Univerzitet u Beogradu

Arhitektonski fakultet u Beogradu

Doktorske akademske studije II semestar 2010

Predmet: Istorijski diskurs istraživanja

Seminarski rad

na temu: Značaj tradicije i narodnog graditeljstva za

savremenu arhitekturu
Pitanje očuvanja identiteta i autentičnosti u savremenoj arhitekturi

Student: Profesor:
Radmila Tomovska Prof. Dr. Mirjana Roter Blagojević
Ind. Br. 84-D 2009
radmilamksk@yahoo.com

Datum: 06.09.2010 godine

Beograd
 1. Uvod:

Ovaj rad razmatra značaj tradicije i narodnog graditeljstva za savremenu

arhitekturu, kao bitne smernice u očuvanju identiteta i autentičnosti naselja. Kroz
definisanje termina “tradicija“, kao i obrazlaganje suštine narodnog graditeljstva,
razmatra se duhovni aspekt mesta u arhitekturi. Postavlja se sledeće pitanje: u kojoj
meri i na koji način možemo i trebamo koristiti pouke i poruke narodnog neimarstva u
savremenoj arhitekturi da bi smo sačuvali identitet mesta, a u isto vreme stvarali
arhitekturu koja je proizvod savremenih koncepata i tendencija?
Nepoštovanje tradicionalne neimarske linije dovelo je do gubljenje identiteta i
autentičnosti naselja i gradova. U tom kontekstu, razmatra se odnos koncepata
Moderne, Postmoderne, kao i arhitekture u dobu globalizacije, prema identitetu i
autentičnosti. Sledi, razmatranje vernakularnih i neo-vernakularnih tendencija u
arhitekturi. Ove tendencije razmatraju i veličaju značaj regionalne tradicije za
arhitektonsku praksu. Takođe, potencira se stav pojedinih arhitekata i teoretičara
arhitekture, koji su uvideli potencijal narodnog neimarstva, i umeli su da protumače
istoriju analitički i stvaralački.

2. Narodno neimarstvo ističe značaj tradicije u očuvanju identiteta

Tradicija predstavlja skup iskustva i informacija koja se prenose iz prošlosti u

određenom socijalnom i društvenom kontekstu.1 Termin tradicija prema Tomasu Eliotu je
uspostavljen kao “dar prošlosti”, kao pouka i iskustvena baza kreativnog stvaralaštva
(Thomas .S. Eliot, 1922). Narodno graditeljstvo je vekovno iskustvo i predstavlja
“rezultat jednog dugog i sporog procesa nastajanja.“2 (Ađi Mitrevski, 1994:2)
Prilagođavajući se regionu i terenu, istovremeno i socijalnim i društvenim prilikama i
shvatanja, narodno neimarstvo je svaki put stvaralo autentičnu arhitekturu. „Spontana
smišljenost, kreativna maštovitost i umeće samoukih narodnih graditelja rezultirali su
u staništima izvanredne prilagođenosti životu, radu i sredini” (Bjeladinović-Jelić,
2001:1). Socijalna integracija ljudi, odnosno zajednička verovanja određene grupe
ljudi, doprinela su u stvaranju veome lične i iskrene arhitekture koja je slavila navike i
način života određene zajednice.

“Narodno, tradicionalno graditeljstvo nije stil nego je pogled na svet i na

život, na prirodu i na duh mesta, stav prema životnim procesima i
materijlima, prema podneblju i autentičnosti. To je svet istine i stvarnosti.
Van mode i marketinga. (..) Kako se živi, tako se prave kuće. Kako se
veruje, tako se prave crkve, kako se čulno oseća priroda, tako se gradi u
kamenu ili na jezeru.” (Ranko Radović, 2005:114)

Kada razmatramo narodnu arhitekturu, mi razmatramo aspekt tradicije u

arhitektonskoj praksi. Tradicija je duhovni aspekt mesta, i predstavlja identifikaciju sa

1
Sama reč tradicija potiče iz latinske reči traditio - osloniti se, proslediti dalje. Dok, iskustvo
predstavlja “skup saznanja, pouka, mudrosti, sposobnosti i veština stečenih dužim vlastitim radom” ili
“metod saznavanja pomoću ogleda, proba i empirija” (Srpski rečnik, elekronski izvor:
http://recnik.krstarica.com/)
2
Ađi Mitrevski definiše tradicionalnu kuću kao “produkt jednog dugotrajnog čovekovog iskustva,
rezultat jednog dugog i sporog procesa nastajanja, gde je agens njenog formiranja bio sam život i gde je
kuća kao pratip mogla da se izrazi svojim punim bićem prebivališta.“ (Ađi Mitrevski, 1994:2) Prema
Hasanu Fatiu (Hassan Fathi) evolucija tradicionalne arhitekture se odvijala veoma sporo i intuitivno
(Fathi, 1986:9).

