MATICA HRVATSKA MIHAILO ĐURIĆ

SOCIOLOŠKA HRESTOMATIJA VI
UREDNIK
RUDI SUPEK

SOCIOLOGIJA
MIHAJLO ĐURIC
MAKSA VEBERA
SOCIOLOGIJA
MAXA WEBERA

1 964
MATICA HRVATSKA
ŠTAMPARIJA „OGNJEN PRIČA", ZAGREB
ZAGREB
 MIHAILO ĐURIĆ

SOCIOLOGIJA MAKSA VEBERA

t
 UVOD
U sociološkim krugovima na Zapadu je tokom posle-
dnjih deset—petnaest godina naglo poraslo interesovanje i o-
duševljenje za delo Maksa Vebera (Max Weber), i može se
slobodno reći da je u ovom periodu Veberov uticaj dostigao
razmere kojima se meri samo uticaj najvećih među velikima.
Po gotovo nepodeljenom sudu merodavnih predstavnika za­
padnoevropske i američke sociologije, Veber spada u red naj­
većih i najznačajnijih mislilaca našeg stoleća, a čak i u širo­
kim neakademskim krugovima Veberova dela uživaju danas
ugled klasičnih dela sociološke literature. Da ovo interesova­
nje i oduševljenje za delo Maksa Vebera nije samo deklara­
tivno po karakteru najbolje se vidi po tome što se od zavr­
šetka drugog svetskog rata naovamo Veberove knjige sve
češće pojavljuju u novim nemačkim izdanjima i engleskim
prevodima 1 , i što sve veći broj sociologa mlađe generacije ori-
jentiše svoi rad prema izvesnim ključnim tačkama Vebero-
vog shvatanja čoveka i društva. Izuzev možda samo Marksa
(Marx) i donekle Frojda (Freud) — čiji uticaj, uostalom,
prelazi granice sociologije kao posebne društvene nauke — ni-
ko nije tako snažno i duboko podstakao sociološku maštu i
toliko obogatio sociološku misao kao što je to učinio Maks
1
Najveći broj novijih nemačkih izdanja priredio je Johannes
Winckelmann, koji je pojedina dela i dopunio nekim ranije neob­
javljenim Veberovim rukopisima. Pregled najvažnijih engleskih
izdanja može se naći u knjizi: Reinhard Bendix, Max Weber: An
Intellectual Portrait (Garden City, N. Y.: Doubleday and Co., Inc.
1960) str. 10—11. Ο Veberovom uticaju na američku sociologiju
vidi Günther Roth und Reinhard Bendix, »Max Webers Einfluss
auf die amerikanische Soziologie«, Kölner Zeitschrift für Sozio­
logie und Sozialpsychologie, XI/1 (1959), str. 38—53. Nedavno je
izašao iz štampe italijanski prevod Veberovog glavnog dela Pri­
vreda i društvo, a u pripremi su i prevodi istog dela na španski i
francuski. Ovaj podatak navodi Johannes Winckelmann u svom
prikazu italijanskog prevoda: Kölner Zeitschrift für Soziologie
und Sozialpsychologie, XIV/4 (1962), str. 735—736.

7
Veber. U izvesnom smislu treba reći da se s Veberom može
porediti samo još Emil Dirkem (Emile Durkheim), koji se,
inače, toliko razlikuje od njega u nizu bitnih tačaka, uprkos
tome što je u nekim drugim ne manje važnim tačkama toliko
blizak njemu. Da li je onda čudno što savremena sociologija
u Veberu i Dirkemu slavi svoje prave osnivače, dok Konta
(Comte) i Spensera (Spencer), koji su joj pored imena dali
i prve teorijske podsticaje, ubraja samo u svoje najstarije
pokrovitelje?
Međutim, za svoga života Veber je jedva bio poznat van
granica svoje zemlje, a i u zemlji kojoj je toliko bio privr­
žen njegov uticaj ni izdaleka nije bio tako dubok i obuhva-
tan kao što bi se moglo pretpostaviti s obzirom na današnju
situaciju. Mada je već u 29. godini postao redovni profesor
— što je za nemačke prilike onoga doba bio događaj bez pre­
sedana — i mada je među svojim kolegama i studentima, kao
i među svojim savremenicima uopšte, uživao glas jednog od
korifeja nemačke nauke, njegove ideje nisu našle većeg odje­
ka u ondašnjem naučnom svetu. Koliko god da je rečju i de-
lom aktivno učestvovao u političkom životu Nemačke, naro­
čito poslednjih godina svog života, ostaje činjenica da u Ne-
mačkoj svoga doba Veber nije osnovao nikakvu sociološku
školu koja bi bila nalik na školu njegovog nešto starijeg sa-
vremenika Dirkema u Francuskoj. Uprkos tome što je fasci­
nirao svoje slušaoce i čitaoce snagom i smelošću svojih shva-
tanja, Veber nije uspeo da okupi oko sebe krug idejnih pri­
stalica. Utoliko je, svakako, karakteristično da su mnogi Ve-
berovi sunarodnici u njemu mnogo više gledali političkog vo­
đu nego naučnika i da je ubrzo posle svoje smrti Veber stekao
reputaciju preživelog predstavnika političkog i naučnog libe­
ralizma građanske epohe 2 .
To što je uticaj Veberovih ideja na teorijska strujanja u
sociologiji uzeo maha tek znatno posle njegove smrti stoji,
svakako, u vezi s tim što je Veber relativno vrlo kasno počeo
da sistematski razvija svoje sociološko stanovište. Ogledavši
se najpre u nizu drugih oblasti društvenih nauka — u oblasti
2
Kratko obaveštenje o tome daje Karl Löwith, »Max Weber
und Karl Marx«, Archiv für Sozialwissenschaft und Sozialpolitik,
67 (1932), str. 57. Vidi i Paul Honigsheim, »Max Weber als Sozio­
loge«, Kölner Virteljahrshefte für Sozialwissenschaft, 1/1 (1921),
str. 32—41.
8 9
prava, ekonomije, privredne i kulturne istorije — Veber se
počeo baviti sociološkim problemima u poodmaklim godina­
ma, tako da ga je smrt zatekla upravo u trenutku kad je
užurbano pripremao za štampu svoje monumentalno delo
Privreda i društvo. Ali nije sva nesreća u tome što Veber nije
dočekao objavljivanje dela u kome je pokušao da na siste­
matski način izloži svoje sociološko stanovište. Jer iako uvod­
na glava knjige Privreda i društvo sadrži obuhvatnu i logički
povezanu mrežu socioloških kategorija, uzeto u celini, ovo
delo nije nikakav zaokrugljen sociološki sistem. U stvari, ovaj
rad, koji predstavlja jedinstven pokušaj teorijske sinteze ne­
preglednog istorijskog materijala, ima izrazito fragmentaran
karakter, i to kako u spoljašnjem tako i u unutrašnjem po­
gledu. Trebalo je, doista, vremena da se iza impozantne gra­
đe koju je Veber ovde izložio otkrije teorijski kostur na ko­
me ona počiva. Jer u trenutku Veberove iznenadne smrti ru­
kopis dela bio je nepotpun i nedovršen do te mere da izdavač
nije znao čak ni kako da rasporedi pojedine partije po gla­
vama i odeljcima.
Ali treba odmah reći da se Veberovom iznenadnom smrću
ne može u potpunosti objasniti to što je njegovo glavno soci­
ološko delo došlo do nas u obliku manje ili više proizvoljno
združenih odlomaka. Jer gotovo sve što je Veber napisao nosi
pečat provizornosti i nedovršenosti. U celini uzev, Veberova
literarna zaostavština je samo jedan veliki fragment. I u to­
me ničeg što bi njegovu vrednost činilo problematičnom. Ne­
dovršenost Veberovog dela je upravo ono što nas najviše pri­
vlači njemu i ona je, možda, najautentičniji dokaz izuzetne
veličine i snage Veberovog stvaralaštva 3 . Uostalom, sam Ve­
ber je bio svestan toga da nauka nikad ne može da se domog­
ne apsolutnog mira i savršenstva i da je ideja o zatvorenom
sistemu naučnog saznanja nespojiva s prirodom naučnog po­
sla. Za razliku od umetničkog dela, koje je u sebi zatvoreno
i završeno, naučno saznanje je uvek podložno usavršavanju.
U najdubljem smislu reci, naučno saznanje je jedan besko­
načan proces: sudbina svakog naučnog dostignuća je da bude
prevaziđeno, a najviši cilj svakog pravog naučnika je da dru-
* U toj nedovršenosti i fragmentarnosti Karl Jaspers je video
najdublju i najoriginalniju manifestaciju Veberove filozofske
egzistencije. Vidi Karl Jaspers, Max Weber (Tübingen: J. C. B.
Mohr/Paul Siebeck, 1921), passim.
ge podstakne na nova i viša dostignuća 4 . Stoga se s pravom ne da prosto nabrojimo pojedine Veberove sociološke ideje,
možemo pitati: nije li Veber, možda, namerno ostavio svoje oslobađajući ih samo slabosti i ograničenosti oblika u koji su
glavno delo u razasutim odlomcima, nagoveštavajući time da sabijene. S obzirom na ovako postavljen zadatak, prirodno je
ono u mnogo većem stepenu podleže sudbini da bude preva- što nećemo uvek govoriti samo ο Veberovim teorijskim reše-
ziđeno nego bilo koje drugo njegovo delo? njima, već i ο mnogim filozofskim, moralnim, društvenim i
Pomenimo uzgred još jednu okolnost koja je, verovatno, istorijskim problemima, kao i ο shvatanjima drugih mislilaca
otežala i još otežava brzo širenje i prihvatanje Veberovih so­ i istraživača. Razume se, to ne znači da time hoćemo da uma­
cioloških shvatanja. U pitanju je, naime krajnja složenost, njimo značaj Veberove sociologije. Naprotiv, time hoćemo da
glomaznost i neprobojnost Veberovog načina izražavanja. što jasnije istaknemo njenu trajnu vrednost i njen duboki
Ostavljajući po strani čisto jezičke teškoće Veberovog stila ljudski smisao. Jer u nauci je stvarno veliko samo ono što
— u šta pre svega spada sklonost ka neverovatno dugim re­ otvara prostrane vidike i što nas obavezuje da uzmemo u ob­
čenicama — najveća nevolja je u tome što Veber često zatr­ zir i šira društvena i kulturna strujanja s kojima je ono naj-
pava osnovnu ideju koju iznosi mnoštvom sporednih pojedi­ tešnje povezano.
nosti i što se upušta u razmatranje mnogih pitanja koja ne U osnovnim crtama, plan našeg izlaganja je nagovešten u
stoje u čvršćoj vezi ni s onim ο čemu je ranije bilo reci ni s analitičkom sadržaju koji se nalazi na kraju knjige.
onim što sleduje. Da sve to iziskuje ogromne napore da bi se
shvatilo šta Veber zapravo hoće da kaže, lako može proveriti
svako ko pročita makar samo nekoliko stranica bilo kog Ve­
berovog teksta. U ovom nemaru prema jeziku i stilu ispo-
ljava se jedna važna osobina njegove ličnosti: gonjen neuto-
ljivom žeđi za novim saznanjima, zaokupljen radom na raz-
ličnim projektima i opsednut bogatstvom ideja i iskustve­
nog materijala, Veber nije imao ni vremena ni volje da pazi
na oblik u kome iznosi svoje poglede. On prosto zahteva od
čitaoca da se pomuči pitanjima koja su i njemu samom zada­
vala toliko muke.
Iz razumljivih razloga, u izlaganju koje sledi neće biti
reči ο svemu što je Vebera interesovalo. Uostalom, Veber je
bio izrazito enciklopedijski duh — što je, inače, krajnje ret-
ko u modernim uslovima — i teško je verovati da bi danas
iko mogao u celini oceniti vrednost svih pojedinih delova nje­
gove ogromne literarne zaostavštine. U ograničenom prosto­
ru koji nam stoji na raspolaganju mi ćemo se zadržati samo
na razmatranju Veberovih socioloških shvatanja, a zanemari-
ćemo Veberov doprinos drugim društvenim naukama. Pri
tom, pokušaćemo da rekonstruišemo Veberovo sociološko
shvatanje i pokažemo kako ono proizlazi iz jednog dubljeg
filozofsko-antropološkog i filozofsko-istorijskog stanovišta, a
4
Max Weber, »Wissenschaft als Beruf«, Gesammelte Aufsätze
zur Wissenschaftslehre (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck.
1922), str. 534—535.

10 11
 I. ŽIVOT I DELO
AKADEMSKA KARIJERA

Maks Veber je rođen 21. aprila 1864. godine u Erfurtu u

Tiringiji. 1 Njegov otac, koji je poticao iz ugledne porodice
pruskih trgovaca platnom i tekstilnom robom, bio je jedan
od prvaka nacionalne liberalne partije i dugogodišnji član
nemačkog parlamenta. Njegova majka, koja je bila umna i
plemenita protestantkinja, vodila je poreklo iz učiteljske i
činovničke porodice Falenštajn (Fallenstein). Maks Veber je
bio slabog zdravlja i u četvrtoj godini preležao je meningitis.
Odrastao je u Berlinu gde se njegova porodica nastanila kad
mu je bilo 5 godina. U roditeljskom domu, koji je bio širom
otvoren svima, on je imao prilike da rano upozna najistaknu­
tije ličnosti kulturnog i političkog života onog doba. Brak iz­
među njegovog oca i majke bio je pun unutrašnjih nemira i
trzavica, zbog čega se Maks Veber sve više udaljavao od oca i
vezivao za majku. S njom je održavao najprisniji odnos čita­
vog svog života — koji nije bio prekinut sve do 1919. godine,
jer je ona umrla samo godinu dana pre njega — ali u njego­
vom karakteru ima i jasnih tragova očevog uticaja. Zbog oče­
ve smrti, koja je nastupila neposredno posle jednog njihovog

1
Opširniji podaci ο Veberovom životu i radu mogu se naći
u lepo i toplo napisanoj knjizi koju je objavila Veberova žena ne­
koliko godina posle njegove smrti: Marianne Weber, Max Weber:
Ein Lebensbild (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1926).
Postoji i novije izdanje ove knjige iz 1950. godine. Vredan je pa­
žnje i biografski deo u opširnom uvodu koji su napisali Hans
Η. Gerth i C. Wright Mills uz englesko izdanje nekih Veberovih
radova: From Max Weber: Essays in Sociology, Translated, edited
and with an Introduction by H. H. Gerth and C. Wright Mills
(New York: Oxford University Press, 1947), str. 3—44. Vidi i Paul
Honigsheim, »Max Weber in Heidelberg«, u Rene König und Jo-
hannes Winckelmann (Hrsg.), Max Weber zum Gedächtnis (Köln
und Opladen: Westdeutscher Verlag, 1963), str. 161—271.

13
oštrog objašnjenja u vezi s majkom, on se stalno osećao kri­
vim. Njegova žena Marijana, rođena Snitger (Schnitger), bila
je jedna od prvih nemačkih žena koja je aktivno učestvovala
u akademskom i društvenom životu. Njegov mlađi brat Alfred
Veber, koji je tek nedavno umro, zauzima značajno mjesto u
istoriji nemačke sociologije.
Još odmalena Maks Veber je pokazivao izuzetnu obdare­
nost. Kao dečak je mnogo više voleo knjige nego igre sa svo­
jim vršnjacima, a već u 15. godini pravio je opširne izvode
iz pročitanih knjiga i pisao prve istorijske oglede. Studirao je
pravne nauke na univerzitetima u Hajdelbergu, Berlinu i Ge-
tingenu, ali je slušao i predavanja iz istorije, ekonomije, filo­
zofije i teologije. Među njegovim učiteljima najvažniji su bili
Imanuel Beker (Immanuel Becker). Rudolf fon Gnajst (R.
v. Gneist), Karl Knis (K. Knies), Herman Baumgarten (H.
Baumgarten), Adolf Goldšmit (A. Goldschmidt) i Kuno Fišer
(Κ. Fischer). Predmet njegove doktorske disertacije Prilog
istoriji trgovačkih društava u srednjem veku nalazi se na gra­
nici između pravne i privredne istorije. Po završetku studija
Veber je najpre jedno vreme služio u sudu, da bi ubrzo po­
stao privatni docent na Berlinskom univerzitetu. Habilitovao
se radom Agrarna istorija Rima. Ovaj habilitacioni spis je ka­
snije poslužio kao osnov za njegovo čuveno delo Agrarni od­
nosi u starom svetu koje sadrži čitavu ekonomsku, kulturnu
i sociološku analizu antičkih društava.
Već 1893. godine Maks Veber je bio pozvan za redovnog
profesora ekonomije na Univerzitetu u Frajburgu, gde se na­
ročito zbližio s poznatim filozofom Hajnrihom Rikertom (H.
Rickert). a posle dve godine preuzeo je ekonomsku katedru
na Univerzitetu u Hajdelbergu kao naslednik Karla Knisa.
Ovde je uspostavio prisne odnose s nizom istaknutih naučni­
ka, među kojima su mu najbliži bili Georg Jelinek (G. Jelli-
nek) i Ernst Trelč (E. Troeltsch). Njegovu briljantnu aka­
demsku karijeru prekinula je teška bolest — prvi simptomi
bolesti javili su se već 1898. godine — koja je pune četiri go­
dine gotovo do kraja paralisala njegov intelektualni život. Iz­
gleda da je u pitanju bio potpun nervni slom, izazvan delom
preteranim radom a delom konstitucionalnim činiocima. Pro­
veo je nekoliko nedelja u duševnoj bolnici, a zatim je dugo
putovao, tražeći okrepljenja pod sunčanim podnebljem Italije
i po planinskim predelima Švajcarske. Nikad se nije sasvim
14
oporavio, tako da je ostatak života proveo kao poluinvalid. Iz
zdravstvenih razloga napustio je svoj univerzitetski položaj i
živeo je u Hajdelbergu kao privatni naučnik. U jesen 1904. go­
dine putovao je u Sjedinjene Države Amerike da bi prisustvo­
vao Kongresu za umetnost i nauku u Sent Luisu. Tu je održao
i prvo javno predavanje posle bolesti koje je bilo odlično
primljeno.
Ali iako se povukao iz akademskog života, Maks Veber je
nastavio da održava veze s naučnim svetom. Aktivno je uče­
stvovao u radu Udruženja za društvenu politiku, 2 a zajedno
sa Teniesom (Tönnies), Zimelom (Simmel) i drugim istaknu­
tim nemačkim sociolozima bio je jedan od osnivača Nemač-
kog sociološkog društva. Njemu lično je najviše godilo što je
od 1904. godine počeo da uređuje časopis Arhiv za društvene
nauke zajedno sa Vernerom Zombartom (W. Sombart) i Edga-
rom Jafeom (E. Jaffe). Ovo zbog toga što je na taj način do­
bio mogućnost da brzo i redovno objavljuje rezultate svojih
proučavanja u obliku naučnih eseja i da polemiše s gledišti­
ma svojih kolega. Tek pred kraj života, 1918. godine, nasta­
vio je svoju univerzitetsku karijeru, najpre kao gost Univer­
ziteta u Beču, a zatim kao naslednik Luja Brentana (L. Bren­
tano) na Univerzitetu u Minhenu. Umro je od upale pluća 14.
juna 1920. godine, na vrhuncu svojih intelektualnih moći, tek
što je bio napunio 56. godinu života.
NAUČNE PREOKUPACIJE
Naučni horizont Maksa Vebera bio je neobično širok. Po-
čev od najopštijih filozofskih razmatranja, pa sve do najsit­
nijih istorijskih pojedinosti i praktičnih društvenih pitanja,
on se interesovao za sve što je u vezi s čovekom i njegovom
sudbinom u društvu. U punom smislu reci, Veber je bio uni­
verzalan naučnik ili, ako se tako hoće, naučnik-filozof. I ma
2
Kao što već njegovo ime kaže, ovo udruženje je imalo pre­
težno praktičko-politićki karakter. Osnovano je 1873. godine, a
jedan od njegovih glavnih ciljeva bio je da suzbije revolucionarne
težnje Marksovih sledbenika i doprinese ostvarenju društvene
pravde mirnim putem. Osnivači ovog udruženja bili su mnogi
istaknuti profesori i ljudi od pera, koje je neko duhovito nazvao
»katedarskim socijalistima«.
15
koliko to danas izgledalo čudno, u njegovo doba je to bilo
sasvim prirodno. Čitava generacija naučnika kojoj je Veber
pripadao bila je generacija svestrano obrazovanih intelektua­
laca, a ne uskih stručnjaka. To je bilo uslovljeno određenim
društvenim činiocima koji su u Nemačkoj, u periodu opšteg
prosperiteta između 1870. i 1914. godine, radikalno izmenili
položaj prosvetnih i naučnih ustanova i omogućili stvaranje
takvog tipa ljudi. Među ovim činiocima naročito treba pome-
nuti odsustvo društvenog pritiska da se nauka usmeri na re-
šavanje praktičnih i neposredno korisnih zadataka, relativno
visok stepen autonomije nemačkih univerziteta i izrazito hu­
manistički duh koji je na njima preovladavao. Ako se tome
još doda da su univerzitetski profesori najčešće dolazili iz vi­
ših slojeva nemačkog društva i da su bili dobro plaćeni —
što znači da se nisu morali mnogo brinuti oko nasušnih pot­
reba — i da mlade ljude na početku univerzitetske karijere
nije očekivalo nikakvo opterećenje predavanjima i drugim na­
stavnim dužnostima — što znači da su najveći deo vremena
mogli posvetiti radu i istraživanju — onda nam neće biti te­
ško da shvatimo, kako su naučnici onoga doba mogli da sa­
vladaju neverovatno velike, gotovo nepregledne mase nauč­
nog materijala i da stvore dela od trajne vrednosti.
Intelektualna atmosfera u Nemačkoj krajem 19. i počet­
kom 20. veka takođe je povoljno uticala na stvaranje nauč­
nika onakvog tipa kakvog je bio Veber.3 Usred oštrog sukoba
između idealističke tradicije u društvenim naukama — koja
je, oslanjajući se na Kantovo i Hegelovo učenje i Rankeovu
istoriografiju, nastojala da povuče nepremostivu granicu iz­
među prirodnih nauka i onih disciplina koje se bave prouča­
vanjem čoveka, društva i ljudske kulture — i Marksovog ma­
terijalističkog shvatanja istorije — koje je skrenulo pažnju
na izvanrednu važnost ekonomskog činioca u društvenom ži­
votu i u središte svih naučnih razmatranja postavilo pitanje
kapitalizma kao jedinstvenog društveno-ekonomskog sistema
zasnovanog na specifičnim principima organizacije — bilo je
teško zatvoriti se u neku usko stručnu oblast i zadovoljiti se
nekim sasvim specifičnim naučnim opredeljenjem. Onaj ko-
3
Bliže ο tome u knjizi: H. Stuart Hughes, Consciousness and
Society: The Reorientation of European Social Thought 1890—
1930 (New York: Vintage Books, 19ol), str. 33—53, 67—74, 183—
200, 229—248, 292—296, 317—318.
16
me je bilo stalo do nauke i koji se osećao pozvanim da uzme
učešće u sukobu koji je razdirao akademske krugove onoga
doba, morao je da pribavi pouzdana obaveštenja sa najrazli-
čitijih naučnih područja i da se osposobi za samostalno prila-
ženje mnogobrojnim pitanjima koja su relevantna za rešava-
nje osnovnog teorijskog i filozofskog problema. Ovo je pogo­
tovo bio neophodan preduslov za svaki kritički stav prema
pomenutim suprotnim težnjama i strujanjima.
U takvoj intelektualnoj atmosferi, punoj unutrašnje nape­
tosti i nespokojstva, formirao se naučni lik Maksa Vebera. I
upravo zbog toga što se u Veberovoj ličnosti ukrštaju i pre­
lamaju najrazličitiji uticaji, svako poniranje u dublje slojeve
njegovog misaonog sveta pretpostavlja poznavanje specifič­
nih okolnosti sredine i vremena u kojima su njegove ideje
nastale. Jer čitavo Veberovo naučno delo predstavlja, u stvari,
gigantski pokušaj da se prevaziđu jednostranosti i ograniče­
nosti idealističke tradicije u nemačkoj pravnoj nauci i eko­
nomiji i da se produbi i proširi analitički okvir Marksovog
materijalističkog shvatanja. To što Veber nije uspeo da čvr­
šće poveže one suprotne težnje i strujanja i da stvori potpu­
niju teorijsku sintezu — da li, možda, zbog toga što je osećao
mnogo više afiniteta prema Marksu nego prema bilo kom
drugom misliocu, tako da je i pored svih ograda ostao jedan
od najvećih i najsamostalnijih revizionista? — nije nikakav
argument protiv genetičko-istorijskog prilaženja. Budući da
samo stalno suočavanje ovih dveju velikih intelektualnih tra­
dicija može da nas zaštiti od nepotrebnih nesporazuma oko
spoljašnjih i površnih pojedinosti, sistematsko izlaganje Ve-
berovog shvatanja najbolje je udružiti s razmatranjem nje­
govog intelektualnog zaleđa.
Veberovi rani naučni radovi ne pokazuju nikakvu izuzetnu
samostalnost i originalnost. Oni su vrlo učeni, besprekorno
dokumentovani i strogo objektivni po karakteru, a kreću se
u okvirima istorijske škole, sa znatnim primesama Markso­
vog materijalističkog shvatanja. Ali već u njima je jasno into­
nirana jedna od Veberovih središnih tema, tema po kojoj je
on najviše poznat i u naučnim krugovima i van njih, i na koju
se najpre pomišlja kad je reč ο njegovom sociološkom shva-
tanju — problem birokratije. I, što je naročito važno, već u
2 Sociologija Maksa Vebera 17
ovim ranim radovima Veber posvećuje izuzetnu pažnju dru­
štvenim posledicama birokratizacije. Njega pre svega intere-
suje sudbina čovekova u svetu u kome je »poredak« zamenio
»anarhiju proizvodnje«. Po ugledu na Marksa, koji je ovom
pitanju takođe prišao sa humanističkog stanovišta, Veber se
pita kakav će biti čovek budućnosti, to jest hoće li taj čovek
posedovati osobine koje čine ono što je ljudski veliko i pleme­
nito u čovekovoj prirodi. Ove Veberove preokupacije najviše
su došle do izražaja u njegovom pristupnom predavanju Na­
cionalna država i ekonomska politika i na završetku njego­
vog dela Agrarni odnosi u starom svetu*
Iz ovog ranog perioda Veberovog stvaralaštva treba pome-
nuti još dva rada. Jedno je rasprava ο berzi, a drugo anketa
ο položaju poljoprivrednih radnika u istočnoj Njemačkoj. 5
Ovu anketu Veber je sproveo 1891. godine po ovlašćenju Udru­
ženja za društvenu politiku, a njene rezultate objavio je 1892.
u jednoj knjizi koja obuhvata preko 800 stranica. Ovaj rad
je karakterističan po tome što se Veber ovde prvi put suočio
s jednim pitanjem koje ga je živo interesovalo i u njegovim
zrelim godinama. Pitanje ο kome je reč svodi se na ovo: da
li je društvene pojave mogućno proučavati nezavisno od po­
litičkih obzira, to jest nezavisno od svih vrednosnih pretpo­
stavki? Jer Veber je ovde jasno uvideo da se pitanje zame-
ne nemačkih radnika poljskim radnicima na velikim poljopri-
4
Karakteristično je sledeće mesto iz Veberovog pristupnog
predavanja: »Für den Traum von Frieden und Menschenglück
steht über der Pforte der unbekannten Zukunft der Menschen­
geschichte: lasciate ogni speranza. Nicht wie die Menschen der
Zukunft sich befinden, sondern wie sie sein werden, ist die Frage,
die uns beim Denken über das Grab der eigenen Generation hi­
naus bewegt, die auch in Wahrheit jeder wirtschaftspolitischen
Arbeit zugrunde liegt. Nicht das Wohlbefinden der Menschen, son­
dern diejenigen Eigenschaften möchten wir in ihnen emporzüch­
ten, mit welchen wir die Empfindung verbinden, dass sie mensch­
liche Grösse und den Ade! unserer Natur ausmachen«, Max We­
ber, Der Nationalstaat und die Volkswirtschaftspol tik (Freiburg
i. B. und Leipzig: J. C B. Mohr/ Paul Siebeck, 1895), str. 16—17.
Vidi i Max Weber, »Agrarverhältnisse im Altertum«, Gesammelte
Aufsätze zur Sozial- und Wirtschaftsgeschichte (Tübingen: J. C.
B. Mohr/Paul Siebeck, 1924), str. 278.
5
Bliže podatke o ovim ranim Veberovim radovima daje Rein­
hard Bendix, Max Weber: An Intellectual Portrait (Garden City,
N. Y.: Doubleday and Co., Inc., 1960), str. 37—70.
18
vrednim dobrima istočno od Elbe može posmatrati kako sa
čisto ekonomskog stanovišta tako i sa stanovišta nacionalnih
interesa i, što ga je naročito uznemiravalo, da ova dva stano­
višta vode suprotnim zaključcima. U onom prvom slučaju,
rešenje je očigledno: pošto je poljska radna snaga jeftinija od
nemačke, ekonomski razlozi nalažu da se prihvate poljski
radnici. Ali u ovom drugom slučaju rešenje je još očigledni­
je: pošto regrutovanje poljskih radnika jača slovensku pene­
traciju u nemačke oblasti, upotreba poljske radne snage na­
nosi štetu nacionalnim interesima. Zanimljivo je da u ovom
ranom Veberovom radu ima mnogo više elemenata koji govore
u prilog shvatanju da nauka treba da bude društveno i poli­
tički angažovana nego protiv tog shvatanja, što izgleda da ni­
je u skladu s gledištem koje je Veber kasnije tako uporno
zastupao. Da li se to može objasniti samo time što je Veber,
koji je bio nacionalist po prevashodstvu, ovde imao pred so­
bom jedno pitanje od vitalnog nacionalnog interesa, videće-
mo kasnije.
Tek u drugom periodu svoje naučne delatnosti, koji poči­
nje posle oporavka od teške bolesti, Veber uspeva da poste­
peno izgradi vlastito naučno stanovište. Razume se, ovaj pre­
okret nije nastupio odjednom. Da bi uopšte mogao da priđe
samostalnom radu, Veber se najpre morao osloboditi od uti-
caja svojih učitelja i neposrednih prethodnika. Stoga u ovom
drugom periodu njegovog stvaranja kritički rad prethodi si­
stematskim pokušajima. Na samom početku novog perioda
Veber se najpre obračunava sa svojim ekonomskim učitelji­
ma Rošerom i Knisom i čitavom istorijskom školom kojoj i
ova dvojica pripadaju. Ο ovom Veberovom obračunu s pro­
šlošću svedoči niz polemičkih i programskih članaka objavlje­
nih uglavnom između 1903. i 1906. godine koji predstavljaju
dragocen prilog metodologiji društvenih nauka. 6 Naporedo s
ovim člancima, Veber objavljuje svoju čuvenu raspravu Pro­
testantska etika i duh kapitalizma u kojoj nasuprot Marksu
skreće pažnju na važnost idejnih činilaca u društvenom raz­
vitku. I povrh svega, neprekidno zaokupljen uporednim prou-
6
Svi Veberovi metodološki članci objavljeni su kasnije u jed­
noj knjizi: Max Weber, Gesammelte Aufsätze zur Wissenschafts­
lehre (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1922).
2·
19
čavanjem velikih svetskih religija — proučavanjem koje je
isto toliko nerazdvojno povezano s osnovnim tačkama nje­
govog metodološkog programa koliko i s njegovim nastoja­
njima da shvati i objasni prirodu i poreklo modernog kapita­
lizma — Veber stalno radi na razvijanju i produbljavanju so­
ciološke teorije u želji da svoje raznovrsne naučne preokupa­
cije sistematski poveže u skladnu celinu. Najbolje i najdublje
svedočanstvo ovih poslednjih nastojanja koja se protežu kroz
čitav drugi period predstavlja već pomenuto posthumno ob­
javljeno delo Privreda i društvo na kome je Veber počeo da
radi, kako izgleda, još 1909. godine.
Ako se površno pregledaju Veberovi radovi, i to kako
oni iz prvog tako i ovi iz drugog perioda njegovog stvaranja,
lako se može steći utisak da njima nedostaje dublja teorijska
podloga i da nema nikakve zajedničke niti koja bi ih povezi­
vala. Spolja gledano, ovi radovi, doista, predstavljaju niz od­
vojenih istorijskih studija, tako da se neodložno nameće pi­
tanje: šta je zapravo okosnica Veberove misli? Toliko su ti
radovi pretrpani obiljem specifične istorijske građe i toliko
oni zadiru u najrazličitije oblasti kulturnog i društvenog ži­
vota različitih istorijskih epoha. Sam Veber je dobro znao u
čemu je glavni nedostatak njegove obimne književne pro­
dukcije i posljednjih godina svog života je svim silama po­
kušavao da uspostavi čvršću vezu između razbacanih i nedo­
vršenih odlomaka svog naučnog dela. Da ova veza postoji i da
su se sva Veberova proučavanja, u stvari, rukovodila jednom
osnovnom idejom, u to nema nikakve sumnje. Uostalom, to
treba da pokaže naše dalje izlaganje. Ovde treba samo reći
da je Veber bio mislilac s malo sintetičkog dara 7 . Snažan i
dubok kao malo ko i pre i posle njega, on nije umeo da pođe
od relativno prostih teorijskih principa i jasnih alternativa —
štaviše, on se strahovito plašio dogmatičkih implikacija ta­
kvog načina prilaženja — već se s mukom probijao do njih
preko najudaljenijih stramputica. Njegovo interesovanje za
iskustvene podatke bilo je više ekstenzivno nego intenzivno
po karakteru, tako da se osnovne linije njegovog teorijskog
7
To je dobro istakao Talcott Parsons, The Structure of So­
cial Action (Glencoe, III.: The Free Press, 1949), str. 501.
20
shvatanja često gube u masi pojedinosti i uzgrednih rešenja.
Ali zato je njegovo shvatanje tako duboko ukorenjeno u isku­
stvu. U tome je najveća snaga i najveće bogatstvo Veberove
sociologije.
ODNOS PREMA POLITICI
Maks Veber nije bio samo čovek od nauke. Pored strasti
za nauku, on je strasno živeo i za politiku. Možda čak i više
nego za nauku. Interesovanje u ovom drugom pravcu obu-
zelo ga je vrlo rano, i sasvim je mogućno da bi on pošao pu­
tem politike da nije imao tako brz uspeh u akademskoj ka­
rijeri. To se najbolje vidi iz jednog Veberovog pisma napisa­
nog odmah posle završenih studija, u kome budući docent
govori ο svojoj životnoj dilemi: »U ovom trenutku, čisto
naučna delatnost je za mene izgubila svaku draž, jer imam
utisak da praktični interesi, koje pravo treba da reguliše,
obilato pružaju kombinacije koje se ne mogu shvatiti sred­
stvima naše nauke. Zbog toga je u meni znatno popustila že­
lja da se bavim naukom radi nje same.« 8 Izgleda da je tek
bolest definitivno pokopala Veberove ambicije da se oda po­
litici. Za čoveka koji je pretrpeo nervni slom i koji je stalno
morao da se kloni većih napora da bi održao duševnu ravno­
težu, doista nije bilo drugog izlaza. U mnogo čemu, Veberovo
naučno delo je plod jedne lične tragedije.
Ali iako je silom prilika morao da suzbije svoje političke
sklonosti, Veber nikad nije prestao da se interesuje za poli­
tičke događaje. Zahvaljujući očevom položaju, on je rano
upoznao mnoge istaknute političke ličnosti onoga doba i brzo
je uvideo loše strane Bizmarkovog režima. Još u svojim ra­
nim radovima posvećenim razmatranju položaja poljoprivred­
nih radnika u istočnoj Nemačkoj, Veber je oštro kritikovao
nemačku aristokratiju, optužujući je da ne vodi računa ο na­
cionalnim interesima. Kad je 1905. godine izbila građanska
revolucija u Rusiji, on je za kratko vreme naučio ruski da
bi mogao da prati tok događaja iz ruskih novina. Napisao je
dva dugačka članka ο ovim događajima u kojima je tvrdio
da u slučaju pobede ekstremne levice Rusija mora poći pu-
8
Marianne Weber, Max Weber: Ein Lebensbild (Tübingen: J.
C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1926), str. 173.
21
tem birokratizacije čitavog društvenog života». Poslednjih go­
dina svog života Veber je bio vrlo aktivan na političkom po­
lju. Za vreme prvog svetskog rata bio je među prvima koji
su pružili otpor politici cara Vilhelma I I . Već 1915. godine
napisao je jedan memorandum u kome se zalagao za zaklju­
čenje separatnog mira. Bio je protiv vođenja bezobzirnog
rata na moru i upozoravao je vladajuće krugove da zbog toga
Sjedinjene Države mogu ući u rat protiv Nemačke. Bio je
član komisije koja je sastavila poznati memorandum podnet
mirovnoj konferenciji u Versaju po kome je Nemačka bila
proglašena krivom za izbijanje rata. Posle rata, bio je jedan
od osnivača demokratske stranke u Nemačkoj, a učestvovao
je i u radu komisije za pripremu Vajmarskog ustava. Hteo je
da se kandiduje za poslanika ustavotvorne skupštine, ali ova
njegova želja nije naišla na razumevanje kod rukovodstva
stranke. Smrt ga je pretekla u daljim političkim planovima.
Pada u oči da je Veberov politički horizont bio mnogo uži
od njegovog naučnog horizonta. Najvećim delom, njegova po­
litička delatnost se inspirisala usko nacionalnim interesima 1 0 .
Onaj opšteljudski ideal koji je toliko rasplamsavao njegovu
strast naučnika nije igrao nikakvu značajniju ulogu u nje­
govim političkim istupanjima. Veber je uvek bio i ostao do-
sledan nemački nacionalist koji na svetsku politiku pre sve­
ga gleda kroz prizmu društvenog, kulturnog i ekonomskog
potencijala svoje zemlje. Ono što ga je najviše privlačilo po­
litici — koju je, inače, prvenstveno shvatao kao veštinu da
se postigne ono što je mogućno — bila je veličina i slava Ne-
9
Oba članka objavljena su neposredno posle revolucije. Vidi
Max Weber, »Zur Lage der bürgerlichen Demokratie in Russland«,
Archiv für Sqzialwissenschaft und Sozialpolitik, 22 (1906), str.
234—353, i »Russlands Uebergang zum Scheinkonstitutionalismus«,
Archiv für Sozialwissenschaft und Sozialpolitik, 23 (1906), str.
165—401. Kasnije je Veber napisao i nekoliko manjih članaka ο
daljem razvoju događaja u Rusiji. Iznenađuje brzina njegovog
reagovanja
10
na aktualna društvena i politička zbivanja.
Za šire razmatranje Veberove političke delatnosti, vidi J.
P. Mayer, Max Weber and German Politics, Second edition (Lon­
don: Faber and Faber Ltd., 1956), i Wolfgang J. Momsen, Max
Weber und die deutsche Politik 1890—1920 (Tubingen: J. C. B.
Mohr/Paul Siebeck, 1959). Niz zanimljivih zapažanja ο Vebero-
vom odnosu prema politici može se naći i u knjizi: Raymond
Aron, La sociologie allemande contemporaine (Paris: Librairie
Felix Alcan, 1935), str. 123—133.
22
mačke. I mada je pri tom manje imao u vidu vojnu moć ne­
mačke države, a više njenu kulturno-istorijsku misiju, Veber
je bio pobornik politike sile u međunarodnim odnosima i
smatrao je da Nemačka mora da spašava Evropu kako od ru­
ske tako i od anglosaksonske dominacije. Bilo je nečeg odveć
agresivnog u Veberovim političkim ocenama položaja Ne­
mačke posle izgubljenog rata. Izgleda da je to bio najdublji
razlog koji je mnoge naveo da u njemu vide nemačkog Ma-
kijavelija (Macchiavelli).
Pa ipak, malo je verovatno da bi Veber odobrio Hitlerov
dolazak na vlast (kao što bi se na prvi pogled moglo pretpo­
staviti), ma koliko da je njegovo shvatanje ο ulozi koju treba
da igra izabrani predsednik republike u obnovljenoj Ne­
mačkoj možda utrlo put diktaturi fašističkog vođe." U tome
bi ga sigurno morala sprečiti njegova istinska privrženost de-
mokratiji i njegova duboka vera u vrednost lične slobode.
Jer uprkos nacionalnom osećanju koje ga je toliko zanosilo,
Veber nije bio zaslepljeni šovinist. Uostalom, poznato je da
je on gajio duboke simpatije prema potlačenim društvenim
slojevima, da je podržavao liberalne tendencije u nemačkom
političkom životu i da je čak pomišljao da se učlani u rad­
ničku partiju. S obzirom na otvorenost i bespoštednost nje­
gove kritike reakcionarnih nemačkih krugova onoga doba,
mnogo je verovatnije da bi Veber završio u koncentracionom
logoru nego što bi preuzeo ulogu ideologa nacionalsocijali-
stičkog pokreta. U stvari, u Veberovoj političkoj delatnosti
ima mnogo više romantičarskih nego realističkih prizvuka.
Poput jevrejskih proroka, koje je tako iscrpno opisao u svo­
jim studijama iz sociologije religije, Veber je dizao svoj glas
da bi koreo, pretio i opominjao svoje sunarodnike na stra­
hote koje ih čekaju. To što Veberova politička istupanja ne­
maju nikakav širi međunarodni značaj nije samo posledica
njegovih nacionalističkih predrasuda. Ova ograničenost Ve-
berovog shvatanja politike stoji u neposrednoj vezi s jednim
mnogo dubljim slojem njegovog pogleda na svet. Sta je dru-
11
Vidi Wolfgang J. Momsen, »Zum Begriff der 'plebiszitaren
Führerdemokratie' bei Max Weber«, Kölner Zeitschrift für So­
ziologie und Sozialpsychologie, XV/2 (1963), str. 295—322.
23
go mogao da čini čovek koga su toliko mučile crne slutnje ο
budućnosti čitave zapadnoevropske civilizacije nego da pod-
stiče uspavane energije svog naroda?
Rastrgnut između nauke i politike, Veber nikad nije bio
načisto s tim u čemu je smisao njegovog života. Sumnjao je
u to da je pravi naučnik, ali nije uobražavao da je političar
od poziva. Osećao je da ove dve stvari ne mogu ići odvojeno,
ali nije znao kako da ih poveže ujedno. Nije nimalo slučajno
što je pred kraj života Veber objavio dve rasprave koje nose
karakteristične nazive Nauka kao poziv i Politika kao poziv.
Svoje bogato životno iskustvo on je ovde izrazio na ovaj na­
čin: da se nauka mora držati daleko od politike, to jest da
naučnik kao naučnik ne sme da se upusti u političko i uopšte
vrednosno procenjivanje pojava koje istražuje; i da politika
neizbežno pretpostavlja nauku, to jest da političar kao poli­
tičar mora znati šta nauka kaže ο ciljevima kojima se ruko­
vodi i ο sredstvima koja upotrebljava. Na taj način Veber je
verovao da mu je pošlo za rukom da u isti mah i spoji i raz­
dvoji nauku i politiku: nauka treba da se uhvati u koštac
s gorućim moralnim i političkim problemima, iako ne može
da ih resi, a politika treba da se orijentiše prema nauci, iako
ima svoju autonomnu logiku. Kasnije ćemo videti kojim se
filozofskim razlozima Veber rukovodio u zasnivanju ovog
shvatanja i kakve su posledice tog shvatanja.
LIČNOST I KARAKTER
Kao čovek, Veber je imao tešku sudbinu. Bio je sav u sebi
podeljen, razdirale su ga sumnje svake vrste i strahovito je
patio. I to kako fizički tako i duševno. U njegovom životu
nije bilo mesta za pravu ljudsku radost. Svet u kome je ži-
veo bio je turoban i nespokojan. Baš kao i u njegovom delu,
tako se i u njegovoj ličnosti ogleda čitava epoha kojoj je pri­
12
padao. Prava priroda bolesti od koje je oboleo u najvećem
rasponu svojih snaga i koja ga je pratila do smrti nije sasvim
jasna, a malo se zna i ο tome zašto ga je toliko mučilo ose-
ćanje krivice zbog očeve smrti. Ima razloga za pretpostavku
12
Uz ovo i dalje, vidi H. Stuart Hughes, op. cit., str. 288.
24
da je Veber bio tipičan neurotičar i da ga je razjedao Edipov
kompleks. Ali, ako je to uopšte važno, psihoanaliza treba da
kaže poslednju reč ο tome.
Bilo bi teško nabrojati sve protivrečnosti koje je Veber
nosio u sebi, a koje su duboko potresale njegov intelektual­
ni život. Evo najvažnijih protivrečnosti između kojih se Ve­
ber kretao: bio je racionalist po ubeđenju, a uviđao je svu
problematičnost racionalizacije društvenog života; smatrao
je da birokratska organizacija ima prednosti nad svim dru­
gim tipovima društvene organizacije, ali je strahovao da ona
ugrožava demokratiju i ličnu slobodu; verovao je da se čovek
mora do kraja založiti za svoju stvar, mada je znao da izme­
đu namere i ostvarenja zjapi čitava provalija; imao je puno
razumevanja za ogromnu ulogu religije u društvenom životu,
a sam je bio »apsolutno religiozno nemuzikalan«, kako je
sam jednom rekao za sebe; 13 verovao je da je vreme proroka
nepovratno prošlo, da je moderno društvo bezbožno i da mo­
deran čovek može da otkrije svoju dušu samo u intimnom
krugu a ne i u javnosti, ali je u isti mah bio izuzetno jako
politički angažovan; bio je bez iluzija u pogledu tendencija
društvenog razvitka, ali je energično potvrđivao vrednost
lične slobode i ljudskog dostojanstva; verovao je u snagu
ličnih ideala i pogleda na svet, a oduševljavao se naučnim
metodom i pbjektivnošću naučnog saznanja; ponosio se svo­
jim rangom rezervnog pruskog oficira, iako se oštro suprot­
stavljao pruskoj monarhiji i pruskom militarizmu; zalagao
se da Nemačka prekine ratne operacije i zaključi separatni
mir, ali je žalio što ne može lično da ode na bojno polje; i
tako dalje.
U Veberovom karakteru bilo je nečeg strogog i opakog,
nečeg što odbija. Prekomerno razdražljiv i plahovit, Veber
je sve ozbiljno uzimao srcu. čak i prema najbeznačajnijim
stvarima svakodnevnog života on se odnosio tako kao da od
njih zavisi život ili smrt. Bio je nemilosrdan prema sebi i
prema drugima, i u svakom trenutku se osećao pozvanim da
brani ljudsko dostojanstvo i naučnu istinu. Samo se time
može objasniti njegova upornost u vođenju mučnih sudskih
procesa oko ugrožene časti i njegova opširnost u kritici tuđih
" Marianne Weber, op. cit., str. 339.
25
 shvatanja. Stoga je prirodno što su ga njegovi savremenici
mnogo više obasipali strahopoštovanjem nego ljubavlju.
Jedna ličnost koja je ostavljala utisak da je neopozivo opsed-
nuta demonskim silama — to je, uglavnom, bilo mišljenje
svih koji su Vebera poznavali — može da nas pridobije tek
na većem odstojanju. Pored toga što nam je njegovo delo
danas razumljivije i privlačnije, Veber nam je danas i kao
čovek bliži. II. FILOZOFSKE PRETPOSTAVKE
VEBEROVO SHVATANJE ČOVEKA

Svoje shvatanje čoveka Veber nigde nije sistematski iz­

ložio. Ovo shvatanje je razasuto po njegovim mnogobrojnim
delima, bilo izričito bilo između redova, a najviše je došlo do
izražaja u njegovom radu Politika kao poziv. I mada bi, sva­
kako, bilo preterana tvrditi da Veberove uzgredne i oskudne
napomene sadrže celovit i jedinstven filozofsko-antropološki
sistem, nema nikakve sumnje da u njima ima dovoljno ele­
menata za stvaranje i razvijanje takvog sistema. U svakom
slučaju, Veberovi nagoveštaji i fragmentarna zapažanja daju
mogućnost da se stvori jasna slika ο tome kakvim se idealom
čoveka rukovodilo njegovo proučavanje društva i ljudske
istorije. 1

1
Uz izlaganje dalje u tekstu, vidi: Max Weber, »Politik als
Beruf«, Gesammelte politische Schriften (München und Leipzig
Drei Masken Verlag, 1921), str. 439—450; Max Weber, »Die 'Objek­
tivität' sozialwissenschaftlicher und sozialpolitischer Erkenntnis«,
»Der Sinn der 'Wertfreiheit' der soziologischen und ökonomischen
Wissenschaften«, »Wissenschaft als Beruf«, Gesammelte Aufsätze
zur Wissenschaftslehre (Tübingen: J. C. B. Mohr/ Paul Siebeck,
1922), str. 149—161, 466-470, 545—555; Max Weber, »Debattenrede
über die Produktivität der Volkswirtschaft«, Gesammelte Aufsät­
ze zur Soziologie und Sozialpolitik (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul
Siebeck, 1924), str. 417—420. Na filozofsko-antropološke osnove
Veberove sociologije skrenuo je pažnju Karl Löwith, »Max We­
ber und Karl Marx«, Archiv für Sozialwissenschaft und Sozialpo­
litik, 67 (1932), str. 53—99. 175—214. Ova rasprava snada među
najbolje što je dosad napisano ο Veberovom delu. Uspelo raz­
matranje filozofsko-antropoloških osnova Veberovog shvatanja
nauke može se naći u knjizi: Dieter Henrich, Die Einheit der
Wissenschaftslehre Max Webers (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul
Siebeck, 1952).
26
27
 U mnogo čemu, Veber obnavlja humanistički program
filozofije prosvećenosti. Kao i mnogi drugi njegovi savreme-
nici, on se oduševljava idejama velikih evropskih prosveti-
telja. I to ne nekim njihovim specifičnim filozofskim reše-
njima, već onim što je najdublje i najtrajnije u njihovom
programu — njihovim shvatanjem da razum i sloboda čine
suštinu ljudske prirode. U duhu humanističke tradicije filo­
zofije prosvećenosti, i sasvim u duhu tradicije klasične ne-
mačke filozofije, Veber stalno ima pred očima ideal slobod­
nog čoveka koji zna šta hoće i koji se oseća odgovornim za
ono što čini. I pored toga što je bio svestan da ljudski život
ima duboke korene u iracionalnoj oblasti i što je sumnjao
u mogućnost održavanja i razvijanja najplemenitijih ljudskih
osobina u svetu koji ide u pravcu sve potpunije racionaliza­
cije društvenog života, Veber je duboko verovao u vrednost
razuma i lične slobode. Po njegovom mišljenju, život koji
nije prožet svešću ο sebi i svetu oko sebe predstavlja običan
prirodni događaj, a čovek koji se prepušta doživljajima i tre­
nutnim osećanjima i koji misli samo radi zadovoljenja svo­
jih sklonosti i strasti ostaje na najnižem, životinjskom nivou.
Ono što Veberovom shvatanju čoveka daje specifičnu boju
i po čemu se ono najviše udaljava od ideala koji je prokla-
movala filozofija prosvećenosti, to je istorijski duh koji kroz
njega provejava. Za razliku od filozofa epohe prosvećenosti,
koji su imali malo razumevanja za istoriju i koji su, štaviše,
nepokolebljivo verovali u postojanje apsolutnih i univerzal­
nih vrednosti koje je mogućno racionalno opravdati, Veber
je sav bio prožet istorijskom svešću. U perspektivi svetske
istorije, koja je dominirala svim njegovim sociološkim pro­
učavanjima, on nije mogao da otkrije ništa trajno i opšte,
ništa što bi bilo apsolutno obavezno za sve ljude. Na podru­
čju vrednosti on je video samo večnu i nepomirljivu borbu
između bogova i demona koji teže da se domognu vlasti nad
čovekovim životom. I upravo zbog toga što je toliko bio ispu­
njen istorijskom svešću i što je dobro znao da u modernom
svetu nema mesta prorocima koji bi autoritativno propisivali
tablicu vrednosti, Veber je sa zabrinutošću, ali i s upadlji­
vom gordošću govorio ο sudbini i dostojanstvu modernog čo­
veka. On je zahtevao od modernog čoveka da smelo pogleda
u lice svom vremenu i da se pomiri sa saznanjem da mir nje­
gove duše nikad ne može biti tako potpun i savršen kao mir
28
ljudi ranijih epoha. U svetu koji je izgubio religiozno oseća-
nje — kaže Veber — čovek može naći veru u svoje ideale
samo u sebi samom. 2
Ali da vidimo najpre malo bliže koji su osnovni elementi
na kojima Veber gradi svoje shvatanje čoveka. Kad kaže da
je čovek racionalno biće, Veber ne misli samo da je čovek
biće koje ume da misli. Jer kad bi bilo drukčije, onda bi sva­
ki čovek, već samim tim što je rođen kao čovek, ostvarivao
suštinu ljudske prirode. Po Veberovom mišljenju, racional­
nost je, u stvari, jedna ljudska mogućnost, i to jedna od naj­
viših mogućnosti. Stoga Veber smatra da je ona u isti mah
krajnji cilj istorijskog čovečanstva. Racionalnost je prvobit­
no data svim ljudima bez razlike, ali ona nalazi svoje ispu­
njenje samo u malom broju pojedinaca. I zahvaljujući tome
što racionalnost shvata samo kao jednu ljudsku mogućnost,
Veber je u stanju da objasni zašto u istoriji ima tako malo
razuma i zašto čovek, uprkos bezumlju u kome živi, nikad ne
može biti lišen svoje ljudskosti.
Prema tome, kad kaže da je čovek racionalno biće, Veber
misli na nešto mnogo dublje. Po njegovom mišljenju, čovek
je obdaren sposobnošću da svesno živi svoj život i da da smi­
sao svetu koji ga okružuje. Pošto ova sposobnost predstavlja
najdublju ljudsku mogućnost, Veber smatra da je čoveku
svojstvena težnja ka racionalnosti. Ali čovek stvarno postaje
racionalno biće tek kad razum postavi kao najviši princip ži­
vota, to jest kad ovlada svešću ο tome šta hoće i može, kad
sebi trajno polaže račun ο krajnjem smislu svog delanja i
kad poštuje jedinstvo i celovitost svoje ličnosti. Osnovna
pretpostavka na kojoj počiva Veberovo uverenje da čovek
može ostvariti svoju najdublju prirodu, svodi se na ovo: za
razliku od svih drugih živih bića, koja su neopozivo potči-
njena prirodnoj nužnosti i koja tupo i nagonski reaguju na
pojave bliže i dalje sredine, čovek je u stanju da se odluči
za život zasnovan na razumu. Ili drugim recima: čovek je u
stanju da probije mehanizam prirodne nužnosti i da se uz­
digne nad životinjskom osnovom svoje egzistencije samo
zbog toga što je slobodan, što je obdaren sposobnošću da se
otrgne od fizičke i psihičke prinude i da svoje pobude i po­
našanje podredi kategorijama sredstvo—cilj.
2
Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftslehre, str. 154, 547.
29
 Karakteristično je da odnos između razuma i slobode Ve-
ber shvata na način koji se bitno razlikuje od shvatanja pro-
svećenosti. Dok je prosvećenost naivno verovala da je razum
uslov slobode i da čovek, da bi bio slobodan, mora biti što
više racionalan, Veber obrće ovaj odnos. On tvrdi da je slo­
boda uslov razuma, i da samo slobodan čovek može postaviti
razum kao najviši princip života. Time što odnos između ra­
zuma i slobode posmatra iz sasvim drukčijeg ugla, Veber
uspeva da izbegne plitki optimizam filozofije prosvećenosti. J
Nasuprot veri da razum predstavlja vrednost po. sebi, on
otkriva iracionalne korene racionalne životne orijentacije. Po
njegovom mišljenju, život zasnovan na razumu ima osnov u
volji, jer je za njegovo ostvarenje neophodno angažovanje či­
tave ličnosti. Drugim recima, Veber tvrdi da se ideal racio­
nalnog načina života ne može dokazati racionalnim sredstvi­
ma. U vrednost i obaveznost ovog ideala može se samo vero-
vati. Što je možda još važnije, ovim obrtanjem odnosa izme­
đu razuma i slobode Veber nalazi čvrst oslonac koji mu omo­
gućuje da mnogo dublje shvati ulogu razuma u modernom
društvu nego što su to učinili filozofi prosvećenosti i mnogi
drugi mislioci koji su pošli njihovim stopama. Umesto da se
spokojno prepusti veri da razum, nauka i opšte obrazovanje
doprinose oslobođenju ljudske ličnosti — a to je upravo ono
što je prosvećenost tako patetički proklamovala — Veber sta­
vlja pod pitanje čitavu modernu civilizaciju baš zato što se
osniva na racionalnim temeljima. Jasnije nego bilo ko drugi
od njegovih savremenika, on uviđa da razum i sloboda ne mo­
raju uvek ići zajedno i da porast racionalnosti ne obezbeđuje
i porast lične slobode. Ali na tome se ovde ne možemo duže
zadržavati. To pitanje ćemo opširnije raspraviti u posebnom
odeljku.
PATOS ETIKE ODGOVORNOSTI
U središtu Veberove filozofske antropologije nalazi se
jedno osobeno etičko shvatanje. Po strogosti koja kroz nje­
ga probija, ovo shvatanje je vrlo blisko stanovištu Kantove
praktičke filozofije. Njegova strogost ogleda se već u tome
3
Uz ovo i dalje, vidi C. Wright Mills, The Sociological Ima­
gination (New York: Oxford University Press, 1959), str. 165—176.
30
što ono postavlja zahteve koji premašuju snage prosečnog
čoveka i kojima čovek može da udovolji samo na vrhunskim
tačkama svog života. Ali ovo shvatanje odiše strogošću još
više po tome što odbacuje svako mešanje dužnosti i osećanja.
Ako se tome još doda da je ono blisko Kantovoj etici i po
tome što kao najviši princip morala proklamuje jedinstvo
racionalnog bića sa samim sobom u svakom mogućnom po­
stupku, onda otpada svaka sumnja da je ovde u pitanju samo
slučajna podudarnost. 4 Ovo shvatanje Veber naziva etikom
odgovornosti i suprotstavlja ga jednom drugom shvatanju
koje naziva etikom čiste volje.s
Veberovo etičko shvatanje teško je izraziti pomoću jedne
proste formule. Ali njegov smisao je vrlo jasan. Najprostije
rečeno, Veber zahteva od čoveka samo jedno: da bude ono
što jeste ili, tačnije, da ostvari svoju ljudskost. Sta to znači,
videćemo odmah.
Pre svega, čovek koji racionalno dela mora znati šta stvar­
no hoće, to jest kakvo je idealno vrednosno značenje njego­
ve volje. Pošto je u svakoj konkretnoj životnoj situaciji izlo­
žen raznovrsnim podsticajima koji njegovoj volji nameću
različita konkretna rešenja, čovek se ne sme olako prepustiti
doživljajima koji ga obuzimaju. Umesto da prihvati prvu mo­
gućnost koja mu se nudi, on mora svesno zauzeti stav prema
stvarnosti. Svaki emotivno-afektivan sadržaj koji nesvesno
ili polusvesno utiče na njegovu volju, čovek mora svesti na
jedan jedinstven idealni imenitelj. Ili drugim recima, on mo­
ra utvrditi na kojim se vrednosnim aksiomima ili posled-
njim vrednosnim principima osniva konkretan cilj za čije bi
ostvarenje hteo da se založi. Ovo je neophodno zbog toga što
je idealno vrednosno značenje konkretnih ciljeva koji se vo­
lji najpre nameću prikriveno i što ovi ciljevi često pate od
unutrašnje protivrečnosti, to jest osnivaju se na različitim
vrednostima koje su međusobno nespojive. Međutim, kao što
u teorijskoj oblasti važi stav logičke protivrečnosti, tako i u
praktičkoj oblasti važi stav emocionalne protivrečnosti: ne
4
Da je Veber poznavao Kantovu filozofiju i da je visoko ce-
nio Kantovo učenje potvrđuje Marianne Weber, Max Weber: Ein
Lebensbild (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Sibeck, 1926), str. 165.
Vidi5 i Henrich Dieter, op. cit., str. 116, 1.
U originalu stoji: »Verantwortungsethik« i »Gesinnungs­
ethik«. Ovaj posljednji izraz može se i drukčije prevesti.
31
 može se u isti mah nešto hteti i ne hteti, ne može se jedna
ista vrednost prihvatati i odbacivati, niti se istovremeno
mogu usvajati dve suprotne vrednosti. 6 Stoga se prva i naj­
preča stvar koju čovek mora resiti sastoji u tome da sebi
razjasni šta stvarno a ne prividno hoće.
Ali to je samo prvi korak. Pošto je utvrdio kakvo je ideal­
no vrednosno značenje njegove volje, čovek mora da ispita
u kakvom odnosu stoji vrednost u pitanju prema drugim
vrednostima s kojima se on kao ličnost identifikuje. Da se ne
bi izgubio u mnoštvu mogućnih vrednosnih orijentacija i da bi
održao jedinstvo svog racionalnog bića, čovek mora biti do-
sledan u izboru između različitih mogućnosti. Bez obzira na
sve ostalo, njega mora krasiti intelektualno poštenje, to jest
on mora biti u stanju da izdrži sve konsekvencije svojih po-
slednjih i najdubljih životnih značenja. Jer život koji se sve-
sno vodi nije ništa drugo nego lanac konkretnih odluka pre­
ko kojih čovek bira svoju vlastitu sudbinu i potvrđuje smi­
sao svog postojanja.
S druge strane, čovek koji racionalno dela mora znati šta
može, to jest koja su sredstva podesna za ostvarenje želje­
nog cilja i kakve posledice, pored eventualnog uspeha, može
izazvati upotreba tih sredstava u konkretnom slučaju. U
ovom drugom pravcu mora se ići zbog toga što je svako de-
lanje uklopljeno u širi splet uzročnih veza i odnosa, tako da
ostvarenje konkretnog cilja zavisi od toga koliko čovek ume
da se koristi poznavanjem ovih veza. S obzirom da svako za­
laganje za ostvarenje izvesnih ciljeva podrazumeva moguć­
nost povrede nekih drugih vrednosti, čovek mora biti načisto
s tim koliki se i kakvi troškovi moraju podneti u konkret­
nom slučaju. Jer samo ako dobro zna u kakvom međusob­
nom odnosu stoje ciljevi, sredstva i propratne posledice, on
može doneti racionalnu odluku.
Veber je bio duboko ubeđen da ovo dvostruko razjašnje­
nje osnovnih pretpostavki racionalnog delanja — u idealno-
vrednosnoj i realno-uzročnoj ravni — može da dovede do že­
ljenih rezultata ili, tačnije, da se u oba slučaja može doći do
pouzdanih rešenja. Moglo bi se čak reći da Veberovo etičko
shvatanje uključuje u sebe postulat objektivnog saznanja
6
Naravno, samo u pogledu smisla. U životu je prividno jedin­
stvo suprotnih vrednosti redovna pojava. Max Weber, op. cit.,
str. 469.
32
stvarnosti. Jer kad stvarnost ne bi bila dostupna razumu,
razjašnjenje smisaonih i stvarnih pretpostavki racionalnog
delanja predstavljalo bi običnu iluziju. U stvari, razjašnjenje
je mogućno baš zbog toga što stvarnost možemo shvatiti i
objasniti. I ukoliko je naše poznavanje stvarnosti potpunije
i pouzdanije, utoliko lakše možemo zadovoljiti onu etičku
potrebu. Samo zahvaljujući znanju kojim raspolaže i samo u
granicama tog znanja, čovek može da se uzdigne do svesti ο
tome šta sve idealno i stvarno znači njegovo ponašanje i za
šta je sve spreman da preuzme odgovornost na sebe. Razma­
tranje ο tome šta se može po pravilu ide zajedno s razma-
tranjem ο tome šta se hoće, ali ih u analitičke svrhe treba
razlikovati. 7
Time smo došli do najvažnije tačke Veberovog etičkog
shvatanja. Po Veberovom mišljenju, čovek koji racionalno
dela mora uzeti na sebe punu odgovornost za sve posledice
svog delanja. On se ne srne zavaravati time da je sa etičkog
stanovišta važno samo kakva je njegova volja, odnosno kakve
su njegove namere i da, prema tome, odgovornost za rđave
posledice koje mogu izazvati njegovi postupci pada na druge
a ne na njega. U stvari, osećanje ljudskog dostojanstva je ne­
razdvojno povezano s osećanjem odgovornosti. Suočen s či­
njenicom da postoji mnoštvo vrednosti i da između njih ne­
ma nikakvog strogo utvrđenog poretka, čovek ne može ostati
ravnodušan prema onome što neposredno ili posredno proiz­
lazi iz njegovog zalaganja za ostvarenje određenog cilja, niti
srne uobraziti da su sve ostale vrednosti samo sredstvo ili
uslov njegovog delanja. Naprotiv, on mora da odmeri težinu
ili relativnu važnost pojedinih vrednosti u konkretnom slu­
čaju i mora da vodi računa ο mogućnim posledicama jednog
određenog postupka ne samo s obzirom na postizanje vlasti­
tog cilja, već i s obzirom na druge vrednosti. Jer čovek odgo­
vara kako za željene tako i za neželjene posledice onoga što
čini.
Za razliku od ovog shvatanja, koje je izrazito relativističko
po karakteru, etika čiste volje apsolutizuje pojedine vredno­
sti. Po ovom drugom shvatanju, čiju neodrživost Veber po-
7
U svom izlaganju Veber nije uvek vodio računa ο ovoj raz­
lici. Vidi Alexander von Schelting, Max Webers Wissenschaftsleh­
re (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1934), str. 19—25.
3 Sociologija Maksa Vebera 33
druge vrednosti, to pitanje nije u stanju da resi nijedna eti­
ka na svetu. Ο tome mora da odluči svaki čovek za sebe, a u
skladu sa svojim pogledom na svet.
S druge strane, ne postoji nikakav jedinstven sistem vred­
nosti koji bi bio obavezan za sve, niti se može dokazati da
svi ljudi bezuslovno treba da teže nekoj određenoj vrednosti.
štaviše, u sferi vrednosti vlada nepomirljiv sukob između
pojedinih elemenata, što znači da se nikad ne može živeti u
harmoniji sa svim vrednostima. Opšte je poznato, naime, da
nešto može biti istinito iako nije ni lepo ni dobro, a od Ničea
nema više nikakve sumnje da nešto može biti sveto ne samo
nezavisno od toga što nije lepo, već baš zbog toga i utoliko
što nije lepo, kao što nešto može biti lepo ne samo nezavi­
sno od toga što nije dobro, već upravo u tome što nije dobro.
Situacija u kojoj se čovek nalazi je tragična do krajnjih gra­
nica mogućnosti. Jer već samim tim što se zalaže za ostva­
renje jedne vrednosti, on neizbežno dolazi u sukob s drugim
vrednostima. ili drugim recima: pošto sfera vrednosti ima
izrazito antagonistički karakter, čovek teško može postići da
sredstva kojima se služi i propratne posledice koje izaziva
budu u skladu sa samom vrednošću koju želi da ostvari. Ovaj
neizbežan sukob kome je čovek izložen u procesu ostvariva­
nja vrednosti, a koji je duboko zasnovan u samoj strukturi
vrednosne sfere, ne može se izgladiti racionalnim putem. Kao
i u prethodnom slučaju, čovek mora sam da se odluči kome
će bogu služiti a kome će okrenuti leđa.
Najzad, ali ne najmanje, etička iracionalnost sveta ogleda
se u tome što je malo ko u stanju da postigne baš ono što
hoće. Pošto je unapred nemogućno do kraja predvideti sve
posledice koje će izazvati zalaganje za izvesne ciljeve, često
može doći do nepodudarnosti između prvobitne namere i
stvarnih rezultata. U krajnjem slučaju, ova nepodudarnost
može uzeti strahovite razmere. Kad ono što je ostvareno ne­
ma nikakve veze, već je, štaviše, sasvim suprotno onome što
se htelo, onda je tragedija ljudske sudbine na vrhuncu. Pozi­
vajući se na istorijsko iskustvo, Veber tvrdi da je apsolutna
nepodudarnost između namere i ostvarenja redovna pojava u
9
oblasti politike. Ali i u drugim oblastima društvene delatno-
sti krajnji rezultat često stoji u paradoksalnom odnosu pre-
9
Max Weber, Gesammelte politische Schriften, str. 437.
36
ma svom prvobitnom značenju. Zbog ove nemoći da ooezbedi
svoje ciljeve od mogućnih izopačenja, čovek lako može doći
na misao da etika čiste volje ima prednost nad etikom odgo­
vornosti. Jer ako se sve ne može do kraja predvideti, nije li
onda bolje služiti jednom idealu iz čistog ubeđenja, radi nje­
ga samog i bez obzira na posledice? Ali Veber zahteva od čo-
veka da hrabro izdrži ovo iskušenje.
FILOZOFSKO-ISTORIJSKA PERSPEKTIVA
Veberovo filozofsko-antropološko shvatanje je najtešnje
povezano s njegovim filozofsko-istorijskim shvatanjem. Kao
i mnogi drugi veliki mislioci prošlog stoleća, Veber polazi od
određene društveno-istorijske situacije, u uverenju da socio­
logija treba da se bavi problemima koje je istorija postavila
na dnevni red, a ne nekim uskostručnim trivijalnostima.
Njega interesuju društvene posledice francuske revolucije ili,
tačnije, poreklo, struktura i tendencije razvitka modernog
kapitalističkog društva koje je izgrađeno na idealima fran­
cuske revolucije. Osnovna tema svih Veberovih socioloških
proučavanja je postojeći društveni poredak, a ne apstraktna
sistematika društvenih oblika van vremena i prostora. Po
Veberovom mišljenju, sociologija ima za predmet jedno odre­
đeno društvo, ono koje danas postoji na Zapadu, a njen za­
datak je da razume to društvo u njegovoj osobenosti i da
objasni kako je došlo do toga da se ono razvije samo na Za­
padu. 1 0 Potpuno u duhu istorijske škole iz koje je potekao,
Veber smatra da je kapitalističko društvo jedna istorijska
kategorija, jedna karika u lancu istorijskog razvitka, jedan
stupanj u istoriji čovečanstva. A po ugledu na svoje učitelje
i druge velike predstavnike društvene misli prošlog stoleća,
10
Max Weber, »Vorbemerkung«, Gesammelte Aufsätze zur Re­
ligionssoziologie, I (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1920),
str. 1—l6. Uz izlaganje u tekstu vidi Siegfried Landshut, Kritik
der Soziologie (München und Leipzig: Duncker und Humblot,
1929), str. 2—,10, 35—38, 61—63, 77—82; Hans Freyer, Soziologie
als Wirklichkeitsw'ssenschaft (Leipzig und Berlin: B. G. Teubner,
1930), str. 1—12, 156—158; Karl Löwith, loc. cit., str. 63—77; Her­
bert Marcuse, Reason and Revolution: Hegel and the Rise of
Social Theory (New York: Oxford University Press, 1941), str.
258—262, 323—329.
37
 U ovoj Veberovoj zastrašujućoj viziji modernog društva
— jednog sveta koji obogaljuje i osakaćuje čoveka i u kome,
prema onoj Ničeovoj (Nietzsche) krilatici koju Veber navodi
na krajnje dramatičnom završetku svoje studije Protestant­
ska etika i duh kapitalizma, ima mesta samo za stručnjake
bez duha i sladokusce bez srca — mogu se otkriti jasni tra­
13
govi Marksovog uticaja . Jer ono preobraćanje sredstava u ci­
ljeve ο kome govori Veber u osnovi izražava istu misao koju
je razvio Marks u svom čuvenom razmatranju ο fetiškom ka­
rakteru robe — da je u modernom svetu čovek pretvoren u
stvar. Sam Veber bio je potpuno svestan srodnosti između
svog i Marksovog stanovišta. U jednom svom predavanju ko­
je nosi naziv Socijalizam on ubedljivo pokazuje kako Markso-
vo otkriće da je u kapitalističkom društvu radnik odvojen od
sredstava rada važi i za druge oblasti društvenog života i
izričito tvrdi da socijalistička formula »vladavina stvari nad
ljudima« znači isto što i njegova formula »vladavina sredsta­
va nad ciljem«.14 Treba još pomenuti da je ovaj paradoksa­
lan istorijski obrt na koji su Marks i Veber uprli prstom,
Georg Zimel uzdigao na stepen apsolutnog filozofskog prin­
cipa 15 . Na širokom filozofskom planu Zimel utvrđuje da je
Marksovo shvatanje ο fetiškom karakteru robe samo poseban
slučaj opšte sudbine svih kulturnih sadržaja, kao što je i
proces specijalizacije, koji demonskom neumoljivošću sve
dublje zahvata sve grane društvene delatnosti, samo poseban
oblik u kome se ispoljava sudbina čitave "kulture: da ono što
čovek stvara i što je namenjeno čoveku, zadobija samostalnu
egzistenciju i potčinjava se imanentnoj logici razvitka. Ili dru­
gim recima: da se svi proizvodi kulture otuđuju od svog iz­
vora i od svog cilja. U ovom razdoru Zimel vidi tragediju
kulture. Jer kultura rađa iz svog krila ono što će je uništiti,
ono što će je lišiti smisla.
13
Ο sociološkom smislu Marksovog shvatania otuđenja opšir­
no govori Vojin Milić, »Ideja otuđenja i savremena sociologija«,
u knjizi: Humanizam i socijalizam, Branko Bošnjak i Rudi Supek
(red.), (Zagreb: Naprijed, 1963), str. 90—106.
14
Max Weber, »Der Sozialismus«, Gesammelte Aufsätze zur So­
ziologie und Sozialpolitik (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck,
1924), str. 498—499, 502.
15
Vidi Georg Simmel, »Der Begriff und die Tragödie der Kul­
tur«, Logos, II (1911), str. 1—25.
40
Razume se, bilo bi preterano tvrditi da je Veberova vizija
društva istovetna s Marksovom vizijom.16 Za razliku od Mark-
sa, koji je optimistički gledao u budućnost, Veber je bio oko-
reli pesimist. Po njegovom mišljenju, epoha bogato i svestra­
no razvijene ljudske ličnosti pripada dalekoj prošlosti i ne
može se više ponoviti, kao što se ne može ponoviti ni zlatno
doba stare Atine. I nasuprot Marksu, koji se zanosio verom
da čovek može izmeniti svet i uspostaviti novo društvo u ko­
me neće biti otuđenih odnosa, Veber je smatrao da se proces
racionalizacije ne može zaustaviti i da čovek nije u stanju da
izmeni ništa. Umesto društvene revolucije, Vebera su intere-
sovale samo mogućnosti u okviru postojećeg poretka. Stoga
se on stalno pita: kako je mogućno obezbediti život dostojan
čoveka u uslovima sveopšteg otuđenja? Ili tačnije: kako čo­
vek, koji je osuđen da živi pod pritiskom moćnog mehanizma
birokratske društvene organizacije i koga podela rada poisto-
većuje s njegovom delimičnom društvenom funkcijom, može
da sačuva svoju slobodu i da uprkos svemu živi kao svesno
i racionalno biće?
Ali dosledno svom naučnom ubeđenju, Veber nigde ne
odgovara na postavljeno pitanje. Kao što nigde nije jasno
izložio svoje filozofske pretpostavke, on je propustio da na­
piše i svoju filozofsku oporuku. Smatrao je da bi time zako­
račio u oblast vrednosti i vrednosnih sudova i da bi na taj
način zbrisao granice između nauke i politike. Možda je sva
veličina i slabost Veberovih socioloških proučavanja baš u
tome što postavljaju krajnje zloslutnu dijagnozu našeg vre­
mena, ali ne preporučuju nikakvu terapiju.
16
Za šire razmatranje odnosa između Vebera i Marksa, vidi
Karl Löwith, loc. cit.
41

