače od molitve tj. od samog
mišljenja. Svaki pesnik za sebe „u svojoj šaci/drži(mo) transmisije sveta!“. Toliko veliko mišljenje
pesnik ima o umetnicima. Oni imaju moć podizati cele narode, što se vidi u sledećim stihovima.

Pesnik ima saosećanja i s onima koji su ga uvredili, govoreći da su mu upravo ti ljudi drži i bliži od
svega, navodeći da „pas ruku što ga tuče liže“. Pesnik govori da je on ismejan od „današnjeg
plamena“. Smatra se anegdotom koje se svatko stidi. Kao da je njegova važnost neprimetna. A on je
celi bol i razapinje se sa svakom svojom suzom. Iz duše je iscedio svu nežnost koju je mogao, a to je
teže od ičega. On pristaje iščupati svoju dušu i dati je okrvavljenu, što znači da je ona iskrena, sveža i
bolna.

3. pevanje

Pesnika je zaokupila misao o ludnicama. Spominje Burljuka koji se poput brodolomca bacio koz okno.
Skoro se okrvavio, ali se samo digao i izašao, nežno rekavši „Dobro je“. Jednako je dobro sakriti svoju
dušu ili biti prkosan i kad se gubi. To je nešto što pesnik ne bi ni za što menjao. Proziva one koji
„cvrkuću“ lepe pesmice, uzdignuti u nebesa, pita kako ih nije sramota sebe zvati pesnicima. Jer „…
danas/toljagom/treba/krojiti lobanju sveta“. Danas je vreme kada treba grubo isticati nepravde i tako
menjati svet. Poziva one koji se samo staraju da li lepo igraju da pogledaju njega kako se zabavlja,
varajući na kartama. Otići će od njihove dvoličnosti, jer oni liju suze dok se ljubakaju, otići će sa
suncem u očima. Navući će na sebe najčudnije odelo i tako poći u svet. Biti će toliko velik i značajan
da će mu Napolen da bude pas.

Za pesnika je cela zemlja poput pohotne žene, koja želi da se ljubi. Onda se sve protrese i promeni,
opali grom iz oblaka i iskrivi se lice neba. Za pesnika čak ni sunce nije nedužno, jer ono je samo
obmana za neke strašnije zločine.

Pesnik zatim poručuje šetačima da bace bombu, kamen ili kam, a ako to ne mogu, neka tuku glavom.
Pesnik poziva sve gladne, tužne i pokorne da izađu van, pa neka zajedno učine promenu koja će od
svakog dana da napravi praznik. Zapretiće zemlji koja je takođe upropašćavala svet. Podignut će
zastave da idu protiv onih koji psuju, preklinju i kolju onoga tko „grize suton“. A onda će doći noć koja
će takođe da grize, nebo će ponuditi izdajničke zvezde. Nitko, pa ni sam pesnik, neće moći da
probode tako crnu noć. On će da pije u zabačenoj kafani, a sve od straha.

Pesnik opet ispituje ljude ili čitaoce zašto više vole šablone, uvek iste pesme koje se stalno vrte po
krčmama? Zašto više vole varave „više no popljuvane spasitelje“? Pesnik, iako nije najnoviji, on je
najlepši od svega što običan čovek (ne pesnik) može da stvori. Pita da im se donese „smrt vremena“,
da umesto odrastanja, opet svi postanu deca te tako dečaci da budu očevi, a devojčice trudnice.
Novorođeni će možda da budu drugačiji i oni će se „da krste imenima mojih stihova“. tj. možda će oni
da prihvate ovo novo pesništvo što ga naš pesnik predstavlja svetu.

Pesniku se čini da je svojim pevanjem postao trinaesti apostol, koji takođe piše svoje jevanđelje. Tada
će Hrist da i njega vidi i prihvati.

4. pevanje

Četvrto i poslednje pevanje započinje zazivanjem Marije. Pesnik je moli da ga pusti da ne ostane sam
na ulicama. Monostih „Nećeš?“ jedanko upućuje na ljutnju, inat i tugu što ona ne želi da ga pusti
(unutra), što mora da su i njeni osećaji. Pesnik smatra da ona čeka da joj dođe u svom najgorem
emotivnom stanju, „neobično potišten“, jer čini se da Marija, poput većine žena, voli da je muškarcu
negovateljica i želi tek onog muškarca kojeg može da teši i leči. Zato joj pesnik poručuje da je on već
slomljen. Kaže da mu se smeje debela gomila, dok su među njegovim zubima ostale mrvice bivših
ljubavi. Opisuje kišu i mokre ulice što upotpunjava sliku propasti i živčanog sloma, tj. emocionalnog
pada. Kiša je oterala sve ljude s ulica.
Nova strofa ponovo počinje zazivanjem Marije. To je za pesnika nežna reč. Spominje pticu koja živi od
pesme, ali on je ipak samo čovek i zato to ne može. Njega je „sipljiva noć iskašljala na prljavu ruku
Presnje“, pa pita Mariju hoće li da ga uzme takva. To je jedno veliko priznanje i poniznost u koju se
pesnik stavlja zbog Marije, nudeći joj sebe kakav je, a ona može i ne mora da ga takvog prihvata. Moli
je da je pusti, a sliku očaja upotpunjava stihom u kojem kaže da grčevito zvoni na njena vrata.