1
određenim prostorom. Teoretičar Kristijan Norberg-Šulc (Christian Norberg-Schulz) 3
razvija svoju teoriju o tradiciji mesta, nazivajući je duhovni aspekt mesta, ili genius
loci. Poistovećivanje i prilagođavanje izgrađene forme sa određenim mestom, po
Šulcu može se imenovati kao genius loci, a možemo dodati i da je to karakteristika
narodnog graditeljstva. Ova reč genius loci je prevedena na srpski jezik kao
karakteristčan identitet (knjiga “Egzistencija, prostor i arhitektura“, str.51)4. Šulcova
fenomenologija, a posebno njegova razmatranja o genius loci, su značajna u
objašnjavanju subjektivnog, autentičnog, autohtonog i neponovljivog karaktera mesta.
Takođe je značajan i njegov stav da su stari majstori mnogo više osećali i isticali “duh
mesta”, dok je danas to najčešće zanemareno (Schulz, 1990:42i94). U svojoj knjizi
“Moderna Norveška arhitektura” Šulc veliča tradicionalnu konstrukciju, upotrebu
lokalnih materijala, kao i vrline vernakularne arhitekture, što se smatra za suprotan
stav u odnosu na njegov raniji pozitivistički stav prema CIAM-u i Modernoj
arhitekturi.
Prema Šulcu istorija se sastoji od „epoha“ i „tradicija“. 5 Šulc objašnjava da
svaka tradicija obuhvata posebna pamćenja koja se manifestuju u stilovima. Takođe,
vrlo bitnu ulogu u kreativnom procesu imaju i promene. Šulc naglašava da je za
stvaranje nužno i „pamćenje” i „promena“, a to podrazumeva kombinovanje i
međusobno delovanje (Shulz, 1990:29). Promene su prisutne u oblicima narodnog
graditeljstva i nastaju kao rezultat društvenih i socijalnih promena. Očuvanje
identiteta naselja kroz vremena, predstavlja taloženje iskustva različitih epoha.
Promene na društvenom, socijalnom i umetničkom polju nastale u jednom gradu,
razbijaju monotoniju gradske slike, a u isto vreme stvaraju koheziju između objekata
iz različitih epoha. Što znači, da su uprkos promenama mnogi gradovi sačuvali svoj
identitet. Radović smatra da tradicija nikada nije napustila arhitekturu, ona se nalazi u
graditeljskom biću, od njegovog nastanka, ali suočavajući se sa tradicijom,
neophodno je suočiti se i sa sopstvenim vremenom (Radović,1990:8). Narodno
graditeljstvo sadrži “mudrost” iz prošlosti kao nezaobilaznu konstantu, ali uvek ističe
vreme i mesto u kojem je nastalo.

3. Odnos savremenih arhitektonskih koncepata prema tradiciji i

narodnom graditeljstvu

Termin vernakularna arhitektura6 potiče iz druge polovine XX veka. Ovaj

termin prema različitim autorima je u korelaciji sa terminima: tradicionalna,

3
Šulc se smatra jednim od prvih teoretičara koji približava arhitekturi Hajdegerovo teoretsko
razmišljanje.
4
Knjigu „Egzistencija, prostor i arhitektura“ Krisijana Norberga Šulca je preveo Milutin Maksimović.
Predočavamo prevod sa str. 51: “Veliki gradovi iz prošlosti su se stoga formirali (..), a imali su i svoj
karakterističan identitet (genius loci). “
5
Šulc ih naziva relativne konstante. Ove konstante odolevaju prolaznosti vremena i zavise od
zapamćenog. Njegov stav je da pamćenje predstavlja izvor umetnosti, a „umetnost ono opšte što postoji
u prolaznom trenutku“. (Shulz, 1990:29)
6
Vernakularna arhitektura podrazumeva metode građenja kojima se koriste lokalno raspoloživi
materijali i tradicionalno iskustvo.

