Dž. L.

Ostin - Kako delovati rečima (poglavlja I-III, 11-49)

Početna poglavlja knjige "Kako delovati rečima" bave se takozvanim performativnim

iskazima, kao iskazima koji ne predstavljaju samo kazivanje nečega već i činjenje nečega, a
istovremeno ne predstavljaju ni istinite ni lažne iskaze ili izveštaje o nečemu. (Ostin 1994:
11-14) Ističe se da performativi iako nisu ni istiniti ni lažni, ipak podležu kritičkom
preispitivanju, te da mogu biti neuspešni - sa tim u vezi navodi se šest mogućih vrsta
neuspešnosti. Četiri vrste, koje se tiču nameravanih, ali ništavnih i nepostojećih činova -
nazivaju se zastojima, i dve vrste - zloupotrebama postupaka. (Ostin 1994: 35-36)

Ostin počinje govoreći o načinima na koji filozofi i gramatičari shvataju tvrdnje. (Ostin
1994: 11-14) Iako je dugo smatrano, bar od strane filozofa, da tvrdnje samo znače opisivanje
ili konstataciju nekih činjenica - jasno je da nisu sve rečenice ujedno i tvrdnje, već postoje i
pitanja, uzvici i drugo. Međutim, ono što je primetno jeste da ni tvrdnje od pitanja ili uzvika
nije lako razlikovati samo putem gramatičkih obeležja, te da su neke od tvdnji, strogo rečeno,
besmislene uprkos savršenoj gramatičkoj formi. Ostin ističe da ne smatra sve istinite ili lažne
tvrdnje istovremeno opisima - već opisne tvrdnje umesto "deskriptivnim" naziva
"konstativnim". (Ostin 1994: 13)

Kada je reč o tvrdnjama i njihovoj istinitosti i lažnosti, za prve primere Ostin uzima iskaze
koji ne spadaju ni u jednu do sada uočenu gramatičku kategoriju. On ističe da se takvi iskazi
mogu pojaviti ako zadovolje dva uslova, prvi - da ništa ne opisuju niti konstatuju, tj. da nisu
istiniti ili lažni, i drugi - da iskazanom rečenicom bude predstavljena neka vrsta činjenja
radnje. (Ostin 1994: 14-15) Primeri koji odgovaraju ovakoj vrsti iskaza jesu "Nazivam ovaj
brod Kraljica Elizabeta.", "Zaveštavam svoj sat svom bratu." ili "Kladim se da će sutra padati
kiša." Na osnovu navedenih primera može se zaključiti da oni zaista nisu ni istiniti, ni lažni,
niti se njima opisuje ono što se čini - te da su to rečenice, odnosno iskazi, novog tipa. Ostin
ovakve iskaze naziva performativima, od engleskog glagola perform koji upućuje na to da se
izricanjem iskaza izvodi neka radnja, te da se ne odnosi na puko kazivanje. (Ostin 1994: 16)
Međutim, u mnogim slučajevima je moguće izvesti neki čin bez iskazivanja rečima. Može se,
na primer, kladiti ubacivanjem novčića u predviđeno mesto na aparatu za klađenje. Ovo znači
da ne bismo mogli reći "Kladiti se je kazivanje nečega." već da je samo tako u nekim
slučajevima. Naravno, iskazivanje reči jeste jedan od glavnih događaja tokom izvođenja
nekog čina, ali ono nije jedina nužna stvar u slučajevima kada se smatra da bi dati čin trebalo
izvesti. Potrebno je da okolnosti, u kojima se određene reči izgovaraju, budu podesne, što
može da podrazumeva da govornik ili druga lica moraju izvesti i neke druge radnje - bilo da
su one fizičke ili mentalne. Za navedeni primer opklade bilo bi potrebno da druga strana