III. METODOLOŠKI PROGRAM
INTELEKTUALNO ZALEĐE
Više nego ijedan drugi sociolog pre njega, Veber se živo
interesovao za metodološka pitanja. Na početku druge faze
svog naučnog stvaranja objavio je nekoliko obimnih meto­
doloških rasprava (kojima je nešto kasnije, pored izvesnih
manjih priloga, dodao još dve), a pred samu smrt napisao
je sažet metodološki uvod za svoje glavno delo Privreda i
društvo. Kao i toliki drugi njegovi naučni radovi, možda čak i
više nego ostali, svi Veberovi metodološki napisi nose pečat
provizornosti i nedovršenosti. Mada je kroz čitav drugi period
svog naučnog stvaranja obraćao veliku pažnju na metodološ­
ka pitanja, Veber nigde nije sistematski izložio svoj metodo­
loški program. Utoliko više zapanjuje činjenica da njegovi
mnogobrojni metodološki članci sadrže jedno jedinstveno gle­
dište. Da postojanost Veberovog interesovanja za metodološ­
ka pitanja nije posledica neke njegove urođene sklonosti ka
logičkim i epistemološkim razmatranjima, vidi se po tome što
gotovo svi njegovi radovi iz ove oblasti imaju izrazito pole­
mički karakter. Veber se bavi metodološkim pitanjima prven­
stveno zbog toga da bi kritički ispitao osnovanost vladajućih
gledišta i da bi na taj način osvetlio put vlastitim teorijskim
i istraživačkim zamislima. I baš zbog toga što je Veberovo
metodološko shvatanje poglavito izloženo u polemičkom kon­
tekstu, njega je teško razumeti.
U svojim metodološkim razmatranjima Veber se usredsre-
đuje na osnovna pitanja sociološkog načina prilaženja dru­
štvenoj stvarnosti, a samo uzgred dodiruje pitanja tehnike
sociološkog istraživanja. Ono što njega interesuje nije toliko
istraživačka praksa sociologije koliko filozofski temelji na ko­
jima ona počiva. Ako se tako može reći: Veberovi metodološ­
ki napisi mnogo više otvaraju nove teorijske perspektive, ne-
42
go što nude određena praktična rešenja. čitavo Veberovo bav­
ljenje metodološkim pitanjima proisteklo je iz uverenja da
proučavanje društvene stvarnosti zahteva prethodno logičko
razjašnjenje formalnih i materijalnih pretpostavki od kojih
se u proučavanju mora poći, da u oblasti društvenih nauka
vlada krajnja zbrka u pogledu osnovnih pitanja, i da socio­
logiju tek treba zasnovati kao posebnu društvenu nauku. Uto­
liko je teško složiti se s gledištem da su Veberova metodo­
loška razmatranja bila samo slučajan i usputan posao i da
je Veber, u stvari, gubio dragoceno vreme baveći se pitanjima
za koja nije imao dovoljno razumevanja. 1 Doduše, tačno je
da se Veber nije interesovao za metodologiju radi nje same,
zbog toga što je hteo da izgradi sistematsku teoriju nauke i
naučnog istraživanja. Ali iz toga nipošto ne proizlazi zaklju­
čak da su Veberova metodološka shvatanja sporedan i manje
ili više slučajan proizvod njegove neutoljive žeđi za novim
saznanjima, a najmanje da nemaju nikakve dublje veze s
njegovim sociološkim shvatanjem. U stvari, metodološka raz­
matranja su konstitutivan deo Veberove sociologije. Uprkos
tome što su mnoga njegova konkretna metodološka rešenja
nejasna i problematična, nema nikakve sumnje da Veberova
sociologija umnogom predstavlja dosledno ostvarenje njego­
vog metodološkog programa.
Koliko je Veberovo metodološko shvatanje povezano s nje­
govim filozofskim shvatanjem, koliko je ono prožeto racio-
nalističkim elementima kao i njegovo shvatanje čoveka, po-
kazaćemo u narednim odeljcima. Na ovom mestu treba reći
da je Veberova metodologija u isti mah proizvod jedne sas­
vim određene intelektualne situacije i da se može razumeti
samo ako obratimo pažnju i u ovom drugom pravcu. Jer sa­
mo ako se dobro poznaje širi okvir naučnih i filozofskih stru-
1
Ovo gledište je nedavno izneo Friedrich Η. Tenbruck, »Die
Genesis der Methodologie Max Webers«, Kölner Zeitschrift für
Soziologie und Sozialpsychologie, Xl/4 (1959), str. 573—630. Koli-
ko je to gledište neosnovano, može se videti tek kad se u pojedi-
nostima razmotre Veberova konkretna metodološka rešenja. U
stvari, Veberovo bavljenje metodološkim pitanjima ima korene
u etici odgovornosti. To je dobro primetio Alexander von Schel-
ting, Max Webers Wissenschaftslehre (Tübingen: J. C. Β. Mohr/
Paul Siebeck, 1934), str. 9.
43

janja u Nemačkoj u drugoj polovini prošlog veka, mogu se
izbeći nepotrebne zabune i obezbediti adekvatno tumačenje
Veberovog shvatanja. Naravno, intelektualno zaleđe Vebero-
vog programa ovde možemo samo nagovestiti u najkraćim
crtama. 2
Pre svega, treba imati na umu da je Nemačka oduvek bila
postojbina idealističke filozofije i da je u 19. veku, pod uti-
cajem Kantovih i Hegelovih ideja, najveći broj nemačkih
naučnika smatrao da između prirodnih nauka i onih nauka
koje proučavaju čoveka, društvo i kulturu treba povući oštru
granicu. Manje ili više jasno, naučnici su se slagali u tome
da se u oblasti društvenih proučavanja ne može primeniti
analitički postupak kojim se služe prirodne nauke, da je bes­
misleno nastojati da se postave ma kakvi opšti principi dru­
štvenog života i da je ljudsko delanje mogućno razumeti sa­
mo na osnovu ispitivanja konkretnih, pojedinačnih slučajeva
u njihovoj jedinstvenoj i neponovljivoj istorijskoj određeno­
sti. I što naročito treba naglasiti, pri tom se uzimalo kao ne­
što što se po sebi razume da se zadatak ispitivanja sastoji
samo u tome da otkrije smisaoni osnov ljudskog delanja i,
naročito, da protumači ljudsko delanje sa stanovišta odre­
đene istorijske celine u kojoj pojedinačni događaji nalaze
svoje jedinstvo. U krajnjoj liniji, ovo suprotstavljanje prirod­
nih i društvenih nauka osnivalo se na uverenju da prirodne
nauke imaju bitno teorijski, a društvene nauke bitno istorij-
ski karakter. To se vidi po tome što je istorijski način pri-
laženja neograničeno vladao u nemačkoj ekonomskoj nauci
onog doba i što su pozitivistička stremljenja bila osetno suz­
bijena i u mnogim drugim granama društvenih nauka.
Među nemačkim filozofima koji su u drugoj polovini 19.
veka najviše doprineli učvršćenju idealističke tradicije u dru­
štvenim naukama izuzetno mesto zauzimaju Vilhelm Diltaj
2
Opširniji prikaz, sa podacima ο starijoj literaturi, može se
naći u knjizi: Talcott Parsons, The Structure of Social Action
(Glencoe, 111.: The Free Press, 1949), str. 473—499. Niz zanimljivih
pojedinosti, kao i mnogobrojne podatke ο novijoj literaturi, na­
vodi Friedrich Η. Tenbruck, loc. cit., str. 589—598, 603—614. Za
dublje razumevanje intelektualne situacije u kojoj je Veber stva­
rao vidi i knjigu: Georg Simmel, Die Probleme der Geschichtsphi­
losophie, Fünfte Auflage (München und Leipzig: Duncker und
Humblot, 1923), mada ona ima pretežno sistematski karakter.
44
(W. Dilthey) i Hajnrih Rikert. Shvatanja ove dvojice uživala
su veliki ugled u ondašnjem naučnom svetu, i Veberov meto­
dološki program se u mnogim bitnim tačkama oslanja na
njih. Inače, između Diltajevih i Rikertovih shvatanja postoje
značajne razlike, uprkos tome što im je osnovna orijentacija
zajednička. Po Diltajevom shvatanju, društvene nauke se raz­
likuju od prirodnih nauka kako po predmetu tako i po me­
todu. Dok se prirodne nauke bave činjenicama, društvene
nauke se interesuju za značenja i kulturne vrednosti. I nasu­
prot prirodnim naukama, koje prilaze činjenicama spolja i
nastoje da ih objasne pomoću opštih principa, društvene nau­
ke prilaze svom predmetu iznutra i. nastoje da razumeju sub­
jektivnu stranu ljudskog ponašanja u širem smisaonom kon­
tekstu. Drukčije Rikert. Po njegovom mišljenju, razliku iz­
među prirodnih i društvenih nauka treba tražiti na čisto
epistemološkom planu. Ova razlika se sastoji u tome što je
pravac našeg interesovanja u ovim dvema naučnim oblasti­
ma drukčiji. Kad stvarnosti prilazimo sa prirodnonaučnog
stanovišta, onda se interesujemo za ono što je opšte, za ono
što se ponavlja u svim situacijama određene vrste. Kad stvar­
nosti prilazimo sa kulturno-istorijskog stanovišta, onda se in­
teresujemo za ono što je jedinstveno i neponovljivo s obzi­
rom na izvesne vrednosti kojima se rukovodimo. Prema to­
me, razlika između prirodnih i društvenih nauka nema nikak­
ve veze s prirodom predmeta koji ove nauke proučavaju: pri-
rodnonaučno saznanje, koje teži apstraktnoj opštosti, i kul-
turno-istorijsko saznanje, koje teži konkretnoj pojedinačnosti,
predstavljaju dve podjednako legitimne vrste naučnog saz­
nanja.
Ali to je samo jedna, ma koliko važna, strana intelektualne
situacije u kojoj je Veber stvarao. Koliko god bilo tačno da
su u nemačkoj nauci onoga doba pozitivistička stremljenja
bila potisnuta u pozadinu, pozitivizam ipak nije bio mrtav.
Štaviše, treba reći da je nasuprot idealističkoj tradiciji, koja
je zvanično vladala na nemačkim univerzitetima, tokom dru­
ge polovine 19. veka došlo do snažnog prodora pozitivističkog
duha. Podsticaji koje je Veber dobio sa ove druge strane nisu
ništa manji od onih koje smo maločas pomenuli. To je potreb­
no naglasiti tim pre što sam Veber nije bio dovoljno svestan
45
 svih filozofskih struja kojima je bio zahvaćen 3 ni koliko du­
guje svojim pozitivistički orijentisanim prethodnicima. Krat­
koće radi, ovde ćemo pomenuti samo dva najvažnija momen­
ta koja su doprinela buđenju pozitivističkog duhu u društve­
nim naukama u Nemačkoj u drugoj polovini prošlog veka.
Jedno je pojava Marksovog učenja ili, tačnije, zaoštravanje
situacije u istorijskoj nauci u vezi s Marksovim materijalistič­
kim shvatanjem istorije, a drugo kritika istorijske škole u
nemačkoj ekonomskoj nauci koju je dao Karl Menger u svo­
jim Istraživanjima ο metodu društvenih nauka i, u vezi s tom
kritikom, početak čuvene »borbe oko metoda« između Men-
gera i šmolera (Schmoller).
Pogledajmo najpre koliki je udeo Marksovog shvatanja u
ovom procesu. Važno je uočiti da je Marksovo materijalistič­
ko shvatanje istorije izazvalo duboko nespokojstvo zbog toga
što je nagovestilo nove mogućnosti posmatranja istorijskih
događaja. Nasuprot vladajućem gledištu, po kome je istoričar
trebalo samo da detaljno opiše prošle događaje i odredi nji­
hovo mesto u okviru istorijske epohe kojoj pripadaju, Marks
je udario drugim putem. Mada prvenstveno zaokupljen prou­
čavanjem modernog kapitalističkog društva, on je jasno sta­
vio do znanja da prava istorija leži u mnogo dubljoj ravni od
one kojom se istoričari bave, da je način proizvodnje nepo­
srednog života ključ za razumevanje društveno-istorijskih
zbivanja i da je jedan od najvažnijih i najprečih zadataka
onih nauka koje proučavaju čoveka, društvo i kulturu da utvr­
de zakone istorijskog razvitka. Doduše, Marksovo shvatanje
društvenog razvitka, a pogotovo njegovo uverenje da je bor­
ba klasa osnovna pokretačka snaga ljudske istorije, naišlo je
na oštar otpor i u nezvaničnom taboru nemačke nauke onoga
doba. Ali osnovna ideja da u istoriji vladaju strogi i neumitni
zakoni i da društvenoj stvarnosti treba prići sa apstraktno-
analitičkog stanovišta — koju su pozitivistički orijentisani
mislioci izneli znatno pre Marksa, a kojoj je Marks dao oso-
ben humanistički pečat — bila je prihvaćena s velikim žarom.
3
On je javno priznao samo svoj dug prema Vindelbandu, Zi-
melu, Rikertu, Jaspersu, Gotlu, Huserlu i Lasku. Vidi Max We­
ber, »Die 'Objektivität' sozialwissenschaftlicher und sozialpoli­
tischer Erkenntnis« i »Ueber einige Kategorien der verstenhen-
den Soziologie«, Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftslehre
(Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1922), str. 146, 1. 403, 1.
46
Ta ideja je podstakla mnoge naučnike da traže nove i drukčije
zakone istorijskog razvitka od onih koje je Marks otkrio, ta­
ko da je ubrzo ugledao sveta bezbroj pokušaja da se istorija
objasni pomoću psiholoških, bioloških, demografskih, geo­
grafskih i mnogih drugih prirodnih činilaca. Na taj način je
sukob između idealizma i pozitivizma u društvenim naukama
dostigao kritičnu tačku.
A sad nekoliko reci ο Mengeru i »borbi oko metoda« koju
je izazvala pojava njegove knjige 1883. godine. 4 U pomenutoj
knjizi, Menger je podvrgao oštroj kritici istorijsku školu u
nemačkoj ekonomskoj nauci. Nedvosmisleno pozitivistički ori-
jentisan i naoružan logičkim principima koje je formulisao
Džon Stjuart Mil (John Stuart Mill), Menger je udario u
same temelje ove škole. A to pre svega znači da je stavio
pod pitanje ukorenjenu predrasudu da teoriji i teorijskom
razmatranju nema mesta u društvenim naukama. Jer pome-
nuta škola, koja je nastala kao izdanak nemačke istorijske
škole prava, nije imala nimalo razumevanja za metod anali­
tičke apstrakcije koji je u klasičnoj školi velikih engleskih
ekonomista našao neograničeno polje primene. Ona se uporno
držala shvatanja da su ekonomske pojave nedeljivi deo dru­
štvene stvarnosti i da ih treba proučavati u vezi sa svim osta­
lim pojavama, naravno u perspektivi istorijskog razvoja.
Mengerova je zasluga što se prvi odlučno usprotivio neogra­
ničenoj vladavini istorizma u nemačkoj ekonomskoj nauci.
On je jasno pokazao da istorijski način posmatranja ne iscr­
pljuje sve mogućnosti naučnog posmatranja ekonomskih po­
java. Pored istorijskog pravca, Menger je našao da se u eko­
nomskoj nauci može primeniti i teorijski način posmatranja.
Ovaj poslednji sastoji se u utvrđivanju iskustvenih pravilno­
sti putem indukcije ili postavljanju strogih zakona veštačkim
izdvajanjem ekonomskih činilaca iz složenog spleta društve­
nih činilaca.
Kao što je već rečeno, Mengerov napad na istorijsku ško­
lu izazvao je žive diskusije u nemačkim naučnim krugovima.
Posle oštre recenzije Mengerove knjige, koju je napisao Gu­
stav Smoler, čelnik istorijske škole, rasplamsala se prava bor­
ba koja je trajala gotovo punih pedeset godina i u kojoj je
4
Za bliže upoznavanje ο tome korisno može da posluži i knji-
ga: Werner Sombart, Die drei Nationalökonomien (München und
Leipzig: Duncker und Humblot, 1930).
47
učestvovao veliki broj naučnika. Njen epilog napisao je Lud-
vik Mizes tek 1929. godine. 5 U razvijanju svog metodološkog
programa Veber je, nesumnjivo, stalno imao pred očima Men-
gera i druge učesnike u ovoj borbi, mada treba reći da je nje­
gova kritika idealističke tradicije u društvenim naukama mno­
go dublja i prodornija od Mengerove. Uostalom, ona u isti
mah sadrži i izvesne elemente kritike pozitivističkog shva-
tanja.
OBRAČUN S PROŠLOŠĆU
Pre nego što pređemo na izlaganje Veberovog pozitivnog
programa, navešćemo ukratko osnovne argumente protiv
shvatanja ο korenitoj razlici između prirodnih i društvenih
nauka 6 . Ove argumente Veber je opširno izneo poglavito u
nizu svojih polemičkih članaka Rošer i Knis i logički proble­
mi istorijske ekonomske nauke, ali su oni upotrebljeni i u
programskom članku Objektivnost društvenonaučnog i drust-
venopolitičkog saznanja, kao i u članku Kritičke studije iz ob­
lasti logike kulturno-istorijskih nauka, iako oba poslednja
članka predstavljaju znatan korak napred u pravcu razvijanja
vlastitog metodološkog stanovišta. Veberovi argumenti protiv
radikalnog odvajanja društvenih od prirodnih nauka kreću se
u dva pravca. S jedne strane, Veber pokazuje da objektivna
priroda predmeta kojim se društvene nauke bave ne onemo­
gućuje upotrebu analitičkog postupka niti ugrožava teorijsko
nastojanje u ovoj oblasti. S druge strane, Veber pokazuje da
to što su društvene pojave neposrednije date od prirodnih
pojava i što ih doživljavamo na specifičan način, nema nikak­
vog uticaja na logičku strukturu saznanja u društvenim nau­
kama.
Da vidimo najpre u čemu se sastoji gledište koje metodo­
lošku razliku između prirodnih i društvenih nauka zasniva
na objektivnim svojstvima društvene stvarnosti i kakve razlo­
ge Veber navodi protiv njega. Najprostije rečeno, jezgro ovog
5
Ludwig Mises, »Soziologie und Geschichte: Epilog zum 'Me­
thodenstreit' in der Nationalökonomie«, Archiv für Sozialwissen­
schaft und Sozialpolitik, 61 (1929), str. 465—512.
' U svim bitnim tačkama, izlaganja ο ovom odeljku oslanjaju
se na rezultate do kojih je došao Alexander von Schelting, op.
cit., str. 178—214. Vidi i Talcott Parsons, op. cit., str. 579—591.
48
gledišta je u sledećem: da u društvu nema nikakvih pravil­
nosti koje bi bile nalik na pravilnosti koje vladaju u prirodi,
to jest da u oblasti društvenog delanja nema ničeg što bi bilo
trajno i nepromenljivo, kao što je to slučaj u oblasti prirod­
nog zbivanja, i da zbog toga društvene nauke nemaju šta da
traže na planu opštih pojmova pomoću kojih prirodne nauke
formulišu zakone, opšte principe ili hipoteze ο tim pravilno­
stima. Drugim recima, gledište ο kome je reč smatra da je
društvena stvarnost po svojoj prirodi iraoionalna, i da zbog to­
ga društvene nauke u načelu ne mogu da se ravnaju prema
prirodnim naukama: umesto da teorijski uopštavaju iskustve­
nu građu po ugledu na prirodne nauke, one treba da se bave
proučavanjem pojedinačnih događaja. Jer pošto su opšti poj­
movi racionalni po karakteru (a to se ogleda već u tome što
pomoću njih izdvajamo ono što je zajedničko mnoštvu poje­
dinačnih pojava), opštim pojmovima nema mesta onde gde
nedostaje bitan uslov njihove primene. I ukoldko u društve­
nim naukama uopšte može biti reći ο nastojanju da se obja­
sne pojedinačni događaji, objašnjenje može da se sastoji sa­
mo u otkrivanju veze između određenih događaja i drugih
pojedinačnih događaja koji im vremenski prethode, ali bez
obzira na opšte principe.
Protiv ovog gledišta Veber iznosi nekoliko razloga. On po­
kazuje da se tvrdnja ο iracionalnom karakteru društvene
stvarnosti može shvatiti na više različitih načina i da nijedno
od tih shvatanja ne može da izdrži ozbiljniju kritiku. U svo­
jim člancima uperenim protiv Rošera i Knisa, Veber nalazi
da pomenuto gledište operiše s trostrukim značenjem pojma
iracionalnosti, i redom kritički razmatra svako od njih.
Pre svega, iracionalnost se može shvatiti u smislu nemo­
gućnosti da se na osnovu opštih pravila objasni jedan konk­
retan događaj, odnosno da se predvidi nastupanje nekog bu­
dućeg događaja. Ako se uzme da gledište ο kome je reč usva­
ja ovo značenje iracionalnosti, onda je teško uvideti zašto bi
društvene nauke trebalo suprotstavljati prirodnim naukama.
štaviše, u tom slučaju bilo bi nemogućno izbeći zaključak da
između ljudskog delanja i prirodnog zbivanja nema nikakve
bitne razlike i da se prirodne i društvene nauke nalaze u si­
tuaciji koja je u logičkom pogledu istovetna. Jer nijedna nau­
ka nije u stanju da objasni konkretne pojave u celini, u svim
njihovim mnogobrojnim vidovima i pojedinostima. To je ne-
4 Sociologija Maksa Vebera 49
mogućno zbog toga što je stvarnost heterogeni kontinuum, 7
to jest beskonačan lanac uzroka i posledica koji izmiče saz­
nanju. Za konačan ljudski razum predmet saznanja može biti
samo jedan određen isečak stvarnosti, to jest onaj njen deo
koji nas interesuje, koji je značajan s obzirom na cilj kojim se
rukovodimo. Tako, na primer, prirodne nauke nisu u stanju
da do tančina predvide sve pojedinosti koje nastaju kad oluja
razbije jednu stenu u paramparčad: na osnovu poznatih za­
kona mehanike i podataka kojima raspolažemo pre oluje ne
možemo unapred odrediti tačan broj, oblik i položaj svih ko­
madića 8 . Ali na sreću, to nikog i ne interesuje. Sve što je u
pomenutom primeru mogućno predvideti, to su pojedine stra­
ne konkretnog zbivanja koje potpadaju pod opšte pojmove.
I pošto već i u prirodnim naukama svako objašnjenje i pred­
viđanje ima posla samo s opštim odnosima koji su izdvojeni
iz složenog tkiva konkretnog zbivanja, a nikad s konkretnim
zbivanjem u celini, otpada svaka sumnja u mogućnost predvi­
đanja u oblasti društvenog delanja. Jer svaka vojnička zapo-
vest, svaki krivični zakon, kao i svako obaveštenje koje ljudi
prenose u društvenom saobraćaju računa s tim da će izazvati
određene posledice u svesti onih kojima se obraća, narav­
no ne takve koje bi za sve bile potpuno jednake u svakom
pogledu, ali koje su približno jednake i, što je naročito važ­
no, koje su sasvim dovoljne s obzirom na ciljeve kojima zapo-
vest, zakon ili obaveštenje služi'. Kad to ne bi bilo moguć­
no, to jest kad oficir ne bi bio u stanju da približno predvidi
ponašanje vojnika posle izdavanja zapovesti, kad zakonoda­
vac ne bi unapred znao kako će ljudi shvatiti pojedine od­
redbe krivičnog zakona i kad obaveštenje koje ljudi prenose
jedni drugima ne bi za sve imalo približno jednak smisao,
kako bi onda društveni život uopšte bio mogućan?
' Ovaj izraz potiče od Rikerta. Vidi Heinrich Rickert, Die Gren­
zen der naturwissenschaftlichen Begriffsbildung, Dritte und vier­
te Auflage (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1921), str.
28—29. Iako Veber polazi od Rikertovog shvatanja stvarnosti, on
nigde ne upotrebljava ovaj izraz.
* Max Weber, »Röscher und Knies und die logischen Probleme
der historischen Nationalökonomie«, Gesammelte Aufsätze zur
Wissenschaftslehre (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck 1922),
str. 65.
' Ibidem, str. 64.
50
S druge strane, iracionalnost se može shvatiti u smislu
nemogućnosti da se nešto razume. Po ovom drugom shvata-
nju, osnovna razlika između prirodne i društvene stvarnosti
je u tome što je prirodno zbivanje jasno i razumljivo, a dru­
štveno delanje zagonetno i nerazumljivo. Drugim rečima, ho­
će da se kaže da priroda nema nikakve tajne, dok čovek i
njegovo delanje zadaju velike brige. Prema tome, u ovom dru­
gom slučaju iracionalnost označava nemogućnost da se nađu
unutrašnji razlozi kojima se ljudi rukovode u svom ponaša­
nju, da se razumeju pobude na osnovu kojih oni delaju, da
se otkrije smisao koji oni pridaju svojim postupcima i po­
stupcima drugih ljudi. Nasuprot ovom shvatanju, Veber isti­
če da je ljudsko delanje, u stvari, jedino što možemo razume-
ti. Naročito ukoliko je u pitanju delanje normalnih ljudi a
ne luđaka 1 0 . Ljudsko delanje možemo razumeti zbog toga što
pored svoje spoljašnje, objektivne strane, koja je dostupna
posmatranju, ono ima i unutrašnju, subjektivnu stranu, koja
je dostupna smisaonom tumačenju. Međutim, priroda nam
zauvek mora ostati nerazumljiva. Jer kod prirodnog zbivanja
možemo samo posmatrati spoljašnji tok i, eventualno, otkriti
pravilnosti po kojima se događaji smenjuju, ali ne možemo
prodreti dublje u unutrašnjost samog zbivanja. Doduše, po­
stoji bezbroj antropomorfnih tumačenja prirode, to jest po­
kušaja da se prirodno zbivanje shvati po analogiji s ljud­
skim delanjem, ali takva tumačenja nemaju nikakvu naučnu
vrednost. Kao što se vidi, prirodne nauke nemaju nikakvu
prednost nad društvenim naukama ni u ovom drugom pogle­
du. Čak bi se moglo reći da znatno zaostaju iza njih. Jer kao
i prirodne nauke, društvene nauke mogu da objasne pojave
s područja koje istražuju, to jest da utvrde njihove uzroke,
ali za razliku od prirodnih nauka, one mogu i da ih razumeju,
to jest da otkriju njihovo značenje. U razvijanju svog meto­
dološkog programa Veber se stalno vraća na ovo otkriće da
društvene nauke mogu postići nešto više od prirodnih nau­
11
ka . Po njegovom mišljenju, to bi bio jedini razlog za razli-
10
Ibidem, str. 12, 1. 67.
11
Svestan da se time suprotstavlja čitavoj tradiciji Kontove
pozitivističke sociologije, Veber naziva svoju sociologiju pose­
bnim imenom — »verstehende Soziologie« (to jest, sociologija
koja se bavi razumevanjem a ne samo objašnjavanjem društve­
nog delanja).
4* 51
kovanje društvenih od prirodnih nauka, mada, naravno, ne
i za njihovo suprotstavljanje.
Najzad, po trećem shvatanju, iracionalnost bi trebalo da
stoji u vezi sa slobodom ljudske volje. Smatra se, naime, da
društvene nauke ne mogu da se služe opštim pojmovima i
da je besmisleno tragati za opštim pravilima društvenog ži­
vota zbog toga što je čovek slobodan i uvek može da postupi
i drukčije nego što smera. Na ovaj prigovor Veber odgova­
ra kao i u prethodnom slučaju — obrtanjem oštrice argumen­
ta protiv shvatanja koje se njime želi da dokaže. Po Vebero-
vom mišljenju, sloboda nema nikakve veze s iracionalnim
već s racionalnim postupcima 1 2 . Suprotno onome što navede­
no shvatanje tvrdi, čovek se oseća najslobodnijim onda kad
racionalno dela, to jest kad na osnovu znanja kojim raspo­
laže, a nezavisno od fizičke i psihičke prinude, bira najadek-
vatnija sredstva za postizanje određenog cilja. Samo onda kad
je pod spoljašnjim pritiskom ili pod pritiskom emocionalnih
poriva čovek ne zna šta čini, niti su drugi u stanju da shvate
njegove postupke. Ali takvo delanje, koje je očito iracionalno,
nije ni slobodno. U stvari, slobodno je samo racionalno de­
lanje. Razume se, to ne znači da je racionalno delanje slo­
bodno u metafizičkom smislu, to jest da je bezuzročno ili da
ima osnov u nekoj čistoj volji po sebi, već da je subjektivno
osećanje slobode nerazdvojan pratilac racionalnog delanja. I
pošto odnos sredstvo—cilj nije ništa drugo nego ljudska tran-
spozioija odnosa uzrok—posledica, Veber s pravom zaključuje
da je ljudsko delanje podvrgnuto opštim pravilima i da je
poznavanje tih pravila neophodna pretpostavka racionalnosti.
Kao što se vidi, već ovde, dakle u okviru metodoloških raz­
matranja, javlja se onaj pojam koji je toliko karakterističan
za Veberovu sociologiju — pojam racionalnosti i racionalnog
delanja koji uključuje u sebe odnos sredstvo—cilj.
Pošto je na taj način pokazao da se pozivanjem na objek­
tivna svojstva društvene stvarnosti ne može opravdati teza
ο korenitoj razlici između prirodnih i društvenih nauka, Ve­
ber prelazi na razmatranje u drugom pravcu. Sa isto toliko
pažnje koliko je posvetio kritici ontološkog stanovišta, on
12
Ibidem, str. 45-48, 64—67, 132—137. Vidi i Max Weber,
»Kritische Studien auf dem Gebiet der kulturwissenschaftlichen
Logik«, Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftslehre (Tübingen:
J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1922), str. 226—227.
52
opovrgava gledište ikoje metodološku razliku između prirod­
nih i društvenih nauka pokušava da zasnuje na razlici u na­
činu poimanja prirodnih i društvenih pojava.
Po ovom drugom gledištu, koje se neposredno nadovezuje
na neku od mnogobrojnih varijanti prethodnog gledišta, ap­
straktni pojmovi su sasvim neprikladno sredstvo za sazna­
nje društvenih pojava. Pošto društvene pojave nisu obične
činjenice, već pojave sa značenjima, njih možemo razumeti
samo intuitivnim poniranjem u aktualna duševna stanja ljudi
koji su nosioci smisaonih sadržaja. Prema tome, naučnik ko­
ji se bavi proučavanjem društvene stvarnosti treba da umet-
nički oblikuje doživljaj koji ima i da ga sugeriše svojim čita­
ocima, a ne da stvara sistem apstraktnih pojmova. Protiv
ovog gledišta Veber navodi nekoliko razloga 13 . Pre svega, ovo
gledište greši u tome što pitanje psihološkog porekla sazna­
nja mesa s pitanjem logičkih osnova njegovog važenja. Jer
mada se do novog saznanja, doista, najčešće dolazi intuitiv­
nim putem (i to kako u oblasti društvenih tako i u oblasti
prirodnih nauka), gola intuicija nije u stanju da dokaže ni­
šta: proveravanje osnovanosti jednog saznanja može se spro­
vesti samo pomoću opštih pojmova. Druga, i ne manja zablu­
da ovog gledišta je u tome što brka neposredno iskustvo sa
saznanjem. U stvari, intuitivno doživljavanje nije nikakvo sa­
znanje. Saznanje je uvek diskurzivno i pojmovno, a sastoji se
u selekciji i sistematizaciji elemenata neposrednog iskustva.
Najzad, svojstvo neposredne očiglednosti i izvesnosti koje
obično prati intuitivno poimanje smisaonih sadržaja nema
onaj značaj koji mu se pridaje. Ono je samo jedan element
koji potkrepljuje osnovanost predloženog rešenja, ali ne i
apsolutan dokaz. Intuitivno poimanje može biti tačno, ali mo­
že biti i pogrešno. U tome nema nikakve bitne razlike između
intuicije i čulnog opažanja. I ovo poslednje je očigledno i iz-
vesno u najvećem mogućnom stepenu. Pa ipak, na njega se
ne možemo nekritički osloniti. Ono podleže proveravanju s
obzirom na teorijsko saznanje kojim raspolažemo. Utoliko,
ni intuitivno poimanje smisaonih sadržaja ne može izbeći_
proveru pomoću opštih pojmova i teorijskih principa.
13
Kritici intuicionističkog stanovišta Veber je posvetio gotovo
čitav treći deo svoje rasprave protiv Rošera i Knisa (loc. cit., str.
105—137).
53
 Ostavljajući po strani mnoge druge pojedinosti koje bi u
okviru šireg razmatranja metodoloških pitanja svakako tre­
balo uzeti u obzir 14 , na kraju ovog odeljka valja naglasiti da
se Veberov obračun s prošlošću ne sastoji samo u kritici ide­
alističke tradicije u društvenim naukama. Isto tako, bilo bi
neumesno zaključiti da je svoju kritiku istorijske škole Ve-
ber doveo do kraja i da nije ostavio nimalo mesta sumnji u
metodološko jedinstvo prirodnih i društvenih nauka. U stva­
ri, Veberova kritika idealizma ne podrazumeva bezrezervno
prihvatanje pozitivističkog programa 1 5 . U svojim metodološ­
kim člancima Veber na nekoliko mesta izričito tvrdi da se
stvarnost ne može deduktivno izvesti iz opštih principa (što,
u stvari, predstavlja napad na jednu od osnovnih tačaka svih
varijanti pozitivizma) i da krajnji cilj prirodnih i društvenih
nauka nije i ne može biti isti. Za razliku od prirodnih nauka,
čiji se krajnji cilj sastoji u postavljanju mreže apstraktnih
pojmova i utvrđivanju opštih pravila zbivanja, društvene nau­
ke imaju za zadatak da objasne postojeću društvenu stvar­
nost u njenoj osobenosti i da protumače tu stvarnost s ob­
zirom na kulturno značenje koje ima. U tom cilju, društvene
nauke moraju da stvore odgovarajući kategorijalni aparat,
to jest sistem opštih pojmova i pravila, jer bez njega ne mo­
gu postići cilj kome teže. Ali pri tom treba imati na umu da
je ovaj kategorijalni aparat obično pomoćno sredstvo, to jest
sredstvo za dolaženje do novih saznanja ο konkretnim poje­
dinačnim događajima, a ne cilj za sebe. On nema nikakvu
samostalnu vrednost, a najmanje bi trebalo misliti da mu pri­
pada onako istaknuto mesto u sistemu društvenonaučnog sa­
znanja koje ima teorija u sistemu prirodnonaučnog saznanja.
U sledećem odeljku razmotrićemo malo šire logičke posledi-
ce ove Veberove nedoslednosti.
PRIRODA I ZADACI SOCIOLOGIJE
Nezadovoljan tuđim shvatanjima, Veber nije stao na pola
puta. Kao što je to uvek slučaj kad je u pitanju velika i sna­
žna ličnost, kritika prethodnika je povod i podstrek za dalji
14
Vidi Alexander von Schelting, op. cit., str. 214—247.
15
Ο tome opširno govori Friedrich Η. Tenbruck, loc. cit., na­
ročito str. 589—598.
54
rad, a ne izraz sumnje i razočaranja. U članku Objektivnost
društvenonaučnog i društvenopolitičkog saznanja, koji je ob­
javljen 1904. godine, Veber ide korak dalje. Preuzevši dužnost
urednika časopisa Arhiv za društvene nauke i društvenu po­
litiku, on se oseća pobuđenim da iznova odredi lik i smernice
časopisa i da u isti mah iznese svoje načelno uverenje ο pri­
rodi i zadacima sociologije. Svi kasniji Veberovi radovi iz ob­
lasti metodologije kreću se utrvenim stazama: u njima se sa­
mo dalje razvija i upotpunjava stanovište koje je u ovom
članku proklamovano. Ali i pored sve opširnosti i temeljnosti
kojima se odlikuje njegovo programsko izlaganje, Veberova
argumentacija je daleko od toga da zadovoljava zahteve logič­
ke strogosti. U pomenutom članku, a isto važi i za članke koji
su posle njega napisani, Veber je blistav, dubok i oštrouman,
ali i težak, nerazumljiv i protivrečan. U celini uzev, njegovo
shvatanje ο prirodi i zadacima sociologije predstavlja meša-
vinu tačnih, pogrešnih i irelevantnih zapažanja. U ovom odelj-
ku razmotrićemo samo jedno, ključno pitanje Veberove me­
todologije, dok će ο ostalim pitanjima biti reci u narednim
odeljcima.
Da bi se bolje shvatile osnovne tačke Veberovog metodo­
loškog programa, treba najpre pokazati koji su opšti ontolo­
ški i epistemološki principi ugrađeni u njegove temelje. Sam
Veber se malo zadržavao na ovim pitanjima. Smatrao je da
su ona dovoljno obrađena u filozofskim delima njegovih sav-
remenika i da on ne bi imao šta da doda onome što su rekli
Vindelband (Windelband), Zimel i Rikert. Naročito ovaj po-
slednji. Svoj zadatak Veber je video samo u tome da pokaže
kako se Rikertova filozofska shvatanja mogu upotrebiti u me­
todološkom kontekstu. S obzirom da Rikertovo stanovište pa­
ti od poznatih ograničenosti Kantovog transcendentalnog ide­
alizma, pravo je čudo kako je Veber uopšte uspeo da po­
stavi nekoliko metodoloških principa od trajnog značaja. Ob­
jašnjenje bi, verovatno, trebalo tražiti u njegovoj prvobitnoj
kritičko-realističkoj i duboko pozitivističkoj inspiraciji. Ali
to što Veberov metodološki program sadrži toliko problema­
tičnih i neprihvatljivih rešenja, možemo objasniti samo time
što se on tako uporno držao Rikertovih shvatanja.
Veberovo shvatanje nauke i naučne delatnosti podrazume-
va jedno specifično shvatanje stvarnosti. Zajedno s Rikertom,
Veber tvrdi da je stvarnost heterogeni kontinuum, to jest ne-
55
 16
pregledno i raznoliko mnoštvo pojava. U onom vidu u kome
nam se neposredno pokazuje, stvarnost je beskonačan lanac
uzroka i posledica. U njoj je sve međusobno povezano i ispre­
pleteno do te mere, da nigde nema ni kraja ni početka. Cak
i jedan majušan prostorno-vremenski isečak stvarnosti sadrži
pravo obilje sastavnih elemenata koji su povezani mnogostru­
kim vezama kako s onim što im prethodi tako i s onim što
dolazi iza njih. A to znači da je stvarnost i intenzivna a ne
samo ekstenzivna beskonačnost. Zbog toga što ima svojstvo
heterogenog kontinuuma, stvarnost nikad ne možemo shvatiti
u potpunosti; krajnji rezultat takvog pokušaja bio bi besmi­
slen haos sudova ο nebrojenim pojedinačnim posmatranjima.
Po sebi se razume da ovo shvatanje uzima stvarnost u naj­
širem smislu: stvarnost obuhvata sve što može biti predmet
neposrednog iskustva. Kad kaže da je stvarnost heterogeni
kontinuum, Veber ne pravi nikakvu razliku između prirodne
i društvene stvarnosti. Sve što je neposredno dato, bilo da je
u pitanju prirodno ili društveno iskustvo, ima svojstvo eksten­
zivne ili intenzivne beskonačnosti.;I još nešto, Veber ne osta­
vlja mesta sumnji da ovo shvatanje ima ontološko značenje.
Stvarnost je heterogeni kontinuum bez obzira na subjekta ko­
ji je saznaje. Beskonačna raznovrsnost je njeno objektivno
svojstvo. Naučno saznanje stvarnosti je mogućno samo uko­
liko se apstrahuje od ovog njenog svojstva. Ili drugim reci­
ma: nauka je u stanju da sazna samo jedan ograničeni deo
onoga što uzima za predmet svog proučavanja, onaj deo koji
je bitan s obzirom na stanovište kojim se naučnik rukovodi,
koji je vredan pažnje s obzirom na pravac njegovog intereso-
vanja 17 . Zbog toga je naučno saznanje uvek apstraktno i jed­
nostrano. Ono nikad ne zahvata stvarnost u celini, već samo
delimično. I pri tom treba znati da sama stvarnost ne govori
ništa ο tome šta je u njoj vredno i važno saznati. Kriterijume
izbora nauka mora da stvori sama i da ih tako reći spolja na­
metne stvarnosti.
Kao što se vidi, Veber je, povodeći se za Rikertom, u pot­
punosti usvojio stanovište transcendentalnog idealizma. Sas-
16
Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftslehre, str. 171.
17
Ibidem, str. 178. Vidi i Heinrich Rickert, op. cit., naročito
str. 257. Za dalje pojedinosti o tome, vidi Henrich Dieter, Die
Einheit der Wissenschaftslehre Max Webers (Tübingen: J. C. B.
Mohr/Paul Siebeck, 1952), str. 25—35.
56
vim u skladu s Kantovim učenjem, on smatra da je stvarnost
jedna amorfna i nepregledna masa koju tek čovek uobličava
svojom delatnošću.. Jedva je potrebno reći da bi danas malo
ko mogao da prihvati ovakvo gledište. Naravno, to ne znači
da je Veber grešio u svemu što je mislio ο prirodi stvarnosti
i naučnog saznanja. Jer stvarnost je, doista, neiscrpna u svo­
joj raznolikosti i bogatstvu, a naučno saznanje nema nikakve
veze s pasivnim preslikavanjem stvarnosti onakve kakva po­
stoji nezavisno od nas. Kao i znanje kojim raspolaže zdrav
razum ili narodna mudrost, naučno saznanje je stvaralačka
delatnost koja se sastoji u pojmovnoj obradi iskustvenih po­
dataka pomoću širih teorijskih principa. Ali Veber je previ-
deo dve stvari. Prvo, da stvarnost koju neposredno doživlja­
vamo i u kojoj neposredno živimo nije nikakvo haotično mno­
štvo besmislenih pojedinosti, već jedna složena celina u ko­
joj postoje određeni strukturni odnosi nezavisno od subjekta
saznanja. I drugo, da naučna delatnost nije nikakvo proiz­
voljno uobličavanje iskustvenog materijala koji nam stoji na
raspolaganju, već istraživanje objektivno postojećih veza i od­
nosa. Međutim, pošto je pošao od pogrešnih ontoloških i epi­
stemoloških pretpostavki, Veber nije imao drugog izlaza ne­
go da prihvati i Rikertovo shvatanje da se razlika između pri­
rodnih i društvenih nauka svodi na razliku u načinu prilaže-
nja stvarnosti: prirodne nauke uspevaju da savladaju nepre­
glednu raznovrsnost stvarnosti na taj način što se interesuju
za ono što je opšte, što se uvek ponavlja, dok društvene nau­
ke postižu isti cilj na taj način što se interesuju za pojedi­
načne pojave koje stoje u vezi s nekim vrednostima.
U okviru ovog razlikovanja između prirodnih i društvenih
nauka Veber određuje prirodu i zadatke sociologije. Po nje­
govom mišljenju, Ip'olazna tačka sociološkog interesovanja je
18
postojeća društvena stvarnost . Kao i sve druge društvene
nauke, sociologija ima kulturno-istorijski karakter i njen za­
datak je da razume postojeće društvo u njegovoj osobenosti,
da objasni mehanizam njegovog nastanka i održavanja i da
naznači perspektive njegovog daljeg razvitka. Doduše, ovu
18
Ibidem, str. 178. Uz ovo i dalje, vidi Siegfried Landshut,
Kritik der Soziologie (München und Leipzig: Duncker und Hum-
blot, 1929), str. 2—10, 35—38, 61—63. Slično i Hans Freyer, Sozio­
logie als Wirklichkeitswissenschaft (Leipzig und Berlin: B. G,
Teubner, 1930), str. 148, 158.
57
odredbu o prirodi i zadacima sociologije Veber je kasnije de-
limično izmenio utoliko što je apstraktnu kategoriju društve­
nog delanja stavio u središte sociološkog razmatranja". Ali
ova izmena, mada pokazuje izvesno pomeranje u pravcu ap-
straktnc-analitičkog tretiranja socioloških problema, ne zna­
či i napuštanje prvobitnog stanovišta. Ona samo bliže odre­
đuje Veberovo uverenje da iza svih složenih društvenih obli­
ka koje sociologija hoće da razume i objasni stoji čovek kao
nosilac smisaono orijentisanog delanja. Ali ο tome malo ka­
snije.
Kad je reč ο Veberovom shvatanju odnosa između prirod­
nih i društvenih nauka, treba najpre podsetiti na jednu važnu
okolnost. Time što je sociologiju shvatio kao kulturno-istorij-
sku nauku i stavio joj u zadatak da proučava društvene i kul­
turne pojave u njihovoj osobenosti, Veber je, nesumnjivo, bio
dosledan svom osnovnom filozofsko-istorijskom ubeđenju.
Kao što smo ranije već videli, osnovni pokretač svih njego­
vih naučnih interesovanja bila je težnja da shvati i objasni
moderno kapitalističko društvo, dakle jedan određen društve-
no-ekonomski sistem koji je nastao i razvio se u zapadnoj
Evropi i Americi, a koji se bitno razlikuje od svih drugih
društveno-ekonomskih sistema koji su postojali i postoje u
drugim delovima sveta. I pošto su sve osnovne društvene nau­
ke za koje se u ono doba znalo imale bar koliko-toliko odre­
đen predmet proučavanja, a nijedna se nije bavila proučava­
njem postojećeg poretka kao globalnog društvenog oblika,
Veber je smatrao da se sociologija mora prihvatiti ovog po­
sla. Nasuprot prvim pobornicima formalističkog pravca u so­
ciologiji, koji su već u njegovo doba počeli da izgrađuju ap­
straktnu mrežu društvenih oblika van vremena i prostora,
Veber je imao pred očima istorijsku misiju sociologije. On
je dobro znao da su svi veliki protagonisti sociološke misli u
19. veku nastojali da sociologiju konstituišu kao nauku ο mo­
dernom kapitalističkom društvu. Podstaknuti čuvenom Hege-
lovom izjavom da je u društvu koje je stvoreno na idealima
francuske revolucije čovečanstvo dostiglo stupanj zrelosti,
predstavnici najstarije sociološke generacije bili su jednodu­
šni u tome da je sociologija duhovni korelat postojeće društ-
19
M . W e b e r
- Wirtschaft und Gesellschaft (Tübingen: J. C. Β.
Mohr/Paul Siebeck, 1921), str. 1.
58
vene stvarnosti 2 0 . Oni su verovali da je posle Hegelove smrti
najzad došlo vreme da se filozofija, koja metafizičke princi­
pe uzdiže iznad stvarnosti i koja društvo i državu tumači po­
moću ideje slobode, zameni sociologijom, to jest jednom
iskustvenom naukom koja će se držati samo činjenica i koja
će proučavati ljudsko društvo sa stanovišta objektivne nuž­
nosti. I doista, od Sen-Simona (Saint-Simon) i Konta, pa sve
do Marksa i Lorenca fon štajna (L. v. Stein), sociologija je
bila zaokupljena samo jednim pitanjem — njeno glavno i
jedino polje interesovanja bilo je pitanje porekla, strukture
i tendencija razvitka modernog društva u zapadnoj Evropi.
Ali mada je Veberovo shvatanje sociologije kao kulturno-
-istorijske nauke razumljivo s obzirom na filozofsko-istorijsko
stanovište kojim se rukovodio, njegovo shvatanje ο prirodi
stvarnosti i naučnog saznanja nema nikakvog opravdanja.
Čudno je, naime, da je čovek koga je toliko uznemiravao pro­
ces racionalizacije modernog društva, dakle jedno karakteri­
stično svojstvo same društvene stvarnosti, uopšte mogao da
nađe intiman pristup Kantovom učenju, koje stvarnost svodi
na bezobličnu masu, a naučniku dodeljuje ulogu tvorca svega
što je u njoj značajno i vredno istražiti. U stvari, moderno
društvo nije nikakva nerazumljiva gomila pojedinosti, već je­
dan određen društveno-ekonomski poredak koji nameće niz
objektivnih zahteva i ograničenja s kojima se svakodnev­
no suočava svaki pojedinac koji u njemu živi, svejedno
da li takvo suočavanje za njega znači nešto poželjno i prihva­
tljivo ili nešto neprijatno i nepodnošljivo. Prema tome, zada­
tak sociologije ne može biti u tome da stvori kriterijume po­
moću kojih će proizvoljno odrediti šta je važno i vredno znati
ο kapitalističkom društvu, već da otkrije najvažnije struktur­
ne odnose koji postoje u samom društvu. Ili, drugim recima,
ako sociologija uopšte hoće da se bavi proučavanjem društve­
ne stvarnosti, onda ona mora da se usredsredi na ono što je
bitno u njoj, nezavisno od svih subjektivnih kriterijuma. Ko­
liko god bilo tačno da naučni problemi imaju smisla samo u
20
Tako i Hans Freyer, op. cit., str. 1—12. Uz izlaganje u tekstu
vidi i Herbert Marcuse, Reason and Revolution: Hegel and the
Rise of Social Theory (New York: Oxford University Press, 1941),
str. 258—262, 323—329, i Barrington Moore, Jr., »Strategy in Social
Science«, Political Power and Social Theory (Cambridge, Mass.:
Harvard University Press, 1958), str. 1ll—125.
59
 okviru nekog šireg pojmovno-teorijskog konteksta, 2 1 ne ma­
nje je tačno i to da naučni pojmovi i teorije upućuju na
stvarne odnose zavisnosti koji vladaju u svetu oko nas 2 2 . Čak
bi se moglo reći da su naučni problemi utoliko značajniji uko­
liko više zadiru u strukturu same stvarnosti. Ovo važi za sve
nauke bez izuzetka. A što se tiče sociologije, to je, očigledno.
uslov bez koga se ne može. Uostalom, Veberova sociologija
najbolje pokazuje da su značajni naučni problemi nerazdvoj­
no povezani s problemima koje nameće određena društveno-
istorijska situacija.
Vratimo se sad na pitanje odnosa između prirodnih i dru­
štvenih nauka. Videli smo već da je Veber pošao od pogre­
šnog shvatanja da nauka spolja nameće stvarnosti određene
kriterijume, i da je razliku između prirodnih i društvenih
nauka tražio u razlici između kriterijuma kojima se ove
nauke služe. Po njegovom mišljenju, prirodne nauke se inte­
resu ju za opšta svojstva i opšte odnose između pojava, dok
se društvene nauke interesuju za pojedinačne događaje i
konkretne uzročne veze između njih. Prema tome, zaključio
je Veber,23 krajnji cilj kome prirodne nauke teže bitno se
razlikuje od krajnjeg cilja društvenih nauka. Kod onih prvih,
cilj je da se stvori sistem opštih pravila (zakona) koje je
mogućno primeniti bez ikakvih ograničenja; kod ovih po-
slednjih, cilj je da se shvate pojedinačni događaji. Drugim
recima, prirodne i društvene nauke se razlikuju po tome što
imaju različit odnos prema pojedinačnim događajima, od­
nosno prema opštim pravilima. Kod onih prvih, pojedinačno
je interesantno samo kao slučaj opšteg pravila; kod ovih po-
slednjih, opšte pravilo je interesantno samo ukoliko može da
posluži za objašnjenje pojedinačnog događaja.
Nasuprot Veberu, treba reći da se razlika koju on poku­
šava da povuče nipošto ne podudara s razlikom između pri­
rodnih i društvenih nauka. U stvari, ovde je reč ο razlici iz­
među teorijskog i istorijskog načina posmatranja koja pod­
jednako zadire u oblast prirodnih i društvenih nauka. Ima
prirodnih nauka koje su izrazito istorijske po karakteru (na
21
Kako to Veber izričito kaže u svom članku ο objektivnosti
društvenonaučnog
22
saznanja (loc. cit., str. 166).
Nasuprot Veberu, to je dobro istakao Siegfried Landshut,
op. 23cit., str. 7. Drukčije Dieter Henrich, op. cit., str. 18—20.
Ibidem, str. 214.
60
primer, geologija i meteorologija), a ima društvenih nauka
koje su nedvosmisleno teorijski usmerene (na primer, eko­
nomija i politika). Izgleda da je tokom vremena i sam Veber
sve više uviđao da se sociologija ne može izjednačiti s istori-
jom. Mada ga interesovanje za postojeće kapitalističko dru­
štvo nikad nije napuštalo, on je postepeno otkrivao da se bez
teorijskog mišljenja ne može postići ništa, č a k je u svom
poslednjem metodološkom napisu izričito suprotstavio socio­
logiju istoriji. 24 Ali Veber nigde nije objasnio u kakvom od­
nosu stoji njegovo novo shvatanje, po kome sociologija ima
za zadatak da stvori tipske pojmove i postavi opšta pravila
zbivanja, prema njegovom osnovnom uverenju da je sociolo­
gija kulturno-istorijska nauka. Znači li to da je on naknadno
hteo samo da skrene pažnju na važnost samostalnog razvija­
nja i usavršavanja pojmovno-teorijske mreže kao pomoćnog
sredstva sociološke analize ili je u okviru njegovog novog
shvatanja ovo pomoćno sredstvo najzad dobilo status kraj­
njeg cilja? Sudeći po svemu što je Veber pružio u svom po­
slednjem delu Privreda i društvo, izgleda da je mnogo boJje
prihvatiti onu prvu mogućnost.
Ovaj zaključak se može potkrepiti i time što je Veber do
kraja bio privržen Rikertovom shvatanju da je »odnos prema
vrednostima« (Wertbeziehung) osnovni kriterijum kojim se
rukovode društvene nauke. Po Veberovom mišljenju, dru­
štvene nauke uspevaju da savladaju nepreglednu raznolikost
stvarnosti na taj način što izdvajaju one pojave koje su rele­
vantne s obzirom na izvesne vrednosti. Istina, unapred nije
jasno koje vrednosti Veber ima na umu. Jednom su to »naše«
vrednosti, drugi put »vrednosti koje važe u sredini koja se
proučava«, treći put »univerzalne« vrednosti. Ali tu nam
može pomoći ono što smo već utvrdili u jednom ranijem
odeljku. Pošto je Veber bio duboko ubeđen da postoji više
mogućnih vrednosti sistema i da u sferi vrednosti nema ni­
čeg što bi bilo trajno i opšteobavezno, biće da je on smatrao
da se u proučavanju može poći od bilo kojih vrednosti. I
upravo zbog toga što vrednosti koje služe kao rukovodni
principi svakog proučavanja u oblasti društvenih nauka mo­
gu biti različite, Veber je smatrao da društvene nauke znatno
zaostaju iza prirodnih nauka u pogledu objektivnosti posti-
24
Wirtschaft und Gesellschaft, str. 9.
61
gnutih rezultata. 2 5 Dok prirodne nauke opravdano računaju
s tim da je interesovanje za opšte veze i odnose između po­
java postojano bez obzira na vreme i mesto — jer poznava­
nje tih veza i odnosa doprinosi povećavanju ljudske moći nad
prirodom — d r u š t v e n e nauke ne mogu da se pozovu na to da
je kriterijum kojim se rukovode opšteprihvatljiv. Jer s pro-
menom društvene sredine i istorijske epohe menjaju se i
vrednosti.
Naravno, bilo bi pogrešno zaključiti da je ovim shvata-
njem Veber sankcionisao princip relativizma u društvenim
naukama. Neverovanje u mogućnost objektivne naučne isti­
ne na području društvenih proučavanja nije krajnji smisao
njegovog priklanjanja idealističkom stanovištu. 26 Kad kaže da
saznanje koje pružaju društvene nauke ne može biti objektiv­
no u onom smislu u kome je prirodnonaučno saznanje objek­
tivno po karakteru, Veber, u stvari, misli na nešto drugo.
Time hoće da kaže samo da je stepen zainteresovanosti za re­
zultate društvenih nauka po pravilu manji nego što je to slu­
čaj kad su u pitanju rezultati prirodnih nauka. Pošto se dru­
štvena stvarnost ne može saznati drukčije nego izdvajanjem
njenih pojedinih strana s obzirom na izvesne vrednosti, pred­
loženo objašnjenje, očigledno, ne može zadovoljiti sve. Ne
zbog toga što bi bilo nemogućno oceniti da li je ono što se
tvrdi osnovano ili nije — jer kad je istraživanje tačno spro-
vedeno, objašnjenje mora biti istinito, to jest ono mora va­
žiti za sve koji istinu hoće — već zbog toga što svi nisu pod­
jednako zainteresovani za onaj ugao posmatranja koji je na­
učnik izabrao. Drugim recima, Veber tvrdi da u oblasti dru­
štvenih nauka postoji mnoštvo manje ili više prikladnih kri-
terijuma kojima se možemo rukovoditi, tako da naučno pro­
učavanje društvene stvarnosti u izvesnom smislu uvek ostaje
subjektivno obojeno: naučnik proučava onaj aspekt društve­
ne stvarnosti koji ga interesuje. Inače, kad je predmet pro­
učavanja određen s obzirom na neko vrednosno stanovište,
onda se uzročne veze između pojava koje nas interesuju i
drugih pojava mogu utvrditi nezavisno od bilo kojih vredno-
snih kriterijuma, izuzev kriterij uma naučne istine.
25
Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftslehre, str. 184.
26
Bliže o tome, vidi Talcott Parsons, op. cit., str. 594—601.
62
U uverenju da se ne može naći nikakva čvrsta tačka od
koje treba poći prilikom proučavanja društvene stvarnosti,
Veber je, u stvari, stavio pod pitanje mogućnost kumulativ-
nog razvoja u društvenim naukama. On je smatrao 2 7 da dru­
štvene nauke nikad ne mogu stvoriti zatvoren i sveobuhvatan
sistem pojmova koji bi bio prihvatljiv u opšteljudskim raz-
merama. Niti to može biti cilj kome ove nauke treba da teže.
Štaviše, jedan takav kategorijalni aparat koji bi definitivno
određivao oblast i probleme kojima društvene nauke treba
da se bave, predstavljao bi nešto po sebi besmisleno. Pola­
zna tačka u društvenim naukama zauvek mora ostati pro-
menljiva, sve dok kineska ukočenost duhovnog života ne od-
vikne ljude od toga da stalno postavljaju nova pitanja uvek
neiscrpnoj stvarnosti koja ih okružuje. 28 Prema tome, u dru­
štvenim naukama se stalno moraju smenjivati različita i če­
sto disparatna stanovišta pod kojima stvarnost za nas posta­
je značajna u kulturnom pogledu. Otuda prethodni rezultati
društvenih proučavanja malo mogu da posluže kao podsti-
caj za nova i viša dostignuća. Za razliku od prirodnih nauka,
saznanje u društvenim naukama je mnogo više podložno ko­
lebanju; ono je neizbežno privremeno, nedovršeno i hipote-
tičko. Nema sumnje da se ovaj zaključak u potpunosti slaže
sa shvatanjem da sama društvena stvarnost ne govori ništa
ο tome šta je u njoj važno i vredno ispitati, već da ο tome
odlučuje naučnik služeći se izvesnim vrednosnim kriteriju-
mom. Ali taj zaključak je isto toliko promašen kao i shvata-
nje na kome počiva.
U vezi s Veberovim shvatanjem odnosa između prirodnih
i društvenih nauka treba reći nešto više i ο jednom pitanju
koje smo maločas dodirnuli, a koje upućuje na jednu vrlo
važnu tačku njegovog metodološkog programa. U pitanju je,
naravno, Veberovo uvažavanje osnovne dogme pozitivističkog
shvatanja nauke. Uprkos tome što je kulturne vrednosti shva­
tio kao rukovodne principe naučnog proučavanja društvene
stvarnosti i, utoliko, proglasio ih regulativnim idejama, Veber
je bio jedan od najvatrenijih pobornika shvatanja ο vredno-
U maločas pomenutom članku, loc. cit., str. 184.
27
28
Ibidem, str. 184.
63
snoj neutralnosti društvenih nauka. Po njegovom mišljenju,
vrednosti služe kao kriterijumi pomoću kojih se određuje
predmet proučavanja, one upućuju naše interesovanje u od­
ređenom pravcu i pokazuju koje aspekte društvene stvarno­
sti treba proučiti. I to je sve. Time se njihova uloga završa­
va. Operacija dovođenja u vezu s vrednostima, pomoću koje
se, u stvari, određuje polazna tačka istraživanja, nema nika­
kve veze s vrednosnim procenjivanjem. U društvenim nauka-
ma nema mesta vrednosnim sudovima. 29 Zadatak ovih nauka
je da opišu i objasne stvarnost, a ne da ocene koliko je ona
u skladu s nekim idealom. U tom pogledu nema nikakve raz­
like između prirodnih i društvenih nauka. Kao i prirodne
nauke, društvene nauke se moraju držati onoga što jeste i
prepustiti filozofiji da raspravlja o tome šta treba da bude.
Ovo ograničenje Veber uvodi zbog toga što smatra da u sferi
vrednosti postoji nepomirljiv sukob između pojedinih eleme­
nata i da je pluralizam krajnjih smisaonih orijentacija pre­
ma svetu praoinjenica istorijskog iskustva. Razume se, Veber
ne tvrdi da nauka nema šta da traži na području vrednosti
i da treba da se zaustavi pred njima. U stvari, objektivna
kritika vrednosti i vrednosnih sistema je jedan od vrlo va­
žnih zadataka koji se postavlja pred društvene nauke. Ali
nauka nije u stanju da dokaže osnovanost nijednog vredno-
snog sistema niti pogleda na svet koji se na njemu osniva.
Nauka može samo da pomogne čoveku da otkrije šta stvarno
hoće, to jest kakvo je idealno vrednosno značenje njegove
volje, i šta može, to jest kakva su sredstva podesna za ostva­
renje željenog cilja i kakve posledice, pored eventualnog
uspeha, može izazvati upotreba tih sredstava u konkretnom
slučaju. Sve ostalo je stvar filozofskog razmatranja i, narav­
no, moralne odluke.
29
Svoje shvatanje Veber je izložio na mnogim mestima, a na­
ročito u članku »Der Sinn der 'Wertfreiheit' der soziologischen
und ökonomischen Wissenschaften«, Gesammelte Aufsätze zur
Wissenschaftslehre, str. 451—502. Svojevremeno, njegovo shvata­
nje je izazvalo žučne polemike. Ono je i danas aktualno. Vidi, na
primer, Ralf Dahrendorf, »Sozialwissenschaft und Werturteil«,
Gesellschaft und Freiheit: Zur soziologischen Analyse der Gegen­
wart (München: R. Piper, 1961), str. 27—48.
64
VEBEROVO SHVATANJE DRUŠTVA
S obzirom da u središtu svih Veberovih socioloških pro­
učavanja stoji kapitalizam kao celovit društveno-ekonomski
sistem, očekivalo bi se da će polazna tačka njegovog poku­
šaja da zasnuje sociologiju kao posebnu društvenu nauku biti
društvo kao relativno samostalna iskustvena celina, a ne po­
jedinac. Drugim recima, očekivalo bi se da će u okviru svo­
jih metodoloških razmatranja Veber razviti jedno prevashod-
no univerzalističko i realističko shvatanje društva, to jest
jedno shvatanje po kome društvo predstavlja stvarnost po­
sebne vrste. Međutim, suprotno takvom očekivanju, Vebero-
vo shvatanje društva je izrazito individualističko i nominali­
stičku po karakteru. Budući krajnje nepoverljiv prema meta­
fizičkim spekulacijama i stalno prezajući od mogućnosti hi-
postaziranja kolektivnih pojmova, to jest pretvaranja poj­
movnih apstrakcija u nadljudska suštastva,^Veber polazi od
pojedinca. On smatra da se društvo može shvatiti samo kao
proizvod ili način organizacije specifičnih radnji pojedinaca
i da, prema tome, osnovna jedinica sociološke analize može
biti samo čovek i njegovo delanje, odnosno delanje većeg
broja pojedinaca. 30 Ovo nominalističku shvatanje ima duboke
korene u Veberovoj kritici idealističke tradicije u društve­
nim naukama: ono se suprotstavlja organskom shvatanju
društva koje je predstavljalo okosnicu gotovo svih važnijih
teorijskih pokušaja u evropskoj društvenoj misli onoga do­
ba. Zanimljivo je da je organsko shvatanje društva, koje se
u Nemačkoj uglavnom razvilo pod okriljem Hegelove ideali-
30 Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftslehre, str. 415—416.
Uz izlaganje u tekstu vidi Hans H. Gerth and C. Wright Mills,
»Introduction«, From Max Weber: Essays in Sociology (New York:
Oxford University Press, 1947), str. 53—61. Za šire razmatranje
logičkih pitanja, vidi Friedrich A. Hayek, The Counter-Revolution
of Science (Glencoe, 111: The Free Press, 1952), str. 25—35, 36—43,
53—63; Karl R. Popper, The Poverty of Historicism (London:
Routledge and Kegan Paul, 1957), str. 17—19, 76—83, 147—150;
Quentin Gibson, The Logic of Social Enquiry (London: Routledge
and Kegan Paul, 1960), str. 92—112. Zanimljiva zapažanja o druš-
tveno-političkoj pozadini sukoba između individualističkog i uni-
verzalističkog shvatanja društva mogu se naći u knjizi Leon Bram-
Bon, The Political Context of Sociology (Princeton, N. J.: Prin­
ceton University Press, 1961), str. 11—26.
5 Sociologija Males» Vebera 65
stičke filozofije, u Francuskoj i drugim evropskim zemljama
našlo dosta pristalica među pozitivistički orijentisanim misli­
ocima. U znatno izmenjenom i prečišćenom obliku, ovo shva-
tanje je naročito otvoreno i energično zastupao veliki pobor­
nik pozitivizma u sociologiji Emil Dirkem, nesumnjivo naj­
značajniji Veberov savremenik.
Ali nisu to bila samo strahovanja od metafizičkih implika­
cija univerzalističkog stanovišta koja su Vebera navela da se
odluči za nominalističko shvatanje. Mada je odlučno odbaci­
vao svaki pokušaj da se istorija shvati kao proces objektiviza-
cije apsolutnog duha ili kao poprište sukoba nadljudskih sila
koje se radi ostvarenja svojih ciljeva služe ljudima kao oru­
đima (što je bila omiljena tema filozofsko-istorijskih speku­
lacija mnogobrojnih Hegelovih sledbenika), Veber nije bio
zaslepljeni pozitivist koji priznaje da postoji samo ono što se
neposredno može iskusiti pomoću čula. U stvari, u svom za­
snivanju nominalističkog i individualističkog pogleda na dru­
štvo Veber se rukovodio jednim posebnim razlogom. Po nje­
govom mišljenju — s kojim smo se susreli već u prethodnom
odeljku, prilikom razmatranja onog shvatanja koje tvrdi da
je društvena stvarnost iracionalna po karakteru — društvene
nauke imaju posla sa svesnim zbivanjima, a ne s običnim pri­
rodnim događajima. One teže da razumeju, a ne samo da
objasne pojave koje su predmet njihovog proučavanja. Me­
đutim, s obzirom na ovo »više« što nasuprot objašnjenju po­
moću posmatranja pruža razumevanje pomoću tumačenja, si­
tuacija je unapred jasna: samo čovek može biti nosilac smi-
saono orijentisanog delanja ili, drugim recima, samo je čo­
vek u stanju da se svesno rukovodi određenim ciljevima i da
bira između različitih mogućnosti i, utoliko, ljudsko delanje
je jedino što možemo razumeti. Sve ono što je ispod ili iznad
čoveka ostaje nerazumljivo, bilo da su u pitanju pojedini de-
lovi ili elementi koji sačinjavaju čovekovo biološko i psiho­
loško biće ili neke društvene tvorevine u koje čovek ulazi kao
njihov član. Nema nikakvih prirodnih elemenata ili fizičko-
hemijskih procesa koji bi imali ma kakvo značenje, kao što
nema ni kolektivnih ličnosti koje delaju.
Naravno, Veber zna dobro da se čovek može posmatrati
i sa prirodnonaučnog stanovišta i da se do tančina može obja­
sniti mehanizam funkcionisanja pojedinih elemenata njegove
66
prirode. Ali on s pravom tvrdi 3 1 da se ponašanje tih eleme­
nata ne može razumeti. Isto tako, Veber je sasvim načisto s
tim da se sa određenog naučnog stanovišta, recimo sa stano­
višta pravne nauke, pojedine društvene tvorevine kao što su,
na primer, država, udruženje ili privredno preduzeće mogu
shvatiti kao ličnosti, to jest kao nosioci prava i obaveza ili
kao izvršioci pravno relevantnih radnji. Ali on izričito tvrdi
da su sve kolektivne ličnosti obične hipotetičke konstrukcije,
a ne nešto što stvarno postoji. Sa sociološkog stanovišta, po-
menute društvene tvorevine treba shvatiti kao spletove me­
đusobno povezanih pojedinačnih radnji i treba ih bez izuzet­
ka svesti na delanje koje se može razumeti, to jest na delanje
konkretnih ljudi koji u njima učestvuju. I pošto se osnovna
razlika između prirodnih i društvenih nauka sastoji upravo
u tome što se u ovom poslednjem slučaju predmet proučava­
nja može i razumeti, pored toga što se može objasniti, Ve­
ber je, očigledno, bio prinuđen da prihvati nominalističko
shvatanje društva. Šta bi drugo mogla biti polazna tačka so­
ciologije koja se bavi razumevanjem nego čovek i njegovo de­
lanje, ako je već ljudsko delanje jedino što možemo razu­
meti?
U vezi s Veberovim shvatanjem društva moglo bi se naj-
pre primetiti ovo. Time što društvo svodi na zbir pojedinaca
i uzroke svih društvenih pojava traži u ravni pojedinačnog
delanja, Veber gubi čvrsto tlo pod nogama. On ne uviđa da na
taj način, u stvari, lišava svoje shvatanje prave sociološke
dimenzije. I što je ne manje rđavo, time što se odlučuje za
nominalističko shvatanje društva on grubo vređa jedan me­
todološki princip na kome se u krajnjoj liniji osniva njegovo
antropološko shvatanje. Sasvim u duhu liberalne tradicije en­
gleske ekonomske škole, Veber primenjuje na društvo onaj
isti način posmatranja koji prirodne nauke primenjuju na
prirodu, a pomoću koga se, kako sam kaže, čovek ne može
razumeti u onome što ga karakteriše kao kulturno biće. Dru­
gim recima, Veber na jednoj strani preporučuje ono što na
drugoj proglašava neprikladnim. Jer kad je u pitanju druš­
tvo, Veber smatra da redukcionističko rešenje jedino može
31
Ibidem, str. 415.
5* 67
da dovede do željenih rezultata, a kad je reč ο čoveku, on
tvrdi da redukcionizam ne vodi nikud. Sta to bliže znači, po-
kazaćemo odmah.
š t o se tiče čoveka, Veber usvaja gledište da se viši stup­
njevi stvarnosti ne mogu svesti na niže. On smatra da se
ljudsko delanje ne može razumeti pomoću njegovih sastav­
nih elemenata. Ispitivanjem pojedinih elemenata mogu se,
doduše, dobiti dragocena saznanja ο uzročnim odnosima, ali
se ne može prodreti u središte same stvari, to jest ne može se
shvatiti zašto čovek čini ono što čini a ne nešto drugo. Kao
što se vidi, Veber, u stvari, tvrdi da je čovek jedna jedin­
stvena celina koju ne možemo svesti na zbir njenih delova.
Međutim, kad pređe na razmatranje društva, Veber odbacuje
pomenuto shvatanje ο relativnoj samostalnosti pojedinih stu­
pnjeva stvarnosti. On smatra da društvo nema nikakvih pose­
bnih svojstava koja bi bila nezavisna od pojedinaca koji su
njegovi članovi i da se u potpunosti može razumeti i objasni­
ti pomoću pojmova koji upućuju na specifične individualne
radnje. Lako je otkriti da ovo odstupanje nema nikakvog op­
ravdanja. Jer ako je redukcionističko stanovište neprikladno
u prvom slučaju, zašto bi trebalo verovati da je prikladnije
u drugom?
Dalje bi se moglo primetiti da se Veberovo shvatanje dru­
štva osniva na pogrešnoj pretpostavci da su društvene poja­
ve prvenstveno subjektivne prirode. Mada umnogom pred­
stavlja opravdanu reakciju na pozitivističko shvatanje, koje
društvene pojave izjednačava sa stvarima, to jest uzima ih
kao nešto što postoji nezavisno od pojedinaca, Veberovo shva­
tanje ide predaleko. Ono precenjuje važnost psihičke strane
društvenog života. Pošavši od ljudskog delanja kao osnovnog
elementa društvene stvarnosti, Veber završava u vodama sub-
jektivizma i psihološkog naturalizma. On veruje da je ljudsko
delanje izrazito voljno po karakteru, to jest da čovek uvek teži
ostvarenju izvesnih ciljeva, bilo svesno i namerno, bilo pod
pritiskom navike ili emocionalnih poriva. Zbog svega toga,
Veberov individualistički metod ima prevashodno psihološko
značenje. Uprkos tome što na jednom mestu izričito kaže da
sociologiju interesuju samo nestvarni smisaoni sadržaji a ne
stvarni psihički doživljaji i da, utoliko, psihologija nije i ne
68
može biti osnov sociologije,32 Veber je, u stvari, pridavao
izuzetan značaj psihičkim elementima kao uzročnim kompo­
nentama ljudskog delanja. Stoga njegovo ograđivanje od psi­
hologije ne treba uzeti ozbiljno. Ono je naknadno uneto u
njegov metodološki uvod za delo Privreda i društvo, očito
pod uticajem Huserlovog (Husserl) fenomenološkog shvata-
nja i Rikertove teorije razumevanja 33 , a nije u skladu ni s
mnogim drugim tačkama njegovog metodološkog programa ni
s tim kako je on stvarno proučavao društvenu stvarnost.
Međutim, individualna stanja svesti i volje nisu ni jedini
ni najvažniji sastavni deo društvene stvarnosti, a još manje
se pomoću njih može objasniti sve što se događa u društve­
nom životu. Cak bi se moglo reći da se pomoću subjektivnih
činilaca malo šta može objasniti. I to ne samo zbog toga što
ljudi nisu u stanju da predvide sve mogućne posledice svog
delanja, tako da je krajnji rezultat često nešto sasvim drugo
od onoga što se htelo da postigne, već pre svega zbog toga
što u svakom društvu postoji niz manje ili više trajnih struk­
turnih oblika koji nameću određene granice ljudskom pona­
šanju i što svaka društvena situacija ima vlastitu, objektiv­
nu logiku koja dejstvuje nezavisno od pojedinaca, njihovih
namera i pobuda. Uostalom, kao sociolog, Veber je dobro znao
kako za ono tragično iskustvo potpunog raskoraka između
namere i ostvarenja, tako i za ulogu objektivnih činilaca u
društvenom životu. U svojim sociološkim proučavanjima on
se ne pridržava slepo svog nominalističkog shvatanja. Sta-
više, on primjenjuje jedan analitički postupak koji nesum­
njivo prekoračuje okvire njegovog metodološkog programa.
Uprkos tome što u svojim metodološkim razmatranjima daje
prevagu subjektivnim činiocima i smatra da u središtu svih
društvenih zbivanja stoji čovek sa svojim potrebama, želja­
ma i namerama, Veber zanemaruje psihološke uzroke čim
pređe na sociološki teren. Njega interesuju pojedini društveni
32
Wirtschaft und Gesellschaft, str. 9.
33
Bilo bi, svakako, korisno proučiti u pojedinostima Veberov
odnos prema Huserlu. Inače, što se tiče njegovog odnosa prema
Rikertu, stvar je jasna: mada se u mnogim važnim tačkama
držao Rikerta, Veber je precenjivao svoj dug prema njemu. Šta-
više, neka njegova vrlo važna metodološka rešenja nemaju nikak­
vih dodirnih tačaka s Rikertovim shvatanjem. Ο razlici između
Veberove i Rikertove teorije razumevanja, vidi Alexander von
Schelting, op. cit., str. 370—373.
69
oblici u široj društveno-istorijskoj perspektivi i on objašnja­
va mnoge društvene ustanove pomoću njihovih funkcija u
društvenom sistemu, a ne pomoću namera i pobuda pojedi­
naca koji u njima učestvuju. Jedan sociolog takvog ranga ka­
kvog je bio Veber, teško je mogao da učini išta drugo.
Pa ipak, i pored sve slabosti i ograničenosti Veberovog
shvatanja društva, treba reći da nominalizam nije poslednja
reč njegovog metodološkog programa. U svom poslednjem
radu posvećenom metodološkim pitanjima, u svom uvodu za
delo Privreda i društvo, koji je napisao posle bogatog istra­
živačkog iskustva, Veber odaje puno priznanje jednoj vari­
janti univerzalističkog shvatanja društva poznatoj pod ime­
nom sociološkog funkcionalizma. 34 U punom uverenju da ti­
me nimalo ne dira u temelje svog metodološkog programa,
Veber kaže da funkcionalno stanovište odlično može da po­
služi kao najopštiji orijentacioni okvir za sociološko prou­
čavanje društvenih pojava. Staviše, on smatra da je heuristič­
ka vrednost ovog stanovišta tako nesumnjiva da je izlišno
dokazivati njegovu važnost. Jer samo ovo stanovište je u sta­
nju da skrene pažnju na izvesne tipične oblike društvenog
delanja koje je važno razumeti i protumačiti s obzirom na
značenja koja im pojedinci pridaju. Da bi se, naime, uopšte
moglo prići sociološkom proučavanju društvene stvarnosti,
mora se najpre znati koje je delanje u funkcionalnom pogle­
du neophodno za održavanje društva u ravnoteži, to jest ka­
kvu ulogu ima neki oblik organizacije specifičnih radnji po­
jedinca u okviru društvenog sistema kao celine. Ali pošto je,
zajedno s Diltajem, bio čvrsto uveren da se društvene nauke
razlikuju od prirodnih nauka po tome što imaju posla s psi­
hičkim pojavama, Veber se nije upuštao u detaljnije razma­
tranje funkcionalnog stanovišta u sociologiji. Njemu je iz­
gledalo da" se najpreči i najvažniji zadatak metodološkog raz­
matranja sastoji samo u tome da razvije sve logičke konse-
kvencije koje proističu usled pomenute razlike. Stoga se on
ograničava na nekoliko kratkih napomena.
34
Ibidem, str. 7—9. Uz ovo i dalje, vidi i Talcott Parsons,
»Introduciton«, Max Weber: The Theory of Social and Economic
Organization, Translated by A. M. Henderson and Talcott Prasons
(Glencoe, 111: The Free Press, 1947), str. 18—23. Opširno kritičko
razmatranje funkcionalnog stanovišta u sociologiji može se naći
ν mojoj knjizi Problemi sociološkog metoda (Beograd: Savre-
mena škola, 1962), str. 263—310.
70
Po Veberu, funkcionalno stanovište krije u sebi jednu
opasnost. Ako se izgubi iz vida da su osnovni pojmovi funk­
cionalne analize obične heurističke maksime, onda može doći
do strahovite zablude. U tom slučaju, naime, analitički instru­
menti lako mogu dobiti metafizički status. A time se zatvara
put sociološkom proučavanju. Jer sociološko proučavanje, po
Veberovom mišljenju, počinje tek onda kad se postavi pita­
nje: čime se rukovode pojedinci koji učestvuju u nekom druš­
tvenom odnosu ili, drugim recima, koje pobude određuju nji­
hovo delanje? Na taj način, Veber vjeruje da je na metodološ­
kom planu uspostavio čvrstu vezu između funkcionalnog sta­
novništva i svog nominalističkog shvatanja društva. Međutim,
bliže upoznavanje Veberove teorije društvene strukture i,
možda još više, njegove teorije društvene organizacije poka-
zaće da je Veber-sociolog bio daleko manje nominalistički
nastrojen nego Veber-metodolog. Čak bi se moglo reći da je,
u celini uzev, Veberova sociologija u velikoj meri prožeta
funkcionalnim načinom mišljenja.
RAZUMEVANJE I UZROČNO OBJAŠNJENJE
Ranije smo već rekli da Veberov obračun s prošlošću nije
bio radikalan i da je njegova kritika idealističke tradicije u
društvenim naukama, ma koliko oštra i duboka u pojedino­
stima, stala na pola puta. Tome treba dodati da je u pozitiv­
nom razvijanju svog programa Veber pokazao izvanredno
mnogo obzira prema idealističkim shvatanjima; mnogo više
nego što bi se verovalo da može pokazati čovek koji se ono­
likom žestinom sručio na svoje nekadašnje učitelje. Kao da
je naknadno uvideo da potpun raskid s prošlošću ne vodi
nikud i da se sociologija ne može postaviti na čvrste temelje
napuštanjem idealističkih okvira, već samo povezivanjem
najvažnijih elemenata idealističke i pozitivističke tradicije u
jednu skladnu celinu. Nastojanje u tom pravcu moglo se
zapaziti već kod izlaganja epistemoloških pretpostavki Ve­
berove metodologije. Uprkos tome što polazi od pozitivisti­
čkog shvatanja nauke, Veberovo razmatranje odnosa izme­
đu prirodnih i društvenih nauka sadrži niz idealističkih pri-
mesa. Ali to se još jasnije može videti kad se pređe na de­
taljnije upoznavanje Veberovih konkretnih metodoloških
71
rešenja. U prvom redu u vezi s određivanjem prirode i za­
dataka sociologije. Kao što smo već pomenuli, Veber postavlja
sociologiji dvostruk zadatak: ona treba da razume i protu­
mači društveno delanje, ali u isti mah i da uzročno objasni
njegov tok i posledice. Kako treba shvatiti ovu karakteri­
stičnu crtu Veberovog metodološkog programa? Kakav je od­
nos između razumevanja i uzročnog objašnjenja u okviru Ve­
berovog shvatanja sociologije?
Ο samom pojmu razumevanja Veber nije rekao mnogo.
Smatrao je da je razumevanje osnovni metodološki postulat
društvenih nauka i da tu nema šta da se raspravlja. Pa ipak,
Veber je jasno stavio do znanja da razumevanje nije obično
intuitivno uživljavanje u duševna stanja drugih, niti doživ­
ljavanje u mašti tuđih osećanja i raspoloženja (kao što su
mislili mnogi njegovi idealistički nastrojeni savremenici). Po
Veberovom mišljenju, 35 razumevanje je jedan oblik saznanja.
I to jedan oblik saznanja koji je svojstven samo društvenim
naukama. Razumevanje pretpostavlja istovetnost subjekta i
objekta saznanja, a razlikuje se od drugih oblika saznanja po
tome što ima najviši stepen jasnosti i izvesnosti. Ono se sa­
stoji u otkrivanju stvarnih psihičkih doživljaja, to jest unu­
trašnjih motiva koji predstavljaju smisaoni osnov ljudskog
delanja. I pošto u svetu prirodnih zbivanja nema nikakvih
unutrašnjih, subjektivnih elemenata koji dejstvuju kao uz­
ročni činioci, pomoću metoda razumevanja može se prići
samo čoveku a ne i prirodi.
U pozadini Veberovog shvatanja ο razumevanju kao osnov­
nom metodološkom postulatu društvenih nauka stoji uvere-
nje da su idejni činioci jedna od vrlo važnih poluga ljudskog
ponašanja. Drugim rečima, Veber insistira na metodu razu­
mevanja samo zbog toga što značenja izjednačava sa stvar­
nim motivima. Štaviše, Veber smatra da je ljudsko delanje
predmet sociologije samo ukoliko poseduje značenje. Pri tom,
on misli na subjektivno značenje koje ljudi pridaju svom spo-
ljašnjem ponašanju, a ne na neko objektivno »tačno« ili u
metafizičkom smislu »pravo« značenje. U pitanju je, dakle,
ono što ljudi stvarno misle u konkretnoj situaciji, a ne ono
što bi sa nekog određenog stanovišta trebalo da misle.'Inače,
razumevanje može biti intelektualno ili emocionalno, što za-
35
Ibidem, str. 3—4. Vidi i Dieter Henrich, op. cit., str. 44—65.
72
visi od naše prijemčivosti za različita duševna stanja koja uti­
ču na pravac ljudskog delanja. Ali u svakom slučaju, sposob­
nost da se u mašti doživi pobuda koja leži u osnovi nekog po­
našanja nije neophodna pretpostavka razumevanja. Sposob­
nost za ovako doživljavanje samo povećava unutrašnju oči-
glednost smisaonog tumačenja. Prema tome, mogućno je ra-
zumeti najrazličitije pobude kojima se ljudi rukovode, bez
obzira da li je ponašanje racionalno ili iracionalno po karak­
teru, to jest nezavisno od toga da li pobude predstavljaju po­
desno sredstvo za postizanje cilja koji se ima pred očima ili
sadrže samo običnu reakciju na neko uzbuđenje. Bitno je da
se pobude dovedu u vezu sa spoljašnjim ponašanjem.
Ali Veber zna dobro da je saznanje koje se dobija pomo­
ću metoda razumevanja krajnje problematično. Uzeto za sebe,
razumevanje otkriva samo mogućnu vezu između unutrašnjeg
stanja i spoljašnjeg toka događaja. Ono je daleko od toga da
uspostavlja nesumnjivu vezu između uzroka i posledice. Ra­
zumevanje otežavaju dve stvari. S jedne strane, pojedinci če­
sto ni sami ne znaju kakvo je stvarno značenje njihovog de­
lanja, delom zbog toga što su izloženi različitim, katkad i su­
protnim nadražajima, a delom i zbog toga što. razni procesi
potiskivanja zamagljuju pravo stanje stvari. S druge strane,
pojedini oblici ponašanja, koji spolja izgledaju isti ili slični,
često imaju sasvim različita značenja za one koji delaju. Je­
dini način da se razumevanje zaštiti od mogućnih proizvolj­
nosti bio bi ovaj: uporediti predloženo tumačenje sa stvar­
nim tokom događaja, to jest proveriti iskustvenim putem da
li je ono što je smisaono adekvatno u isti mah i uzročno ade­
kvatno. Samo u slučaju pozitivnog ishoda ovog proveravanja
može se uzeti da predloženo tumačenje stvarno objašnjava za­
što neko čini ono što čini.
Kao što se vidi, razumevanje zauzima sasvim posebno me·
sto u okviru Veberovog shvatanja sociologije. Ono nema ni­
kakvu samostalnu ulogu, već predstavlja obično heurističko
sredstvo, to jest sredstvo pomoću koga se mogu postaviti na­
učne hipoteze. Osnovni princip naučnog objašnjenja ostaje
princip uzročnosti. 3 6 Na taj način Veber nesumnjivo daje pre-
36
U svom članku ο objektivnosti društvenonaučnog saznanja
Veber izričito kaže da je ovaj princip pretpostavka naučne delat-
nosti uopšte (loc. cit., str. 186).
73
vagu pozitivističkom stanovištu u društvenim naukama. Jer
pozitivističku shvatanje karakteriše upravo zahtev da se pri
proučavanju društvenih pojava primeni logika uzroka i po-
sledice, to jest onaj isti princip kojim se služimo prilikom
proučavanja prirodnih pojava. Ali pre nego što pređemo na
izlaganje Veberove sheme za proveravanje uzročne relevant-
nosti pojedinih činilaca, zadržimo se još malo na metodu ra­
zumevanja. 37 U svom metodološkom programu Veber pominje
jednu varijantu razumevanja koja apstrahuje od stvarnih psi­
hičkih doživljaja i bavi se značenjima van konteksta ljud­
skog delanja. Ovu drugu vrstu razumevanja Veber naziva »ne­
posredno razumevanje«, ali ne uspeva da je jasno odvoji od
one ο kojoj je dosad bilo reci. Izgleda da je Veber hteo da
prilagodi svoje shvatanje Rikertovoj teoriji razumevanja, a
možda i da naknadno skrene pažnju na jednu važnu stranu
svog bogatog istraživačkog iskustva. U pitanju je razumevanje
nestvarnih smisaonih sadržaja, to jest bezvremenih značenja
koja su apstrahovana iz stvarnih psihičkih procesa preko ko­
jih se ispoljavaju.
Zadatak ove druge vrste razumevanja je da otkrije najdub­
lje idealne korene smisaonih sadržaja koji leže u osnovi poje­
dinih motiva, to jest da uključi ove sadržaje u šire smisaone
celine. Za razliku od pravca kojim se kreče razumevanje pr­
ve vrste, značenja se ovde uzimaju kao elementi jednog ide­
alnog sistema, a ne kao delovi sheme sredstvo—cilj. Odnosi iz­
među pojedinih elemenata nisu uzročni odnosi, već smisaoni
odnosi, što znači da svaki idealni sistem predstavlja skladnu
celinu smisaono povezanih delova. Kad je u pitanju sistem
ideja, onda je veza između pojedinih elemenata logičke pri­
rode, što je samo jedan vid smisaone veze. Razume se, socio­
logija se interesuje za ove idealne sisteme zbog toga što su
oni posredno relevantni za razumevanje ljudskog delanja. Ali
da bi se uopšte moglo govoriti ο relevantnosti pojedinih ide­
alnih sistema za razumevanje konkretnih motiva kojima se
ljudi rukovode, ovi sistemi se moraju najprije razumeti ne­
zavisno od svega ostalog, dakle sami za sebe i kao takvi. Naj­
poznatiji primeri ovakvih idealnih sistema kojima je Veber
Za šire razmatranje, vidi Alexander von Schelting, op. cit.,
37
str. 353—399.
74
posvetio mnogo pažnje u svojim sociološkim proučavanjima,
a pomoću kojih je nastajao da otkrije šire smisaone veze kon­
kretnih pobuda kojima se ljudi rukovode u određenim isto-
rijskim situacijama jesu protestantska teologija, bramanska
filozofija, i tako dalje. Bliže ο tome u petoj glavi.
A sad da vidimo kako Veber rešava osnovno metodološko
pitanje — pitanje mogućnosti uzročnog objašnjenja društve­
nih pojava. Unapred treba reći da je ovde reč ο najvažnijem
i najvrednijem delu Veberovog metodološkog programa. Niko
pre Vebera nije bio toliko svestan logike uzročnog istraživa­
nja i niko pre njega nije tako jasno pokazao da je formalna
struktura uzročnog objašnjenja ista u svim slučajevima, bez
obzira da li nas interesuju značajni istorijski događaji, pojave
iz svakodnevnog života, prirodno zbivanje koje je lišeno zna­
čenja ili smisaono orijentisano ljudsko delanje 38 . Time je Ve­
ber, u stvari, utvrdio da između prirodnih i društvenih nau­
ka nema nikakve bitne razlike ili, drugim recima, da sve nau­
ke, ma kakav bio predmet njihovog proučavanja, počivaju na
istim logičkim pretpostavkama, čudno je da sam Veber nije
izveo ovaj zaključak.
Veber se najpre pita: kako je uopšte mogućno utvrditi da
je jedan određeni činilac uzrok jedne određene pojave, kad
postoji beskonačno mnoštvo činilaca koji uslovljavaju tu poja­
vu u njenom konkretnom obliku i kad je neophodno udruženo
dejstvo svih tih činilaca da bi pojava mogla nastati? Ovo pi­
tanje, očigledno, polazi od shvatanja da je stvarnost hetero­
geni kontinuum i ne vodi računa ο razlici između prirodne
i društvene stvarnosti. U najkraćim crtama, Veberov odgovor
na postavljeno pitanje glasi: uzročno objašnjenje je moguć­
no pod ovim uslovima: 1) ako se potraže oni činioci koji su
relevantni za objašnjenje onog aspekta ili sastavnog dela po­
jave koji nas interesuje, a zanemare oni činioci koji su od
značaja i za njene ostale strane ili za pojavu u celini; i 2) ako
se zanemare oni činioci koji predstavljaju opšte uslove čita­
vog niza drugih pojava, to jest bez kojih ni mnoge druge po-
38
Razne strane Veberovog shvatanja iscrpno razmatra Alexan­
der von Schelting, op. cit., str. 255—i09. U znatno skraćenom i
uprošćenom obliku, Veberovo shvatanje izlaže na isti način i Tal-
cott Parsons, The Structure of Social Action (Glencoe, 111.: The
Free Press, 1949), str. 610—624.
75
 jave ne bi mogle nastati. Nema sumnje da je ovim odgovo­
rom Veber tačno pogodio u središte same stvari. Njime je
jasno pokazao dve stvari: 1) da uzročno objašnjenje pretpo­
stavlja apstraktno-analitičko određivanje same pojave koju
treba objasniti, i 2) da prilikom nastojanja da se objasni ne­
ka pojava koja nas interesuje ima smisla pozvati se samo na
specifične uslove koji su nužni i dovoljni za nastupanje te
pojave, a ne i na bilo šta što s njom stoji u vezi.
Pošto je utvrdio da je uzročno objašnjenje u načelu mo­
gućno bez obzira na složenost i isprepletenost područja koje
istražujemo, Veber se usredsređuje na glavno pitanje. On ra­
zmatra formalnu stranu procesa koji podrazumeva svako kau­
zalno istraživanje, to jest istraživanje koje nastoji da otkrije
odnos između uzroka i posledice, i detaljno opisuje pojedine
logičke operacije od kojih se sastoji postupak proveravanja
osnovanosti predloženog objašnjenja. Međutim, ovde ne mo­
žemo opširno pretresati logičke uslove koje mora da zadovo­
lji svako uzročno objašnjenje ukoliko polaže pravo da bude
istinito. Navešćemo samo ono što je najvažnije u Veberovom
izlaganju. Potpuno u duhu Milovog kanona eksperimentalnog
istraživanja, Veber ističe da proveravanje uzročne relevantno-
sti jednog činioca zahteva uspostavljanje stroge kontrole nad
nizom činilaca koji neposredno nisu predmet proučavanja, i
da se sastoji u poređenju jedne stvarne ili zamišljene situa­
cije koja je u svemu ista ili slična onoj koja nas interesuje
i koju hoćemo da objasnimo, s tom razlikom što u njoj nedo­
staje onaj činilac čiju uzročnu, relevantnost ispitujemo. Dru­
gim recima, Veber tvrdi da u središtu svakog pokušaja da se
utvrdi da li je neko objašnjenje stvarno ili prividno stoji pi­
tanje: šta bi se dogodilo kad činilac čiju relevantnost ispitu­
jemo ne bi postojao, to jest da li bi i bez tog činioca mogla
nastati pojava koja nas interesuje? Očigledno, Veber ima na
umu upravo najstroži model za proveravanje uzročnih od­
nosa — model eksperimenta.
Ali odmah treba preduprediti jedan mogućan nesporazum.
Veberova logička shema uzima eksperiment kao idealan obra­
zac uzročnog istraživanja, ali ne polazi od shvatanja da je
u svakom konkretnom slučaju stvarno mogućno menjati po­
jedine činioce i veštački stvarati najpogodnije uslove, što je
karakteristično za eksperiment kao istraživački postupak. Gak
bi se moglo reći da je Veber malo verovao u mogućnost eks-
76
perimentalnog proučavanja društvene stvarnosti. Smatrao je
da se to može postići u sasvim ograničenom obimu, i da od
svih društvenih nauka samo psihologija može da pođe putem
eksperimentalne nauke, š t o se tiče sociologije, Veber nije re­
kao ništa. Najverovatnije zbog toga što nije video nikakvu
mogućnost da se eksperimentalni metod upotrebi u sociološ­
kom proučavanju. Po njegovom mišljenju, sociologija je pr­
venstveno upućena na uporedno-istorijski metod. Kao i Dir-
kem, možda čak i odlučnije od njega, Veber tvrdi da je upo­
redno-istorijski metod najbolje i najprikladnije sredstvo koje
sociologiji stoji na raspolaganju za proučavanje društvene uz-
ročnosti. 39 U nemogućnosti da stvarno manipuliše s činiocima
čiju uzročnu relevantnost hoće da proveri, sociologija mora
da se ograniči na istorijske analogije, to jest mora da prona­
đe takve istorijske situacije koje su približno jednake situa­
ciji koju treba objasniti, ali se razlikuju u pogledu činioca za
koji se pretpostavlja da je uzročno relevantan. Idealno bi bi­
lo, kaže Veber, kad bi se mogla pronaći takva istorijska situa­
cija koja se u svemu podudara s onom koja nas interesuje,
tako da u njoj nedostaje samo onaj činilac koji proveravamo.
Ali pošto je ovaj ideal praktično nedostižan, u sociologiji ret-
ko kad možemo proveriti osnovanost nekog uzročnog objaš­
njenja na sasvim zadovoljavajući način.
Što je još gore, često nismo u stanju da se poslužimo ni
istorijskim analogijama, ma koliko bile nesavršene, često je
mogućno upotrebiti samo imaginaran eksperiment, koji je,
kako i sam Veber kaže, sasvim nepouzdano sredstvo. Najpro­
stije rečeno, imaginaran eksperiment predstavlja jedan oblik
hipotetičke rekonstrukcije objektivno mogućnog razvoja pod
promenjenim uslovima: pošto se najpre u mašti odstrani onaj
činilac koji nas interesuje, ispituje se da li se u tom slučaju
moglo dogoditi ono što se stvarno dogodilo. Naravno, nije po­
trebno da se pri tom do tančina predoči šta bi se dogodilo
kad činilac za koji pretpostavljamo da je uzročno relevantan
39
Vidi, na primer, Max Weber, »Vorbemerkung«, Gesammelte
Aufsätze zur Religionssoziologie, I (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul
Siebeck, 1920), str. 12, 15. Ο Veberovom odnosu prema istoriji
opširno govori H. Stuart Hughes, Consciousness and Society:
The Reorientation of European Social Thought 1890—1930 (New
York: Vintage Books, 1961), str. 323—335.
77
 ne bi postojao — takav pokušaj bi mogao da dovede do mon­
struoznih rezultata. Dovoljno je samo utvrditi šta se ne bi
moglo dogoditi. I ako se pokaže da je pod promenjenim uslo-
vima nemogućno zamisliti da bi se dogodilo ono što se stvar­
no dogodilo, onda je opravdano zaključiti da je činilac u pi­
tanju relevantan u uzročnom pogledu.
Na kraju, treba pomenuti da je u svom razmatranju for­
malnih uslova koje mora da zadovolji svako uzročno obja­
šnjenje Veber prvenstveno mislio na objašnjenje pojedinačnih
događaja. Stoga se može steći utisak da logička shema koju
smo upravo izložili mnogo više vodi računa ο istraživačkoj
praksi istorije nego sociologije i da, utoliko, ne važi i za pro-
veravanje opštih hipoteza, to jest takvih hipoteza koje utvr­
đuju postojanje uzročne veze u masi slučajeva iste vrste. U
stvari, takav utisak bio bi sasvim pogrešan. U pitanju je jed­
na logička shema koja služi za proveravanje osnovanosti pre­
dloženog objašnjenja bez obzira da li je reč ο opštim ili po­
jedinačnim vezama između pojava. Kad se proverava uzroč­
na veza između pojedinačnih događaja, onda ova shema po­
staje nešto složenija, to jest u nju se moraju uključiti izvesni
elementi koji nemaju uticaja na proveravanje opštih hipote­
za. Uostalom, lako se može videti da je u svom metodološkom
uvodu za delo Privreda i društvo, gde je pomenuta logička
shema ponovo izložena u vrlo sažetom obliku, Veber imao na
umu proveravanje opštih hipoteza, a ne problem istorijskog
objašnjenja.
STVARNOST I IDEALAN TIP
Ostalo nam je još da se pozabavimo Veberovim shvata-
njem idealnih tipova koje zauzima važno mesto u njegovom
metodološkom programu. Kao što ćemo odmah videti, ovo
shvatanje je bitan sastavni deo Veberovog shvatanja ο prirodi
i zadacima sociologije, a u isti mah predstavlja dosledan za­
vršetak njegovog filozofsko-antropološkog shvatanja. Ono je
jedna od najpoznatijih tačaka Veberove metodologije i socio­
logije: kad se danas pomene Veberovo ime, onda se često mi­
sli baš na idealne tipove. Međutim, Veberovo shvatanje ideal­
nih tipova spada u najteže i najzamršenije strane njegovog
78
metodološkog programa. 4 0 Mada se često vraćao na ovo pita­
nje, u nastojanju da što potpunije i tačnije izloži svoje shva­
tanje, Veber nije uspeo da pokaže u čemu se zapravo sastoji
metod idealnih tipova i kakva je njegova uloga u sociološkom
proučavanju. Stoga moramo zaci iza mnogobrojnih i često
protivrečnih Veberovih formulacija, kako bismo otkrili nji­
hovo racionalno jezgro.
Najbolji i najpouzdaniji način da se prodre u središte Ve­
berovog shvatanja idealnih tipova bio bi onaj preko izvesnih
opštih pitanja. U tom pogledu najvažnije je obratiti pažnju
na pitanje odnosa između pojma i stvarnosti u okviru Vebe­
rove metodologije. Već u svojoj kritici istorijske škole, Ve­
ber odbacuje svaku pomisao na mogućnost potpunog i iscrp­
nog saznanja stvarnosti. Po njegovom mišljenju, saznanje je
jedan aktivan, stvaralački proces, a ne pasivno odslikavanje.
Za saznanje je bitna pojmovna prerada stvarnosti, a ne intui­
tivno poniranje u nju. Ono podrazumeva izdvajanje izvesnih
pojava iz haotičnog mnoštva, podređivanje iskustvenog mate­
rijala određenom stanovištu, suvereno razdvajanje i spajanje
pojedinih elemenata. Odatle proizlazi da pojmovi nikad ne sa­
drže čitavu stvarnost, već mnogo manje. Oni imaju apstrak­
tan karakter. To dolazi otud što oni ne opisuju nijednu poja­
vu u njenoj individualnosti, dakle vodeći računa ο svim nje­
nim svojstvima, već samo s obzirom na ono što je opšte na
njoj. Prema tome, svi pojmovi su u izvesnom smislu nestvar­
ni i treba ih dobro razlikovati od pojava koje pomoću njih
obuhvatamo. Pojmovi su misaone tvorevine, podešeni za reša-
vanje određenih problema, a ne nešto što-objektivno postoji.
U njima su sjedinjeni izvesni elementi i odnosi koji su za
istraživača značajni sa nekog određenog stanovišta, a pomoću
njih nepregledna raznovrsnost stvarnosti dobija određenu
strukturu. U načelu, Veber smatra da ovo shvatanje ο odno­
su između pojma i stvarnosti podjednako važi za sve nauke.
40
Uz izlaganje dalje u tekstu, vidi Siegfried Landshut, op. cit.,
str. 38—53; Hans Freyer, op. cit., str. 145—158; Alexander von
Schelting, op. cit., str. 354—361; Talcott Parsons, op. cit., str.
601—610; Dieter Henrich, op. cit., str. 83—103. Vidi i odeljak »Ve­
berovo shvatanje idealnih tipova« u mojoj knjizi Problemi socio­
loškog metoda, str. 133—139. /
79
 Pa ipak, on nalazi da se ο apstraktnom karakteru socioloških
pojmova može govoriti i u jednom posebnom smislu ili, tač-
nije, da se jedna vrlo važna grupa socioloških pojmova u logič­
kom pogledu znatno razlikuje od svih ostalih pojmova kojima
se služe kako prirodne tako i društvene nauke. Ovu grupu
pojmova koji imaju takva svojstva koja ne srećemo ni kod
jedne druge grupe pojmova, Veber naziva idealnim tipovima.
Druga stvar ο kojoj treba povesti računa u vezi s Vebero-
vim shvatanjem idealnih tipova tiče se samog predmeta koji
sociologija proučava. U pitanju je, naravno, unutrašnja, sub­
jektivna strana ljudskog delanja koja je dostupna smisao-
nom tumačenju i razumevanju. Po Veberovom mišljenju, za­
datak sociologije je da pronikne u smisaoni mehanizam ono­
ga što se u društvu događa, da otkrije unutrašnje pobude ko­
jima se ljudi rukovode, da protumači širi kontekst značenja
u kome se ljudsko delanje odvija. Međutim, ovaj zadatak se
ne može postići nikako drukčije nego stvaranjem idealnih ti­
pova. Razlog je vrlo prost. Ο tome sam Veber kaže: »U naj­
većem broju slučajeva, društveno delanje protiče u mukloj i
tupavoj polusvesnosti ili nesvesnosti svog naumijenog znače­
nja. Onaj koji dela mnogo više neodređeno oseća šta znači
njegovo delanje nego što zna ili je svestan njegove unutrašnje
strane. Daleko najčešće, društveno delanje je nagonsko ili ru­
tinsko. Pravo značenje delanja, bilo da je u pitanju racional­
no ili iracionalno delanje, uzdiže se do svesti samo u pojedi­
nim prilikama, a kad su u pitanju oni oblici delanja koji su
masovni po svojim razmerama samo kod malog broja poje­
dinaca. U stvarnosti, potpuno svesno i jasno smisaono delanje
je samo graničan slučaj«.41 Prema tome, ako uopšte hoće da
razume ljudsko delanje, sociologija mora da stvori takve poj­
move koji se znatno udaljuju od stvarnosti, ali koji su u naj­
većem mogućnom stepenu smisaono adekvatni. Jer pošto su
značenja bitan sastavni deo ljudskog delanja — bez obzira
da li su pojedinci svesni šta čine — sociologija ne može da
se zadovolji time da utvrdi samo kako stvari stoje. Ona mo­
ra da postupa tako kao da ljudi stvarno znaju kakav je smi­
saoni osnov njihovog ponašanja. Samo na taj način sociolo­
gija može da nađe pravi ključ za razumevanje predmeta koji
41 Wirtschaft und Gesellschaft, str. 10.
80
proučava. U krajnjoj liniji to znači da je sociološki fikciona-
lizam 42 ugaoni kamen Veberovog shvatanja društvene stvar­
nosti.
Ali time još nismo u potpunosti razjasnili suštinu Vebe­
rovog shvatanja. Ima jedna okolnost kojoj naknadno mora­
mo posvetiti punu pažnju, a koja je neobično važna za razu­
mevanje čitavog Veberovog metodološkog programa. Iz ono­
ga što je napred rečeno proizlazi da je sociologija neizbežno
upućena na metod idealnih tipova, jer samo na taj način
može da razgraniči različite tipove značenja i da pokaže koje
značenje treba pripisati pojedincu ili pojedincima u zami­
šljenom tipu društvenog delanja. Drugim recima, hoće da se
kaže da svi idealnotipski pojmovi imaju fiktivan karakter,
bez obzira da li se odnose na racionalno ili iracionalno dela­
nje. Ali iako je verovao da je mogućno i korisno stvoriti ta­
kve idealne tipove koji bi otkrivali smisaone veze onih obli­
ka ljudskog delanja kod kojih preovlađuju iracionalni činio­
ci, Veber se toga malo pridržavao u praksi, ćak treba reći da
u tom pravcu nije učinio gotovo ništa. Smatrao je da najviši
stepen jasnosti i izvesnosti poseduje racionalno delanje, to
jest takvo delanje koje se u izboru sredstava racionalno ori-
jentiše prema nekom cilju, i da sociologija treba da se usred-
sredi na ono što najpre možemo razumeti. Doduše, u stvar­
nosti se racionalna shema sredstvo—cilj retko kad javlja u
čistom vidu. Ali baš zbog toga što je racionalno delanje mno­
go razumljivije nego ono koje je uslovljeno iracionalnim po­
budama, Veber je mislio da sociologija prvenstveno treba
da stvori racionalne idealne tipove. Samo pomoću njih može
se objasniti koliko na stvarno delanje utiču iracionalni či­
nioci i koliko ti činioci skreću njegov tok od čisto racional­
nog pravca.
Utoliko, može se s pravom reći da Veberovo shvatanje
idealnih tipova počiva na racionalističkim temeljima. I po­
što je metod idealnih tipova nerazdvojno povezan s metodom
razumevanja, jasno je da u središtu Veberovog shvatanja ο
prirodi i zadacima sociologije stoji ideal čoveka koji razum
postavlja kao najviši princip života. Razume se, to ne znači
42
To je dobro istakao Friedrich Η. Tenbruck, loc. cit., str.
625. Vidi i Raymond Aron, La sociologie allemande contemporaine
(Paris: Librairie Felix Alcan, 1935), str. 105—106.
6 Sociologija Maksa Vebera 81
 da je Veber podlegao racionalističkoj predrasudi da u ljud­
skom životu stvarno preovlađuju racionalni elementi. Jer
kad bi bilo drukčije, Veber ne bi govorio ο idealnim tipovi­
ma. Kad bi prosečni ljudi doista bili racionalna bića, onda
smisaono tumačenje njihovog ponašanja ne bi imalo fikti­
van karakter. U tom slučaju bi idealnotipska shema pred­
stavljala stvarno objašnjenje, a ne samo nagoveštaj objek­
tivnih mogućnosti.
U celini uzev, Veberovo shvatanje idealnih tipova zaslu­
žuje najveća priznanja. Ovo pogotovo ako se ima na umu
antropološka dimenzija u kojoj se kreće i na koju ukazuje.
Treba, doista, priznati da Veberovo shvatanje idealnih tipo­
va otkriva jednu mogućnost prilaženja i saznanja koja mora
zainteresovati svakog kome leži na srcu pitanje čoveka i nje­
gove sudbine u društvu. Ravnodušan može ostati samo onaj
kome je izmakla iz vida osnovna nit Veberovog nastojanja.
Jer Veberovo shvatanje, bar što se tiče osnovne ideje kojom
se rukovodi, otvara zadivljujuću perspektivu nauci koja hoće
da razume i objasni čoveka, društvo i kulturu. U mnogo če­
mu, metod idealnih tipova predstavlja novu i samosvojnu
verziju čuvene Sokratove dijalektičke veštine (τέχνη μαιευ­
τική )• U njemu je našao svoje ispunjenje osnovni zahtev
Veberove etike da čovek treba da bude ono što jeste, to jest
racionalno biće. Ali u njemu je u isti mah došla do izražaja
značajna misao da sociološko saznanje ima smisla i oprav­
danja samo ukoliko doprinosi tome da čovek bolje i dublje
upozna samog sebe. Time što sociologiju upućuje da stvara
idealne tipove društvenog delanja koje se racionalno orijen-
tiše prema određenim ciljevima, Veber, u stvari, obavezuje
sociologiju da bude od pomoći čoveku koji teži da ostvari
svoju najdublju prirodu. Jer samo zahvaljujući tome što se
udaljava od stvarnosti, što je racionalizuje do krajnjih mo­
gućnih granica, sociologija može da udovolji ovoj obavezi.
Kao nauka ο idealnotipskim oblicima racionalnog ponašanja,
ona pomaže čoveku da se uzdigne do svesti ο smisaonim i
stvarnim pretpostavkama svog delanja i, u krajnjoj liniji,
podstiče i olakšava čovekovo oslobođenje 43 . Ima li ičeg pri-
43....
82
vlačnijeg i uzbudljivijeg od nastojanja da se nauka najtešnje
poveže s etikom, ne gubeći pri tom nimalo od svoje auto­
nomnosti?
Ali ako se Veberovo shvatanje idealnih tipova razmotri u
pojedinostima, slika se menja iz osnova, štaviše, u tom slu­
čaju treba reći da ono pati od velikih nedostataka. To se ja­
sno vidi već na prvi pogled. Veberovo shvatanje idealnih tipo­
va sadrži niz različitih elemenata koji se, doduše, međusobno
prepliću i dopunjavaju, ali koji, ipak, pripadaju različitim
ravnima naučne sistematizacije i koje je relativno lako odvo­
jiti jedne od drugih. To što Veberu nije pošlo za rukom da
jasno odredi logičku prirodu pojedinih analitičkih postupa­
ka koji potpadaju pod zajednički imenitelj »idealan tip« ne
treba da nas čudi. Cesto i najveći mislioci previde sasvim
proste i očigledne činjenice. Uostalom, slabost Veberovog
shvatanja može se objasniti time što se Veber mnogo više in-
teresovao za samu ideju idealnotipskog metoda nego za njenu
sistematsku logičku razradu. Treba još dodati da se dosta
i preteruje kad se tvrdi da je Veberovo shvatanje idealnih
tipova nejasno, nedosledno i protivrečno. Veliko je pitanje da
li razdvajanje i razlučivanje pojedinih elemenata koje je Ve­
ber udružio u svojoj metodološkoj zamisli može mnogo da
obogati pojmovno-teorijski arsenal sociologije. Ali nema sum­
nje da se na taj način lako može izgubiti iz vida osnovna
ideja Veberovog shvatanja.
Osnovni nedostatak Veberovog shvatanja je u tome što
pojmovno određivanje brka s hipotetičko-analitičkim razma­
tranjem i na taj način zanemaruje razliku između upotrebe
idealnih tipova u cilju deskripcije i njihove upotrebe u cilju
objašnjenja. Veber govori čas ο tome da je idealan tip jedna
zamišljena, stilizovana slika konkretnih pojava, čas opet ο
tome da je idealan tip jedan analitički model koji pokazuje
nestvaran, ali objektivno mogućan tok događaja. Ali to nije
jedini nedostatak Veberovog shvatanja. Pored toga što je
pomešao pomenute dve različite ravni naučne sistematizacije,
on nije jasno odvojio ni istorijsku od teorijske upotrebe ideal­
nih tipova. U njegovom izlaganju idealni tipovi preuzimaju
najrazličitije uloge: to su i pojmovi pomoću kojih shvatamo
»istorijske individuume«, to jest kolektivne istorijske pojave
(kao što su, na primer, srednjovekovna varoška privreda, ki­
neska patrimonijalna birokratija, italijanska renesansa, i to-
6· 83
me slično), kao i pojmovi pomoću kojih određujemo prirodu
izvesnih pojava bez obzira na vreme i mesto (na primer, cilj-
no-racionalno delanje, harizmatska vlast, birokratska organi­
zacija, i tome slično), ali to su i ad-hoc stvorene sheme objek­
tivno mogućnog toka jednog konkretnog događaja (na pri­
mer, bitke kod Vaterloa), kao i apstraktno-analitićki modeli
koji se odnose na izvesne tipične situacije koje se ponavljaju IV. SISTEM SOCIOLOŠKIH KATEGORIJA
u društvenom životu (na primer, Grešemov zakon). Najzad,
što je ne manje važno, Veber greši i u tome što ne pravi jasnu ZAMISAO I OSTVARENJE
razliku između idealnih tipova kod kojih je smisaono tuma­
Videli smo već da je Veber bio krajnje rezervisan prema
čenje nerazdvojno povezano s utvrđivanjem uzročnih odnosa
ideji da se u društvenim naukama, i posebno u sociologiji,
između pojava (u okviru zamišljene slike objektivno moguć­
stvori jedan trajan i zatvoren teorijski sistem. Smatrao je da
nog toka događaja) i idealnih tipova koji utvrđuju samo smi-
nastojanje u tom pravcu nikad ne može uroditi plodom i, šta-
saone veze između izvesnih duhovnih sadržaja na osnovu nji­
više, da je konačan sistem sociološkog saznanja u načelu ne­
hove bezvremene idealne pripadnosti (na primer, ideal demo-
dostižan ideal. Po njegovom mišljenju, u oblasti društvenih
kratije, duh određene istorijske epohe, i tome slično). Da je
nauka nema kumulativnog razvoja, već se uvek mora početi
ova razlika ne manje važna od prethodnih, može se lako za­
iz početka. Ovo zbog toga što kulturne vrednosti koje određu­
ključiti već na osnovu onog što je rečeno u jednom ranijem
ju pravac sociološkog interesovanja ne pružaju čvrst i opšte-
odeljku.
prihvatljiv okvir u kome bi se stalno moglo graditi dalje na re­
Daleko bi nas odvelo kad bismo hteli da podrobno objasni-
zultatima prethodnih pokušaja. Ali to nije bio ni jedini ni
no logičku osobenost svake od navedenih varijanti idealnih
najvažniji razlog Veberove skepse. Pored toga što je uviđao da
tipova. Ali, na sreću, to nije neophodno. U narednim glavama
je nemogućno ostvariti pomenuti ideal, Veber je smatrao da
imaćemo prilike da se upoznamo s pojedinim načinima upo­
nije ni poželjno gajiti ambicije takve vrste. Ovo zbog toga što
trebe idealnih tipova na konkretnom sociološkom materijalu.
je zadatak sociologije da razume i objasni konkretnu društve­
Uostalom, pošto se u svojim sociološkim proučavanjima Ve­
nu stvarnost, a ne da stvori apstraktnu mrežu pojmova koja
ber obilato služio metodom idealnih tipova, svako kome je
obuhvata sve što se bilo kad i bilo gde u društvu dogodilo
stalo da se detaljnije upozna s tim metodom trebalo bi pre
ili moglo dogoditi.
svega da pogleda šta je Veber stvarno radio, a ne šta je ο
Pa ipak, Veberova sociologija nije zaokupljena samo isto-
svom radu mislio.
rijskim pitanjima, a još manje bi se moglo reći da joj nedo­
staje dublja teorijska podloga. Pogotovo u poslednjem perio­
du svog rada, Veber je znatno pomerio naglasak sa istorije u
pravcu teorijskog razmatranja. Pod pritiskom ogromnog isto-
rijskog materijala koji je godinama gotovo pomamno prikup­
ljao, on je sve više osećao potrebu da jasno formuliše osnov­
ne pojmove koji se moraju upotrebiti u svakom sociološkom
proučavanju, bez obzira da li je u pitanju moderno kapitali­
stičko društvo ili neki drugi tip društva. Najupadljiviji simp­
tom ove promene je novo određivanje prirode i zadataka soci­
ologije. U uvodu za svoje glavno delo Privreda i društvo Ve­
ber je naknadno stavio u zadatak sociologiji da stvori čiste