I sljedeća strofa započinje zazivanjem u stihu „Marija!“. Proučuje joj da ga netko ili nešto davi i da to
boli, zato je moli da otvori svoje „dveri“. I u sljedećoj strofi moli je da ga pusti i nek se ne plaši što sa
sobom nosi duhove mnogih žena. On sa sobom „vuče“ mnoge ljubavi, kako velike tako i male. Još
jednom pesnik govori Mariji neka se ne boji. On više neće da se „lepi“ za lica drugih žena. Zato jednim
monostihom moli Mariju da mu priđe. Želi njene nevine usne „daj tvojih usana lepotu što još iscvala
nije“, jer on još nikada nije bio srećan, već je celi život tek nadomak tome: „srce i ja nijednom ne
doživesmo maja/a u prokletom životu/tek stoti april je“.

Opet strofa započinje uzvikom „Marija!“, a pesnik je samo čovek koji želi spasenje. Zaziva Mariju
ponovo i ponovo, pa to ludilo pojašnjava stihom u kojem kaže da se boji kako će da zaboravi njeno
ime, a ono je za njega božanska veličina.

U sledećoj strofi pesnik obećaje Mariji da će da voli i čuva njeno telo, kao vojnik jedinu nogu koja mu
je preostala. Ali čini se da ga Marija neće. Čini se da pesnik ponovo mora da uzme svoje „isplakano
grozno“ srce i nosi ga „ko što/u štenaru pseto/nosi svoju šapu presečenu vozom“, što jednako opisuje
bol zbog slomljenog srca, sramotu što je uopšte dopustio da se ono slomi i poniženje jer mora da se
vrati na staro, nakon što je pokušao da voli.

Ali sledeća strofa otkriva da i sva ta bol ima svoju dobru stranu. Krvareće srce otkriva neki bolji životni
put, novu nadu, svežu poput proljeća, iako se ona dešava „po hiljaditi put“. Čini se da će tako da bude
sve do kraja njegova života. A tad će ga njegova krv odvesti u dom njegova oca, dakle, tamo gde su
svi pesnikovi preci završili. Pesnik će da šapne Bogu na uho, tačno onakav kakav i jest, prljav i pitati ga
kako mu ne dosadi gledati ljudske živote. A onda će da mu ponudi da se igraju na drvetu „poznavanja
dobra i zla“. Bog će opet da bude sveprisutan. Pesnik tu ubacuje Biblijski motiv vina poredanih po
stolu, apostola Petra i Evu, sve kao da se izruguje Bogu ili bolje, da ga izaziva. Na taj način pesnik
umanjuje njegov autoritet, a svoj povećava.

Nudeći tu igru Bogu, pesnik pita „Hoćeš?“, pa onda „Nećeš?“, naziva ga „bradati“, umanjujući
njegovo poznavanje sveta, čoveka i čovekovih osećanja „Ti misliš-/zna šta je/ljubav taj krilati,/iza
tvojih ledja?“.

Pesnik govori da je i on bio anđeo. Gledao je i želeo nevino „jagnje od šećera“, ali nije dobio ni one
najgore „kobile“. Zato pesnik nastavlja da se obraća Svemogućem, govoreći da je on svakome dao
glavu i dve ruke, ali mu nije jasno zašto nije izmislio i ljubav bez muke. Nekada je pesnik mislio da je
Bog svemogući i božanstven, ali sada misli da je samo mali, nedoučeni „bogić“. Naziva ga „krilatim
nitkovom“, proklinje njega i celi Raj, čak im i preti smrću tamjanom.

Ovim stihovima pesnik želi da se prikaže kao ludak kojemu više ni do čega nije stalo, pa može da
sumanuto preti i samom Bogu. To potvrđuje sledećim monostihom „Pustite me!“, kao što besan
čovek govori narodu koji pokušava da ga obuzda i smiri. Već u sledećoj strofi nastavlja misao
poručujući kako nitko neće da ga zaustavi. Nije važno da li je u pravu ili je laž, važno je samo da pesnik
više ne može da bude spokojan. A sve zbog nepravde i okrutnosti ovog sveta, na čijem čelu stoji sam
Bog „Gledajte -“ zvezde su opet obezglavili/ i nebo okrvavili od pokolja!“. Pesnik zazove nebo i poruči
da mu dolazi.

Poslednja strofa prikazuje sliku mirne vasione, ali uzburkane gadljivom slikom zvezda kao krplja pod
njenim ogromnim uhom.