1
 Dž. L. Ostin - Kako delovati rečima (poglavlja I-III, 11-49)

prihvati opkladu i pritom učini ili kaže nešto poput "Prihvatam.". Dakle, radnja može biti
izvedena i putem performativnih iskaza i na druge načine. Međutim, možemo doći do sasvim
drugačijih slučajeva kada su u pitanju performativi poput "obećavam". U datom slučaju reči
bi morale biti izgovorene ozbiljno i iskreno, što može biti vrlo nejasno. Ali ako isključimo
takve, takozvane unutrašnje fiktivne činove, možemo razmotriti šta se zapravo podrazumeva
pod izgovaranjem performativa poput "obećavam". Obećanjem se jasno stavlja do znanja da
osoba koja obećava ima nameru da učini nešto. Ukoliko te namere nema, u svakodnevnom
govoru susrećemo se sa kovanicama poput lažnog obećanja. Međutim, u situacijama kada
neko obećava, on ne tvrdi ništa, te njegov iskaz predstavlja lažnu ili istinitu tvrdnju. Pojam
lažnog se, dakle, ne upotrebljava samo u vezi sa tvrdnjama.

Ostin se sada vraća slučajevima u kojima nešto reći znači i činiti nešto. (Ostin 1994: 22-
23) Jedan od primera jeste "Pristajem/Da" koji se koristi prilikom obreda venčanja. Ovaj
primer trebalo bi da nam ukaže na to da mi izgovaranjem određenih reči nešto činimo. Dakle,
kao što je ranije i zaključeno, uz iskazivanje reči za ono što Ostin naziva performativima i
druge stvari moraju biti prikladne i odvijati se na određeni način, sve shodno opštim
pravilima - ukoliko želimo da radnja bude uspešno izvedena. Međutim, ne postoje kriterijumi
za takva pravila i Ostin ističe da samo možemo klasifikovati tipove slučajeva u kojima se
stvari u ovakvom smislu odvijaju pogrešno, da bismo otkrili ta pravila bar okvirno. (Ostin
1994: 24) U tom slučaju bi se za činove poput venčanja, zaveštavanja ili klađenja moglo reći
da su promašeni ili neuspešni, te ove slučajeve Ostin naziva doktrinom promašaja. On dalje
pokušava da utvrdi neke činioce nužne za uspešno funkcionisanje performativa. (Ostin 1994:
24-25) Dakle, (A1) mora postojati određeni konvencionalni postupak, sa isto tako
definisanim učinkom, pri čemu postupak mora uključivati i iskazivanje određenih reči od
strane određenih osoba u određenim okolnostima. (A2) Posebne okolnosti i osobe moraju biti
podesne za prizvanje datog postupka. (B1) Postupak moraju izvršiti svi učesnici jednako
tačno i (B2) potpuno. (C1) Postupak je oblikovan na taj način da ga primenjuju osobe koje
imaju određene misli, osećanja, namere, te ovo znači da osobe koje prizivaju određeni
postupak i u njemu učestvuju moraju da poseduju i navedene misli i osećanja i namere. (C2)
Moraju se zaista i sami dosledno ponašati kao što je i navedeno.

Kada bolje razmotrimo navedene činioce, od A1 do C2, uviđamo da A i B stoje u opoziciji

sa C. Ukoliko dođe do kršenja pravila A ili B tada i sam čin koji treba da se izvede postaje
upitan, odnosno možemo ga okarakterisati kao neuspešno izvedenog / neostvarenog /
neodržanog. Međutim, u oba slučaja C čin se ostvaruje čak i ako su okolnosti takve da

2
 Dž. L. Ostin - Kako delovati rečima (poglavlja I-III, 11-49)

predstavljaju zloupotrebu postupka koji je u pitanju. Primer za ovo bilo bi obećanje koje ne
nameravamo da ispunimo, odnosno kada smo neiskreni. Dakle, Ostin zaključuje da nam je
neophodan naziv za upućivanje na ove distinkcije. Predlaže da se promašaji koji pripadaju
pravilima A i B, te podrazumevaju da čin bude oblikovan - ali ne i ostvaren, nazovu zastoji.
Činove koji pak jesu ostvareni, te pripadaju pravilu C naziva zloupotrebama. (Ostin 1994:
26)