2
anonimna, narodna arhitektura7. Bernard Rudolfski (Bernard Rudolfsky, 1964:7)8 je
naziva “arhitektura bez аrhitekte” ili “arhitektura bez pedigrea” - ali arhitektura sa
izvanrednim kvalitetima i principima građenja. Interes za vernakularnu arhitekturu
kao reakcija “nehumanih” posledica Moderne postaje jako aktuelan kroz celu drugu
polovinu XX veka (Mahgoub, 1997:4).
Prema Šulcu, gubitak tradicionalnog naselja, znači gubitak genius loci-a, što je
u suštini karakteristika današnih gradova: gradovi bez konture i siluete, gradovi koji
zanemaruju topografiju, tradicionalno iskustvo i principe narodnog graditeljstva.
Koncepti modernizma, a takođe i savremeni koncepti u oblikovanju gradova i
objekata u dobu globalizacije i pluralizma dovode do slabljenja, a u nekim
slučajevima i do gubljenja identiteta mesta. Kao rezultat toga slabi osećaj pripadnosti
i emocionalne sigurnosti. Šulc smatra da je čovek počeo da “gubi osećanje pripadnosti
i zajedništva, uz porast otuđenja nastalog zbog škrtih mogućnosti susreta koje pruža
moderni grad” (Schulz, 1990:88). On je arhitekturu Moderne okarakterisao kao “ne-
figurativnu” i apstraknu. Ipak povratak “figuralnoj arhitekturi” u vreme
postmodernizma se najčešće može okarakterisati kao površni istoricizam ili
manirizam. Eklektizam kao način izražavanja zaljubljenika prošlosti i prošlih
arhitektonskih stilova je još prisutan. Radović nam skreće pažnju na postojanje
“brojnih sterilnih i slepih puteva eklektičke i jeftine zloupotrebe istorijskog materijala
za prigodne, najčešće nekreativne forme istoricizma i ponavljanja "oprobanih modela"
koje je "vreme" potvrdilo” (Radović, 2005:115). Građenje objekta u prošlom stilu, u
regionu u kom nije ni postojao, ni u periodu kada je taj određeni stilski pravac bio
aktuelan, predstavlja neprirodan i neiskren odnos prema određenom ambijentu i
zajednici (Fathy, 1986:6). “Aspekt tradicije u savremenoj arhitekturi se ne odnosi na
kopiranje starih oblika, već na negovanje određenog duha i značenja.” (Roter
Blagojević, 2010)9
U svojoj knjizi “Namere u arhitekturi” 10 Šulc smatra da proučavanje istorije ne
sme da se pretvori u novi istoricizam baziran na kopiranju forme iz prošlosti.
Informacije koje pruža istorija trebalo bi pre svega da ilustruju i rasvetljavaju relaciju
između problema i rešenja, i da na taj način stvaraju empirijsku bazu za dalja
razmatranja određenog problema (Schulz, 1965:188). Smatram da je ovaj Šulcov stav
takođe relevantan i u proučavanju primera narodnog graditeljstva.

7
U publikaciji Pola Olivera (Paul Oliver, 1997) “Enciklopedija vernakularne arhitekture sveta“ pod
terminom vernakularna podrazumeva se regionalna narodna arhitektura. Knjiga „House, Form and
Culture” Amosa Rapoporta (Amos Rapoport, 1969) je postala veoma uticajna zbog naglašavanja
multidimenzionalnog značaja (anonimne) vernakularne arhitekture bezimenog graditelja u odnosu na
klimu, resurse, kao i socio-kulturne faktore. Mila Pucar koristi ovaj termin kada objašnjava principe
bioklimatskog projektovanja u srpskoj narodnoj arhitekturi (Pucar, 2006:86-89). Hasan Fati razmatra
tradicionalnu arhitekturu egipetskog regiona (Hassan Fathy, 1986).
8
Bernard Rudolfski je prvi upotrebio termin vernakularna u arhitektonskom kontekstu na izložbi
“Arhitektura bez аrhitekte” (Architecture Without Architects) održana u MoMA u Njujorku 1964.
godine. Ova izložba crno belih fotografija vernakularnih objekata iz celog sveta bila je ispraćena i
knjigom sa istim naslovom. “Što se tiče generičkog imenovanja nazvaćemo je vernakularna, anonimna,
spontana, domorodačka, ruralna - u zavisnosti od slučaja.” (Rudolfsky, 1964: 7)
9
Roter Blagojević, M. Predavanje: Tradicija i narodno graditeljstvo. Tradicionalni jezik arhitekture,
Arhitektonski fakultet, Beograd, 2010.
10
“Namere u arhitekturi” Kristijana Norberga Šulca, objavljena nekoliko godina nakon Rosijeve knjige
“Arhitektura grada” i Venturijeve knjige “Kompleksnost i kontradikcija”, predstavlja podjednaku
reakciju protiv Modernizma, posebno onog nakon Druge Svetske vojne. Izvor:
Norberg-Schulz, C. Intentions in Architecture, MIT Press (Cambridge Mass). (1965). The
Massachusetts Institute of Technology. Cambridge, Mass.1977, pp.188.