85
84
*
tipove i postavi opšta pravila zbivanja, dakle da formuliše
opšte pojmove i hipoteze ο opštim vezama između pojava, i
na taj način gotovo okrenuo leđa istoriji. Ali uprkos tome,
on se nikad nije odrekao istorijske perspektive: bio je do kra­
ja života ubeđen da teorijsko razmatranje nije krajnji cilj u
kome nalazi zadovoljenje naša težnja za saznanjem društve­
nih pojava, već samo pomoćno sredstvo. Naravno, Veber se
nije zanosio preteranim nadama na uspeh svojih teorijskih
pokušaja. Ostao je i dalje pri svom prvobitnom uverenju da
sociologija ne može da stvori ništa trajno i konačno na poj-
movno-teorijskom planu, mada je, očigledno, otišao mnogo
dalje nego što je smerao. Kao da nije bio dovoljno svestan
prave prirode zadatka koga se latio.
Pogledajmo malo bliže čime se Veber rukovodio kad je
stvarao svoj sistem socioloških kategorija i kakvo je njegovo
mesto u celini Veberovog shvatanja ο prirodi i zadacima so­
ciologije.
Na prvi pogled, reklo bi se da ovaj sistem obiluje apstrakt-
no-shematskim konstrukcijama i da je u njemu, u stvari, do­
šla do izražaja jedna čisto formalistička težnja koja nema ni­
kakve dublje veze s osnovnom, izrazito istorijskom orijenta­
cijom Veberove sociologije. Taj utisak se može dobiti tim pre
što u Veberovom glavnom sociološkom delu ima izvesnih ele­
menata koji podstiču na takvo tumačenje. I doista, izvestan
broj predstavnika mlađe sociološke generacije pokušao je da
u tom smislu traži objašnjenje za Veberov izlet u oblast so­
ciološke teorije, osuđujući ili veličajući rezultate do kojih je
došao. 1 Međutim, takvo tumačenje se ne može prihvatiti. Ono
ne odgovara ni Veberovom načinu mišljenja ni njegovom shva-
tanju logike sociološkog istraživanja, koliko god, inače, ostva­
renje bilo daleko od zamisli. U protivnom, teško bi se mogao
izbeći zaključak da je Veber bio običan epigon formalne so­
ciologije (bar što se tiče osnovne teorijske orijentacije). U
1
Vidi, na primer, sledeća mesta: Siegfried Landshut, Kritik
der Soziologie (München und Leipzig: Duncker und Humblot,
1929), str. 34—35; Hans Freyer, Soziologie als Wirklichkeitswis­
senschaft (Leipzig und Berlin: B. G. Teubner, 1930), str. 154; Tal-
cott Parsons, The Structure of Social Action (Glencoe, 111.: The
Free Press, 1949), str. 640; Barrington Moore, Jr., »Strategy in
Social Science«, Political Power and Social Theory (Cambridge,
Mass.: Harvard University Press, 1958), str. 122.
86
tom slučaju, moralo bi se uzeti da Veberov sistem socioloških
kategorija sadrži samo nepotpun i provizoran nacrt jedne
apstraktne sheme onoga što je u društvu mogućno ili, ako
se tako hoće, jedan uprošćen prikaz društvenih odnosa i tvo­
revina van vremena i prostora. Drugim recima, to bi značilo
verovati da je pred kraj života Veber potpuno izgubio iz vida
osnovno pitanje koje ga je toliko mučilo i kome je posvetio
sve svoje snage i prihvatio formalističko stanovište u socio­
logiji po kome sve društvene odnose i tvorevine treba izdvo­
jiti iz istorijskog konteksta, preneti ih u apstraktnu ravan i
sistematski srediti kao mogućne oblike društvenog života. Jed­
va je potrebno reći da u tako što ne može poverovati niko
kome je pred očima Veberovo delo u celini.
U stvari, u svojim teorijskim razmatranjima Veber je išao
samostalnim putevima. Svoj kategorijalni aparat stvorio je
zbog toga što je verovao da su opšti pojmovi neophodno sred­
stvo sociološke analize, a ne zbog toga što je potpao pod uti-
caj formalističkog pravca u sociologiji. Jedan od osnovnih za­
ključaka do koga je Veber došao u svojoj kritici idealističke
tradicije u društvenim naukama bio je upravo taj da se bez
opštih pojmova ne može objasniti ništa, ni u prirodi ni u
društvu. Prema tome, možemo s pravom pretpostaviti da se
u svom teorijskom razmatranju Veber rukovodio nekim dub­
ljim razlozima, a ne samo željom da se prilagodi tuđim shva-
tanjima. Najprostije rečeno, Veber je hteo da izgradi jedan
što je mogućno širi i obuhvatniji pojmovno-teorijski sistem,
to jest da izdvoji i razvrsta osnovne društvene oblike koji se
javljaju u svim društvima bez izuzetka i da ukaže na najvaž­
nije činioce koji dejstvuju u društvenom životu i koji se
moraju uzeti u obzir u svakom sociološkom proučavanju. Do­
duše, treba reći da ovu zamisao nije uspeo da ostvari do kra­
ja. U tome ga je sprečilo kako njegovo nominalističko shva-
tanje društva tako i njegovo shvatanje ο razumevanju kao
osnovnom metodološkom postulatu društvenih nauka. Pošav-
ši od uverenja da je društvo samo zbir pojedinaca i da socio­
logija pre svega treba da se bavi proučavanjem ljudskog dela-
nja koje se smisaono orijentiše prema nekom cilju, on se nije
mnogo obazirao na šire kolektivne oblike koji nastaju u okvi­
ru društvene strukture (klase, staleži, kaste) ili na planu kul­
turnih razlika (etničke zajednice), niti je do kraja raščlanio
elemente društvene organizacije. Isto tako, on je zanemario
87
one činioce koji već po definiciji ostaju van sfere onoga što
možemo razumeti, mada je, inače, znao da su ovi poslednji u
najmanju ruku isto toliko važni kao i oni prvi. 2 Na taj način,
Veber je drastično suzio sociološku perspektivu. U svoj kate-
gorijalni aparat on nije uneo mnoge osnovne sociološke poj­
move kojih je sam bio akutno svestan i koje je stalno upotre­
bljavao u svojim sociološkim proučavanjima. Isto tako, heuri­
stička vrednost izvesnih pojmova koji su našli mesta u siste­
mu je sasvim problematična. Zbog toga se za Veberov poku­
šaj teško može reći da je bez mane. Ali to ne umanjuje nje­
gov značaj. Uostalom, ni do dan-danas sociologija nije uspela
da stvori jedan sveobuhvatan pojmovnotcorijski sistem koji
bi bio prihvatljiv u najširim profesionalnim razmerama, iako
je u novije vreme bilo dosta pokušaja da se to postigne.
Pošto je u sociološkim krugovima široko rasprostranjeno
mišljenje da Veberov kategorijalni aparat stoji pod zname­
njem sociološkog formalizma, trebalo bi, možda, podrobnije
obrazložiti gledište koje je upravo izneto. Ali to ćemo učiniti
posredno u narednim odeljcima, kad pređemo na izlaganje sa­
mog sistema. Na ovom mestu dovoljno je samo ukazati na
uzroke koji su doveli do nesporazuma. Kako izgleda, nespo­
razumi u vezi s prirodom Veberovih teorijskih nastojanja po­
tekli su iz dva razloga. S jedne strane, Veber je, očigledno,
precenjivao važnost klasifikacijskog momenta u razvijanju
sociološke teorije, a zanemarivao rad na hipotetičkom obja­
šnjavanju raznih iskustvenih odnosa. On je pošao od društve­
nog delanja kao osnovne sociološke kategorije i nastojao je
da tačno pojmovno odredi sve ostale složenije društvene ob­
like i tvorevine sistematskim uvođenjem relevantnih struk­
turnih činilaca. Time je svoj teorijski sistem doveo do ivice
formalističkog shematizma. S druge strane, Veber je verovao
da svi osnovni sociološki pojmovi imaju idealnotipski karak­
ter. To je jedna od bitnih tačaka njegovog metodološkog pro­
grama. Za razliku od ostalih pojmova, idealni tipovi ne opisu­
ju ono što stvarno postoji, već idealizuju pojedine aspekte ili
delove stvarno postojećih pojava, to jest određuju prirodu
izvesnih pojava na smisaono najadekvatniji način. Ova težnja
2
Gotovo je neverovatno s kakvom je ležernošću on pomenuo
ograničenost svog shvatanja ο prirodi i zadacima sociologije. Vidi
Max Weber, Wirtschaft und Gesellschaft (Tübingen: J. C. B.
Mohr/Paul Siebeck, 1921), str. 12.
88
da se svi sociološki pojmovi svedu na idealne tipove nanela je
velike štete samoj stvari. Pored toga, upotreba idealnotipskog
metoda je još više pojačala utisak da je Veberov kategorijal­
ni aparat samo logička konstrukcija apstraktnih mogućnosti
bez ikakvog konkretnog društveno-istorijskog sadržaja.
Međutim, obe pomenute okolnosti samo otežavaju pravilno
razumevanje Veberovog pojmovno-teorijskog sistema. Nijed­
na od njih ne menja njegov logički status.
TIPOVI DRUŠTVENOG DELANJA
Žarišna tačka Veberovog teorijskog sistema je pojam dru­
štvenog delanja, To je pojam kojim on počinje svoja razma­
tranja, koji najčešće upotrebljava i na koji se uvek vraća. I to
je sasvim· razumljivo. Po Veberovom mišljenju, 3 društveno
delanje je osnovna jedinica sociološkog proučavanja, ono što
sociologiju konstituiše kao nauku.
Pre svega, Veber pravi oštru razliku između delanja i po­
našanja. Delanje je samo ono ponašanje koje ima neko zna­
čenje za onoga koji obavlja radnju. Drugim recima, delanje
se razlikuje od ponašanja po tome što ima unutrašnju, sub­
jektivnu stranu koju možemo razumeti. Inače, delanje obuh­
vata i propuštanje i trpljenje pored aktivnog činjenja. Dru­
štveno delanje je posebna vrsta delanja. Da bi se neko pona­
šanje moglo svrstati u kategoriju društvenog delanja moraju
biti ispunjena dva uslova: 1) nosilac radnje, to jest onaj koji
dela mora pridavati neko značenje svom delanju, i 2) nosilac
radnje mora uzimati u obzir ponašanje drugih lica i smisaono
orijentisati svoje delanje prema njemu. Pri tom je, naravno,
nevažno ko su druga lica — poznati pojedinci ili neodređeno
mnoštvo nepoznatih — i da li se uzima u obzir njihovo pro­
šlo, sadašnje ili buduće ponašanje. Bitno je da tuđe ponaša­
nje služi kao tačka smisaone orijentacije, a ne samo kao uz­
ročna komponenta vlastitog delanja. Prema tome, van katego­
rije društvenog delanja ostaje ponašanje koje se orijentiše
prema prirodi i prirodnom zbivanju, kao i čisto subjektivno
doživljavanje, ukoliko pri tom ponašanje drugih ne igra ni-
3
Ibidem, str. 12.
89
kakvu ulogu. Ali na granici ove kategorije nalazi se i pona­
šanje pojedinaca u masi (takozvano »masovno ponašanje«),
kao i podražavanje tuđeg ponašanja, jer između ponašanja i
pripadništva masi obično nema nikakve smisaone veze, a po­
dražavanje je najčešće čisto instinktivno po karakteru.
Nema nikakve sumnje da je u ovim uvodnim odredbama
Veber jasno izneo svoje sociološko stanovište. Ono je vrlo
jednostavno, ali i prilično jednostrano. Ova jednostranost je,
doduše, delimično ublažena priznanjem da su i pojave bez
značenja relevantne u sociološkom kontekstu, ukoliko se jav­
ljaju kao povod, uslov, proizvod, podsticaj ili prepreka dru­
štvenom delanju. Ali pošto se takve pojave ne mogu razu-
meti, one nužno ostaju na periferiji sociološkog interesovanja.
Pa ipak, treba reći da Veberovo sociološko stanovište zaslu­
žuje punu pažnju. U svojoj osnovi, ono je duboko antropolo­
ški promišljeno. Njime je Veber nedvosmisleno stavio do zna­
nja dve stvari: 1) da sociologiju interesuje čovek u onome
što je najdublje ljudsko u njemu, dakle kao biće koje je ob­
dareno sposobnošću da svesno živi svoj život i da da smisao
svetu koji ga okružuje, i 2) da veliki deo onoga što ljudi u
svakodnevnom životu uzimaju kao nešto što se po sebi ra­
zume, u stvari, pretpostavlja izvesne smisaone sadržaje bez '
kojih ne može da funkcioniše. Na taj način, Veber je usposta­
vio čvrstu vezu između svog antropološkog i sociološkog shva-
tanja.
Ali Veber nije ostao samo na uopštenom razmatranju
društvenog delanja. Važan korak u razvijanju njegovog poj-
movno-teprijskog sistema predstavlja tipologija društvenog
delanja. 4 U želji da što tačnije odredi predmet koji konstitui-
še sociologiju kao nauku, on razvrstava društveno delanje u
četiri grupe. S obzirom na to koliko je unutrašnja, subjektiv­
na strana u njemu izražena, društveno delanje može biti cilj-
no-racionalno, vrednosno-racionalno, afektivno i tradicional­
no. Već sami nazivi nagoveštavaju sadržaj ovih kategorija.
Ciljno-racionalno dela onaj koji bira najefikasnija sredstva za
ostvarenje izvesnih ciljeva, ali vodi računa i ο drugim moguć­
nim ciljevima, to jest razmatra troškove koji se u konkret­
nom slučaju moraju podneti. Vrednosno-racionalno dela onaj
koji veruje u apsolutnu vrednost nekog određenog oblika po-
4
Ibidem, str. 12—13.
90
našanja i teži ostvarenju jednog cilja radi njega samog i bez
obzira na uspeh. Afektivno dela onaj koji se povodi za svojim
strastima i duševnim raspoloženjima i smisao delanja nalazi
u njemu samom a ne u postizanju nekog cilja van njega. Naj­
zad, tradicionalno dela onaj koji se slepo drži ustaljenih na­
vika, nezavisno od toga koliko to odgovara izmenjenim uslo-
vima života. Po sebi se razume da ovi tipovi, kao i svi drugi
pojmovi, imaju apstraktno-analitički karakter, što znači da
se konkretno delanje nikad ne poklapa samo s jednim od
njih, već najčešće predstavlja njihovu mešavinu.
Naravno, ova tipologija je daleko od toga da bude potpu­
na. To pada u oči već na prvi pogled. Kao što je i sam Veber
istakao, ovde su uzeti u obzir samo osnovni tipovi društvenog
delanja. I u tome nema ničeg što bi navodilo na sumnju.
Sasvim je izvesno da iscrpno nabrajanje svih mogućnosti u
ovoj oblasti ne bi značilo nikakav napredak: sistematsko
razvrstavanje, ma kako grubo i nesavršeno, uvek ima pred­
nost nad običnim gomilanjem inventarskih brojeva. Ali upr-
kos tome Veberova tipologija društvenog delanja zadaje velike
teškoće. I pored toga što je njen logički osnov jasan, znače­
nje pojedinih tipova je teško uhvatljivo. 5 Ovo pogotovo ako se
ostane na terenu čisto apstraktnih razmatranja. Stoga Vebe-
rove apstraktne formulacije ne možemo uzeti odvojeno; njih
treba posmatrati u konkretnom sociološkom kontekstu.
Sto se tiče ciljno-racionalnog i vrednosno-racionalnog de­
lanja, situacija je relativno jednostavna. Ovdje je reč ο izve-
snim oblicima delanja kod kojih idealni zahtevi ulaze u sa­
stav same definicije. U osnovi, oba racionalna tipa delanja
imaju idealnotipsko značenje. Iza ovih dveju kategorija stoje
dva osnovna i bitno različita etička stanovišta — etika odgo­
vornosti i etika čiste volje — koje smo opširno izložili u dru­
goj glavi. Mnogo je teže utvrditi šta Veber zapravo misli u
pogledu preostala dva tipa delanja. Da je u oba slučaja reč
ο izvesnim oblicima ponašanja koji odstupaju od racionalno­
sti, stoji van svake sumnje. Ali veliko je pitanje da li se afek­
tivno i tradicionalno delanje mogu izjednačiti s racionalnim
tipovima delanja u metodološkom pogledu. Još bi se nekako
i moglo uzeti da se tradicionalno delanje orijentiše prema ne­
kim normativnim standardima, ali kategorija afektivnog dela-
5
Uz ovo i dalje, vidi Talcott Parsons, op. dt., str. 643—649.
91
nja je, očigledne, lišena takvih elemenata. Stoga se s pravom
možemo pitati da li je afektivno delanje uopšte trebalo uvr­
stiti u tipologiju društvenog delanja. Ovo utoliko pre što afek­
tivno delanje ne igra gotovo nikakvu ulogu u Veberovim soci­
ološkim proučavanjima. Možda bi najbolje bilo pretpostaviti
da je afektivno delanje obična rezidualna kategorija koju je
Veber uneo u svoju tipološku shemu delom zbog toga što je
znao da su iracionalni činioci važna poluga stvarnog ljudskog
ponašanja, a dekan i zbog toga što je smatrao da se i iracio­
nalno ponašanje može razumeti kao i racionalno. Drukčije
stvar stoji s tradicionalnim delanjem. Budući da pojam tradi­
cionalizma zauzima važno mesto u Veberovim sociološkim
proučavanjima, r,a ovo pitanje ćemo se vratiti kasnije. Zasad
treba reći samo da pojam tradicionalnog delanja ima idealno-
tipski status. U pitanju je jedan ideal ο tome šta čovek treba
da čini, a ne opis psihološkog mehanizma aktualnog pona­
šanja.
Nema potrebe da ovde u pojedinostima navodimo sve
elemente Veberovog kategorijalnog sistema. Pomenimo još da
je pojam društvenog odnosa jedna od vrlo važnih karika u
njegovom razvijanju. Ovaj pojam je važan zbog toga što pred­
stavlja most između pojedinačnih radnji i širih društvenih
struktura. Pod društvenim odnosom Veber podrazumeva de­
lanje većeg broja pojedinaca koje se uzajamno smisaono
orijentiše i povezuje. Drugim recima, Veber tvrdi da se dru­
štveni odnos sastoji u uzajamnom povezivanju spoljašnjih
radnji na osnovu odgovarajućih smisaonih sadržaja. Sve dok
postoji verovatnoća da će se pojaviti određeni oblici smisaono
orijentisanog delanja, postoji i društveni odnos. Kad ova vero­
vatnoća padne na nulu, društveni odnos prestaje. Razume se,
uzajamnost u društvenom odnosu ne mora biti potpuna. Do­
voljno je da značenje koje partneri pridaju svom delanju bar
približno odgovara onome što se očekuje. A to znači da odsu­
stvo uzajamnosti na smisaonom planu ne povlači odmah za
sobom i odsustvo uzajamne orijentacije delanja. Šta sve još
uključuje u sebe pojam društvenog odnosa i kako pomoću
njega Veber izgrađuje čitavu morfologiju društvenog sistema,
videćemo u posljednjem odeljku ove glave.
92
MATERIJALNI INTERESI I NORMATIVNI POREDAK
Po svemu što je napred rečeno, može se s pravom zaklju­
čiti da je Veberovo shvatanje društva izrazito individualističko
i nominalisticko po karakteru. Ali mada društvo rasparčava na
njegove sastojke i iskustveno polje sociološke analize ograni­
čava na oblast društvenog delanja, Veber nije šlep za činje­
nice. Preko izdvojenih delova on se postepeno probija ka ce-
lini. Najvažniji korak u tom probijanju je upravo pred nama.
Po Veberovom mišljenju, oblast društvenog delanja ima jedno
važno svojstvo: u njoj vlada red, a ne haos. Kao što u oblasti
prirode možemo zapaziti izvesne pravilnosti u smenjivanju
pojedinih događaja, tako možemo otkriti da i u društvu ima
izvesnih postojanih i relativno nepromenjivih odnosa, to jest
da se izvesna tipična značenja ponavljaju u delanju istih poje­
dinaca ili da se javljaju u delanju različitih pojedinaca. 6 To je
jedno od najelementarnijih društvenih iskustava. U isti mah,
to je polazna tačka sociologije kao teorijske nauke. Usvojivši
ovu osnovnu pretpostavku, Veber utire put sociološkom raz­
matranju. Jer u središtu sociološkog razmatranja stoji pita­
nje: otkud dolazi do toga da se društveno delanje javlja u traj­
nim i relativno nepromenljivim oblicima ili, drugim recima,
koji su to činioci što uslovljavaju pravilnosti u društvenom
životu?
Zanimljivo je da Veber pridaje izuzetnu važnost materijal­
nim interesima u uspostavljanju trajnih i postojanih društve­
nih oblika. Na prvi pogled, moglo bi se pomisliti da je Vebe­
rovo isticanje materijalnih interesa kao jednog od najvažnijih
kanala društvene uzročnosti proizvoljno i nepromišljeno i da
njegova konkretna sociološka proučavanja nimalo ne potvr­
đuju umesnost ovog teorijskog upozorenja. Međutim, stvari
stoje sasvim drukčije. Nije to nikakva slučajnost što svoja
teorijska razmatranja Veber započinje naglašavanjem važno­
sti materijalnih interesa. To je u velikoj meri u skladu s nje­
govim shvatanjem racionalnosti, kao i s tim kako je on stvar­
no proučavao društvene pojave. Pre bi se moglo reći da
iznenađuje to što je u svom pojmovno-teorijskom sistemu
Veber posvetio neuporedivo više pažnje razmatranju uloge
idejnih činilaca u društvenom životu nego raščlanjavanju
6
Vidi gore str. 50
93
društvenih okvira pod kojima podudarnost interesa dovodi
do širih, kolektivnih reakcija. Ali ο tome malo kasnije. Po­
gledajmo najpre šta Veber podrazumeva pod materijalnim in­
teresima i u čemu vidi teorijsku važnost ovog pojma. Po Ve-
berovom mišljenju, veliki broj upadljivih pravilnosti u obla­
sti društvenog delanja osniva se na tome što se ljudi orijen-
tišu prema vlastitom interesu, to jest nastoje da iskoriste po­
godnosti koje im data situacija pruža. Najčvršći i najpostoja­
niji odnosi u društvenom životu nastaju kao posledica odre­
đene konstelacije interesa. Ti odnosi su daleko manje podlož­
ni kolebanju od onih koji se pomoću normi često uzalud na­
stoje da iznude. Naročito ukoliko ljudi nisu zaslepljeni vla­
stitim subjektivnim ocenama, već vode računa i ο tuđim inte­
resima. Jer ukoliko se tuđi interesi zanemare, može se izaz­
vati otpor drugih, tako da se ljudi izlažu opasnosti da rade
protiv sopstvenih interesa.
Pada u oči da je Veberovo razmatranje uloge materijalnih
činilaca u društvenom životu sasvim usko i jednostrano. Ono
se kreće u okvirima nominalističkog shvatanja društva, i isti­
če u prednji plan čisto ciljno-racionalne elemente. Reč je sa­
mo ο dobro shvaćenom ličnom interesu u smislu engleske
ekonomske škole. 7 Da je to tačno, vidi se po tome što sam
Veber izričito kaže da se i u svim ostalim oblastima društve­
nog delanja može otkriti ona ista pojava koja je svojevreme­
no tako živo zainteresovala ekonomske stručnjake — da u ve­
likom broju slučajeva orijentacija prema vlastitom interesu
dovodi do sličnih reakcija. Drugim recima, Veber, u stvari,
ima pred očima zamišljenu sliku »ekonomskog čoveka« (ho­
mo oeconomicus), tako da delanje koje se orijentiše prema
vlastitom interesu uključuje u opštu shemu tehničko-ekonom-
ske racionalnosti. Po njegovom mišljenju, rukovoditi se sop-
stvenim interesom ne znači ništa drugo nego birati najadek-
vatnija sredstva za postizanje racionalno postavljenih ciljeva.
Delanje uslovljeno materijalnim interesom je poseban slučaj
ciljno-racionalnog delanja; ono je utoliko postojanije ukoliko
je više ciljno-racionalno po karakteru. Kao što se vidi, time
što je pridao izuzetnu važnost materijalnim interesima u uspo­
stavljanju trajnih i postojanih društvenih oblika, Veber je,
u stvari, samo na drugi način, rekao da kategorija ciljno-raci-
7 Ibidem, str. 15.
Siegfried Landshut, op. cit., str. 54—61.
94
onalnog delanja zauzima središno mesto u okviru njegovog
shvatanja sociologije.
Međutim, ako se smisao Veberove apstraktne odredbe ma­
terijalnih interesa potraži u kontekstu njegovih konkretnih
socioloških proučavanja, onda se mora otići korak dalje. U
tom slučaju je lako pokazati da pod materijalnim interesima
treba razumeti nešto mnogo dublje i važnije od tehničko-eko-
nomske racionalnosti. U pitanju je, u stvari, suprotnost izme­
đu životnih izgleda pojedinih kategorija ljudi koja je uslov-
Ijena načinom raspodele i upotrebe ekonomskih dobara i uslu­
ga. U krajnjoj liniji, pojam materijalnih interesa obuhvata
ekonomske interese u svojini nad dobrima i pogodnostima za
sticanje prihoda pod uslovima robnog tržišta, i nerazdvojno
je povezan s pojmom društvene klase. Ovako shvaćeni, ma­
terijalni interesi su, nesumnjivo, jedan od najuticajnijih či­
nilaca u društvenom životu i ne treba se čuditi što je Veber
našao za potrebno da najpre ukaže na njihovu važnost. Uo­
stalom, Veberovi radovi iz sociologije religije pokazuju da je
udeo ovog činioca zamašan i u nastanku tako složenih i sup­
tilnih pojava kao što su religiozna shvatanja i verovanja, da
i ne govorimo ο tome koliko je u svojim drugim sociološkim
radovima Veber nastojao da pomoću njega objasni razne ob­
like kolektivnog ponašanja. Kako bi i moglo biti drukčije,
kad Veberovo glavno sociološko delo već u samom naslovu
ističe ekonomsku stranu društvenog života kao nešto relativ­
no samostalno i različito od drugih društvenih činilaca? šte­
ta je samo što u svom pojmovno-teorijskom sistemu Veber
nije rekao ništa određenije ο prirodi ovog činioca i mehaniz­
mu njegovog delovanja. Da je to učinio, onda bi veza između
različitih delova njegovog sociološkog shvatanja bila mnogo
jasnija. Stoga se na ovo pitanje moramo vratiti još jednom,
kad budemo izlagali Veberovo shvatanje društvene struktu­
re i organizacije.
Drugi činilac kome Veber pridaje izuzetnu važnost u uspo­
stavljanju trajnih i postojanih društvenih oblika je prevas-
hodno idejne prirode. Pored materijalnih interesa, uslovljenih
položajem koji pojedinci zauzimaju u društvenoj strukturi,
Veber ukazuje na normativne elemente društvene organiza­
cije.8 Po njegovom mišljenju, učesnici u društvenom odnosu
8
95
mogu orijentisati svoje delanje kako prema vlastito η intere­
su (koga se, doduše, po volji uvek mogu odreći), ta :o i pre­
ma nekom normativnom poretku za koji veruju da ih oba­
vezuje, to jest koji važi kao legitiman. Ovo poslednje je dale­
ko najvažniji način povezivanja pojedinačnih radnji sa širim
društvenim zaleđem, budući da Veber ima na umu kulturne
vrednosti i normativne standarde na kojima se zasniva opšta
društvena organizacija: u pitanju su oni elementi društvenog
poretka koji određuju dozvoljene oblike individualne i uže
grupne delatnosti i, utoliko, usmeravaju individualno i kolek­
tivno ponašanje u određenom pravcu. Naravno, pri tom nije
bitno da li se pojedinci stvarno pridržavaju pojedinih normi
koje društvena organizacija štiti ili ih izbegavaju, odnosno
prikrivaju prekršaj ili se prijavljuju nadležnom organu poš­
to su normu prekršili. Jer u svim pomenutim slučajevima nor­
mativni poredak važi kao nešto obavezno. To se vidi po tome
što pojedinci uzimaju u obzir njegovo postojanje, bilo da ga
poštuju ili krše. Sa sociološkog stanovišta, treba praviti oštru
razliku između iskustvenog i normativnog važenja: za jedan
normativni poredak može se reći da važi samo ukoliko po­
stoji verovatnoća da će se u masi slučajeva delanje stvarno
orijentisati prema njemu.
U više mahova, Veber ističe da normativni poredak koji
ima za sobom autoritet opšte društvene organizacije sadrži
u sebi element prinude, jer se njegovo poštovanje štiti i spo-
ljašnjim sankcijama. U osnovne tipove normativnog poretka
Veber ubraja pravo i moralnu konvenciju. Razlika između
prava i konvencije je u tome što u prvom slučaju postoji po­
sebna grupa ljudi koja se stara da poredak održi u važnosti,
dok u drugom slučaju sankciju primenjuje difuzno društvo.
Ali Veber se ne zadovoljava samo time što normativni aspekt
društvenog delanja izdvaja iz složenog spleta društvenih čini­
laca i što u pravu i moralnoj konvenciji vidi osnovne idejne
poluge društvene organizacije; on nastoji da objasni i meha­
nizam delovanja ovog činioca u društvenom životu. Ili tačnije:
on hoće da pokaže da gola prinuda nije jedini osnov efikasno­
sti društvene organizacije. U tom cilju, Veber postavlja dva
pitanja: 1) zašto pojedinci veruju da je neki normativni po­
redak legitiman ili, drugim recima, čime se oni rukovode kad
jednom poretku pripisuju svojstvo moralnog autoriteta?, i 2)
zašto pojedinci orijentišu svoje delanje prema nekom norma-
96
tivnom poretku ili, drugim rečima, čime sve jedan poredak
obezbeđuje svoje poštovanje? Razmotrimo ukratko Vebero-
ve odgovore na ova pitanja.
U skladu sa svojim osnovnim sociološkim shvatanjem, Ve­
ber ne pravi veliku razliku između razloga kojima se pojedin­
ci rukovode kad jedan normativni poredak priznaju kao le­
gitiman i razloga zbog kojih ga se pridržavaju u praksi. 9 Naj­
većim delom, oni isti razlozi na kojima se osniva vera u legi­
timnost jednog poretka služe i kao unutrašnja poluga dela­
nja koje se saobražava njegovim zahtevima. Kako izgleda, to­
me se nema šta prigovoriti. Jedan poredak koji važi kao legi­
timan zbog toga što je osveštan tradicijom, zbog toga što se
pojedinci afektivno vezuju za njega ili što vrednosno-racional-
no veruju u njegovu apsolutnu obaveznost, već samim tim u
velikoj meri obezbeđuje i svoje poštovanje, š t a drugo mogu
da čine oni koji priznaju legitimnost jednom poretku na osno­
vu vere u svetost tradicije, na osnovu emocionalne predano­
sti ili vrednosno-racionalne vere u ideal koji je u poretku ote­
lo tvoren, nego da iz tih istih razloga prilagode svoje delanje
njegovim zahtevima? To što u Veberovom izlaganju ova po­
dudarnost nije dosledno sprovedena, već se na jednom me-
stu pominje tradicija kao osnov legitimnosti, a religiozni mo­
tivi kao osnov efikasnosti, bitno ne menja ništa. Ο tom od­
stupanju ovde nećemo voditi računa.
Pa ipak, teško je reći da je Veber do kraja održao ovaj
princip — da oni isti razlozi koji služe kao osnov za prizna­
nje legitimnosti jednom poretku u isti mah obezbeđuju i
njegovo poštovanje. To najbolje pokazuje poslednja tačka
njegovog odgovora na gornja pitanja. Na odgovarajućim me-
stima, Veber kaže da se svojstvo legitimnosti može pripisati
jednom poretku i na osnovu vere da je uspostavljen po za­
konskom postupku, dok pojedinci mogu orijentisati svoje
delanje prema njemu na čisto ciljno-racionalan način, to jest
tako što će ga shvatiti kao spoljašnji uslov kome je korisno
prilagoditi se u vlastitom interesu. Kako treba razumeti ova
objašnjenja? U pogledu ciljno-racionalnih motiva pomoću
kojih jedan poredak obezbeđuje svoje poštovanje, situacija
9
Talcott Parsons, op. cit., str. 651—652. Uz izlaganje u tekstu
vidi i Johannes Winckelmann, Legitimität und Legalität in Max
Webers Herrschaftssoziologie (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul
Siebeck, 1952), str. 26—39.
7 Sociologija Maksa Vebera 97
je relativno jasna. U krajnjoj liniji, Veber hoće da kaže da
pojedinci mogu orijentisati svoje delanje prema nekom po­
retku bez obzira na to što ga intimno ne usvajaju. Uprkos
tome što u njemu ne vide ništa po sebi dobro i vredno po­
štovanja, oni se mogu poslužiti njime kao sredstvom za ostva­
renje vlastitih ciljeva. Treba samo dodati da se u ovom slu­
čaju ciljna racionalnost ne mora oslanjati na stanovište eti­
ke odgovornosti; ona može biti i izraz golog oportunizma.
Ovu poslednju mogućnost Veber nije dovoljno jasno istakao.
Ali njegovo izlaganje prećutno sadrži i upozorenje u tom
pravcu.
Mnogo je teže razumeti zašto je priznanje legitimnosti na
osnovu vere u zakonsku formu Veber izdvojio u posebnu
grupu, kad ovu veru nije uzeo u obzir kao unutrašnji motiv
kojim poredak obezbeđuje svoje poštovanje. Jer materijalna
zainteresovanost ne izgleda da bi mogla biti adekvatna pro-
tivteža idealnom sadržaju vere u zakonski postupak. Ovo po­
gotovo ako se ima u vidu Veberovo shvatanje ovog posled-
njeg. Po njegovom mišljenju, priznanje legitimnosti na osno­
vu vere u zakonsku formu javlja se u dva slučaja: 1) kad je
poredak dogovorom ustanovljen, to jest kad se svi slažu da
poredak treba da bude takav kakav jeste, i 2) kad poredak
nameće jedna vlast za koju se smatra da je legitimna i da
joj svi duguju poslušnost. Nije li umesno pretpostaviti da će
oni koji veruju da je jedan poredak legitiman zato što je
ustanovljen po zakonskom postupku, biti spremni da upravo
zbog toga orijentišu svoje delanje prema njemu? Ako se tako
nešto ne može pretpostaviti, onda bi i one druge pretpostav­
ke koje veličaju snagu tradicionalne privrženosti, afektivnog
vezivanja i vrednosno-racionalnog uvažavanja trebalo staviti
pod pitanje.
Na kraju, pomenimo još da pravilnosti u društvenom
životu Veber ne objašnjava samo materijalnim interesima i
normativnim elementima društvene organizacije. U svom iz­
laganju on skreće pažnju i na mogućnost da se delanje ori-
jentiše prema društvenoj praksi, to jest prema ustaljenom na­
činu postupanja u stvarima koje društvena organizacija pre­
pušta slobodnoj inicijativi pojedinaca 10 . Doduše, Veber posve-
10
Ibidem, str. 15. Opširnije ο tome Talcott Parsons, op cit.,
str. 677—«86.
98
čuje jedva nekoliko šturih reči ovom činiocu. Valjda zbog
toga što smatra da je u pitanju nešto periferno u odnosu na
njegovo sociološko shvatanje. U svakom slučaju, ovaj činilac
ne igra gotovo nikakvu ulogu u Veberovim sociološkim pro­
učavanjima. Uključujući ga u svoj pojmovno-teorijski sistem
Veber kaže ο njemu samo ovo: da relativno postojani dru­
štveni oblici mogu nastati i na osnovu toga što se nešto čini
na jedan određen način, bilo zbog toga što se tako oduvek
činilo, bilo zbog toga što je to novo i moderno. Naravno, mi­
sli se pre svega na pravilnosti koje nastaju u užim sektori­
ma društvenog sistema, a samo izuzetno i u globalnim dru­
štvenim razmerama. I pošto nema nikakve obaveze da se po­
jedinci pridržavaju postojeće prakse u stvarima ο kojima sa­
mi mogu da odlučuju, pravilnosti ove vrste iščezavaju čim
prestane stvarno upražnjavanje.
ELEMENTI DRUŠTVENE MORFOLOGIJE
Daleko bi nas odvelo kad bismo hteli da podrobno izlo­
žimo sve što je Veber smatrao za potrebno da uključi u svoj
pojmovno-teorijski sistem. Uprkos tome što polazi od jedno­
stranih pretpostavki, Veberov kategorijalni aparat je toliko
razvijen i razgranat, da bi trebalo napisati čitavu knjigu ako
bi se htelo da prodre dublje u sve njegove složenije slojeve.
Radi uštede prostora, ovde ćemo pomenuti samo najvažnije
društvene oblike koje Veber određuje pomoću pojma dru­
štvenog odnosa.
Pre svega, Veber razlikuje zajednicu od društva". To su
čisti tipovi društvenog odnosa. Društveni odnos ima karak­
ter zajednice ukoliko učesnici u odnosu osećaju da pripada­
ju jedan drugom kao deo iste celine. Osećanje ο zajedničkom
pripadništvu može se javiti kako na afektivnoj tako i na tra­
dicionalnoj osnovi. Ali da bi uopšte moglo biti reci ο društve­
nom odnosu, potrebno je da ovo osećanje na bilo koji način
podstakne jednu grupu ljudi da uzajamno orijentišu svoje
11
U svom izlaganju Veber upotrebljava izraze »Vergemein­
schaftung« i »Vergesellschaftung« za koje se ne može naći ade­
kvatna zamena u našem jeziku. Niz zanimljivih napomena u
vezi s Veberovim shvataniem zajednice i društva daje Talcott
Parsons, op. cit., str. 686—694.
7* 99
delanje. Društveni odnos ima karakter društva ukoliko uče­
snici u odnosu sporazumno usklađuju svoje interese u težnji
da zadovolje neku određenu potrebu ili postignu neki odre­
đen cilj. Ovo usklađivanje interesa može biti vrednosno-ra-
cionalno, ukoliko pojedinci veruju da ih obavezuje pristanak
koji su dali, ili ciljno-racionalno, ukoliko oni orijentišu svo­
je delanje prema očekivanju da će partneri biti lojalni. Po­
što su u pitanju čisti tipovi društvenog odnosa, teško je na­
vesti konkretne primere zajednice i društva koji bi u potpu­
nosti odgovarali apstraktnim odredbama. Pominjući slučaje­
ve koji im se najviše približavaju, Veber kaže da najveći broj
stvarnih odnosa ima delom karakter zajednice a delom ka­
rakter društva.
Opšte je poznato da pojmovi zajednice i društva zauzima­
ju vidno mesto u istoriji sociologije. Njima se služio već i
Marks, i to u izlaganju izvesnih ključnih tačaka svog socio­
loškog shvatanja 12 , a na sistematski način ih je bliže odredio
Ferdinand Tenies u svom klasičnom delu Zajednica i dru­
štvo". I pored izvesnih manje važnih razlika, svi Veberovi
prethodnici su se slagali u tome da zajednica i društvo pred­
stavljaju dve različite i, štaviše, suprotne društveno-istorijske
kategorije: dok zajednica označava organsko jedinstvo, dru­
štvo predstavlja običan mehanički agregat. Stoga je sasvim ra­
zumljivo što je i Veber uključio ove pojmove u svoj katego-
rijalni aparat i što je čitav drugi odeljak svog glavnog dela
posvetio razmatranju najrazličitijih tipova zajednice i dru­
štva. Jedva treba reći da se Veber nigde nije pozabavio raz­
matranjem Marksovog načina upotrebe ovih pojmova. On je
samo usput odao priznanje Teniesovim nastojanjima, ali se
ogradio od njegovih rezultata. Obe okolnosti svedoče da Ve­
ber hoće da se razlikuje od svojih prethodnik* 4 . U čemu je
ta razlika?
Najprostije rečeno, razlika je u tome što Veber mnogo
tačnije određuje značenje ovih pojmova, ali u isti mah znat­
no sužava njihov iskustveni domašaj. Prva stvar je jasna već
12
Kao što je dobro poznato, Marks je u razotuđenom društvu
video slobodnu zajednicu svestrano razvijenih ljudi. Vidi ο tome
Karl Löwith, »Max Weber und Karl Marx«, Archiv für Sozial­
wissenschaft
13
und Sozialpolitik, 67 (1932), str. 99, 201—202.
Ferdinand Tönnies, Gemeinschaft und Gesellschaft (Berlin:
Karl Curtius, 1887).
100
pri letimičnom poređenju, tako da se na njoj ne treba po­
sebno zadržavati. Uostalom, Veber postiže tačnost u pojmov­
nom određivanju baš zahvaljujući tome što sužava obim ovih
pojmova. Sužavanje ide u dva pravca. S jedne strane, Veber
zanemaruje globalne društvene okvire: zajednica i društvo
nisu više svojstva određenih društveno-istorijskih epoha ili,
tačnije, simptomi određenih stanja društvenog sistema kao
celine, već samo tipovi društvenog odnosa koji se mogu ja­
viti u svim društvima bez razlike. S druge strane, Veber za­
nemaruje istorijsku dimenziju: zajednica i društvo ne pred­
stavljaju više određene faze društvenog razvitka koje srne-
njuju jedna drugu, već apstraktne mogućnosti društvenog ži­
vota koje koegzistiraju jedna pored druge. Na taj način Ve­
ber je, očigledno, ostao u okvirima svog individualističkog
i nominalističkog shvatanja, ali je propustio da razmotri ono
što bi sa sociološkog stanovišta bilo najvažnije: ima li ma
kakvu heurističku vrednost pretpostavka da postoje izvesni
stupnjevi u društvenom razvitku, kad društveni odnosi koji
imaju karakter zajednice ili društva preovlađuju do te mere
da daju pečat čitavom razdoblju? U svojim konkretnim socio­
loškim proučavanjima Veber je bio mnogo jasniji i otvoreniji
u tom pogledu. Proces racionalizacije modernog društva —
što je, u stvari, osnovna tema njegove sociologije — može se
shvatiti samo kao proces rastvaranja složenog tkiva mnogo­
brojnih zajednica feudalne epohe i uspostavljanja prevlasti
robnog tržišta u najrazličitijim sektorima modernog kapitali­
stičkog društva.
Ali, vratimo se na ono što nas ovde neposredno interesuje.
Pošto je najpre razmotrio pitanje sukoba i borbe kao mo­
gućnih oblika društvenog odnosa (naravno, držeći se istih
razmera kao i prilikom razmatranja pitanja zajednice i dru­
štva), Veber uvodi pojam društvene grupe 14 . U izvesnom
smislu, ovaj pojam obuhvata najtrajnije oblike povezivanja
pojedinačnih radnji, i, utoliko, predstavlja završnu kariku
Veberovog pojmovno-teorijskog sistema. Za pojam društvene
grupe je od najveće važnosti razlikovanje između otvorenih
i zatvorenih društvenih odnosa. Pod otvorenim odnosom tre-
14
Veberov izraz je »Verband«. Ni za njega nema odgovaraju­
ćeg izraza u našem jeziku. Izraz »društvena grupa« ne ističe do-
Toljno element vlasti koji je bitan za Veberovo shvatanje.
101
ba razumet? takav odnos u kome mogu uzeti učešća svi koji
to žele. Nasuprot tome, zatvoren društveni odnos monopolise
izvesne pogodnosti za učesnike u odnosu, i to tako što svo­
jim pravilima ograničava učešće onih koji su van odnosa ili
članstvo vezuje za ispunjenje određenih uslova. Naravno, ova
razlika je relativna, što znači da način i stepen otvorenosti
odnosno zatvorenosti jednog odnosa mogu biti različiti. Ve-
ber određuje pojam grupe vodeći računa ο razlici između
otvorenih i zatvorenih društvenih odnosa. Po njegovom mi­
šljenju, društvena grupa može biti samo zatvoren društveni
odnos. Ali svaki zatvoren odnos nema već samim tim i svoj­
stvo grupe. Da bi se uopšte moglo govoriti ο društvenoj gru­
pi, neophodno je da postoje određeni ljudi — starešina gru­
pe i, eventualno, upravni aparat — koji imaju za zadatak da
obezbede poštovanje normativnog poretka koji važi za gru­
pu 15 . Po Veberu, društvena grupa postoji sve dotle dok po­
stoji verovatnoća da će nadležni organi delati u pomenutom
pravcu. Pri tom je nevažno da li se ova verovatnoća osniva
na tradicionalnim, afektivnim ili vrednosno-racionalnim mo­
tivima (vazalska zakletva, osećanje dužnosti prema službi)
ili na ciljno-racionalnim interesima (primanje plate), članovi
grupe vezuju se za grupu na dva načina: 1) time što učestvu­
ju u grupnom delanju kojim rukovode starešina grupe i
upravni aparat, i 2) time što orijentišu svoje delanje prema
normama koje regulišu izvesna pitanja koja se ne tiču gru­
pe kao celine, već samo njenih članova (ukoliko normativni
poredak grupe sadrži i takve elemente).
I pored toga što pojmu društvene grupe posvećuje rela­
tivno najviše prostora, Veber mahom ostaje na čisto formal­
nom terenu, š t o je još gore, njemu nedostaje jasna sociolo­
ška perspektiva. Pa ipak, globalni okvir stoji u pozadini svih
njegovih pojmovnih odredaba. To se naročito lepo vidi na pri-
meru ο kome je upravo reč. U razvijanju svog shvatanja gru­
pe, Veber stalno proširuje društveni horizont. Pre svega, on
jasno pokazuje da se grupe ne stvaraju u društvenom vakuu­
mu, već u okviru globalne društvene organizacije. U krajnjoj
liniji, normativni poredak svake grupe koja postoji u okviru
jednog konkretnog društvenog sistema — i to bez obzira da
15
Tu se već jasno vidi da Veberov pojam obuhvata društvene
tvorevine kod kojih postoje odnosi gospodarenja i potčinjenosti.
102
li je uspostavljen slobodnim dogovorom između svih člano­
va ili nametnut manjini od strane većine — pretpostavlja va­
žnost osnovnih društvenih ustanova pomoću kojih društvo
određuje dozvoljene oblike individualne i uže grupne delat-
nosti. Drugim recima, to znači da grupno delanje mora biti
u skladu s pravnim i konvencionalnim poretkom; u protiv­
nom, grupa je nezakonita. Isto tako, vlast starešine grupe i
upravnog aparata, koja se sastoji u verovatnoći da će odre­
đeni ljudi iznuditi poslušnost od onih koji su im potčinjeni,
pretpostavlja postojanje širih izvora društvene moći. Vlast
koja nema za sobom autoritet opšte društvene organizacije
nije legitimna, već uzurpirana. S druge strane, Veber zavr­
šava svoje izlaganje upućivanjem na državu i crkvu. Po nje­
govom mišljenju, država i crkva su najvažnije društvene gru­
pe. Od drugih grupa one se razlikuju po tome što predsta­
vljaju izrazito prinudne organizacije i što imaju monopolski
položaj na određenoj teritoriji, odnosno prema određenim
licima: dok država monopolise upotrebu fizičkog nasilja u
okviru određene geografske oblasti, crkva monopolise upo­
trebu psihičke prinude prema onima koji su rođenjem po­
stali njeni članovi.
Time smo, uglavnom, razmotrili sve osnovne tačke Vebe-
rovog pojmovno-teorijskog sistema. Iz nešto drukčijeg ugla,
na neka pitanja koja su ovde samo dodirnuta vratićemo se
u daljem izlaganju.
103

V. PRIRODA I POREKLO KAPITALIZMA
KAPITALIZAM KAO DRUŠTVENO-EKONOMSKI SISTEM
Osnovni predmet svih Veberovih socioloških proučavanja
je moderno kapitalističko društvo kao jedinstven i celovit
društveno-ekonomski sistem, čak i onda kad ide sasvim da­
leko u prošlost, Veber ne gubi iz vida društveno-ekonomsku
situaciju u kojoj se nalazi čovek modernog doba. Njegova go­
tovo univerzalna istorijska radoznalost ima duboke korene
u sadašnjosti: Veber se interesuje za indijski kastinski sistem
i kinesku religiju, za agrarne odnose u starom svetu i sred-
njovekovne trgovačke korporacije, kao i za mnoge druge
ekonomske, političke i kulturne pojave najrazličitijih istorij-
skih epoha, pre svega zbog toga što hoće da shvati i objasni
postojeću društvenu stvarnost 1 . U punom smislu reci, Vebe-
rova sociologija je savremena istorija ili, tačnije, uporedna
istorija savremenog društva.
U ovom nastojanju da društveno-ekonomski sistem zapad­
nog sveta oštro odvoji od svih drugih društveno-ekonomskih
sistema i da u središte svih naučnih interesovanja stavi pita­
nje čovekove sudbine u uslovima kapitalističke privredne i
društvene organizacije Veber se rukovodio određenim filo­
zofsko-istorijskim razlozima. Mada načelno nije poricao kon­
tinuitet društveno-istorijskog procesa u celini, on je smatrao
da je moderno kapitalističko društvo jedinstvena i izuzetna
pojava, da predstavlja poseban stupanj društvenog razvitka
i da nikad i nigde nije postojalo ništa slično njemu. Za Vebe-
ra je to bio najnesumnjiviji podatak društvenog i istorijskog
iskustva. To pokazuje da je ogorčeni kritičar Rošera i Knisa
imao dosta razumevanja za stremljenja istorijske škole i,
štaviše, da je naginjao kulturno-istorijskom relativizmu. U
1
To je lepo primetio Raymond Aron, La sociologie allemande
contemporaine (Paris: Librairie Felix Alcan, 1935), str. 133—134.
104
isti mah, to pokazuje da je Veber održao čvrstu vezu sa svo­
jim prethodnicima. Jer uprkos tome što su zauzimali različi­
te stavove prema postojećem društvenom poretku, svi veliki
društveni mislioci 19. veka slagali su se u tome da je moder­
no kapitalističko društvo bitno drukčije od svih drugih tipo­
va društva. Ova jednodušnost Veberovih prethodnika u shva-
tanju prirode modernog društva nije bila slučajna. Nju je
uslovilo to što su svi oni odreda bili pod neposrednim ili po­
srednim uticajem Hegelove filozofije istorije. Preko istorij­
ske škole, taj uticaj nije mimoišao ni Vebera.
Ali dok su mnogi idealistički orijentisani predstavnici isto­
rijske škole pribegavali metafizičkim konstrukcijama i u
mnogobrojnim ustanovama i odnosima modernog kapitali­
stičkog društva videli izraz jednog specifičnog duha, to jest
jednog kulturno-istorijskog principa koji nema ničeg zajed­
ničkog s kulturno-istorijskim principima drugih epoha, Ve­
ber se držao grubih činjenica 2 . Strahovito nepoverljiv prema
metafizici svake vrste, on je razliku između modernog dru­
štva i svih drugih tipova društva tražio na mnogo opipljivi-
jem planu — u oblasti privrede i organizacije privrednog ži­
vota. Pre svega u procesu proizvodnje. U tom pogledu, on se
u potpunosti slagao s Marksom. Kao što je osnivač naučnog
socijalizma već u jednom od svojih ranih radova došao do
zaključka da zakon tržišta neograničeno vlada čitavim kapi­
talističkim svetom i nevidljivom rukom uzdiže i ruši carstva
i narode 3 , tako je i Veber, doduše u jednom od svojih posled-
njih radova, u uvodnom razmatranju za novo izdanje svoje
prve istorijsko-sociološke studije iz drugog perioda stvara­
nja, utvrdio da je privreda najsudbonosnija sila modernog
društva 4 . Sve ostale razlike u drugim sektorima društvenog
2
Za šire razmatranje odnosa između Veberovog i Marksovog
shvatanja, vidi Talcott Parsons, The Structure of Social Action
(Glencoe, 111.: The Free Press, 1949), str. 503—513, i naročito Karl
Löwith, »Max Weber und Karl Marx« Archiv für Sozialwissen­
schaft und Sozialpolitik, 67 (1932), str. 53—62, 97—99, 207—214.
3
Karl Marx i Friedrich Engels, »Njemačka ideologija«, Rani
radovi, preveo Stanko Bošnjak, redaktor Predrag Vranicki (Za­
greb: Naprijed, 1961), str. 357.
4
Max Weber, »Vorbemerkung«, Gesammelte Aufsätze zur
Religionssoziologie, I (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1920),
str. 4.
105
života Veber je nastojao da objasni pomoću onih osobenih
crta koje je otkrio u privredi kapitalističkog društva.
Već samim tim što je za polaznu tačku svog razmatranja
uzeo proces proizvodnje, Veber je umnogom odredio i pra­
vac daljeg izlaganja. U razmatranju prirode kapitalističkog
privrednog poretka 5 on se u velikoj meri drži Marksa. Idući
Marksovim stopama, on kaže da kapitalističku privredu pre
svega karakteriše orijentacija prema dobiti. I to ne izolova-
nih pojedinaca, već privrednih preduzeća na kojima se teme­
lji kapitalistička privredna organizacija. Ali to je samo naj-
opštija odredba koja ne kazuje mnogo. Po Veberovom mi­
šljenju, kapitalistički privredni poredak predstavlja složen
sistem međusobno povezanih privrednih preduzeća koja ra­
cionalno, trajno i sistematski teže sticanju dobiti korišće-
njem pogodnosti na robnom tržištu. Bez obzira na stepen
tehničke razvijenosti i specifičnost pojedinih konkretnih obli­
ka u kojima se javlja, kapitalistički privredni poredak pret­
postavlja postojanje slobodnog tržišta i klase slobodnih rad­
nika odvojenih od sredstava proizvodnje, a sastoji se u orga-
nizovanju privredne delatnosti na bazi stroge podele rada,
tačnom vođenju poslovnih knjiga i stalnom ulaganju kapita­
la u nove poslove. U kapitalizmu je profit krajnji cilj svake
privredne delatnosti, ali u isti mah i mera društvenog uspeha.
Razume se, težnja za sticanjem profita nema nikakve veze
s gramžljivošću privatnih kapitalista ili njihovom pohlepom
za novcem. U pitanju je jedno objektivno svojstvo samog si­
stema ο kome pojedinci moraju voditi računa bez obzira na
subjektivne želje i namere. U krajnjoj liniji, to znači da ro­
bno tržište, i to samom logikom svojih zahteva, bitno sužava
obim mogućnih ljudskih odluka i postupaka. Sasvim u duhu
Marksovog shvatanja, Veber kaže: »Današnji, kapitalistički
privredni poredak je jedan čudovišan kosmos u koji pojedi­
nac dospeva rođenjem i koji je za njega, bar kao pojedinca,
5
Uz ovo i dalje vidi Max Weber, »Die protestantische Ethik und
der Geist des Kapitalismus«, Gesammelte Aufsätze zur Religions­
soziologie, I (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1920), str.
30—62; Max Weber, Wirtschaft und Gesellschaft (Tubingen: J.
C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1921), str,. 48—53, 59—62, 95—97; Max
Weber, Wirtschaftsgeschichte, Aus den nachgelassenen Vorlesun­
gen herausgegeben von. S Hellmann und M. Palyi (München und
Leipzig: Duncker und Humblot, 1923), str. 238—240, 300—315.
106
dat kao faktički nepromenljiva ljuštura u kojoj ima da živi.
Ovaj poredak nameće pojedincu, ukoliko je upleten u mrežu
tržišta, određene norme privrednog delanja. Fabrikant koji
trajno dela suprotno tim normama biće isto tako nepogrešno
ekonomski uništen, kao što će i radnik koji ne ume ili neće
da im se prilagodi ostati bez posla i biti izbačen na ulicu.« 6
Drugim recima, Veber, u stvari, tvrdi da kapitalistički sistem
ima prinudan karakter u odnosu na sve koji učestvuju u pri­
vrednoj delatnosti, to jest da objektivno postoji u onom
istom smislu u kome je to i Marks utvrdio.
Ali na tome se završava Veberovo oslanjanje na Marksa.
U daljem razmatranju prirode kapitalističkog privrednog po­
retka ova dva mislioca se udaljuju jedan od drugog. Mada
je i Veber uviđao veliku važnost klasne borbe u modernom
društvu, on joj nije pridavao odlučujući značaj. Svoje shva-
tanje kapitalizma Veber je izgradio uzimajući u obzir neke
druge elemente, a ne samo one od kojih je Marks pošao. Nje­
ga je prvenstveno interesovao specifičan oblik organizacije
privrednog života, a ne sukob između dveju osnovnih dru­
štvenih klasa koje imaju suprotne interese u procesu proiz­
vodnje i dinamika kapitalističke privrede, što je toliko za­
okupljalo Marksovu misao. Zbog toga se Marks i Veber zna­
tno razlikuju u oceni kapitalističkog sistema kao celine. Dok
je Marks svuda video samo suprotnost interesa i anarhiju
proizvodnje, Veber je kapitalističku privredu shvatio kao
najviši oblik racionalne organizacije. Po njegovom mišljenju,
kapitalistička privreda je najdalje otišla u pravcu kojim ide
čitavo moderno društvo — u pravcu sve potpunijeg podređi­
vanja svih društvenih delatnosti kategorijama sredstvo—cilj.
Da bi što jasnije odredio svoje stanovište, Veber uvodi
jednu važnu razliku. On razlikuje moderan industrijski ili
7
građanski kapitalizam od političkog kapitalizma . Najrazliči-
je varijante ovog poslednjeg postojale su u svim epohama
ljudske istorije. Za razliku od modernog kapitalizma, gde se
težnja za sticanjem dobiti zadovoljava racionalnim i discipli-
novanim radom, korišćenjem pogodnosti koje pruža situaci-
• Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie, I, str. 37.
' Ibidem, str. 41—43. Vidi i Wirtschaftsgeschichte, str. 286—287.
107
ja na tržištu — i koji Veber zbog toga naziva i miroljubivim
kapitalizmom — politički kapitalizam ima prevashodno avan­
turistički karakter. Za njega je karakteristično sticanje dobi­
ti putem beskrupulozne špekulacije ili korišćenjem preroga­
tiva moći nad pobeđenim neprijateljem ili osvojenom terito-
rijom. Miroljubivi, građanski kapitalizam kao društveno-eko-
nomski sistem postoji samo na Zapadu, i to u razvijenom
obliku tek od sredine 19. veka, mada se već u 15. veku javlja­
ju prvi zameci kapitalističkih preduzeća koja zadovoljavaju
svakodnevne potrebe na racionalnoj osnovi.
Iz razumljivih razloga, ovde ne možemo opširnije izlagati
Veberovo shvatanje kapitalizma. Onaj ko bi hteo da se de­
taljnije upozna s Veberovim gledištem ο ovom pitanju tre­
balo bi pre svega da obrati pažnju na izlaganja u drugoj gla­
vi njegovog dela Privreda i društvo i u četvrtoj glavi njegove
Privredne istorije*. Ο tome ovde ne može biti reci. Ali pošto
racionalna organizacija proizvodnje — u čemu Veber vidi
osnovno svojstvo kapitalističke privrede — predstavlja samo
poseban slučaj jednog mnogo opštijeg principa društvene or­
ganizacije, nije ni neophodno zadržavati se duže na tome. U
perspektivi koja je sa sociološkog stanovišta mnogo privlač-
nija, to će biti tema posebnog odeljka ο birokratiji u slede-
ćoj glavi. Međutim, u daljem izlaganju moramo pomenuti
jednu važnu stranu Veberovog shvatanja. I to tim pre što
ona predstavlja most za razumevanje Veberovog objašnjenja
geneze modernog kapitalizma kao društveno-ekonomskog si­
stema. U pitanju je skup izvesnih karakterističnih shvatanja
i stavova prema osnovnim životnim pitanjima koja su ma­
sovno rasprostranjena u svim zemljama u kojima je privred­
ni život organizovan na racionalnim temeljima, a u kojima
se, kako to sam Veber kaže, ispoljava »duh« kapitalizma, to
jest etos kapitalističke privrede.
8
Opširan komentar ο ovoj strani Veberovog dela, naročito
onih shvatanja koja su izložena u knjizi Privreda i društvo, daje
Talcott Parsons, »Introduction«, Max Weber: The Theory of So­
cial and Economic Organization, Translated by A. M. Handerson
and Talcott Parsons (Glencoe, 111.: The Free Press, 1947), str.
30—55.
108
TRADICIONALIZAM I EKONOMSKI RACIONALIZAM
Mada osnovnu razliku između modernog kapitalističkog
društva i svih drugih tipova društva prvenstveno traži na ma­
terijalnom planu, Veber se ne zadovoljava prostim nabraja­
njem spoljašnjih elemenata kapitalističke privredne organi­
zacije. U skladu s jednim od osnovnih postulata svog meto­
dološkog programa, po kome sociologija treba da razume i
protumači društvene pojave a ne samo da ih uzročno objasni,
on posvećuje veliku pažnju unutrašnjoj, subjektivnoj strani
ljudskog ponašanja u uslovima kapitalističke privrede i na­
stoji da otkrije najdublje smisaone korene privredne delatno-
sti koja se orijentiše na sticanje dobiti. Može se bez preteri-
vanja reći da Veberova rasprava Protestantska etika i duh
kapitalizma predstavlja klasičan primer primene metoda ra-
zumevanja i povezivanja ovog metoda s uzročnim objašnje­
njem. U narednim odeljcima imaćemo prilike da vidimo sa
koliko doslednosti i umešnosti Veber na delu ostvaruje me­
todološke principe do kojih je došao u polemici sa svojim
učiteljima i prethodnicima. U čemu se sastoji prvi korak u
tom pravcu videćemo odmah.
Po Veberovom mišljenju, kapitalistički privredni poredak
nije samo običan skup mehanički povezanih ustanova i od­
nosa koji se sam od sebe održava u dinamičkoj ravnoteži.
Konstitutivni princip kapitalističkog načina proizvodnje je
kapitalistički duh, to jest jedan specifičan pogled na svet i
jedna osobena privredna etika 9 . U svojoj osnovi, kapitalisti-
9
Izraz »privredna etika« Veber retko upotrebljava u čisto
svetovnom kontekstu. U svojim uporedno-istorijskim studijama,
on govori ο privrednoj etici velikih svetskih religija. Pod privred­
nom etikom jedne religije on podrazumeva praktičke podsticaje
na delanje koji se zasnivaju na određenom religioznom stavu
prema svetu i životu, a ne etički ideal koji je zapisan u teološkim
spisima. Max Weber, »Die Wirtschaftsethik der Weltreligionen«,
Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie, I (Tübingen: J. C.
B. Mohr/Paul Siebeck, 1920), str. 238. Ο kapitalističkom duhu vidi
Max Weber, Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie, str.
30—62. Sa malim odstupanjima, isto shvatanje je izloženo i u
Wirtschaftsgeschichte, str. 300—315. Uz izlaganje dalje u tekstu,
vidi Talcott Parsons, The Structure of Social Action (Glencoe,
III.: The Free Press, 1949), str. 513—516. Opširan prikaz Vebero-
\'og shvatanja. ali bez ikakvog samostalnijeg stava, može se naći
u knjizi Reinhard Bendix, Max Weber: An Intellectual Portrait
(Garden City, N. Y.: Doubleday and C, Inc., 1960), str. 72—85.
109
čki duh se suprotstavlja tradicionalizmu, to jest pogledu na
svet i shvatanju privredne delatnosti svih prethodnih istorij-
skih epoha. Utoliko, bilo bi pogrešno misliti da ovaj duh ima
univerzalno značenje i da se može izjednačiti s ljudskom pri­
rodom uopšte. Sva problematičnost privredne i društvene or­
ganizacije modernog sveta je baš u tome što je kapitalistički
duh tako jedinstvena i izuzetna pojava.
Pod kapitalističkim duhom mogu se razumeti razne stvari.
U zavisnosti od prirode problema koji podstiče maštu istra­
živača, pojedine strane ove složene pojave mogu se rastavlja­
ti i sastavljati na razne načine, i unapred je jasno da nikad
ne može biti potpune saglasnosti u tome koje bi značenje tre­
balo uzeti kao tačno i autentično. Stoga Veber naglašava da
ono što on razume pod kapitalističkim duhom ne mora biti
bitno i sa nekog drugog stanovišta. Time hoće da kaže da
njegovo shvatanje ima idealnotipsko a ne metafizičko znače­
nje. Po Veberu, kapitalistički duh pre svega karakteriše po­
zitivan stav prema privrednoj delatnosti. U svetu koji je za­
dojen ovim duhom, težnja za sticanjem dobiti i povećava­
njem materijalnog bogatstva važi kao osnovna i najsvetija
dužnost svakog čoveka. Nasuprot tradicionalističkom shvata­
nju, po kome je privredna delatnost nešto sramno, prljavo i
nedostojno ili, u najboljem slučaju, nešto što se mora pri­
hvatiti kao nužno zlo, kao sredstvo za zadovoljenje životnih
potreba, kapitalistički duh donosi novo vrednosno određenje
— da sticanje materijalnih dobara zaslužuje poštovanje kao
cilj po sebi.
Ovoj osnovnoj odredbi kapitalističkog duha Veber dodaje
niz drugih. Tako, između ostalog, kapitalistički duh ne posta­
vlja nikakve granice težnji za sticanjem materijalnih dobara.
Nema nikakvih merila na osnovu kojih bi se moglo utvrditi
kad je dovoljno stečeno, već čovek mora stalno i neprekidno
da radi, sve dok je zdrav i snažan. A u toj težnji ka bezgra­
ničnom bogaćenju čovek se ne sme držati ustaljenih oblika
privređivanja, već uvek treba da iznalazi nove puteve koji
10
bolje i potpunije odgovaraju konkretnoj situaciji . S druge
strane, kapitalistička etika sankcioniše samo pošten i disci-
plinovan napor da se poveća materijalno bogatstvo, a osu-
10
Ovaj dinamički element Veber je naročito često isticao. Tal-
cott Parsons, op. cit., str. 514.
110
đuje beskrupulozno bogaćenje. To stoji u vezi s tim što u ka­
pitalističkom privrednom poretku nema mesta eudemonistič-
kim i hedonističkim sklonostima: od čoveka se traži da pre­
dano obavlja svoj poziv, ne radi toga da bi uživao u materi­
jalnim dobrima koja je stekao, već da bi osetio duhovno za­
dovoljstvo u samom radu.
Ovde se ne možemo upuštati u podrobnije raščlanjivanje
navedenih odredaba. Možemo samo reći da Veberovo shvata­
nje ima smisla i opravdanja samo pod uslovom da se kapita­
listički duh shvati kao opšte pravilo privrednog života. U pro­
tivnom, pođe li se od toga da je ovaj duh svojstvo pojedina­
ca, to jest jedna ljudska mogućnost, teško se može izbeći za­
ključak da je on postojao i van granica zapadne Evrope i
Amerike. Opšte je poznato da kapitalistička etika poziva ima
izvesne zametke u dalekoj prošlosti. Oduvek je bilo vrednih
i marljivih pojedinaca koji su bolje i spretnije tekli imovinu
od drugih, koji su radili uporno i bez predaha, koji su nasto­
jali da poboljšaju i što racionalnije organizuju proizvodnju,
koji su se klonili toga da uživaju u stečenom bogatstvu i koji
su svoj imetak delimično upotrebljavali i kao kapital, to jest
ulagali ga u nove poslove, a ne samo kao sredstvo za život.
Ali u modernom kapitalističkom društvu ovaj duh nije više
samo svojstvo retkih i darovitih pojedinaca koji prkose tra­
dicionalističkom stavu prema privrednoj delatnosti, već po­
gled na svet i način života čitavih grupa ljudi 11 . To je osnov­
na razlika koju stalno treba imati na umu. U modernom sve­
tu, kapitalistički duh je nešto obično i svakidašnje, nešto što
se samo po sebi razume, što nikog ne začuđuje.
Pre nego što pređemo na pitanje geneze kapitalističkog
duha — što je jedna od ključnih tačaka Veberovih sociolo­
ških proučavanja — dodajmo još jedno objašnjenje. Kao što
prethodno izlaganje pokazuje, osobenost i izuzetnost kapita­
lističkog duha u poređenju s tradicionalističkim odnosom
prema privrednoj delatnosti Veber je pre svega video u eko­
nomskom racionalizmu. Po njegovom mišljenju, kapitalisti­
čki duh je najviši i najčistiji izraz ekonomskog racionalizma.
Trajno i smišljeno orijentisanje privredne delatnosti na stica­
nje dobiti i neograničeno povećavanje materijalnih dobara
jeste i ostaje bitna crta kapitalističkog duha. Svuda gde se
11
Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie, I, str. 37.
Ill
pojavio, i u svim fazama svog razvitka, kapitalistički duh je
bio nosilac procesa racionalizacije privrednog života. Glavna
prepreka njegovom širenju je tradicionalizam, koji žigoše
svaku težnju ka sticanju dobiti i koji u privrednoj delatnosti
vidi samo sredstvo za zadovoljenje životnih potreba, onako
kako se uobičajeno shvataju. Nepomirljivost sukoba između
tradicionalističkog i kapitalističkog duha potiče otud što tra­
dicionalizam ima duboke korene u ljudskoj prirodi i prirodi
same stvari. S manje ili više odstupanja, tradicionalizam je
preovladavao u čitavoj pretkapitalističkoj epohi 12 . U tradicio­
nalističkoj privredi ni radnik ni poslodavac nemaju mnogo
razumevanja za patos kapitalističke etike poziva. S jedne
strane, radnik više voli da manje radi nego da više zaradi, na
poslu je komotan i ležeran do krajnjih granica i ne ume da
se lako prilagodi novom načinu rada. S druge strane, poslo­
davac ne vodi računa ο tome da obezbedi proizvodnju robe
standardnog kvaliteta, zadovoljava se prihodom koji mu omo­
gućuje dobar život i održava lične i neposredne veze kako
s radnicima tako i s mušterijama. Kao što se vidi, tradicio­
nalistički odnos prema privrednoj delatnosti je dijametralno
suprotan izrazito racionalističkoj orijentaciji kapitalističkog
duha.
RELIGIOZNI OSNOVI KAPITALISTIČKE PRIVREDE
Zašto je Veber pridavao toliku važnost unutrašnjoj, su­
bjektivnoj strani kapitalističkog načina proizvodnje i zašto
je toliko nastojao da što tačnije razgraniči kapitalistički duh
od tradicionalističkog odnosa prema privredi, pomenuli smo
već u prethodnom odeljku. Ali tek sad možemo potpuno ja­
sno videti šta je on time hteo da postigne. Proširujući svoje
razmatranje kapitalističke privrede u pomenutom pravcu,
Veber je pre svega hteo da kaže ovo: da se kapitalistički
oblik privredne organizacije kao konkretan društveno-eko-
nomski sistem koji danas postoji na Zapadu ne može za­
misliti bez određenih idejnih elemenata. Drugim recima, Ve­
ber tvrdi da bi sam opis modernog kapitalizma bio nepotpun
kad bi se iz njega izostavio kapitalistički duh. Jer jedan pri-
12
Ibidem, str. 45.
112
vredni poredak koji ima spoljašnji oblik kapitalističke orga­
nizacije može da funkcioniše i na čisto tradicionalističkoj
osnovi 11 . Tek kad se kapitalistički duh udruži s kapitalistič­
kim oblikom organizacije privrednog života dobija se potpu­
na slika modernog kapitalizma kao društveno-ekonomskog
sistema.
S druge strane, Veber se posebno interesovao za poreklo
kapitalističkog načina proizvodnje. Time što je kapitalistički
duh uključio u svoj opis kapitalističkog poretka, on je, u stva­
ri, tačno odredio ugao iz koga namerava da priđe predmetu
koji ga interesuje. Držeći se svog osnovnog uverenja da so­
ciologija treba da otkrije kako neposredne pobude kojima se
ljudi rukovode tako i širi smisaoni kontekst njihovog dela-
nja, on smatra da je pitanje nastanka kapitalističkog duha
jedno od najvažnijih pitanja koje se postavlja pred onog ko­
me je stalo da razume i objasni postojeću društvenu stvar­
nost. Jer mada je potpuno razvijen kapitalistički sistem u
stanju da održava i podstiče rasplamsavanje kapitalističkog
duha kod ljudi koji žive u njemu, on ga nije mogao stvoriti.
Drugim recima, Veber tvrdi da kapitalistički duh nije prost
odblesak materijalne osnove, već samostalna sila. Staviše, na­
stanak kapitalističkog privrednog poretka se ne može razu-
meti i objasniti drukčije nego pomoću idejnih činilaca koji
su ugrađeni u njegove temelje. Stoga Veber pokreće pitanje:
zašto se kapitalistički duh rodio samo na Zapadu i koliki je
njegov udeo u stvaranju modernog kapitalizma kao društve­
no-ekonomskog sistema?
Po Veberovom mišljenju, kapitalistički privredni poredak
ima duboke korene u religioznoj oblasti. Presudnu ulogu u
stvaranju moralnih i političkih preduslova koji su omogućili
uspostavljanje kapitalističkog načina proizvodnje odigrao je
religiozni pokret reformacije u 16. i 17. veku ili, tačnije, asket­
ski protestantizam koji se razvio u krilu reformisane, pre-
svega kalvinističke crkve. Da bi dokazao ovu na izgled para­
doksalnu tvrdnju da je moderni kapitalizam (doduše ne u
celini, ali u jednom svom važnom vidu), nastao pod uticajem
određenih religioznih shvatanja i strujanja — što je svoje-
13
Ibidem, str. 49.
8 Sociologija Maksa Vebera 113
 vremeno izazvalo žučne prepirke 1 4 u naučnim krugovima u
Nemačkoj i drugim evropskim zemlj'ama — Veber je najpre
morao da utvrdi smisaonu srodnost između kapitalističkog
duha i praktičkih maksima protestantske etike, to jest onih
delova ove etike koji se odnose na svetovan, pre svega pri­
vredni život. Tek posle toga mogao je da pređe na provera-
vanje uzročne adekvatnosti ovog odnosa. Ovde ćemo ukratko
izložiti obe strane Veberovog argumenta.
Glavni oslonac za svoju tvrdnju da su kapitalistički duh
i protestantska etika srodni u smisanom pogledu Veber na­
lazi u ideji poziva. Po njegovom mišljenju, pobornici oba po­
gleda na svet podjednako su privrženi shvatanju da je rad
najsvetija dužnost čovekova i najviši izraz etičkog samopo-
tvrđivanja. Kao što kapitalistički duh proklamuje pozitivan
stav prema privrednoj delatnosti, ukoliko se ova obavlja na
predan i disciplinovan način, tako i protestantska etika sank-
cioniše bavljenje ovozemaljskim stvarima, uključujući i sri­
canje materijalnih dobara, ali samo pod strogo asketskim
uslovima. Doduše, Veber naglašava da u okviru protestantske
etike ideja poziva ima prevashodno religiozno značenje i pred­
stavlja sastavni deo šireg shvatanja koje čovekovo spasenje
vezuje za ispunjenje određenih dužnosti prema Bogu. Tek
sa širenjem i razvijanjem kapitalističkog duha religiozni pri­
zvuk se izgubio15, tako da danas ova ideja ima čisto svetovan
sadržaj. Ali baš to što je ekonomski racionalizam tako iracio­
nalan sa stanovišta ljudske sreće i ljudskih potreba, poka­
zuje da su religiozni motivi nekad morali biti ugaoni stubovi
kapitalističkog duha. Kako bi se, inače, moglo razumeti ono
14
Sam Veber je napisao nekoliko polemičkih članaka u odbra-
nu svoje teze ο uticaju protestantske etike na nastanak moder­
nog kapitalizma. Vidi Max Weber, »Antikritisches zum 'Geist des
Kapitalismus'« i »Antikritisches Schlusswort zum 'Geist des Kapi­
talismus'«, Archiv für Sozialwissenschaft und Sozialpolitik, 30,
31 (1910), str. 176—202, 554—599. Inače, kao najbolje delo o pita­
njima koja je Veber pokrenuo, treba pomenuti knjigu: Richard
Η. Tawney, Religion and the Rise of Capitalism (London: Pen­
guin Books, Ltd., 1938). Bliži podaci o novijoj literaturi mogu se
naći u članku: Paul Honigsheim, »Katholizismus und kapitalisti­
sche Mentalität in der nordfranzösischen Textilindustrie«. Köl­
ner Zeitschrift für Soziologie und Sozialpsychologie, XIII/4
(1961), str. 685—701.
15
Gesammelte Aufsätze zur Religions Soziologie, I, str. 56,
81—82. Vidi i Wirtschaftsgeschichte, str. 314—315.
114
na prvi pogled sasvim nerazumljivo svojstvo kapitalističke
etike poziva — da se toliko uznosi i veliča težnja za bezgra­
ničnim povećavanjem materijalnog bogatstva u kome čovek
niti srne niti ima mogućnosti da uživa?
Po Veberu, pozitivan stav prema radu i ovozemaljskim
stvarima je jedna od vrlo važnih, bitnih strana protestantske
etike. Bez ovog elementa, bilo bi nemogućno shvatiti društve­
ni značaj i društveno-istorijske posledice reformacije. Poziti­
van stav prema radu i ovozemaljskim stvarima — koji je re-
formacija proklamovala — predstavlja prekretnicu u istoriji
zapadnog sveta. U svojoj osnovi, on znači potpun raskid
s učenjem katoličke crkve, koja je kroz čitav srednji vek
sputavala svaku stvaralačku delatnost i podržavala čist tra­
dicionalizam u privrednom i društvenom životu. U tom po­
gledu, reformacija je bila sasvim na liniji renesansnih stre­
mljenja. Možda čak mnogo dublje, ali u svakom slučaju u
daleko širim razmerama, ona je uskomešala duhove i podsta-
kla uspavane energije. Kako sam Veber kaže 16 , reformacija
je mnogo više preobrazila ljudske duše negoli sama rene­
sansa. Pa ipak, uprkos tome što se pozitivno odnosila prema
radu i ovozemaljskim stvarima, reformacija nije propoveda-
la nikakav životni optimizam, niti se zalagala za čovekovo
oslobođenje u onom smislu u kome je to renesansa činila.
Nosioci reformacije nisu bili ništa manje zaokupljeni reli­
gioznim pitanjima nego crkveni oci. č a k bi se moglo reći da
njih stvarno i nije interesovalo ništa drugo nego religiozna
sudbina čovekova i da su oni, u nastojanju da uspostave pot­
punu kontrolu crkve nad pojedincem, samo još više pojačali
interesovanje za ta pitanja. Utoliko, bilo bi pogrešno misliti
da su protagonisti protestantskog pokreta bili ispunjeni ka­
pitalističkim duhom ili da se širenje ovog duha može dovesti
u vezu s njihovom delatnošću kao nešto čemu su oni nepo­
sredno i svesno težili.
U stvari, reformacija je išla za svojim, prevashodno reli­
gioznim ciljevima. U ime novog, izrazito aktivističkog shvata­
nja pobožnosti, ona je istakla zahtev da se ostvari Božje car­
stvo na zemlji. Krajnje nepoverljiva prema svakoj vrsti
kvijetizma i monaškog podvižništva, ona je tražila od svih
vernika da veru potvrde delima i uvela je strogu disciplinu
16
Wirtschaftsgeschichte, str. 314.
8* 115
u svakodnevni život. Specifično delo reformacije sastoji se u
odbacivanju crkvenih sredstava spasenja, ukidanju podvoje­
nosti između svetovnog i monaškog života i proklamovanju
opšte dužnosti rada i asketskog odricanja za sve ljude bez
razlike. To je jasno formulisao već Sebastijan Frank na jed­
nom mestu koje Veber s odobravanjem navodi u svojoj Pri­
vrednoj istoriji:17 »Ti veruješ da si odbegao iz manastira?
Odsad svaki čovek mora biti kaluđer celoga svog života.« Ti­
me što je zavela opštu ovozemaljsku askezu, reformacija je,
doduše, donekle ublažila stroge zahteve katoličke monaške
askeze. Ali ona je dala nov smisao asketskom načinu života.
Pozitivan stav reformacije prema radu i ovozemaljskim stva­
rima nema nikakve veze s katoličkim shvatanjima ideje po­
ziva: rad nije kazna zbog prvobitnog greha, već sredstvo
spasenja.
Ovo shvatanje da je predano vršenje svetovnih poslova i
zanimanja etička dužnost svih vernika i da su svi dužni da
rade na uspostavljanju Božjeg carstva na zemlji, opaža se kod
svih protestanskih sekti, naročito kod kalvinizma. U izvesnom
smislu, ono je direktna posledica Kalvinovog učenja ο pre­
destinaciji. 18 Po ovom učenju, čovek postoji radi Boga, on
je oruđe njegove volje. Bog je stvorio ovaj svet da bi uvećao
svoju slavu i njegova volja je zakon kome se svi moraju pot-
činiti. Ali Bogu se nikako ne može prići; njemu se može samo
služiti. Mada je Božja volja utvrđena od večnosti, čovek je ne
može pojmiti. Sve što se može znati, svodi se na ovo: da je
sudbina svakog čoveka unapred određena — jednima je do-
deljen večni život i blaženstvo, a drugi su osuđeni na večne
muke i smrt. Božja volja se ne može izmeniti, a najmanje je
čovek u stanju da utiče na nju. Božju milost ne može dobiti
onaj kome je ona uskraćena, niti izgubiti onaj kome je dode-
ljena. Svi su dužni da rade, i to uporno i predano, uzdržavajući
se od svakog luksuza i uživanja u stečenom bogatstvu, i svi su
dužni da veruju da im je podaren večni život. Niko ne može
biti siguran da je Božji izabranik, mada po nekim spoljašnjim
znacima može poznati svoje izglede na spasenje. Onaj ko ima
uspeha u zanimanju kojim se bavi, kome poslovi dobro napre­
duju i kome sve polazi za rukom, taj ima razloga da u tome
17
Ibidem, str. 312.
18
Opširnije ο tome, vidi Talcott Parsons, op. tit., str. 516—533.
116
vidi potvrdu za ono što mu je naloženo da veruje — da mu
se Bog smilovao. Jer kako bi, inače, rđavo drvo moglo dono­
siti dobre plodove?
Bez obzira na izvesne pojedinosti koje mogu biti sporne,
ali koje možemo mirne duše prepustiti istoričarima reforma-
cjie, treba reći da je Veberu nesumnjivo pošlo za rukom da
utvrdi smisaonu srodnost između kapitalističkog duha i pro­
testantske etike. Ova srodnost se pre svega ogleda u tome što
ideja poziva dominira kako kapitalističkom tako i protes­
tantskom svešću: u oba slučaja je racionalan i sistematski
rad, uz odricanje od uživanja u proizvodima rada, postavljen
u središte ovozemaljske životne orijentacije. Ili, drugim re­
cima, u osnovi privredne etike asketskog protestantizma na­
laze se one iste vrline koje zastupaju i pobornici kapitali­
stičkog pogleda na svet — vrednoća, štedljivost i poštenje.
Ali, utvrđivanje smisaone veze između kapitalističkog du­
ha i protestantske etike predstavlja samo prvi, a nikako završ­
ni korak Veberovih razmatranja. Jer problem se sastoji upra­
vo u tome da li između kapitalističkog duha i protestantske
etike postoji uzročna veza, to jest da li su i u kojoj meri izve-
sni elementi religioznih stremljenja i shvatanja iz perioda re­
formacije stvarno uticali na pojavu kapitalističkog pogleda na
svet. U tom cilju, Veber navodi niz okolnosti koje treba da
posluže kao dokaz za tvrdnju da takva veza postoji." Pre
svega, Veber uzima u obzir izvesne (doduše oskudne, ali vrlo
karakteristične) statističke podatke koje je prikupio jedan
njegov učenik. Ovi podaci pokazuju da postoji visok stepen
korelacije između verske pripadnosti i položaja koji pojedinci
zauzimaju u društvenoj strukturi: klasa kapitalista i indus­
trijalaca, to jest klasa onih koji poseduju i upravljaju ka­
pitalističkim preduzećima pretežno je sastavljena od pripad­
nika protestantske veroispovesti, kao što je i učešće protesta­
nata u višim slojevima radničke klase daleko veće nego učešće
katolika. Isto tako, ovi podaci pokazuju da protestanti pret­
postavljaju stručno obrazovanje humanističkom, jer je broj
19
Koliko je Veberu bilo stalo do toga da svoju tezu što bolje .
potkrepi činjenicama, najbolje pokazuje sama kompozicija stu­
dije Protestantska etika i duh kapitalizma: izlaganje u tekstu
prati ogroman kritički aparat koji je pretrpan bibliografskim po­
dacima i obiljem polemičkih napomena. Uz izlaganje u tekstu,
vidi i Richard Η. Täwney, όρ. cit., str. 283—285.
117
protestantskih maturanata u školama koje pripremaju za
tehničke, zanatske i trgovačke pozive upadljivo veći od broja
katoličkih maturanata, a znatno manji u gimnazijama klasič­
nog tipa. Razume se, pomenuti statistički podaci se ne mogu
uzeti kao nesumnjiv dokaz. Njih je mogućno objasniti i čisto
ekonomskim razlozima, to jest time da su najimućniji slo­
jevi nemačkog društva u 16. veku imali najviše sklonosti ka
crkvenoj revoluciji i da je različit stav protestanata i katolika
prema obrazovanju posledica prvobitnih imovinskih razlika.
Zbog toga se Veber ne zadržava mnogo na statističkim broje-
jevima, niti preduzima samostalna istraživanja u tom pravcu.
Mnogo više pažnje i daleko veću važnost Veber pridaje
vremenskom redosledu između pojava koje ispituje. On sma­
tra da već sama činjenica što je kapitalistički duh istorijski
nastao i počeo da se širi u periodu posle reformacije nedvo­
smisleno upućuje na zaključak da je asketski protestantizam
mogao biti samo uzrok kapitalističkog duha, a nikako njegova
posledica. Jer kako bi pojava koja se javlja kasnije mogla
uticati na pojavu koja joj vremenski prethodi? Ali, mada se
ovom zaključku ne može prigovoriti ništa sa metodološke
strane, pitanje je koliko vremenski redosled između kapita­
lističkog duha i reformacije stvarno odgovara Veberovoj pret­
postavci. Može se s punim pravom primetiti da je kapita­
listički duh uveliko cvetao već u 15. veku u Veneciji i Firenci,
kao i u južnoj Nemačkoj i Flandriji, dakle u periodu koji
prethodi reformaciji i u zemljama koje su, bar nominalno,
bile potpuno katoličke. Prema tome, to što je kapitalistički
način proizvodnje počeo da uzima maha u Holandiji i Engle­
skoj u 16. i 17. veku, dakle pošto je reformacija već obišla
gotovo čitavu Evropu, može se objasniti i na drukčiji način,
recimo uticajem tehničko-ekonomskih činilaca, a ne time
što je onaj religiozan pokret najpre omogućio buđenje kapi­
talističkog duha.
S treće strane, Veber posebno naglašava da je tokom vre­
mena i sama protestantska etika pretrpela znatne promene
i da je prvobitna, čisto religiozna prinuda na sistematski rad
i racionalno vođenje života postepeno ustupila mesto ovoze­
maljskom utilitarizmu. Detaljnim ispitivanjem teoloških spi­
sa, Veber pokazuje da religiozni koren ideje poziva postepeno
slabi i u okviru protestantskog pogleda na svet: umesto prvo­
bitnog shvatanja, po kome je rad najvažnije sredstvo pomoću
118
koga čovek može poznati vlastito stanje milosti, vremenom
sve više jača shvatanje da je sticanje materijalnih dobara
dozvoljeno i Bogu ugodno, ukoliko se postiže poštenim za­
laganjem na poslu. Na taj način, Veber tvrdi da se ono gr­
čevito traženje Božjeg carstva — koje je karakteristično za
prve nosioce protestantskog pokreta — postepeno rastvorilo
u trezvenu vrlinu profesionalne delatnosti. Ali, kao ni pret­
hodne dve, tako ni ova poslednja okolnost ne dokazuje da
između protestantske etike i kapitalističkog duha postoji uz­
ročna veza. Ostaje otvoreno pitanje zašto je protestantska
etika pretrpela pomenute promene, to jest šta je uslovilo
slabljenje religioznih osnova ideje poziva. Da li je pomeranje
naglaska sa čisto religioznih motiva ka utilitarističkom indivi­
dualizmu izazvano unutrašnjim razlozima ili je to posledica
nastojanja protestantskih vođa da svoje shvatanje prilagode
objektivnim društvenim kretanjima i privrednom razvitku?
I samom Veberu je bilo jasno da navedeni dokazi nemaju
takvu snagu kakva se u nauci zahteva i, štaviše, bio je pot­
puno ubeđen da se uzročna veza između protestantske etike
i kapitalističkog duha teško može dokazati neposrednim pu­
tem. Ali on nije prezao od toga da se upusti u dalekosežna
uporedno-istorijska proučavanja kako bi na posredan način
što temeljitije proverio uzročnu adekvatnost odnosa između
ovih dveju pojava. Umesto da dalje nabraja okolnosti koje
bi mogle da potkrepe tvrdnju da je kapitalistički duh nastao
pod uticajem određenih elemenata protestantske etike, Veber
kreće obrnutim putem: on nastoji da utvrdi zašto se kapitali­
stički način proizvodnje nije javio nigde drugde sem na Za­
padu i da li se ovo odsustvo može dovesti u vezu s tim što
nijedna velika svetska religija nije razvila privrednu etiku ko­
ja bi bila nalik na privrednu etiku asketskog protestantizma. 2 0
Pošto ovo posredno dokazivanje uzročne veze između prote­
stantske etike i kapitalističkog duha zauzima važno mesto u
celini Veberovog sociološkog shvatanja, njemu ćemo posvetiti
poseban odeljak.
20
Ο metodološkoj strani ovog postupka opširno govori Alexan-
der von Schelting, Max Webers Wissenschaftslehre (Tübingen: J C
B. Mohr/Paul Siebeck, 1934), str. 281—309. Vidi i Talcott Parsons,
op. cit., 539—542.
119