Dalje, namera je razgraničiti A i B klasu mogućih slučajeva zastoja. U oba slučaja se

postupci pogrešno prizivaju, ili zbog toga što postupak ne postoji, ili zbog toga što
odgovarajući postupak ne može da bude sačinjen i primenjen na odgovarajući, nameravani
način. Ostin ističe da se u skladu sa tim promašaji tipa A mogu nazivati pogrešnim
prizivanjem, dok se promašaji tipa B mogu nazvati pogrešne izvedbe. (Ostin 1994: 27-28)
Unutar klase A predlaže se imenovanje još jedne vrste, one koja se odnosi na slučajeve kada
odgovarajući postupak postoji, ali se ne može primeniti u skladu sa nameravanim, te se ovo
nazivaju pogrešne primene. Ovu, na prvi pogled zbunjujuću klasifikaciju Ostin predstavlja
odgovarajućom shemom. (Ostin 1994: 28)

No, ono što je potrebno istaći tiče se opaski u vezi sa promašajima. Pitanja koja se
postavljalju tiču se toga u kojoj meri je navedena klasifikacija promašaja potpuna, kakav je
odnos klasa - tj. da li se neke od njih međusobno isključuju i na koju se varijaciju činova
pojam promašaja primenjuje tj. koliko su oni rasprostranjeni. Što se rasprostranjenosti tiče,
jasno je da nije svaki čin podložan istovremeno i svakoj vrsti promašaja. Mnogi se
konvencionalni činovi, kao što je ranije navedeno, mogu izvesti i na neverbalan način. Možda
je najbitnije zapitati se da li se pojam promašaja odnosi i na iskaze koji predstavljaju tvrdnje.
Kao specijalan primer Ostin ističe tvrdnje koje upućuju na nešto što ne postoji, kao na primer
"Sadašnji kralj Francuske je ćelav." (Ostin 1994: 30-31) Kada govorimo o potpunosti
navedene klasifikacije važno je istaći da su neke radnje izložene mogućnosti da budu
učinjene pod prinudom ili slučajno - zahvaljujući nekim vrstama pogreške (neintencionalno).
Takođe, moguće je imati situacije u kojima će performativ biti neuspešan ako ga iskazuje
glumac dok glumi, ako se nalazi u pesmi i drugom. Ostin ovakve situacije želi da isključi iz
razmatranja, te želi da performative shvati kao iskaze koji prositiču iz uobičajenih okolnosti.
(Ostin 1994: 32) Ostalo je još treće pitanje koje se tiče međusobne isključivosti klasa
promašaja. Ostin smatra jasnim odgovor na ovakvo pitanje - klase se ne isključuju. Moguće
je u istom trenutku pogrešiti na dva i više načina, i zato što "putevi koji vode u pogrešku
prelaze jedan u drugi." (Ostin 1994: 33) Primer može pomoći da se ovo razume. U slučaju da

3
 Dž. L. Ostin - Kako delovati rečima (poglavlja I-III, 11-49)

neko prolazeći pored dokova dotakne čamac i kaže nešto poput "Nazivam ovaj čamac
Aurora!", a zatim ga odveže i pusti da isplovi, nevolja bi bila u tome što tu osobu niko nije
odredio da nazove brod. Može se reći da brod nije tim činom imenovan. Ovakva radnja
smatrala bi se ništavnom ili nedelotvornom, zato što osoba nije bila ovlašćena niti je bila
prava osoba da tako nešto zvede. Dakle, pojam performativa treba primeniti na sve obredne
činove, smatra Ostin, a ne samo na verbalne činove koji su uobičajniji. (Ostin 1994: 36) Lista
pravila nije potpuna i postoje čitava nova područja koja bi se mogla nazvati neuspesima.
Takođe, promašaji mogu biti kombinovani i mogu se preklapati, te je delimično proizvoljan
način na koji će se klasifikovati na osnovu pojedinačnih primera.