3
 Savremena arhitektonska praksa prema tradicionalnoj narodnoj arhitekturi
odnosi se na sledeći način: ili je to arhitektura koju je značajno zadržati i konzervirati
(zbog svojih kulturnih i ekonomskih vrednosti kao kulturna baština 11) ili ju je
potrebno što pre srušiti, i ustupiti mesto savremenim arhitektonskim formama. Prema
Dejvidu Trosbiju (David Throsby), termin “kulturno nasleđe” definiše se kao:
nasleđivanje stvari koji imaju kulturni značaj, gde se termin “kulturni” odnosi na
antropološki, sociološki, umetnički, kao i estetski aspekt interpretacije ovog termina
(Throsby, 2006:2).12 Narodno neimarstvo, kao deo kulturne baštine, predstavlja
generator beskonačnih analiza, ideja i idućih projekata. Radović poziva arhitekte na
„ravnopravni i kritički dijalog” sa istorijom, i skreće pažnju na trajnost pojedinih
tipoloških serija, arhitektonskih elemenata, kao i “trajnim istorijskim iskustvima
unutar neimarstva.” (Radović, 1990:11).
Određeni arhitekti su uvideli ove karakteristike narodnog neimarstva i umeli
su istoriju analitički i stvaralački da protumače (sl.1,sl.2 i sl.3). Oni su umeli da
pronađu u njoj “ono što ne narušava neophodnu izvornost svake arhitekture u njenom
sopstvenom vremenu, u njenoj i vremenski i geografski autentičnoj kulturi.”
(Radović, 2005:115)13 Mnogi teoretičari arhitekture i značajni arhitekti su u narodnom
graditeljstvu videli svog učitelja.
Ponovo, u dobu globalizacije (kao i u dobu kasnog modernizma) interes za
vernakularnu arhitekturu postaje jako aktuelan. Gradovi ponovo gube dimenziju
individualnosti i autentičnosti. Globalizam postaje opravdanje što gradovi sve više i
više liče jedan na drugi. Zanemareno je naglašavanje različnosti regiona i lokalnog
identiteta mesta i ljudi. Kao reakcija ovakvog stanja, poslednjih nekoliko decenija
desio se porast i širenje neo-vernakularnih tendencija. Ove tendencije razmatraju i
veličaju značaj regionalne tradicije za arhitektonsku praksu. Prema Radoviću neo-
vernakularne tendencije u arhitekturi su jedne od najvažnijih tendencija u savremenoj
transmodernoj arhitekturi. Gidion (Sigfreid Giedion) ove tendencije naziva “novi
regionalizam”, Frempton (Kenneth Frampton) “kritički regionalizam” (sl.4, sl.5 i
sl.6), dok ih Čarls Dženks (Charles Jencks) naziva “autentični regionalizam”. Sva tri
“regionalizma” se u suštini zalažu za shvatanje i razmatranje jedne specifične tradicije
„mesta” i njeno transformisanje u legitiman i savremeni arhitektonski iskaz (Radović,
1990:18). Savremena arhitektonska praksa, posebno održive i bioklimatske
tendencije, veoma često se pozivaju na principe vernakularne arhitekture, kao
vanvremenske i relevantne za arhitekturu današnjice.