UPOREDNA ISTORIJA KAPITALIZMA
Po osnovnoj ideji koja se provlači kroz njih kao crvena
nit, Veberova uporedno-istorijska proučavanja predstavljaju
direktan produžetak studije Protestantska etika i duh kapi­
talizma. U njima se iscrpno razmatra privredna etika velikih
religija starog Istoka, u koje Veber ubraja konfučijanstvo i
taoizam u Kini, hinduizam i budizam u Indiji, kao i staro
jevrejstvo. Svojim opsežnim radovima iz ove oblasti (koji su
najpre objavljeni u nizu članaka u Arhivu za društvene nauke
u periodu između 1915. i 1919. godine), 21 Veber je nameravao
da doda i studije o prvobitnom hrišćanstvu i islamu, 22 ali ovu
zamisao nije uspeo da ostvari. Doduše, treba reći da Veberova
uporedno-istorijska proučavanja nemaju čvrst logički okvir
koji bi jasno stavljao do znanja da u središtu interesovanja
stoji pitanje prirode i porekla modernog kapitalističkog pri­
vrednog i društvenog poretka. Isto tako, treba reći da ova
proučavanja nisu isključivo podređena pomenutom osnovnom
zadatku (ovo naročito važi za studiju Staro Jevrejstvo). Sta-
više, usled obilja iskustvenog materijala koji se u njima iz­
nosi i usled toga što izlaganje često skreće na mnoga
druga pitanja koja se tiču uticaja društvenih činilaca na reli­
gijski razvitak, Veberova uporedno-istorijska proučavanja
prikrivaju osnovnu ideju često do te mere da se ona gotovo
potpuno gubi iz vida, pogotovo pri brzom i površnom čitanju.
Da bi se pravilno shvatila metodološka i teorijska važnost
ovih uporedno-istorijskih proučavanja, treba imati na umu
ono što je sam Veber rekao u uvodnoj belešci za prvu knjigu
svojih Sabranih članaka iz sociologije religije: da ga ovde
prvenstveno interesuje ono što je relevantno za razumevanje
i objašnjenje zapadnoevropskog kulturnog razvitka.
Ovde ne možemo izlagati, čak ni u sasvim sažetom obliku,
bogatu građu Veberovih opsežnih uporedno-istorijskih prou-
21 Ti radovi su kasnije izdati u tri knjige: Max Weber, Gesam­
melte Aufsätze zur Religionssoziologie, I, II, II (Tübingen: J. C.
B. Mohr/Paul Siebeck, 1920, 1921).
22 O ovim namerama Veber govori na samom početku svojih
uporedno-istorijskih proučavanja velikih svetskih religija. Vidi
Max Weber, »Die Wirtschaftsethik der Weltreligionen«, Gesam­
melte Aufsätze zur Religionssoziologie, I, str. 237—238.
120
21
čavanja. To bi nas odvelo na razmatranje mnogih pitanja
koja prelaze okvire ovog rada. Za naše potrebe, dovoljno je
samo naznačiti opšti karakter i krajnje rezultate tih prouča­
vanja. Kao što smo maločas već rekli, Veberova uporedno-
-istorijska proučavanja su neposredno povezana s pitanjem
nastanka modernog kapitalizma. U nameri da proveri uzročnu
adekvatnost odnosa između protestantske etike i kapitalisti­
čkog duha, Veber traga za istorijskim primerima društvenog
razvitka koji približno odgovaraju situaciji koja je postojala
u zapadnoj Evropi početkom Novog doba i usredsređuje se
na ispitivanje uticaja religioznih činilaca na privredni život.
Naravno, u istoriji je nemogućno naći primere koji bi na ide­
alan način zadovoljavali stroge zahteve uzročne analize. Ali,
Veber nije mnogo zabrinut zbog toga. On svesno žrtvuje me­
todološki postulat preciznosti u korist realističkog postupka,
u uverenju da je proveravanje polazne pretpostavke mnogo
bolje sprovesti na konkretnim nego na hipotetičkim događa­
jima.
Detaljnim ispitivanjem mnogobrojnih elemenata društvene
strukture Kine i Indije u periodu koji je prethodio stvaranju
velikih religioznih sistema kcnfučijanstva i hinduizma, Veber
utvrđuje da je opšta situacija u tim zemljama bila isto toliko
povoljna za razvitak kapitalističke privrede kao i u zapadnoj
Evropi u odgovarajućem periodu, to jest na pragu reforma-
cije. U izvesnom pogledu, naročito u slučaju Kine, čak i mno­
go povoljnija, kad se sve uzme u obzir. Pa ipak, kapitalizam
se pojavio samo na Zapadu. Zašto?
Naravno, kad se kaže da je opšta društvena situacija u
Kini, Indiji i zapadnoj Evropi (u odgovrajućim istorijskim
razdobljima) bila približno podjednako povoljna za razvitak
kapitalističke privrede, onda to ne treba shvatiti tako kao da
je ona bila u dlaku ista i da su svi elementi bili ravnomerno
raspoređeni. Tako, na primer, 24 u Kini je postojala gotovo
neograničena sloboda u privrednom životu i saobraćaju, bo­
gatstvo je bilo na velikoj ceni, tehnika proizvodnje na rela­
tivno visokom stupnju, a u državi je vladao trajan mir posle
23 Taj zadatak je uspešno resio Reinhard Bendix, op. cit., str.
117—264.
24 Max Weber, »Konfuzianismus und Taoismus«, Gesammelte
Aufsätze zur Religionssoziologie, I, str. 391, 435, 447, 524, 535—536,
529—530.
121
epohe velikih unutrašnjih sukoba i trzavica. U poređenju sa
stanjem u evropskim zemljama, ove okolnosti su bile mnogo
povoljnije za razvitak kapitalističkog načina proizvodnje. Ali,
za razliku od evropskih zemalja, u Kini je bilo i nekih nepo­
voljnih okolnosti (dovoljno je samo pomenuti da je pravni
poredak bio nedovoljno razvijen, da je birokratska uprava
imala izrazito patrimonijalne crte i da je novčana privreda
bila tek u povoju), dok su na Zapadu delovali neki drugi
činioci kojih nije bilo u Kini, a koji su sprečavali kapitalis­
tički razvitak (na primer, feudalna i esnafska zatvorenost i
postojanje najrazličitijih monopola koji ograničavaju trgovač­
ki saobraćaj). Slično i u Indiji. 25 U mnogo čemu, Indija je bila
nalik na Kinu, naročito u pogledu razvijenosti zanatske veš-
tine i trgovine. I politička organizacija nije bila mnogo druk­
čija od one koja je postojala u Kini. Doduše, Indija ima
svojih osobenosti. Najupadljiviji element društvene struk­
ture u Indiji jesu kaste. Ali kastinski sistem nije oduvek
postojao, i bilo bi pogrešno misliti da je on predstavljao glav­
nu prepreku kapitalističkom razvitku. U stvari, u vreme stva­
ranja velikih religijskih sistema u Indiji je bilo bar isto to­
liko društvene pokretljivosti koliko i u Evropi u srednjem
veku. Kaste predstavljaju krajnji proizvod dugog razvitka.
Problem se sastoji baš u tome zašto je u Indiji razvitak otišao
u tom pravcu, a ne u onom kojim se krenulo na Zapadu.
Ali, uprkos tome što su u Kini i Indiji postojale mnoge
okolnosti za koje se na osnovu opšteg znanja kojim raspola­
žemo mora reći da predstavljaju neophodan preduslov kapi­
talističke privrede, to nije bilo dovoljno da razvitak privred­
nog života u tim zemljama stvarno krene tim putem. Cak ni
u Kini, gde je opšta konstelacija različitih činilaca bila naj­
povoljnija, nema ničeg što bi bilo nalik na moderan kapita­
listički poredak koji danas postoji na Zapadu. Sve što se u
Kini može naći, to su razni oblici političkog kapitalizma koji
koristi prerogative vlasti u cilju nagomilavanja materijalnog
bogatstva — a koji je, po Veberovim recima, često slavio
prave orgije 26 — kao i izvesni oblici trgovačkog kapitalizma
koji živi od špekulacije na tržištu. Ali nigde nema ni traga
25
Max Weber, »Hinduismus und Buddhismus«, Gesammelte
Aufsätze zur Religionssoziologie, II, str, 1—5, 45—51, 102—103,
26
Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie, 1, str. 393.
122
od onoga što je specifično za moderan zapadnoevropski ka­
pitalizam koji čitavu organizaciju privrednog i društvenog
života postavlja na racionalne osnove, čime se, dakle, može
objasniti odsustvo kapitalističkog razvitka u Kini i Indiji?
Po Veberovom mišljenju, to se može objasniti samo utir
čajem religioznih činilaca. Jer velike religije starog Istoka
nisu bile u stanju da razviju pozitivan odnos prema radu i
ovozemaljskim stvarima u onom smislu u kome je to učinio
asketski protestantizam, a što je toliko karakteristično za duh
koji prožima kapitalističku privredu. Dok je protestantizam
odbacivao svaku vrstu eudemonizma i hedonizma i u isti mah
potvrđivao vrednost predanog i sistematskog rada na uspo­
stavljanju Božjeg carstva na zemlji — što je tek omogućilo
raskid s tradicionalističkim odnosom prema privrednoj de-
latnosti i dobilo svoj najviši izraz u ideji poziva, bez
koje se ne može zamisliti funkcionisanje modernog kapitalis­
tičkog privrednog pokreta — dotle su konfučijanstvo i hin­
duizam samo doprineli učvršćivanju tradicionalizma u priv­
rednom i društvenom životu. Konfučijanstvo se teško može
nazvati religijom u pravom smislu reci. Ono nije imalo ni­
kakvu metafizičku podlogu, niti se uopšte interesovalo za
onozemaljsku sudbinu čovekovu. To je bilo čisto ovozemalj­
sko i krajnje utilitarističko učenje koje je bogatstvo, dug ži­
vot i dobro ime smatralo najvišim vrlinama. U okviru ovog
učenja, pozitivan stav prema svetu uključivao je i pozitivan
stav prema postojećem društvenom poretku.. Etički ideal kon-
fučijanstva sastojao se u racionalnom prilagođavanju svetu,
a ne u racionalnom gospodarenju nad njim. Sa svoje strane,
hinduizam je razvio panteističko shvatanje sveta koje je u
Indiji oduvek bilo osnovna orijentacija svih religioznih po­
kreta, naročito bramanske religiozne filozofije. Dužnost sva­
kog vernika je da predano vrši ono što priliči položaju koji
zauzima u kastinskom sistemu. Samo na taj način čovek može
da poboljša svoje izglede na bolju inkarnaciju u budućem
životu. Krajnji ideal je spajanje čoveka s bezličnim božan­
stvom. Sve ostalo je obična iluzija. Da bi se postigao večni
život, treba okrenuti leđa svim ovozemaljskim stvarima.
Očigledno, ovaj asketski stav ima spekulativnu i kvijetističku
podlogu. Tu nema nikakvog zahteva za racionalnim preure­
đenjem sveta. Nad telom se mora zagospodariti; ali ne zato
123
 da bi se ono moglo upotrebiti kao oruđe za ostvarenje nekog
transcendentnog ideala, već da bi se načinilo bezopasnim.
Slična shvatanja se mogu naći i u drugim velikim religi­
oznim sistemima u Kini i Indiji. Glavni konkurent konfuči-
janstvu u Kini bio je taoizam. To je bila čisto mistička i
kontemplativna religija. U njoj je došao do izražaja krajnje
negativan stav prema ovozemaljskom životu i društvenoj de-
latnosti uopšte, tako da se jedva može govoriti ο privrednoj
etici ovog religioznog pokreta. U Indiji je budizam izveo ra­
dikalne zaključke u odnosu na društveni život. To je bio anti-
kastinski pokret koji se suprotstavljao svakoj racionalnoj
privrednoj etici. Polazeći od shvatanja da je ovaj svet samo
dolina plaća, budizam je osuđivao svaki aktivan dodir s ovo­
zemaljskim stvarima. Po Veberu, asketska orijentacija tao-
izma i budizma ima izrazito onozemaljsko značenje.
Pošto je tako opširno razmotrio etička shvatanja velikih
religija starog Istoka, Veber zaključuje da je njegova polazna
pretpostavka tačna. Protestantska etika je jedina religiozna
etika koja u smisaonom pogledu odgovara kapitalističkom du­
hu i jedino je ona mogla da utiče na stvaranje modernog ka­
pitalizma kao društveno-ekonomskog sistema. Ukoliko su
etička shvatanja velikih azijskih religija uopšte uticala na
privredni život, to nije moglo biti u pravcu racionalizacije
privrede koji odgovara modernom kapitalističkom razvitku.
Jer stav ovih religija prema postojećem privrednom i dru­
štvenom poretku bio je sasvim konzervativan. 27 Tu nije bilo
ničeg što bi podsticalo na revolucionaran preobražaj stvarno­
sti — da se putem racionalnog i sistematskog rada ostvari
jedan transcendentan ideal. Šteta je samo što je Veber tako
malo vodio računa ο svojoj osnovnoj ideji prilikom proučava-
27
Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie, I, str. 512—536,
II, str. 363—378. To što je krajem prošlog i početkom ovog veka
Japan usvojio zapadnoevropski stil života i kapitalistički način
proizvodnje i što se poslednjih godina u nizu azijskih i afričkih
zemalja opažaju sve jače težnje ka racionalizaciji društvenog i
privrednog života, nije nikakav dokaz protiv Veberovog gledišta.
Jer Veber tvrdi samo da je protestantska etika odigrala važnu
ulogu u procesu spontanog stvaranja kapitalističkog duha i ka­
pitalističkog načina proizvodnje, a ne da je ona neophodon uslov
ι prilikom usvajanja gotovih racionalnih i kapitalističkih oblika.
Opširniji komentar na Sorokinov prigovor u vezi s Japanom daje
Talcott Parsons, op. cit., str. 552, 1
124
nja starog jevrejstva (naročito s obzirom na dalekosežne im­
plikacije etičkog racionalizma starozavetnih proroka) i što
nije stigao da razmotri privrednu etiku islama i neprotestant-
skih grana hrišćanstva. Jer kod svih pomenutih religija na­
lazimo izvesna shvatanja za koja se s pravom može pretpo­
staviti da su daleko manje mogla nepovoljno uticati na kapi­
talistički razvitak nego shvatanja velikih religija starog Istoka.
Ovo pogotovo važi za staro jevrejstvo i razne hrišćanske vero-
ispovesti, budući da kod njih dominira vera u jedan transcen­
dentan ideal i da je težnja za preuređenjem sveta putem
asketskog delovanja njihova manje ili više zajednička podlo­
ga. Izgleda da je i sam Veber bio duboko svestan svetsko-
istorijskog značaja starojevrejske profetije, kad je u uvodu
svog spisa Staro Jevrejstvo28 istakao da etička shvatanja koja
su nastala u Palestini označavaju prekretnicu u kulturnom
razvitku čovečanstva i predstavljaju osnov svih etičkih shva­
tanja u Evropi i na bliskom Istoku.
Ali bez obzira na ovaj nedostatak, treba reći da Veberovo
posredno dokazivanje uzročne veze između asketskog prote­
stantizma i kapitalističkog duha spada u najjače delove nje­
govih konkretnih istorijsko-socioloških proučavanja. Ono daje
snažnu podršku njegovoj polaznoj pretpostavci. U punom smi­
slu reči, to je obrazac naučne analize društvene uzročnosti. To
što Veber nije uspeo da kaže ništa određenije ο tome koliki
je udeo protestantske etike u stvaranju kapitalizma kao dru­
štveno-ekonomskog sistema (i to procentualno, u odnosu pre­
ma drugim činiocima koji su takođe povoljno uticali u istom
pravcu), nimalo ne umanjuje vrednost njegovih rezultata. Jer
u pitanjima takve vrste, to jest kad je reč ο jednoj konkret­
noj društveno-istorijskoj pojavi koja je proizvod dejstva naj-
različitijih činilaca, mera uticaja se teško može izraziti po­
moću brojeva. Čak se možda uopšte ne može izraziti. To je
dobro znao i sam Veber, pa se zadovoljavao time što je tvrdio
da je uticaj protestantske etike, po njegovom dubokom ube-
đenju, morao biti vrlo veliki.
29
28
Max Weber, »Das antike Judentum«, Gesammelte Aufsätze
zur Religionssoziologie, III, str. 6—7. Vidi i Talcott Parsons, op.
cit., str. 575—576.
29
Max Weber, »Antikritisches Schlusswort zum 'Geist des Ka­
pitalismus'«, loc. cit., str. 598.
125

VEBEROVA KRITIKA ISTORIJSKOG MATERIJALIZMA
Na ovom mestu treba samo u nekoliko reči razmotriti je­
dno pitanje koje je ranije davalo povoda mnogobrojnim ne­
sporazumima, a koje je u izvesnom smislu bitno za razume-
vanje Veberovog sociološkog shvatanja. Reč je, naravno, ο
ulozi idejnih činilaca u društvenom životu. Po jednom gledištu
koje se i dan-danas može čuti, a koje obično uzima za primer
studiju Protestantska etika i duh kapitalizma, Veberovo shva-
tanje društva i istorije je u osnovi idealističko i, utoliko, su­
protno duhu i slovu Marksovog materijalističkog shvatanja.3*
Za razliku od Marksa, koji je pridavao največu važnost eko­
nomskim i tehničkim činiocima, Veber je išao obrnutim pu­
tem; on je polazio od toga da su idejni činioci glavna pokre­
tačka snaga društvenog i istorijskog razvitka. Suvišno je na­
voditi ovde imena danas već gotovo sasvim zaboravljenih pi­
saca koji su prvi skrenuli pažnju na tobož korenitu razliku
između Veberovog i Marksovog gledanja na problem društve­
ne uzročnosti. Više posredno nego neposredno, kod nas je ovo
gledište izneo Slobodan Jovanović u svojoj sjajno napisanoj,
ali u mnogo čemu jednostranoj raspravi ο Marksu u kojoj je
bez ikakvih ubedljivih razloga koji bi to opravdavali, Vebera
svrstao među antimarksiste. 3 1 Inače, u marksističkoj publi­
cistici se ovo gledište često nekritički ponavlja, i to kako kod
nas tako i na strani.
Međutim, gledište koje u Veberu vidi predstavnika ide­
alističkog shvatanja istorije nema nikakvog osnova. Ono je
posledica nerazumevanja ili nedovoljnog poznavanja Vebe­
rovog dela. Jer, mada je sam Veber često naglašavao da nje­
gova istorijsko-socioloska proučavanja velikih svetskih re­
ligija sadrže »pozitivnu kritiku istorijskog materijalizma« —
štaviše, on je pod tim nazivom držao i jedan kurs na uni-
30
Koliko je sam Veber doprineo tome da se njegovo shvatanje
protumači u antimarksističkom smislu, pokazao je Karl Löwith,
loc. cit., str. 207—214. Uz izlaganje u tekstu, vidi i H. Stuart Hu­
ghes, Consciousness and Society; The Reorientation of European
Social Thought 1890—1930 (New York: Vintage Books, 1961), str.
316—318.
31
Slobodan Jovanović, »Marks«, Iz istorije političkih doktrina
(Beograd: Geca Kon A. D., 1935), str. 627. Slično i Veljko Korać,
Marks i savremena sociologija (Beograd: Kultura, 1962), str.
310—311.
126
32
verzitetu u Beču — njemu nikad nije padalo na pamet da
u celini ospori vrednost Marksovom stanovištu. Još manje je
hteo da, nasuprot Marksu, stvori neku idealističku teoriju
istorije. Smisao Veberove tvrdnje da su određena religiozna
shvatanja doprinela razvijanju i učvršćenju kapitalističkog
načina proizvodnje nije u tome da je religija krajnji uzrok
svih društvenih pojava. Na jednom mestu, Veber čak izričito
odbacuje svaku pomisao da je reformacija stvorila moderni
(kapitalizam kao društveno-ekonomski sistem. Isto tako, on
nigde ne kaže da je kapitalistički duh mogao nastati samo
pod uticajem protestantske etike i da nikakvi drugi činioci
sem religioznih nisu uticali na stvaranje modernog kapitali­
zma. U stvari, takvo tumačenje bilo bi protivno osnovnom
metodološkom principu koji je Veber proklamovao na po­
četku drugog perioda svog stvaranja i koga se manje ili više
dosledno pridržavao i u svojim najranijim radovima. Suprot­
no pomenutom gledištu, Veber nije verovao da ideje vladaju
svetom, a najmanje mu je bila bliska pomisao da se sve dru­
štvene pojave u potpunosti mogu objasniti pomoću jednog
jedinog činioca. On je odveć dobro vladao nepreglednim is-
torijskim materijalom da bi mogao biti sklon ma kakvom
naivnom uprošćavanju.
Sve što je Veber imao na umu kad je prišao proučavanju
odnosa između religije i društva, svodi se na ovo: da su ide­
alni interesi isto toliko važna i moćna poluga ljudskog delanja
kao i materijalni interesi. 33 Pogotovo kad neki sistem religioz­
nih shvatanja kanališe te interese u određenom pravcu. U tom
smislu, Veber postavlja sebi tačno određen zadatak. Njega
interesuje kakav je uticaj na privredni život imala činjenica
da su u 16. i 17. veku privrženici protestantskog pokreta bili
snažno zaokupljeni pitanjem spasenja. Ili, drugim recima, on
hoće da utvrdi u kojoj su meri izveseni specifični religiozni
32
Marianne Weber, Max Weber: Ein Lebensbild (Tübingen:
J. C.
33
B. Mohr/Paul Siebeck, 1926), str. 617.
Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie, I, str. 252:
»Interessen (materielle und ideelle), nicht: Ideen, beherrschen
unmittelbar das Handeln der Menschen. Aber: die 'Weltbilder',
weiche durch 'Ideen' geschaffen wurden, haben sehr oft als Wei­
chensteller die Bahnen bestimmt, in denen die Dynamik der
Interessen das Handeln fortbewegte. Nach dem Weltbild richtete
sich ja: 'wovon' und 'wozu' man 'erlöst' sein wollte und — nicht
zu vergessen: — konnte.«
127
interesi uticali na stvaranje i širenje kapitalističkog duha.
Pri tom, njemu je bilo jasno da objašnjenje do koga se na
taj način može doći mora biti parcijalno i jednostrano. Po
njegovom mišljenju, protestantizam nije uzrok kapitalizma,
već samo jedan od uzroka izvesnih njegovih sastavnih delova.
Prema tome, pitanje nastanka kapitalizma kao društveno-
-ekonomskog sistema Veber i dalje ostavlja otvorenim,
Naravno, to ne znači da je Veber načelno odustajao od
potpunijih i svestranijih zahvata prilikom proučavanja geneze
modernog kapitalizma, niti da je grešio kad se ograničavao na
ispitivanje uticaja religioznih činilaca na kapitalistički raz­
vitak. Sa metodološke strane, njegov postupak je bio sasvim
ispravan. S obzirom na strahovitu isprepletenost uzajamnih
uticaja između materijalne osnove, društvenih i političkih
oblika organizacije i duhovnih sadržaja u periodu reformacije,
drukčije se i nije moglo postupiti. Naučno objašnjenje uvek
ima apstraktno-analitički karakter. Ako se uopšte hoće da
dođe do nekih rezultata ο uzročnoj relevantnosti izvesnih či­
nilaca za objašnjenje neke pojave koja nas interesuje, onda
se ne može odjednom poći u svim pravcima, već se mora
izabrati jedan. Uostalom, na završetku svoje studije Prote­
stantska etika i duh kapitalizma Veber ocrtava čitav program
za dalja istraživanja u vezi s pitanjem koje je pokrenuo. 3 4 On
kaže da bi u cilju odmeravanja veličine uticaja asketskog
protestantizma na nastanak kapitalističkog načina proizvodnje
trebalo dalje ispitati ulogu humanističkog racionalizma i nje­
govih životnih ideala, zatim ulogu filozofskog i naučnog po­
gleda na svet t kao i ulogu tehničkog razvitka i drugih kul­
turnih činilaca. S druge strane, trebalo bi ispitati začetke
ovozemaljske askeze u srednjem veku i detaljno razmotriti
promene koje je asketski protestantizam pretrpeo sve do svog
rastvaranja u čistom utilitarističkom individualizmu. Najzad,
trebalo bi ispitati koliko su drugi društveni, ekonomski i
kulturni činioci uticali na nastanak i širenje same protestant­
ske askeze. Tek posle tog može se dati potpunije objašnjenje
zašto se kapitalistički duh javio na Zapadu i zašto je, napore-
tio sa širenjem ovog duha, došlo do uspostavljanja kapitali­
stičkog društvenog i privrednog poretka.
34
Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie, I, str. 204—205.
128
Kao što se vidi, Veber se klonio dogmatizma i doktrinar-
stva svake vrste. Zajedno s mnogim drugim velikim misli­
ocima i pobornicima pozitivističkog shvatanja nauke i naučne
delatnosti, on je smatrao da metafizičkim konstrukcijama
nema mesta u nauci. Suprotno gledištu koje smo gore po-
menuli, Veber nije verovao u prednost idealističkog nad ma­
terijalističkim pogledom na društvo i ljudsku istoriju. Šta-
više, bio je strahovito nepoverljiv prema Hegelu i njegovim
sledbenicima i imao je malo poštovanja za one koji religio­
znim ili nekim drugim spiritualnim činiocima objašnjavaju
sve i svašta. Po njegovom mišljenju, nauka može i treba da
ispituje pojave sa različitih strana, ali se mora čuvati od toga
da bilo koje stanovište pretvori u apsolutan princip uzročnog
objašnjenja. Jer, mada sve pojave mogu biti uslovljene i onim
specifičnim činiocem kojem jedno stanovište pridaje najveću
važnost, teško je pretpostaviti da ima takvih pojava koje su
uslovljene samo tim jednim činiocem. U pitanju su alter­
nativni, a ne ekskluzivni uzročni nizovi. U tom smislu, Veber
kaže da je traganje za religioznim osnovama moderne kapi­
talističke privrede samo jedan u nizu mogućnih i oprav­
danih načina prilaženja, kao što i traganje za ekonomskim
uzrocima reformacije predstavlja jedno od mnogobrojnih sta­
novišta koje se može usvojiti, pre ili posle nekih drugih. 35
Posmatran iz ovog ugla, Veberov stav prema Marksu bio je
više pozitivan nego kritičan. Ali, u svakom slučaju, to nije
bio neprijateljski stav. Po Veberu, Marks je učinio veliku
stvar kad je prišao proučavanju društvenih i kulturnih po­
java sa ekonomskog stanovišta. Time je postavio jedan heu­
ristički princip od izvanredne važnosti. Ali, dosledno svom
osnovnom naučnom uverenju, Veber se kritički odnosio pre­
ma svakom preteranom uvažavanju ekonomskog stanovišta.
Po njegovom mišljenju, Marksov princip je parcijalan i je­
dnostran, kao i svaki drugi mogućan heuristički princip. Ma
koliko bio važan i plodan, on nema apsolutnu vrednost. Eko­
nomija nije ključ kojim se mogu otvarati sva vrata. To je
ono što je karakteristično za Veberov stav prema materija­
lističkom shvatanju istorije.
35
Ibidem, str. 205—206.
9 Sociologija Maksa Vebera 129
 U stvari, Veber se samo bunio protiv dogmatičkih zastra­
njivanja izvesnih Marksovih sledbenika koji su pokušavali da
na krajnje uprošćen i shematski način objasne čitavu istoriju
pomoću ekonomije. Ali, kao što je poznato, od takvih sled­
benika se i sam Marks ograđivao. Utoliko, treba reći da Ve-
berova kritika uopšte ne pogađa tvorca istorijskog materija­
lizma. Jer dogmatizam i doktrinarstvo nisu odlike Marksovog
načina mišljenja.
VI. DRUŠTVENA STRUKTURA
I ORGANIZACIJA
METODOLOŠKO STANOVIŠTE

Kao što je svoje objašnjenje porekla modernog kapitali­

zma zasnovao na uporednoj obradi ogromnog istorijskog ma­
terijala, tako je i svoje shvatanje strukture i organizacije
modernog evropskog društva Veber izgradio na širokoj upo-
redno-istorijskoj podlozi. U nastojanju da što dublje i pot­
punije shvati i objasni postojeći društveni poredak — u kome
je, kao što smo ranije već rekli, video nešto jedinstveno i
izuzetno — Veber je stalno proširivao svoj uporedno-istorij-
ski horizont. Bio je čvrsto uveren da se samo na taj način,
to jest poređenjem odabranih društveno-istorijskih situacija
s postojećim društvenim odnosima i oblicima, i to pre svega
u cilju isticanja razlike i suprotnosti između njih, može ot­
kriti ono što je najvažnije za razumevanje epohe u kojoj ži­
vimo. Utoliko, treba reći da između Veberove analize uticaja
religioznih činilaca na društveni život i njegovog proučavanja
strukture i institucionalnih osnova modernog kapitalističkog
društva postoji neraskidiva veza i u metodološkom pogledu. 1
Između ostalog, ova dva glavna dela Veberove sociologije po­
vezuje i njihova prevashodno uporedno-istorijska orijentacija.
Pa ipak, uprkos tome što uporedno-istorijsko prilaženje
predstavlja zajedničku podlogu svih Veberovih socioloških
proučavanja modernog kapitalističkog društva, prava priro­
da i stvarni domašaj ovog metodološkog principa nisu pod­
jednako vidljivi u oba pomenuta slučaja, a ni sam Veber,
kako izgleda, nije bio do kraja dosledan u sprovođenju svoje

1
Tako i Talcott Parsons, »Introduction«, Max Weber: The
Theory of Social and Economic Organization, Translated by A. M.
Henderson and Talcott Parsons (Glencoe, 111.: The Free Press,
1947), str. 78.
130 9* 131
metodološke zamisli: dok je na jednoj strani jasno stavio do
znanja kako treba razumeti njegovo stanovište, dotle je na
drugoj ostavio mesta raznovrsnim nagađanjima. Pre nego što
pokušamo da odredimo opšti okvir i smernice Veberovih
uporedno-istorijskih proučavanja društvene strukture i orga­
nizacije, podsetimo još jednom na metodološko stanovište ko­
jim se on rukovodio u svojoj sociologiji religije.
Osnovni problem koji je Veber nastojao da reši pomoću
svojih uporedno-istorijskih proučavanja velikih svetskih re­
ligija bio je izrazito teorijske prirode. Mada nema nikakve
sumnje da Veberova studija Protestantska etika i duh kapi­
talizma predstavlja značajan doprinos razumevanju istorij­
skih okolnosti koje su uticale na nastanak modernog kapita­
lizma, njen značaj nije samo u tome. Bar isto toliko je zna­
čajno i to što je preko nje Veber skrenuo pažnju na izvesne
idejne činioce koji su od izvanredne važnosti za razumevanje
ljudskog društva uopšte. Da je to tačno, vidi se i po tome
kako je Veber nastavio svoje proučavanje religioznih osnova
kapitalističke privrede. Umesto da se upusti u sve detaljnije
i detaljnije ispitivanje specifičnih istorijskih okolnosti koje
su dovele do stvaranja modernog kapitalističkog društva, on
je krenuo sasvim drugim putem. Počeo je da traga za isto-
rijskim situacijama koje približno odgovaraju situaciji u
Evropi na pragu reformacije i usredsredio se na razmatra­
nje društvenih posledica različitih religioznih shvatanja. U
punom smislu reči, Veberova uporedno-istorijska proučava­
nja velikih svetskih religija predstavljaju instrument teorij­
skog zaključivanja. Pomoću njih, Veber je hteo da postigne
nešto sasvim određeno — da izdvoji jedan određeni činilac
iz šireg spleta društvenih činilaca i da proveri njegovu uz­
ročnu relevantnost pod različitim uslovima. U tome se on u
potpunosti pridržavao shvatanja koje je razvio u svom me­
todološkom programu, a kome se ni dan-danas ne može ništa
prigovoriti. Jer do zaključka ο uzročnoj relevantnosti bilo
kog činioca može se doći samo proučavanjem slučajeva koji
su slični u jednom a različiti u nekom drugom pogledu.
Međutim, Veberova uporedno-istorijska proučavanja
strukture i organizacije modernog evropskog društva nema­
ju ovako jasno i u osnovi jednostavno teorijsko značenje.
Pojmovi klase, staleža i kaste, koji zauzimaju središno mesto
u Veberovom analitičkom aparatu za proučavanje društvene
132
strukture, kao i pojmovi harizme, racionalne i tradicionalne
vlasti, koji služe kao osnovna analitička sredstva za prouča­
vanje društvene organizacije, sadrže mnoge elemente koji ote­
žavaju pravilno tumačenje. I pored toga što je bio temeljno
logički i metodološki obrazovan, Veber nije umeo da jasno
razgraniči dve različite ravni pojmovne obrade društveno-
istorijskog materijala, štaviše, dao je povoda da se njegovo
shvatanje protumači u smislu teorije unilinearnog društve­
nog razvitka 2 . Taj utisak se dobija već u vezi s tim
kako je on odredio pojmove klase i staleža. Po nekim
karakterističnim formulacijama, reklo bi se da su ovi poj­
movi pre svega zamišljeni kao konkretno-istorijske kate­
gorije i da je staleški poredak i klasno diferenciranje Veber
prvenstveno shvatio kao dva tipična stupnja u razvitku ljud­
skog društva. Ali taj utisak još više pojačava Veberovo shva­
tanje institucionalizacije društvene moći, a naročito to kako
je on gledao na sudbinu harizmatskih pokreta u istoriji i što
je strukturu i dinamiku različitih sistema društvene organi­
zacije pre svega posmatrao sa stanovišta racionalizacije.
U stvari, ovakvo tumačenje uporedno-istorijske orijentaci­
je Veberovog shvatanja društvene strukture i organizacije ne­
ma dovoljno opravdanja. Veber nije bio nikakav pobornik evo-
lucionizma u sociologiji, niti je uopšte verovao da ljudsko dru­
štvo napreduje od nižih oblika ka višim. Prezajući od moguć­
nosti da se heuristički principi pretvore u metafizičke dogme,
on se klonio svakog filozofskog tumačenja istorije 3 . Mada je
duboko uvažavao izvesne osobene crte zapadne kulture, on
nije bio fanatički pristalica racionalizacije društvenog života.
Nigde u svojim radovima on nije rekao da zapadno društvo
predstavlja najviši stupanj u istoriji čovečanstva, ni izričito
2
Uz ovo i dalje, vidi Η. Η. Gerth and C. Wright Mills, »Intro­
duction«, From Max Weber: Essays in Sociology (New York:
Oxford University Press, 1947), str. 51, i Hans Freyer, Soziologie
als Wirklichkeitswissenschaft (Leipzig und Berlin: B. G. Teubner,
1930), str. 156—157, 266—267.
3
U tom pogledu, karakteristično je jedno mesto iz njegovog
najvažnijeg dela iz prvog perioda stvaranja: »Das Kontinuum der
mitellandisch-europäischen Kulturentwicklung kannte bisher we­
der abgeschlossene 'Kreislaufe' noch eine eindeutig orientierte
'gradlinige' Entwicklung«, Max Weber, »Agrarverhältnisse im
Altertum«, Gesammelte Aufsätze zur Sozial- und Wirtschaftsge­
schichte (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1924), str. 278.
133
ni prećutno. čak bi se moglo reći da je Veber imao vrlo raz­
vijena čula za tamne strane modernog razvitka i da je prili­
kom proučavanja pojedinih društvenih procesa i oblika, na­
ročito različitih sistema društvene organizacije, pre svega na­
stojao da otkrije unutrašnje klice koje vode propasti. Ali, na­
ravno, to ga nije navelo da istoriju shvati kao proces kvare­
nja i nazadovanja. U skladu sa svojim shvatanjem da vred-
nosnim sudovima nema mesta u nauci, on se ustručavao od
filozofskih uopštavanja. Gotovo sa sokratovskom ironijom,
tvrdio je da se nimalo ne razume u filozofiju. Uostalom, već
u jednom od svojih prvih radova iz drugog perioda stvara­
nja, u članku Rošer i Knis i logički problemi istorijske eko­
nomske nauke, on je podvrgao oštroj kritici teoriju uniline-
arnog društvenog razvitka 4 i bilo bi, doista, čudno da je na­
knadno ipak usvojio neku varijantu shvatanja koje je prvo­
bitno tako energično odbacio.
Kao što se vidi, Veberova uporedno-istorijska proučava­
nja strukture i organizacije modernog evropskog društva sa­
mo prividno podržavaju evolucionističko stanovište. Koliko
god bilo tačno da je svojim nebrižljivim izlaganjem sam Ve­
ber najviše doprineo stvaranju pogrešnog utiska, situacija
ipak nije tako beznadežna kao što na prvi pogled izgleda, šta-
više, osnovna ideja kojom se on rukovodio kad je prišao pro­
učavanju društvene strukture i organizacije na uporedno-isto-
rijski način može se relativno lako otkriti. Dovoljno je samo
setiti se toga kakvu je ulogu Veber pridavao idealnotipskom
metodu u proučavanju društvene stvarnosti. Kao što smo u
jednom ranijem odeljku već istakli, on je bio mišljenja da
su opšti pojmovi neophodno pomoćno sredstvo naučne ana­
lize i da se bez njih ni u sociologiji ne može postići ništa.
Baš zbog toga što sociologija ima za zadatak da razume i
objasni postojeću društvenu stvarnost, ona mora stvoriti po­
seban kategorijalni aparat, da bi u nepreglednoj masi pojedi­
nosti uopšte mogla da odvoji ono što je bitno od onoga što
je sporedno. I pošto se u društvenom životu na najrazličitije
načine ukrštaju racionalna stremljenja s iracionalnim pobu­
dama, što znači da sve društvene pojave predstavljaju manje
4
Max Weber, »Röscher und Knies und die logischen Probleme
der historischen Nationalökonomie«, Gesammelte Aufsätze zur
Wissenschaftslehre (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1922),
str. 40—42.
134
ili više srećnu mešavinu raznorodnih elemenata, sociološki
pojmovi moraju imati idealnotipski karakter. Doduše, Veber
nije uvek vodio dovoljno računa ο ovom dvostrukom zadatku
sociologije u svim fazama svog stvaranja. Ali sistem sociolo­
ških kategorija koji je stvorio pred kraj života pokazuje ko­
liko mu je ležala na srcu teorijska strana pitanja.
Velika je šteta što nijedno od pomenutih analitičkih sred­
stava za proučavanje društvene strukture i organizacije Ve­
ber nije uneo u svoj pojmovno-teorijski sistem. Da je to uči­
nio, bilo bi mnogo lakše izložiti i razmotriti njegovo sociolo­
ško shvatanje u celini i mnoge teškoće u tumačenju bile bi
izbegnute. Ipak, treba reći da je i u okviru svojih uporedno-
istorijskih proučavanja strukture i organizacije modernog ev­
ropskog društva Veber dovoljno jasno nagovestio da klase,
staleži i kaste nisu nikakvi primeri konkretnih istorijskih
oblika društvene slojevitosti, već apstraktno-analitičke kate­
gorije, to jest pojmovi koji upućuju na izvesne činioce koji
uvek i svugde, u svim istorijskim epohama, mogu uticati na
obrazovanje širih, kolektivnih oblika u društvenoj strukturi,
baš kao što je na tolikim mestima izričito utvrdio da čisti ti­
povi legitimne vlasti označavaju izvesne mogućne oblike dru­
štvene organizacije koji se u konkretnim istorijskim situaci­
jama uvek javljaju u kombinaciji s drugim oblicima. U tom
smislu treba razumeti i mnoga Veberova prećutna upozore­
nja. Možda najveću podršku tumačenju koje ovde predlaže­
mo 5 daje okolnost što je Veber stalno iznova tragao za racio­
nalnim elementima u Kini, Indiji, Egiptu i drugim velikim
kulturama koje je proučavao i što je tako neumorno otkri­
vao karakteristične crte harizme i tradicionalizma u zapad­
nom svetu.
Da bismo što jasnije pokazali u čemu se sastoji najvažniji
i najtrajniji deo Veberovog doprinosa savremenoj sociologi­
ji, ovde se ne možemo zadržavati na svim pojedinostima nje­
gove uporedno-istorijske analize modernog kapitalističkog dru­
štva. U cilju što veće uštede prostora, najpre ćemo kritički
razmotriti Veberov pojmovno-teorijski aparat za proučava­
nje društvene strukture i organizacije. Naravno, pri tom mo-
5
Slično gledište zastupa Reinhard Bendix, Max Weber: An
Intellectual Portrait (Garden City, N. Y.: Doubleday and Co., Inc.,
1960), str. 326—329.
135
ramo zanemariti neiscrpno bogatstvo konkretnog materijala
na kome Veber demonstrira način upotrebe ovog aparata.
Tek u poslednjim odeljcima ćemo se malo šire pozabaviti Ve-
berovom dijagnozom društvene situacije u periodu pred i ne­
posredno posle prvog svetskog rata.
DIMENZIJE DRUŠTVENE SLOJEVITOSTI
Svoje shvatanje društvene strukture Veber je izložio na
sasvim fragmentaran i nepotpun način. U izvesnim tačkama,
on čak nije ni dovoljno jasno rekao ono što je imao na umu.
Pa ipak, mnogi savremeni poznavaoci Veberove sociologije
smatraju da njegovo shvatanje ima trajnu vrednost i da pred­
stavlja najbolji, najširi i najadekvatniji okvir za sociološko
proučavanje društvene strukture 6 . Istini za volju, treba reći
da to nije opšte mišljenje. Ima i danas pisaca koji tvrde da
je shvatanje društvene strukture jedan od najslabijih delova
Veberove sociologije7. Bilo kako mu drago, činjenice govore
da je Veber najviše uticao na savremenu sociologiju baš svo­
jim shvatanjem društvene strukture. Naravno, to ne znači da
savremena sociologija nije otišla ni korak dalje od Vebera i
da niko drugi sem njega nije doprineo stvaranju i razvijanju
pojmovno-teorijskog aparata za proučavanje društvene struk­
ture. Tako što mogao bi da pretpostavi samo onaj koji ne
poznaje dovoljno ni istoriju sociologije ni sadašnje stanje u
sociološkoj teoriji. Međutim, ovde ne možemo izlagati Vebe-
rovo shvatanje u celini, niti možemo podrobnije razmatrati
kakvu je ulogu ono odigralo u razvitku socioloških shvata-
nja ο društvenoj strukturi. Još manje možemo uzeti u siste­
matsko pretresanje problem društvene nejednakosti, koji leži
6
Vidi, na primer, sledeće radove: Kurt B. Meyer, »The Theory
of Social Classes«, Transactions of the Second World Congress
of Sociology, II (London: International Sociological Association,
1954), str. 332; Milton Gordon, Class in American Sociology
(Durham. N. C: Duke University Press, 1958), str. 15; C. Wright
Mills (ed.), Images of Man: The Classic Tradition in Sociological
Thinking (New York: George Braziller, 1960), str. 13.
7 Zanimljivo je da takvo mišljenje zastupa i Pitirim Sorokin,
mada je njegovo shvatanje društvene strukture u osnovi veberov-
sko. Vidi Pitirim Sorokin, Society, Culture and Personality
(New York: Harper and Brothers, 1947), str. 271.
136
u osnovi svih raspravljanja ο društvenoj strukturi. Kratkoće
radi, zadržaćemo se samo na onim pitanjima koja su u teo­
rijskom pogledu najvažnija. Ali najpre valja načiniti neko­
liko opštih napomena. To može samo da olakša razumevanje
širih, filozofskih osnova Veberovog shvatanja.
Otkad postoji ljudsko društvo, postoje i društveno prizna­
te razlike između ljudi. Podela društva na klase ili slojeve
koji zauzimaju različite položaje u društvenoj strukturi je
gotovo univerzalna pojava ljudske istorije 8 . U različitim tipo­
vima društvene organizacije nejednakost između ljudi je ma­
nje ili više oštro izražena, ali svuda bez izuzetka ona ima
relativno trajne oblike. Naravno, društvena nejednakost nije
isto što i nejednakost između ljudi u fizičkim ili intelektual­
nim sposobnostima, mada donekle stoji u vezi s njom. U pi­
tanju su razlike koje ljudi stiču zahvaljujući tome što žive u
određenom društvu. Razvrstavanje ljudi u određene klase ili
slojeve zasniva se na izvesnim društvenim merilima, a ne na
njihovim prirodnim ili biološkim osobinama. Nijedno dru­
štvo koje je dosad postojalo ili postoji u svetu, izuzev možda
donekle najprostije oblike prvobitnih plemenskih zajednica,
nije bilo potpuno homogeno. Samo u utopističkim romanima
postoje društva u kojima su ljudi potpuno izjednačeni u dru­
štvenom pogledu. Razlike koje društvo uspostavlja ogledaju
se u tome što ljudi vrše različite funkcije u društvenoj podeli
rada, zauzimaju različite položaje na lestvici društvene hije­
rarhije i u različitom stepenu učestvuju u raspodeli najviše
cenjenih društvenih dobara i usluga. Time što stvara razlike
između pojedinih društvenih položaja, svako društvo sankcio-
niše neki oblik nejednakosti između ljudi.
Pošto se podela društva na klase ili slojeve javlja gotovo
u svim istorijskim epohama, sasvim je razumljivo što su već
i oni koji su prvi počeli da razmišljaju ο društvu i načelima
društvene organizacije obratili pažnju na ovu pojavu. Može
se bez preterivanja reći da je problem društvene nejednako­
sti oduvek bio u središtu svih filozofskih i političkih raspra­
vljanja ο društvenim pojavama. Još od antičkog doba, za pro­
blem društvene nejednakosti su se živo interesovali filozofi
i politički reformatori najrazličitijih pravaca i ubeđenja. šta-
8
Vidi Ralf Dahrendorf, Veber den Ursprung der Ungleichheit
unter den Menschen (Tübingen: J.C.B. Mohr/Paul Siebeck, 1961).
137
više, nema nijednog značajnijeg mislioca iz bliže ili dalje pro­
šlosti kome je izmakla iz vida činjenica da u svim društvima
postoje manje ili veće razlike između ljudi i koji je propu­
stio da na neki način zauzme stav prema toj činjenici, bilo
pozitivan ili kritički. To jasno pokazuje da problem društve­
ne nejednakosti spada u red najdubljih, ali i najtežih i naj-
zamršenijih problema koji se mogu postaviti u vezi s čove-
kom i njegovim položajem u društvu. Jer ovde se sustiču
mnogobrojna pitanja koja nisu samo od teorijske, već i od
dalekosežne praktičke važnosti.
Istorijski gledano, nastanak sociologije kao posebne dru­
štvene nauke pada u vreme definitivnog uspostavljanja kapi­
talističkog načina proizvodnje i podudara se s prvim pokuša­
jima sistematskog proučavanja novonastale društveno-isto-
rijske situacije 9 . Nad kolevkom sociologije bilo je ispisano
saznanje da je moderno društvo koje je izgrađeno na ideali­
ma francuske revolucije, u stvari, klasno društvo, to jest da
je feudalni sistem staleške hijerarhije u njemu samo zame-
njen novim oblicima nejednakosti između ljudi. Ali i u ka­
snijem razvitku sociologije problem društvene nejednakosti
zauzima vidno mesto. Koliko god da je u međuvremenu iz­
gubila oštricu društvene kritike i smisao za racionalno pro-
cenjivanje postojećih društvenih odnosa — što se najbolje
vidi po tome da je izraz »društvena nejednakost«, u kome se
jasno oseća prizvuk osude, postepeno zamenjen neutralnim
izrazom »društvena slojevitost« — sociologija nikad nije pot­
puno napustila prvobitno polje svojih interesovanja. Uprkos
pomeranju naglaska sa filozofsko-istorijskog na naučno pri-
laženje društvenoj stvarnosti, u njoj su se trajno održali oni
podsticaji koji su uslovili njen nastanak. I u tome nema ni­
čeg što bi bilo čudno. Pojam društvenog položaja je osnovno
analitičko oruđe sociologije ili, ako se tako hoće, to je jedna
od glavnih tačaka u koordinatnom sistemu sociološkog nači­
na mišljenja.
9 rese. Ove dve klase se razlikuju po mnogim obeležjima: jed-
Tako i Barrington Moore, Jr., »Strategy in Social Science«,
Political Power and Social Theory (Cambridge, Mass.: Harvard
University Press, 1958), str. 113. Vidi i Herbert Marcuse, Reason
and Revolution: Hegel and the Rise of Social Theory (New York:
Oxford University Press, 1941), str. 251—257, 273—276, 285—287,
320—322.
138
Mada je društvena misao vrlo rano otkrila da se sve dru­
štvene razlike između ljudi u krajnjoj liniji svode na razlike
u materijalnom bogatstvu i pogodnostima za sticanje dohot­
ka ili, drugim rečima, da je privatna svojina uzrok podele
društva na klase ili slojeve koji zauzimaju različite položaje
u društvenoj strukturi, ipak se ekonomsko tumačenje dru­
štvene nejednakosti obično vezuje za ime Karla Marksa. To
nije nimalo slučajno. Jer Marks je prvi uzdigao ovo otkriće
na stepen opšteg principa i zahvaljujući njemu ono je po­
stalo poznato u čitavom svetu, kako kao žarište teorijskog
mišljenja, tako i kao oruđe revolucionarnog delovanja 10 . Do­
duše, Marks nigde nije na sistematski način pokazao kako i
pod kojim uslovima razlike u ekonomskim interesima dovo­
de do podele društva na klase, ma koliko da se za sve što je
napisao s pravom može reći da je u neku ruku povezano s pi­
tanjem stvaranja i borbe između klasa. Kako izgleda, on je
to nameravao da učini u poslednjoj knjizi Kapitala. Ali u to­
me ga je pretekla smrt. Rukopis glave posvećene društvenim
klasama prekida se posle nepune stranice, tek pošto je nago-
veštena tema izlaganja.
Pa ipak, Marksovo shvatanje je lako rekonstruisati. Treba
se samo držati čvornih tačaka koje povezuju mnogostruke
niti njegove analize kapitalističkog društva. Po Marksovom
mišljenju, društvene klase se javljaju sa porastom proizvod­
nih snaga, proširenjem društvene podele rada, nagomilava­
njem bogatstva i uspostavljanjem privatne svojine. Ukratko,
Marks tvrdi da se podela društva na klase osniva na svojin-
skim odnosima u oblasti proizvodnje. U istoriji čovečanstva
Marks razlikuje nekoliko osnovnih tipova društvene organi­
zacije, prema načinu proizvodnje koji u njima preovlađuje.
U svakom od tih tipova društvene organizacije postoji odre­
đen sistem društvenih odnosa koji učvršćuje dati način raspo-
dele svojine nad sredstvima za proizvodnju. Po Marksu, kla­
sna podela društva ima oblik dihotomne podele. U svakom
društvu postoje dve osnovne klase koje imaju suprotne inte­
10
Na razne načine, to se ističe u mnogim radovima objavlje­
nim u zborniku: Reinhard Bendix and Seymour Μ. Lipset (eds.),
Class, Status and Power: A Reader in Social Stratification (Glen-
coe, 111.: The Free Press, 1953).
139
na od njih je bogata, druga je siromašna; jedna uživa veliki
društveni ugled, druga obavlja delatnosti koje se u društvu
malo cene; jedna poseduje veliku društvenu moć i presudno
utiče na razne društvene procese i odnose, druga je nemoćna
i manje ili više zavisi od one prve. Ali u osnovi svih ovih dru­
štvenih razlika nalazi se jedan činilac koji je od presudnog
značaja — svojina nad sredstvima za proizvodnju.
Vratimo se sad na Vebera. Ne treba da nas mnogo brine
to što je gornji prikaz Marksovog shvatanja grub i uprošćen.
U krajnjoj liniji, ovaj prikaz predstavlja samo provizoran
nacrt Veberovog intelektualnog zaleđa, i ništa više. To nije
nikakva sistematska rekonstrukcija nedovršene glave treće
knjige Marksovog Kapitala11. Ali za naše potrebe, tih nekoli­
ko opštih napomena je sasvim dovoljno. Jer Veberovo shva-
tanje društvene strukture ima dosta dodirnih tačaka s Mar-
ksovim shvatanjem. Doduše, u nekim važnim pitanjima Ve-
ber se jasno razlikuje od Marksa. Razlike su dvojake priro­
de. S jedne strane, Veber proširuje Marksov pojmovno-teo-
rijski okvir za proučavanje društvene strukture: pored eko­
nomskog činioca, on uzima u obzir i neke druge činioce. Po
njegovom mišljenju 12 , materijalno bogatstvo, društveni ugled
i društvena moć predstavljaju tri osnovne i relativno samo­
stalne dimenzije društvene slojevitosti koje je nemogućno
svesti na jedan zajednički imenitelj. Kao što se vidi, Veber
zastupa višedimenzionalno shvatanje društvene strukture. U
tom pogledu, njegov uticaj na teorijska strujanja u savreme-
noj sociologiji je neobično jak. S druge strane, Veber napu­
šta Marksov aktivistički stav prema društvu. Njega ne inte-
resuju praktičko-političke implikacije sociološkog proučava­
nja društvene stvarnosti niti njeno revolucionarno menjanje.
On hoće samo da razume postojeću društvenu stvarnost u
njenoj osobenosti i da je uzročno objasni. Shodno tome, u
njegovom izlaganju preovlađuje upotreba izraza »društvena
slojevitost« umesto izraza »društvena nejednakost«. Od Vebe­
ra, ova zamena je gotovo opšte prihvaćena. U profesionalnim
11
Jedan takav pokušaj može se naći u knjizi: Ralf Dahrendorf,
Class and Class Conflict in Industrial Society (Stanford: Stanford
University Press, 1959), str. 9—18.
12
Max Weber, Wirtschaft und Gesellschaft (Tübingen: J. C. Β.
Mohr/Paul Siebeck, 1921/22), str. 631.
140
sociološkim krugovima, danas gotovo više niko ne govori ο
društvenoj nejednakosti niti poziva na društvenu revoluciju
koja će učiniti kraj svim društvenim razlikama između ljudi i
uspostaviti besklasno društvo. U najboljem slučaju, to se čini
samo onda kad je reč ο zemljama koje pripadaju drukčijem
tipu društvene organizacije nego vlastita zemlja.
Pošto ova poslednja razlika stoji u vezi s Veberovim shva­
tanjem ο prirodi i zadacima društvenih nauka, koje ima du­
boko filozofsko opravdanje, nema potrebe da ovde ponavlja­
mo ono što smo u jednom ranijem odeljku već utvrdili. U
daljem izlaganju valja se zadržati malo duže samo na onoj
prvoj razlici.
Najprostije rečeno, Veber smatra da poreklo svih klasnih
razlika treba tražiti u sferi raspodele materijalnog bogatstva
i pogodnosti za sticanje dohotka ili, drugim recima, da je po-
dela društva na klase prvenstveno uslovljena ekonomskim
činiocima. U tome je on sasvim saglasan s Marksom. š t o je
ne manje važno, Veber smatra da je klasna podela društva
bitno dihotomna po karakteru. I u tome je njegovo gledište
blisko Marksovom. Po Veberu, u svakom društvu postoje dve
osnovne klase — vladajuća klasa, koja poseduje materijalno
bogatstvo, to jest sredstva za proizvodnju ili neka druga sred­
stva za sticanje zarade, i podvlašćena klasa, koja ne posedu­
je ništa. Doduše, Veber napominje da se svaka od ovih dveju
klasa dalje diferencira prema vrsti svojine kojom pripadnici
klase raspolažu, odnosno prema vrsti usluga koje su oni u
stanju da ponude na tržištu. Ali on se ne zadržava duže na
tim razlikama. Kao što je poznato, ni Marks nije poklanjao
mnogo pažnje takozvanim srednjim klasama (u koje je ubra­
jao sitne sopstvenike i slobodne profesije). On je smatrao da
je njihova uloga u sukobu koji razdire čitavo društvo potpu­
no beznačajna ili, tačnije, da tokom vremena pripadnici tih
klasa moraju preći ili na stranu onih koji imaju efektivnu
privatnu svojinu i brane svoj povlašćeni položaj u društvu
ili na stranu onih koji nemaju ništa i nastoje da radikalno iz-
mene postojeće svojinske odnose. Jedva treba reći da Veber
nije išao tako daleko u razmatranju krajnjih posledica klasne
podele društva. Mada je znao da razlike u interesu mogu iza­
zvati oštre sukobe između suprotstavljenih strana, njega nije
141
zanosila vizija revolucionarnog preobražaja društva. Za razli­
ku od Marksa, on nije verovao da je klasna borba glavna po­
kretačka snaga društvenog razvitka.
Ali, uprkos tome, Veber je preuzeo osnovnu ideju Mar-
ksovog ekonomskog tumačenja društvene nejednakosti. Po
njemu, klasne razlike su u prvom redu ekonomske razlike.
Osnovni kriterijum po kome se određuje klasna pripadnost je­
ste položaj na robnom tržištu. To je ono što najdublje poga­
đa svakog pojedinca. Usled razlike u položaju na robnom tr­
žištu, pojedinci imaju različite izglede u životu: oni koji po-
seduju materijalno bogatstvo mogu pribaviti sebi sva dru­
štveno cenjena dobra, a mogu i pretvoriti to bogatstvo u ka­
pital i na taj način povećati svoju ekonomsku moć, dok oni
koji nemaju ništa mogu samo da prodaju svoje usluge, to jest
svoju radnu snagu. Zanimljivo je da klasni položaj Veber ne
posmatra kroz prizmu društveno-profesionalne delatnosti. On
smatra da klasne razlike nisu samo posledica razlike u do­
hotku koji pojedinci stiču ličnim zalaganjem, to jest posle­
dica razlike u visini novčanih naknada koje oni dobijaju za
obavljanje određenih zanimanja u nekom sektoru društvene
delatnosti. Svoje razmatranje ο klasama i klasnoj podeli dru­
štva Veber uopšte ne povezuje s pitanjem lične sposobnosti
pojedinaca koja dolazi do izražaja kroz njihovo učešće u si­
stemu društvene podele rada. Kao i Marks, on pre svega ima
u vidu razlike u raspodeli materijalnog bogatstva koje se odr­
žavaju putem nasleđa, a ne razlike u stečenom dohotku". U
tom pogledu, savremena sociologija se malo drži i Marksa i
Vebera. Danas se smatra da je zanimanje jedan od najvažni­
jih indikatora društvenog položaja, pa prema tome i klasne
pripadnosti. Ostaje otvoreno pitanje da li ovo odstupanje
treba shvatiti samo kao ideološko ulepšavanje izvesnih pro-
mena u savremenom društvu ili u tome treba videti specifi­
čan teorijski napredak.
Inače, Veber s pravom naglašava da su klase obični dru­
štveni agregati, a ne organizovane grupe. Klase su sastavlje­
ne od pojedinaca sličnog ekonomskog položaja. Pripadnici
13
Za šire razmatranje ovog pitanja, vidi Egon Ε. Bergel,
Social Stratification (New York: McGraw-Hill Book Co., Inc.,
1962), str. 180—201.
142
jedne klase mogu postati svesni svog položaja i preduzeti od­
govarajuće korake radi zaštite zajedničkih interesa. Ali do
toga ne mora doći. Uostalom, čak i kad je klasna svest raz­
vijena, klasno delanje može biti difuzno. Ipak, Veber smatra
da pripadnici pojedinih klasa po pravilu reaguju na sličan
način na ekonomske situacije u pravcu koji najviše odgovara
prosečnom interesu svih. Ali on nigde bliže ne pokazuje koji
činioci podstiču, odnosno sputavaju razvijanje klasne svesti
i zaoštravanje klasne borbe. On samo primećuje da se naj­
ogorčenija borba vodi između onih koji se na tržištu poja­
vljuju kao neposredni protivnici, mada oni koji stoje iza sce­
ne često izvlače mnogo više nezaslužene dobiti. Kao što se
vidi, ovaj deo Veberovog shvatanja ima velikih praznina. On
znatno zaostaje iza Marksove analize.
Međutim, to je samo jedna strana stvari. Kao što smo već
pomenuli, Veber je otišao mnogo dalje od Marksa u jednom
drugom pogledu. On smatra da društvene razlike između Iju
di nisu samo klasne razlike ili, drugim recima, da se u kla­
snoj podeli društva ispoljava samo jedna dimenzija društve­
ne slojevitosti. Druge dve dimenzije društvene slojevitosti
jesu društveni ugled i društvena moć. Ali, treba odmah reći
da su Veberove odredbe ovih drugih činilaca više nego nedo­
voljne. Što se tiče društvenog ugleda, situacija je, ipak, do­
nekle jasna. Pod društvenim ugledom Veber podrazumeva
raspodelu časti i prestiža među društvenim slojevima. U pi­
tanju je društvena ocena značaja pojedinih kategorija ljudi
ili, tačnije, uvažavanje koje društvo ukazuje izvesnim ljudi­
ma koji se međusobno smatraju jednakim, a na koje oni po­
lažu pravo zbog toga što imaju izvesne kulturne osobenosti,
to jest što se pridržavaju određenog stila u vođenju života,
što žive na određen način. Po Veberu, raspodela društvenog
ugleda ne podudara se s raspodelom materijalnog bogatstva.
Štaviše, često se događa da oni koji poseduju veliku ekonom­
sku moć ne uživaju nikakav društveni ugled, i obratno. Ali
tokom vremena po pravilu dolazi do uspostavljanja ravnote­
že između ovih dveju dimenzija društvene slojevitosti. Kako
bi i moglo biti drukčije, kad održavanje određenog stila u vo­
đenju života pretpostavlja potrošnju materijalnih dobara?
143