Ako zamislimo izgovaranje nekog performativa, i ako taj iskaz pripada klasi zastoja zato
što nije prihvaćen - to će po svoj prilici biti neprihvatanje neke druge osobe, a ne govornika.
Za ovo Ostin navodi primer "Razvodim se od tebe." što samo po sebi ne bi predstavljalo čin
razvoda, te bismo rekli da je ovo bio neuspešan performativ - zato što mi za ovakav čin
možemo uvažavati drugi postupak, ili pak ne uvažavati bilo koji postupak jer brak na primer
smatramo neraskidivim. (Ostin 1994: 37) U slučaju da uvažavamo postupak izveden pod
određenim okolnostima ili od strane neke određene osobe, mogli bismo doći u nedoumicu u
koju klasu svrstati određeni promašaj - A ili B, A1 ili A2, B1 ili B2.

Na prekršaje A1 klase se odnose primeri poput odabira igrača za tim u igri, gde se bira
izricanjem "Biram Anu.", a Ana odgovori "Ja ne igram." Mi u ovom slučaju ne možemo reći
da je Ana odabrana. Ili zato što ne postoji konvencija na osnovu koje možemo odabrati one
koji ne igraju, ili zato što Ana u datim okolnostima nije podesna za postupak odabira. Ostin
zaključuje da u načelu možda i nije važno kako se u pojedinačnim slučajevima
opredeljujemo, ali da svakako uvek jedno rešenje preferiramo u odnosu na drugo. Podvođenje
primera pod određenu klasu svakako neće imati ulogu opšteg pravila. (Ostin 1994: 39)

Sledeći na redu su prekršaji koji se tiču A2 klase, poput "Imenujem te." izrečenom u
trenutku kada smo već imenovani, na primer. U ovom slučaju, granice između nepodesnih
osoba ili okolnosti neće biti nužno oštre. Te Ostin dalje govori o preklapanju ove klase sa
ostalim klasama. (Ostin 1994: 44-45)

U slučaju B1, kada svi učesnici moraju dati postupak izvesti ispravno, Ostin ističe da su to
greške koje se sastoje u upotrebi, recimo, pogrešnih obrazaca. Imamo podesan postupak u
odnosu na okolnosti i osbe, ali nepravilno sproveden. (Ostin 1994: 45-46) Primere bismo
mogli pronaći u oblasti prava.

4
 Dž. L. Ostin - Kako delovati rečima (poglavlja I-III, 11-49)

Na kraju, u slučaju B2 kada svi učesnici moraju izvesti dati postupak u potpunosti, vidimo
zapreke, Nastoji se da se postupak izvede, ali je sam čin nedovršen. Na primer kada kažemo
"Kladim se u 100 dinara..." ali opklada ostane nedovršena zat što niko ne odgovori na nju.
Pitanje koje se ovde postavlja jeste do koje mere su činovi jednostrani i šta se smatra krajem,
odnosno dovršenjem nekog čina.

Sve u svemu, jasno je da postoje šest mogućnosti kada su promašaji u pitanju, te da je

nejasno u većini slučajeva odrediti koji je promašaj sadržan u nekom konkretnom slučaju.
Ostin zaključuje da bismo mogli odrediti promašaje za date slučajeve - kada bismo želeli to,
ali da se mora po svaku cenu izbeći preterano pojednostavljivanje slučajeva. (Ostin 1994: 48)

5
 Dž. L. Ostin - Kako delovati rečima (poglavlja I-III, 11-49)

Literatura:

1. Ostin, Dž. L. (1994). Kako delovati rečima (Novi Sad: Matica srpska)