4. Zaključak:

11
Što se ne razmatra u ovom tekstu. Kulturna baština kao trajna i nemenljiva slika i sublimat
istorijskih perioda, i te kako učestvuje u formiranju lika i jačanje identiteta određenog mesta.
12
Prema Trosbiju: “Kulturno nasleđe sadrži najdublje i fundamentalne emocionalne i duhovne aspekate
ljudskog doživlaja – duh mesta, osećaj kontinuiteta koji je omogućen preko kulturnih tradicija, ili
transcendentalnih umetničkih kvaliteta.” (Throsby, 2006:2)
13
Citat iz teksta Ranka Radovića pod naslovom Zamagljivanje narodne graditeljske tradicije preuzet
iz knjige Tradicionalna arhitektura Crne Gore: “Već mnogo ranije - i Le Korbizije i Rajt, ali i mnogi
arhitekti Japana, umeli su da uče na svojoj tradiciji, ali samo ono što je bilo primereno novom vremenu,
njihovoj stvarnosti, modernosti, koja se ne može tumačiti i razumevati kao vremenska slika, nego kao
autentično savladavanje naših zadataka u sopstvenom vremenu. Narodno graditeljstvo, dakle, nije
moda, nije nacionalni čaj, nije mitomanija i ne srne biti folklor. Ono je samo po sebi esencijalni osjećaj
za građenje sredine najviših kvaliteta i svaki put na ZADATOM MESTU, u datom ČASU, za date
ljude i njihove ideale.” (Ranko Radović, 2005:117)

4
 Način kopiranja forme i oblika prošlosti (eklekticizam, posmodernizam), je
isto toliko pogrešan pristup u razvijanju savremene arhitektonske prakse, koliko i
pristup internacionalnog stila i globalnih arhitektonskih tendencija. Smatram, da
istorijski kontinuitet ne podrazumeva pozajmljivanje motiva i ideala, već humanih
vrednosti. Oblici narodnog neimarstva u sebi sadrže značajne principe građenja,
projektanskih koncepata, filozofskih ideja i stavova, koje je bitno zadržati da bi se
moglo od njih učiti. Narodno neimarstvo se prema tradiciji odnosi veoma iskreno
prihvatajući trajne pouke, a odbacujući sve ono što je prolazno i stilski “moderno”. Pri
tom, narodno neimarstvo nikada ne zaboravlja prevesti opšte dimenzije i koncepte na
svoj lokalni “jezik” i podrediti ih prema svojim potrebama. Na ovaj način obećava
očuvanje identiteta i autentičnosti određenog mesta.
Značaj materijalne istorije je ogroman i nudi mogućnost za kritičko čitanje,
tumačenje i razvijanje koncepata, koji se odnose na vanvremenske principe
projektovanja i građenja. Možemo zaključiti da transcendentalne kvalitete 14 narodnog
neimarstva proizilaze iz proučavanja koncepata ove arhitekture, a ne usvajanja i
kopiranja gotove forme i planove. Reinterpretacija regionalne istorije i njeno
transformisanje kroz sopstveni senzibilitet, da bi se zadovoljile potrebe sadašnjosti i
budućnosti, naglašava značaj tradicije za savremenu arhitekturu.

Sl. 1 Norman Foster, 2004 Sl. 2 i Sl. 3Kotaro Ide, 2008 „Japanese Shell Villa House“ – Nagano, Japan.
Tehnološki Univerzitet Petronas u Maleziji Interpretacija tradicionalne japanske arhitekture i interakcija sa neposrednom
Savremena reinterpretacija klasične okolinom
metafore tropske arhitekture

Sl. 4 i Sl. 5 Alvar Aalto, 1952 “Säynätsalo Town Hall” – Finska. Sl. 6 Alvar Aalto, 1953, “Experimental House”,Muuratsalo,
Finska. Kenet Frempton govoreći o kritičkom regionalizmu razmatra arhitektonski opus Alvara Alta.

14
Transcendentalni kvaliteti u smislu kvaliteti koji prelaze granice prostorno-vremenske stvarnosti
(trancendentalna filozofija po Kantu).

5
Bibliografija:

Literatura:

Ađi Mitrevski, G.(1994). Тradicionalni model kuće i njegova moderna transformacija na primeru
grada Ohrida – magistarski rad, Arhitektonski Fakultet, Beograd, str. 2.

Norberg-Schulz, Christian. (1990). “Stanovanje, stanište, urbani prostor, kuća“, Beograd: Građevinska
knjiga.

Norberg-Šulc, Kristijan. (1999). „Egzistencija, prostor i arhitektura“, prevod Milutin Maksimović,

Beograd: Građevinska knjiga.

Radović, R. (1990). Podsticajno, zagonetno i varljivo mesto tradicije u arhitekturi, u: Arhitektura i

istorija, De re Aedificatoria, br.1, (Beograd, Arhitektonski fakultet u Beogradu i Građevinska knjiga),
str.7-24.

Throsby, David. (2006). Paying for the Past: Economics, Cultural Heritage and Public Policy, lec. J.
Fisher, Sydney: University of Adelaide Press.