Da bi što jasnije istakao relativnu samostalnost društve­
nog ugleda prema klasnom položaju, Veber uvodi pojam sta­
14
leža . Sve društvene razlike koje se tiču ocene časti i presti­
ža, on naziva staleškim razlikama, š t o je još važnije, on sma­
tra da se te razlike po pravilu kristališu u relativno trajnim
društvenim oblicima. Po njegovom mišljenju, staleške razli­
ke snažno utiču na stvaranje društvenih slojeva kao realnih
društvenih oblika. Pojedinci koji imaju određene kulturne
karakteristike i uživaju sličan ugled u društvu obrazuju po­
seban društveni sloj u kome se odvija najveći broj neformal­
nih i prisnih međuličnih odnosa. Ovo ograničavanje društve­
nog saobraćaja na staleški krug, naročito u pogledu sklapa­
nja bračnih veza, može biti čisto konvencionalno po karakte­
ru. Ali ono može biti i formalno regulisano pravnim poret­
kom koji štiti opšta društvena organizacija. Kad ograničava­
nje društvenog saobraćaja na pripadnike određenog kruga
dovede do potpune endogamne zatvorenosti i kad ograniča­
vanje počne da štiti i određeni ritual, pored prava i konven­
cije, onda se staleška grupa pretvara u kastu. To se obično
događa onda kad se smatra da su razlike na kojima se osni­
va staleška slojevitost etničke prirode.
Ο trećoj dimenziji društvene slojevitosti Veber je rekao
najmanje. Pomenuo je samo toliko da pod društvenom moći
treba razumeti sposobnost da se utiče na ponašanje drugih
i da političke stranke predstavljaju organizovane grupe pre­
ko kojih pripadnici pojedinih klasa ili slojeva brane svoje
interese i nastoje da nametnu svoju volju državi. Ali, mada
sam Veber nije učinio ništa više od prvog koraka, on je ja­
sno odredio pravac u kome treba dalje raditi. Uostalom, Ve-
berov pokušaj je poslužio kao polazna tačka gotovo svim no­
vijim pokušajima da se bliže odredi priroda društvene moći.
Ipak, na čisto pojmovnom planu ima još dosta nerešenih pi-
14
Nemački izraz »Stand« ima dvojako značenje. S jedne strane,
»Stand« označava položaj na lestvici društvene hijerarhije, po­
gotovo takav položaj koji se u društvu visoko ceni. S druge strane,
»Stand« označava stalež kao konkretan društveno-istorijski oblik
u srednjovekovnom sistemu društvene slojevitosti. Po svemu
sudeći, Veber ima na umu ono prvo značenje, ali sa znatnim pri-
mesama ovog posljednjeg. Ova nijansa je potpuno izgubljena
u engleskim izdanjima, gde se »Stand« dosledno prevodi sa
»status«. Pošto u našem jeziku izraz »stalež« obuhvata oba pome-
nuta značenja, najbolje je zadržati se na njemu.
144
15
tanja . Ostavljajući po strani mnogobrojne teškoće na koje
nailazi primena ovog pojma u neposrednoj istraživačkoj pra­
ksi, treba reći da je Veberova neprolazna zasluga što je po­
kazao da društvena moć nije pasivan odblesak ni ekonom­
ske moći ni društvenog ugleda. U poređenju s tim, manje je
važno što je on propustio da utvrdi u kom stepenu društve­
na moć zavisi od položaja koji neko zauzima u određenom
tipu društvene organizacije. Tim pre što ga je u tome, kako
izgleda, sprečilo uverenje da se pojam moći uopšte ne može
tačno odrediti i da svaki oblik uticaja na ponašanje drugih
koji ima izvesnu institucionalnu podlogu potpada pod pojam
vlasti. Na to pitanje vratićemo se u sledećem odeljku.
Time što je odvojio tri osnovne dimenzije društvene slo­
jevitosti i pokazao da društveni položaj sačinjavaju tri rela­
tivno samostalne komponente, Veber je načinio otkriće od
prvorazrednog sociološkog značaja. Ne manje je važno i to
što je on prvi primetio da je odnos između raspodele mate­
rijalnog bogatstva, društvenog ugleda i društvene moći vrlo
kolebljiv, tako da pojedinci ili pojedine grupe ljudi mogu za­
uzimati sasvim različita mesta na pomenutim lestvicama dru­
štvene hijerarhije, naročito u periodima naglih društvenih
promena izazvanih ratnim potresima ili tehničko-ekonom-
skim pomeranjima, mada je veza između ovih triju dimenzi­
ja društvene slojevitosti vrlo čvrsta u periodima relativnog
mira i društvene ravnoteže 16 . Naravno, pitanje odnosa između
različitih dimenzija društvene slojevitosti zahteva mnogo sve-
stranije ispitivanje od onog koje je Veber pružio.
POJAM VLASTI
Tokom celog svog života, Veber je razmišljao ο mestu,
ulozi i uslovima razvijanja i održavanja slobode u ljudskom
društvu. Naročito mu je zadavalo brige pitanje granica legi­
timne upotrebe prinude i fizičkog nasilja u odnosima između
ljudi. Njegovo interesovanje za ovu stranu društvenog živo­
ta graničilo se gotovo sa opsesijom: kao malo ko i pre i po­
sle njega, on je stalno naglašavao da prinuda i fizičko nasi-
15
Vidi Milton Gordon, op. cit., str. 14.
16
Max Weber, op. cit., str. 639.
10 Sociologija Maksa Vebera 145
 lje igraju neobično važnu ulogu u društvenom životu". I to
ne samo u moderno doba, već u svim epohama ljudske isto-
rije. Među društvenim činiocima kojima je Veber poklanjao
najveću pažnju u svojim sociološkim proučavanjima izuzetno
mesto zauzimaju moć i vlast. U svim oblastima društvenog
života, čak i u najintimnijim odnosima između ljudi, on je za-
pažao prisustvo ovih činilaca. Za njega, ljudsko društvo se u
krajnjoj liniji svodilo na odnose gospodarenja i potčinjeno-
sti. Očigledno, bilo bi teško pretpostaviti da se Veber intere-
sovao za problem prinude i fizičkog nasilja samo zbog toga
što je smatrao da se moderno kapitalističko društvo sve više
razvija u pravcu koji ugrožava ličnu slobodu i ljudsko dosto­
janstvo. U stvari, njegovo interesovanje bilo je motivisano
dubljim, teorijskim razlozima. Ono je poteklo iz ubeđenja da
su prinuda i fizičko nasilje najelementarnije i najrasprostra­
njenije pojave društvenog života uopšte.
Pogledajmo kakvo značenje Veber pridaje pojmovima moć
i vlast i razmotrimo analitičku vrednost njegovih odredaba.
Budući da se u savremenoj sociologiji sve doskora poklanjalo
malo pažnje pitanjima društvene organizacije, tako da u toj
oblasti vlada prava zbrka 18 , razmatranje Veberovih odredaba
može biti isto toliko zanimljivo koliko i poučno.
Najpre treba reći da se Veber nije zadovoljavao praznim
i neodređenim nagoveštajima; naprotiv, on je težio da posti­
gne najveću mogućnu pojmovnu tačnost. U svom sistemu so­
cioloških kategorija on je oštro odvojio moć od vlasti. Po
njemu, moć označava »svaki stepen verovatnoće da se na­
metne svoja volja u jednom društvenom odnosu uprkos otpo­
ru, bez obzira na čemu počiva ova verovatnoća« 19 , dok vlast
17
To je dobro primetio Talcott Parsons, »Introduction«, Max
Weber: The Theory of Social and Economic Organization, Trans­
lated by A. M. Henderson and Talcott Parsons (Glencoe, III.: The
Free Press, 1947), str. 56.
18
Iz relativno oskudne sociološke literature, izdvaja se svojom
vrednošću rad: Renate Mayntz, Soziologie der Organisation (Ham­
burg: Rowohlt, 1963). Uz izlaganje u tekstu vidi i Robert Bier-
stedt, »The Problem of Authority«, Morroe Berger, Theodore
Abel and Charles H. Page (eds.). Freedom and Control in Modern
Society (New York: D. Van Nostrand Co., Inc., 1954), str.
67—81.
19
Max Weber, op. cit., str. 28.
146
nije ništa drugo nego »verovatnoća da će određena lica po­
slušati jednu zapovest određenog sadržaja« 20 . I pored svih
prigovora koji se mogu staviti na račun navedenih odredaba,
teško je poreći da je Veber ovde tačno uočio ono što je naj­
važnije. U krajnjoj liniji, bitna razlika između moći i vlasti
je u tome što se u prvom slučaju odnos gospodarenja i pot-
činjenosti uspostavlja čisto faktičkim putem, dok je u dru­
gom slučaju ovaj odnos utvrđen normativnim poretkom dru­
štvene organizacije.
Nije ovde mesto da se detaljno raščlanjava Veberovo shva-
tanje moći. Tačno je, nesumnjivo, da se moć sastoji u spo­
sobnosti da se utiče na ponašanje drugih, da se ona javlja u
najrazličitijim oblicima i da su gotovo svi društveni odnosi
u izvesnoj meri prožeti prinudnom uzajamnošću. Isto tako,
tačno je da se sociologija ne može baviti proučavanjem svih
oblika u kojima se moć ispoljava. Utoliko je opravdano Ve­
berovo nastojanje da moć oštro razgraniči od vlasti. Ali baš
zbog toga što je ovo razgraničenje Veber izveo na tako strog
način, treba naglasiti da je vlast, u stvari, samo jedan oblik
moći. U slučaju vlasti, odnos gospodarenja i potčinjenosti
ima institucionalnu podlogu: taj odnos regulišu izvesni nor­
mativni standardi koji imaju za sobom autoritet društvene
organizacije. Drugim recima, to znači da je vlast institucio-
nalizovana moć. Po tome se ona razlikuje od svih drugih obli­
ka moći, na primer od ekonomske moći, koja se osniva na
određenoj konstelaciji interesa, šteta je što Veber nije do
kraja shvatio da pojam moći predstavlja važnu kariku koja
povezuje teoriju društvene strukture s teorijom društvene
organizacije.
Pošto pojam vlasti zauzima središno mesto u Veberovom
analitičkom aparatu za proučavanje društvene organizacije,
ovde se valja zadržati malo duže na njemu. Naravno, ne u
tom cilju da bi se još jednom ponovilo ono što je Veber iz­
ričito rekao, već da bi se pokazalo šta sve prećutno podrazu-
meva njegovo shvatanje. Preglednosti radi, Veberovu odred­
bu vlasti treba rastaviti na njene sastavne elemente i obja-
20
Ibidem, str. 28.
10* 147
 21
sniti šta svaki od njih sadrži . Osnovni elementi na kojima
je Veber izgradio svoje shvatanje vlasti bili bi ovi:
1. Vlast postoji samo u okviru društvene organizacije.
Ona je bitno svojstvo organizovanih društvenih oblika, sve­
jedno da li je u pitanju globalno društvo u celini ili neki nje­
gov uži deo (društvene grupe). Onde gde nema organizacije,
nema ni vlasti. Između difuznih kolektivnih društvenih obli­
ka koji se obrazuju u okviru društvene strukture ne postoji
odnos vlasti, mada postoji hijerarhijski odnos. Vlast podra-
zumeva hijerarhiju, ali svaka hijerarhija nije već samim tim
i vlast.
2. Vlast je institucionalizovani odnos gospodarenja i pot-
činjenosti. Ona se osniva na normativnom poretku društvene
organizacije, tako da nema nikakve veze s ličnim osobinama
učesnika u odnosu. Doduše, vršenje vlasti je retko kad oslo­
bođeno svih psiholoških primesa. U društvenom saobraćaju,
pojedinci cene jedni druge ne samo s obzirom na to koliko
je njihovo ponašanje u skladu s onim što je propisano za od­
ređeni položaj, nego i s obzirom na lične osobine onih koji
te položaje zauzimaju. Samo u idealnom slučaju, odnos vla­
sti je potpuno obezličen. Ali uprkos tome, vlast uvek ima in­
stitucionalnu podlogu: to je odnos između društvenih polo­
žaja, a ne između ličnosti.
3. Onde gde postoji odnos vlasti, raspodela prava i dužno­
sti je obostrana. Od onih koji zauzimaju više položaje očeku­
je se da pomoću naredbi, upozorenja ili zabrana kontrolišu
ponašanje onih koji zauzimaju niže položaje (naravno u gra­
nicama svoje nadležnosti), a od ovih poslednjih očekuje se
da usklade svoje ponašanje s onim što se od njih traži (na­
ravno, ukoliko zahtev postavlja nadležan organ). Time se ho­
će da kaže da je vlast takav odnos u kome nema mesta ni
ličnoj samovolji ni slepoj poslušnosti.
4. Vlast ima specifično obeležje. Za razliku od moći, koja
se rasprostire difuzno, vlast se kreće u određenim granica­
ma. Ona nikad ne znači uspostavljanje potpune kontrole nad
21
U izlaganju u tekstu, vidi Max Weber, op. cit., str. 603—612,
Pored već pomenutog Bierstedtovog članka, vidi i Ralf Dahren-
dorf, op. cit., str. 166—167. Kao što ćemo videti u sledećem odeljku,
Veberovo shvatanje vlasti sadrži izvesne elemente koji su speci­
fični samo za jedan tip vlasti — za onaj koji Veber naziva
racionalnom vlašću.
148
onima koji su dužni da slušaju. Oblast u kojoj je kontrola
dozvoljena može biti uža ili šira; ali u svakom slučaju, ta
oblast je tačno određena. Vlast se sastoji u izdavanju odre­
đenih upozorenja i određenih zabrana, što zavisi od prirode
društvene organizacije koja obezbeđuje njeno vršenje. Isto
tako, vlast se obraća određenim licima, onima koji zadovo­
ljavaju određene kriterijume, koji zauzimaju određene dru­
štvene položaje. Ona nema nikakvog uticaja na one koji su
van organizacije.
5. Vlast nameće, održava i štiti društvena organizacija. A
to znači da se neposlušnost vlasti kažnjava po određenom
postupku. Nema vlasti koja nije sankcionisana. U krajnjoj li­
niji, vlast se oslanja na prinudu, ć a k i kad je u pitanju do­
brovoljna organizacija, poštovanje vlasti je obavezno, a ka­
moli kad se za članstvo u organizaciji ne traži dobrovoljan
pristanak. Vlast uvek sadrži u sebi element prinude, bez ob­
zira na stepen moralne saglasnosti unutar same organizacije.
Kao što se vidi, Veberovo shvatanje vlasti je mnogo du­
blje nego što na jprvi pogled izgleda. Ono sadrži mnoga zapa­
žanja od trajnog značaja.
RACIONALNA, TRADICIONALNA I HARIZMATSKA VLAST
Pitanje opravdanja vlasti zauzima važno mesto u Vebero-
vom razmatranju društvene organizacije. I to ne sa filozof­
skog, već u prvom redu sa sociološkog stanovišta. Po Vebe-
rovom mišljenju, odnos između onih koji imaju pravo da
zapovedaju i onih koji su dužni da slušaju ima unutrašnju,
subjektivnu stranu koju možemo razumeti. To što neko uspe-
šno utiče na ponašanje drugih još ne znači da postoji odnos
vlasti. Za odnos vlasti je karakteristično upravo to što nor­
mativni poredak društvene organizacije sankcioniše pravo
zapovedanja i što učesnici u odnosu veruju u njegovu legi­
timnost: oni koji vrše vlast smatraju da imaju legitimno
pravo da naređuju, a oni koji se pokoravaju vlasti smatraju
da je ta vlast sastavni deo normativnog poretka kome se du­
guje poslušnost. Pod normalnim okolnostima, vera u legitim­
nost vlasti je neprikosnovena i održavanje ove vere je jedno
od najmoćnijih sredstava kojim se obezbeđuje uspešno funk-
149
 cionisanje društvene organizacije. Ali u periodima krize ova
vera može biti uzdrmana, što izaziva dalekosežne posledice.
Ali na toj strani pitanja ne treba se dalje zadržavati. Ο
tome je već bilo reči u jednom ranijem odeljku. Ovde treba
samo reći da je Veber naknadno delimično izmenio svoje
shvatanje. Dok je ranije tvrdio da pojedinci mogu pripisati
svojstvo legitimnosti jednom poretku na četiri načina —
na osnovu tradicije, na osnovu afektivnog uvažavanja, na
osnovu vere u njegovu apsolutnu obaveznost, ili na osnovu
toga što je poredak uspostavljen po zakonskom postupku —
on je naknadno našao da postoje samo tri načina opravda­
nja vlasti. Po njemu, legitimna vlast može biti racionalna,
tradicionalna ili harizmatska. Nije jasno kako treba razume-
ti ovo odstupanje 2 2 . Otkud samo tri čista tipa legitimne vlasti,
kad postoje četiri osnovna načina smisaone orijentacije u
svetu kojima odgovaraju četiri načina opravdanja normativ-
nog poretka? Simptomatično je da Veber ne kaže ništa ο to­
me zašto je u svojoj shemi čistih tipova legitimne vlasti izo­
stavio četvrti tip društvenog delanja. Da li je time možda pre-
ćutno priznao da afektivno delanje (ukoliko je u pitanju obi­
čno nagonsko reagovanje u kome nema ni traga od vredno-
sne racionalizacije) ostaje s one strane polja sociološkog in-
teresovanja i da u okviru tipologije društvenog delanja ova
kategorija ima čisto rezidualno značenje?
Pažljiv čitalac otkriće lako da Veberovi tipovi racionalne,
tradicionalne i harizmatske vlasti imaju idealnotipski status.
Kao i svi drugi sociološki pojmovi, to su apstraktno-analiti-
čke konstrukcije koje treba da omoguće sociološko prouča­
vanje konkretnih pojava. U stvarnosti nema čistih primera
nijednog od navedenih tipova vlasti. Mogu se naći samo takvi
primeri koji manje ili više odgovaraju jednom od njih ili, što
je još češći slučaj, koji predstavljaju mešavinu raznih tipova.
Inače, razlika između pojedinih tipova legitimne vlasti nije
samo u tome što im je osnov važenja različit (mada je to glav­
ni kriterijum), nego i u tome što je svakom od njih svojstven
odgovarajući način organizacije upravnog aparata i što se u
svakom od njih na bitno drukčiji način regulišu odnosi između
22
To nije uspeo da pokaže ni Johannes Winckelmann, Legiti­
mität und Legalität in Max Weoers Herrschaftssoziologie (Tübin­
gen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1952), str. 31—39, iako je posve­
tio dosta pažnje tom pitanju.
150
onih koji imaju pravo da zapovedaju i onih koji su dužni da
slušaju. U razmatranju različitih tipova legitimne vlasti dr-
žaćemo se Veberovog redosleda 23 . Kao što se moglo očekivati,
Veber najpre govori ο racionalnoj vlasti (polazeći od uvere-
nja da vlast u modernom društvu ima mnoga karakteristična
svojstva racionalnog tipa), pa zatim uvodi druga dva tipa vla­
sti, nastojeći da ih što bolje odredi nasuprot onom prvom.
Racionalna vlast (koju Veber naziva i zakonskom vlaš­
ću) 2 4 predstavlja specifičan pronalazak zapadne kulture. U
tehničkom pogledu, to je najsavršeniji tip vlasti. U njoj je
ovaploćena ideja apstraktne vladavine, to jest vladavine bez­
ličnog zakona. Racionalna vlast počiva na opštim pravilima
koja podjednako važe za sve koji zadovoljavaju određene kri-
terijume, bilo da su u pitanju oni s najvećim ovlašćenjima,
članovi upravnog aparata koji pomažu u vršenju vlasti ili obi­
čni članovi društvene organizacije. Ova pravila utvrđuju
način upravljanja društvenim poslovima i oblast nadležnosti
pojedinih upravnih organa. Racionalna vlast je opravdana sa­
mo ukoliko je vrši nadležan organ po utvrđenom postupku.
Da bi jedna naredba bila punovažna, mora biti izdata u pisa­
nom obliku. Racionalna vlast je trajan društveni oblik. Ona
podrazumeva odvajanje službene dužnosti od privatnih pos­
lova i odvajanje javne svojine od lične svojine članova orga­
nizacije. Vlast pripada pojedincima samo ukoliko zauzimaju
određene položaje, ukoliko vrše određene službene dužnosti,
ukoliko čine ono što im je stavljeno u nadležnost. Mimo toga,
nosioci najviše vlasti i članovi upravnog aparata tretiraju se
kao obični građani. U privatnom životu, nema nikakve razlike
između njih i drugih članova organizacije, onih koji su dužni
da slušaju. Ovi poslednji, koji su između sebe jednaki u prav­
nom pogledu, pokoravaju se bezličnom pravilu, a ne licu koje
izdaje konkretnu naredbu.
Racionalna vlast postoji kako u modernoj državi, tako i
u privatnim kapitalističkim preduzećima i raznim dobrovolj­
nim udruženjima, ukoliko raspolažu brojnijim upravnim apa-
23
Naravno, to nije neophodno. Mogućno je izmeniti redosled
izlaganja. Da bi pokazao kako Veber nije bio pristalica teorije
unilinearnog društvenog razvitka, to je učinio Reinhard Bendix,
op. cit., str. 299, 22.
24
Max Weber, Wirtschaft und Gesellschaft, str. 124—130,
650—678.
151
ratom koji je hijerarhijski uređen. Racionalna vlast uzima
oblik birokratske organizacije onda kad se pred nju postav­
ljaju obimni i složeni upravni zadaci. Veberovo shvatanje bi-
rokratije izložićemo u sledećem odeljku.
Tradicionalna vlast 25 se osniva na veri u svetost postojećih
društvenih normi i ustanova. Uzima se da je obavezno živeti
onako kako se oduvek živelo. U ovom tipu vlasti, normativni
poredak važi kao legitiman baš zbog toga što niko ne zna kad
je i kako stvoren, a ne zato što ga je uspostavila nadležna
društvena instancija po propisanom postupku. Tradicionalna
vlast je nepoverljiva prema svemu što nije osveštano dugo­
trajnim upražnjavanjem. Čak i kad se uvodi neka novina u
društveni život, tvrdi se da je u pitanju nešto što je od dav­
nina bilo u važnosti, ali da je u međuvremenu palo u zaborav
i da se sada ponovo vraća na snagu. Tradicionalna vlast ne
poznaje i ne priznaje nikakvo novo zakonodavstvo. U sistemu
tradicionalne vlasti, pravo zapovedanja nije strogo odvojeno
od ličnosti. Isto tako, nema jasne razlike između privatne i
javne svojine. Odnos vlasti je pre difuzan nego specifičan.
Oni koji imaju pravo da zapoveđaju odnose se prema onima
koji su dužni da slušaju kao gospodari prema podanicima.
Gospodari uživaju lični autoritet zahvaljujući položaju koji
su dobili u nasleđe. Podanici se pokoravaju naredbama gos­
podara iz poštovanja prema ličnosti koja zauzima položaj os-
veštan tradicijom. Normativni poredak se sastoji od konkret­
nih pravila koja nejednako tretiraju različite kategorije ljudi.
Naredbe gospodara su legitimne ukoliko su u skladu s nor­
mativnim poretkom, ali postoji i oblast u kojoj gospodar mo­
že da odlučuje prema svom nahođenju i milosti.
U sistemu tradicionalne vlasti, upravni aparat igra daleko
podređeniju ulogu nego u sistemu racionalne vlasti. Doduše,
ne može se uopšteno reći da je njegova uloga beznačajna,
štaviše, u tom pogledu postoji bitna razlika između patrimo-
nijalnog i feudalnog oblika tradicionalne vlasti. Na tradicio­
nalnim osnovama, upravni aparat može biti organizovan na
dva načina. On se može sastojati od lica koja potpuno zavise
od gospodara i zauzimaju određene položaje samo dotle dok
uživaju njegovu naklonost (domaće sluge, rođaci, ljubimci).
To je slučaj u patrimonijalnom režimu. Ali upravni aparat se
25
Ibidem, str. 130—140, 679—723, 724—752.
152
može sastojati i od lica koja ne zavise od gospodara, već uži­
vaju društveni ugled na osnovu vlastitog položaja (staleži).
To je slučaj u feudalnom društvu. U patrimonijalnom reži­
mu, vlast je samo prividno podeljena između gospodara i up­
ravnog aparata. Budući da nema nikakvih garantija protiv
samovolje gospodara, članovi upravnog aparata su u svemu
potčinjeni njegovim naredbama. U tome je njihov položaj sa­
svim nalik na položaj ostalih podanika. Jer oni nemaju nikak­
vu određenu oblast delovanja koja bi im bila trajno stavljena
u nadležnost. Međutim, u feudalnom društvu postoji jasna
podela vlasti između gospodara i upravnog aparata. Na osno­
vu privilegije, koja po pravilu ima oblik ugovora, članovi up­
ravnog aparata dobijaju pravo da obavljaju izvesne službene
dužnosti. Razume se, oni se obavezuju na poslušnost gospo­
daru time što polažu zakletvu vernosti. Ali u okviru svoje pri­
vilegije oni su zaštićeni od njegove samovolje. Po tome je fe­
udalni oblik tradicionalne vlasti mnogo bliži racionalnom ti­
pu nego patrimonijalan oblik, mada i ovaj poslednji ima iz­
vesne elemente racionalne organizacije (stroga disciplina).
Po Veberu 26 , razlika između patrimonijalne i feudalne vlada­
vine je od bitnog značaja za sociologiju prebirokratske epohe.
Poslednji tip legitimne vlasti je harizmatska vlast 27 . To je
vlast koja ne poznaje nikakva pravila, ni racionalno usposta­
vljena ni tradicionalna. Za razliku od prva dva tipa, koji pred­
stavljaju trajne oblike društvene organizacije i služe zadovo­
ljenju svakodnevnih potreba društva, harizmatski tip vlasti
je izrazito prelazna pojava 28 . On se obično javlja u periodima
krize, kad postojeći društveni poredak nije u stanju da zado­
volji izuzetne potrebe koje su naglo izbile u prvi plan. U iz-
vesnom smislu, to je ono što ovom tipu daje revolucionarno
obeležje. Harizmatski vođa je uvek radikalno nastrojen: on
stavlja pod pitanje postojeće društvene norme i ustanove ti­
me što ide do samog korena stvari. Harizmatska vlast se os-
26
Max Weber, »Die drei reinen Typen der legitimen Herr­
schaft«, Preussische Jahrbücher, 187 (1922), str. 5.
27
Reč »harizma« potiče iz grčkog jezika i znači dar milosti,
milošta. Kako sam Veber kaže, izraz »harizmatska vlast« upotre-
bio je prvi Rudolf Sohm u jednom specifičnom konteksu, prou­
čavajući pravo starohrišćanskih opština. Vidi Max Weber, Wirt­
schaft und Gesellschaft, str. 124, 753—754.
28
Ibidem, str. 140—168, 753—757.
153
niva na veri u izuzetna lična svojstva onoga koji polaže pravo
da bude vođa u stvarima koje ne trpe odlaganja, a tiču se
čitavog društva ili nekog njegovog užeg dela. Harizmatski vo­
đa može biti prorok, heroj, demagog ili bilo šta drugo. Spo­
redno je da li je misija vođe dobra ili rđava u vrednosnom
smislu. Važno je samo da on delom potvrđuje da raspolaže
izuzetnom snagom i natprosečnim sposobnostima. Njegova
vlast je nerazdvojno vezana za njegovu ličnost. On vlada samo
dotle dok je u stanju da nađe pristalice, to jest dok ljudi ve-
ruju da mu duguju poslušnost. Čim nema uspeha u stvari
koje se latio, harizmatski vođa gubi i poverenje svojih prista­
lica. Napušten od njih, on gubi vlast.
Po Veberovom mišljenju, harizmatski pokret je plod ko­
lektivnog entuzijazma, mada je nosilac harizme uvek indivi­
dualni vođa. Inače, nema nikakvih pravila koja regulišu od­
nos između harizmatskog vođe i njegovih pristalica. Ovi pos-
lednji nemaju ni nadležnosti ni privilegiju da čine ma šta na
svoju ruku i za svoj račun. S vremena na vreme, vođa im mo­
že poveriti izvesne zadatke, ali on uvek može povući ovlaš-
ćenje koje je dao. Kao što se vidi, harizmatski tip ne zadovo­
ljava osnovne uslove definicije vlasti koju je sam Veber pos­
tavio. Budući da odnos između harizmatskog vođe i njegovih
pristalica ima prvenstveno psihološko značenje, pre bi se mo­
glo reći da je ovde u pitanju odnos moći nego vlasti. Jer ni­
kakvi institucionalni činioci ne nalažu i ne obezbeđuju pošto­
vanje naredbe harizmatskog vođe. Svakome je ostavljeno na
volju da vođu prizna ili da ga odbaci. Jedino pristalice mogu
negodovati protiv onih koji se drže po strani. Ali ova sankci­
ja je potpuno neformalna. Situacija se iz osnova menja tek
kad harizmatski pokret zadobije šire priznanje. U tom slu­
čaju, vera u izuzetna lična svojstva vođe prestaje da bude
odlučujući činilac. Potreba za uspostavljanjem čvršće orga­
nizacije dovodi do obezličenja2* harizme. Prvobitan čisto lični
29
Kad govori ο preobražaju harizmatske vlasti, Veber upotre­
bljava dva izraza. »Versachlichung des Charisma« i »Veralltägli-
chung des Charisma«. Ti izrazi nisu istovetni. Ima čak i neke
suptilne razlike keju Veber nagoveštava pomoću njih. Izraz
»obezličenje harizme« nije doslovan prevod nijednog od pome-
nutih izraza, mada u osnovi tačno izražava Veberovu misao.
154
odnos između nosioca harizme i njegovih pristalica pretvara
se u institucionalni oblik gospodarenja i potčinjenosti. Pro­
ces obezličenja harizme može ići u dva pravca — u pravcu
uspostavljanja tradicionalnog ili racionalnog tipa vlasti.
NAČELA BIROKRATSKE ORGANIZACIJE
U svakodnevnom razgovoru, izraz »birokratija« ima po­
grdno značenje. Njime se žigošu pojave odugovlačenja, spo­
rosti i bezdušnosti u radu organa državne uprave ili nekih
drugih društvenih organizacija. Tako, na primer, svaki pos­
tupak zvaničnog predstavnika određenog društvenog položaja
koji vređa interese ili dostojanstvo građana naziva se biro­
kratskim postupkom, a svako državno nadleštvo ili privred­
no preduzeće koje zapošljava veliki broj službenika, ali spo­
ro i neuredno izvršava postavljene zadatke naziva se leglom
birokratije. Po sebi se razume da Veberovo shvatanje biro-
kratije nema nikakve veze s ovim popularnim shvatanjem.
Izraz »birokratija« Veber ne upotrebljava u pogrdnom smi­
slu. Pod birokratijom on podrazumeva najracionalniji oblik
društvene organizacije ili, tačnije, takav društveni mehani­
zam koji sistematski usklađuje rad velikog broja pojedinaca
i s najvećim mogućnim uspehom ostvaruje postavljene zadat­
ke, svejedno da li u okviru državne uprave, vojske, privrede
ili neke druge grane društvene delatnosti 3 0 . Po Veberovom
mišljenju, za birokratiju je karakteristično upravo nešto obr­
nuto od onoga što se u svakodnevnom razgovoru obično ima
na umu. U punom smislu reci, birokratija predstavlja najsa-
vršeniji način upravljanja društvenim poslovima. U pitanju
30
Max Weber, Wirtschaft und Gesellschaft, str. 650—678. Za
šire razmatranje sadašnjeg stanja u oblasti sociološkog prouča­
vanja birokratije, vidi Robert Κ. Merton et al. (eds.), Reader in
Bureaucracy (Glencoe, 111.: The Free Press, 1952). Odličan uvod,
sa podacima ο novijoj literaturi, predstavlja knjiga: Peter Μ.
Blau, Bureaucracy in Modern Society (New York: Random House,
1956). Kod nas je o Veberovom shvatanju birokratije prvi pisao
Eugen Pusić, »Idealni tip birokracije Maxa Webera i svojstva
racionalne uprave«, Sociologija, 1960/2, str. 80—92. Sasvim štur
i neodređen prikaz Veberovog shvatanja daje i Jovan Đorđević,
Ogled ο birokratiji i birokratizmu (Beograd: Kultura, 1962),
str. 19—22.
155
je skup izvesnih organizacionih principa koji omogućuju us-
pešno obavljanje raznih društvenih delatnosti većih razmera.
Naravno, Veber misli na idealnotipski model birokratije, a ne
na prosečna svojstva konkretnih birokratskih struktura.
Kao konkretna društveno-istorijska tvorevina, birokratija
nije nova pojava. U rudimentarnom obliku, ona je postojala
u Egiptu i Kini (kao i u nekim drugim zemljama starog sve­
ta), a izvesnih elemenata birokratske organizacije bilo je i u
rimskoj imperiji i vizantijskom carstvu. Ali u moderno doba,
birokratija dobija novo ruho i razvija mnoge svoje skrivene
mogućnosti. Naporedo s uspostavljanjem racionalnog prav­
nog poretka i racionalne vlasti uopšte, ona se javlja kao naj­
viši izraz bezlične vladavine zakona. Zahvaljujući tome, ona
je u velikoj meri ubrzala društveni preobražaj i omogućila
korišćenje tekovina industrijske revolucije. Od polovine 19.
veka, proces birokratizacije je uzeo daleko šire razmere nego
ikad ranije u prošlosti. U modernom društvu, birokratiju sre­
ćemo na svakom koraku; ona zauzima središno mesto u mre­
ži društvenih ustanova i prožima gotovo sve strane društve­
nog života. Utoliko, treba reći da je Veber dobro osetio u
čemu je osnovni problem koji je istorija postavila na dnevni
red kad je prišao sociološkom proučavanju birokratije i bi­
rokratskog načina upravljanja.
Po Veberu 31 , birokratska organizacija podrazumeva visok
stepen društvene podele rada. Svaki član organizacije zauzi­
ma određen položaj i ima tačno utvrđena prava i obaveze.
To je ono što sačinjava njegovu službenu dužnost. Sfera slu­
žbene dužnosti je strogo odvojena od sfere privatnih poslo­
va. Različiti položaji u okviru organizacije povezani su na ta­
kav način da sačinjavaju strog hijerarhijski sistem viših i ni­
žih stupnjeva vlasti. Svaki član organizacije koji zauzima viši
31
Dosledno svom osnovnom metodološkom uverenju, Veber
stvara idealan tip birokratije. To je izazvalo mnogobrojne nespo­
razume u vezi s mogućnošću upotrebe Veberovog modela u empi­
rijskom istraživanju. Na mogućnost da se idealnotipska obeležja
birokratije shvate kao kvantitativne promenljive ukazao je ne­
davno Stanley Η. Udy, Jr., »'Bureaucracy' and 'Rationality' in We­
ber's Organization Theory: An Empirical Study«, American Socio­
logical Review, Vol. 24, No. 6 (December, 1959), str. 791—795. Vidi
i Richard Η. Hall, »The Concept of Bureaucracy: An Empirical
Assessment«, American Journal of Sociology, Vol. 69, No. 1 (July,
1963), str. 32—40.
156
položaj nadgleda r a d onih koji zauzimaju neposredno niže
položaje. Nadzor uključuje i pravo postavljenja, unapređenja
i otpuštanja. Jedinstvo organizacije obezbeđuju opšta pravila
koja utvrđuju odgovornost svakog člana organizacije i njiho­
ve međusobne odnose. Službeni poslovi se obavljaju na osno­
vu pisanih dokumenata, i to u duhu formalističke bezličnosti,
bez strasti i mržnje, nezavisno od ličnih sklonosti i simpatija.
Ovo nezainteresovano prilaženje ogleda se kako u odnosu pre­
ma članovima organizacije tako i u odnosu prema klijentima.
Nagrada za rad u organizaciji sastoji se u tačno utvrđenoj
plati (obično u novčanom obliku) sa izgledima na unapređe­
nje i starosno obezbeđenje (penzija). Podobnost za preuzima­
nje određenih položaja u organizaciji ceni se prema stručnim
kvalifikacijama koje se po pravilu stiču dugogodišnjim školo­
vanjem, a može se i proveriti nekim racionalnim postupkom.
Diploma ο položenom stručnom ispitu je bitan preduslov za
nameštenje, a često i za napredovanje u službi.
U okviru šireg razmatranja ο nastanku moderne države,
Veber navodi niz društveno-istorijskih uslova koji su podsta-
kli razvitak birokratije. 3 2 Pre svega, birokratija pretpostavlja
novčanu privredu i razvijen poreski sistem. To omogućuje re­
dovno nagrađivanje članova organizacije u tačno utvrđenim
iznosima. Doduše, ovo nije apsolutan uslov. Ima konkretnih
primera birokratske organizacije kod kojih se ne primenjuje
novčani oblik naknade za rad u organizaciji, već naknada u
naturi. Ali birokratska organizacija koja svoje članove nagra­
đuje u naturi nije u stanju da održi disciplinu u organizaciji
niti da podstakne na predano vršenje poverenih dužnosti.
Ovo zbog toga što se naknada u naturi obično dodeljuje ne­
redovno i u neujednačenim iznosima. U takvoj situaciji, uvek
postoji opasnost da članovi organizacije prisvoje sebi pravo
da se po svom nahođenju obeštete za rad u organizaciji ili da
napuste posao. To pokazuje da je redovna plata, pogotovo
plata u novcu, važan element birokratske organizacije. Time
se postižu dve stvari: članovi organizacije dolaze u odnos pot­
pune ekonomske zavisnosti prema organizaciji u kojoj rade,
ali se u isti mah podstiču da savesno obavljaju svoju službe-
32
Max Weber, Wirtschaft und Gesellschaft, str. 655—660. Vidi
i Max Weber, Wirtschftsgeschichte, Aus den nachgelassenen
Vorlesungen herausgegeben von S. Hellmann und M. Palyi (Mün­
chen und Leipzig: Duncker und Humblot 1923), str. 289—300.
157
nu dužnost. Očigledno, plata u novcu je mnogo podesniji ob­
lik naknade za rad u organizaciji nego plata u naturi.
S druge strane, proces birokratizacije je tesno povezan s
pojavom složenih i obimnih upravnih zadataka koji se teško
mogu resiti bez angažovanja većeg broja pojedinaca. U sta­
rom Egiptu, potreba za regulisanjem rečnih tokova i navod­
njavanjem ogromnih površina uslovila je nastanak prve ve­
like birokratije u istoriji. U drugim zemljama je u istom
pravcu delovala potreba za stvaranjem jake vojske koja se
s uspehom može suprotstaviti spoljnjem neprijatelju, kao i
potreba za redovnim i sistematskim ubiranjem poreza. U no­
vije vreme, proces birokratizacije je ubrzala potreba za stva­
ranjem jake centralne vlasti i održavanjem unutrašnjeg reda
i mira, kao i potreba za razvijanjem javnih službi i korišće-
njem tehničkih pronalazaka (naročito u oblasti transporta i
poštanskog saopraćaja). U vezi s tim stoje i potrebe moderne
kapitalističke privrede koja zahteva racionalno odmeravanje
poslovnog rizika i racionalno vođenje poslovnih knjiga. Na­
ravno, Veber ne tvrdi da su ove potrebe automatski stvorile
birokratiju kao sredstvo koje će ih zadovoljiti. On samo kaže
da je postojanje tih potreba pomoglo u traženju takvog obli­
ka društvene organizacije koji omogućuje uspešno resavanje
složenih upravnih zadataka velikih razmera.
U treću grupu društveno-istorijskih uslova spada ono što
Veber naziva »koncentracijom sredstava upravljanja« 33 . Ovaj
izraz podseća na jednu Marksovu misao kojoj Veber daje šire
tumačenje. U pitanju je jedan proces koji se javlja ne samo
u privredi nego i u državnoj upravi, vojsci i političkim stran­
kama, pa čak i u oblasti kulture. Usled kvantitativnog poras­
ta i porasta složenosti društvenih potreba i zadataka, razne
društvene organizacije monopolišu sredstva za zadovoljava­
nje tih potreba i obavljanje pojedinih delatnosti. Pojedinac
više nije u stanju da se slobodno bavi svojom profesional­
nom delatnošću, jer to premašuje njegove finansijske moguć­
nosti. U modernom društvu, radnik je odvojen od sredstava
državne uprave, član stranke od sredstava za vođenje politi­
ke, naučnik od sredstava naučnog istraživanja, i tako dalje.
Ta sredstva prisvajaju razne društvene organizacije, naročito
država. Na taj način, pojedinac je prinuđen da se stavi u slu-
33
Wirtschaft und Gesellschaft, str. 665—666.
158
žbu jednog moćnog društvenog mehanizma koji raspolaže
tim sredstvima. Zahvaljujući tome što se sredstva upravlja­
nja sve više koncentrišu u rukama vladajuće manjine, biro­
kratska mašina raste i pojedinac sve više zavisi od nje.
Naporedo s razmatranjem opštih uslova koji podstiču pro­
ces birokratizacije, Veber razmatra način funkcionisanja bi­
rokratske mašine. Mada je svestan toga da birokratija može
služiti različitim ciljevima, on se malo zadržava na toj strani
pitanja. Njega posebno interesuje samo instrumentalna racio­
nalnost birokratske organizacije. U tehničkom pogledu, biro­
kratija nadmašuje sve druge oblike društvene organizacije,
kao što i mašinska proizvodnja nadmašuje sve druge oblike
proizvodnje pomoću ručnog rada. Staviše, nijedna mašina na
svetu ne radi tako uspešno kao ova ljudska mašina. U svom
izlaganju, Veber navodi čitav niz prednosti birokratskog na­
čina upravljanja nad nebirokratskim. Najvažnije prednosti
bile bi ove: tačnost, brzina, jednoobraznost poslovanja, po­
znavanje dokumenata, trajnost, predvidljivost, stroga potčinje-
nost, ušteda na materijalnim i ličnim rashodima 3 4 . Sve je to
mogućno samo zbog toga što birokratija obezličuje vršenje
službenih dužnosti i što je svaka birokratska mera proraču­
nata do krajnjih granica mogućnosti.
š t o se tiče društvenih i kulturnih posledica birokratizaci­
je, Veber je video mnogo dalje od svojih savremenika. Po nje­
govom mišljenju, birokratija je najmoćnija sila koja niveliše
društvene i ekonomske razlike između ljudi. U prebirokrat-
skoj eposi, vršenje upravnih funkcija bilo je privilegija imuć­
nih i uglednih. Od položaja koji neko zauzima na jednoj od
lestvica društvene hijerarhije zavisilo je kakvo će mesto do­
biti u upravnom aparatu. Međutim, birokratija je ukinula
ove plutokratske privilegije i zavela upravu pomoću stručno
kvalifikovanih i plaćenih činovnika, bez obzira na njihov dru­
štveni i ekonomski položaj 35 . Pored toga što je nivelisala dru­
štvene i ekonomske razlike, birokratija je unela i dalekosežne
promene u sistem obrazovanja i vaspitanja. Umesto ljudi sta­
rog kova, koje pokreću lične simpatije i naklonosti, birokra­
tija traži objektivne stručnjake koji su u ljudskom pogledu
nezainteresovani. Zbog toga je ona razgranala mrežu vaspit-
34
Ibidem, str. 660—661.
35
Ibidem, str. 666.
159
 nih ustanova u kojima se mnogo veća važnost pridaje nauci
i tehnici nego filozofiji i klasičnoj literaturi. Uopšte uzev, bi-
rokratija pretpostavlja stručno znanje humanističkom obra­
zovanju. Ideal birokratske epohe je stručnjak za određenu
vrstu posla, a ne svestrano razvijena ličnost.
U mnogo čemu, Veberovo shvatanje birokratije je prožeto
36
funkcionalnim načinom mišljenja . Mada izričito ne kaže
ništa što bi potvrđivalo taj zaključak, Veber daje jedno izra­
zito funkcionalno objašnjenje birokratskog načina upravlja­
nja. To se vidi po tome što on, u krajnjoj liniji, nastoji da
pokaže kako pojedini elementi birokratske organizacije do­
prinose njenom održavanju i omogućuju njeno uspešno funk-
cionisanje. Ali upravo zbog toga što Veber ima na umu ideal-
notipski model birokratije a ne prosečna svojstva konkretnih
birokratskih struktura, njegovo shvatanje je nepotpuno i ne­
dovoljno iskustveno zasnovano, štaviše, ono stvara pogrešan
utisak da je birokratska organizacija mnogo čvršća nego što
je to stvarno slučaj i da svi elementi te organizacije podjed­
nako unapređuju njenu efikasnost. Ipak, bilo bi pogrešno
misliti da se Veber interesovao samo za čisto formalnu stra­
nu birokratske organizacije, da je potcenjivao važnost ispiti­
vanja raznih manje ili više postojanih ali zvanično neprizna­
tih odstupanja od formalnih zahteva i da je imao malo razu-
mevanja za unutrašnje suprotnosti koje razdiru birokratsku
strukturu. U tom pogledu, on je bio mnogo više realistički
nastrojen od mnogih savremenih funkcionalista. Ali ta pita­
nja ne možemo ovde opširno pretresati. U jednom specifič­
nom kontekstu, o njima će ukratko biti reci u sledećem
odeljku.
UZROCI DRUŠTVENIH PROMENA
Svoje shvatanje društvene organizacije Veber je protkao
mnogobrojnim zapažanjima o uzrocima društvenih promena.
Mada nigde nije na sistematski način utvrdio šta je to što
ljudsko društvo goni napred, to jest koji uzroci izazivaju dru­
štveno kretanje i menjanje, on je posvetio mnogo pažnje
unutrašnjim izvorima nestabilnosti u različitim tipovima dru-
36 To je primetio i Peter M. Blau, op. cit., str. 32—33.
160
štvene organizacije. To je sasvim u skladu s njegovim osnov­
nim uverenjem da u ljudskim odnosima nema ničeg što bi
bilo imuno prema promeni i da svaka društvena ustanova
nosi u sebi klice vlastite propasti". Najdalje u tom pravcu
Veber je otišao prilikom razmatranja harizmatske vlasti, ma­
da i u njegovim izlaganjima o tradicionalnoj i racionalnoj
vlasti, naročito u onim delovima koji se odnose na moderno
kapitalističko društvo, ima dosta elemenata koji upućuju na
tu stranu pitanja. Koliko god da je često naglašavao trajnost,
nezamenljivost i neuništivost birokratske mašine, Veber je
dobro znao da vera u legitimnost racionalne vlasti može biti
dovedena u sumnju i da se između različitih društvenih sna­
ga vodi stalna borba oko toga ko će zagospodariti ovom ma­
šinom. Utoliko, njemu je bilo jasno da i birokratska organi­
zacija može pretrpeti znatne promene, uprkos tome što je
bio duboko ubeđen da se ne može uništiti.
Kao što smo ranije već videli, harizmatska vlast je izra­
zito revolucionarna sila. Najpogodnije tlo za širenje harizmat-
skog pokreta jeste stanje društvene anomije (u smislu poz­
nate Dirkemove odredbe). Kad vera u legitimnost postojeće
vlasti oslabi i kad se postojeći društveni poredak pokaže ne­
sposobnim da zadovolji izuzetne potrebe koje su naglo izbile
u prvi plan — svejedno da li je u pitanju poredak osveštan
tradicijom ili poredak uspostavljen po zakonskom postupku
— onda uvek postoji mogućnost obraćanja harizmatskom
vođi. U situaciji psihološke napetosti i nesigurnosti, koja pra­
ti proces društvene dezorganizacije, stvara se uverenje da je
samo ličnost izuzetne snage i natprosečnih sposobnosti u sta­
nju da pokaže izlaz iz krize i da obnovi društveno jedinstvo.
Ali budući da harizmatska vlast ima psihološke korene i da
se u potpunosti svodi na odnos između konkretnih ličnosti,
Veber je s pravom tvrdio da se ona može održati na duže
vreme i postati podloga trajnog poretka samo ukoliko radi­
kalno izmeni svoju unutrašnju strukturu.
Proces pretvaranja harizmatske vlasti od jednog čisto lič­
nog odnosa u institucionalan odnos gospodarenja i potčinje-
nosti počinje čim harizmatski pokret zadobije veliki broj
pristalica, dakle čim stekne izglede na trajno održavanje i
suoči se s praktičnim pitanjima svakidašnjice. Po Veberu,
37
Slično i Talcott Parsons, op. cit., s0r 84.
11 Sociologija Maksa Vebera 161
glavna pokretačka snaga na putu obezličenja harizme jesu
idealni i materijalni interesi pristalica harizmatskog vođe.
S jedne strane, oni teže da sačuvaju harizmatsku poruku u
nepatvorenom vidu i da je po mogućstvu uzdignu na stepen
dogme, a s druge nastoje da regulišu svoj društveni položaj
i trajno monopolišu materijalnu i drugu korist koju su stekli
učešćem u pokretu 3 8 . Potreba za menjanjem unutrašnjeg me­
hanizma harizmatske vlasti postaje naročito akutna kad se
postavi pitanje naslednika, bilo za života prvobitnog vođe ili
posle njegove smrti. Pitanje je u tome kako osigurati na duže
vreme blagodet harizme koja se izlila preko jedne određene
ličnosti. Obično se pristalice ne zadovoljavaju pasivnim išče­
kivanjem da se pojavi novi vođa i delom potvrdi svoja hariz-
matska svojstva. Ovo tim pre što programska shvatanja iz-
veznih harizmatskih pokreta u načelu isključuju mogućnost
nove inkarnacije harizme. Prema tome, jedini izlaz je u tome
da se harizma odvoji od ličnosti prvobitnog nosioca, to jest
da se harizmatski autoritet prenese na članove jedne porodi­
ce ili da se pretvori u objektivno svojstvo jedne društvene
funkcije, bez obzira na ličnost onoga koji može obavljati tu
funkciju. Prvi slučaj Veber naziva naslednom, a drugi insti­
tucionalnom harizmom 3 9 .
Izlišno je ovde opširno izlagati razlike između dva glavna
načina obezličenja harizme, a još manje je potrebno zadrža­
vati se na mnogobrojnim primerima pomoću kojih Veber
ulazi u razmatranje tih razlika. Dovoljno je samo napomenuti
da u prvom slučaju preobražaj harizme ide u pravcu tradi­
cionalne, a u drugom u pravcu racionalno-zakonske vlasti.
Najčistiji primer nasledne harizme Veber vidi u monarhiji, a
institucionalne harizme u crkvi. Ali elemente nasledne hariz­
me on nalazi i u aristokratiji i, naročito, u indijskom kastin-
skom sistemu, dok za institucionalnu harizmu kaže da se u
izvesnom stepenu javlja gotovo u svim oblicima političke vla­
davine. Po njegovu mišljenju, u Nemačkoj je Luterov uticaj
naročito doprineo širenju shvatanja da se državnoj vlasti tre­
ba pokoriti zbog njenih božanskih svojstava. U onim zemlja­
ma u kojima je puritanski uticaj bio jači, teokratsko shvata-
nje državne vlasti nikad nije uzelo takve razmere. Time se
38
Max Weber, op. cit., str. 758—778.
39
Ibidem, str. 772, 774.
162
može objasniti to što je Engleska uvek pokazivala relativno
veliku otpornost prema autokratskim težnjama i što u Ame­
rici ima tako malo dubokog poštovanja prema državnim veli­
kodostojnicima.
U vezi s harizmatskom vlašću treba još dodati da je Ve­
ber razlikovao i tri posebna načina pomoću kojih se može
rešiti pitanje naslednika harizmatskog vođe. Po njegovom mi­
šljenju, svaki od tih načina menja prvobitno značenje hariz­
me utoliko što je pretvara u trajnu ustanovu, mada svaki za­
država jedan od osnovnih elemenata po kome se harizmatska
vlast razlikuje od drugih tipova vlasti — verovanje da je iz­
vor vlasti u konkretnoj ličnosti i njenim izuzetnim svojstvi­
ma. Prvi način se sastoji u tome što prvobitni vođa sam odre­
đuje svog naslednika, a pristalice aklamacijom prihvataju
njegovu odluku. Po drugom načinu naslednik se bira na os­
novu izvesnih spoljašnjih kriterijuma za koje se veruje da
potvrđuju postojanje harizmatskih osobina kod onoga koji
zadovoljava te kriterijume. Najzad, treći je način u tome što
pristalice aklamacijom biraju novog vođu. Naravno, to nije
izbor u modernom smislu reči. U skladu s verovanjem da je
harizma nerazdvojno vezana za ličnost, smatra se da novi
vođa ima pravo da bude aklamacijom izabran za naslednika
i da je njegov izbor, u stvari, dužnost svih pristalica prvobit­
nog vođe.
Pogledajmo sad kakve unutrašnje teškoće i razvojne ten­
dencije Veber otkriva u strukturi druga dva tipa vlasti. Videli
smo već da tradicionalna i racionalna vlast predstavljaju traj­
ne oblike društvene organizacije i služe zadovoljenju svako­
dnevnih potreba društva. Po tome se oni razlikuju od hariz­
matske vlasti. Ali to ne znači da su ovi oblici nepromenljivi.
U okviru svakog od njih dejstvuju specifične sile koje uslov-
Ijavaju kretanje i menjanje. U poređenju s racionalnom vlaš­
ću, tradicionalna vlast je mnogo čvršći i postojaniji oblik
društvene organizacije. Po Veberu, to se može objasniti time
što je tradicionalna vlast, u stvari, jedan vid očinske vlasti.
U interesu održavanja zajednice, tradicionalni poredak utvr­
đuje uzajamna prava i obaveze i uspostavlja odnos lične za­
visnosti između onih koji zauzimaju različite društvene po­
ložaje. I pošto pri tom važnu ulogu igrSfju magija i religiozno
posvećenje, tradicionalna vlast razvija snažno osećanje dru-
11· 163
štvene kohezije i solidarnosti kod svih članova zajednice 40 .
Uprkos tome što često pribegava sasvim brutalnim sredstvi­
ma, tradicionalna vlast je sveta i neprikosnovena. U punom
smislu reci, to je vlast koja brine za one koji su joj potčinje-
ni. Budući da je njen uzor očinska vlast, to je sasvim razum­
ljivo. Time što insistira na uzajamnom odnosu između zaštite
i pokornosti, društveni poredak koji je izgrađen na tradicio­
nalnim temeljima pokreće najosetljiviji psihološki mehani­
zam ljudskog ponašanja na mnogo neposredniji način nego
društveni poredak koji je izgrađen na racionalnim temeljima.
To je ono što ga čini čvršćim i postojanijim od ovog po-
slednjeg.
Pa ipak, tradicionalna vlast nosi u sebi klice unutrašnjeg
razdora koje ugrožavaju njeno održavanje u nepromenjenom
stanju. U sistemu tradicionalne vlasti vodi se stalna i uporna
borba između gospodara i članova upravnog aparata. Dok oni
prvi nastoje da što više učvrste svoju vlast i prošire teritorije
kojima vladaju, ovi poslednji teže da obezbede što širu auto­
nomiju i da što jasnije razgraniče svoja prava i dužnosti pre­
ma gospodarima. Drugim recima, to znači da se borba vodi
oko toga hoće li vlast biti organizovana na manje ili više cen­
tralistički način ili će biti što je mogućno više decentralizo-
vana. Borba oko vlasti je isto tako oštra u patrimonijalnom
kao i u feudalnom režimu. Kakav će konkretan oblik dobiti
sistem tradicionalne vlasti u jednom određenom društvu za­
visi od odnosa snaga između gospodara i onih koji mu poma­
žu u vršenju vlasti. Po Veberovom mišljenju 41 , decentralistič-
ke tendencije su naročito došle do izražaja na Zapadu, što je
uslovilo nastanak feudalnog poretka kao ugovornog odnosa
između kraljeva i vazala, dok su na starom Istoku bile dale­
ko moćnije centralističke tendencije, što je na mnogim me-
stima dovelo do uspostavljanja sultanizma kao krajnje despot­
skog oblika tradicionalne vlasti.
Na primerima iz istorije Kine, Japana, Turske, Engleske,
Francuske i mnogih drugih zemalja Veber pokazuje kojim su
se sve sredstvima služili najviši predstavnici patrimonijamih
40
Talcott Parsons, op. cit., str. 69—70.
41
Max Weber, »Die drei reinen Typen der legitimen Herr­
schaft«, Preussische Jahrbücher, 187 (1922), str. 6. Vidi i Reinhard
Bendix, op. eil., str. 360—368.
164
režima da bi suzbili separatističke težnje lokalnih velikodo­
stojnika i zaštitili svoju moć od rasparčavanja. Uglavnom, on
razlikuje tri karakteristična postupka. Prvi postupak se sa­
stoji u tome što gospodar lično obilazi pojedine delove svog
carstva u određenim vremenskim razmacima u uverenju da
svojim prisustvom učvršćuje autoritet nad lokalnim name-
snicima i podanicima. Drugi postupak je neka vrsta zamene
za prvi. On se sastoji u tome što gospodar s vremena na vre-
me šalje specijalne izaslanike u pojedine oblasti svog carstva
kako bi ovi u njegovo ime podelili pravdu. Najzad, treći po­
stupak se sastoji u tome što gospodar uvodi posebne mere
obezbeđenja prema onim članovima upravnog aparata koje
neposredno ne može nadgledati. Tako, na primer, on može
zahtevati od pojedinih velikodostojnika da redovno dolaze na
podvorenje ili da ostave svoje porodice na dvoru kao taoce,
može ograničiti vreme trajanja njihove službe, može postaviti
uslov celibata za obavljanje određenih dužnosti ili uslov da
niko ne može služiti u onoj oblasti u kojoj poseduje zemlju
ili ima srodnike, može postaviti u istoj oblasti dva ili više na-
mesnika sa sličnim ovlašćenjima kako bi oni uzajamno nad­
gledali jedni druge, može uspostaviti posebnu službu uhoda i
obaveštajnih činovnika koji će prikupljati podatke ο radu
drugih članova upravnog aparata, i tako dalje. Pri tom treba
primetiti da se ovi poslednji pomoćnici u vršenju vlasti obi­
čno regrutuju iz redova onih koji u potpunosti zavise od go­
spodara, a ne iz redova onih koji uživaju društveni ugled na
osnovu vlastitog položaja.
Po sebi se razume da i lokalni velikodostojnici u sistemu
tradicionalne vlasti pribegavaju najrazličitijim sredstvima
da bi se zaštitili od samovolje gospodara i proširili svoju au­
tonomiju. Veber je naročito mnogo pažnje poklonio razma­
tranju procesa decentralizacije vlasti u periodu zapadnoev­
ropskog feudalizma, dovodeći u vezu taj proces s nastankom
različitih staleža. Po njegovom mišljenju, borba za podelu
vlasti u okviru feudalnog poretka je presudno uticala na stva­
ranje modernih političkih ustanova. Ali izlaganje tih pitanja
bi nas daleko odvelo. Uostalom, treba reći da Veber nigde
nije detaljno pokazao kako je iz mešavine patrimonijalnih i
feudalnih elemenata nastala moderna država 42 , štaviše, to nije
42
Reinhard Bendix, op. cit., str. 380.
165
ni nameravao da uradi. Smatrao je da se to mora prepustiti
istoričarima, a da je zadatak sociologa samo da stvori pode­
sne pojmove koje u tom cilju treba upotrebiti.
Ο unutrašnjim suprotnostima i razvojnim tendencijama
racionalne vlasti Veber je takođe rekao niz važnih stvari. Mo­
žda čak mnogo važnijih, dubljih i originalnijih nego ο uzro­
cima i procesima transformacije harizmatske i tradicionalne
vlasti. U celini i u pojedinostima, Veberovo razmatranje ra­
cionalne vlasti u kretanju je puno mračnih naslućivanja. Ako
se ima na umu da se u svom izlaganju Veber usredsređuje
na moderno kapitalističko društvo, onda je to lako razumeti.
Naravno, Veber ne proriče neizbežnu propast zapadne kul­
ture. Ali on jasno uočava pravac kretanja i upozorava na opa­
snosti koje prete.
Po Veberovom mišljenju, racionalna vlast je jedna dina­
mička sila koja stalno stvara nešto suprotno onome što želi
da stvori. Kao i prethodna dva tipa vlasti, i ona nosi u sebi
klice vlastite propasti. Mada predstavlja najviši proizvod čo-
vekove težnje da se oslobodi od mnogostrukih tradicionalnih
stega i okova i da sve društvene ustanove prilagodi svojim
potrebama i mogućnostima, racionalna vlast je u isti mah i
najveća prepreka na putu čovekovog oslobođenja. 43 štaviše,
ona neizbežno vodi u birokratski apsolutizam. Najdublji uz­
rok nestabilnosti racionalne društvene organizacije Veber vi­
di u tome što ona razbija jedinstvo i celovitost ličnosti, što
odnose između konkretnih ljudi svodi na odnose između ap­
straktnih društvenih položaja i što usađuje osećanje nesigur­
nosti i bespomoćnosti u ljudske duše. Drugim recima, Veber
tvrdi da onaj isti element racionalne vlasti koji omogućuje
njeno uspešno delovanje — to jest stroga podela rada i oštro
odvajanje sfere službene dužnosti od sfere privatnih interesa
— ugrožava same temelje na kojima ta vlast počiva. Jer upra­
vo time što do kraja produbljuje suprotnost između čoveka
i stručnjaka, što čoveka poistovećuje s njegovom delimičnom
funkcijom u društvenoj podeli rada i što od svih svojih čla­
nova zahteva da precizno izvršavaju dužnosti čiji dublji smi­
sao ne poznaju i ne razumeju, racionalna društvena organi-
43
Na to pitanje Veber se stalno vraća u svojim političkim
člancima. Vidi naročito Max Weber, »Parlament und Regierung
im neugeordneten Deutschland«, Gesammelte politische Schrif­
ten (München: Drei Masken Verlag, 1921), str. 126—260.
166
zacija priprema teren za novu vrstu ropstva. Otuđena od čo­
veka kome treba da služi, ona lako prelazi u neki oblik tra­
dicionalizma, bilo neposredno ili posredstvom nekog hariz-
matskog pokreta. U svojim političkim člancima Veber je jasno
predočio mogućnost otvorene reakcije na liberalne i demo­
kratske ustanove modernog evropskog društva 4 4 .
Iz razumljivih razloga, ovde neće biti reči ο Veberovoj
kritici konkretnih prilika u Nemačkoj krajem prošlog i po­
četkom ovog veka, iako ova kritika u mnogo čemu predsta­
vlja obrazac realističkog političkog rasuđivanja. Možemo
samo uopšteno reći da je Veberovo razmatranje društveno-
-istorijske situacije u periodu pred i neposredno posle prvog
svetskog rata duboko antropološki zasnovano. Ali, bilo bi po­
grešno zaključiti da Veber žali modernog čoveka zbog toga
što ga društvo prisiljava da se specijalizuje za određenu vrstu
delatnosti i što mu uskraćuje mogućnost da svestrano razvije
sve svoje potencijalne sposobnosti. Veberovo shvatanje čoveka
ne uključuje u sebe ideal svestrano razvijene ličnosti. Po Ve-
beru, suštinu ljudske prirode čine razum i sloboda. U skladu
s tim, Veber zahteva od čoveka samo dve stvari: da sebi raz­
jasni šta hoće i može i da preuzme odgovornost za ono što
čini. Za Vebera je suprotnost između čoveka i stručnjaka re­
levantna samo ukoliko otežava ispunjenje ovih zahteva. Ina­
če, Veber je bio duboko ubeđen da u modernim uslovima
čovek mora biti stručno obrazovan i da može stvoriti nešto
veliko samo ako se sav preda svojoj profesionalnoj delatno­
sti. »Puritanac je hteo da bude čovek od poziva, mi to moramo
biti«, kaže Veber u svojoj studiji Protestantska etika i duh
kapitalizma. U ovim recima ima mnogo više herojskog po­
tvrđivanja nego sentimentalne rezignacije. Budući i sam dete
44
To donekle podseća na gledište koje je izneo Osvald Spen­
gler u svom čuvenom delu Propast Zapada, mada je sličnost iz­
među Veberovog i špenglerovog shvatanja mnogo manja nego
što na prvi pogled izgleda. Ο Veberovom odnosu prema Špengleru
vidi Marianne Weber, Max Weber,: Ein Lebensbild (Tübingen:
J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1926), str. 685—686. Vidi i H. Stuart
Hughes, Consciousness and Society: The Reorientation of
European Social Thought 1890—1930 (New York: Vintage Books,
1961), str. 332—333.
45
Max Weber, »Die protestantische Ethik und der Geist des
Kapitalismus«, Gesammelte Aufsätze Jtur Religionssoziologie, I
(Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1920), str. 203.
167
modernog doba, Veber smatra da je stručno obrazovanje ne­
ophodna pretpostavka svake stvaralačke delatnosti i društve­
nog napretka uopšte. U stvari, Veber je sa zabrinutošću gle­
dao na proces sveopšte racionalizacije društvenog života samo
zbog toga što je smatrao da birokratija guši čoveka, spre­
čava ga da živi kao racionalno biće i pretvara u stvar, u auto­
mat bez svesti i odgovornosti.
Saznanje da je sve potpunija birokratizacija društvenog
života neizbežna i da u budućnosti nema nikakvih izgleda za
radikalan društveni preobražaj provejava kroz čitavo Vebe-
rovo delo.
BIROKRATIJA, KAPITALIZAM I SOCIJALIZAM
Ostaje još jedno pitanje koje treba spomenuti uz Vebe-
rovo shvatanje birokratije. To pitanje je danas naročito akut­
no, a tiče se položaja birokratije u socijalističkom društvu.
Mada je živeo u vreme kad je socijalizam kao društveno-eko-
nomski sistem bio tek na pomolu, Veber je išao daleko ispred
događaja. Na raznim mestima u svom delu Privreda i društvo,
u mnogim svojim političkim člancima i, naročito, u jednom
predavanju koje je održao 1918. godine u Beču,46 on je izrazio
sumnju u mogućnost ukidanja birokratije u socijalističkom
društvu. Čak je tvrdio da će birokratske tendencije još više
ojačati u socijalizmu i da će u tom novom društvu birokra­
tija trijumfovati nad čovekom. Po njegovim recima, socijali­
zam može doneti samo »diktaturu birokratije« a ne »diktaturu
proletarijata«.
Ovim skeptičkim stavom prema krajnjem ishodu socija­
lističkog eksperimenta koji je upravo pred njegovim očima za­
počinjao u Sovjetskom Savezu, Veber je do krajnjih konse-
kvencija razvio svoje pesimističko shvatanje društva i ljud­
ske istorije. Njegova osnovna teza mogla bi se formulisati ova­
ko: čovek ne može rastočiti okove koje je sam sebi pripre­
mio, ni u bližoj ni u daljoj budućnosti. Ili još tačnije: pošto
46
Max Weber, »Der Sozialismus«, Gesammelte Aufsätze zur
Soziologie und Sozialpolitik (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Sie­
beck, 1924), str. 492—518, naročito str. 508.
168
je sveopšta racinalizacija i birokratizacija društvenog života
neizbežna, besmisleno je verovati da socijalizam može unapre-
diti stvar čovekovog oslobođenja. Covekova sudbina u dru­
štvu je zapečaćena. U tom pogledu, sasvim je nevažno da li
je privreda organizovana na kapitalističkoj ili na socijalistič­
koj osnovi.
Svoja zapažanja ο socijalističkom društvu Veber je izneo
sasvim ukratko, u nekoliko jednostavnih, ali smelih poteza.
Kao da je strahovao da time zalazi u oblast vrednosti i vred-
nosnih sudova. To je sasvim u skladu s njegovim shvatanjem
ο prirodi i zadacima sociologije. Držeći se metodoloških prin­
cipa do kojih je došao na početku druge faze svog stvaranja,
Veber je smatrao da se budući tok društvenog razvitka ne
može tačno i do tančina predvideti i da u nauci nema mesta
nekontrolisanoj igri mašte. U okviru sociološkog proučavanja
postojeće društvene stvarnosti mogu se samo u najopštijim
crtama predočiti tendencije razvitka s obzirom na odnos iz­
među različitih društvenih snaga koje dejstvuju u određenoj
istorijskoj situaciji. I to je sve. Po Veberovom mišljenju, bu­
dućnost se ne sastoji u običnom ponavljanju prošlosti, već u
odlučivanju za jednu od postojećih alternativa. Nepoverljiv
prema metafizici svake vrste, Veber nije verovao u nužne za­
kone društvenog razvitka. Bilo mu je sasvim tuđe i neprihvat­
ljivo Hegelovo shvatanje koje slobodu svodi na saznanje to­
božnje istorijske nužnosti. Smatrao je da se sloboda sastoji
u samoodređenju. Biti slobodan, znači moći birati. Naravno,
Veber nije mislio da čovek slobodno stvara i same alternative.
Sloboda izbora je ograničena istorijskim okvirima. Ne može
se bilo šta učiniti u bilo koje doba. U svakom društvu postoje
određene tendencije koje ograničavaju polje mogućnih alter­
nativa. U modernom društvu, to polje je sasvim usko. Prak­
tično ne postoji nikakva mogućnost za slobodan izbor i efika­
sno ljudsko delovanje u širim društvenim razmerima. U tom
smislu treba razumeti Veberovu tvrdnju da budućnost pri­
pada birokratiji.
Ali, čime Veber obrazlaže svoju tvrdnju da će birokratija
i birokratski način upravljanja produžiti svoj vek i u budu­
ćem socijalističkom društvu? Zašto u socijalizmu moraju ja­
čati birokratske tendencije?
169
 Odgovor ne treba tražiti daleko. To Veberu, 47 socijalizam
pre svega karakteriše planska privreda u uslovima društvene
svojine nad sredstvima za proizvodnju. U tome je bitna raz­
lika između socijalizma i kapitalizma. U kapitalističkom priv­
rednom poretku vlada zakon slobodnog tržišta. Čitava privre­
da se nalazi u rukama privatnih kapitalista preduzetnika. Kao
vlasnici sredstava za proizvodnju, kapitalisti pribavljaju po­
trebne sirovine, iznajmljuju tuđu radnu snagu i na svoj rizik,
a u nadi da će steći dobit, proizvode određenu vrstu robe ko­
ju prodaju na tržištu. U privrednom poretku koji se zasniva
na socijalističkim načelima nema slobodnog tržišta niti se pri­
vredna delatnost obavlja s izgledima na ličnu dobit. Nasuprot
privatno-kapitalističkom načinu zadovoljavanja ekonomskih
potreba, socijalizam uspostavlja društvenu svojinu i plansku
privredu. U krajnjoj liniji, to znači da država uzima u svoje
ruke sredstva za proizvodnju i sama postaje kapitalist predu-
zetnik. Na taj način se odstranjuje konkurencija između pri­
vatnih kapitalista i zavodi strogi red u privredi.
Međutim, ukidanjem privatne svojine nad sredstvima za
proizvodnju i uspostavljanjem planske privrede ne postiže se
ništa. Pre svega, radnik i dalje ostaje odvojen od sredstava za
proizvodnju. On ne može postati vlasnik ni rudnika, ni visokih
peći, ni železnica, ni fabrika. Niti to može postati neka udru­
žena grupa radnika. Tako nešto je nemogućno već zbog pri­
rode moderne tehnike. 4 * Položaj radnika nije bitno izmenjen
time što nad njim stoji državni funkcioner umesto privatnog
kapitalista. Može se čak s pravom pretpostaviti da će nje­
gov položaj biti samo otežan kad država preuzme rukovođenje
privredom. Jer protiv države se ne može štrajkovati. S druge
strane, plansko rukovođenje privredom zahteva ogromno po­
većanje upravnog aparata. Bez stručno obrazovanog činov-
ništva, država ne može zavesti red u privredi. Ako privredu
prepusti diletantima, nastaće haos i dezorganizacija. Prema
tome, ukoliko ekonomske potrebe uopšte hoće da zadovolji
na racionalan način, socijalizam mora zadržati birokratiju. A
ukoliko u tome hoće da bude još racionalniji od kapitalistič­
kog sistema, on mora do kraja razviti birokratske tendencije.
Tu nema drugog izbora.
47
Ibidem, str. 500.
48 Ibidem, str. 499.
170
Kao što se vidi, Veber je, u stvari, stavio socijalizam na
istu liniju s državnim kapitalizmom. Mada je dobro znao da
se pod socijalizmom mogu razumeti različite stvari, on je mi­
slio samo na jednu varijantu socijalizma koja je vrlo bliska
državnom kapitalizmu, ali koja ima malo veze s Marksovim
shvatanjem budućeg društva. Praktično ostvarenje socijali­
stičkih načela Veber je vezivao za proširenje državnih funk­
cija u oblasti privrede. Koliko god da je on na taj način
umnogom tačno predvideo budući tok događaja — i to ne sa­
mo u pogledu onoga što se dogodilo u mnogim kapitalističkim
zemljama posle njegove smrti, već i u pogledu onoga što se
događalo u socijalističkom svetu u doba Staljinove vladavine
— time nisu iscrpene sve mogućnsoti. Ukratko, treba reći da
je Veberovo shvatanje nepotpuno. Da je imao prilike da se
upozna s raznolikim iskustvom socijalističke prakse u perio­
du posle drugog svetskog rata, možda bi on u izvesnim tač-
kama drukčije mislio o tome šta nas čeka u budućnosti. U
svakom slučaju, bilo bi neumesno prebacivati Veberu da je
bio zaslepljeni neprijatelj socijalizma i radničkog pokreta
uopšte. Isto tako, bilo bi pogrešno misliti da mu je neprija­
teljski stav prema socijalizmu zamaglio pogled. U velikoj rne-
ri, njegova vizija budućnosti se surovo obistinila, štaviše,
može se reći da je Veber dao dosta korisnih podsticaja za
razmišljanje o mestu i ulozi birokratije u socijalističkom dru­
štvu.
Ali, time još nismo došli do kraja. Kad bi se sve što je Ve­
ber rekao na temu čovek u modernom društvu svelo na for­
mulu: društveni razvitak nezadrživo ide u susret diktaturi bi­
rokratije, to nas ne bi moralo mnogo potresti. U tom slučaju,
Veberovo sociološko shvatanje bilo bi bledo, siromašno, bez
snage. Njemu bi nedostajala filozofska poenta. Međutim, ono
ima baš jednu takvu poentu.
U čemu je, dakle, pravi smisao Veberove sociologiie?
Besumnje. Veber je bio pesimist. Po njegovom mišljenju,
čovekov položaj je beznadežan, kako u kapitalističkom tako
i u socijalističkom društvu. Nema izlaza na širem društvenom
planu. Napredovanje i pobedonosno širenje birokratije se ne
može zaustaviti. Ali iako je bio ubeđen da je sve potpunija
racionalizacija i birokratizacija društvenog života neizbežna,
Veber se stalno pitao: može li se nekako pomoći čoveku koji
je osuđen da živi pod pritiskom moćne birokratske mašine?
171
Može li se bar donekle spasti ono što je najveće i najplemeni­
tije u ljudskoj prirodi? Koliko su ta pitanja zaokupljala nje­
govu misao i podsticala njegovo naučno stvaranje najbolje
pokazuje jedno mesto iz onog čuvenog govora koji je on odr­
žao u Udruženju za društvenu politiku još 1909. godine. U tom
govoru, Veber je upečatljivo izneo svoje humanističko stano­
vište. Pošto je ovo mesto vrlo važno, navešćemo ga u celini: 49
»Zamislite posledice onog procesa sveopšte birokratiza-
cije i racionalizacije koji nam se već približava. U privatnim
preduzećima velike industrije, kao i u svim drugim privrednim
preduzećima koja su organizovana na moderan način, na sva­
kom koraku susrećemo racionalnu računicu. Pomoću nje se
svaki radnik pretvara u jedan točkić ove mašine i sve više in­
timno priprema da se tako i oseća i da se samo pita može li
od tog malog točkica postati malo veći. Uzmite za primer au­
toritativnu vlast države ili opštine u monarhijskom obliku
vladavine. To živo podseća na stari Egipat, koji je od vrha do
dna bio prožet ovim duhom »malih službenih položaja«. Do
dana današnjeg nije postojala birokratija koja bi se mogla
porediti s birokratijom u starom Egiptu. To je jasno svakome
ko poznaje istoriju upravnog sistema u starom svetu. Isto
tako, jasno je da danas nezadrživo idemo u susret jednom
razvitku koji je sasvim nalik na ovaj uzor, izuzev što se za­
sniva na drugim temeljima, na temeljima koji su u tehničkom
pogledu savršeniji, koji su mnogo više racionalni i mehanički.
Pitanje koje nas interesuje nije u tome: kako se može izme-
niti tok ovog razvitka? — jer to se ne može učiniti, već: šta
će iz toga proisteći? Mi rado priznajemo da se na čelu našeg
upravnog aparata nalaze časni i daroviti ljudi i da uprkos svim
izuzecima ti ljudi imaju izgleda da se uzdignu u činovničkoj
hijerarhiji, baš kao što i univerziteti (uprkos svim izuzecima)
pružaju mogućnost za selekciju darovitih. Ali ma koliko bila
strašna pomisao da bi svet jednom mogao biti naseljen samo
profesorima — morali bismo pobeći na pusto ostrvo kad bi
se tako što dogodilo — još strasnija je pomisao da svet treba
da bude naseljen samo onim malim točkićima, malim ljudima
49
Max Weber, »Debattenrede über 'Die wirtschaftlichen Unter­
nehmungen der Geimeinden'«, Gesammelte Aufsätze zur Soziolo­
gie und Sozialpolitik (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck,
1924), str. 413—414.
172
koji se grčevito drže svog malog društvenog položaja i teže
da se domognu nešto većeg. Kao i u egipatskim papirusima,
možete videti kako ova pojava igra sve veću ulogu u našem
upravnom sistemu i, naročito, među našim današnjim studen­
tima, koji su izdanak tog sistema. Ova strasna čežnja za bi­
rokratijom, koju su danas mnogi ispoljili, navodi čoveka na
očajanje. Kao da bi demon bojažljivosti — s kojim Nemac i
inače najbolje ume da izađe na kraj — trebalo sam da drži
kormilo politike u svojim rukama. I kao da bi trebalo da se
svi mi namerno preobrazimo u ljude koji osećaju potrebu za
poretkom i ničim drugim sem za poretkom, koji postaju ner­
vozni i preplašeni kad taj poredak za trenutak popusti i koji
su bespomoćni kad se iščupaju iz potpune prilagođenosti tom
poretku. Da u svetu sve više preovlađuje takav tip ljudi — to
je pravac u kome se već krećemo. Ali glavno pitanje nije u
tome kako možemo pomoći i ubrzati taj razvitak, već šta mo­
žemo suprotstaviti ovoj mašini da bismo spasli ostatak čo-
večanstva od ovog rasparčavanja ljudske duše, od ove apso­
lutne prevlasti birokratskih životnih ideala.«
Doduše, Veber ne odgovara izričito na pitanje koje je sebi
postavio. On nigde ne kaže kako se čovek može odupreti bi­
rokratskoj mašini. Jasno je tek toliko da je on pomišljao na
strogo individualan otpor izdvojenih i neorganizovanih poje­
dinaca. Mogućnost na koju Veber ukazuje ima protestantsko
obeležje. U otuđenom svetu, čovek treba da živi ponosno i pr­
kosno. A čitavim njegovim bićem treba da struji patos etike
odgovornosti. Nejasno je, međutim, koliko je Veber verovao
da je ova mogućnost dostupna svima i da li bi svaki prosečan
čovek mogao imati uspeha u takvom nastojanju. To pitanje
je ostalo čak i bez odgovora između redova. Teško je pretpo­
staviti da je to bila gola slučajnost. Uostalom, ranije je već
rečeno zašto je Veber propustio da napiše svoju filozofsku
oporuku. Ovde možemo dodati nekoliko završnih napomena.
Po Veberu, čovek se ne srne skrušeno prikloniti sudbini. On
joj se mora privremeno potčiniti samo zato da bi je u sebi
trajno savladao. Usred one ljušture od čelika koju je sam oko
sebe sagradio, čovek se mora boriti za svoje dostojanstvo. Kao
pojedinac, i to baš kao stručnjak koji se sav predaje svom
pozivu, on može probiti mrežu sveopšte zavisnosti i potčinje-
nosti i održati jedinstvo svoje ličnosti. Potrebno je samo da
bude odlučan i istrajan u tome. U svakom konkretnom slu-
173
čaju, čovek mora znati šta hoće i može i mora preuzeti na se­
be odgovornost za ono što čini. Pitanje odgovornosti je od
presudne važnosti. 50 Jedno je odgovornost koju neko oseća
prema organizaciji čiji je član a s obzirom na službu koju u
njoj vrši. To je odgovornost ropskih duša koje su potpuno
prilagođene birokratskoj mašini. Drugo je odgovornost koju
neko oseća pred samim sobom za svoju stvar. To je odgovor­
nost herojskih priroda. Samo ova poslednja vrsta odgovorno­
sti omogućuje život dostojan čoveka u uslovima sveopšteg otu­
đenja.

Srednjovekovnih zamkova više nema, a ukoliko su i oču­

vani, oni su danas samo predmet naše istorijske radoznalosti.
Međutim, Kafkin Zamak je surova stvarnost našeg doba. Taj
zamak i atmosferu tog zamka možemo sresti na svakom ko­
raku. Zamak je simbol našeg doba. Uprkos svim razlikama
između postojećih društveno-ekonomskih sistema i oblika po­
litičke vladavine, mreža sveopšte zavisnosti i potčinjenosti
je svuda razapeta. Hoće li stručnjak uspeti da u sebi nađe
čoveka? I može li on na duže vreme izdržati u borbi protiv PREVODI IZ VEBEROVOG DELA
svojih otuđenih tvorevina a za svoje ljudsko dostojanstvo?

50
Uz ovo i dalje vidi Gesammelte politische Schriften, str.
154. Vidi i Karl Löwith, »Max Weber und Karl Marx«. Archiv für
Sozialwissenschaft und Sozialpolitik, 67 (1932), str. 91—98.

174
 I. NAUKA I POLITIKA1
NAUKA KAO POZIV

. . . Dosad sam govorio samo ο spoljašnjim razlozima zbog

kojih treba izbegavati nametanje ličnog stanovišta. Ali to nisu
jedini razlozi. Ima mnogo dubljih razloga zbog kojih je ne-
mogućno naučno zastupati praktična stanovišta, sem u slu­
čaju raspravljanja ο sredstvima za ostvarenje nekog cilja koji
je unapred dat.
Naučno zastupanje praktičkih stanovišta je u načelu bes­
misleno zbog toga što su različite vrednosne sfere u nepomir­
ljivoj borbi jedne s drugima. Stari Mili, čiju filozofiju inače
ne želim da hvalim, bio je u pravu kad je jednom rekao: ako
se pođe od čistog iskustva, onda se mora doći do politeizma.
Ova formulacija je plitka i zvuči paradoksalno, pa ipak u njoj
ima istine. Ako danas išta znamo, onda znamo opet bar to da
nešto može biti sveto ne samo uprkos tome što nije lepo, već
upravo zbog toga i ukoliko nije lepo. Podatke ο tome možete
naći kod proroka Isaije u 53. glavi, i u 21. psalmu. A od Nietz-
schea znamo ponovo da nešto može biti lepo ne samo uprkos
tome, već upravo zbog toga što nije dobro. To je ranije izra­
zio i Baudelaire u svojoj zbirci pesama koju je nazvao Fleurs
du mal. I opšte je poznata činjenica da nešto može biti istini­
to, mada nije ni lepo ni sveto ni dobro. Ali to su samo najo-
snovniji slučajevi ove borbe između bogova pojedinih sfera i
vrednosti. Ja ne znam kako neko hoće da naučno reši pitanje
vrednosti francuske i nemačke kulture. Jer i ovde se bore
različiti bogovi, i to za sva vremena.
To je ista situacija kao ona u starom svetu koji još nije bio
digao čini sa svojih bogova i demona, samo u drukčijem smi-
1
Max Weber, »Wissenschaft als Beruf«, Gesammelte Aufsätze
zur Wissenschaftslehre (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck,
1922), S. 545—555, i Max Weber, »Politik als Beruf«, Gesammelte
politische Schriften (München: Drei Masken Vrelag, 1921),
Teil, Kap. I, S. 1—30. — Preveo Mihailo Đurić.
12 Sociologija Maksa Vebera 177
slu. Kao što je stari Grk prinosio žrtvu prvo Afroditi a zatim
Apolonu, a pre svega bogovima svog grada, tako je i danas,
samo bez čarolije i mitske, ali istinske plastike onog ponaša­
nja. A nad ovim bogovima i njihovom borbom vlada sudbina,
ali sasvim sigurno nikakva nauka. Može se samo razumeti šta
je božansko za jednu i drugu ili u jednoj i drugoj sferi. Time
je, međutim, stvar završena, ukoliko se misli na raspravlja­
nje koje jedan profesor može dati u univerzitetskoj slušaonici.
Ali, razume se, time nije završen i veliki životni problem koji
iza toga stoji. U tim stvarima, reč imaju druge sile, a ne uni­
verzitetske katedre.
Koji bi se čovek usudio da naučno opovrgne etiku Bese-
de na gori, recimo stav: »ne opiri se zlu«, ili sliku ο jednom
i drugom obrazu? Pa ipak, sa ovozemaljskog stanovišta je ja­
sno da se ovde propoveda etika ponašanja bez dostojanstva.
Čovek mora da odabere između religioznog dostojanstva, koje
ova etika nudi, i etike ljudskog dostojanstva, koja propoveda
nešto sasvim drugo: »odupri se zlu, inače ćeš i ti biti odgovo­
ran za njegovu premoć«. S obzirom na krajnji stav, za čove-
ka je jedno đavo a drugo bog. I svaki čovek mora odlučiti
koji će za njega biti bog a koji đavo. I tako je u svim sferama
života.
Grandiozni racionalizam etičkog i metodičkog načina vo­
đenja života koji teče iz svakog religioznog proroštva skinuo
je sa prestola ovo mnoštvo bogova u korist »onoga što je je­
dino nužno«, da bi zatim, suočen sa stvarnošću spoljašnjeg i
unutrašnjeg života, bio prinuđen na one kompromise i rela-
tiviranja ο kojima svi znamo iz istorije hrišćanstva. Ali danas
živimo u doba religiozne svakidašnjice. Mnogi stari bogovi,
lišeni čarolije i u obliku bezličnih sila, ustaju iz svojih gro­
bova, teže da zagospodare našim životima i ponovo otpočinju
svoju večnu borbu. Ono što modernom čoveku tako teško
pada, a mladoj generaciji najviše, to je biti dorastao takvoj
svakidašnjici. Sva trka za doživljajem dolazi od ove slabosti.
Jer slabost je ne moći pogledati u ozbiljno lice sudbine našeg
vremena.
Sudbina je naše kulture da smo mi ponovo postali svesni
te borbe, pošto je naše oči čitavu hiljadu godina zaslepljivala
tobožnja isključiva orijentacija prema grandioznom patosu
hrišćanske etike.
178
Ali, dosta ο ovim pitanjima koja daleko vode. Jer u za­
bludi bi bio onaj deo naše mladeži koji bi na sve to odgovo­
rio: »Da, ali mi dolazimo na predavanja da bismo čuli nešto
više nego samo analize i konstatacije činjenica«. Zabluda je
u tome što oni u profesoru traže nešto drugo od onog što on
jeste. Oni traže vođu, a ne učitelja. Ali mi smo postavljeni za
katedru samo kao učitelji. A to su dve različite stvari, kao što
se lako može uvideti.
Dopustite mi da vas još jednom odvedem u Ameriku, jer
se te stvari tamo često mogu videti u najizvornijem obliku.
Američki dečak uči neuporedivo manje od nemačkog dečaka.
Ali uprkos neverovatno velikom broju ispita, život u školi ga
još nije pretvorio u biće koje samo polaže ispite, kao što je
to slučaj s nemačkim dečakom. Jer u Americi tek počinje da
se stvara birokratija koja pretpostavlja diplomu ο položenom
ispitu kao ulaznicu u carstvo prebendalne službe. Mladi Ame­
rikanac nema poštovanja ni prema čemu i ni prema kome; ni
prema tradiciji ni prema javnoj službi. On uvažava samo ono
što je pojedinac u stanju da postigne svojim ličnim zalaga­
njem. To je ono što Amerikanci nazivaju demokratijom. Nas
ovde interesuje upravo ovo shvatanje demokratije, bez obzira
koliko je ono u stvarnosti iskrivljeno. Ο svom učitelju Ame­
rikanac misli ovo: on mi za očev novac prodaje svoja znanja
i metode, baš kao što i piljarica prodaje mojoj majci kupus.
I to je sve. Naravno, ukoliko je njegov učitelj i majstor u fud-
balu, onda je on u toj oblasti i njegov vođa. Ali ako to nije
(ili nije ništa slično u nekoj drugoj sportskoj grani), onda je
on samo učitelj i ništa više. I nijedan mladi Amerikanac ne
bi ni pomislio da od njega kupuje pogled na svet ili neka me-
rodavna pravila za vođenje života. Očigledno, kad se to kaže
na takav način, mi to moramo odbaciti. Pa ipak, pitanje je
nema li zrna istine u ovom shvatanju, koje sam namerno iz-
neo u nešto preteranom vidu.
Kolege studenti i studentkinje! Vi dolazite na naša preda­
vanja i tražite od nas svojstva vođe, ne uviđajući unapred
da od stotine profesora bar devedesetdevet njih ne polažu
pravo i ne smeju polagati pravo da budu fudbalski majstori
života, a kamoli vođe u stvarima koje se tiču načina vođenja
života. Razmislite i sami: vrednost jednog čoveka ne zavisi
od toga da li ima svojstva vođe. A u svakom slučaju, svojstva
koja nekog čoveka čine izvrsnim naučnikom i akademskim
12* 179
učiteljem nisu i svojstva koja bi ga mogla načiniti vođom u
oblasti praktičke životne orijentacije ili, posebno, u oblasti
politike. To je gola slučajnost što neko ima i ta svojstva, a
bilo bi opasno kad bi svaki učitelj koji stoji za katedrom, pod-
staknut studentskim očekivanjima, osetio da treba da ih ima.
Još opasnije bi bilo kad bi svakom akademskom učitelju bilo
ostavljeno na volju da u univerzitetskoj slušaonici izigrava vo­
đu. Jer najmanje su vođe oni koji sami za sebe najčešće ve-
ruju da su baš za to pozvani. I nezavisno od toga da li su oni
vođe ili nisu, treba reći da situacija na katedri ne daje nikak­
vu mogućnost da se posvedoče svojstva vođe. Profesor koji se
oseća pozvanim da bude savetodavac omladini i uživa njeno
poverenje, može da pokaže svoje ljudske osobine u ličnom
odnosu s omladinom. A ako se on oseća pozvanim da se ume·
ša u borbu između različitih pogleda na svet i stranačkih mi­
šljenja, onda neka to čini napolju, na tržištu života, u štampi,
na sastancima, u udruženjima, gde god hoće. Jer ipak je to
odveć ugodno da neko pokazuje svoju hrabrost u ispovedanju
ličnih shvatanja onde gde su prisutni, koji možda drukčije
misle, osuđeni na ćutanje.
Najzad, vi ćete postaviti pitanje: Ako stvari tako stoje,
šta onda zapravo nauka može da pruži što bi bilo korisno za
praktički i lični život? I time se ponovo vraćamo na problem
nauke kao poziva.
Pre svega, naravno, nauka može da pruži tehnička znanja,
to jest znanja ο tome kako se na sistematski način kontro-
liše život, i to kako spoljašnji predmeti tako i ljudsko dela-
nje. Ali vi ćete primetiti da takvim znanjem raspolaže i pi­
ljarica američkih dečaka. To je i moje mišljenje.
Drugo, nauka može da pruži nešto što pomenuta piljari­
ca ne može: metode mišljenja, oruđa i vežbe u mišljenju. Vi
ćete možda reći: dobro, to nije povrće, ali ipak nije ništa
više nego sredstvo da se povrće pribavi. U redu, ostavimo to
danas po strani.
Ali, na sreću, time još nije iscrpeno sve što nauka može
da pruži. Mi smo u stanju da vam pomognemo još u nečem
— da vam omogućimo da sebi razjasnite ono što vas intere-
suje. Naravno, pod pretpostavkom da je nama samima to ja-
smo. Ukoliko je to slučaj, možemo vam razjasniti sledeće:
da se prema nekom vrednosnom pitanju — a uvek je reč
ο takvim pitanjima, i ja vas molim da jednostavnosti radi
180
mislite na primere iz društvenog života — mogu zauzeti ta­
kvi i takvi različiti stavovi. Ako se zauzme takav i takav stav,
onda se, u skladu s naučnim iskustvom, moraju primeniti
takva sredstva, da bi se taj stav praktično sproveo u delo.
Ali ova sredstva mogu možda biti takva za koja verujete da
ih morate odbaciti. Tada se mora birati između cilja i neiz-
bežnih sredstava. Da li cilj opravdava sredstvo? Učitelj vas
može suočiti s nužnošću takvog izbora, ali ne može učiniti
ništa više, ukoliko hoće da ostane učitelj i neće da bude de­
magog. Naravno, on vam dalje može reći: ako hoćete taj i
taj cilj, onda morate uračunati i te i te propratne posledice
koje će, koliko na osnovu iskustva znamo, nastati. I opet se
nalazimo u istom položaju kao i maločas. Međutim, sve su to
problemi koji se mogu postaviti i pred svakog tehničara koji
u bezbrojnim slučajevima mora da donese odluku shodno
principu manjeg zla ili relativno najvećeg dobra. S tom raz­
likom što je za njega obično jedna stvar, i to ona najvažnija,
unapred data — cilj. Ali upravo to kod nas nije slučaj, uko­
liko su stvarno u pitanju poslednji problemi. I time tek do-
spevamo do poslednje stvari koju nauka može da pruži u ci­
lju razjašnjenja. Ali time dospevamo i do njenih granica.
Mi možemo i treba da vam kažemo i ovo: s obzirom na
svoje značenje, takav i takav praktički stav može se dosledno
i pošteno izvesti iz tog i tog osnovnog pogleda na svet i život
— bilo da je u pitanju samo jedan takav pogled ili više razli­
čitih — ali ne i iz nekih drugih. Slikovito rečeno, vi služite
ovom bogu i vređate drugog boga kad se odlučite za taj prak­
tički stav. Jer vi nužno morate doći do tih i tih poslednjih
smisaonih konsekvencija, ako hoćete da ostanete verni sami
sebi. Nauka to može da pruži, bar u načelu. To pokušava da
učini filozofija kao stručna disciplina, a i druge naučne disci­
pline, ukoliko se bave načelnim filozofskim razmatranjem.
Prema tome, ukoliko se razumemo u ono čime se bavimo (a
to se ovde mora pretpostaviti), mi možemo da prisilimo po­
jedinca ili bar da mu pomognemo da sebi položi račun ο
krajnjem smislu svog sopstvenog delanja. Meni se čini da to
nije sasvim beznačajno, čak ni za čisto lični život. Za onog
učitelja kome to polazi za rukom, mogu da kažem i ovo: da
on vrši etičku dužnost kad pomaže drugom da dođe do sve­
sti ο tome šta hoće i kad razvija osećanje odgovornosti. I ve-
rujem da će on biti utoliko sposobniji da to postigne uko-
181
liko sa više savesti izbegava da svojim slušaocima nametne
ili sugeriše svoj sopstveni stav.
Shvatanje koje vam ovde iznosim polazi od osnovne či­
njenice da život, sve dok ostaje u sebi i dok se posmatra iz
njega samog, poznaje samo večnu borbu između bogova. Ili,
rečeno neposredno, ovo shvatanje polazi od toga da postoji
nepomirljiva borba između različitih krajnjih mogućnih sta­
novišta prema životu i da se između njih mora birati. Da li
pod takvim okolnostima nauka može postati za nekog poziv
kojim je vredno baviti se i da li je ona sama objektivno po­
ziv vredan uvažavanja, to je opet vrednosno pitanje ο kome
u univerzitetskoj slušaonici ne može biti govora. Jer potvr­
dan odgovor je pretpostavka da bi se ovde uopšte moglo uči­
ti. Ja lično potvrdno odgovaram na to pitanje već svojim ra­
dom, ali i sa stanovišta koje mrzi intelektualizam kao najgo­
reg đavola, kao što to danas čini i omladina (ili samo uobra-
žava da čini). Jer u tom slučaju za ovu omladinu važi reč:
»Razmisli dobro, đavo je star, treba ostariti da bi ga se mo­
glo razumeti.« Tu se ne misli na starost u smislu krštenice.
Reč je samo ο tome da onaj kome je stalo da izađe na kraj
s tim đavolom ne sme pobeći od njega, što danas mnogi rado
čine. Jer đavolji putevi se moraju najpre do kraja obuhvatiti
pogledom, da bi se mogla videti njegova snaga i njegove
granice.
Nauka je danas jedan stručno organizovan poziv koji se
nalazi u službi samoosvešćivanja i saznanja odnosa između či­
njenica. To nije milostinja preko koje nam vidoviti ljudi i
proroci daruju sredstva spasenja i otkrovenja, niti je to sa­
stavni deo razmišljanja mudraca i filozofa ο smislu sveta.
Treba biti načisto s tim da je to neizbežan uslov naše isto-
rijske situacije od koje ne možemo pobeći, ako hoćemo da
ostanemo verni sami sebi. I ako se ponovo setite Tolstoja i za­
pitate: »Ako nauka nije u stanju, ko će odgovoriti na pitanje:
,šta treba da činimo i kako treba da uredimo naš život?' ili,
rečeno slikovitim jezikom kojim smo se večeras poslužili:
,kome od zavađenih bogova treba da služimo i, ako je to neki
sasvim drugi bog, ko je on?'« — onda vam treba reći da to
može učiniti samo prorok ili spasitelj. A kad takvog nema ili
se više ne veruje u njegovo poslanstvo, onda ga sigurno ne­
ćete prisiliti da se pojavi time što ćete hiljadama profesora
prepustiti da kao od države plaćeni ili povlašćeni mali pro-
182
roci preuzmu njegovu ulogu u vašim slušaonicama. Na taj
način možete postići samo jedno: pokazaćete da uopšte ni­
ste shvatili pravo značenje one sudbinske činjenice koju sam
maločas pomenuo — da danas nema proroka koga mnogi iz
naše najmlađe generacije tako željno iščekuju. Unutrašnjim
interesima jednog čoveka koji je stvarno religiozno muzika­
lan nikad se ne može učiniti usluga time što će se od njega
i drugih prikriti ona osnovna činjenica da mu je suđeno da
živi u doba u kome nema ni bogova ni proroka ili time što će
mu se u zamenu ponuditi proroštvo sa katedre. Izgleda mi
da bi se protiv toga moralo pobuniti njegovo religiozno
čuvstvo.
A sad, vi možete reći: Ali kakav stav treba zauzeti prema
činjenici da postoji teologija i da ona polaže pravo da bude
nauka. Nemojmo se mnogo paštiti oko odgovora. Doduše,
teologija i dogme ne postoje svugde, ali ipak njihovo posto­
janje nije vezano samo za hrišćanstvo. Idući natrag u pro­
šlost, možemo ih naći u vrlo razvijenom obliku i u islamu,
maniheizmu, gnozi, orfizmu, parsizmu, budizmu, hinduistič­
kim sektama, taoizmu i Upanišadama i, naravno, u jevrej-
stvu. Razume se, stepen njihovog sistematskog razvitka je
vrlo različit. Nije nimalo slučajno što je zapadno hrišćanstvo
— za razliku od onoga što imaju Jevreji — razvilo teologiju
na mnogo sistematičniji način (ili je bar težilo da to učini).
Na Zapadu je razvitak teologije u tom pravcu bio od izvan­
rednoga istorijskog značaja. To je bio proizvod helenskog
duha. I kao što sva teologija na Zapadu vodi poreklo od he­
lenskog duha, tako i sva teologija na Istoku, očigledno, poti­
če iz indijskog mišljenja. Uopšte uzev, teologija je intelektual­
na racionalizacija religioznih vrednosti. Nema nauke koja bi
bila apsolutno slobodna od svih pretpostavki, i nijedna nauka
ne može dokazati svoju vrednost čoveku koji te pretpostavke
odbacuje. Razume se, svaka teologija dodaje izvesne specifič­
ne pretpostavke kojima opravdava svoj rad i svoje postoja­
nje. Ove pretpostavke mogu biti različite po smislu i obimu.
Svaka teologija, uključujući i hinduističku, pretpostavlja da
svet mora imati neki smisao i pitanje je samo u tome kako
je mogućno protumačiti ovaj smisao i učiniti ga razumljivim.
To je sasvim ista situacija kao ona u Kantovoj teoriji sa­
znanja. Kant je pošao od pretpostavke: »Naučna istina po­
stoji i važi«, pa je onda postavio pitanje: »Pod kakvim pret-
183
postavkama je to mogućno u smisaonom pogledu?« Mnogi
moderni estetičari (stvarno ili izričito, kao na primer G. v.
Lukacs) polaze od pretpostavke: »Umetnička dela postoje«,
pa zatim pitaju: »Kako je mogućno zamisliti njihovo posto­
janje?«
Po pravilu, teologije se ne zadovoljavaju samo onom bitno
religioznom i filozofskom pretpostavkom. One obično polaze
od jedne dalje pretpostavke da su određena otkrovenja va­
žno sredstvo spasenja i da tek ona omogućuju smisaon način
života. Zbog toga se u ta otkrovenja mora verovati. I dalje,
teologije pretpostavljaju da određena subjektivna stanja i
radnje imaju svojstvo svetosti, to jest da sačinjavaju reli­
giozan način života ili bar jedan njegov deo. I pitanje je onda
u ovom: Kako se te pretpostavke, koje treba bezuslovno pri­
hvatiti, mogu smisaono protumačiti u okviru opšte slike sve­
ta? Pri tom, za teologiju su one pretpostavke van granica
nauke. To nije nešto što se zna u uobičajenom smislu, već
nešto što se ima. Teologija ne može da zameni veru ili ona
druga sveta stanja onome koji ih nema. A pogotovo to ne
može učiniti nikakva druga nauka, štaviše, u svakoj »pozi­
tivnoj« teologiji vernik dostiže onu tačku na kojoj važi Augu-
stinov stav: credo non quod, sed quia absurdum est. Naj­
važnija osobina pozitivno religioznog čoveka je sposobnost za
ovo virtuozno delo »intelektualne žrtve«. To pokazuje da je
napetost između vrednosne sfere nauke i vrednosne sfere re­
ligioznog spasenja nepremostiva, uprkos tome ili možda baš
kao posledica toga što teologija prikriva tu činjenicu.
Po pravilu, intelektualnu žrtvu prinosi samo učenik pro­
roku, odnosno vernik crkvi. Dosad nijedno novo proroštvo
nije nastalo zbog toga što (i ja ovde namerno ponavljam sli­
ku koja je mnogima bila uvredljiva) neki moderni intelek­
tualci imaju potrebu da svoje duše snabdeju tako reći ga-
rantovano pravim antiknim stvarima i što se pri tom prise-
ćaju da religija spada u takve stvari i da im ona nedostaje.
U zamenu za pravu religiju oni ukrašavaju domaće kapele
sličicama svetaca iz svih zemalja sveta ili izazivaju najrazli-
čitije doživljaje kojima pripisuju dostojanstvo mističke sve­
tosti, da bi s tim otišli da torbare na knjižarskom tržištu. To
je obična podvala ili samoobmana. Ali to je nešto sasvim
ozbiljno i istinsko kad neki mladi ljudi koji su poslednjih
godina mirno izrasli na religiozan, kosmički ili mistički na-
184
čin tumače svoj ljudski odnos prema zajednici, mada u tome
možda ima i pogrešnog tumačenja vlastitih namera. Tačno je
da svaki akt pravog bratstva može uključivati u sebe i zna­
nje da se time dodaje nešto trajno jednom nadličnom car­
stvu, ali ja sumnjam da se dostojanstvo čisto ljudskih odno­
sa prema zajednici može povećati onim religioznim tumače­
njima. Ali to više ne spada u našu temu.
Sudbina je našeg doba — koje karakteriše racionalizacija
i intelektualizacija i, pre svega, uklanjanje svih čarolija iz
sveta — da su se upravo one krajnje i najsublimnije vredno-
sti povukle iz javnosti u transcendentno carstvo mističkog
života ili u bratstvo neposrednih odnosa između pojedinaca.
Nije to slučajno što je naša najveća umetnost intimna a ne
monumentalna po karakteru i što danas samo u najužim
krugovima, u odnosu čoveka prema čoveku, u pianissimu,
pulzira ono nešto što odgovara proročkoj pneumi koja je ra­
nije kao silovit plamen išla kroz velike zajednice i stapala
ih ujedno. Ako pokušamo da iznudimo i izmislimo monumen­
talan stil u umetnosti, onda mogu nastati samo žalosne nakaze
kakvih toliko ima u spomenicima poslednjih 20 godina. A
ako pokušamo da izmislimo neku novu religiju, bez novog,
pravog proroštva, onda će nastati nešto slično u pogledu
unutrašnje vrednosti, ali još gore u pogledu posledica. I naj­
zad, proroštvo sa katedre može da stvori samo sekte fanati­
ka, a nikako pravu zajednicu.
Onome koji ne može muški da podnese sudbinu našeg
doba, treba reći: neka se radije vrati, ćutke i bez uobičajene
renegatske reklame, prosto i jednostavno, u krilo stare crkve
čije su ruke širom otvorene i spremne da mu se smiluju. To
mu neće teško pasti. Pri tom, on mora na neki način da pri­
nese intelektualnu žrtvu. To je neizbežno. Ako on to stvarno
može, onda ga zbog toga nećemo nagrditi. Jer jedna takva
intelektualna žrtva u korist bezuslovne religiozne predanosti
je u etičkom pogledu ipak nešto drugo nego ono izbegavanje
dužnosti jednostavnog intelektualnog poštenja, do čega do­
lazi kad čovek nema hrabrosti da sebi jasno predoči svoje
krajnje stanovište, već ovu dužnost sebi olakšava slabačkim
relativiranjem stvari. Po mom mišljenju, bezuslovna religi­
ozna predanost je nešto više od onog proroštva sa katedre
kome nije jasno da u univerzitetskim slušaonicama nijedna
druga vrlina ne važi osim vrline jednostavnog intelektualnog
185
poštenja. Ovo poštenje nam nalaže da utvrdimo sledeće: da
je za mnoge od onih koji danas nestrpljivo iščekuju nove pro­
roke i spasitelje situacija ista kao ona iz lepe edomitske pe-
sme stražara iz vremena izgnanstva koja je uključena u Isa-
ijino proroštvo: »Čuje se glas sa Sira u Edomu: Stražaru, ko­
liko će još trajati noć? Stražar reče: Doći će jutro, ali još je
noć. Ako hoćete da pitate, dođite opet drugi put.« Narod
kome je to bilo rečeno, pitao je i uporno čekao više nego dva
milenijuma, i mi poznajemo njegovu potresnu sudbinu. Iz
toga treba izvući pouku: da se ništa ne može postići samo
čekanjem i priželjkivanjem i da treba postupiti drukčije. Mo­
ramo se prihvatiti posla i nastojati da zadovoljimo zahteve
dana, i to kako u ljudskom tako i u profesionalnom pogledu.
A to je prosto i jednostavno, kad svaki nađe i posluša svog
demona koji drži u ruci konce njegovog života.
POLITIKA KAO POZIV
. . . Ali, kakav je stvarni odnos između etike i politike? Da
li je tačno da etika i politika nemaju baš ničeg zajedničkog,
kao što se katkad kaže? Ili je tačno obrnuto, da ista etika
važi za političko delanje kao i za svako drugo? Cesto se mi­
sli da se ove dve tvrdnje međusobno isključuju i da samo
jedna od njih može biti tačna. Ali, da li je istina da bilo koja
etika na svetu može postaviti zahteve istog sadržaja za erot­
ske i poslovne, porodične i službene odnose, za odnose pre­
ma bračnom drugu, piljarici, sinu, suparniku, prijatelju ili
optuženom? Može li za etičke zahteve koji se postavljaju po­
litici stvarno biti bez ikakvog značaja to što se ona služi jed­
nim sasvim specifičnim sredstvom, kakvo je moć koja ima
za sobom nasilje? Zar ne vidimo da ideolozi boljševizma i
spartakizma postižu iste rezultate kao i bilo koji militaristi­
čki diktator baš zbog toga što upotrebljavaju ovo sredstvo
politike? Po čemu se drugom razlikuje vlast radničkih i voj­
ničkih saveta od vlasti bilo kog predstavnika starog režima,
sem po ličnosti vlastodržaca i njihovom diletantizmu? Po
čemu se razlikuje polemika većine predstavnika tobožnje
nove etike protiv njihovih suparnika (koji su ih i sami zbog
toga kritikovali) od politike bilo kojih drugih demagoga? Ne­
ko će reći: po tome što je imala plemenite namere! Dobro.
186
Ali ovde je reč ο sredstvima, i zaraćene strane mogu sa isto
toliko subjektivnog poštenja da polažu pravo da su njihove
krajnje namere plemenite. »Ko se lati mača, od mača će i
poginuti«, i borba je svugde borba. Dakle — etika Besede
na gori?
Beseda na gori — to jest apsolutna etika jevanđelja —
mnogo je ozbiljnija stvar nego što veruju oni koji ove zapo-
vesti rado pominju. S njom se ne može zbijati šala. Za nju
važi ono što je rečeno za princip uzročnosti u nauci: to nije
kočija koja se može po volji zaustaviti da bi se u nju ušlo
ili iz nje izašlo. Njen smisao je samo u ovom: sve ili ništa.
Ko to nije shvatio, taj je promašio ono najvažnije. Kao onaj
bogati mladić za koga je rečeno: »Otišao je tužan, jer je imao
veliko bogatstvo.« Jevanđelska zapovest je bezuslovna i ne­
dvosmislena: podaj sve što imaš, apsolutno sve. Na to će po­
litičar reći da je to u društvenom pogledu besmislena zapo­
vest, sve dok je ne prihvate svi. Zbog toga je on za poreze i
konfiskacije — jednom rečju za prinudno regulisanje odnosa
između ljudi. Međutim, suština etičke zapovesti je u tome što
se uopšte ne interesuje za društvene posledice. Ili uzmimo
za primer zapovest: »pruži i drugi obraz«. Ova zapovest je
bezuslovna i ne pita otkud drugome pravo da udara. Očigled­
no, to je etika bez dostojanstva — izuzev za sveca. A to znači:
čovek mora biti svetac u svemu, bar što se tiče namere, mora
živeti kao Isus, apostoli, sveti Franja i njima slični. Samo
onda ova etika ima smisla i predstavlja izraz njegovog dosto­
janstva. Inače, ništa od svega toga. Jer kad se u skladu sa
akosmičkom etikom ljubavi kaže »Ne opiri se zlu silom«,
onda za političara važi obrnut stav: »Zlu treba da se odupreš
sliom, inače ćeš biti odgovoran zbog toga što se zlo u svetu
povećava.«
Onaj ko hoće da dela po etici jevanđelja, taj treba da se
uzdrži od štrajka — jer štrajk podrazumeva prinudu — i
može da se priključi sindikatima. A pre svega, on ne srne da
govori ο revoluciji. Jer etika jevanđelja nas ne uči tome da
je građanski rat jedino legitiman rat. Pacifist koji se drži
jevanđelja odbiće da nosi oružje. U Nemaokoj se to prepo­
ručivalo kao etička dužnost da se okonča rat i da se na taj
način prekine sa svakim ratom. Političar će reći da bi jedi­
no pouzdano sredstvo kojim se rat može diskreditovati za
svako dogledno vreme bio mir na bazi status quo. Jer tada
187

bi se narodi zapitali: zašto je rat bio vođen? Time bi se rat
doveo ad absurdum. Ali to je sada nemogućno. Jer za po-
bednike, ili bar za jedan deo onih koji su pobedili, rat će se
politički isplatiti. A odgovornost za to snose oni koji su nam
onemogućili da se odupremo. I kad prođe period iscrpljeno­
sti, diskreditovan će biti mir a ne rat. To je posledica apso­
lutne etike.
Najzad, razmotrimo dužnost kazivanja istine. Za apso­
lutnu etiku, to je bezuslovna dužnost. Prema tome, zaklju­
čilo se da treba objaviti sva dokumenta, pogotovo ona koja
terete vlastitu zemlju, i da na osnovu tih jednostranih pu­
blikacija treba priznati krivicu za izbijanje rata, jednostrano,
bezuslovno, bez obzira na posledice. Političar će otkriti da
se time neće unaprediti istina, već da će je naprotiv zloupo­
treba i razobručene strasti zamračiti; da samo svestrano i
plansko ispitivanje sprovedeno preko onih koji nisu zasle-
pljeni stranačkim obzirima može dovesti do rezultata; i da
svaki drukčiji postupak može imati takve posledice za čitav
narod koje se decenijama ne mogu popraviti. Ali apsolutna
etika uopšte ne pita za posledice. To je najvažnija tačka.
Moramo sebi jasno predočiti da se svako delanje koje je
etički usmereno može rukovoditi jednom od dveju bitno raz­
ličitih i nepomirljivo suprotnih maksima — ono može biti
usmereno prema etici čiste volje ili prema etici odgovornosti.
Naravno, to ne znači da je etika čiste volje isto što i odsu­
stvo odgovornosti, a etika odgovornosti isto što i odsustvo
čiste volje. Nije reč ο tome. Ali postoji suprotnost duboka kao
ponor između delanja koje se rukvodi maksimom etike čiste
volje — koja u religioznom obliku glasi: »Hrišćanin čini ono
što je pravo, a uspeh ostavlja Bogu« — i delanja koje se ru­
kovodi maksimom etike odgovornosti — koja nalaže čoveku
da uzme u obzir posledice svog delanja koje se mogu pred-
videti.
Jednom ubeđenom sindikalnom funkcioneru koji veruje
u etiku čiste volje možete i te kako ubedljivb pokazati da će
njegovo delanje povećati izglede reakcije, pojačati tlačenje
njegove klase i omesti njen uspon — ali na njega to neće
ostaviti nikakav utisak. Kad neka radnja koja je preduzeta
iz čiste volje dovede do rđavih posledica, onda on smatra da
za to nije odgovoran onaj koji dela, već glupost drugih ljudi
ili volja božja koja ih je takvim načinila. Nasuprot tome, onaj
188
koji veruje u etiku odgovornosti računa baš s onim proseč-
nim nedostacima ljudi. Kao što je Fichte tačno rekao, on
nema nikakvog prava da pretpostavi njihovu dobrotu i savr­
šenost, i on oseća da ne može prevaliti na druge teret za po­
sledice svog delanja, ukoliko je mogao da ih predvidi. On
mora reći: ove posledice se uračunavaju mom delanju. Onaj
koji veruje u etiku čiste volje oseća se odgovornim samo za
to da se ne ugasi plamen čiste namere, na primer plamen pro­
testa protiv nepravde društvenog poretka. Cilj njegovih po­
stupaka, koji su sasvim iracionalni sa stanovišta mogućnog
uspeha, jeste samo u tome da se ponovo upali onaj plamen.
Njegovi postupci mogu i treba da imaju samo egzemplarnu
vrednost.
Ali ni time problem nije iscrpen. Nijedna etika na svetu
ne može zaobići činjenicu da je u mnogim slučajevima posti­
zanje dobrih ciljeva skopčano s upotrebom etički sumnji­
vih ili bar opasnih sredstava, kao i s mogućnošću ili verovat-
noćom rđavih propratnih posledica. I nijedna etika na svetu
ne može da kaže kad i u kom obimu etički dobar cilj oprav­
dava etički opasna sredstva i propratne posledice.
Nasilje je najvažnije sredstvo politike. I koliko je sa etič­
kog stanovišta velika napetost između sredstava i ciljeva mo­
žete videti iz ovog primera. Kao što svi znaju, revolucionarni
socijalisti (Zimmerwaldovog pravca) su još za vreme rata
proklamovali princip koji bi se ovako mogao sažeto formu-
lisati: »Ako treba da biramo između dveju mogućnosti: ili
još nekoliko godina rata, pa onda revolucija, ili sada mir, a
revolucija nikad, mi onda biramo: još nekoliko godina rata!«
Na dalje pitanje: »šta bi ta revolucija mogla da donese?«
svaki naučno obrazovan socijalist bi odgovorio: da nema ni
govora ο prelasku na privredu koja bi se mogla nazvati soci­
jalističkom u njegovom smislu, već da će ponovo biti uspo­
stavljena buržoaska privreda, s tom razlikom što će se moći
ukloniti feudalni elementi i dinastički ostaci. I da bi se do­
šlo do tog skromnog rezultata, oni su za »još nekoliko godina
rata«! Može se s pravom reći da bi čovek koji ima borbeno
socijalističkto ubeđenje mogao odbiti cilj koji zahteva takva
sredstva. A stvari su upravo takve kod boljševizma i sparta-
kizma i uopšte kod svih vrsta revolucionarnog socijalizma. I
sasvim je smešno kad ovi pokreti etički osuđuju predstav­
nike starog režima, naročito pobornike politike sa pozicija
189
 sile, zbog toga što upotrebljavaju ista sredstva — koliko god
bilo opravdano to što odbacuju njihove ciljeve.
Izgleda da etika čiste volje mora propasti baš ovde, na
pitanju opravdanja sredstava pomoću ciljeva. U stvari, teo­
rijski uzev, ona ima samo jednu mogućnost: da osudi i od­
baci svako delanje koje se služi etički opasnim sredstvima.
To je logično. Međutim, kad gledamo šta se stvarno zbiva,
primetićemo da se pobornik etike čiste volje iznenada pre­
obraća u hilijastičkog proroka. Tako, na primer, oni koji
upravo propovedaju »ljubav protiv nasilja« već u sledećem
trenutku pozivaju na nasilje — na poslednje nasilje koje će
onda uspostaviti stanje u kome više neće biti nikakvog nasi­
lja. Na sličan način, naši oficiri govore vojnicima pre svake
ofanzive: to je poslednja ofanziva, ona će dovesti do pobe-
de, a time i do mira. Pobornik etike čiste volje ne podnosi
etičku iracionalnost sveta. On je kosmičko-etički racionalist.
Oni među vama koji poznaju Dostojevskog setiće se scene
s Velikim inkvizitorom gde je ovaj problem izvrsno razmo­
tren. Nemogućno je podvesti pod istu kapu etiku čiste volje
' i etiku odgovornosti, i čim se načini ma kakav ustupak prin­
cipu da cilj opravdava sredstvo, onda se ne može etički pro­
pisati koji cilj treba da opravda koja sredstva.
Moj kolega F. W. Förster, koga lično veoma cenim zbog
toga što je nesumnjivo iskren i pošten, ali čija politička shva-
tanja bezuslovno odbacujem, veruje da se ova teškoća može
otkloniti jednom prostom tezom: iz dobra može proizaći
samo dobro, a iz zla samo zlo. Ali u tom slučaju čitav ovaj
splet pitanja ne bi postojao. Zapanjujuće je da je 2.500 godi­
na posle Upanišada mogla ugledati sveta takva teza. Ne samo
čitav tok svetske istorije, već svako savesno ispitivanje sva­
kodnevnog iskustva pokazuje upravo nešto suprotno. Razvi­
tak svih religija na zemlji osniva se na tome da je tačno su­
protno. Prastari problem teodiceje sastoji se u pitanju:
kako je jedna sila za koju se tvrdi da je u isti mah
i svemoćna i dobra mogla stvoriti takav iracionalan svet ne-
skrivljene patnje, nekažnjene nepravde i nepopravljive glu­
posti. Ili ta sila nije svemoćna ili nije dobra, ili životom upra­
vljaju sasvim drukčiji principi izravnavanja i odmazde, ta­
kvi koje možemo metafizički protumačiti ili takvi koji će za-
uvek ostati nedostupni našem tumačenju.
190
Ovaj problem, koji se osniva na iskustvu etičke iracional­
nosti sveta, bio je pokretačka snaga čitavog religioznog raz­
vitka. Indijsko učenje ο karmi, persijski dualizam, prvobitan
greh, predestinacija i Deus absconditus — sve je to poteklo
iz tog iskustva. Stari hrišćani su dobro znali da svetom vla­
daju demoni i da onaj koji se upušta u politiku, to jest upo­
trebljava moć i nasilje kao sredstva, zaključuje pakt s demon­
skim silama i da za njegovo delanje nije tačno da iz dobra
može proisteći samo dobro a iz zla samo zlo, već često upra­
vo obrnuto. Ko to ne vidi, taj je, doista, dete u političkom
pogledu.
Religiozna etika se na različite načine postavljala prema
činjenici da smo mi stavljeni u različite životne sfere koje
podležu različitim zakonima. Helenski politeizam je prinosio
žrtve i Afroditi i Heri, i Dionisiju i Apolonu, i znao je da su
ovi bogovi često u međusobnom sukobu. Hinduistički pore­
dak života propisivao je različite zakone (dharma) za razli­
čita zanimanja i na taj način ih zauvek kastinski odvojio jod­
ne od drugih i utvrdio im mesto u društvenoj hijerarhiji, čo-
vek koji je rođen u određenoj kasti nije mogao da izbegne
sudbini, izuzev prilikom ponovnog rođenja u budućem živo­
tu. Kastinski poredak je određivao i odstojanje pojedinih za­
nimanja prema najvišim religioznim dobrima spasenja. Na
taj način, bilo je mogućno izgraditi zakone za svaku pojedi­
nu kastu, od asketa i bramana do lupeža i prostitutki, u skla­
du s prirodom odnosnih zanimanja. Tu spadaju i rat i poli­
tika. Uključivanje rata u celokupnost životnih sfera sprove-
deno je u svetom spisu Bhagavadgita, u razgovoru između
Krišne i Ardune. »Čini ono što se mora činiti«, to jest ono
što je obavezno prema zakonu koji važi za kastu ratnika i
što je objektivno nužno s obzirom na ratni cilj. Prema hin­
duističkom verovanju, to ne škodi religioznom spasenju, već
ga potpomaže. Indijskom ratniku koji umire herojskom smr­
ću Indrino carstvo je oduvek bilo osigurano, baš kao i Wal­
halla teutonskom ratniku. A nirvanu bi onaj prvi isto tako
prezrivo odbio kao i ovaj poslednji hrišćanski raj s anđeo­
skim horovima. Ova specijalizacija je omogućila indijskoj
etici da na sasvim slobodan i gotovo radikalan način priđe
politici, vodeći računa ο unutrašnjoj prirodi ove kraljevske
veštine.
191
 Stvarno radikalan makijavelizam u popularnom smislu
reči je klasično zastupljen u indijskoj literaturi (u spisu
Kautaliva Arthasastra, davno pre Hrista, možda iz vremena
Ćandva-gupta). U poređenju s tim, Macchiavellijev Principe
je bezazlen. Kao što je poznato, u katoličkoj etici — kojoj je
profesor Förster blizak — postoji posebna etika za one koji
su obdareni harizmom svetog života (consilia evangelica). Tu
se pored kaluđera, koji ne sme da prolije krv ni da teži sti-
canju materijalnih dobara, nalaze pobožan vitez i građanin,
kojima je dozvoljeno bilo ono prvo bilo ovo drugo. U skladu
s osnovnim pretpostavkama hrišćanske vere, gradiranje etič­
kih zahteva i organsko povezivanje tih zahteva s učenjem α
spasenju moralo je biti manje dosledno nego u Indiji. Shva-
tanje ο prvobitnom grehu i pokvarenosti sveta omogućilo je
da se nasilje relativno lako uključi u etiku kao sredstvo disci­
pline protiv greha i jeretika koji ugrožavaju duše.
Međutim, zahtevi Besede na gori, koja je izrazit pri­
mer akosmičke etike čiste volje, kao i religiozno prirodno
pravo koje postavlja apsolutne zahteve, zadržali su svoju re­
volucionarnu snagu i izbijali u prvi plan s elementarnom že­
stinom gotovo u svim periodima društvenih potresa. Zahva­
ljujući njima, pojavile su se mnoge radikalno pacifističke
sekte, a jedna od njih je u Pensilvaniji pokušala da stvori
državu koja neće primenjivati nasilje prema drugim država­
ma. Ovaj eksperiment se tragično završio, jer kad je izbio
rat za nezavisnost kvekeri nisu mogli da se late oružja i
bore za svoje ideale, mada se rat vodio baš zbog tih ideala.
Nasuprot tome, protestantizam je obično opravdavao dr­
žavu kao božansku ustanovu, pa prema tome i nasilje kao
sredstvo. Pogotovo je opravdavao najvišu državnu vlast. Eti­
čku odgovornost za vođenje rata Luther je prevaljivao na
najvišu vlast i smatrao je da niko ne može biti kriv zbog
toga što se toj vlasti pokorava u stvarima koje nemaju veze
s verom. Sa svoje strane, kalvinizam je u načelu priznavao
nasilje kao sredstvo za odbranu vere i opravdavao je verski
rat, što je u islamu oduvek bilo sastavni deo života. Kao što
se vidi, problem političke etike nije nešto specifično za mo­
derno bezbožništvo koje potiče iz renesansnog kulta heroja.
Sve religije su se nosile s tim problemom i to s različitim
uspehom. Po svemu što je napred rečeno, drukčije i nije mo-
192
glo biti. Osobenost svih etičkih problema politike uslovljava
to što se u rukama ljudskih grupa nalazi specifično sredstvo
legitimnog nasilja.
Svaki ko paktira s ovim sredstvom radi postizanja bilo
kakvih ciljeva — a to čini svaki političar — izložen je speci­
fičnim posledicama. To naročito važi za borca za veru, bilo
da je ovaj religiozan čovek ili revolucionar. Uzmdmo spokoj­
no za primer naše doba. Ko hoće nasiljem da ostvari apso­
lutnu pravdu na zemlji, taj mora imati sledbenike, to jest
aparat sastavljen od ljudi. Ovom aparatu on mora staviti u
izgled izvesne nužne unutrašnje ili spoljašnje nagrade — ne­
besku ili zemaljsku nadnicu — inače neće funkcionisati. U
uslovima moderne klasne borbe, unutrašnje nagrade se sa­
stoje u zadovoljenju mržnje i želje za osvetom i u zadovo­
ljenju lažne etičke potrebe za tim da se ima pravo i da se
protivnici oklevetaju kao jeretici. U spoljašnje nagrade spa­
daju: pustolovina, pobeda, plen, moć i pljačka. Vođa i uspeh
njegove stvari u potpunosti zavise od toga kako ovaj aparat
funkcioniše. Prema tome, presudnu ulogu imaju pobude
aparata, a ne pobude kojima se vođa rukovodi. Jer on mora
trajno obezbediti svojim sledbenicima — crvenoj gardi, špi­
junima i agitatorima — pomenute nagrade. Šta on pod tim
uslovima stvarno može postići, nije u njegovoj moći, već to
određuju pobude njegovih sledbenika, koje su sa etičkog sta­
novišta obično niske. Ove je mogućno obuzdati samo ukoli­
ko manji deo sledbenika — jer nikad se nije dogodilo da to
bude većina — pošteno veruje u ličnost vođe i oduševljava se
njegovim poduhvatom. Ali ova vera, čak i kad je subjektivno
najpoštenija, u vrlo velikom broju slučajeva služi samo kao
etičko opravdanje želje za osvetom, moći, plenom i pljačkom.
U tome se ne smemo zavaravati lepim rečima. Jer materijali­
stičko shvatanje istorije nije kočija na koju se po volji mo­
žemo popeti i ona se ne može zaustaviti ni pred nosiocima
revolucije. Posle emocionalne revolucije dolazi tradicionali­
stička rutina svakodnevnog života. Mučenik za veru, a pre
svega sama vera nestaju ili, što se još češće događa, postaju
sastavni deo konvencionalne fraze skučenih i kratkovidih po­
litičkih tehničara. Ovaj razvitak je naročito brz kad je u pi­
tanju verska borba, jer ovu borbu vode i inspirišu prave
vođe, to jest proroci revolucije. Jer ovde je, kao i kod svakog
drugog aparata kojim vođa raspolaže, osiromašenje i obezli-
13 Sociologija Maksa Vebera
193
ćenje, to jest duhovno proletarizovanje u interesu discipline
jedan od uslova uspeha. Sledbenici jednog borca za veru koji
se domogao vlasti obično vrlo lako degenerišu u sasvim pro­
stački sloj pljačkaša.
Onaj ko hoće da se bavi politikom, a naročito onaj koji
politiku shvata kao poziv, mora sebi predočiti ove etičke pa­
radokse i mora znati da je odgovoran za ono što sam može
postati pod pritiskom tih paradoksa. Ja ponavljam: on se
upušta u odnos s dijaboličkim silama koje vrebaju u svakom
nasilju. Veliki virtuozi akosmičke ljubavi prema čoveku i do­
broti, bilo da potiču iz Nazaretha ili Assisija ili sa dvorova
indijskih kraljeva, nisu se služili političkim sredstvom nasi­
lja. Njihovo carstvo nije bilo »od ovoga sveta«, pa ipak oni
su delovali i deluju u ovom svetu. Njihove najadekvatnije re­
konstrukcije možete naći u ličnosti Platona Karatajeva i me­
đu svecima koje opisuje Dostojevski. Onaj ko traži spas duše,
i to kako svoje tako i drugih ljudi, taj nema šta da traži u
oblasti politike koja ima sasvim drukčije zadatke, takve koji
se mogu resiti samo nasiljem. Odnos između genija ili demo­
na politike i boga ljubavi, uključujući i hrišćanskog Boga u
njegovom crkvenom obličju, jeste odnos stalne unutrašnje
napetosti koji u svakom trenutku može dovesti do nepomir­
ljivog sukoba. Ljudi su za to znali čak i u vreme crkvene
vladavine. Stalno iznova stajale su papske zabrane nad Fi­
rencom, a to je za ljude i njihovo spasenje tada bila mnogo
moćnija sila nego (kako to Fichte kaže) »hladno odobrava­
nje« Kantovog etičkog stanovišta. Pa ipak, građani su se bo­
rili protiv crkvene države. Imajući u vidu takve situacije,
Macchiavelli je na jednom lepom mestu — ako se ne varam
u Istoriji Firence — prepustio jednom svom junaku da hvali
one građane koji su više cenili veličinu rodnog grada nego
spas svojih duša.
Ako kažete »budućnost socijalizma« ili »svetski mir«, ume-
sto »rodno mesto« ili »otadžbina« (što nekome danas može
biti sumnjiva vrednost), onda ćete se odmah suočiti s pro­
blemom u obliku kako se sada postavlja. Jer sve to, ukoliko
se tome teži pomoću političkog delanja — koje operiše nasil­
nim sredstvima i rukovodi se maksimom etike odgovornosti
— ugrožava spas duše. Ali ako se tome teži sa stanovišta eti­
ke čiste volje, u borbi protiv drugih vera, onda cilj može pre-
trpeti veliku štetu i biti diskreditovan za čitav niz generaci-
194
ja, zbog toga što nema odgovornosti za posledice. Jer u tom
slučaju onaj koji dela ne zna za dijaboličke sile koje su u
igri. One su neumoljive i utiču kako na njegovo delanje tako
i na njega samog. A on im je bespomoćno izručen na milost
i nemilost, ukoliko ih ne vidi. Izreka »Đavo je star; ostarite,
da biste ga razumeli«, nema na umu starost u smislu godina
i uzrasta. Nikad mi nije padalo na pamet da se u diskusiji
pozivam na datum u krštenici. Ali gola činjenica da neko ima
20 a da je meni preko 50 godina, ne može me podstaći da mi­
slim da bi samo to bilo neko dostignuće pred kojim umirem
od strahopoštovanja. Starost ne znači sve. Važno je imati
obučen i bezobziran pogled kojim se može upoznati stvarnost
života, i sposobnost da se ta stvarnost podnese i da se bude
intimno dorastao njoj.
Zacelo, politika se vodi glavom, ali sigurno ne samo gla­
vom. U tome pobornici etike čiste volje imaju pravo. Ali ni­
kome se ne može propisati da li treba da prihvati etiku čiste
volje ili etiku odgovornosti, i kad jednu a kad drugu. Može
se reći samo jedno. Kad se sad u ovo doba, za koje verujete
da nije doba sterilnog uzbuđenja — mada uzbuđenje nije
uvek prava strast — iznenadno i u velikom broju pojavljuju
političari koji se rukovode maksimom etike čiste volje i pro-
turaju parolu: »Svet je glup, a ne ja, i odgovornost za posle­
dice ne pada na mene, već na druge, u čijoj sam službi i čiju
ću glupost i prostotu iskoreniti«, ja vam otvoreno kažem da
bih najpre pitao za to kolika je unutrašnja ravnoteža koja
stoji iza ove etike čiste volje. I rekao bih da u devet od deset
slučajeva imam posla s razmetljivcima koji stvarno ne ose-
ćaju što na sebe uzimaju, već se opijaju romantičnim senza­
cijama. Sa ljudskog stanovišta, to me ne interesuje mnogo
i nimalo me ne potresa. Ali je neizmerno potresno kad jedan
zreo čovek — bez obzira da li mlad ili star po godinama —
koji stvarno i celom dušom oseća odgovornost za posledice
svog delanja, u jednom trenutku kaže: »Drukčije ne mogu,
evo me.« To je nešto istinski ljudsko i dirljivo. Jer svaki od
nas koji nije u duši mrtav može se bilo kad naći u takvom
položaju. Utoliko, etika čiste volje i etika odgovornosti nisu
apsolutne suprotnosti, već se međusobno dopunjavaju. I tek
obe stvari zajedno čine pravog čoveka, onoga za koga se mo­
žda može reći da je pozvan da se bavi politikom.
13» 195

Poštovane kolege i koleginice, ο ovom pitanju govorićemo
još jednom posle deset godina. Na nesreću, a zbog čitavog
niza razloga, bojim se da će tada period reakcije biti davno
iza nas. I sasvim je mogućno da će malo biti ispunjeno od
onoga što su mnogi od vas (otvoreno priznajem, i ja s vama)
želeli i čemu su se nadali. Možda ne baš ništa, ali bar po iz­
gledu malo. To me neće slomiti, ali, ipak, veliko je unutra­
šnje opterećenje znati za to. A tad bih želeo da vidim šta se
stvarno desilo s onima od vas koji se sad osećaju kao pravi
političari koji zastupaju etiku čiste volje i zanose se revolu­
cionarnim maštanjem. Bilo bi lepo kad bi se obistinilo ono
što stoji u Shakespeareovom 102. sonetu:
je nemogućno. Ali onaj ko to može, taj mora biti vođa, i ne
samo vođa, već i heroj u sasvim običnom smislu reči. A oni
koji nisu ni vođe ni heroji, moraju se već sada naoružati
onom srčanošću koja može da izdrži propast svih nada, ina­
če neće imati snage da sprovedu u delo ni ono što je danas
mogućno. Samo onaj koji sigurno zna da se neće razbiti zbog
toga što je sa njegovog stanovišta svet odveć glup i prost za
ono što on hoće da mu pruži, tako da svemu tome može da
kaže: »ipak«! — samo je taj pozvan da se bavi politikom.

Naša ljubav bila je nova, i bilo je proleće

Kad sam želeo da je pozdravim svojim stihovima;
Tako i slavuj počinje da peva kad se leto rascveta,
I prekida svoju svirku s nastupanjem zrelijih dana.

Ali stvari ne stoje tako. Pred nama nije rascvetano leto,

već pre polarna noć, puna ledenog mraka i oštrine, bez obzi­
ra koja će strana odneti pobedu. Jer onde gde nema ničeg,
svoje pravo je izgubio ne samo car već i proleter. Kad ova
noć uzmakne, ko će još biti živ od onih kojima je proleće
sada prividno tako raskošno cvetalo? I šta će tada biti od
svih vas koji ste sada ovde? Hoćete li postati ogorčeni ili ćete
tupo prihvatiti svet i zanimanje? Ili za vas postoji i treća,
i nipošto najneverovatnija mogućnost: mističko begstvo iz
sveta za one koji imaju dara za to ili često i rđavo nastoje da
se s mukom prilagode toj modi? U svakom slučaju, ja ću
izvesti zaključak: oni koji to učine nisu bili dorasli onome
što je trebalo činiti i nisu bili dorasli svetu onakvom kakav
stvarno postoji i njegovoj rutinskoj svakidašnjici. Stvarno i
objektivno, oni nisu bili pozvani da se bave politikom u naj­
dubljem smislu reči, uprkos tome što su u to verovali. Bolje
bi bilo da su negovali prosto i jednostavno bratstvo u ličnim
odnosima, a što se ostalog tiče trebalo je da marljivo oba­
vljaju svoj svakodnevni posao.
Politika znači uporno i lagano bušenje čvrstih dasaka, i
to sa strašću i odmerenošću. Sasvim je tačno, i to potvrđuje
čitavo istorijsko iskustvo, da čovek nikad ne bi dostigao ono
što je mogućno kad ne bi stalno iznova posezao za onim što
197
196

2 DELANJA
II. OSNOVNI SOCIOLOŠKI POJMOVI
Prethodna napomena. — Ovo uvodno određivanje pojmo­
va je preko potrebno, mada je neizbežno apstraktno i daje
utisak da je daleko od stvarnosti. Ali ono ne polaže pravo da
bude novo po svom metodu. Naprotiv, ono hoće samo da iz­
razi, i to na podesniji i tačniji, mada stoga možda donekle
pedantan način, ono što svaka empirijska sociologija ima na
umu kad raspravlja ο istim pitanjima. Ovo čak i onda kad
su upotrebljeni prividno neobični ili novi izrazi. U poređenju
s autorovim člankom u časopisu Logos (IV, 1913, str. 253 f.),
terminologija je uprošćena i znatno izmenjena, da bi se omo­
gućilo što lakše razumevanje. Doduše, potreba za bezuslov-
nim popularisanjem ne može se uvek izmiriti s potrebom za
najvećom mogućnom pojmovnom tačnošću, i u tim slučaje­
vima mora se žrtvovati ovoj poslednjoj.
Ο pojmu razumevanja vidi Opitu psihopatologiju od K. Ja-
spersa, kao i izvesne napomene H. Rickerta u drugom izdanju
knjige Granice prirodnonaučnog stvaranja pojmova i G. Sim-
mela u knjizi Problemi filozofije istorije. Ovde ponovo uka­
zujem, kao i u mnogim prethodnim radovima, na postupak
koji je primenio F. Gottl u svom spisu Vladavina reci, koji je
pisan donekle teškim stilom i koji nije sasvim do kraja pro­
mišljen. Što se tiče sadržaja, upućujem na lepo delo F. Tön-
niesa Zajednica i društvo, i na punu zabluda knjigu R. Stam-
mlera Privreda i pravo prema materijalističkom shvatanju is­
torije. Uz ovu poslednju vidi i moju kritiku u časopisu Arhiv
za društvene nauke (XXIV, 1907) koja sadrži mnoge osnovne
ideje daljeg izlaganja. Ja odstupam od Simmelovog metoda
(u njegovoj Sociologiji i Filozofiji novca) time što pravim oš-
2 uhvatljiva. Zamašan deo ljudskog ponašanja za koji se socio­
Max Weber, »Soziologische Grundbegriffe«, Wirtschaft und
Gesellschaft (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1921), Erster
Teil, Kap. I, S. 1—30. — Preveo Mihailo Đurić.
198
tru razliku između subjektivnog i objektivno važećeg znače­
nja. Ove dve različite stvari Simmel ne odvaja uvek jasno, a
često ih namerno udružuje.
I. POJAM SOCIOLOGIJE I ZNAČENJE DRUŠTVENOG
U smislu u kome je ova vrlo neodređena reč ovde upotre-
bljena, sociologija treba da znači jednu nauku koja hoće da
razume i protumači ljudsko delanje, i na taj način uzročno
objasni njegov tok i njegove posledice. Pri tom, pod delanjem
treba razumeti ljudsko ponašanje (svejedno da li spoljašnje
ili unutrašnje činjenje, propuštanje ili trpljenje), ali samo
onda i ukoliko onaj koji dela ili oni koji delaju vezuju za
njega neko subjektivno značenje. A društveno delanje treba
da bude takvo delanje koje na osnovu značenja koje mu po­
jedinac ili pojedinci pridaju uzima u obzir ponašanje drugih
i koje se u svom toku orijentiše prema njemu.
A. METODOLOŠKI OSNOVI SOCIOLOGIJE
1. Značenje može biti dvojako. S jedne strane, ono se mo­
že odnositi na stvarno postojeće značenje koje pojedinac pri­
daje svom delanju u datom istorijskom slučaju, ili na prose-
čno i približno značenje koje imaju na umu pojedinci u datom
mnoštvu slučajeva. S druge strane, ono se može odnositi na
pojmovno shvaćen čist tip značenja koji pripisujemo pojedin­
cu ili pojedincima u zamišljenom tipu društvenog delanja.
Ali ni u jednom slučaju ovde nije reč ο nekom objektivno
»tačnom« ili u metafizičkom smislu »pravom« značenju.. U
tome se sastoji razlika između empirijskih nauka ο delanju,
kakve su sociologija i istorija, i svih drugih dogmatičkih nau­
ka, kakve su pravo, logika, etika i estetika, koje nastoje da
utvrde »tačno« ili »važeće« značenje na predmetima koje pro­
učavaju.
2. Granica između smisaonog delanja i običnog instinktiv­
nog ponašanja kome se ne pridaje nikakvo značenje je teško
logija interesuje, naročito čisto tradicionalno delanje, nalazi
se između jednog i drugog. U slučaju mnogih psihofizičkih
199
procesa nema nikakvog smisaonog, to jest razumljivog dela-
nja, dok u drugim slučajevima to mogu otkriti samo struč­
njaci. Mistički doživljaji koje je nemogućno adekvatno saop-
štiti pomoću reči nerazumljivi su onome koji nije prijemčiv
za njih. Ali sposobnost da neko zamisli sebe kako dela na
sličan način kao neko drugi nije neophodna pretpostavka ra-
zumevanja: »nije potrebno da neko bude Cezar, da bi Cezara
razumeo«. Sposobnost za potpuno imaginarno doživljavanje
ili uživljavanje u stanja drugih može da poveća unutrašnju
očiglednost smisaonog tumačenja, ali nije njegov bitan uslov.
Često su razumljivi i nerazumljivi sastojci nekog procesa po-
mešani i spojeni ujedno.
3. Kao i nauka uopšte, tako i svako tumačenje teži za tim
da bude jasno i izvesno. Jasnost i izvesnost u razumevanju
može biti racionalna (i u tom slučaju logička ili matematič­
ka) ili intuitivna po karakteru (to jest, emocionalno-emfati-
čka ili umetničko-receptivna). U oblasti delanja, jasno i iz­
vesno u racionalnom smislu je pre svega ono što možemo bez
ostatka intelektualno shvatiti u širem kontekstu značenja.
Intuitivno jasno i izvesno je razumevanje jednog delanja kad
možemo da u mašti doživimo ovo delanje u njegovom emo­
cionalnom kontekstu. Najviši stepen racionalnog razumeva-
nja, to jest neposrednog i nedvosmislenog intelektualnog smi­
saonog poimanja postaji kod matematičkih i logičkih iskaza
koji su međusobno povezani. Mi razumemo sasvim jasno
šta znači ikad neko u mislima ili u cilju dokaza upotrebi stav
2 x 2 = 4, ili Pitagorinu teoremu, ili kad neko tačno izvede lo­
gički lanac zaključivanja u skladu s našim načinom mišlje­
nja. Na isti način mi razumemo šta jedno lice radi kad na
osnovu nama poznatih iskustvenih činjenica bira određena
sredstva za postizanje dzvesnih ciljeva. Svako tumačenje jed­
nog takvog delanja koje se u izboru sredstava racionalno ori-
jentiše prema nekom cilju poseduje najviši stepen jasnosti i
izvesnosti. U manjoj, ali za potrebe objašnjenja još uvek do­
voljnoj meri, mi smo u stanju da razumemo i zablude (uklju­
čujući i zbrke u pogledu izvesnih problema) za koje smo i
sami prijemčivi, ili čiji nastanak možemo da otkrijemo dntu-
itivno-introspektivnim putem.
Nasuprot tome, često nismo u stanju da potpuno razume­
mo mnoge krajnje ciljeve i vrednosti prema kojima se ljud­
sko delanje može orijentisati. I ukoliko oni radikalnije od-
200
stupaju od naših vlastitih krajnjih vrednosti, utoliko je teže
da ih razumemo doživljavanjem u mašti. U zavisnosti od
okolnosti slučaja, mi se moramo zadovoljiti čisto intelektu­
alnim tumačenjem, a kad nam i to ne pođe za rukom, mora­
mo ih prosto prihvatiti kao nešto što je dato. U ovom posled-
njem slučaju moramo pokušati da razumemo delanje koje se
rukovodi tim vrednostima na osnovu bilo čega što omoguću­
je njihovo intelektualno tumačenje ili približno doživljavanje
u mašti. U ovu grupu spadaju, na primer, mnogi religiozni i
karitativni podvizi za onoga koji je neosetljiv prema vred­
nostima koje stoje iza njih. Ili izvesni oblici racionalističkog
fanatizma (»ljudska prava«) za onoga koji oseća krajnju od­
vratnost prema takvim shvatanjima.
Izvesna duševna stanja, kao što su strah, srdžba, často-
ljublje, zavist, ljubomora, ljubav, oduševljenje, gordost, osve­
toljubivost, poštovanje, predanost i požude svake vrste, kao i
izvesne reakcije koje iz tih stanja nastaju, a ikoje su iracio­
nalne po karakteru sa stanovišta ciljno-racionalnog delanja,
možemo doživeti u mašti s većom jasnošću i izvesnošou uko­
liko smo više prijemčivi za njih. Ali u svakom slučaju, čak i
kad ova stanja apsolutno premašuju naše sposobnosti, mi
možemo emocionalno razumeti njihovo značenje i intelektu­
alno protumačiti njihov uticaj ina pravac delanja i izbor od­
govarajućih sredstava.
Za potrebe tipološke naučne analize najbolje je sve ira­
cionalne, afektivno uslovljene smisaone veze ponašanja shva­
titi i istražiti kao odstupanja od jednog pojmovno izgrađenog
čistog tipa ciljno-racionalnog delanja. Tako, na primer, pa­
nika na berzi može se najprikladnije objasniti ako se najpre
utvrdi kakav bi tok imalo delanje bez uticaja iraoionalnih
afekata, a zatim uvedu one iracionalne komponente kao smet­
nje. Isto tako, prilikom proučavanja jedne političke ili voj­
ničke akcije najbolje je najpre utvrditi kakav bi bio tok rad­
nje kad hi se poznavale sve okolnosti i sve namere učesnika,
i kad bi izbor sredstava bio strogo racionalno određen na
osnovu onoga čemu nas uči iskustvo. Tek zatim je mogućno
ispitati koliko iracionalni činioci utiču na odstupanje od ovog
tipa. Prema tome, zamišljanje jednog racionalnog delanja, ko­
je je baš zbog toga što je racionalno lako razumljivo, služi so­
ciologiji kao tip (idealan tip) pomoću koga se može razumeti
koliko na stvarno delanje utiču iracionalni činioci svake vrste
201
(afekti, zablude) i koliko ti činioci skreću njegov tok od čisto
racionalnog pravca.
U tom smislu, i samo sa razloga metodološke podesnosti,
može se reći da je metod sociologije racionalistički. Razume
se, ovaj postupak je samo metodološko sredstvo i, prema to­
me, ne treba misliti da podrazumeva neku racionalističku
predrasudu sociologije ili verovanje da u ljudskom životu
stvarno preovlađuju racionalni elementi. Jer time nije re­
čeno ništa ο tome koliko racionalno razmatranje ciljeva u
stvarnosti doista utiče na delanje. Ali treba priznati da opas­
nost od racionalističkih tumačenja postoji. Čitavo iskustvo
na žalost pokazuje da ova opasnost postoji.
4. U svim naukama ο delanju moraju se uzeti u obzir pro­
cesi i pojave koji nemaju nikakvo značenje, ali koji predstav­
ljaju povod, rezultat, podstrek ili smetnju ljudskom delanju.
Ono što je lišeno značenja nije isto što i beživotno ili neljud­
sko. Svaki veštački proizvod, na primer jedna mašina, može
se razumeti samo s obzirom na značenje koje stvaranje i
upotreba ovog proizvoda ima ili će imati za ljudsko delanje.
Nezavisno od značenja takav predmet ostaje potpuno nera­
zumljiv. Ono što je na njemu razumljivo ili shvatljivo jeste
njegov odnos prema ljudskom delanju, bilo kao sredstvo ili
kao cilj koji pojedincu ili pojedincima lebdi pred očima i
prema kome oni orijentišu svoje delanje. Samo pomoću ovih
kategorija mogućno je razumeti takve predmete. Oni procesi
ili predmeti, svejedno da li živi, neživi, vanljudski ili ljudski,
koji nemaju značenje i koji prema delanju ne stoje u odnosu
sredstvo ili cilj, već predstavljaju samo njegov povod, pod­
strek ili smetnju, ostaju nerazumljivi. Mogućno je da je kre­
tanje Dolartove struje početkom 12. veka imalo istorijsko
značenje kao povod za dalekosežna migraciona pomeranja
stanovništva. Isto tako, od prvorazrednog sociološkog znače­
nja je činjenica ljudske smrtnosti kao i uopšte organski ci­
klus života od bespomoćnosti deteta pa sve do bespomoćno­
sti starca, jer se ljudsko delanje na različite načine orijenti-
salo i orijentiše prema njima. U jednu drugu grupu činilaca
koji nemaju značenje spadaju izvesne psihičke i psiho-fizio-
loše pojave (umor, vežbanje, pamćenje, i tako dalje, ali i
neka tipična stanja euforije kod određenih oblika asketskog
mučenja, ili tipične promene u reakcijama pojedinaca prema
brzini, načinu, tačnosti, i tome slično). U krajnoj liniji, činje-
202
nično stanje je isto kao i kod drugih nerazumljivih pojava.
Ali ove činjenice mora uzeti u obzir kao nešto što je dato
kako onaj koji praktično dela tako i onaj koji hoće samo da
ih razume.
Sasvim je mogućno da buduće istraživanje otkrije nera­
zumljive pravilnosti iza izrazito smisaonog ponašanja, mada
je dosad malo postignuto u tom pravcu. Tako, na primer,
razlike u biološkom nasleđu (rase) sociologija bi trebalo da
uzme kao nešto što je dato, isto tako kao i fiziološke činje­
nice ο potrebi za hranom ili ο uticaju starenja na delanje.
Ovo bi trebalo učiniti onda i ukoliko ima nesumnjivih statis­
tičkih dokaza da ove pojave stvarno utiču na ponašanje za
koje se sociologija interesuje, naročito na društveno delanje
u njegovoj vezi sa značenjem. Priznanje da su ovi činioci važ­
ni u kauzalnom pogledu ne bi ni najmanje izmenilo specifi­
čan zadatak sociologije (niti nauke ο delanju uopšte) da tu­
mači delanje pomoću značenja koje mu pojedinac ili poje­
dinci pripisuju. Ona bi samo na izvesnim tačkama morala da
uvede nerazumljive činioce u širi kompleks pobuda koje nas­
toji da razume tumačeći njihovo značenje. Tako se, na pri­
mer, može pokazati da postoje izvesni tipični odnosi zavisno­
sti između učestalosti određenih pravaca ili stepena određe­
ne vrste racionalnosti i indeksa lobanje ili boje kože ili ne­
kih drugih nasleđenih fizioloških svojstava.
5. Razumevanje može biti dvojako. Najpre neposredno ra-
zumevanje značenja jedne radnje (uključujući i verbalnu
izjavu). Tako, na primer, mi neposredno razumemo smisao
stava 2 x 2 = 4 kad ga čujemo ili pročitamo. To je neposred­
no racionalno razumevanje misli. Isto tako, mi razumemo iz-
liv srdžbe koja se ispoljava u izrazu lica, uzvicima i iracional­
nim pokretima. To je neposredno iracionalno razumevanje
duševnih stanja. Na sličan način mi razumemo ponašanje dr-
voseče ili nekog drugog koji hvata bravu da bi zatvorio vrata
ili podiže pušku na neku životinju. To je neposredno racio­
nalno razumevanje radnji.
Ali razumevanje može biti i razumevanje putem objašnje­
nja. Mi razumemo na osnovu pobuda koje neko ima kakvo on
značenje pridaje stavu 2 x 2 = 4 kad ga izgovori ili napiše u
određenom trenutku i pod određenim okolnostima. U ovom
slučaju razumevanje je postignuto kad znamo da se neko
bavi trgovačkom računicom, naučnim dokazivanjem, tehnič-
203
kim izračunavanjem ili nekim drugim poslom u koji ovaj
ovaj tok (berza), pa i tada samo približno onome koji je
stav spada kao njegov sastavni deo. To je racionalno irazu-
utvrđen u idealnom tipu. (O naučnoj upotrebi idealnih tipo­
mevanje pobuda koje se sastoji u uključivanju jednog stava
va vidi Arhiv za društvene nauke, XIX, str. 64., i niže No. 8.)
u širi kontekst značenja. Isto tako, mi razumemo seču drva
Svako tumačenje teži da postigne jasnost i izvesnost. Ali
ili podizanje oružja ne samo neposredno, već i na osnovu po­
ma koliko bilo jasno i izvesno, smisaono tumačenje ne može
buda, kad znamo da drvoseča radi da bi zaradio, ili da bi
polagati pravo da već zbog toga bude adekvatno uzročno ob­
podmirio vlastite potrebe, ili da bi se (racionalno) oporavio,
jašnjenje. Uzeto za sebe, ono uvek ostaje samo jedna moguć­
ili zato što iracionalno reaguje na neko uzbuđenje. Na sličan
na naučna hipoteza. 1) Svesne pobude i razna »potiskivanja«
način razumemo i pobude koje ima onaj koji puca kad zna­
često mogu da prikriju i samom pojedincu stvarno značenje
mo da on radi po naređenju radi izvršenja presude ili zato
njegovog delanja, tako da i subjektivno pošteno samoispiti-
što se bori protiv neprijatelja (racionalan slučaj), ili zbog
vanje ima samo relativnu vrednost. U tom slučaju zadatak je
osvete (afektivno), što predstavlja iracionalan slučaj. Najzad,
sociologije da utvrdi i protumači ovo značenje, bez obzira što
mi razumemo pomoću pobuda izliv srdžbe, kad znamo da u
ono nije, ili bar nije potpuno dospelo u svest onoga koji dela.
osnovi leži ljubomora, bolesna sujeta ili povređeno osećanje
To je graničan slučaj smisaonog tumačenja. 2) Spoljašnji
časti. Svi ovi slučajevi uslovljeni su afektima, to jest iracio­
procesi delanja koji nam izgledaju isti ili slični mogu imati
nalnim pobudama. Ali sve navedene radnje uključene su u
sasvim različito značenje za nosioca ili nosioce radnje. I ma­
šire smisaone veze čije razumevanje predstavlja objašnjenje
da su takve situacije iste po vrsti, mi moramo razumeti da je
stvarnog toka tih radnji. Prema tome, za jednu nauku koja
delanje po smislu vrlo različito, možda čak suprotno. (Pri-
se bavi proučavanjem smisla ljudskog delanja, objašnjenje
mere navodi Simmel, Problemi filozofije istorije.) 3) U da-
znači poimanje smisaone veze u koju spada jedno razumljivo
tim situacijama ljudi su često izloženi suprotnim, protivreč-
delanje na osnovu značenja koje mu pripada. (O kauzalnoj
nim nadražajima, ali mi ih sve možemo razumeti. Doduše, iz
važnosti ovog objašnjenja vidi niže No. 6.) U svim ovim slu­
iskustva znamo da je u velikom broju slučajeva nemogućno
čajevima, čak i kod afektivnih procesa, značenje koje jedno
oceniti relativnu jačinu suprotnih, mada podjednako razum­
zbivanje ima, uključujući i širi kontekst značenja, nazvaće-
ljivih pobuda, i da naše tumačenje nikad ne može biti pouz­
mo »intencionalnim« značenjem. Time odstupamo od uobiča­
dano. Samo stvarni ishod borbe različitih motiva daje pouz­
jene upotrebe, po kojoj ο nameri može biti reci samo u slu­
dan osnov za zaključak.
čaju racionalnog i ciljno naumljenog delanja.
Prema tome, proveravanje predloženog tumačenja njego­
6. U svim ovim slučajevima, razumevanje znači poimanje
vim poređenjem sa stvarnim tokom događaja je neophodno,
na osnovu tumačenja, i to: 1) stvarno nameravanog značenja
kao i kod svih drugih naučnih hipoteza. Nažalost, ovaj način
u pojedinačnom slučaju (prilikom istorijskog proučavanja),
proveravanja može dovesti do relativno tačnih rezultata sa­
ili 2) prosečnog ili približno nameravanog značenja (prilikom
mo u nekim specifičnim slučajevima podesnim za psihološko
sociološkog posmatranja masovnih pojava), ili 3) idealnotip-
eksperimentisanje. S različitim uspehom, isti postupak je
skog značenja koje nauka stvara za čist tip (idealan tip) jed­
mogućno primeniti i na ograničen broj masovnih pojava koje
ne učestale pojave. Najbolji primer za ovakve idealnotipske
proučavamo statističkim putem. Za sve ostale slučajeve preo-
tvorevine jesu pojmovi i »zakoni« čiste ekonomske teorije.
staje nam samo mogućnost poređenja najvećeg mogućnog bro­
U njima se utvrđuje kakav bi tok uzelo jedno određeno ljud­
ja istorijskih događaja ili događaja iz svakodnevnog života
sko delanje kad bi bilo strogo ciljno-racionalno orijentisano,
koji su isti po vrsti, ali koji se razlikuju u jednoj važnoj tač-
neometeno uticajem zablude i afektivnih činilaca, d kad bi
ki, u pogledu odnosa prema pobudi ili podstreku čiju prakti­
bilo potpuno i nedvosmisleno orijentisano prema jednom
čnu važnost ispitujemo. To je osnovni zadatak uporedne so­
cilju, to jest prema postizanju najveće mogućne ekonomske
ciologije. Na žalost, često je mogućno upotrebiti samo nepo­
koristi. Stvarno delanje samo u «retkim slučajevima uzima
uzdano sredstvo imaginarnog eksperimenta koji se sastoji u

204 205
odstranjivanju u mašti izvesnih sastavnih delova lanca pobu­
da i razvijanju verovatnog toka događaja koji bi tada usle-
dio, kako bi se na taj način došlo do uzročnog objašnjenja.
Na primer, takozvani Greshamov zakon predstavlja racio­
nalno jasno i izvesno tumačenje ljudskog delanja pod datim
uslovima i pod idealnotipskom pretpostavkom čisto ciljno-ra-
cionalnog delanja. Koliko se u životu stvarno dela u skladu
s ovim zakonom može pokazati samo statistički materijal o
iščezavanju manje vrednih novčanih jedinica iz saobraćaja.
U ovom slučaju iskustvo pokazuje visok stepen tačnosti. U
stvari, put saznanja je bio ovaj: najpre su bile poznate činje­
nice iskustva, a zatim je dato tumačenje. Bez ovakvog uspe-
log tumačenja, naša potreba za uzročnim objašnjenjem bi
ostala nezadovoljena. S druge strane, bez dokaza da se mi­
saonim putem utvrđeni tok zbivanja u izvesnom obimu stvar­
no javlja, jedan »zakon«, ma koliko jasan i izvestan, bio bi
neupotrebljiv za saznanje stvarnog delanja. U ovom slučaju
je podudarnost između smisaone adekvatnosti i iskustvenog
proveravanja nesumnjiva, i pošto je broj slučajeva dovoljno
veliki, može se smatrati da je proveravanje s uspehom zavr­
šeno. Uzmimo za drugi primer ingenioznu hipotezu Ed. Me-
yera o kauzalnoj važnosti borbi na Maratonu, kod Salamine
i Plateje za specifičnost razvoja helenske, a time i zapadno­
evropske kulture. Ova hipoteza je izvedena iz smisaonog tu­
mačenja izvesnih simptomatičnih procesa, kao što su stavovi
helenskih proroštava i proroka prema Persijancima. Ova hi­
poteza se može proveriti samo pomoću primera koji poka­
zuju držanje Persijanaca kao pobednika u Jerusalimu, Egip­
tu i Maloj Aziji, ali ovo proveravanje u mnogo čemu nužno
ne zadovoljava. Stoga se ovde moramo osloniti na mišljenje
da je hipoteza u racionalnom pogledu prihvatljiva. Međutim,
u mnogim slučajevima istorijskih objašnjenja koja izgledaju
vrlo prihvatljiva nemogućno je primeniti onaj postupak pro­
veravanja koji je u gornjem primeru bio izvodljiv. Kad stvari
tako stoje, onda objašnjenje nužno i zauvek ostaje hipotetič-
ko po karakteru.
7. Pod pobudom podrazumevamo značenje koje onome
koji dela ili posmatraču izgleda kao smisaono adekvatan os-
nov njegovog ponašanja. Izraz »smisaono adekvatno« označa­
va ponašanje koje se povezano odvija, ali samo ukoliko u
skladu s našim uobičajenim načinom mišljenja i osećanja
206
možemo utvrditi da njegovi sastavni delovi stoje u tipič­
noj (ili, kako se kaže, tačnoj) smisaonoj vezi. Nasuprot tome,
izraz »uzročno adekvatno« označava niz procesa koji idu je­
dan za drugim, ali samo ukoliko u skladu s utvrđenim isku­
stvenim pravilima postoji verovatnoća da se ovaj niz uvek
odvija na isti način. Primer za smisaono adekvatno ponaša­
nje je tačno rešenje jednog aritmetičkog problema u skladu
s postojećim normama .računanja i mišljenja. Primer za uz­
ročno adekvatno ponašanje je statistička verovatnoća da će
na osnovu utvrđenih iskustvenih pravila, a u vezi s usvojenim
normama, pomenuti problem biti rešen na tačan ili pogrešan
način (uzimajući u obzir i tipičnu grešku u brojanju i tipič­
nu zbrku u pogledu problema). Prema tome, uzročno objaš­
njenje znači utvrđivanje jednog pravila verovatnoće koje je
u idealnom slučaju određeno u numeričkom obliku, a po ko­
me posle jednog određenog vidljivog događaja (unutrašnjeg
ili spoljašnjeg) sleduje ili zajedno s njim nastupa jedan dru­
gi određen događaj.
Tačno uzročno tumačenje jednog konkretnog delanja znači
saznanje spoljačnjeg toka i pobuda, i razumevanje njihove
smisaone veze. Tačno uzročno tumačenje jednog tipičnog de­
lanja znači utvrđivanje da je proces za koji se tvrdi da je
tipičan u bilo kom stepenu smisaono adekvatan i u isti mah
u bilo kom stepenu kauzalno adekvatan. Ako nedostaje ade­
kvatnosti u pogledu smisla, onda je u pitanju nerazumljiva
ili samo nepotpuno razumljiva verovatnoća, makar pravil­
nost spoljašnjeg ili psihičkog procesa bila najveća, a stepen
njene verovatnoće izražen pomoću brojeva. S druge strane,
sa sociološkog stanovišta čak i najjasnija adekvatnost u po­
gledu smisla predstavlja tačno uzročno objašnjenje samo
ukoliko ima dokaza o postojanju verovatnoće da delanje
stvarno ima onaj tok koji je smisaono adekvatan. Pri tom je
važno utvrditi relativnu učestalost ili približavanje u proseku
ili u čistom tipu. Samo takve statističke pravilnosti koje od­
govaraju razumljivom značenju jednog društvenog delanja
predstavljaju razumljive tipove delanja u smislu koji je ovde
upotrebljen, dakle »sociološka pravila«. Samo takve racional­
ne tvorevine jednog smisaono razumljivog delanja jesu socio­
loški tipovi stvarnog zbivanja koji se u stvarnosti mogu naći
bar u nekom približnom obliku. Ali na žalost nije uvek tako
da naporedo s otkrivanjem adekvatnosti u pogledu smisla ra-
207
ste i stvarna verovatnoća učestalosti odgovarajućeg zbivanja.
U svakom konkretnom slučaju samo spoljašnje iskustvo mo­
že da pokaže da li je tako ili drukčije.
Postoji statistika događaja koji nemaju nikakvo značenje,
isto tako kao što postoji statistika događaja sa značenjem.
U onu prvu grupu spadaju statistički podaci koji govore o
stopama smrtnosti, visini zamorenosti, stepenu proizvodnosti
određenih mašina, količini vodenog taloga, i tome slično. So­
ciološka statistika odnosi se samo na ovu drugu grupu poja­
va (statistika zločina, statistika profesionalnih distribucija,
statistika cena, statistika obrađivanja zemljišta). Naravno,
ima dosta slučajeva kad su obe komponente zastupljene, na
primer statistika žetve.
8. Po sebi se razume da nisu ništa manje važni procesi i
pravilnosti koji se, budući da su nerazumljivi, ne mogu naz­
vati sociološkim pojavama ili pravilima u smislu u kome se
ova reč ovde upotrebljava. To važi i za sociologiju kojom se
ovde bavimo, a koja se ograničava na proučavanje pojava
koje je mogućno razumeti, mada ovo shvatanje sociologije
nikome ne treba nametati. Ali ma koliko bile važne, pomenu-
te pojave sa metodološkog stanovišta moramo razlikovati od
razumljivog delanja: one predstavljaju uslove, povode, smet­
nje ili podstreke delanju.
9. Delanje u smislu smisaone orijentacije ponašanja koja
se može razumeti postoji samo kao ponašanje jednog ili ve­
ćeg broja pojedinaca.
Za druge ciljeve saznanja može biti korisno ili neophodno
da se pojedinac na primer shvati kao zbir ćelija ili kao splet
biohemijskih reakcija, a njegov duševni život kao nešto što
je sastavljeno od različitih elemenata, bez obzira kako su ovi
elementi bliže određeni. Nema nikakve sumnje da se na taj
način mogu dobiti djragocena saznanja o uzročnim odnosima.
Ali mi nismo u stanju da razumemo ponašanje tih elemenata
koje je izraženo u obliku pravila. To je tačno čak i kad su
u pitanju psihološki elementi, jer što tačnije shvatimo ove
elemente sa stanovišta prirodnih nauka, to ih manje možemo
pojmiti u njihovom značenju. Međutim, za sociologiju u ovde
upotrebljenom smislu reči (a isto tako i za istoriju), pred­
met saznanja je upravo smisaona veza delanja. Ponašanje fi­
zioloških jedinica, recimo ćelija, ili nekih drugih psiholoških
elemenata, možemo da posmatramo (bar u principu), a
208
možemo i pokušati da utvrdimo izvesna pravila (»zakone«)
na osnovu prethodnih posmatranja. Isto tako, pojedinačne
pojave možemo da objasnimo pomoću ovih pravila, to jest
da ih podvedemo pod njih. Ali smisaono tumačenje delanja
uzima u obzir ove činjenice i pravila na isti način kao i sve
ostale okolnosti, na primer fizičke, astronomske, geološke,
meteorološke, geografske, botaničke, zoološke, fiziološke i
anatomske činjenice, psihopatološka stanja koja su lišena
značenja, ili prirodne uslove tehničkih procesa.
Za neke druge ciljeve saznanja (na primer pravničko sa­
znanje) ili za praktične potrebe, može biti podesno i čak
neizbežno da se izvesne društvene tvorevine, kao što su drža­
va, udruženje, akcionarsku društvo ili zadužbina, shvate kao
pojedinci, to jest kao nosioci prava i obaveza ili kao izvršite­
lji pravno relevantnih radnji. Ali za smisaono tumačenje
delanja kome sociologija teži, ove tvorevine treba shvatiti sa­
mo kao proizvod i način organizacije specifičnih radnji poje­
dinaca, jer samo ovi mogu biti nosioci smisaono orijentisa-
nog delanja. Pa ipak, i vodeći računa o svojim ciljevima, so-,
ciologija ne može ignorisati one kolektivne pojmove koji su
proizvod drukčijeg načina posmatranja. Jer prema onim ko­
lektivnim pojmovima tumačenje delanja stoji u dvostrukom
odnosu. Pre svega, sociologija je često prinuđena da upotrebi
slične kolektivne pojmove (a često i da preuzme iste izraze),
kako bi stvorila razumljivu terminologiju. Tako, na primer,
u pravničkom jeziku i u svakodnevnom razgovoru izraz »dr­
žava« označava u isti mah i pravni pojam države i onu poja­
vu društvenog delanja za koju pravne norme hoće da važe.
š t o se tiče sociologije, pojava koju označava izraz »država«
ne sastoji se samo od pravno relevantnih elemenata. I narav­
no, za sociologiju nema nikakve kolektivne ličnosti koja dela.
Kad sociologija govori o državi, naciji, akcionarskom dru­
štvu, porodici, vojnom korpusu ili sličnim tvorevimana, ona
misli samo na određeni tok stvarnog ili mogućnog društvenog
delanja pojedinaca. Na taj način ona daje pravnom pojmu
sasvim drukčije značenje, mada ga preuzima zbog njegove
tačnosti i rasprostranjenosti njegove upotrebe.
S druge strane, smisaono tumačenje delanja mora da uz­
me u obzir jednu izvanredno važnu činjenicu: da pojmovi o
kolektivnim tvorevinama kojima se služe zdrav razum i prav­
na ili neka druga nauka postoje kao predstave u glavama lju-
14 Sociologija Maksa Vebera 209
 di, delom ο nečem što jeste, delom ο nečem što treba da
bude, i to ne samo u glavama sudija i činovnika, već i publi­
ke. I pošto se pojedinci orijentišu u svom ponašanju prema
ovim predstavama, treba reći da one snažno, a često i prete­
žno utiču na pravac i tok delanja ljudi. Ovo pre svega kao
predstave ο nečem što treba, ali isto tako i kao predstave ο
nečem što ne treba da bude. Jedan od vrlo važnih vidova
postojanja moderne države, koja je samo splet međusobno
povezanih specifičnih radnji pojedinaca, sastoji se u tome što
određeni ljudi orijentišu svoje delanje prema predstavi da
ona postoji ili treba da postoji ili, drugim rečima, da pravni
poredak koji ona nameće važi. Ali ο tome će biti reči kasnije.
U okviru sociološke terminologije bilo bi mogućno, mada
možda suviše pedantno i zametno, odstraniti ove pojmove i
zameniti ih novostvorenim izrazima. Ali pošto u svakodnev­
noj upotrebi označavaju i stvarne procese, a ne samo ono što
u pravnom pogledu treba da važi, izgleda da je bolje zadr­
žati ih.
Metod takozvane organske škole u sociologiji (čiji je kla­
sičan primer Schäfleova umna kniga Građa i život društvenih
tela) sastoji se u pokušaju da se društveno delanje objasni
polazeći od celine (na primer od ekonomije), u okviru koje
se zatim pojedinac i njegovo ponašanje tumači na sličan na­
čin kao što fiziologija tumači ulogu jednog organa u organi­
zmu, to jest sa stanovišta održavanja ovog poslednjeg. (Upo-
redi čuvenu izjavu jednog fiziologa: »Odeljak 10: slezina. Ο
slezini ne znamo ništa, gospodo. Toliko ο slezini«. U stvari,
ovaj fiziolog je znao dosta ο slezini, njen položaj, veličinu,
oblik, i tako dalje. Ali on nije mogao da kaže ništa ο njenoj
funkciji, i ovu nemogućnost on je nazvao neznanjem.) Ovde
se ne možemo upuštati u razmatranje koliko u drugim nau-
kama ovaj oblik funkcionalne analize ο odnosu između delova
i celine mora ostati konačan. Ali poznato je da se biohemij-
sko i biomehaničko posmatranje u načelu ne može zadovoljiti
njime, š t o se tiče sociologije koja hoće da razume značenje
društvenog delanja treba reći dve stvari. Prvo, da funkcional­
no stanovište može da posluži kao shema za očigledno pred­
stavljanje i kao provizoran orijentacioni okvir istraživanja.
U tom pogledu, ono je isto toliko korisno koliko i neophodno.
Ali ako se njegova heuristička vrednost preceni, a njegovi
pojmovi hipostaziraju na nedozvoljen način, ono može biti
210
krajnje štetno. Drugo, pod izvesnim okolnostima je samo ovo
stanovište u stanju da nam skrene pažnju na ono društveno
delanje koje je važno razumeti i protumačiti da bi se objas­
nila neka veza između pojava. Ali tek na ovom mestu počinje
posao sociologije u smislu koji je ovde upotrebljen. Kad su
u pitanju društvene tvorevine (za razliku od bioloških orga­
nizama) mi smo u stanju da idemo dalje od prostog utvrđi­
vanja funkcionalnih odnosa i pravilnosti. Dok prirodne nau­
ke mogu samo da utvrde uzročne veze između pojava i zbiva­
nja i da pomoću njih objasne pojedinačne događaje, sociolo­
gija može da učini nešto što ovim naukama zauvek mora os­
tati nedostupno: ona može da razume ponašanje pojedinaca
koji učestvuju u nekom odnosu. Međutim, ponašanje ćelija
se ne može razumeti; u najboljem slučaju, mogu se samo
shvatiti funkcionalne veze i utvrditi pravila po kojima se ono
odvija. Ovo »više« što nasuprot objašnjenju pomoću posma-
tranja pruža objašnjenje pomoću tumačenja iskupljuje se,
doduše, time što je saznanje dobiveno na osnovu tumačenja
bitno hipotetičko i fragmentarno po karakteru. Ali to je
upravo ono što je specifično za sociološko saznanje.
Ovde ne možemo raspravljati ο tome koliko nam je pona­
šanje životinja razumljivo u pogledu njegovog smisla, i obrat­
no. U oba slučaja razumevanje je krajnje nesigurno i proble­
matično po obimu. Ali ukoliko bi takvo razumevanje posto­
jalo, ne vidi se zašto bi bilo teorijski nemogućno stvoriti jed­
nu sociologiju ο odnosima između ljudi i životinja (kako do­
maćih tako i divljih). Uostalom, mnoge životinje >razumeju«
zapovest, srdžbu, ljubav i neprijateljske pobude i reaguju na
njih očigledno ne samo čisto mehanički ili instinktivno, već
i na neki način svesno i orijentišući se prema iskustvu. Po
sebi, naša sposobnost da se uživimo u ponašanje primitivnih
ljudi nije ništa veća od naše sposobnosti da razumemo pona­
šanje životinja. Ali mi nemamo nikakvih pouzdanih sredstava
pomoću kojih bi bilo mogućno utvrditi duševno stanje živo­
tinja, ili imamo samo takva sredstva koja ne zadovoljavaju
mnogo. Opšte je poznato da su problemi psihologije životinja
podjednako zanimljivi i trnoviti. Postoji obilje različitih obli­
ka društvene organizacije među životinjama: monogamne i
poligamne »porodice«, čopori, krda, najzad i »države« s razvi­
jenom podeiom rada. Ali stepen funkcionalne diferencijacije
ovih životinjskih društava ne ide naporedo sa stepenom or-
14* 211