Elekronski izvori:

Bjeladinović-Jergić, Jasna. (2001). “Narodno neimarstvo”, elektronski izvor:

http://www.rastko.rs/isk/isk_13.html (preuzeto 21.07.2010)

Eliot, T.S. (1919). “Tradition and Individual talent.” in: The Sacred Wood: Essays on Poetry and
Criticism.  (1922). elektronski izvor: http://www.bartleby.com/200/sw4.html (preuzeto 14.07.2010)

Fathy, Hassan. (1986). Natural Energy and Vernacular Architecture: Principles and ehamples with
Reference to Hot Arid Climate. Walter Shearer and Abd-el-rahman Ahmed Sultan (eds.), Chicago:
The University of Chicago Press. elektronski izvor:
http://www.unu.edu/unupress/unupbooks/80a01e/80A01E00.htm (preuzeto 04.07.2009)

Mahgoub, Yasser. (1997). Sustainable Architecture in the United Arab Emirates: Past and Present. In:
Planing for Sustainable Development, CAA-IIA International Conference on Urbanisation and
Housing, India, Goa. elekronski izvor:
http://meltingpot.fortunecity.com/cameroon/84/indiacon/INDIACON.htm (preuzeto: 24.11.2009)

Norberg-Schulz, C. (1986). Modern Norvegian Architecture. New York: Rizzoli.

http://archnet.org/library/pubdownloader/pdf/2751/doc/DPC0222.pdf

Norberg-Schulz, C. (1977). Intentions in Architecture, MIT Press (Cambridge Mass). (1965). The
Massachusetts Institute of Technology. Cambridge, Mass.
http://www.questia.com/library/book/intentions-in-architecture-by-christian-norberg-schulz.jsp
(preuzeto 14.07.2010)

Radović, R. (2005). Zamagljivanje narodne graditeljske tradicije, u: “Tradicionalna arhitektura Crne

Gore”, ed. D. Vuksanović, Univerzitet Crne Gore, Građevinski fakultet, str. 111-117. elektronski izvor:
http://www.montenegrina.net/pages/pages1/arhitektura/zamagljivanje_narodne_graditeljske_tradicije_r
_radovic.htm (preuzeto 21.07.2010)

Rudolfsky, B.(1987). Architecture Without Architects: A Short Story to Non-Pedigreed Architecture,

(1964), University of New Mexico Press; str. 7. elektronski izvor:
http://www.amazon.com/Architecture-Without-Architects-Introduction-Non-
Pedigreed/dp/0826310044/ref=cm_cr_pr_product_top#reader_0826310044 (preuzeto 21.07.2010)

6
Srpski rečnik, elekronski izvor: http://recnik.krstarica.com/

Popis slika:

Slika 1. fotografija: Tehnološki Univerzitet Petronas u Maleziji, Norman Foster, 2004 , elektronski
izvor: http://www.arqchile.cl/foster_aga.htm (preuzeto 06.09.2010)

Slika 2. fotografija: „Japanese Shell Villa House“ u Naganu, Japan Kotaro Ide, 2008, elektronski izvor:
http://www.designboom.com/weblog/cat/9/view/4736/shell-house-by-kotaro-ide.html (preuzeto
06.09.2010)
Slika 3. fotografija: „Japanese Shell Villa House“ u Naganu, Japan Kotaro Ide, 2008, elektronski izvor:
http://www.designboom.com/weblog/cat/9/view/4736/shell-house-by-kotaro-ide.html (preuzeto
06.09.2010)

Slika 4. fotografija: “Säynätsalo Town Hall” – Finska, Alvar Aalto, 1952, elektronski izvor:
http://www.britannica.com/EBchecked/topic-art/241/34845/Saynatsalo-town-hall-group-Finland-
designed-by-Alvar-Aalto-1950 (preuzeto 06.09.2010)

Slika 5. fotografija: “Säynätsalo Town Hall” – Finska, Alvar Aalto, 1952, elektronski izvor:
http://www.britannica.com/EBchecked/topic-art/241/34845/Saynatsalo-town-hall-group-Finland-
designed-by-Alvar-Aalto-1950 (preuzeto 06.09.2010)

Slika 6. fotografija: “Experimental House”,Muuratsalo, Finska, Alvar Aalto, 1952, elektronski izvor:
http://29.media.tumblr.com/tumblr_l1pb9eA2HD1qav6t4o1_500.jpg (preuzeto 06.09.2010)