ganske ili morfološke diferencijacije odnosnih životinjskih
vrsta. Tako, na primer, funkcionalna diferencijacija kod ter­
mita je mnogo razvijenija nego kod običnih mrava i pčela, a u
vezi s tim i njihovi proizvodi. Po sebi se ;razume da je u ovoj
oblasti funkcionalni način prilaženja zasad najbolji i da se
istraživač mora zadovoljiti njime. Jer pomoću njega on mo­
že da prouči kako pojedine vrste iznalaze sredstva za svoje
održavanje, to jest za ishranu, odbranu, reprodukciju ili novo
stvaranje životinjskih društava, i koji su tipovi jedinki nosio­
ci najvažnijih funkcija, funkcije »kralja«, »kraljice«, »radni­
ka«, »vojnika«, »trutova«, »matice«, »namesnika«, i tako dalje.
Sve što ide dalje od toga oduvek se smatralo da predstavlja
čisto domišljanje ο meri uticaja nasleđa i okoline na razvija­
nje ovih »društvenih« predispozicija. To naročito važi za pre­
pirke između Weismanna i GÖttea. Weismannovo shvatanje ο
svemoći prirodne selekcije zasnivalo se u velikoj meri na ne-
iskustvenin dedukcijama. Ali svi ozbiljni istraživači se slažu
u tome da je ograničenost funkcionalne analize neizbežna na
sadašnjem stupnju našeg znanja, mada veruju da je to samo
privremeno stanje. (Vidi pregled stanja istraživanja ο termi­
tima u Escherichovoj knijizi.)
Relativno je lako shvatiti funkcionalnu važnost onih di­
ferenciranih tipova za održavanje životinjskih društava. Isto,
tako, lako je objasniti poreklo ovog diferenciranja, bilo po­
moću hipoteze ο nasleđivanju stečenih svojstava (koja ima
više varijanti) ili bez nje. Ali to nije dovoljno. Potrebno je
znati: 1) koji činioci odlučno utiču na prvobitno diferencira­
nje iz još neutralnog, neizdiferenciranog tipa vrste, i 2) šta
podstiče diferenciranu jedinku da se u prošeku ponaša na
način koji stvarno služi održavanju diferencirane grupe. Na­
predak u pravcu rešavanja ovih pitanja omogućen je eksperi­
mentalnim istraživanjima ο ulozi hemijskih nadražaja ili fi­
zioloških procesa (na primer, procesa ishrane ili parazitne
kastracije) na pojedinačne organizme. Da li postoji ma kakva
nada da se eksperimentalnim putem učini verovatnim posto­
janje »psihološke« ili »smisaone« orijentacije, teško da bi da­
nas i stručnjak mogao da kaže. Stvaranje slike ο unutrašnjem
stanju ovih društvenih životinja na osnovu smisaonog razu-
mevanja koju bi bilo mogućno proveriti izgleda da je danas
nedostižno. To se čak ne može postaviti ni kao idealan cilj.
U svakom slučaju, razumevanje ljudskog društvenog delanja
212
nema šta da očekuje sa ove strane, već se naprotiv u oblasti
životinjske psihologije mora raditi s ljudskim analogijama,
kao što se i radi. Treba možda očekivati da će nas ove ana­
logije jednom uputiti da postavimo pitanje: kakva je bila re­
lativna uloga mehaničkih i instinktivnih činilaca u ranim sta­
dijima ljudske društvene diferencijacije u poređenju s čini­
ocima koje je mogućno smisaono protumačiti, i naročito u
poređenju s onim što je svesno racionalno stvoreno. Socio­
logija koja pokušava da razume društveno delanje mora biti
načisto s tim da je u najranijim stadijima ljudskog razvoja
ona prva komponenta bila apsolutno dominantna, a mora
imati na umu da je uticaj ove komponente i u kasnijim sta­
dijima postojan i izvanredno veliki. Ovo naročito važi za tra­
dicionalno delanje (vidi sledeći odeljak) i za mnoge vidove
harizme. Ovaj tip legitimne vlasti (vidi treću glavu), koji nosi
u sebi klice mnogih društvenih »zaraza«, i time predstavlja
nosioca mnogih težnji društvenog razvoja, stoji u bliskoj vezi
s pojavama koje su shvatljive samo na biološki način ili koje
neprimetno prelaze u kategoriju čisto bioloških pojava. Ali
sve to ne oslobađa sociologiju koja se bavi razumevanjem
društvenog delanja od obaveze da, svesna uskih granica koje
su joj postavljene, učini ono što samo ona može učiniti.
Različiti radovi Othmara Spanna puni su dobrih misli,
mada u njima ima i izvesnih netačnosti, a i izvesnih dokazi­
vanja zasnovanih na čisto vrednosnim sudovima koji ne spa­
daju u nauku. Ali ovaj pisac je nesumnjivo u pravu kad na­
glašava važnost funkcionalnog stanovišta kao prethodnog ori-
jentacionog okvira za sociološko proučavanje (koje on naziva
»univerzalističkim metodom«). Uostalom, važnost ovog sta­
novišta niko i ne osporava. Jer mi besumnje moramo najpre
znati koje je delanje u fukcionalnom pogledu neophodno za
održavanje celine, naročito za održavanje kulturne osobenosti
i odgovarajućeg tipa društvenog delanja, da bismo zatim mo­
gli postaviti pitanje: kako ovo delanje nastaje i koje ga po­
bude određuju? Mora se najpre znati šta jedan kralj, činov­
nik, kapitalist, podvodač ili mag čini, to jest koje tipično de­
lanje je vredno proučiti s obzirom na ono što to delanje svr­
stava u jednu kategoriju, pre nego što se takvo proučavanje
može preduzeti. (To je ono što H. Rickert ima na umu kad
govori ο dovođenju u vezu s vrednostima.) Samo ovakvo pro­
učavanje može i treba da pruži sociološko razumevanje de-
213
lanja tipično diferenciranih ljudskih (i samo ljudskih) je­
dinki. U svakom slučaju, treba izbeći strahovitu zabludu da
ovaj »individualistički« metod podrazumeva bilo kakav indi-
vidualistički stav u sferi vrednosti. Isto tako, treba izbeći
pogrešno mišljenje da neizbežno racionalistički karakter so­
cioloških pojmova podrazumeva verovanje da u ljudskom ži­
votu preovlađuju racionalne pobude ili da relativno raciona­
listički način stvaranja ovih pojmova znači pozitivan stav pre­
ma racionalizmu. Ćak i socijalističku privredu moramo socio­
loški protumačiti i razumeti na individualistički način, to jest
pomoću delanja pojedinaca, naročito pomoću delanja odre­
đenih tipova rukovodilaca koji se u njoj javljaju, baš kao i
sistem slobodne razmene pomoću teorije granične korisnosti.
Možda je mogućno naći i neki bolji metod, ali on mora biti
sličan u ovom pogledu. Jer svako pravo empirijsko sociološko
proučavanje počinje pitanjem: koje su to pobude kojima se
rukovode pojedini funkcioneri i članovi u jednoj zajednici,
a zahvaljujući kojima je zajednica nastala i dalje nastavlja
da postoji? Svaki oblik funkcionalne analize (koja polazi od
celine) predstavlja samo pripremu za takvo proučavanje, a
kad se tačno upotrebi, korist i neophodnost ovog analitičkog
postupka ne može se staviti pod pitanje.
10. Za mnoge sociološke teoreme uobičajen je naziv »za­
koni«, na primer: Greshamov zakon. U stvari, to su tipični sta­
vovi verovatnoće u kojima se na osnovu iskustva tvrdi da će
pod izvesnim uslovima nastupiti jedno društveno delanje koje
možemo razumeti pomoću tipičnih pobuda i tipičnih namera
onih koji delaju. Ovi teorijski iskazi su razumljivi i nedvo­
smisleni u najvećem mogućnom stepenu ukoliko u osnovi ti­
pičnog toka događaja koji posmatramo leže čisto ciljno-racio-
nalne pobude, odnosno ukoliko ove pobude možemo pripisati
pojedincima u zamišljenom tipu delanja. U ovim slučajevima,
kad je odnos između sredstava i ciljeva nedvosmislen na
osnovu iskustva, a pogotovo kad je izbor sredstava neizbežan,
može se s pravom reći: kad bi se strogo ciljno-racionalno de-
lalo, onda bi se moralo tako i nikako drukčije delati. Ovo zbog
čisto tehničkih razloga: kad su ciljevi jasno određeni, onda
pojedincima stoje na raspolaganju samo ta i nikakva druga
sredstva. A to upravo pokazuje koliko je pogrešno misliti da
je bilo kakva vrsta psihologije krajnji osnov sociologije koja
nastoji da razume društveno delanje. Pod izrazom »psiholo-
214
gija« danas svako podrazumeva nešto drugo. Za prirodnona-
učno proučavanje izvesnih procesa, određeni metodološki raz­
lozi opravdavaju razlikovanje između »psihičkih« i »fizičkih«
pojava, ali ovo razlikovanje je strano naukama ο ljudskom
delanju u smislu koji ovde imamo na umu. Kao i rezultati bilo
koje druge nauke, tako i rezultati psihološkog proučavanja
koje se služi različitim metodama prirodnih nauka (i koje se,
prema tome, ne bavi tumačenjem ljudskog ponašanja s obzi­
rom na njegovo subjektivno značenje) mogu biti u visokom
stepenu relevantni za postavljanje i rešavanje izvesnih socio­
loških problema. Ali sociologija nije ni u kakvom bližem od­
nosu prema psihologiji nego prema bilo kojoj drugoj nauci.
Izvor zablude je u pojmu psihičke pojave. Smatra se da je
sve što nije »fizičko« samim tim »psihičko«. Ali smisao jed­
nog matematičkog primera koji neko ima na umu nije ništa
psihičko. Slično tome, pomoću psiholoških razmatranja ne
možemo ni za dlaku bolje razumeti racionalno prosuđivanje
jednog čoveka da li neko određeno delanje može da posluži
kao sredstvo za zadovoljenje izvesnih interesa, niti njegovu
odluku koja je proizvod ovog prosuđivanja. Najveći broj so­
cioloških zakona (uključujući tu i ekonomske zakone) osniva
se na ovakvim racionalnim pretpostavkama. Samo za obja­
šnjenje iracionalnih elemenata ljudskog delanja sociologiji
može biti od značajne pomoći psihologija koja se služi meto­
dom razumevanja. Ali to nimalo ne menja postojeće stanje u
metodološkom pogledu.
11. U dosadašnjem izlaganju smo u više mahova pretpo­
stavili kao nešto što se po sebi razume da sociologija teži da
stvori tipske pojmove i postavi opšta pravila zbivanja. Ovde
treba reći da je upravo to ono što sociologiju odvaja od isto-
rije koja nastoji da prouči i objasni individualna delanja, kon­
kretne strukture i ličnosti s obzirom na njihovo kulturno zna­
čenje. U velikoj meri, mada ne isključivo, iskustveni materi­
jal na kome sociologija gradi svoje pojmove sastoji se od
istih konkretnih delanja pojedinaca koja su relevantna i sa
stanovišta istorije. Sociologija stvara svoje pojmove i posta­
vlja svoja pravila pre svega s ciljem da doprinese uzročnom
objašnjenju izvesnih pojava koje su značajne u istorijskom i
kulturnom pogledu. Kao i kod svih drugih uopštavajućih na­
uka, sociološki pojmovi su apstraktni po karakteru i, u pore-
đenju s konkretnom istorijskom stvarnošću, oni su relativno
215
prazni. U naknadu za to, sociološki pojmovi su mnogo tačnije
određeni. Ovo zbog toga što su oni u najvećem mogućnom ste-
penu smisaono adekvatni. Dosad su već mnogi primetili da je
to mogućno postići samo kad su u pitanju pojmovi i pravila
koji se odnose na racionalne pojave. Ali sociologija teži da
shvati i iracionalne pojave (mističke, proročke, religiozne ili
afektivne) pomoću teorijskih pojmova koji su u smisaonom
pogledu adekvatni. U svim ovim slučajevima, bilo racional­
nim ili iracionalnim, sociologija se udaljava od stvarnosti, ali
nam u isti mah pomaže da je shvatimo, i to time što poka­
zuje u kom stepenu približavanja je mogućno podvesti neku
istorijsku pojavu pod jedan ili više takvih pojmova. Tako, na
primer, jedna ista istorijska pojava može biti feudalna u jed­
nom delu svojih sastavnih elemenata, u drugom delu patri-
monijalna, u trećem birokratska, a u četvrtom harizmatska
po karakteru. Da bi se dalo značenje ovim izrazima, sociolo­
gija mora da stvori čiste ili idealne tipove pomenutih struk­
tura koji su u logičkom pogledu jedinstveni i koji su u najve­
ćoj mogućnoj meri smisaono adekvatni. Ali upravo zbog toga
u stvarnosti se ne može naći nijedna konkretna pojava koja
bi potpuno odgovarala ovim apsolutno idealnim ili čistim
oblicima, kao što u stvarnosti nema nijedne fizičke reakcije
koja se odvija u uslovima apsolutno praznog prostora. So­
ciološka kazuistika je mogućna samo posredstvom čistih ili
idealnih tipova. Po sebi je jasno da pored ovih tipova socio­
logija može po potrebi da se posluži i prosečnim tipovima koji
imaju empirijsko-statistički karakter, ali metodološko razma­
tranje pojmova ove vrste je nepotrebno. Pa ipak, kad se u so­
ciološkom kontekstu govori ο tipičnim slučajevima, onda se,
ako nije drukčije rečeno, uvek misli na idealne tipove. Ovi ti­
povi mogu biti racionalni ili iracionalni (iako su većma, a u
ekonomskoj teoriji uvek racionalni), ali moraju biti smisao­
no adekvatni.
Važno je uočiti da se u oblasti sociološkog proučavanja
mogu stvoriti prosečni tipovi koji su približno nedvosmisleni
samo onda kad su u pitanju gradualne razlike između kvali­
tativno istovrsnih smisaono određenih ponašanja. Takvih slu­
čajeva ima, ali na delanje za koje se interesuju istorija i so­
ciologija daleko najčešće utiču kvalitativno raznovrsne pobude
kod kojih se ne može govoriti ο proseku u pravom smislu
reči. U tom smislu kažemo da su idealnotipske tvorevine c\ru-
216
štvenog delanja kojima se služi ekonomska teorija apstraktne
ili daleko od stvarnosti, jer se kod njih uvek postavlja pitanje
kakav bi tok uzelo jedno delanje u idealnom slučaju, to jest
kad bi bilo čisto racionalno orijentisano prema ekonomskom
cilju. Ali ove tvorevine mogu da nam pomognu da razumemo
i stvarno delanje na koje utiču prepreke tradicije, afekti i za­
blude i koje se, prema tome, ne rukovodi samo obzirima pre­
ma ekonomskim ciljevima. Ovo se može desiti onda: 1) kad
proučavamo delanje na koje (u svakom konkretnom slučaju ili
u masi slučajeva) pored drugih utiču i ekonomski činioci, ili
2) kad na osnovu utvrđenog stepena odstupanja stvarnog po­
našanja od idealnotipskog modela lakše možemo da otkrije­
mo njegove prave pobude. Isti postupak bi trebalo primeniti
i onda kad pomoću idealnotipske tvorevine hoćemo da razu­
memo posledice jedne mističke orijentacije prema životu, na
primer u oblasti politike i privrede. Što je idealan tip oštriji
i jasniji ili, drugim rečima, što je apstraktniji i nestvarniji, to
će bolje poslužiti u naučne svrhe, i to kako u terminološkom
i klasifikacijskom, tako i u heurističkom pogledu. U osnovi
na isti način postupa i istorija kad pokušava da uzročno ob­
jasni pojedinačne događaje. Tako, na primer, ako se hoće da
objasni rat od 1866. godine, onda se mora najpre u mašti pre­
dočiti kako bi, u slučaju idealne ciljne racionalnosti, Moltke
i Benedek postupili kad bi potpuno znali kako svoju tako i
protivničku situaciju. Tek zatim je mogućno uporediti ovu za­
mišljenu sliku sa stvarnim tokom događaja kako bi se uzroč­
no objasnilo opaženo odstupanje. Ovo odstupanje može biti
uslovljeno različitim činiocima, počev od pogrešnog obave-
štenja, zablude, greške i ličnog temperamenta, pa sve do iz-
vesnih obzira koji nemaju nikakve veze s vojničkom stra­
tegijom. Kao što se vidi, ovde je takođe upotrebljen idealan
tip ciljno-racionalnog delanja, mada više prećutno nego iz­
ričito.
Ali teorijski pojmovi kojima se sociologija služi imaju ide-
alnotipski karakter kako sa objektivnog tako i sa subjektiv­
nog stanovišta. U najvećem broju slučajeva, društveno delanje
protiče u mukloj i tupavoj polusvesnosti ili nesvesnosti svog
naumljenog značenja. Onaj koji dela mnogo više neodređeno
oseća šta znači njegovo delanje nego što zna ili je svestan
njegove unutrašnje strane. Daleko najčešće, društveno dela­
nje je nagonsko ili rutinsko. Pravo značenje delanja, bilo da
217
je u pitanju racionalno ili iracionalno delanje, uzdiže se do
svesti samo u pojedinim prilikama, a kad su u pitanju oni
oblici delanja koji su masovni po svojim razmerama samo
kod malog broja pojedinaca. U stvarnosti, potpuno svesno i
jasno smisaono delanje je samo graničan slučaj. Ovu okolnost
mora da uzme u obzir svako istorijsko i sociološko posma-
tranje prilikom proučavanja društvene stvarnosti. Ali to ne
srne da spreći sociologiju da stvori svoje pojmove na taj na­
čin što će razgraničiti mogućne tipove značenja, to jest što će
uzeti kao da je delanje stvarno smisaono orijentisano. A kad
je u pitanju posmatranje stvarnosti u njenoj konkretnosti,
ona mora da uzme u obzir postojeće odstupanje i da utvrdi
njegov stepen i pravac.
često se mora izabrati između nejasnih i jasnih, a zatim
i između idealnih i idealnotipskih izraza. U ovom slučaju treba
se uvek odlučiti za ove poslednje. Sa metodološkog stanovi­
šta, to je za nauku najbolje. (Vidi ο svemu tome autorov čla­
nak u časopisu Arhiv za društvene nauke, XIX.)
B. POJAM DRUŠTVENOG DELANJA
1. Društveno delanje (uključujući i propuštanje ili trplje­
nje) može biti orijentisano prema prošlom, sadašnjem ili u
budućnosti očekivanom ponašanju drugih (osveta za ranije
napade, odbrana od sadašnjeg ili obezbeđenje protiv budućih
napada). Ovi »drugi« mogu biti pojedinci koje poznaje onaj
koji dela ili neodređeno mnoštvo sasvim nepoznatih. Tako,
ma primer, novac je sredstvo razmene koje onaj koji dela pri­
hvata zbog toga što očekuje da će veliki broj nepoznatih i ne­
određenih drugih lica biti spreman da ga prihvati prilikom
neke buduće razmene.
2. Nije svako delanje, čak ni spoljašnje delanje, društveno
u ovde utvrđenom smislu. Spoljašnje delanje nije društveno
ako se orijentiše samo prema očekivanom ponašanju mrtvih
predmeta. Subjektivno doživljavanje je društveno delanje sa­
mo ako se orijentiše prema ponašanju drugih. Na primer,
religiozno ponašanje nije društveno ako ostaje u granicama
kontemplacije ili usamljeničke molitve. Privredna delatnost
jednog pojedinca je društvena po karakteru samo ako uzima
u obzir ponašanje trećih lica. Formalno uzev, ova delatnost
213
je društvena samo ako treći poštuju stvarnu moć raspolaga­
nja privrednim dobrima koju neko poseduje. U materijalnom
pogledu ona je društvena samo ako onaj koji dela uzima u ob­
zir buduće želje trećih lica i način svoje potrošnje ili štednje
orijentiše prema tim željama. Ili ako prilikom proizvodnje
uzima za osnov svoje orijentacije buduće želje trećih.
3. Svaki dodir između ljudi nema društveni karakter, već
samo ono ponašanje koje se smisaono orijentiše prema pona­
šanju drugih. Na primer, sudar dvojice biciklista je običan
prirodan događaj. Ali njihov pokušaj da izbegnu sudar ili vre-
đanje, tuča ili prijateljski razgovor posle sudara spadaju u
društveno delanje.
4. Društveno delanje nije identično s delanjem više lica
istim po vrsti niti sa svakim delanjem koje je pod uticajem
ponašanja drugih lica. Tako, na primer, kad u slučaju kiše
veći broj ljudi zatečenih na ulici istovremeno otvori kišobra­
ne, onda delanje jednih obično nije orijentisano prema dela-
nju drugih, nego je delanje svih na isti način orijentisano
prema potrebi zaštite od kvašenja. Poznato je da na delanje
pojedinaca jako utiče činjenica da se neko nalazi usred mase
koja se skupila na jednom mestu. Delanje uslovljeno posred­
stvom mase predstavlja predmet one vrste proučavanja za
koju je Le Bon uveo naziv »psihologija gomile«. Isto tako,
raštrkane mase mogu simultano ili sukcesivno da utiču na
ponašanje pojedinaca, na primer pomoću štampe. Određene
vrste reagovanja su mogućne samo zbog toga što se pojedinac
oseća delom mase, mada ova ista okolnost može da oteža ne­
ke druge vrste reagovanja. Stoga je mogućno da jedan odre­
đen događaj ili određeno ljudsko ponašanje izazovu najrazll·
čitija osećanja; radost, srdžbu, oduševljenje, očajanje ili stra­
sti svake vrste, što se ne bi dogodilo, ili bar ne tako lako,
kad bi pojedinac bio sam. I pri tom nije neophodno (ili
bar u velikom broju slučajeva nije neophodno) da postoji ne­
ka smisaona veza između ponašanja pojedinca i činjenice da
je on pripadnik mase. Jedno takvo delanje koje je u svom
toku uslovljeno samo time što je pojedinac pripadnik mase i
koje, prema tome, nije smisaono orijentisano, ne bi bilo dru­
štveno delanje ο kome je ovde reč. Ali prirodno je što je ova
219
razlika vrlo kolebljiva. Jer ne samo kod demogoga, već često
i kod njegove publike može postojati različit stepen smisao-
nog odnosa prema činjenici mase; i ma kakav bio ovaj odnos,
on se može različito tumačiti.
Ali ni golo podražavanje tuđeg delanja, na čiji je značaj G.
Tard s pravom skrenuo pažnju, ne može se shvatiti kao spe­
cifično društveno delanje. Ovo pogotovo kad je podražavanje
čisto instinktivno po karakteru, bez svesne orijentacije sop-
stvenog delanja prema tuđem. Ali granica je i ovde kolebljiva,
tako da je često teško otkriti razliku. Gola Činjenica da se neko
služi jednim svrsishodnim postupkom koji je naučio od dru­
gog nije društveno delanje u našem smislu. Jer u ovom slu­
čaju delanje se ne orijentiše prema ponašanju drugog lica,
već prema izvesnim objektivnim činjenicama koje je onaj ko­
je dela naučio posmatranjem ovog ponašanja. Stoga je njego­
vo delanje uzročno a ne i smisaono određeno tuđim delanjem.
S druge strane, ako se tuđe delanje podražava zbog toga što je
pomodno, tradicionalno, uzorno ili otmeno, ili iz sličnih raz­
loga, onda je ono smisaono orijentisano bilo prema ponašanju
onih koji se podražavaju bilo prema trećim licima, ili zajedno.
Razume se, između ova dva tipa podražavanja postoji bezbroj
prelaza. Oba navedena slučaja, ponašanje u masi i podražava­
nje, predstavljaju granične slučajeve društvenog delanja, što
se često može reći i za tradicionalno delanje (vidi sledeći ode-
ljak). To dolazi otud što je u navedenim, kao i u nekim dru­
gim slučajevima, teško tačno utvrditi da li postoji orijenta­
cija prema tuđem ponašanju i kakvo se značenje pridaje vla­
stitom delanju. Daleko najčešće, onaj koji dela nije svestan
Sta čini, a još manje potpuno svestan. I već zbog toga teško
je pouzdano odvojiti goli uticaj od smisaone orijentacije. Ali
njih treba pojmovno razlikovati, mada je čisto instinktivno
podražavanje u najmanju ruku isto toliko važno u sociološ­
kom pogledu koliko i društveno delanje u pravom smislu
reči. Za onu vrstu sociologije koju ovde razvijamo, društveno
delanje je središni predmet proučavanja, ono što je konsti-
tuiše kao nauku. Ali time nije rečeno ništa što se tiče važno­
sti ovog predmeta u poređenju sa ostalim pojavama koje so­
ciologija proučava.
220
II. TIPOVI DRUŠTVENOG DELANJA
Kao i svako drago delanje, društveno delanje se može raz­
vrstati u četiri grupe: 1) ciljno-racionalno delanje, kad neko
dela u skladu s izvesnim očekivanjima u pogledu ponašanja
predmeta spoljašnjeg sveta i drugih ljudi, koristeći ova oče­
kivanja kao uslove ili sredstva za postizanje vlastitih ciljeva
kojima racionalno teži; 2) vrednosno-racionalno delanje, kad
neko dela na osnovu svesne vere u apsolutnu vrednost jednog
oblika ponašanja, bilo da je ovo etičko, estetsko, religiozno ili
kakvo drugo, i to samo radi njega i bez obzira na uspeh; 3)
afektivno delanje, kad neko afektivno, i naročito emocionalno
dela, povodeći se za aktualnim afektima i duševnim stanjem;
4) tradicionalno delanje, kad neko dela naviknut dugim pona­
vljanjem.
1. Strogo tradicionalno ponašanje nalazi se na granici ono­
ga što se može nazvati smisaono orijentisanim delanjem, a
često i iza nje. U tome je ono nalik na čisto instinktivno po­
dražavanje ο kome je gore bilo reći. Jer tradicionalno pona­
šanje je često samo tupo reagovanje na naviknute nadražaje
u pravcu koji je jednom usvojen. Najveći deo svakodnevnog
ponašanja na koje su ljudi navikli približava se ovom tipu.
Ali tradicionalno ponašanje spada u sistematiku društvenog
delanja ne samo kao graničan slučaj, već i zbog toga što vezi­
vanje za ono što je naviknuto može biti svesno u različitom
stepenu i različitom smislu. U tom slučaju, ovaj tip delanja
se približava tipu br. 2. Ali ο tome kasnije.
2. Isto tako, čisto afektivno ponašanje nalazi se na granici,
a često i iza granice onoga što se svesno orijentiše prema ne­
kom značenju. Na primer, ono se može sastojati u nekontroli-
sanoj reakciji na neki izuzetan nadražaj. Kad se afektivno
uslovljeno delanje javlja u obliku svesnog oslobođenja od
duševnih raspinjanja, onda je to slučaj sublimacije. Tu se
već nalazimo na pragu racionalizacije u jednom od dva nave­
dena smisla (vrednosno-racionalno ili ciljno-racionalno dela­
nje), doduše ne uvek, ali najčešće.
3. Afektivno i vrednosno-racionalno delanje razlikuju se po
tome što se ovo poslednje dosledno planski orijentiše prema
izvesnim krajnjim vrednostima koje svesno razvija. Inače,
njima je zajedničko to što onaj koji dela smisao delanja ne
nalazi u postizanju nekog cilja koji leži izvan, već u samom
221
delanju kao takvom. Afektivno dela onaj koji zadovoljava svo­
ju potrebu za neposrednom osvetom, uživanjem, predanošću,
kontemplativnim blaženstvom ili za rasterećenjem duševnih
napetosti, bilo da su ove niske ili sublimne prirode.
čisto vrednosno-racionalno dela onaj koji, bez obzira na
posledice koje se mogu predvideti, dela u službi svog uvere-
nja ο tome šta je dužnost, dostojanstvo, lepota, božanski na­
log, poštovanje ili važnost jedne stvari, bez obzira u čemu se
ona sastoji. U smislu naše terminologije, vrednosno-racional­
no delanje je uvek delanje u skladu s izvesnim zapovestima
ili zahtevima za koje onaj koji dela veruje da ga obavezuju.
Ο vrednosnoj racionalnosti biće reči samo ukoliko se ljudsko
delanje orijentiše prema takvim zahtevima, što je slučaj u
različitom, najčešće u prilično ograničenom stepenu. Kao što
ćemo videti, važnost ovog načina delanja je dovoljno velika
da bismo ga izdvojili u poseban tip, mada treba primetiti da
ovde nismo pokušali da pružimo jednu u bilo kom pogledu
iscrpnu klasifikaciju tipova delanja.
4. Ciljno-racionalno dela onaj koji orijentiše svoje delanje
prema cilju, sredstvima i propratnim posledicama i pri tom
racionalno odmerava odnos između sredstava i ciljeva, odnos
između ciljeva i propratnih posledica i najzad odnos između
različitih mogućnih ciljeva. U svakom slučaju, onaj koji ciljno-
-racionalno dela ne dela ni afektivno (a pogotovo ne emocio­
nalno) niti u skladu s tradicijom. Izbor između alternativnih
i suprotnih ciljeva i posledica može biti vrednosno-racianalno
orijentisan: u tom slučaju delanje je ciljno-racionalno samo u
pogledu izbora sredstava. S druge strane, umesto da vredno­
sno-racionalno bira između alternativnih i suprotnih ciljeva,
onaj koji dela može ove ciljeve shvatiti kao date subjektivne
želje, srediti ih u jedan niz prema stepenu njihove važnosti, a
zatim orijentisati svoje delanje prema njima na takav način
da po mogućstvu redom svaku od njih zadovolji (princip gra­
nične korisnosti). Prema tome, vrednosno-racionalna orijen­
tacija delanja može stajati u različitim odnosima prema cilj-
no-racionalnoj. Ali sa stanovišta ciljne racionalnosti, vredno-
sna racionalnost je uvek iracionalna. I to utoliko više ukoliko
je vrednost prema kojoj,se delanje orijentiše uzdignuta na
nivo apsolutne vrednosti. Jer onaj koji dela sve manje raz­
matra posledice svog delanja što se više predaje jednoj vred­
nosti radi nje same, bilo da je u pitanju čisto osećanje, lepo-
222
ta, apsolutno dobro ili apsolutna dužnost. Ali apsolutna ciljna
racionalnost delanja je u suštini samo zamišljen graničan
slučaj.
5. Teško je naći konkretne slučajeve delanja, naročito
društvenog delanja, koje bi bilo orijentisano samo u jednom
ili drugom pravcu. Isto tako, navedene načine orijentacije ne
treba shvatiti kao iscrpno nabrajanje svih mogućnosti u ovoj
oblasti, već samo kao pojmovno čiste tipove koji su stvoreni
za potrebe sociološkog proučavanja, a kojima se stvarno de­
lanje manje ili više približava ili, što je još češći slučaj, od
kojih je ovo sastavljeno. Korisnost ove klasifikacije može da
pokaže samo-njena uspešna priprema.
III. POJAM DRUŠTVENOG ODNOSA
Izraz »društveni odnos« treba da znači ponašanje većeg
broja pojedinaca ukoliko je u svom smisaonom sadržaju po­
našanje svih uzajamno podešeno i na taj način orijentisano.
Prema tome, društveni odnos se potpuno i isključivo sastoji
u verovatnoći da će se na neki način delovati, bez obzira na
čemu se osniva ova verovatnoća.
1. Kao što se vidi, bitna pojmovna oznaka je da postoji
makar i najmanji stepen uzajamnog odnosa između delanja
jedne i druge strane. Sadržaj odnosa može biti sasvim razli­
čit: borba, neprijateljstvo, seksualna ljubav, prijateljstvo, po­
štovanje, ekonomska razmena, ispunjenje, izbegavanje ili ras­
kid nekog sporazuma, ekonomska, erotska ili neka druga vr­
sta utakmice, članstvo u jednoj staleškoj, nacionalnoj ili klas­
noj zajednici (ako u ovim poslednjim slučajevima golo član­
stvo u zajednici uopšte može da proizvede društveno delanje,
ο čemu kasnije). Ali pojam ne kaže ništa ο tome da li u od­
nosu između onih koji delaju vlada solidarnost ili upravo ne­
što suprotno.
2. Što se tiče značenja, ovde je uvek u pitanju ili značenje
koje stvarno imaju na umu učesnici, ili prosečno ili u čistom
tipu stvoreno značenje, a ne neko normativno, tačno ili u me­
tafizičkom smislu pravo značenje, čak i kad je reč ο takozva­
nim »društvenim tvorevinama«, kao što su država, crkva, u-
druženje, brak i tome slično, društveni odnos se sastoji samo
i isključivo u verovatnoći da je postojalo, da postoji ili da će
223

postojati delanje koje se po svom smisaonom sadržaju na
određen način vezuje za neko drugo delanje. Ovo treba uvek
imati na umu da bi se izbeglo hipostaziranje ovih pojmova.
Tako, na primer, jedna država prestaje da postoji u socio­
loškom smislu čim više nema verovatnoće da će se pojaviti
određeni oblici smisaono orijentisanog društvenog delanja.
Ova verovatnoća može biti vrlo visoka ili sasvim niska. Ali u
svakom slučaju, samo u onom smislu i u onoj meri u kojoj
ona stvarno postoji ili se može oceniti da je postojala, posto­
jao je ili postoji odgovarajući društveni odnos. Nemogućno
je naći nikakav drugi jasan smisao u tvrdnji da jedna odre­
đena država još uvek postoji ili da je više nema.
3. Time nije rečeno da kod međusobno povezanog delanja
u jednom konkretnom slučaju učesnici pridaju isto značenje
društvenom odnosu u kome se nalaze ili da se intimno na od­
govarajući način smisaono postavljaju prema svom partneru
i da, prema tome, postoji uzajamnost u ovom smislu. Prija­
teljstvo, ljubav, poštovanje, pridržavanje ugovora i patrioti­
zam na jednoj strani mogu naići na sasvim drukčije držanje
druge strane. U tom slučaju, učesnici pridaju različito znače­
nje svom delanju i utoliko je društveni odnos objektivno je­
dnostran sa stanovišta obeju strana. Ali i tad je delanje upu­
ćeno jedno na drugo ukoliko onaj koji dela pretpostavlja (mo­
žda potpuno ili delimično pogrešno) određeno držanje svog
partnera prema sebi i orijentiše svoje delanje prema tim oče­
kivanjima. Jer ovo može da utiče, a najčešće i utiče na tok
delanja i oblik odnosa. Pa ipak, jedan odnos je objektivno
obostran samo ukoliko je u skladu s prosečnim očekivanjima
svakog od učesnika značenje isto za obe strane. Tako, na pri­
mer, držanje deteta prema ocu je u najmanju ruku približno
onome što otac u konkretnom slučaju prosečno ili tipično
očekuje. Jedan društveni odnos koji se osniva na potpuno i
korenito uzajamnom smisaono odgovarajućem držanju je u
stvarnosti samo graničan slučaj. Ali u skladu s našom termi­
nologijom odsustvo uzajamnosti bi isključivalo postojanje
društvenog odnosa samo ako bi to imalo za posledicu odsu­
stvo uzajamne orijentacije delanja učesnika. Kao i drugde,
i ovde su svi oblici prelaza u stvarnosti pre pravilo nego izu­
zetak.
224
4. Jedan društveni odnos može biti sasvim kratkotrajan,
a može trajati duže vreme. Ovo poslednje onda kad postoji
verovatnoća ponovnog javljanja ponašanja koje odgovara
značenju i koje se stoga očekuje. Da bi se izbegao pogrešan
utisak, treba stalno imati na umu da postojanje društvenog
odnosa ne znači ništa više nego postojanje manjeg ili većeg
stepena verovatnoće da će nastupiti jedno u smisaonom po­
gledu odgovarajuće delanje. Prema tome, kad kažemo da pri­
jateljstvo ili država postoje ili da su postojali, onda to znači
samo da mi koji posmatramo zaključujemo da postoji ili da
je postojala verovatnoća da će se na osnovu određenog drža­
nja određenih ljudi u proseku delati na određen način, i ni­
šta više (vidi gore No. 2.). Kao što se vidi, ona alternativa
koja se neizbežno javlja prilikom posmatranja sa pravnog sta­
novišta, to jest da jedno pravno pravilo određenog sadržaja
važi ili ne važi u pravnom pogledu ili da jedan pravni odnos
postoji ili ne postoji, ne važi za sociološko posmatranje.
5. Značenje jednog društvenog odnosa može se menjati.
Na primer, jedan politički odnos koji se prvobitno osnivao na
solidarnosti može preći u sukob interesa. U takvim slučajevi­
ma, pitanje je samo terminološke celishodnosti i stepena po­
stojanosti promene hoće li se reći da je uspostavljen nov od­
nos ili da je odnos koji i dalje postoji dobio novo značenje.
Isto tako, mogućno je da značenje jednog odnosa delimično
bude trajno, a delimično promenljivo.
6. Smisaoni sadržaj koji trajno konstituiše jedan društve­
ni odnos može se izraziti pomoću maksima kojih se učesnici
u odnosu prosečno ili približno pridržavaju u skladu s očeki­
vanjem njihovih partnera. To će utoliko više biti slučaj uko­
liko je delanje po svom karakteru više racionalno orijenti-
sano, bilo da je u pitanju ciljna ili vrednosna racionalnost.
Razume se, mnogo je lakše racionalno formulisati smisaoni
sadržaj jednog poslovnog ugovora nego jednog erotskog ili
uopšte afektivnog odnosa.
7. Ο značenju jednog društvenog odnosa može se postići
saglasnošt putem sporazuma. To znači da učesnici u odnosu
obećavaju jedni drugima ili trećim licima kakvo će biti nji­
hovo buduće ponašanje. U tom slučaju, svaki učesnik, ukoliko
racionalno dela, računa s tim, mada s različitim stepenom si­
gurnosti, da će drugi orijentisati svoje delanje prema smislu
sporazuma kako ga on razume. A on sam orijentiše svoje de-
15 Sociologija Maksa Vebera
225
lanje prema ovom očekivanju delom ciljno-racionalno, vodeći
računa da li će drugi biti manje ili više lojalni, a delom vred-
nosno-racionalno, »na osnovu osećanja dužnosti da se pridr­
žava sporazuma u smislu koji sam ima na umu. Toliko se ο
tome ovde može reći. Za dalje pojedinosti vidi odeljke IX i
XIII.
IV. NAČINI ORIJENTACIJE DRUŠTVENOG DELANJA
U oblasti društvenog delanja mogu se zapaziti izvesne is­
kustvene pravilnosti, to jest može se otkriti da se izvesna ti­
pična značenja ponavljaju u delanju istih pojedinaca ili da
se javljaju u delanju različitih pojedinaca. Sociologija se ba­
vi proučavanjem tipova društvenog delanja, za razliku od
istorije koja nastoji da uzročno objasni pojedinačne događa­
je koji su značajni, to jest koji su od uticaja na ljudsku sud­
binu.
Stvarno postojeća verovatnoća jedne pravilnosti u orijen­
taciji društvenog delanja može da se nazove upotreba, ukoli­
ko verovatnoću njenog održavanja unutar jedne grupe ljudi
određuje samo stvarno postojeće upražnjavanje. Upotrebu
možemo nazvati običajem, ukoliko se stvarno vršenje osniva
na dugom ponavljanju i uživljavanju. Ali ona se može shvatiti
i kao pravilnost koja je uslovljena korišćenjem pogodnosti
izvesne situacije u vlastitom interesu (upotreba uslovljena in­
teresima), ukoliko verovatnoću njenog održavanja određuje
samo čisto ciljno-racionalna orijentacija delanja pojedinaca
prema sličnim očekivanjima.
1. Upotreba uključuje u sebe i modu. Za razliku od obi­
čaja, i upravo nasuprot njemu, upotreba se može nazvati mo­
dom, ukoliko je sama činjenica novine određenog ponašanja
osnov orijentacije delanja. Moda je vrlo bliska konvenciji,
jer obe većma nastaju iz želje za sticanjem društvenog ugle­
da. Ali ο njoj ovde više neće biti reci.
2. Za razliku od konvencije i prava, običaj je pravilo koje
ne obezbeđuje nikakva spoljašnja sankcija. Onaj koji dela
pridržava se običaja slobodno, bilo zbog toga što prosto ne
misli ο njemu, bilo zbog toga što je to ugodno, ili iz nekih
drugih razloga, ali u nadi da će se iz istih razloga i drugi ve-
rovatno pridržavati odnosnog pravila. U tom smislu, običaj
226
nije ništa što važi, jer niko ne zahteva njegovo poštovanje.
Naravno, prelaz od običaja ka obaveznim konvencionalnim
pravilima i pravu je gradualan. Svugde je ono što je stvarno
uspostavljeno bilo izvor onoga što je postalo obavezno. Da­
nas je, na primer, običaj da se ujutru uzima doručak. Ali ne­
ma nikakve obaveze da se to čini (izuzev za hotelske goste) i
to nije bio uvek običaj. Nasuprot tome, način odevanja, čak i
gde je nastao iz običaja, danas nije više samo običaj, već i
konvencija. Ο upotrebi i običaju je još uvek vredno pročitati
odgovarajuće delove u drugoj knjizi Iheringovog dela Cilj u
pravu. Vidi i K. Oertmann, Pravno regulisanje i trgovački obi­
čaji (1914), kao i E. Weigelinovu knjigu Običaj, pravo i moral
(1919), koji se slaže sa mnom protiv Stammlera.
3. Veliki broj upadljivih pravilnosti u oblasti društvenog
delanja nipošto ne počiva na orijentaciji prema bilo kakvoj
vrsti norme za koju se veruje da važi, niti na običaju, već
samo na činjenici da određeno društveno delanje po prirodi
stvari u prošeku najbolje odgovara normalnim interesima sa­
mih učesnika onako kako ih oni subjektivno ocenjuju. Ovo
pre svega važi za ekonomsko delanje, na primer, kod pravil­
nosti koje se uspostavljaju u obrazovanju cena na slobodnom
tržištu, ali ne samo za ovu vrstu delanja. Tako trgovci na trži­
štu orijentišu svoje ponašanje kao sredstvo prema vlastitom
tipičnom ekonomskom interesu kao cilju i prema tipičnim
očekivanjima u pogledu budućeg ponašanja drugih kao uslo-
vima da se onaj cilj postigne. I ukoliko je njihovo delanje vi­
še ciljno-racionalno, utoliko će oni više slično reagovati na
date situacije. Na taj način nastaju sličnosti, pravilnosti i po­
stojanosti u njihovom držanju i delanju, koje su često daleko
postojanije nego što bi bile kad bi se njihovo delanje orijen-
tisalo prema normama i dužnostima koje važe kao obavezne
za jednu grupu ljudi. Ova pojava, to jest činjenica da orijen­
tacija prema golom vlastitom ili tuđem interesu može da iza­
zove posledice koje su nalik na one koje se pomoću normi
često uzalud nastoje da iznude, izazvala je živo interesovanje
naročito u ekonomskoj oblasti. Štaviše, to je bio jedan od
uzroka nastanka ekonomije kao nauke. Ali na sličan način isto
važi i za sve ostale oblasti delanja. U svojoj čistoti i unutraš­
njoj slobodi ova pojava predstavlja polarnu suprotnost sva­
koj vrsti unutrašnje vezanosti koja se stiče golim privikava­
njem na ono što je uobičajeno ili predanosti izvesnim norma-
15
227
ma u koje se vrednosno-racionalno veruje. Jedan od bitnih
uslova racionalizacije delanja sastoji se u tome da se unutra­
šnje pokoravanje običaju zameni planskim prilagođavanjem
situaciji u vlastitom interesu. Razume se, ovaj postupak ne
iscrpljuje pojam racionalizacije delanja. Jer pored navedenog,
ovaj proces se može sprovesti kako u pozitivnom pravcu sve-
sne vrednosne racionalizacije, tako i u negativnom pravcu na
štetu običaja i afektivnog delanja ili, najzad, u korist jednog
čisto ciljno-racionalnog delanja, a na štetu vere u apsolutne
vrednosti. Ο ovoj neodređenosti značenja pojma racionaliza­
cije biće češće reči u daljem izlaganju. (Potpuna pojmovna
odredba na kraju!)
4. Postojanost golog običaja osniva se bitno na tome da
onaj koji svoje delanje ne orijentiše prema njemu dela ne­
prikladno, to jest mora da pretrpi manje ili veće nezgode i
nevolje, sve dotle dok delanje većine drugih s kojima on do­
lazi u dodir računa s postojanjem običaja i svoje ponašanje
orijentiše prema njemu.
Slično tome, postojanost situacije koja se može iskoristiti
u vlastitom interesu osniva se na tome što onaj koji svoje
delanje orijentiše prema interesima drugih i, utoliko, ne ra­
čuna s njima, izaziva njihov otpor ili može da dobije nešto što
nije ni hteo ni predvideo. Stoga se on izlaže opasnosti da radi
na štetu svog sopstvenog interesa.
V. POJAM LEGITIMNOG PORETKA
Delanje, naročito društveno delanje, i opet naročito dru­
štveni odnos, učesnici mogu orijentisati prema predstavi ο
postojanju jednog legitimnog poretka. Verovatnoća da će se
stvarno tako dogoditi može se nazvati važenjem poretka u
pitanju.
1. Prema tome, važenje jednog poretka označava nešto
više nego samo pravilnost u toku društvenog delanja koja
je uslovljena običajem ili korišćenjem date situacije u vlasti­
tom interesu. Kad, na primer, preduzeća za prenos namešta-
ja redovno pribegavaju oglašavanju u vreme selidbenih ro­
kova, onda je ova pravilnost uslovljena željom da se posto­
jeće pogodnosti iskoriste u sopstvenom interesu. Kad neki
prodavač posećuje određene kupce u određene dane u me·
228
secu ili u nedelji, onda je to običaj stečen dugim ponavlja­
njem ili proizvod neke vrste orijentacije prema vlastitom
interesu. Ali kad se jedan službenik pojavi svakodnevno u
određeno vreme u svojoj kancelariji, onda to nije uslovljeno
samo time što je on uobičajio da tako čini ili što je to u nje­
govom interesu koga bi se po volji mogao odreći. Po pravilu,
ovo delanje je uslovljeno važenjem jednog poretka (pravila
koja regulišu pitanja službe), kome on mora da se povinuje,
delom zbog toga što bi kršenje dovelo do neželjenih posledi-
ca, a delom i zbog toga što bi to bilo protivno njegovom vred­
nosno-racionalno shvaćenom osećanju dužnosti (koje, dodu­
še, dejstvuje u različitom stepenu).
2. Smisaoni sadržaj jednog društvenog odnosa nazvaćemo
poretkom samo ukoliko se delanje prosečno ili približno ori­
jentiše prema izvesnim određenim maksimama. A ο važenju
ovog poretka govorićemo samo ukoliko orijentacija prema
tim maksimama u najmanju ruku nastaje i zbog toga što se
smatra da one za delanje na bilo koji način važe kao nešto
što obavezuje ili kao nešto što predstavlja uzor koji je vred-
no podražavati. Razume se, delanje pojedinaca prema jednom
poretku orijentiše se iz vrlo različitih razloga. Ali okolnost
da pored ostalih razloga i sam poredak lebdi pred očima onih
koji delaju kao nešto što treba da važi (u smislu uzora ili
obaveze), povećava verovatnoću da će se delanje orijentisati
prema njemu, često u vrlo značajnom stepenu. Uopšte uzev,
jedan poredak koga se pojedinci pridržavaju samo iz ciljno-
-racionalnih pobuda je mnogo nepostojaniji nego onaj pre­
ma kome se oni orijentišu na osnovu običaja, na osnovu du­
gog ponavljanja istog ponašanja. Ovo. poslednje je daleko
najčešća vrsta unutrašnjeg držanja. Ali i ovaj poredak je još
uvek mnogo manje postojan nego poredak koji uživa ugled
da je uzoran ili obavezan, to jest da je legitiman. Razume se,
u stvarnosti postoji niz blagih prelaza između čisto tradicio­
nalne ili čisto ciljno-racionalne orijentacije prema jednom
poretku i orijentacije na osnovu vere u njegovu legitimnost.
3. Delanje se može orijentisati prema važenju jednog po­
retka i na drukčiji način, a ne samo pridržavajući se njego­
vog prosečno razumljivog značenja, č a k i u slučaju izbega-
vanja ili povrede njegovog prosečno razumljivog značenja,
verovatnoća da taj poredak u bilo kom stepenu važi kao oba­
vezan može uticati na delanje. Pre svega, to može biti tačno
229
sa stanovišta ciljne racionalnosti. Lopov orijentiše svoje de-
lanje prema važenju krivičnog zakona time što se prikriva.
To da jedan poredak važi za izvesnu grupu ljudi ogleda se u
tome što pojedinci moraju da prikriju prekršaj. Ali nezavi­
sno od ovog graničnog slučaja, često se povreda jednog po­
retka ograničava na manje ili više brojne delimične prekr­
šaje, ili se povreda nastoji da prikaže, s različitim stepenom
vere, kao nešto što je legitimno. S druge strane, postoji više
različitih shvatanja ο značenju poretka. Ali sa sociološkog
stanovišta svaki poredak važi samo u onom stepenu u kome
stvarno utiče na ponašanje. Za sociologiju nema nikakve te­
škoće u tome što u okviru jedne iste grupe ljudi može posto­
jati više različitih i međusobno suprotnih poredaka koji važe.
Jer čak i jedan isti pojedinac može orijentisati svoje delanje
prema porecima koji su međusobno suprotni. I to se može
dogoditi ne samo sukcesivno, što je svakidašnji slučaj, već i
u istoj konkretnoj radnji. Lice koje se bori u duelu s drugim
orijentiše svoje delanje prema kodeksu časti, ali u isti mah,
i to time što svoje delanje prikriva ili se, obrnuto, prijavljuje
sudu, ono uzima u obzir i krivični zakon. Doduše, kad je iz-
begavanje ili povreda prosečno shvaćenog smisla jednog po­
retka postala pravilo, onda se mora reći da poredak važi
samo u ograničenom obimu i, u krajnjem slučaju, da više
uopšte ne važi. Prema tome, za razliku od pravne nauke, za
sociologiju ne postoji apsolutna alternativa između važenja
i nevaženja jednog određenog poretka. Već između ovih kraj­
njih slučajeva postoje blagi prelazi i, kao što je već pome-
nuto, međusobno protivrečni poreci mogu važiti jedan pored
drugog, što znači da svaki od njih važi samo ukoliko postoji
verovatnoća da će se delanje stvarno orijentisati prema
njemu.
Oni koji poznaju relevantnu literaturu setiće se kakvu
ulogu igra pojam poretka u napred pomenutoj knjizi R.
Stammlera koja je sjajno napisana, kao i svi drugi njegovi
radovi, ali koja je u osnovi pogrešna i unosi katastrofalnu
pometnju. (Vidi ο tome moju kritiku navedenu u uvodnoj
napomeni koja je u zlovolji zbog stvorene zbrke na nesreću
napisana u odveć oštrom tonu.) Stammler je propustio da
načini razliku između iskustvenog i normativnog važenja, kao
što je i prevideo da se društveno delanje ne orijentiše samo
prema izvesnim porecima. Ali što je sa logičkog stanovišta
230
najgore, on je poredak proglasio za »oblik« društvenog dela-
nja, a zatim je pokušao da ga dovede u vezu sa »sadržajem«,
na sličan način na koji se »oblik« i »sadržaj« povezuju u teo­
riji saznanja. Ο ostalim njegovim zabludama ovde nećemo
govoriti. U stvari, jedno delanje koje je prvenstveno ekonom­
sko po karakteru orijentiše se prema predstavi koja se ima
u pogledu oskudnosti izvesnih sredstava za zadovoljenje ljud­
skih potreba, a s obzirom na potrebe onoga koji dela i s ob­
zirom na sadašnje i buduće ponašanje trećih lica koja po­
mišljaju na ista sredstva. Ali u isti mah, u izboru odgovara­
jućih mera onaj koji dela orijentiše se pored toga i prema
onim porecima koji za njega važe kao zakoni i konvencije,
to jest za koje zna da će, u slučaju povrede, doći do određe­
ne reakcije trećih lica. Ovo sasvim prosto iskustveno stanje
Stammler je na beznadežan način zamrsio, naročito time što
je utvrdio da ne može postojati nikakav uzročni odnos izme­
đu poretka i stvarnog delanja. Tačno je da između pravno-
dogmatskog ili normativnog važenja jednog poretka i isku­
stvenog procesa ne postoji nikakav uzročni odnos. U ovom
kontekstu postavlja se samo pitanje da li se poredak koji je
tačno protumačen u pravnom pogledu odnosi na konkretan
slučaj. Pitanje je, dakle, samo u tome da li jedan poredak
treba da važi za konkretan slučaj u normativnom smislu i,
ako treba, u čemu se sastoji ono što on tvrdi da je obavezno
za taj slučaj. Ali između verovatnoće da će se delanje orijen­
tisati prema predstavi ο važenju jednog u proseku na odre­
đen način shvaćenog poretka i ekonomskog delanja postoji
u datom slučaju uzročni odnos u sasvim uobičajenom smislu
reči. Za sociologiju je upravo samo ova verovatnoća orijen­
tacije prema jednoj predstavi ono što čini da poredak važi.
VI. TIPOVI LEGITIMNOG PORETKA
Legitimnost jednog poretka može se obezbediti i zaštititi
na dva načina: 1) čisto unutrašnjim pobudama, i to a) afek-
tivno, to jest na osnovu emocionalne predanosti, b) vredno-
sno-racionalrio, to jest na osnovu vere da poredak u pitanju,
kao izraz najviših etičkih, estetskih ili nekih drugih vredno-
sti, apsolutno važi, c) religiozno, to jest na osnovu vere da
spasenje zavisi od održavanja poretka; i 2) na osnovu očeki-
231
vanja specifičnih spoljašnjih posledica, to jest korišćenjem
izvesnih pogodnosti koje situacija pruža u vlastitom interesu.
Jedan poredak treba nazvati konvencijom, ukoliko se nje­
govo važenje spolja obezbeđuje verovatnoćom da će svako
odstupanje u okviru jedne određene grupe ljudi naići na re­
lativno opštu i praktično opipljivu osudu. Jedan poredak tre­
ba nazvati pravom, ukoliko se spolja obezbeđuje verovatno­
ćom upotrebe fizičke ili psihičke prinude u cilju da se iznudi
održavanje ili kazni povreda, a što spada u nadležnost jedne
grupe ljudi specijalno za to određene. Ο konvenciji, pored
Iheringa, vidi i O. Wedgelin, na nav. mestu, i F. Tönnies,
Običaj (1909).
1. Pod konvencijom treba razumeti običaj koji važi kao
obavezan u okviru jedne grupe ljudi i koji je zaštićen od po­
vrede time što se svako odstupanje osuđuje. Za razliku od
prava u ovde upotrebljenom smislu, kod konvencije nedosta­
je jedna grupa ljudi koja je nadležna za primenu sankcije.
Kad Stammler hoće da odvoji konvenciju od prava pomoću
pojma autonomne pokornosti, onda to nije u skladu s uobi­
čajenim načinom upotrebe, a ni njegovi primeri nisu srećno
odabrani. Poštovanje konvencije, na primer uobičajenog na­
čina pozdravljanja, načina odevanja koji važi kao pristojan,
ili raznih pravila koja određuju oblik i sadržaj društvenog
saobraćaja, predstavlja nešto što se od pojedinca ozbiljno za-
hteva i očekuje; njemu nije ostavljeno na volju da čini što
hoće, kao što je to, na primer, slučaj kod običaja da se hrana
priprema na određen način. Povreda konvencije, na primer
povreda društvenog ugleda, često izaziva krajnje teške posle-
dice, na primer bojkot od strane pripadnika jedne staleške
grupe. I ova kazna može biti teža od bilo kakve pravne pri­
nude. Jedino što ovde nedostaje, to je posebna grupa ljudi
koja treba da se stara za održavanje poretka (kao što su su-
dije, advokati, upravni službenici, izvršitelji, i tako dalje).
Ali prelaz je postepen. Slučaj konvencionalnog obezbeđenja
jednog poretka koji je vrlo nalik na pravno obezbeđenje je
organizovani bojkot kojim se formalno pre ti. U skladu s na­
šom terminologijom, to bi već bilo sredstvo pravne prinude.
Nas ovde ne interesuje to što se konvencija, pored gole osu­
de, može zaštititi i drugim sredstvima, na primer upotrebom
domaćeg autoriteta protiv ponašanja koje je protivno kon­
venciji. Jer ono što je od najvećeg značaja, to je da ovde sam
232
pojedinac, a zbog toga što postoji konvencionalna osuda, pri-
menjuje ova često drastična prinudna sredstva, a ne neka
grupa ljudi kojoj je povereno da to čini.
2. Kad govorimo ο pravu, za nas je najvažnije to što pos­
toji jedna grupa ljudi koja primenjuje prinudu (mada se za
druge potrebe ovaj pojam može odrediti i na sasvim druk­
čiji način). Razume se, ova grupa ljudi nipošto ne mora biti
nalik na ono što je danas uobičajeno. Pogotovo nije neophod­
no da postoji jedna sudska instancija. Čak i pleme može da
sačinjava takvu grupu ljudi (u slučaju krvne osvete i neslo­
ge), ukoliko postoje ma kakva pravila koja propisuju način
njegovog reagovanja. Ali ovaj slučaj se nalazi na granici ono­
ga što se još može nazvati pravnom prinudom. Kao što je
poznato, međunarodnom pravu se često osporava karakter
prava zbog toga što nema nikakve naddržavne prinudne sile.
U stvari, i u skladu s ovde usvojenom terminologijom, ne mo­
že se nazvati pravom jedan poredak koji je spolja zaštićen
samo očekivanjem da će doći do osude i represalijama ošte­
ćenih strana, dakle pomoću konvencije i korišćenjem date
situacije u sopstvenom interesu, ali gde nema jedne grupe
ljudi koja se stara za njegovo održavanje. Pa ipak, u okviru
pravne terminologije može biti prihvatljivo upravo obratno.
U svakom slučaju, irelevantno je kakva su sredstva pri­
nude. Tu spada i »bratska opomena«, koja je bila uobičajena
kod mnogih religioznih sekti kao najvažnije sredstvo blage
prinude protiv grešnika, kad je posebna grupa ljudi delovala
po utvrđenom postupku. Isto važi i za cenzuru kao sredstvo
da se obezbedi poštovanje izvesnih moralnih normi, i naroči­
to za psihičku prinudu koja je postala specifično sredstvo
crkvenog odgoja. Postoji pravo hijerokratskih i političkih or­
ganizacija, kao i pravo koje štiti autoritet porodice ili raznih
udruženja, č a k i pravila jednog komentara važe kao pravo u
skladu s našom pojmovnom odredbom. Po sebi se razume da
tu spada član 888, odeljak 2. Nemačkog građanskog parničnog
postupka koji govori ο pravima koja se ne mogu izvršiti.
Oblici pravnog jezika jesu »leges imperfectae« i »prirodne
obligacije«, u kojima se posredno navode granice ili uslovi
za primenu prinude. Utoliko je i jedan prinudno zaveden tr­
govački običaj pravno pravilo. (Vidi članove 157. i 242. Nemač­
kog građanskog zakonika.) Ο pojmu »dobrog običaja«, to jest
233
 običaja koji svi odobravaju i koji je stoga pravno sankcioni-
san, vidi Max Rumelin, u Spomenici Th. Haringu (1918).
3. Za jedan poredak koji važi nije neophodno da ima opšti
ili apstraktan karakter. Razlika između pravnog pravila i pra­
vne odluke jednog konkretnog slučaja, na koju smo danas
toliko naviknuti, nije uvek bila tako jasna. Jedan poredak
može se javiti i kao poredak koji važi samo za jednu konkret­
nu situaciju. Pojedinosti ο tome spadaju u sociologiju prava.
Ukoliko nije drukčije rečeno, ovde ćemo se služiti modernim
razlikovanjem između pravnog pravila i pravne odluke.
4. Jedan poredak koji je zaštićen spoljašnjim sankcijama
može se pored toga štititi i unutrašnjim uverenjima pojedi­
naca. Odnos između prava, konvencije i etike za sociologiju
ne predstavlja nikakav problem. Sa sociološkog stanovišta,
etičko merilo je ono kome ljudi pripisuju izvesnu vrednost i
za koje veruju da treba da važi kao norma njihovog delanja.
U tom slučaju, ovo delanje polaže pravo da je etički dobro,
baš kao što se i delanje koje polaže pravo da je lepo meri
pomoću estetskih merila. Ovako shvaćene, etičke norme mo­
gu duboko da utiču na delanje ljudi, iako nisu zaštićene ni­
kakvim spoljašnjim sankcijama. To je pogotovo slučaj onda
kad je njihova povreda bez uticaja na tuđe interese.
S druge strane, etičke norme se često mogu zaštititi i reli­
gioznim razlozima. Ali u smislu ovde upotrebljene terminolo­
gije one se mogu zaštititi i konvencionalnim sredstvima, na
primer osudom povrede ili bojkotom, ali i pravno, na primer
krivičnim gonjenjem, policijskim merama ili građansko-prav-
nim sankcijama. Svaki etički sistem koji u sociološkom po­
gledu važi obično se štiti pomoću konvencije, to jest time što
postoji verovatnoća da će povreda izazvati osudu. S druga
strane, nije neophodno da svaki poredak koji je konvencio­
nalno ili pravno zaštićen polaže pravo da važi kao etička nor­
ma. Jer pravna pravila, mnogo češće nego konvencionalna,
mogu biti uspostavljena čisto ciljno-racionalno. Sa sociološ­
kog stanovišta ne može se nikako drukčije odlučiti da li je­
dan poredak koji važi u jednoj društvenoj grupi spada u ob­
last etike ili u neku drugu oblast (recimo u konvenciju ili
pravo) nego na osnovu onog istog pojma ο tome šta je »eti­
čko« koga se pridržavaju pripadnici grupe u pitanju. Stoga se
sa ovog stanovišta ο tome ne može reći ništa uopšteno.
234
VII. OSNOVI LEGITIMNOSTI JEDNOG PORETKA
Oni koji delaju mogu pripisati legitimnost jednom poret­
ku na sledeći način: 1) na osnovu tradicije, koja uvažava ono
što je oduvek postojalo, 2) na osnovu afektivne, naročito
emocionalne vere, koja uvažava ono što je novootkriveno ili
što služi kao uzor vredan podražavanja, 3) na osnovu vred-
nosno-racionalne vere, koja uvažava ono što se smatra da
apsolutno važi, i 4) na osnovu toga što je poredak uspostav­
ljen na način za koji se veruje da je u skladu sa zakonom.
Ovo poslednje može se dogoditi u dva slučaja: a) kad se svi
zainteresovani slažu da jedan poredak treba uspostaviti, i b)
kad poredak nameće jedna vlast za koju se smatra da je le­
gitimna i da joj svi duguju poslušnost.
Izuzev nekoliko drugih pojmova koje ćemo malo kasnije
odrediti, sve dalje pojedinosti koje se tiču ovih pitanja spa­
daju u političku sociologiju i sociologiju prava. Zasad je po­
trebno dodati samo nekoliko napomena.
1. Priznaje legitimnosti jednom poretku na osnovu vere
da je tradicija nešto sveto predstavlja najopštiji i najizvorniji
slučaj. Strah od magijskih kazni pojačava psihički otpor pro­
tiv svake promene uobičajenog načina delanja, a u istom
pravcu dejstvuju i najrazličitiji interesi koji teže da održe
jedan poredak čim je ovaj jednom uspostavljen. (O tome ka­
snije u glavi III.)
2. Svesno stvaranje novog poretka bilo je prvobitno goto­
vo uvek delo proroštva ili bar predskazanja za koje se vero-
valo da je sveto, sve do statuta starih grčkih zakonodavaca.
U tim slučajevima, pokoravanje je zavisilo od vere u legitim­
nost proroka. U doba strogog tradicionalizma, jedan novi po­
redak, to jest poredak za koji se misli da je nov, nije mogao
biti objavljen kao takav, već se za njega tvrdilo da je oduvek
važio, ali da niko nije tačno znao njegov sadržaj ili da je pri­
vremeno bio bačen u zasenak, tako da je tek sad otkriven u
svojoj pravoj boji.
3. Prirodno pravo predstavlja najčistiji tip poretka koji
važi na osnovu vrednosno-racionalne vere u njegovu legitim­
nost. Mada je u poređenju s njegovim idealnim zahtevima
stvarni uticaj prirodnog prava na delanje ograničen, ipak tre-
235
 ba priznati da ovaj uticaj postoji, i to u meri koja nije za
potcenjivanje. Ali prirodno pravo treba razlikovati kako od
otkrivenog i konvencionalnog, tako i od tradicionalnog prava.
4. Vera u zakonsku formu je danas najčešći osnov legitim­
nog važenja jednog poretka: priznaje se ono što je u formal­
nom pogledu tačno i što je ustanovljeno po propisanom pos­
tupku. Pri tom je razlika između poretka koji je dogovorom
uspostavljen i poretka koji je nametnut relativna po karak­
teru. Jer čim dogovor na kome počiva jedan poredak nije jed­
nodušan, što se u prošlosti često smatralo da je neophodan
uslov stvarne legitimnosti, onda to znači da se oni koji imaju
drukčiju volju stvarno pokoravaju većini, to jest da je pore­
dak nametnut manjini. Ovo se često događa, kao što se često
događa i da manjina nasilno i bezobzirno nametne većini je­
dan poredak koji odgovara njenim idealima, a koji tokom
vremena priznaju kao legitiman i oni koji su mu se prvobitno
protivili. Onde gde postoji glasanje kao zakonsko sredstvo ko­
jim se poredak stvara ili menja, često se događa da volja ma­
njine dobije formalnu većinu i da se većina pokori manjini.
U tom slučaju, vladavina većine je gola iluzija. Vera u zakon­
sku formu poretka koji je dogovorom uspostavljen je relativ­
no vrlo stara, a može se katkad naći i kod takozvanih primi­
tivnih naroda. Ali u ovim slučajevima se zakonska forma po­
retka gotovo uvek potkrepljuje i autoritetom proroštva.
5. Kad nisu u pitanju samo strah ili ciljno-racionalne po­
bude, već postoje i izvesna shvatanja ο zakonskom postupku,
onda spremnost da se poštuje poredak koji je nametnut od
strane manjine ili većine pretpostavlja veru da je vlast koja
taj poredak nameće u bilo kom pogledu legitimna. Ο tome
će odvojeno biti reči u XIII i XVI odeljku, kao i u glavi I I I .
6. Po pravilu, spremnost da se poštuje jedan poredak us-
lovljavaju kako najraznovrsnije konstelacije interesa, tako i
mešavina vezanosti za tradiciju i vere u zakonsku formu, sem
kad je u pitanju potpuno nov poredak. Razume se, u velikom
broju slučajeva onaj koji dela u skladu s onim što jedan po­
redak zahteva od njega nije čak ni svestan da li je u pitanju
običaj, konvencija ili pravo. Tada sociologija treba da dokuči
tipičan osnov važenja.
236
VIII. POJAM BORBE
Jedan društveni odnos treba nazvati borbom, ukoliko se
delanje orijentiše u nameri da sprovede volju onoga koji dela
nasuprot otporu jednog ili više njegovih partnera. Miroljubi­
vo sredstvo borbe bilo bi ono koje ne podrazumeva upotrebu
aktualnog fizičkog nasilja. Miroljubivu borbu treba nazvati
takmičenjem, ukoliko se sastoji u formalno miroljubivom na­
stojanju da se dobije kontrola nad izvesnim pogodnostima za
kojima i drugi teže. Jedno takmičenje treba nazvati regulisa-
nim takmičenjem, ukoliko se ono u pogledu ciljeva i sredsta­
va orijentiše prema nekom poretku. Životnu borbu između
pojedinaca ili tipova ljudi za opstanak, koja je često latentna,
treba nazvati selekcijom. Ukoliko je u pitanju borba oko iz-
vesnih pogodnosti važnih za one koji žive, onda je to društve­
na selekcija. A ukoliko je u pitanju borba za održavanje izve-
snih nasleđenih svojstava, onda je to biološka selekcija.
1. Postoji bezbroj postepenih prelaza najrazličitije vrste
od krvave borbe, koja odbacuje sva pravila i teži fizičkom
uništenju protivnika, do viteške borbe koja je regulisana kon­
vencionalnim obzirima i sportskog takmičenja koje je reguli-
sano pravilima igre. Klasičan primer viteške borbe je heral-
dov poziv pre bitke kod Fontenoja: »Messieurs les Anglais,
tirez les premiers.« Isto tako, postoji bezbroj postepenih pre­
laza od, recimo, slobodnog nadmetanja mladih ljudi za naklo­
nost jedne žene do konkurentske borbe za ekonomsku korist
koja se povinuje uslovima tržišta ili do umetničkih takmiče­
nja koja podležu određenim pravilima ili, najzad, do izbornih
borbi. Pojmovno odvajanje nasilne borbe od svih ostalih obli­
ka miroljubive borbe opravdava se time što su sredstva koja
se ovde upotrebljavaju specifična i što su posledice upotrebe
tih sredstava u sociološkom pogledu sasvim osobite.
2. Uprkos uticaju mnogih slučajnih i sudbinskih činilaca,
svaki tipičan oblik borbe i utakmice koji se javlja u širim ra-
zmerama na kraju dovodi do selekcije onih kod kojih su u
prošeku jače zastupljene lične osobine važne za uspeh. Koje
su osobine važne — da li više fizičke snage ili beskrupuloz­
nog lukavstva, više duhovne snage ili snage pluća i demagoš­
ke tehnike, više odanosti prema pretpostavljenima ili sposob­
nosti da se laska masi, više stvaralačke originalnosti ili spo­
sobnosti za duševno prilagođavanje, više izuzetnih sposobnos-
237
 ti ili onih koje ima prosečna masa — sve to zavisi od uslova
pod kojima se borba ili takmičenje odvija. Među ove uslove
spadaju i poreci prema kojima se orijentiše ponašanje učes­
nika u borbi, bilo tradicionalno ili vrednosno odnosno ciljno-
-racionalno. Jer svaki poredak utiče na ishod društvene se­
lekcije.
Nije svaki proces društvene selekcije borba u našem srni·
slu. Pod društvenom selekcijom treba najpre razumeti samo
ovo: da izvesni tipovi ponašanja i, eventualno, odgovarajućih
ličnih osobina, imaju prednost nad drugim, jer pružaju više
mogućnosti da se zadobije neki određen društveni odnos
(kao voljeno biće, muž, poslanik, činovnik, izvođač radova,
direktor, poslovan čovek od uspeha, i tako dalje). Ali time
nije rečeno ništa ο tome hoće li se ove društvene prednosti
ostvariti u procesu borbe, a još manje hoće li društvena se­
lekcija poboljšati ili pokvariti biološke izglede za opstanak
određenog tipa.
Ο borbi ćemo govoriti samo onda kad postoji stvarna
utakmica. Naše dosadašnje iskustvo pokazuje da je borba, u
stvari, neizbežna samo u smislu selekcije, a da je načelno
neizbežna samo u smislu biološke selekcije. Selekcija je več-
na zbog toga što se ne može izmisliti nikakvo sredstvo da se
ona potpuno isključi. Čak i jedan strogo pacifistički poredak
može samo da zabrani upotrebu određenih sredstava borbe
ili da odredi njen predmet i reguliše njen pravac, ali ništa vi­
še. A to znači da u otvorenoj utakmici ili u procesu latentne
društvene ili biološke selekcije (kad se pođe od utopijske
pretpostavke da je utakmica odstranjena) uvek postoje neka
druga sredstva borbe koja vode pobedi i da ova sredstva daju
povoljnije izglede onima koji njima raspolažu, bilo da su ih
dobili nasleđem ili stekli vaspitanjem. Društvena selekcija je
iskustvena, a biološka selekcija načelna granica koja spreča­
va isključenje borbe.
3. Treba praviti razliku između borbe pojedinaca za op­
stanak i borbe i selekcije društvenih odnosa. U poslednjem
slučaju ovi pojmovi se mogu upotrebiti samo u prenosnom
smislu. Jer odnosi postoje samo kao ljudsko delanje koje ima
određen smisaoni sadržaj. Prema tome, selekcija ili borba iz­
među njih znači samo da je tokom vremena određen tip de-
lanja potisnut drugim, büo da su u pitanju isti ili drugi ljudi.
238
To se može dogoditi na različite načine. Pre svega, ljudsko
delanje može svesno težiti da izmeni određene društvene od­
nose (to jest neko drugo delanje koje mu po značenju odgo­
vara) ili da ih omete u njihovom nastanku i održavanju. Ta­
ko, na primer, država se može uništiti ratom ili revolucijom,
zavera se može brutalno suzbiti, prostitucija se može sprečiti
policijskim merama, praksa zelenaškog poslovanja može se
iskoreniti uskraćivanjem pravne zaštite ili kažnjavanjem.
Isto tako, na društvene odnose se može uticati stvaranjem
određenih pogodnosti za jednu kategoriju na račun druge.
Ove ciljeve mogu postavljati sebi kako pojedinci tako i orga-
nizovane grupe pojedinaca. S druge strane, može postojati
bezbroj najrazličitijih neželjenih propratnih posledica i rele­
vantnih uslova društvenog delanja koji utiču da određeni
društveni odnosi (to jest uvek odgovarajuće delanje) imaju
sve manje izgleda da se održe ili da nastanu. Sve mogućne
vrste prirodnih i kulturnih uslova utiču na neki način na to
kakve će izglede imati pojedini društveni odnosi. Svima stoji
na volju da i u takvim slučajevima govore ο selekciji društve­
nih odnosa, na primer odnosa između političkih organizacija,
u kojoj pobeđuje onaj koji je najjači u smislu najbolje prila­
gođenog. Ali pri tom treba imati na umu da ova takozvana
selekcija nema nikakve veze sa selekcijom ljudskih tipova u
društvenom ili biološkom pogledu i da ovde u svakom kon­
kretnom slučaju treba ispitati koji uzroci dovode do promene
u izgledima pojedinih oblika društvenog delanja i društve­
nih odnosa, to jest koji uzroci razbijaju jedan društveni od­
nos, a koji mu omogućuju da se održi na račun drugih. Po
sebi se razume da su ovi uzroci mnogostruki i da je za njih
neprikladno upotrebiti jedan jedinstven izraz. Jer uvek pos­
toji opasnost da se u empirijsko istraživanje nekritički unesu
izvesne vrednosne ocene, a pre svega da se opravda uspeh
koji je u jednom konkretnom slučaju postignut zahvaljujući
nekom posebnom, dakle slučajnom uzroku. Poslednjih godi­
na je bilo odveć mnogo takvih pokušaja. U stvari, to što je
jedan određen društveni odnos u konkretnom slučaju bio
isključen usled nekih posebnih uzroka, ne dokazuje da je on
i uopšte nepodesan da se održi.
239
 IX. TIPOVI DRUŠTVENOG ODNOSA:
3
ZAJEDNICA I DRUŠTVO
Pod zajednicom treba razumeti takav društveni odnos u
kome se orijentacija društvenog delanja, svejedno da li u
konkretnom slučaju, u prošeku ili u čistom tipu, osniva na
subjektivnom osećanju učesnika (koje može biti afektivno ili
tradicionalno po karakteru) da pripadaju jedan drugom kao
deo iste celine.
Pod društvom treba razumeti takav društveni odnos u ko­
me se orijentacija društvenog delanja osniva na racionalno
motivisanom kompromisu interesa ili njihovom povezivanju,
svejedno da li je u pitanju vrednosna ili ciljna racionalnost.
Za društvo je tipično (ali ne i neizbežno) da se osniva na ra­
cionalnom sporazumu, uz obostran pristanak partnera. U tom
slučaju, delanje se orijentiše ili vrednosno-racionalno, prema
veri da pristanak koji je dat obavezuje, ili ciljno-racionalno,
prema očekivanju da če partneri biti lojalni.
1. Naša terminologija podseća na razlikovanje koje je na­
činio F. Tönnies u svom pionirskom radu Zajednica i društvo.
Ali Tönnies je dao ovom razlikovanju jedno specifično znače­
nje koje bi za naše potrebe bilo nepodesno. Najčistiji tipovi
društva jesu: 1) strogo ciljno-racionalno i slobodno ugovore­
na razmena na tržištu, koja predstavlja stvarni kompromis
suprotnih, ali komplementarnih interesa; 2) udruženje uspo­
stavljeno radi postizanja nekog cilja, to jest slobodno ugovo­
reno neprekidno delanje koje se orijentiše samo prema izves-
nim spoljašnjim interesima učesnika, bilo ekonomskim ili ne­
kim drugim; 3) udruženje jednomišljenika zasnovano na
vrednosno-racionalnim motivima, na primer religiozna sekta,
ukoliko ona apstrahuje od emotivnih i afaktivnih interesa,
već hoće samo da služi samoj stvari (što se u stvarnosti do­
gađa sasvim izuzetno).
2. Zajednica može da počiva na bilo kakvoj afektivnoj,
emotivnoj ili tradicionalnoj osnovi: religiozno bratstvo, erot­
ski odnos, odnos poštovanja, nacionalna zajednica, četa voj-
3
Vergemeinschaftung i Vergesellschaftung. U našem jeziku
nema izraza koji bi odgovarali ovim složenicama. U prevodu je
dato značenje prostih oblika Gemeinschaft i Gesellschaft, koji
ne sadrže jednu važnu nijansu. Ovo osiromašenje se nije moglo
izbeći. — Primedba prevodioca.
240
nika koji drugarski dele dobro i zlo. Najpodesniji primer
ovog tipa jeste porodica. Ali najveći deo društvenih odnosa
ima delom karakter zajednice, a delom karakter društva. U
svakom društvenom odnosu, ma koliko bio ciljno-racionalan
po karakteru i sračunat samo na zadovoljenje određene po­
trebe (kakav je, na primer, odnos između kupca i mušterije),
mogu se javiti i izvesne emocionalne vrednosti koje prekora­
čuju željeni cilj. Svako društvo koje nije stvoreno samo radi
postizanja nekog neposrednog cilja, već traje duže vreme, na
neki način naginje tome, iako u vrlo različitom stepenu. Jer
u takvim društvima se uspostavljaju trajni odnosi između is­
tih lica i oni se unapred ne mogu ograničiti samo na pojedi­
načne stručne delatnosti. To se događa u društvima u istoj
vojničkoj jedinici, u istom školskom razredu, u istoj kance­
lariji ili radionici. Isto tako može se dogoditi i obratno, da
svi ili izvestan broj učesnika u nekom društvenom odnosu
koji ima svojstvo zajednice orijentišu ovaj odnos u ciljno-ra-
cionalnom pravcu, bilo potpuno ili delimično. Tako, na pri­
mer, postoje velike razlike u tome da li članovi jedne poro­
dice ovu osećaju kao zajednicu ili je koriste kao društvo. Po­
jam društva je ovde namerno određen na sasvim uopšten
način i stoga obuhvata vrlo različite grupe pojava.
3. Po značenju koje joj se pridaje, zajednica najčešće
predstavlja najradikalniju suprotnost borbi. Ali pri tom tre­
ba znati da je nasilje svake vrste nad onima koji su duševno
mekši redovna pojava čak i u najintimnijim zajednicama, i
da se, kako drugde tako i u zajednici, odvija proces selekcije
koji pojedinim tipovima daje različite izglede u borbi za op­
stanak. S druge strane, društvo se često sastoji samo u kom­
promisu suprotnih interesa; u njemu su samo delimično is­
ključeni povodi za sukob ili određena sredstva borbe (ili se
bar to pokušava), ali ostaje suprotnost interesa i utakmica
između partnera oko povoljnijih izgleda. Borba i zajednica su
relativni pojmovi. Borba može biti vrlo različita, što zavisi od
sredstava (nasilna ili miroljubiva) i od stepena bezobzirnosti
njihove upotrebe. Ali, kao što je već rečeno, svaki poredak
koji reguliše društveno delanje dopušta selekciju u nadmeta­
nju različitih ljudskih tipova oko životnih šansi.
4. Ne treba misliti da svako postojanje zajedničkih oso­
bina, zajedničke situacije ili zajedničkog ponašanja podrazu-
meva postojanje jedne zajednice. Tako, na primer, zajednič-
16 Sociologija Maksa Vebera 241
ko biološko nasleđe, što je po pretpostavci najvažnija osobina
rase, ne znači da postoji ma kakva zajednica između pojedi­
naca koji tu osobinu imaju. Postavljanjem raznih ograničenja
u pogledu društvenog saobraćaja i u pogledu zaključenja bra­
čnih veza, sredina može da izoluje izvesne pojedince i da ih,
utoliko, stavi u sličnu situaciju. Ali čak ako oni i slično rea-
guju na tu situaciju, to još uvek ne stvara zajednicu, kao što
je ne stvara ni golo osećanje za zajednički položaj i njegove
posledice. Tek kad na osnovu ovog osećanja pojedinci na bilo
koji način uzajamno orijentišu svoja ponašanja, nastaje za­
jednica kao društveni odnos između njih i svakog od njih
prema okolnoj sredini, ali samo ukoliko ovaj odnos podrazu-
meva i osećanje o zajedničkom pripadništvu. Kod Jevreja je
to retko kad slučaj, izuzev cionističke krugove i neka društva
koja štite čisto jevrejske interese; štaviše, Jevreji odbacuju
zajednicu kao tip društvenog odnosa.
Zajednički jezik, koji stvaraju porodice i okolna društve­
na sredina na osnovu slične tradicije, u najvećoj meri olak­
šava uzajamno razumevanje i uspostavljanje društvenih od­
nosa najrazličitije vrste. Ali zajednički jezik, sam po sebi, nije
još nikakva zajednica, mada olakšava uzajamno razumevanje
unutar određenih grupa i stvaranje društava. To se najpre
događa između pojedinaca, i to ne zbog toga što oni govore
istim jezikom, već što imaju neke druge interese. Prema to­
me, orijentacija prema pravilima zajedničkog jezika je samo
sredstvo sporazumevanja, a ne smisaoni sadržaj društvenih
odnosa. Tek uočavanje razlike prema nekim trećim licima
koja govore drukčijim jezikom može da stvori za pripadnike
jedne jezičke zajednice sličnu situaciju, osećanje zajednice, i
društva koja se svesno zasnivaju na zajedničkom jeziku.
Učešće na jednom tržištu je drukčije prirode. Ono izaziva
stvaranje društva između pojedinih partnera u razmeni i dru­
štveni odnos (pre svega takmičenje) između onih koji pomi­
šljaju da uzmu učešća u razmeni i koji moraju da uzajamno
orijentišu svoje ponašanje. Ali pored toga, društva nastaju
samo ukoliko neki učesnici sklope sporazum radi uspeha u
nadmetanju cena ili ukoliko se svi sporazumeju u pogledu
izvesnih pravila koja regulišu i obezbeđuju sigurnost trgova-
242
čkih operacija. Tržište, kao i trgovačka privreda koja se os­
niva na njemu, predstavlja najvažniji tip uzajamnog uticanja
na delanje zahvaljujući goloj konstelaciji interesa, što je ka­
rakteristično za modernu privredu.
X. OTVORENI I ZATVORENI ODNOSI
Za jedan društveni odnos (svejedno da li je u pitanju za­
jednica ili društvo) treba reći da je otvoren prima onima koji
se nalaze spolja, kad u skladu s poretkom koji za njega važi
niko ko to stvarno može i želi nije sprečen da uzme učešća
u društvenom delanju koje se uzajamno orijentiše prema
njegovom značenju. S druge strane, za jedan društveni odnos
treba reći da je zatvoren, kad je u skladu s njegovim znače­
njem ili poretkom koji za njega važi učešće izvesnih lica is­
ključeno, ograničeno ili vezano za ispunjenje izvesnih uslova.
Otvorenost i zatvorenost jednog odnosa može biti uslovljena
tradicionalno, afektivno, vrednosno-racionalno ili ciljno-racio-
nalno. Zatvorenost na osnovu racionalnih motiva nastaje na­
ročito u sledećem slučaju: jedan društveni odnos može pru­
žati određene izglede učesnicima da će zadovoljiti materijal­
ne ili duhovne interese, bez obzira da li je društveni odnos
krajnji cilj ili sredstvo za nešto drugo, i bez obzira da li
putem solidarnog delanja ili putem kompromisa interesa.
Kad učesnici u jednom odnosu očekuju da bi učešće
drugih moglo da poboljša pogodnosti koje uživaju u količini,
vrsti, sigurnosti ili vrednosti, onda su oni zainteresovani da
odnos bude otvoren, i obratno, kad očekuju da bi sve to mo­
gli dobiti putem monopolizacije, onda je njihov interes da
odnos bude zatvoren.
Jedan zatvoren društveni odnos može da garantuje mono-
polizovane pogodnosti svojim učesnicima na različite načine:
1) time što će svakomu učesniku ostaviti na volju da uzme šta
može, 2) što će sticanje ovih pogodnosti regulisati ili unapred
odmeriti u iznosu i vrsti, ili 3) što će ih dati pojedincima ili
grupama u trajnu i relativno ili potpuno neotuđivu svojinu.
U ovom poslednjem slučaju, reč je o zatvorenosti prema unu­
tra. Pogodnosti koje su date u svojinu treba nazvati pravima.
U skladu s odnosnim poretkom, davanje u svojinu može biti
na korist članova određenih zajednica i društava (na primer
16* 243
ukućana) ili na korist pojedinaca. U ovom poslednjem sluča­
ju, pojedinac može uživati svoja prava na čisto ličnoj osnovi,
ili ih u slučaju smrti mogu naslediti oni koji su s dotadaš­
njim nosiocem bili u nekoj vezi na osnovu nekog društvenog
odnosa ili na osnovu rođenja (srodstvo) ili što ih je on odre­
dio za svoje naslednike. Najzad, nosilac prava može biti ma­
nje ili više ovlašćen da sporazumno prenese svoja prava na
određena lica ili na bilo koja druga. Za razliku od nasledne,
ovo je slučaj otuđive aproprijacije. Učesnik u jednom zatvo­
renom odnosu može da se nazove kolegom, a privilegovanim
kolegom kad je učešće regulisano na takav način da su ovo­
me date u svojinu izvesne pogodnosti. Pogodnosti koje su pu­
tem nasleđa date na uživanje pojedincima ili grupama mogu
se nazvati svojinom, a ukoliko su otuđive slobodnom svoji­
nom.
Prividno beskorisan i mučan posao da se pojmovno odre­
de ove stvari pokazuje da mi često nismo u stanju da jasno
mislimo o onome što je očigledno, jer smo se u to odviše
uživeli.
1. a) Primer za društveni odnos koji je zatvoren na tradi­
cionalnoj osnovi bile bi zajednice u kojima se pripadnost
određuje porodičnim vezama.
b) Afektivno zatvoreni odnosi su najčešće lične emocio­
nalne veze (na primer erotske ili one koje se zasnivaju na
ličnom poštovanju).
c) Primer za relativno zatvoren odnos na vrednosno-racio-
nalnoj osnovi bile bi strogo religiozne zajednice.
d) Primer za zatvoren odnos na ciljno-racionalnoj osnovi
bile bi ekonomske grupe koje imaju monopolski ili plutokrat­
ski karakter.
Evo nekoliko proizvoljno odabranih slučajeva.
Da li je jedna grupa ljudi koji učestvuju u razgovoru otvo­
rena ili zatvorena zavisi od toga o čemu se razgovara (za raz­
liku od intimnog razgovora ili poslovnog obaveštavanja). Od­
nosi na tržištu su poglavito ili bar često otvoreni. U mnogim
zajednicama i društvima možemo primetiti kako se težnja za
širenjem članstva smenjuje s težnjom za zatvaranjem. Tako
su, na primer, esnafi u demokratskim varošima antike i sred­
njeg veka nastojali katkad da povećaju članstvo u interesu
obezbeđenja svoje moći, a katkad da ga ograniče u interesu
244
obezbeđenja svog monopolskog položaja. Isto se često doga­
đa i u kaluđerskim redovima i religioznim sektama, kod ko­
jih je primetan prelaz od religioznog prozelitizma na ograni­
čavanje u cilju održavanja visokih etičkih standarda ili radi
zaštite materijalnih interesa. U sličnom odnosu stoji i proši­
renje tržišta radi povećanja obrta prema monopolističkom
zatvaranju tržišta. Danas toliko rasprostranjena težnja za uje-
dnačenjem jezika je prirodna posledica interesa koji imaju
pisci i izdavači, ali je ona suprotna nekadašnjoj težnji poje­
dinih staleža za održavanjem jezičkih osobenosti ili čak za
stvaranjem esoteričnih jezika.
2. Način i stepen regulisanja i zatvaranja jednog društve­
nog odnosa mogu biti vrlo različiti, tako da je prelaz od otvo­
renosti ka regulisanju i zatvorenosti gradualan. Za učešće u
jednom društvenom odnosu mogu se postaviti najrazličitiji
uslovi: određeni podvizi, iskušavanje, članski ulog, prijem u
članstvo tajnim glasanjem, po rođenju ili na osnovu izvesnih
rezultata koje svi mogu postići i, najzad, u slučaju zatvore­
nosti i aproprijacije izvesnih prava, sticanjem tih prava. Pre­
ma tome, regulisanje i zatvorenost su relativni pojmovi. Pos­
toje svi mogućni prelazi između jednog otmenog kluba, jedne
pozorišne predstave kojoj se može prisustvovati uz ulaznicu i
jednog stranačkog skupa koji se svodi na vrbovanje pristali­
ca, kao i između službe u crkvi kojoj mogu prisustvovati svi i
obreda koji vrši jedna sekta ili neki tajni savez.
3. Isto tako, zatvorenost jednog društvenog odnosa — i to
kako između samih učesnika tako i u njihovom među­
sobnom ponašanju — može uzeti najrazličitije oblike. Tako,
na primer, jedna zatvorena kasta, esnaf ili berzanska zajedni­
ca mogu dozvoliti svojim članovima slobodnu utakmicu oko
monopolizovanih pogodnosti ili mogu odrediti svakom ponao­
sob na koje pogodnosti ima pravo, bilo doživotno ili po nasle-
đu. Ovo poslednje je naročito bio slučaj u Indiji. Slično tome,
jedna zatvorena grupa krajišnika može dozvoliti svojim čla­
novima slobodno korišćenje svih izvora bogatstva ili dodeliti
svakom domaćinstvu određen udeo, a jedna zatvorena grupa
doseljenika može dozvoliti slobodno korišćenje zemlje ili
odobriti i štititi trajno prisvajanje određenih lanaca. Istorij-
ski gledano, ograničavanje prava na leno, prihode ili određe­
ne službe i prepuštanje ovih prava onima koji ih uživaju mo­
že se javiti u vrlo različitim oblicima. Slično tome (a prvi ko-
245
rak u tom pravcu mogu, mada ne moraju biti »radnički sa-
veti« koji su uspostavljeni u Nemačkoj 1918.), priželjkivanje
izvesnih radnih mesta i njihovo posedovanje može se razviti
od običnog sporazuma između radničkih predstavnika i vlas­
nika u pogledu uslova za zapošljavanje do prava na određeno
radno mesto. Prvi stupanj u tom razvoju bila bi zabrana ot­
puštanja radnika bez saglasnosti radničkih predstavnika. Ali
sve pojedinosti koje se tiču ovog pitanja spadaju u posebno
proučavanje.
Najviši stepen davanja izvesnih pogodnosti u trajnu svoji­
nu postoji onda kad se izvesna prava pojedinaca ili određenih
grupa (na primer, domaćinstva, plemena ili porodice) štite
tako da u slučaju smrti ona prelaze na određene naslednike
ili što ih nosilac još za života može ustupiti bilo kojim trećim
licima. U ovom poslednjem slučaju, treća lica postaju učesni­
ci u društvenom odnosu samim prenošenjem tih prava, što
znači da je odnos relativno otvoren prema onima koji su van
njega. Ovo samo ukoliko sticanje članstva nije vezano za pris­
tanak ostalih privilegovanih učesnika.
4. Motivi za zatvaranje jednog društvenog odnosa mogu
biti trojaki: 1) uvažavanje kvaliteta i prestiža, a samim tim i
izgleda na zadobijanje ugleda ili čak i dobiti koji iz toga mo­
gu da proisteknu. Kao primere možemo navesti zajednice as­
keta, monaške redove (naročito prosjačke redove u Indiji),
religiozne sekte (Puritanci!), grupe ratnika, grupe službenika
ministarstava ili drugih činovnika, grupe građana koje imaju
politički značaj (kao u antičko doba), udruženja zanatlija;
2) oskudica pogodnosti u poređenju s potrebama potrošnje
(obim sredstava za život). Kao primer može da posluži mono­
pol potrošnje, naročito u krajiškim zajednicama; 3) oskudica
u mogućnostima za sticanje izvesnih pogodnosti (obim mo­
gućnosti za sticanje). To je slučaj kod trgovačkih monopola,
naročito kod esnafskih i starih ribarskih organizacija. Veći­
nom se motiv 1) prepliće s motivima 2) i 3).
XI. ZASTUPANJE I ODGOVORNOST
U skladu s tradicionalno ili zakonski uspostavljenim po­
retkom, jedan društveni odnos može imati za posledicu da se
određene vrste delanja svakog učesnika pripisuju svim osta-
246
lim učesnicima (solidarni članovi) ili da se delanje određenih
učesnika (zastupnika) pripiše svim ostalima koje oni pred­
stavljaju, tako da ovi uživaju korist i trpe štetu.
U skladu s važećim poretkom, zastupanje može biti: 1) sa-
movlasno prisvojeno u bilo kom obliku i stepenu, 2) trajno
ili privremeno dodeljeno na osnovu izvesnih kriterij uma, ili
3) trajno ili privremeno preneto putem naimenovanja, to jest
na osnovu određene odluke učesnika ili trećih lica. O uslovi-
ma pod kojima društveni odnosi (zajednice ili društva) posta­
ju odnosi solidarnosti ili zastupanja može se uopšteno reći
samo ovo: da je najvažnije u kojoj meri se njihovo delanje
orijentiše prema nasilnoj borbi ili prema miroljubivoj razme-
ni kao svom cilju. Ali pored toga, od odlučnog značaja mogu
biti i mnoge druge okolnosti koje treba utvrditi posebnim
proučavanjem. Doduše, ove druge okolnosti su manje važne
u odnosima koji teže postizanju čisto idealnih ciljeva miro­
ljubivim sredstvima. Pojava solidarnosti ili zastupništva čes­
to ide naporedo sa stepenom zatvorenosti jednog odnosa pre­
ma onima koji su van njega, ali ne uvek.
1. Pripisivanje odgovornosti praktično može da znači i pa­
sivnu i aktivnu solidarnost: svi učesnici su odgovorni za dela­
nje jednog, kao i on sam, a zajedno s njim svi su ovlašćeni da
uživaju u koristi koju je njegovo delanje proizvelo. Odgovor­
nost može biti prema duhovima ili bogovima, to jest može
biti religiozno orijentisana. Ali odgovornost može biti i prema
ljudima, i u tom slučaju konvencionalna (krvna osveta protiv
i pomoću saplemenika, represalije prema varoškom stanovni­
štvu ili nekoj drugoj zemlji) ili pravna (kažnjavanje srodni­
ka, ukućana, članova iste opštine, lično obavezivanje ukućana
ili trgovačkih partnera da jedni drugima plate dugove). I so­
lidarnost prema bogovima je imala važne istorijske posledice
(naročito za starojevrejske, starohrišćanske i prve puritanske
opštine).
S druge strane, pripisivanje odgovornosti može da znači
samo da su na osnovu konvencionalnog ili pravnog poretka
učesnici u jednom zatvorenom odnosu zakonski ovlašćeni da
raspolažu bilo kakvim pogodnostima (naročito ekonomskim)
koje je njihov zastupnik stvorio. Primer za to je punovažno
raspolaganje uprave jednog udruženja ili predstavnika jedne
političke ili ekonomske organizacije dobrima koja prema po­
retku treba da služe ciljevima udruženja ili organizacije.
247
 2. Solidarnost postoji u sledećim tipičnim slučajevima: a)
u tradicionalnim zajednicama zasnovanim na rođenju ili ži­
votnim navikama (na primer domaćinstvo i pleme); b) u za­
tvorenim odnosima koji vlastitom silom obezbeđuju mono­
polski položaj u pogledu izvesnih pogodnosti (na primer po­
litičke grupe, naročito u prošlosti, ali i danas, naročito u vre-
me rata); c) u udruženjima za sticanje dobiti u kojima poslo­
ve vode sami učesnici (na primer otvoreno trgovačko druš­
tvo); d) pod izvesnim okolnostima u radničkim udruženjima
(na primer artel).
Na tipičan način, zastupanje se javlja u udruženjima koja
teže određenim ciljevima i u pravno zasnovanim grupama,
naročito kad se mora upravljati izvesnom imovinom koja je
skupljena da služi ostvarenju tih ciljeva.
3. Pravo zastupanja se dodeljuje na osnovu izvesnih krite-
rijuma, na primer po starešinstvu ili nekom sličnom pravilu.
4. Sve bliže što se tiče ovih stvari ne može se izložiti na
uopšten način, već samo u okviru posebnih socioloških prou­
čavanja. Najstarija i najopštija pojava koja spada u ovu ob­
last jeste represalija, i to kako u obliku osvete tako i u obliku
uzimanja u zalogu. ,
XII. POJAM GRUPE
Jedan društveni odnos koji je zatvoren ili koji pomoću
pravila ograničava prijem novih članova treba nazvati gru­
pom, ukoliko određeni ljudi, recimo starešina grupe i možda
upravni aparat, imaju za zadatak da svojim ponašanjem oču­
vaju njegov poredak. U isti mah, starešina grupe i upravni
aparat imaju i pravo da zastupaju grupu. Izvršna vlast se
nalazi u rukama starešine grupe i onih koji rade u upravnom
aparatu. Ova vlast se može prisvojiti ili se može odrediti po­
moću pravila koja važe za grupu i trajno ili privremeno ustu­
piti onim licima koja su izabrana na osnovu posebnih krite-
rijuma i po posebnom postupku. U grupno delanje spada le­
gitimno delanje upravnog aparata koje na osnovu izvršne ili
zastupničke vlasti teži da održi u važnosti poredak grupe, ili
delanje članova grupe kojim rukovodi upravni aparat.
1. Za pojam grupe je nevažno da li je u pitanju zajednica
ili društvo. Dovoljno je samo da postoji starešina grupe —
248
glava porodice, uprava udruženja, poslovođa, knez, predsed-
nik države, poglavar crkve — čije je delanje usmereno na odr­
žavanje grupnog poretka. Ovo je dovoljno zbog toga što ova
specifična vrsta delanja, to jest delanje koje nameće jedan
poredak, a ne samo delanje koje se orijentiše prema njemu,
dodaje zatvorenom društvenom odnosu jedno novo svojstvo
koje je sa sociološkog stanovišta neobično važno. Jer svaka
zatvorena zajednica ili društvo nije grupa. To važi za erotski
odnos ili za pleme bez starešine.
2. Postojanje grupe zavisi samo od prisustva starešine i,
eventualno, upravnog aparata. Ili, tačnije, od toga da li po­
stoji verovatnoća da će lica kojima se stavljeno u zadatak da
održe grupni poredak delati u tom pravcu u slučaju potrebe.
Sa pojmovne strane je nevažno na čemu se osniva ovo očeki­
vanje, na tradicionalnoj, afektivnoj ili vrednosno-racionalnoj
predanosti (vazalska dužnost, dužnost prema nadleštvu ili
službi) ili na ciljno-racionalnim interesima (primanje plate).
Prema tome, u skladu s našom terminologijom, grupa se sa­
stoji samo u verovatnoći da će nastupiti delanje koje je ori­
jentisano u pomenutom pravcu. Ako nema nikakve verovat-
noće da će određeno telo ili određeno lice delati na takav
način, onda za nas postoji samo društveni odnos, ali ne i gru­
pa. Sve dok postoji verovatnoća onog delanja, sve dotle po­
stoji i grupa, uprkos tome što se menjaju lica čije je delanje
orijentisano prema poretku o kome je reč. Naša definicija
ima za cilj da obuhvati upravo ovo stanje stvari koje je sa
sociološkog stanovišta najvažnije.
3. a) Pored delanja upravnog aparata i delanja kojim ovaj
rukovodi, može se javiti i specifično delanje učesnika koje
teži da obezbedi važnost grupnog poretka (na primer, dopri­
nosi ili lične usluge svake vrste: služba porotnika, služba u
vojsci, i tako dalje), b) Važeći poredak može da sadrži i nor­
me prema kojima treba da se orijentiše delanje članova gru­
pe, i to u stvarima koje se ne tiču same grupe (na primer
građansko pravo, koje reguliše privatno ekonomsko delanje,
služi interesima pojedinaca, a ne obezbeđuje važnost grupnog
poretka). U prvom slučaju možemo govoriti o delanju koje se
orijentiše prema grupi, a u drugom o delanju koje grupa re­
guliše. Grupnim delanjem treba nazvati delanje aparata i de­
lanje kojim taj aparat planski rukovodi, a koje se orijentiše
prema grupi. Grupno delanje bi, na primer, bilo učestvovanje
249
u ratu koji vodi država, ili plaćanje nekog doprinosa koji je
odredila uprava udruženja, ili ugovor koji zaključuje stare-
šina grupe a koji obavezuje sve članove (vidi odeljak XI),
najzad čitavo pravosuđe i upravni postupak (vidi odeljak
XIV).
Jedna grupa može biti autonomna ili heteronomna, ali i
autokefalna ili heterokefalna. Za razliku od heteronomije, gde
je grupni poredak nametnut spolja, autonomija znači da su,
bez obzira na sve ostale okolnosti, poredak uspostavili sami
članovi grupe po svojoj volji. Autokefalija znači da su stare-
šina i upravni aparat postavljeni na osnovu poretka same
grupe, za razliku od heterokefalije, gde su ovi organi, bez ob­
zira na ostale okolnosti, postavljeni spolja.
Heterokefalija postoji, na primer, kod naimenovanja gu­
vernera kanadskih provincija od strane centralne vlade Ka­
nade. Jedna heterokefalna grupa može biti autonomna, a au­
tokefalna heteronomna. Isto tako, jedna grupa može biti de-
limično jedno ili drugo u oba pravca. Autokefalne države-čla-
nice nemačkog carstva bile su heteronomne u sferi nadležno­
sti carstva uprkos autokefaliji, a autonomne u sferi vlastite
nadležnosti (u crkvenim i Školskim stvarima). U sastavu Ne-
mačke, oblast Elzasa i Lorene bila je autonomna u ograniče­
nom obimu, ali heterokefalna, jer je car postavljao namesni-
ka. Svi ovi elementi mogu katkad biti prisutni samo delimič-
no. Jednu grupu koja je u isti mah potpuno heteronomna i
potpuno heterokefalna (kao puk u jednoj vojsci) najčešće
treba shvatiti kao deo neke šire grupe. Ali da li je to slučaj,
zavisi od stvarne mere samostalnosti u orijentaciji delanja u
konkretnom slučaju. U terminološkom pogledu to je pitanje
čisto praktične prirode.
XIII. POREDAK U GRUPI
Zakonski uspostavljen poredak jednog društva može na­
stati na dva načina: 1) slobodnim dogovorom, ili 2) nameta­
njem i pokoravanjem. Izvršna vlast jedne grupe može pola­
gati pravo na legitimnu moć da nametne novi poredak. Pod
ustavom jedne grupe treba razumeti verovatnoću, koja se me-
nja po obimu, vrsti i uslovima, da će se članovi grupe povi­
novati pravilima koje nameće postojeća izvršna vlast. U po-
250
menute uslove, koje određuje svaki poredak, može da spada
i pristanak određenih članova ili delova grupe, ili bar to da
prethodno treba čuti njihovo mišljenje, ali pored toga i bilo
šta drugo.
Poredak jedne grupe može biti nametnut kako članovima
tako i onima koji nisu članovi, naravno pod određenim okol­
nostima. To će biti slučaj naročito onda kad se nečlanovi na­
laze u nekom odnosu prema teritoriji na kojoj grupa deluje
(prisutvo, rođenje, preduzimanje izvesnih radnji na toj teri­
toriji). Jedna grupa čiji poredak u načelu oktroiše teritori­
jalno važenje može se nazvati teritorijalnom grupom, sve­
jedno da li njen poredak polaže pravo samo na teritorijalno
važenje prema svojim članovima (što je mogućno ili se bar
događa u ograničenom obimu).
1. U smislu naše terminologije, jedan poredak je uvek na­
metnut kad nije stvoren slobodnim ličnim dogovorom svih
učesnika. Prema tome, nametnuta je i odluka većine kojoj se
manjina pokorava. Stoga legitimnost vladavine većine dugo
vremena nije bila priznata ili je bila problematična (kod sta­
leža u srednjem veku, a u novije vreme u ruskoj opštini). U
tom slučaju je za sociologiju od presudnog značaja samo
stvarno postojeće stanje stvari.
3. Pojam ustava koji je ovde upotrebljen, upotrebio je i
Lassalle. On nije identičan s pisanim ustavom, to jest s usta­
vom u pravom smislu reči. Sa sociološkog stanovišta, pitanje
se sastoji samo u ovom: kad, zbog čega i u kojoj meri, možda
i pod kojim posebnim uslovima (na primer uz odobravanje
bogova ili sveštenika ili pristanak izbornog tela) članovi gru­
pe pokorno slede volju starešine grupe. I dalje: pod kojim
okolnostima starešini grupe stoji na raspolaganju upravni
aparat i grupno delanje kad on izdaje zapovesti i, naročito,
kad nameće nova pravila.
4. Glavni tip nametnutog poretka koji važi u okviru jedne
teritorije predstavljaju norme krivičnog prava i mnoga druga
pravna pravila političkih grupa kod kojih je prisustvo, rođe­
nje, preduzimanje ili izvršenje neke radnje na teritoriji gru­
pe uslov za primenu poretka. (Uporedi pojam »teritorijalno
telo« koji upotrebljavaju Gierke i Preuss.)
251
 XIV. UPRAVNI I REGULATIVNI POREDAK
Jedan poredak koji reguliše grupno delanje može se na­
zvati upravnim poretkom. Jedan poredak koji reguliše druge
oblike društvenog delanja i jamči pojedincima uživanje onih
pogodnosti koje im tim regulisanjem otvara može se nazvati
regulativnim poretkom. Grupa koja se orijentiše samo prema
prvom tipu poretka može se nazvati upravnom grupom, a ona
koja se orijentiše samo prema ovom poslednjem regulativ-
nom grupom.
1. Po sebi se razume da najveći broj postojećih grupa ima
oba svojstva. Primer čisto regulativne grupe bila bi teorijska
konstrukcija pravne države zasnovane na apsolutnom prin­
cipu laissez faire (što bi, doduše, pretpostavljalo prepuštanje
kontrole nad finansijama čistoj privatnoj privredi).
2. O pojmu grupnog delanja vidi odeljak XII, No. 3. Pod
pojam upravnog poretka spadaju sva pravila koja regulisu
kako ponašanje upravnog aparata tako i ponašanje članova
grupe prema grupi, to jest koja utvrđuju ciljeve čije ostvare­
nje poredak grupe nastoji da obezbedi time što planski pro­
pisuje kako treba da deluju njegov upravni aparat i njegovi
članovi. U jednoj ekonomskoj organizaciji zasnovanoj na pot­
puno komunističkim principima tu bi spadalo čitavo društve­
no delanje, a u jednoj apsolutno pravnoj državi samo delat-
nost sudija, policijskih nadleštava, porotnika, vojnika, zako­
nodavca i birača. U najopštijim linijama, mada ne i u svim
pojedinostima, granica između upravnog i regulativnog po­
retka podudara se s onim što se u političkoj grupi razlikuje
kao javno i privatno pravo. Bliže o tome u sociologiji prava.
XV. TIPOVI GRUPE
Organizacija je trajno delanje koje se rukovodi određe­
nim ciljem, a organizovana grupa je društvo s upravnim apa­
ratom koji trajno dela rukovodeći se nekim određenim ci­
ljem.
Udruženje je grupa stvorena slobodnim dogovorom čiji
poredak važi samo za one koji su lično uzeli učešća u njego­
vom uspostavljanju.
252
Ustanova je grupa čiji poredak reguliše određenu sferu de-
latnosti i koja relativno uspešno nameće ovaj poredak svima
koji zadovoljavaju određene kriterijume.
1. Pod pojam organizacije potpada i obavljanje političkih,
crkvenih i trgovačkih poslova, ukoliko je zadovoljen kriteri-
jum trajne orijentacije prema cilju.
2. Udruženje i ustanova su grupe s racionalno (planski)
uspostavljenim porecima. Ili, tačnije, ukoliko jedna grupa
ima racionalno uspostavljen poredak treba je nazvati udru­
ženjem ili ustanovom. Ustanova je pre svega država, zajedno
sa svim njenim heterokefalnim grupama, a zatim i crkva,
ukoliko je njen poredak racionalno uspostavljen. Poredak
jedne ustanove polaže pravo da važi za sve koji zadovoljavaju
određene kriterijume (rođenje, boravak, korišćenje izvesnih
povlastica), svejedno da li je pojedinac u pitanju lično pri­
stupio, kao što je to slučaj kod udruženja, odnosno uzeo
učešća u njegovom uspostavljanju, ili nije. Stoga su ustanove
u sasvim specifičnom smislu nametnuti poreci. Ustanova po­
gotovo može biti teritorijalna grupa.
3. Razlika između udruženja i ustanove je relativna. Pra­
vila jednog udruženja mogu uticati na interese onih koji nisu
njegovi članovi, i priznanje važnosti ovog poretka može im
se stoga nametnuti, bilo putem uzurpacije i upotrebe sile ko­
jom udruženje raspolaže, bilo pomoću zakonski uspostavlje­
nog poretka (na primer pravo koje reguliše poslove akcio­
narskih društava).
4. Jedva treba naglasiti da udruženje i ustanova nisu je­
dino mogućni tipovi grupe. Uostalom, to su samo polarne su­
protnosti (tako u religioznoj oblasti: sekta i crkva).
XVI. MOĆ I VLAST
Moć označava svaki stepen verovatnoće da se nametne svo­
ja volja u jednom društvenom odnosu uprkos otporu, bez
obzira na čemu počiva ova verovatnoća.
Vlast označava verovatnoću da će određena lica poslušati
jednu zapovest određenog sadržaja. Disciplina označava vero­
vatnoću da će određena grupa ljudi, i to zahvaljujući navici,
brzo, automatski i na shematski način poslušati jednu zapo­
vest.
253
 1. Sa sociološkog stanovišta, pojam moći je amorfan. Sve
mogućne osobine jednog čoveka i sve mogućne okolnosti mo­
gu nekoga staviti u položaj da u datoj situaciji svoju volju
nametne drugima. Stoga sociološki pojam vlasti mora biti
precizniji i može da znači samo verovatnoću da se za jednu
zapovest nađe poslušnost.
2. Pojam discipline uključuje u sebe naviknutost koja je
karakteristična za nekritičku i bespogovornu poslušnost masa.
Postojanje vlasti je vezano samo za aktualno prisustvo li­
ca koje uspešno naređuje drugom, ali ne bezuslovno i za po­
stojanje upravnog aparata ili grupe. Ali u najvećem broju
slučajeva vlast obično pretpostavlja bar jedno ili drugo. Jednu
grupu treba nazvati grupom s vlašću, ukoliko su na osnovu
važećeg poretka njeni članovi podvrgnuti odnosima vlasti.
1. Otac porodice vlada bez upravnog aparata. Jedan bedu-
inski poglavica, koji ubira prihode od karavana, ljudi i imo­
vine koji prelaze preko njegovog utvrđenja, vlada nad svim
tim neodređenim i uvek drugim pojedincima koji su, iako ne
pripadaju nikakvoj grupi, dospeli u određenu situaciju, i sa­
mo dotle dok se u toj situaciji nalaze. On to čini pomoću svo­
je pratnje koja mu u datom slučaju služi kao upravni aparat
za primenu prinude. Teorijski bi bilo mogućno zamisliti jednu
takvu vlast koju vrši jedan jedini čovek bez ikakvog uprav­
nog aparata.
2. Grupa u kojoj postoji upravni aparat je uvek u izve-
snom stepenu grupa s vlašću. Ali pojam je relativan. Obična
grupa s vlašću je u isti mah i upravna grupa. Osobenost gru­
pe određuju mnogi činioci: način na koji se upravlja: karak­
ter lica nad kojima se upravlja i domašaj efektivne upotrebe
vlasti. Prva dva činioca u najvećoj mogućnoj meri zavise od
vrste legitimnih osnova na kojima vlast počiva. (O tome vidi
niže, glava III.)
XVII. POLITIČKE I HIJEROKRATSKE GRUPE
Grupu s vlašću treba nazvati političkom grupom onda i
ukoliko njen opstanak i važenje njenog poretka u okviru od­
ređene geografske oblasti neprekidno obezbeđuje upravni
aparat upotrebom ili pretnjom upotrebe fizičke sile. Jednu
političku organizaciju treba nazvati državom kad i ukoliko
254
njen upravni aparat s uspehom polaže pravo na monopol le­
gitimne fizičke sile za održavanje poretka. Za društveno de-
lanje, a naročito za grupno delanje, treba reći da je politički
orijentisano onda i ukoliko ono teži da utiče na vršenje vla­
sti u jednoj političkoj grupi, a naročito na prisvajanje, pri­
nudno oduzimanje, ponovnu raspodelu ili dodeljivanje izvršne
vlasti.
Jednu grupu s vlašću treba nazvati hijerokratskom grupom
onda i ukoliko se radi obezbeđenja njenog poretka upotre­
bljava psihička prinuda putem davanja ili uskraćivanja sred­
stava spasenja (hijerokratska prinuda). Jednu hijerokratsku
organizaciju treba nazvati crkvom kad i ukoliko njen aparat
polaže pravo na monopol legitimne hijerokratske prinude.
1. Po sebi se razume da upotreba fizičke sile nije ni jedno
ni najuobičajenije sredstvo uprave u političkim grupama, šta-
više, starešine ovih grupa su se oduvek služile svim mogućnim
sredstvima za ostvarenje svojih ciljeva. Ali u svakom slučaju,
pretnja silom, i kad je to potrebno njena stvarna upotreba,
predstavlja specifično sredstvo političkih grupa, njihov ulti
ma ratio, kad druga sredstva iznevere. Fizičku silu kao legi­
timno sredstvo ne upotrebljavaju samo političke grupe, već
i pleme, porodične zadruge, a u srednjem veku pod izvesnim
okolnostima svi koji su ovlašćeni da nose oružje. Pored toga
što u najmanju ruku upotrebljava i fizičku silu za obezbeđe-
nje svog poretka, za političku grupu je karakteristično da
vlast njenog upravnog aparata polaže pravo da važi na jed­
noj teritoriji, i ovo svoje pravo upravni aparat obezbeđuje si­
lom. Grupe koje upotrebljavaju fizičku silu, a imaju i ovo
drugo svojstvo — bile to seoske zajednice ili čak pojedine
porodične zadruge ili esnafski savezi i radnička udruženja
(»saveti«) — moraju se utoliko nazvati političkim grupama.
2. Jednu političku grupu, uključujući tu i državu, ne mo­
žemo odrediti navođenjem ciljeva kojima se grupno delanje
rukovodi. Počev od brige da se obezbedi ishrana, pa sve do
potpore umetnosti, nije bilo nijednog cilja koji političke gru­
pe nisu s vremena na vreme težile da postignu, kao što nije
bilo nijedne političke grupe koja nije imala za cilj da obez­
bedi ličnu sigurnost i organizuje pravosuđe. Stoga se politički
karakter jedne grupe može odrediti samo pomoću sredstava
kojima se služi, to jest pomoću fizičke sile. Ovo sredstvo —
koje pod izvesnim okolnostima može postati cilj za sebe —
255
nije svojstveno samo političkoj grupi, ali je specifično za nju
i predstavlja neophodan sastavni deo njenog bića.
Naša definicija ne odgovara sasvim svakodnevnoj upotre­
bi. Ali ako se uobičajeno shvatanje ne načini preciznijim, ono
je neupotrebljivo. U svakodnevnom razgovoru, govori se o de­
viznoj politici narodne banke, o finansijskoj politici uprave
jednog udruženja, o školskoj politici jedne lokalne zajednice,
i pri tom se misli na planski postupak i sistematsko vođenje
određenih poslova. Isto tako, na karakterističan način se go­
vori o političkoj strani ili domašaju neke delatnosti, ili o po­
litičkim činovnicima, političkim novinama, političkoj revolu­
ciji, političkom udruženju, političkoj stranci ili političkim
posledicama, za razliku od ekonomske, kulturne ili religiozne
strane određenih pojava i zbivanja i pri tom se ima na umu
sve ono što je od ma kakvog značaja za odnose vlasti u jed­
noj političkoj grupi (naročito državi), to jest sve što može
da izazove, spreči ili ubrza njeno uspostavljanje, promenu ili
uništenje, za razliku od onih pojava i zbivanja koji nemaju
nikakve veze s tim. Kao što se vidi, i u svakodnevnom razgo­
voru se ono što je zajedničko za oblast političkih pojava tra­
ži u sredstvima, to jest u načinu pomoću koga državna vlast
dela, nezavisno od ciljeva kojima služi. Stoga se može reći da
naša definicija, time što oštro naglašava ono što je specifič­
no, to jest da politička grupa počiva na stvarnoj ili mogućnoj
upotrebi sile, samo tačnije određuje ono što imamo na umu i
u svakodnevnom razgovoru. Doduše, u svakodnevnom razgo­
voru se političkim grupama nazivaju ne samo grupe koje su
nosioci legitimne upotrebe fizičke sile, već i političke stranke
i klubovi koji teže da izrazito nasilnim putem utiču na politič­
ko grupno delanje. Mi ćemo ovu vrstu društvenog delanja, to
jest društveno delanje koje je politički orijentisano, razliko­
vati od pravog političkog delanja, koje je grupno delanje po­
litičkih grupa u smislu koji je utvrđen u odeljku XII, No. 3.
3. Pošto je pojam države tek u moderno doba potpuno
razvijen, najbolje je odrediti ga u skladu s modernim tipom
države, ali pri tom treba apstrahovati od njenih materijalnih
ciljeva koji su vrlo promenljivi. Za današnju državu je u for­
malnom pogledu karakteristično da ona ima jedan upravni i
pravni poredak koji se na zakonski način mogu menjati, pre­
ma kojima se orijentiše organizovano grupno delanje uprav­
nog aparata (koje je isto tako na zakonski način utvrđeno)
256
i koji nastoje da obavežu ne samo članove grupe koji su to
uglavnom postali rođenjem, već u širokom obimu i čitavo de­
lanje koje se odvija na podvlašćenoj teritoriji. Prema tome,
moderna država je teritorijalna ustanova. I dalje: da je upo­
treba fizičke sile danas legitimna samo ukoliko je država do­
zvoljava i naređuje. Tako, na primer, pravo koje ima otac da
kažnjava svoju decu je ostatak nekadašnjeg izvornog prava
starešine porodice da raspolaže čak i životima dece i robova.
Ovaj monopolski karakter državne vlasti je bitno svojstvo
njenog današnjeg položaja, baš kao i to što ona ima karakter
racionalne ustanove i trajne organizacije.
4. Odlučujući kriterijum za pojam hijerokratske grupe ne
može biti vrsta spasonosnih dobara koja se stavljaju u iz­
gled, to jest da li su ona ovozemaljska, onozemaljska, mate­
rijalna ili duhovna, već samo činjenica da je njihovo davanje
osnov duhovne vlasti nad ljudima. Nasuprot tome, a u skladu
s uobičajenim shvatanjem, za pojam crkve je karakteristično
dvo: da je to jedna racionalna ustanova s čvrstom organiza­
cijom koja polaže pravo na monopolsku vlast. Inače, crkva
teži da uspostavi hijerokratsku vlast na teritorijalnoj osnovi
(parohije), mada se način na koji ona pokušava da obezbedi
svoj monopolski položaj razlikuje od slučaja do slučaja. Ali
istorijski gledano, za crkvu nije bitno uspostavljanje mono­
pola vlasti na određenoj teritoriji kao kod političkih grupa.
Ovo je pogotovo tačno danas. To što crkva ima karakter usta­
nove, i naročito okolnost da neko postaje član jedne crkve ro­
đenjem, jasno odvaja crkvu od sekte. Za ovu poslednju je
karakteristično da predstavlja jedno udruženje i da njeni čla­
novi mogu postati samo oni koji su u religioznom pogledu
kvalifikovani. (Bliže o tome spada u sociologiju religije.)
17 Sociologija Maksa Vebera
257

4
III. RACIONALIZAM ZAPADNE KULTURE
Kad se bavi svetsko-istorijskim problemima, pripadnik
moderne evropske kulture neizbežno i s pravom mora sebi
postaviti pitanje: koji je lanac okolnosti doveo do toga da su
na tlu Zapada, i samo ovde, nastale i razvile se kulturne po­
jave koje — bar kako mi to rado zamišljamo — imaju univer­
zalno značenje i vrednost?
Samo na Zapadu postoji nauka razvijena u onom stepenu
koji danas priznajemo kao važeći. Na drugim mestima, a pre
svega u Indiji, Kini, Vavilonu i Egiptu otišlo se daleko u
mnogim pravcima: bilo je prikupljeno obilje podataka o naj-
različitijim iskustvenim pojavama, razmišljalo se o svetskim
i životnim problemima, negovala se filozofska i teološka mu­
drost najdublje vrste — mada je samo hrišćanstvo u potpu­
nosti razvilo sistematsku teologiju, i to pod helenističkim
uticajem, dok u islamskoj religiji i kod pojedinih indijskih
sekti ima samo začetka u tom pravcu. Jednom rečju, postoja­
lo je znanje i posmatranje izvanredne sublimacije. Ali vavi-
lonskoj i svakoj drugoj astronomiji nedostajala je matema­
tička podloga koju su joj tek Grci dali. Utoliko više zapanju-
je neobično visok stepen vavilonskog znanja o zvezdama. In­
dijskoj geometriji je nedostajao racionalan dokaz, što je ta-
kođe bilo proizvod grčkog duha, koji je prvi stvorio i meha­
niku i fiziku. Indijskoj prirodnoj nauci, u kojoj su metodi po-
smatranja bili vrlo razvijeni, nedostajao je racionalan ekspe­
riment (što je na osnovu antičkih podsticaja stvorila tek re­
nesansa). Isto tako, indijska prirodna nauka nije znala za
laboratoriju u modernom smislu, i stoga indijska medicina,
koja je u tehničko-zanatskom pogledu vrlo razvijena, nema bi­
ološku, a još manje biohemijsku osnovu.
4
Max Weber, »Vorbemerkung«, Gesammelte Aufsätze zur
Religionssoziologie (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1920,)
Bd. I, S. 1—16. — Preveo Mihailo Đurić.
258
Izuzev Zapada, svim drugim kulturnim zemljama nedostaje
racionalna hernija. Visoko razvijenoj kineskoj istoriografiji
nedostaje tukididovska pragma. Macchiavelli je imao prethod­
nike u Indiji. Ali svim azijatskim učenjima o državi nedostaje
sistematika koja bi bila nalik na Aristotelovu, kao što nedo­
staju i racionalni pojmovi. Uprkos svim začecima u Indiji
(škola Mimamsa), uprkos opsežnim kodifikacijama, naročito
u prednjoj Aziji, i uprkos svim indijskim i drugim pravnim
knjigama, nigde nema onih strogo jurističkih shema i načina
mišljenja koji su svojstveni rimskom pravu i zapadnoevrop­
skom pravu koje je na njemu izgrađeno. I dalje, samo Zapad
zna za kanonsko pravo.
Slično u umetnosti. Kod drugih naroda je muzički sluh
verovatno ranije bio oštrije razvijen nego danas kod nas, u
svakom slučaju ne manje oštro. Različiti oblici polifonije bili
su nadaleko rasprostranjeni po svetu, a zajedničko sviranje
na većem broju instrumenata i diskantno pevanje postojalo je
i na drugim mestima. Svi naši racionalni tonski intervali bili
su i drugde izračunati i poznati. Ali racionalna harmonska
muzika — i to kako kontrapunkt tako i akordska harmonija
— oblikovanje tonskog materijala pomoću tri trozvuka s har-
monskom tercom, naši racionalni oblici hromatike i enharmo-
nike, koji se tek od renesanse harmonski tumače, naš orke­
star, koji ima gudački kvartet kao svoje jezgro i organizova-
ni ansambl duvača, general-bas, naš notni sistem, koji je tek
omogućio komponovanje, vežbanje i uopšte postojanje moder­
nih muzičkih dela, naše sonate, simfonije i opere — mada je
programska muzika postojala i drugde, baš kao i tonsko sli­
kanje, menjanje tonova i hromatski način izražavanja — i kao
sredstvo za njih, svi naši osnovni instrumenti: orgulje, klavir
i violina — sve to postoji samo na Zapadu.
Zašiljeni luk kao dekorativno sredstvo postojao je i na
drugim mestima, u antičkoj Grčkoj i u Aziji; izgleda da je na
Istoku bio poznat i krstasti svod sa zašiljenim lukom. Ali
drugde nedostaje racionalno korišćenje gotskog svoda kao
sredstva za podelu tereta i zasvođavanje slobodno uobličenih
prostora, i pre svega za stvaranje velikih monumentalnih gra­
đevina i osnova za jedan stil u skulpturi i slikarstvu, što je
razvijeno u srednjem veku. Isto tako, nedostaje i sve ono što
je kod nas stvorila renesansa, pozajmljujući tehničke osnove
sa Istoka: ono rešenje problema kubeta i onaj oblik klasične
17* 259
racionalizacije čitave umetnosti — na primer, racionalno ko-
rišćenje linearne i vazdušne perspektive u slikarstvu. U Kini
je bilo proizvoda štamparske veštine. Ali samo na Zapadu su
stvorene novine i časopisi, to jest jedan oblik literature koji
je sračunat samo za štampu i čije postojanje samo ona omo­
gućuje. I na drugim mestima (u Kini i Indiji) postojale su
visoke škole svih mogućnih vrsta, čak i takve koje su spolja
nalik na naše univerzitete i naše akademije. Ali samo na Za­
padu postoji racionalno i sistematsko stručno bavljenje nau­
kom, i samo ovde ima obrazovanih stručnjaka u smislu koji
odgovara današnjim kulturnim zahtevima. I pre svega, samo
na Zapadu postoje stručni činovnici koji su ugaoni stubovi
moderne države i moderne privrede. Izvesni začeci stručnog
činovništva mogu se naći i na drugim mestima, ali izuzev na
Zapadu oni nigde nisu postali tako neophodan uslov društve­
nog poretka. Razume se, činovnik je prastara pojava najra-
zličitijdh kultura. I to ne samo običan činovnik, već i činovnik
koji je specijalizovan na osnovu podele rada. Ali nijedna ze­
mlja i nijedno doba ne zna za onu pojavu koja karakteriše
moderni Zapad: apsolutno neizbežno okivanje čitavog našeg
života u ljušturu jedne organizacije stručno obrazovanih či­
novnika, to jest prepuštanje svih političkih, tehničkih i eko­
nomskih poslova odgovarajućim stručnjacima, a pre svega
pravno obrazovanim državnim činovnicima, koji na taj način
postaju nosioci najvažnijih svakodnevnih funkcija društve­
nog života.
Staleško organizovanje političkih i društvenih grupa je
oduvek bilo široko rasprostranjeno. Ali stalešku državu {rex
et regnum) u zapadnom smislu poznaje samo Zapad. I mada
su u čitavom svetu postojale političke stranke, to jest organi­
zacije koje se bore da osvoje političku vlast ili da utiču na one
koji njom raspolažu, samo na Zapadu postoji parlament s pe­
riodično izabranim narodnim predstavnicima i vladavina de­
magoga i stranačkih vođa kao parlamentarno odgovornih mi­
nistara. I samo Zapad zna za državu u smislu političke usta­
nove s racionalno ustanovljenim ustavom i pravnim poret­
kom i jednim upravnim aparatom koji je sastavljen od struč­
nih činovnika i koji se u svom delanju orijentiše prema ra­
cionalno ustanovljenim pravilima (zakonima). Bez obzira na
sve začetke koji se i drugde mogu naći, u ovoj kombinaciji
njenih najvažnijih svojstava država postoji samo na Zapadu.
260
Isto tako stvar stoji i s kapitalizmom, koji je najsudbo­
nosnija sila našeg modernog života.
Nagon za zaradom, težnja da se stekne dobit, novčana do­
bit, i po mogućstvu što veća novčana dobit — sve to nema
nikakve veze s kapitalizmom. Ova težnja je postojala i postoji
kod kelnera, lekara, kočijaša, umetnika, prostitutki, podmit­
ljivih činovnika, vojnika, pljačkaša, kartaša, posetilaca koc­
karnica, prosjaka, moglo bi se reći kod »all sorts and condi­
tions of men«, u svim epohama i svim zemljama, gde su objek­
tivne mogućnosti za to na bilo koji način bile date ili postoje.
Lako je uvideti da ovu naivnu definiciju treba jednom zau-
vek odbaciti. Neobuzdana pohlepa za zaradom nipošto nije
isto što i kapitalizam, a još manje nešto u čemu se ogleda
njegov duh. Kapitalizam može da znači upravo obuzdavanje
ili bar racionalno ublažavanje ovog iracionalnog nagona. Ra­
zume se, kapitalizam je istovetan s postojanjem racionalno
organizovanog kapitalističkog preduzeća koji teži ka dobiti,
ka uvek obnovljenoj dobiti, ka rentabilnosti. Jer on to mora
biti. U okviru kapitalističke organizacije čitavog privrednog
života, jedno kapitalističko preduzeće koje se ne orijentiše
prema izgledima da postigne rentabilnost bilo bi osuđeno na
propast.
Pokušajmo najpre da nešto tačnije odredimo pojam kapi­
talizma nego što se obično čini. Jedna kapitalistička privred­
na delatnost bila bi ona koja počiva na očekivanju dobiti ko-
rišćenjem izvesnih mogućnosti koje pruža razmena na tržištu,
dakle delatnost koja počiva na formalno miroljubivoj vero-
vatnoći sticanja zarade. Nasilno sticanje zarade (formalno i
stvarno) podleže posebnim zakonima, i mada se to nikome ne
može zabraniti, ovo delanje je nepodesno staviti pod istu ka­
tegoriju s delanjem koje se orijentiše prema mogućnosti da
se dobit postigne putem razmene. (U tome, kao i u nekim
drugim tačkama, ja se ne slažem s našim uvaženim učiteljem
Lujom Brentanom. Najpre u terminološkom pogledu, a zatim
i u pogledu same stvari. Meni ne izgleda zgodno da se pod
istu kategoriju podvedu tako raznorodne stvari kao što su
zarada putem pljačke i zarada stečena rukovođenjem jednom
fabrikom, a još manje da se svaka težnja za sticanjem novca
označi kao duh kapitalizma, nasuprot drugim oblicima pri­
vređivanja. Jer s ovim poslednjim gubi se svaka pojmovna
tačnost a s onim prvim mogućnost da se istakne osobenost
261
zapadnog kapitalizma nasuprot drugim oblicima. I u Simme-
lovoj Filozofiji novca ima nečeg s čim se ne slažem: novčana
privreda je odviše izjednačena s kapitalizmom, na štetu izla­
ganja. U Sombartovim spisima, a pre svega u najnovijem iz­
danju njegovog krasnog glavnog dela o kapitalizmu, odveć
je zapostavljeno, i to u korist izvesnih razvojnih činilaca koji
su delovali svuda u svetu, ono što je, bar sa stanovišta mog
problema, za Zapad specifično: racionalna organizacija rada.)
Onde gde se racionalno teži kapitalističkoj zaradi, delanje se
orijentiše prema kapitalističkom računu. A to znači: kapita­
list planski upotrebljava materijalan ili ljudski korisan uči­
nak, tako da prilikom obračuna novčane vrednosti stečenih
dobara prihod od njegovog posla treba da premaši kapital,
to jest procenjenu vrednost sredstava koja su pomoću raz-
mene upotrebljena za sticanje zarade. A kad je u pitanju je­
dno preduzeće koje trajno posluje, onda periodična procena
novčane vrednosti stečenih dobara treba uvek iznova da pre­
mašuje kapital. Bez obzira da li je u pitanju roba koja je in
natura data jednom putujućem trgovcu, a koja može da do­
nese drugu robu in natura kao krajnji prihod, ili fabrika čiji
sastavni delovi (zgrade, mašine, zalihe u novcu, sirovine, po­
luproizvodi i gotovi proizvodi) predstavljaju potraživanja
kojima nasuprot stoje odgovarajuće obaveze — uvek je od
presudnog značaja ovo: da se pravi obračun kapitala u nov­
cu, bilo u modernom obliku pomoću knjige bilansa ili na neki
drugi primitivan i površan način. I to kako na početku posla
(početni bilans), tako i u toku njegovog izvođenja: pre svake
pojedinačne radnje (kalkulacija), prilikom kontrole i prove-
ravanja korisnosti posla (ponovna kalkulacija), sve do kraja:
da bi se utvrdila dobit (završni bilans). Na primer, početni
bilans jedne komende sastoji se u utvrđivanju novčane vred­
nosti dobara razmenjenih između stranaka (ukoliko ova do­
bra već unapred nemaju novčani oblik), završni bilans u
oceni raspodele dobiti ili štete, dok se kalkulacija nalazi u
osnovi svake pojedinačne radnje onih koji se služe komen-
dom (u racionalnom slučaju). U svim oblicima kapitalistič­
kog preduzeća do danas, pogotovo kad okolnosti to ne izis­
kuju, katkad nema ni tačnog obračuna ni procene, već se po­
stupa odoka na tradicionalan i konvencionalan način. Ali to
je nešto što se odnosi samo na stepen racionalnosti kapitali­
stičkog načina privređivanja.
262
Za pojam kapitalizma važno je samo ovo: da na privredno
delanje presudno utiče stvarna orijentacija prema oceni nov­
čanog uspeha u poređenju s ocenom novčanog uloga. U ovom
smislu, kapitalizam i kapitalistička preduzeća, zajedno s ka­
pitalističkim računom koji je donekle racionalizovan, mogu
se naći u svim kulturnim zemljama sveta, sudeći po ekonom­
skim dokumentima kojima raspolažemo. To je bio slučaj u
Kini, Indiji, Vavilonu, Egiptu, u sredozemnoj antici, u sred­
njem veku, kao i u Novo doba. I to ne samo izolovani poje­
dinačni poduhvati, već čitavi privredni sistemi koji su uklju­
čivali u sebe sve nove i nove pojedinačne kapitalističke podu­
hvate i trajna preduzeća. Doduše, trgovina dugo vremena
nije imala karakter naših preduzeća već se odvijala u nizu
pojedinačnih poduhvata, da bi tek postepeno, orijentišući se
prema pojedinim granama, dobila izvesnu organizaciju u po­
našanju veletrgovaca. U svakom slučaju, kapitalističko predu­
zeće i kapitalistički preduzetnik, i to ne samo kao povremeni
već kao trajan preduzetnik, jesu prastare pojave koje su opšte
rasprostranjene u najvećem mogućnom stepenu.
Pa ipak, Zapad ima izuzetno značenje. To se najbolje vidi
po tome što je Zapad stvorio vrste, oblike i pravce kapitali­
zma koji nigde nisu postojali. U celom svetu je bilo trgovaca,
veletrgovaca i trgovaca na malo, trgovaca koji sede na mestu
i onih koji putuju, bilo je kreditnih poslova svake vrste, bilo
je banaka s najrazličitijim ali u osnovi sličnim funkcijama
koje su obavljale i naše banke, bar u 16. veku. Isto tako, bilo
je široko rasprostranjeno, čak i u organizovanom obliku, pre­
komorsko kreditiranje i komanditno poslovanje. Svuda gde je
postojala javna blagajna na novčanoj osnovi, kao u Vavilonu,
Grčkoj, Indiji, Kini i Rimu, pojavio se i zajmodavac koji fi-
nansira ratove i gusarske poduhvate ili omogućuje nabavke
i građevine svake vrste. Njega vidimo čas kao kolonijalnog
preduzetnika koji vodi prekomorsku politiku, čas kao vlasni­
ka ili korisnika plantaža s robovima i prisilno dovedenim
radnicima, čas kao zakupca poreza, državnih dobara i javnih
službi, čas kao finansijera koji pomaže stranačke vođe u iz­
bornoj borbi ili kondotijere u vođenju građanskih ratova;
najzad, vidimo ga kao špekulanta u novčanim operacijama
najrazličitije vrste. Ovaj tip preduzetnika — kapitalistički pu­
stolov — postojao je u celom svetu. S izuzetkom trgovačkih,
kreditnih i bankarskih poslova, delanje kapitalističkog pu-
263
stolova je čisto iracionalno-špekulantsko po karakteru, ili se
orijentiše prema zaradi nasilnim putem, pre svega prema za­
radi putem pljačke (ratnička ili fiskalna pljačka).
Različite vrste kapitalizma koje poznaje Zapad — špeku­
lantski, kolonijalni i finansijski kapitalizam u miru, a pre
svega onaj oblik kapitalizma koji se orijentiše prema ratu
— nose i danas svoj pečat, a njemu su nalik, danas kao i odu-
vek, izvesni oblici međunarodne veletrgovine. Ali pored toga,
na Zapadu je u Novo doba stvorena jedna sasvim drukčija
vrsta kapitalizma koja nigde na zemlji nije postojala: racio­
nalna kapitalistička organizacija formalno slobodnog rada.
Na drugim mestima se mogu naći samo početni stupnjevi ove
vrste kapitalizma. Organizacija neslobodnog rada je dostigla
izvestan stepen racionalnosti samo na plantažama, donekle i
u antičkim ergasterijama, a još manje početkom Novog doba
na kmetovskim imanjima ili u vlastelinskim radionicama do­
maće industrije s robovskom ili kmetovskom radnom sna­
gom. Van Zapada, domaća industrija zasnovana na slobodnom
radu je samo sporadična pojava, a široko rasprostranjena
upotreba nadničarske radne snage nije dovela do stvaranja
manufakture, a još manje do stvaranja jedne racionalne or­
ganizacije za učenje zanata, kao što je to bio slučaj na Zapa­
du u srednjem veku. Od toga ima samo neznatnih izuzetaka
(naročito državni monopoli), ali se i ovi znatno razlikuju od
modernih privrednih organizacija. Ali racionalno privredno
preduzeće koje se orijentiše prema izgledima robnog tržišta,
a ne prema izgledima za nasilnu, političku ili iracionalnu špe­
kulaciju, nije jedina osobena crta zapadnog kapitalizma. Mo­
derna racionalna organizacija kapitalističkog preduzeća pret­
postavlja druga dva važna elementa: odvajanje domaćeg gaz­
dinstva od preduzeća, što preovlađuje u čitavom današnjem
privrednom životu, i u tesnoj vezi s tim: racionalno vođenje
knjiga. Prostorno odvajanje mesta na kome se radi ili proda­
je od kuće u kojoj se stanuje postojalo je i drugde (u orijen­
talnim bazarima i ergasterijama drugih kulturnih oblasti).
Isto tako, stvaranje kapitalističkih udruženja s odvojenim po­
slovnim računom postojalo je na Istoku i u antici. Ali u po-
ređenju s modernim osamostaljivanjem preduzeća za sticanje
zarade, to su samo začeci. Ovo pre svega zbog toga što su ne­
dostajala ili nisu bila dovoljno razvijena kulturna sredstva
koja obezbeđuju ovu samostalnost — racionalno vođenje po-
264
slovnih knjiga i pravno odvajanje imovine preduzeća od lične
imovine. (Razume se, ovu suprotnost ne treba shvatiti apso­
lutno. Iz kapitalizma koji se orijentiše u političkom pravcu
— pre svega iz kapitalizma koji se osniva na zakupu poreza
— izrasla su već u sredozemnoj i orijentalnoj antici, ali i u
Kini i Indiji, racionalna trajna preduzeća kod kojih je vođe­
nje knjiga moglo da ima racionalan karakter. To zaključuje­
mo po oskudnim odlomcima iz tih knjiga koji su došli do
nas. Uostalom, politički orijentisan »pustolovni« kapitalizam
je u najtešnjoj vezi s racionalnim kapitalističkim poslovanjem
modernih banaka, koje se razvilo iz poslova vođenih u politi­
čke i ratne svrhe. Tipičan primer za to je engleska banka. Ka­
rakteristično je, na primer, držanje Patersona, koji je tipičan
»promoter«, prema članovima direktorijuma: ovi su ga posta­
vili na položaj, a on ih je ubrzo okarakterisao kao »The Puri­
tan usurers of Grocers' Hall«. Slično je bilo i držanje ove
»najsolidnije« banke povodom jednog sumnjivog posla na Ju­
žnom moru. Kao što se vidi, pomenuta suprotnost je sasvim
relativna. Ali ona postoji. Uopšte uzev, i sem pojedinih izuze­
taka, racionalnu organizaciju rada nisu stvorili veliki »pro­
moters«, a ni Jevreji, koji su tipični nosioci finansijskog i po­
litičkog kapitalizma. To je delo sasvim drukčijeg tipa ljudi.)
Na drugim mestima, razvitak je išao u jednom pravcu koji
je omogućio stvaranje preduzeća za sticanje zarade u okviru
kneževskih ili vlastelinskih domaćih gazdinstava. I pored
mnogih prividnih srodnosti, ovaj razvitak znatno odstupa i,
štaviše, direktno je suprotan onome što se dogodilo na Za­
padu. To je već Rodbertus tačno uočio.
Ali sve ove sposobnosti zapadno-evropskog kapitalizma
dobile su svoje današnje značenje tek zahvaljujući kapitalisti­
čkoj organizaciji rada. S tim stoji u vezi i ono što se obično
naziva komercijalizovanje, to jest sve šira upotreba hartija
od vrednosti i racionalizovanje trgovačke špekulacije, to jest
stvaranje berze. Jer bez racionalne kapitalističke organizacije
rada, sve ovo, uključujući i komercijalizovanje privrednog ži­
vota, ne bi bilo mogućno ili bar ne bi bilo tako dalekosežno.
Pre svega u odnosu na društvenu strukturu i, u vezi s njom,
u odnosu na specifične probleme s kojima se moderni Zapad
susreće. Isto tako, tačna kalkulacija, koja je preduslov za sve
ostalo, mogućna je samo na tlu slobodnog rada. I pošto svet
izvan modernog Zapada nije znao za racionalnu organizaciju
265
rada, on nije znao ni za racionalni socijalizam. Razume se,
kao što je poznavao varošku privredu, varošku politiku snab-
devanja životnim namirnicama, merkantilizam i politiku bla­
gostanja, racionisanje obroka, plansku privredu, protekcioni­
zam i teorije laissez-faire (u Kini), svet je isto tako znao i za
najrazličitije oblike komunističkog i socijalističkog načina
privređivanja: patrijarhalni, religiozni ili vojnički komuni­
zam, državni socijalizam (u Egiptu), kao i za kartele i orga­
nizacije potrošača. Ali kao što je svuda izuzev na Zapadu ne­
dostajao pojam građanina i pojam buržoazije, tako je isto
nedostajao i pojam proletarijata kao klase; i pošto nije bilo
racionalne organizacije slobodnog rada, on je morao nedosta­
jati. To je tačno uprkos tome što je svuda na svetu varoško
stanovništvo imalo povlašćen položaj na tržištu i što su svuda
postojali esnafi i gilde i najrazličitije pravne granice između
varoši i sela. Klasne borbe između poverilaca i dužnika, izme­
đu zemljoposednika i seljaka, kmetova i zakupaca, između tr­
govaca i potrošača, oduvek su svuda postojale pod najrazli-
čitijim okolnostima. Ali na drugim mestima se mogu naći
samo u začecima borbe između dobavljača robe i mušterija
koje su na Zapadu započele već u srednjem veku. Međutim,
potpuno nedostaje moderna suprotnost između kapitalista i
slobodnog radnika. I zbog toga nisu mogli postojati oni pro­
blemi koje poznaje moderni socijalizam.
Sa čisto ekonomskog stanovišta, središni problem svetske
istorije kulture predstavlja nastanak građanskog kapitalizma
s njegovom racionalnom organizacijom slobodnog rada, a ne
razvoj različitih oblika kapitalističke delatnosti, tip pustolov­
nog kapitalizma ili kapitalizma koji se orijentiše prema trgo­
vini, ratu i politici i izgledima na dobit koje oni pružaju. Sa
kulturno-istorijskog stanovišta to znači da nas interesuje na­
stanak zapadnog građanstva u njegovoj osobenosti, koji je
nerazdvojno povezan s nastankom kapitalističke organizacije
rada, ali se ne poklapa s njim. Jer građanin u staleškom smi­
slu je postojao i pre razvitka specifično zapadnog kapitaliz­
ma. Doduše, samo na Zapadu. Opšte je poznato da je specifi­
čno moderan zapadni kapitalizam u znatnoj meri uslovljen i
razvojem tehničkih mogućnosti. Njegova racionalnost je da­
nas bitno uslovljena time što je mogućno proračunati najvaž­
nije tehničke činioce. A to znači da zapadni kapitalizam pret­
postavlja zapadnu nauku, naročito prirodnu nauku koja se
266
osniva na matematičkim, eksperimentalnim i racionalnim te­
meljima. Sa svoje strane, razvoj zapadne nauke i tehnike do­
bio je i dobija značajne podsticaje od kapitalističkih interesa
za njihovu ekonomsku primenljivost. Doduše, nastanak zapa­
dne nauke nije uslovljen tim izgledima. I Indusi su računali
i bavili se algebrom; štaviše, oni su pronašli sistem položaj­
nih brojeva koji je poslužio razvoju kapitalizma na Zapadu,
ali koji u Indiji nije stvorio ni modernu kalkulaciju ni mo­
derno knjigovodstvo. Kapitalistički interesi nisu uslovili ni
nastanak matematike i mehanike. Ali tehničku primenu nauč­
nih otkrića, dakle ono što je najvažnije za način života najši­
rih masa, uslovile su ekonomske premije koje su na Zapadu
upravo na to ciljale.
Ove premije su potekle iz osobenosti društvenog poretka
na Zapadu. Stoga se mora postaviti pitanje: iz kojih su sas­
tavnih delova ovog poretka one potekle, jer svi nisu bili pod­
jednako važni. U one koji su nesumnjivo važni spada racio­
nalna struktura prava i uprave. Jer moderan racionalni kapi­
talizam iziskuje kako racionalna tehnička sredstva rada tako i
racionalno pravo i sistem upravljanja zasnovan na formalnim
pravilima. Bez ovih preduslova mogu postojati pustolovni i
trgovačko- špekulantski kapitalizam i sve mogućne vrste kapi­
talizma koji se orijentiše prema politici, ali ne može postojati
racionalno privatno privredno preduzeće s osnovnim kapita­
lom i pouzdanom kalkulacijom. Takvo jedno pravo i takav
jedan sistem upravljanja, koji su u pravno-tehničkom i for­
malnom pogledu razvijeni do savršenstva, samo je Zapad sta­
vio na raspolaganje privredi. Stoga se moramo pitati otkud
Zapad ima takvo pravo? Pored ostalih okolnosti, kapitalistič­
ki interesi su nesumnjivo prokrčili put vladavini stručno ob­
razovanog staleža pravnika u pravosuđu i upravi. To pokazuje
svako dublje proučavanje. Ali nipošto samo ili poglavito ti
interesi. I nisu oni iz sebe stvorili ono pravo, već su u tome
učestvovale i sasvim drukčije sile. Zašto kapitalistički interesi
nisu stvorili to isto u Kini ili Indiji? Zašto oni tamo nisu od­
veli ni naučni ni umetnički ni državni ni privredni razvitak
na put racionalizacije koji je svojstven Zapadu?
Jer u svim navedenim slučajevima osobenosti zapadne
kulture u pitanju je, očigledno, jedan specifičan oblik racio­
nalizma. Kao što će kasnije izlaganje jasno pokazati, pod
ovim izrazom mogu se razumeti sasvim različite stvari. Tako,
267

na primer, postoje racionalizacije mističke kontemplacije,
dakle jednog ponašanja koje je, gledano iz drugih životnih
oblasti, specifično iracionalno. Isto tako, postoje racionaliza­
cije privrede, tehnike, naučnog rada, obrazovanja, pravosuđa
i uprave. I dalje, svaka od ovih oblasti može se racionalizo-
vati sa stanovišta sasvim različitih vrednosti i vrednosnih ori­
jentacija, i što je racionalno sa jednog stanovišta, može biti
iracionalno sa drugog. U različitom stepenu, racionalizovanje
različitih životnih oblasti je postojalo u svim svetskim kultu­
rama. U kulturno-istorijskom pogledu je važno samo ovo: ko­
je životne oblasti su racionalizovane i u kom pravcu? Prema
tome, naš zadatak se sastoji u tome da shvatimo osobenost
zapadnog racionalizma, naročito modernog zapadnog raciona­
lizma, i da objasnimo njegov nastanak. S obzirom na izvan­
rednu važnost privrede, svaki pokušaj objašnjenja mora pre
svega uzeti u obzir ekonomske uslove. Ali pri tom se ne srne
zanemariti i obrnuta uzročna veza. Jer u svom nastanku,
ekonomski racionalizam zavisi kako od racionalne tehnike i
racionalnog prava, tako i od sposobnosti i sklonosti ljudi za
određene oblike praktično-iracionalnog načina života. Onde
gde postoje prepreke duševne prirode, razvitak racionalnog
ekonomskog načina života mora naići na težak unutrašnji ot­
por. U najznačajnije elemente koji oblikuju način života spa­
dale su svuda u prošlosti magične i religiozne sile i etička
shvatanja koja se zasnivaju na veri u njih. O njima je reč u
skupljenim i dopunjenim člancima koji slede.
Na čelo su stavljena dva starija članka koji pokušavaju da
u jednoj važnoj tački bliže priđu najtežoj strani problema,
to jest da objasne kako određeni religiozni sadržaji uslovlja-
vaju privredno osećanje ili etos jednog oblika privrede, i to
na primeru veze između modernog privrednog etosa i racio­
nalne etike asketskog protestantizma. Ovde se, dakle, prati
samo jedna strana uzročnog odnosa. Kasniji članci o privred­
noj etici svetskih religija, koji daju pregled odnosa najvažni­
jih kulturnih religija prema privredi i društvenoj strukturi
njihove sredine, nastoje da prate obe strane uzročnog odnosa,
ali samo onoliko koliko je neophodno da bi se omogućilo po-
ređenje s evropskim razvitkom koji treba dalje proučavati.
Jer samo na taj način se može donekle tačno utvrditi uzročna
relevantnost onih elemenata zapadne religiozne privredne eti­
ke koji su joj svojstveni nasuprot drugim religioznim privred-
268
nim etičkim shvatanjima Prema tome, ove članke ne treba
shvatiti kao sveobuhvatne kulturne analize (čak ni u sažetom
obliku). Jer oni samo naglašavaju, i to namerno, ono što je
u svim kulturnim zemljama stajalo i stoji nasuprot zapad­
nom kulturnom razvitku. A to znači da se oni posve orijenti-
šu prema onome što je sa ovog stanovišta značajno za opisi­
vanje zapadnog razvitka. S obzirom na ovaj cilj nije se moglo
drukčije postupiti. Ali da bi se izbegli nesporazumi, ovde se
mora izričito upozoriti na ograničenost cilja.
I u jednom drugom pogledu domašaj ovih članaka je ogra­
ničen. Po sebi se razume da sinolog, indolog, semitist i egip-
tolog neće u njima naći ništa novo. Poželjno bi bilo samo da
oni ne nađu ništa što je bitno za samu stvar, a što bi morali
oceniti kao pogrešno. Pisac ne zna da li mu je pošlo za rukom
da se ovom idealu približi bar u onoj meri koja je dostupna
nestručnjaku. Ali njemu je jasno da onaj ko je upućen na
prevode i nije u stanju da se samostalno služi izvorima koji
su često predmet žučnih prepirki u stručnoj literaturi, ima
dovoljno razloga da misli vrlo skromno o vrednosti svog rada.
Ovo utoliko pre što je broj prevoda stvarnih izvora, to jest
natpisa na spomenicima i pisanih dokumenata još uvek nez­
natan u poređenju s onim što postoji i što je važno. Ovo na­
ročito važi za Kinu. Iz toga proizlazi da ovi članci imaju sa­
svim provizoran karakter, naročito oni del ovi koji se odnose
na Aziju. Ali i moje znanje jevrejske istorije je sasvim nedo­
voljno. Samo stručnjacima pripada poslednja reč. Ovi članci
su upravo i napisani zbog toga što dosad nije bilo stručnih
radova s ovim posebnim ciljem i sa ovog posebnog stanovišta.
U mnogo većoj meri nego što to u krajnjoj liniji važi za svaki
naučni posao, njima je suđeno da ubrzo budu prevaziđeni.
Kad su u pitanju radovi ovakve vrste, nikako se ne može iz-
beći zalaženje u druge stručne oblasti, ma koliko to bilo po-
dozrivo; ali čovek se onda mora pomiriti s onim što mu je
pošlo za rukom.
Zahvaljujući modi i oduševljenju za književnike, danas se
rado veruje da je mogućno lišiti se stručnjaka ili degradirati
ga na stepen radnika koji je potčinjen vizionaru. Gotovo sve
nauke duguju nešto diletantima; često upravo diletanti otva­
raju dragocene perspektive. Ali proglasiti diletantizam za
princip nauke, značilo bi njen kraj. Onaj ko hoće »viziju«,
neka ide u bioskop ili pozorište — tamo će mu se danas obi-
269
 glavna podloga ovog razvitka. Pisac priznaje da je lično sklon
lato dati, čak i u literarnom obliku, ono što nas ovde intere- tome da prizna izvanredan značaj biološkim činiocima. Ali
suje. (Jedva treba reći da tu ne spadaju pokušaji K. Jasper- uprkos velikim dostignućima antropologije, ja još uvek ne
sa u njegovoj knjizi Psihologija pogleda na svet, 1919, ni Kla­ vidim kako se u razvitku koji ovde proučavamo može egzakt­
gesa, u Karakterologiji, i slične studije, koje se od našeg po­ no utvrditi ili samo približno nagovestiti udeo bioloških čini­
kušaja razlikuju u pogledu polazne tačke. Ali ovde nije mesto laca. Trebalo bi upravo postaviti kao jedan od zadataka socio­
za iscrpno raspravljanje.) Ali prozaičnom izlaganju naših loških i istorijskih proučavanja da se najpre otkriju svi oni
strogo empirijskih proučavanja ništa nije toliko tuđe kao ovo uticaji i uzročni lanci koji se mogu na zadovoljavajući način
shvatanje. I hteo bih da dodam: ko želi propoved, neka ide objasniti pomoću reagovanja na sudbinska zbivanja i okolnu
na religiozni skup. Ovde nećemo nijednom rečju pomenuti sredinu. Tek onda, a pogotovo kad uporedna neurologija i
kakav je vrednosni odnos između pojedinih kultura koje psihologija rasa više odmaknu u pravcu kojim se danas kreću
uporedno proučavamo. Istina je da istorija ljudskih sudbina i koji u pojedinostima toliko obećava, možda će se doći do
mora uzbuditi dušu onoga koji je pogledom obuhvatio jedan zadovoljavajućih rezultata koji su relevantni i za naš pro­
njen isečak. Ali on će dobro učiniti ako svoje sitne lične ko­ blem. Zasad izgleda da je ona pretpostavka neosnovana i da
mentare zadrži za sebe, kao što se to čini pred prizorom koji bi upućivanje na nasledne osobine značilo prebrzo odustaja­
pružaju more ili visoke planine. Osim ako se neko oseća po­ nje od toga da se sazna ono što je danas mogućno saznati i
zvanim i obdarenim za umetničko stvaranje ili za proročke nepromišljeno pomeranje problema na zasad nepoznate či­
zahteve. U najvećem broju ostalih slučajeva, mnogo priče o nioce.
intuiciji prikriva samo odsustvo distancije prema predmetu,
koje treba oceniti upravo onako kao i slično držanje prema
ljudima.
Treba još objasniti zašto se ovde nismo dovoljno poslužili
rezultatima etnografskih istraživanja, što bi bilo neophodno
za produbljeno izlaganje naročito azijatske religioznosti. To
nije učinjeno samo zbog toga što ljudska radna sposobnost
ima svoje granice. Glavni razlog je u tome što je trebalo utvr­
diti religioznu etiku onih društvenih slojeva koji su bili nosi­
oci kulture određenih oblasti. U pitanju je, dakle, uticaj na­
čina života tih slojeva. Potpuno je tačno da se osobenost ovog
uticaja može shvatiti samo ako se uporede rezultati etnograf­
skog istraživanja. Stoga treba priznati i naglasiti da ovde pos­
toji praznina na šta etnograf ima pravo da prigovori. Prili­
kom sistematskog izlaganja sociologije religije nadam se da
ću donekle moći da popunim ovu prazninu. Ali to prelazi
okvire ovih izlaganja koja imaju ograničen cilj. Ovde smo se
morali zadovoljiti da po mogućnosti otkrijemo tačke za pore-
đenje s našim zapadnim kulturnim religijama.
Na kraju, pomenimo i antropološku stranu problema. Kad
u različitim oblastima života koje su prividno nastale neza­
visno jedne od drugih uvek iznova nalazimo da su se određe­
ni oblici racionalnosti razvili na Zapadu, i samo tamo, onda
se prirodno nameće pretpostavka da su nasledne osobine
271
270

IV. PROTESTANTSKA ETIKA I DUH
KAPITALIZMA5
VEROISPOVEST I DRUŠTVENA SLOJEVITOST
Statistika zanimanja jedne u verskom pogledu mešovite
zemlje otkriva s upadljivom učestalošću pretežno protestant­
ski karakter klase kapitalista i industrijalaca, kao i viših,
stručno obrazovanih slojeva radničke klase, naročito tehnič­
kog i trgovačkog osoblja modernih preduzeća. O ovoj pojavi
se u više mahova živo govorilo u katoličkoj štampi i literaturi
i na katoličkim skupovima u Nemačkoj. Ona je jasno izraže­
na u statističkim brojevima ne samo onde gde se razlika u
veri poklapa s razlikom u nacionalnoj pripadnosti, a time i u
stepenu kulturnog razvitka — kao što je slučaj između Ne-
maca i Poljaka u istočnim oblastima Nemačke — već gotovo
svuda gde je kapitalistički razvitak u vreme svog rascvata
imao slobodne ruke da stanovništvo raslojava prema svojim
potrebama. I ukoliko je bilo više slobode u tom pogledu, uto­
liko je ona pojava jasnije izražena. Doduše, relativno znatno
veće učešće protestanata u kapitalističkoj svojini i pretežno
protestantski karakter viših slojeva radnika u velikim moder­
nim preduzećima možemo delimično objasniti istorijskim ra­
zlozima, po kojima verska pripadnost nije uzrok ekonomskih
pojava, već u izvesnom smislu njihova posledica. Učešće u
onim ekonomskim funkcijama, koje pretpostavljaju delom ka­
pitalističku svojinu, delom skupo obrazovanje, a većinom i
jedno i drugo, danas je povezano s istorijski nasleđenim bo-
5
Max Weber, »Die protestantische Ethik und der Geist des
Kapitalismus«, Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie
(Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebe;k, 1920), Bd. I, S. 17—23, 3933
35—44, 44—45, 48, 50, 51—52, 53—55, 60—62, 63—69, 81—83, 84,'
87—89, 93—94, 102—103, 104—106, 108, 190—206 (sa ispuštanjem
beležaka ispod teksta). — Preveo Mihailo Đurić.
272
gatstvom ili bar s izvesnom imućnošću. A upravo veliki broj
najbogatijih i privredno najrazvijenijih oblasti Nemačke, na­
ročito mnoge bogate varoši, prišli su protestantizmu u 16.
veku, i posledice toga i danas dobro dolaze protestantima u
ekonomskoj borbi za opstanak.
Ali postavlja se jedno istorijsko pitanje: zašto su ekonom­
ski razvijenije oblasti imale ovu osobito snažnu sklonost ka
crkvenoj revoluciji? I odgovor nipošto nije tako jednostavan
kao što bi se na prvi pogled moglo poverovati. Razume se,
odbacivanje ekonomskog tradicionalizma je bitno doprinelo
stvaranju nepoverenja prema religioznoj tradiciji, kao što je
i ojačalo sklonost ka pobuni protiv tradicionalnih autoriteta.
Ali pri tom treba uzeti u obzir ono što se danas često zabo­
ravlja: da reformacija nije značila potpuno uklanjanje crkve­
ne vlasti iz života, već zamenjivanje dotadašnjeg oblika jed­
nim drugim. I to zamenjivanje jedne krajnje komotne, prak­
tično jedva primetne, često gotovo samo još formalne vlasti
jednom vlašću koja u najvećem mogućnom stepenu zadire u
sve oblasti privatne i javne delatnosti i koja na beskrajno te­
žak i strog način reguliše čitav način života. Vlast katoličke
crkve — koja je ranije još više nego sada bila »okrutna pre­
ma jereticima a blaga prema grešnicima« — podnose i danas
narodi koji imaju sasvim modernu privredu, kao što su je
podnosile najbogatije i ekonomski najrazvijenije oblasti na
izmaku 15. veka. Vladavina kalvinizma kakva je postojala u
16. veku u Zenevi i škotskoj, krajem 16. i početkom 17. veka
u većem delu Holandije, u 17. veku u Novoj Engleskoj i po­
vremeno u samoj Engleskoj, bila bi za nas najnepodnošljiviji
oblik kontrole nad pojedincem koji se može zamisliti. Upravo
tako su je i shvatili široki slojevi starog plemstva onoga doba
u ženevi, Holandiji i Engleskoj. Ono što su reformatori u on­
dašnjim ekonomski najrazvijenijim zemljama našli da treba
kuditi nije bilo to što je crkva previše gospodarila životom,
već što je to premalo činila. Kako je došlo do toga da su ove
ekonomski najrazvijenije zemlje i, kao što ćemo još videti,
upravo ekonomski sve jači slojevi građanske klase u tim zem­
ljama, ne samo strpljivo podnosili dotad nepoznatu puritan­
sku tiraniju, već u njenu obranu izgradili jedan oblik heroj­
stva (»the last od our heroisms«, kako Carlyle s pravom ka­
že) koji je građanskoj klasi kao klasi retko kad ranije bio
svojstven, a za koji ona kasnije nikad više nije znala?
18 Sociologija Maksa Vebera 273
 Ali mada se jače učešće protestanata u kapitalističkoj svo­
jini i na rukovodećim mestima u modernoj privredi delimič-
no može razumeti kao posledica njihovog istorijski nasleđe-
nog i prosečno boljeg imovnog stanja, ima izvesnih pojava
kod kojih je uzročni odnos nesumnjivo drukčiji. Pre svega,
ovde treba pomenuti razliku u karakteru više nastave koju
katolički roditelji za razliku od protestantskih obično pruža­
ju svojoj deci, a koja se može utvrditi kako u Badenu i Ba­
varskoj, tako i u Mađarskoj. To što postotak katolika među
učenicima i maturantima viših škola znatno zaostaje iza nji­
hovog učešća u ukupnom stanovništvu, može se, doduše, do­
brim delom objasniti pomenutim nasleđenim imovinskim raz­
likama. Ali time se ne može objasniti to što u grupi katoličkih
maturanata postotak onih koji dolaze iz škola koje naročito
pripremaju za tehničke, zanatske i trgovačke pozive upadlji­
vo jako zaostaje iza postotka protestanata, i što je broj kato­
ličkih maturanata u humanističkim gimnazijama mnogo veći
nego broj protestantskih. Pre bi se moglo reći da ovu okol­
nost treba uzeti u obzir prilikom objašnjenja slabog učešća
katolika u kapitalističkoj privredi. Ali još upadljivija je jedna
pojava koja nam pomaže da shvatimo neznatno učešće kato­
lika među stručno obrazovanim radnicima u modernoj indus­
triji. Poznato je, naime, da fabrike regrutuju stručnu radnu
snagu u znatno većoj meri iz redova potomaka protestantskih
nego katoličkih zanatskih pomoćnika. Drugim recima, to zna­
či da među zanatskim pomoćnicima katolici pokazuju veću
sklonost da se bave zanatom, i stoga oni relativno češće pos­
taju zanatski majstori, dok protestanti relativno češće odlaze
u fabrike da bi tamo popunili gornje redove stručne radne
snage i činovničkog aparata. U tim slučajevima, uzročni od­
nos nesumnjivo stoji ovako: da su vaspitanjem usađene du­
hovne odlike, i naročito pravac obrazovanja koji je uslovljen
religioznom atmosferom roditeljskog doma, odredili izbor po­
ziva i dalju sudbinu pojedinaca.
Neznatno učešće katolika u modernom privrednom životu
Nemačke utoliko više pada u oči što se protivi opštepoznatoj
činjenici: da su nacionalne ili religiozne manjine, time što im
je svojevoljno ili prinudno uskraćen pristup ka politički uti-
cajnim položajima, upravo naterane da se bave privređiva­
njem, i da njihovi najobdareniji pripadnici ovde moraju da
traže zadovoljenje svojim ambicijama koje se ne mogu unov-
274
čiti na tlu državne službe. To se dogodilo s Poljacima u Rusiji
i istočnoj Pruskoj, s hugenotima u Francuskoj pod Lujem
XIV, s kvekerima i drugim religioznim sektama u Engleskoj
i, last not least, s Jevrejiima za ove dve hiljade godina. Ali
ništa slično ne vidimo kod katolika u Nemačkoj, ili bar ništa
što bi padalo u oči, a i u prošlosti, i to ni u Holandiji ni u
Engleskoj u vreme kad su bili proganjani ili samo tolerisani,
katolici nisu pokazivali nikakve osobite znake ekonomskog
razvitka. Štaviše, činjenica je da su protestanti (naročito ne­
ki pravci o kojima će kasnije biti više reci), i to kako kao
vladajući tako i kao podvlašćeni sloj, kao većina i kao manji­
na, pokazali specifičnu sklonost ka ekonomskom racionaliz­
mu kakva se nije mogla i ne može zapaziti kod katolika ni u
jednom ni u drugom slučaju. Prema tome, pravi uzrok razli­
čitog ponašanja mora se potražiti u trajnim unutrašnjim oso-
benostima, a ne u spoljašnjem istorijskchpolitičkom položaju
ovih veroispovesti...
»Duh rada«, »duh napretka«, ili kako se već može nazvati
ono čije buđenje hoćemo da pripišemo protestantizmu, ne
sme se shvatiti u smislu životne radosti ili na bilo koji drugi
»prosvetiteljski« način, što se danas obično čini. Stari pro­
testantizam Luthera, Calvina, Knoxa i Voeta nema nikakve
veze s onim što se danas naziva napretkom. Prema mnogim
stranama modernog života, kojih se danas ne bi mogao lišiti
ni najekstremniji vernik, on je direktno neprijateljski raspo­
ložen. Ako uopšte treba pronaći neko unutrašnje srodstvo iz­
među određenih osobina staroprotestantskog duha i moderne
kapitalističke kulture, onda te osobine moramo potražiti ne
u tobožnjoj manje ili više materijalističkoj ili antiasketskoj
životnoj radosti protestantske veroispovesti, već u njenim čis­
to religioznim crtama . . .
DUH KAPITALIZMA
U naslovu ove studije je upotrebljen pomalo pretenciozan
izraz »duh kapitalizma«, š t a pod tim treba razumeti? Već pri
prvom pokušaju da se ovaj pojam definiše javljaju se izvesne
teškoće koje zadiru u temelje našeg istraživanja.
Ako se uopšte može pronaći neki predmet koji ima smi­
sla označiti onim izrazom, onda to može biti samo »istorij-
18* 275
ski individuum«, to jest skup povezanih odnosa u istorijskoj
stvarnosti koje sa stanovišta njihovog kulturnog značenja
pojmovno sastavljamo u jednu celinu.
Ali pošto se takav istorijski pojam odnosi na jednu pojavu
u njenoj individualnoj osobenosti, njega ne možemo defini-
sati (što znači: razgraničiti) pomoću sheme genus proximum
i differentia specifica, već ga moramo postepeno komponovati
od njegovih pojedinih sastavnih delova uzetih iz istorijske
stvarnosti. Stoga potpuno pojmovno razumevanje ne može
stajati na početku već na kraju istraživanja. Drugim rečima,
tek tokom raspravljanja i na osnovu njegovih bitnih rezultata
pokazaće se kako sa stanovišta od koga ovde polazimo najbo­
lje i najadekvatnije treba izraziti ono što podrazumevamo pod
duhom kapitalizma. A samo stanovište (o kome će još biti
reči) nije jedino mogućno stanovište sa koga se mogu prou­
čavati istorijske pojave koje nas interesuju. Kao i kod svih
ostalih istorijskih pojava, sa drugih stanovišta bi se i ovde
mogle otkriti druge bitne crte. A odatle proizlazi da se pod
duhom kapitalizma uopšte ne mora razumeti samo ono što
je po našem shvatanju bitno. Jer to je upravo ono što leži u
osnovi metoda stvaranja istorijskih pojmova koji teži da
stvarnost svrsta u konkretne genetičke veze koje uvek i neiz-
bežno imaju specifičnu boju, a ne da je podvede pod aps­
traktne opšte pojmove.
Ali ako ipak treba utvrditi predmet koji nameravamo da
proučimo i istorijski objasnimo, onda to ne može biti defini­
cija, već samo provizorno predočavanje onoga što se ovde
podrazumeva pod duhom kapitalizma. U stvari, takvo provi­
zorno predočavanje je neophodno, jer se samo na taj način
možemo sporazumeti o predmetu istraživanja. U tom cilju,
ovde ćemo se zadržati na jednom svedočanstvu onog duha
koje u gotovo klasičnom obliku sadrži ono do čega nam je
ovde najpre stalo, a koje u isti mah ima i tu prednost što ne
stoji ni u kakvoj vezi s religioznošću, pa je, utoliko, neutralno
u odnosu na našu temu:
»Znaj da je vreme novac; kad neko može da zaradi deset
šilinga dnevno svojim radom, a pola dana provodi u šetnji ili
lenstvuje u svojoj sobi, onda on treba da obračuna ne samo
onih šest penija koje je možda potrošio na svoje zadovolj­
stvo, već i čitavih pet šilinga koje je ispustio ili čak bacio
kroz prozor.
276
Znaj da je kredit novac. Ako neko ostavi kod mene svoj
novac na čuvanje, onda mi on poklanja interes, ili bar nešto
čime mogu započeti. A kad neko uživa veliki kredit i ume da
ga dobro iskoristi, onda se može steći lepa suma novca.
Znaj da novac ima oplodnu moć i plodonosnu prirodu.
Novac može da proizvede novac, a njegovi izdanci još i više,
i tako dalje. Pet šilinga puštenih u opticaj daje najpre šest,
zatim sedam šilinga i tri penija, sve dok se ne istera sto funti
sterlinga. Što se više novca pusti u opticaj, više će se dobiti,
tako da korist od njega sve brže i brže raste. Ko ubija pras­
nu krmaču, taj uništava čitavo njeno potomstvo do hiljaditog
člana. Ko potroši svotu od pet šilinga, taj ubija sve što se
time moglo proizvesti: čitave kolone funti sterlinga.
Znaj da je dobar platiša, prema onoj poslovici, gospodar
svačije kese. Onaj ko je poznat po tome da plaća tačno i u
obećano vreme, taj uvek može da pozajmi sav novac koji nje­
govim prijateljima nije potreban.
Katkad je to od velike koristi. Pored vrednoće i umere-
nosti, ništa ne doprinosi toliko tome da se mlad čovek probi­
je u svetu koliko tačnost i pravednost u svim njegovim poslo­
vima. Stoga nikad ne zadržavaj pozajmljeni novac ni časa
duže nego što si obećao, da srdžba zbog zakašnjenja ne bi
zauvek zatvorila kese tvojih prijatelja.
čovek mora da pazi na najbeznačajnije stvari koje se tiču
poverenja prema njemu. Kad tvoj poverilac čuje udarac tvog
čekića u 5 sati izjutra ili 8 sati uveče, onda će ga to umiriti
za čitavih šest meseci; ali ako te vidi za bilijarskim stolom ili
čuje tvoj glas u krčmi u vreme kad bi trebalo da radiš, onda
će te on već sledećeg jutra opomenuti na plaćanje i tražiće
svoj novac natrag pre nego što ga budeš imao.
Ako vodiš računa o ovim sitnicama, onda to znači da mi­
sliš na svoje dugove; time u očima drugih postaješ savestan
i čestit čovek, i tvoja kreditna sposobnost se povećava.
Čuvaj se toga da smatraš svojom svojinom sve što imaš
ili da živiš kao da je tako. Time se zavaravaju mnogi ljudi
koji pozajmljuju novac od drugih. Da bi to predupredio, vodi
tačan račun o svojim izdacima i prihodima. Ako se pomučiš
i jednom počneš da misliš na pojedinosti, onda ćeš otkriti
kako sasvim mali izdaci narastu do velikih suma i primetićeš
šta se moglo uštedeti i šta se u budućnosti može uštedeti.
277
 Za šest funti godišnje možeš upotrebiti 100 funti, pod pret­
postavkom da si poznat kao pametan i čestit čovek. Ko sva­
kodnevno beskorisno utroši jedan groš, taj beskorisno troši
godišnje šest funti, a to je cena za upotrebu 100 funti. Ko
svakodnevno rasipa jedan deo svog vremena u vrednosti od
jednog groša (a to može biti samo par minuta), gubi godiš­
nje, kad se sračuna dan na dan, upotrebu od 100 funti. Ko
beskorisno proćerda vreme u vrednosti od pet šilinga, gubi
pet šilinga, a mogao bi još pet da baci u more. Ko izgubi pet
šilinga, gubi ne samo tu sumu, već i sve ostalo što se pomo­
ću nje moglo zaraditi, što može da naraste do sasvim značaj­
ne sume kad mlad čovek dostigne duboku starost.«
Tim recima — kojima se Ferdinand Kiirnberger ruga u
svojoj duhovitoj slici američke kulture kao tobožnjem sim­
bolu vere Jenkija — propovedao je Benjamin Franklin. Nema
nikakve sumnje da u ovim recima na karakterističan način
provejava duh kapitalizma, mada treba priznati da one ne
sadrže sve što se pod tim duhom može razumeti. Zadržimo
se još malo na ovom svedočanstvu čiju životnu mudrost
Kiirnberger svodi na ovo: »Od goveda se pravi loj, a od ljudi
novac.« Odmah pada u oči da je ovoj »filozofiji tvrdičluka«
svojstven ideal časnog čoveka koji je dostojan kredita, a pre
svega misao da je pojedinac dužan da uvećava svoj kapital
bez obzira na potrebe koje ima, već samo uvećavanja radi.
I što je naročito važno: da se ovde ne prapoveda samo obič­
na tehnika života, već jedna samosvojna etika, i da se povre­
da tih etičkih normi ne shvata kao ludost, već kao zaboravlja­
nje dužnosti. Ovde nije reč samo o poslovnoj umešnosti —
tako nešto može se naći i drugde i dovoljno često — već o
jednom etosu, i to je upravo ono što nas i n t e r e s u j e . . .
Razume se, sve Franklinove moralne pridike imaju utili-
tarističku podlogu: poštenje je korisno, jer donosi kredit, a
isto tako tačnost, vrednoća i umerenost. To su vrline samo
zbog toga što koriste. A odatle bi proizašlo da je privid poš­
tenja dovoljan onde gde može da posluži istom cilju, i da bi
svaki dodatak tome Franklin morao da osudi kao neproduk­
tivno rasipanje. I doista, svako ko u njegovoj Autobiografiji
pročita priču o tome kako je on prihvatio one vrline, ili izla­
ganja o koristi koju donosi strogo održavanje privida skrom­
nosti, to jest namerno umanjivanje vlastitih zasluga da bi se
zadobilo opšte priznanje, mora doći do zaključka da su po
278
Franklinu sve vrline samo utoliko vrline ukoliko su in con­
creto od koristi pojedincu, i da je goli privid dovoljan svuda
gde se njime može postići isto. Uostalom, za strogi utilitarizam
to je neizbežan zaključak. Ono što Nemci već odavno osećaju
kao pritvornost američkog načina života, ovde zatičemo in
flagranti.
Ali stvari nipošto nisu tako proste. Ne samo Franklinov
karakter, koji se ispoljava u retkoj iskrenosti njegove Auto­
biografije, već i okolnost što saznanje o korisnosti vrline on
svodi na otkrovenje kojim ga je Bog hteo da uputi na put
vrline, pokazuju da ovde ima i nečeg drugog a ne samo per-
vazom optočenih egoističkih maksima. Ono što čini »sum-
mum bonum« ove etike, sticanje novca, i uvek sticanje što
više novca, uz strogo izbegavanje svakog prirodnog uživanja,
potpuno je lišeno svih eudemonističkih i hedonističkih eleme­
nata, tako je čisto zamišljeno kao cilj po sebi, da se nasuprot
sreći ili koristi pojedanca na svaki način javlja kao nešto
potpuno transcendentno i apsolutno iracionalno. Za čoveka je
sticanje zarade sada postalo cilj života, a ne više sredstvo za
zadovoljenje njegovih materijalnih životnih potreba. Za zdra­
vu pamet, to je apsolutno besmisleno preobraćanje jednog,
da tako kažemo, prirodnog reda stvari. Ali u tome se upravo
ogleda glavni motiv kapitalizma, nešto što je ovome isto toli­
ko svojstveno koliko je tuđe čoveku koji nije dodirnut nje­
govim dahom. I još nešto. U njemu je izraženo jedno oseća-
nje koje se neposredno dodiruje s izvesnim religioznim shva-
tanjima. Ako se, naime, postavi pitanje: zašto od čoveka tre­
ba praviti novac, Benjamin Franklin odgovara u svojoj Auto­
biografiji jednom biblijskom izrekom koju mu je njegov stro­
go kalvinistički zadojen otac u mladosti urezao u dušu: »Vi­
diš li čoveka krepkog na poslu, taj će pred carevima stajati.«
U okviru modernog privrednog poretka, sticanje novca na
zakonom dozvoljen način je rezultat i izraz valjanosti na
poslu. I kao što se lako može videti, ova valjanost je upravo
alfa i omega Franklinovog morala, i ona se pominje kako na
navedenim mestima tako i u svim njegovim drugim spisima.
U stvari, osećanje dužnosti prema pozivu je karakteristič­
no za društvenu etiku kapitalističke kulture i u izvesnom
smislu predstavlja njen konstitutivan princip. Ova osobita ide­
ja koja nam je danas tako dobro poznata, iako je po sebi
tako malo razumljiva, svodi se na ovo: da pojedinac ima odre-
279
đene obaveze prema svojoj profesionalnoj delatnosti, ma u
čemu se ona sastojala, bilo da je u pitanju upotreba vlastite
radne snage ili samo vlastitih materijalnih dobara (kapital).
Razume se. to ne znači da je ova ideja izrasla samo na tlu
kapitalizma, ali mi ćemo tek kasnije pokušati da otkrijemo
njeno poreklo u prošlosti. Još manje se time hoće da kaže
da je za moderni kapitalizam subjektivno usvajanje ove etič­
ke maksime od strane njegovih pojedinačnih nosilaca, reci­
mo kapitalista ili radnika modernih kapitalističkih preduzeća,
bitan uslov njegovog daljeg postojanja. Današnji kapitalistič­
ki privredni poredak je jedan čudovišan kosmos u koji poje­
dinac dospeva rođenjem i koji je za njega, bar kao pojedinca,
dat kao faktički nepromenljiva ljuštura u kojoj ima da živi.
Ovaj poredak nameće pojedincu, ukoliko je upleten u mrežu
tržišta, određene norme privrednog delanja. Fabrikant koji
trajno dela suprotno tim normama biće isto tako nepogrešno
ekonomski uništen, kao što će i radnik koji ne ume ili neće
da im se prilagodi, ostati bez posla i biti izbačen na ulicu.
Kapitalizam koji je danas zavladao u privrednom životu
podiže i stvara putem ekonomske selekcije privredne subjek­
te koji su mu potrebni — kapitaliste i radnike. Ali upravo
ovde možemo neposredno osetiti koliko je ograničena vred-
nost pojma selekcije kao sredstva za objašnjenje istorijskih
pojava. Jer da bi onaj oblik načina života i shvatanja poziva
koji je prilagođen osobenostima kapitalizma mogao biti oda­
bran, to jest da bi mogao odneti pobedu nad drugima, on
očigledno mora najpre nastati, i to ne kod izdvojenih pojedi­
naca, već kao pogled na svet koga nose grupe ljudi. Prema
tome, ovaj nastanak je upravo ono što treba objasniti. Mi će­
mo tek kasnije podrobnije govoriti o shvatanju naivnog isto-
rijskog materijalizma, po kome se takve »ideje« pojavljuju
kao »odraz« ili »nadgradnja« ekonomskih situacija. Na ovom
mestu je dovoljno upozoriti na dve stvari. Prvo, da je u do­
movini Benjamina Franklina (Massachusetts) kapitalistički
duh u onom smislu koji mu se ovde pridaje nesumnjivo pos­
tojao i pre kapitalističkog razvitka. To zaključujemo po tome
što se već 1632. godine jadikovalo zbog izvesnih specifičnih
pojava zelenaštva u Novoj Engleskoj za razliku od drugih ob­
lasti Amerike. I drugo, da je ovaj duh bio znatno manje raz­
vijen u susednim kolonijama — kasnije južnim državama
Američke Unije — ali da su uprkos tome veliki kapitalisti, a
280
ponegde propovednici i studenti zajedno s malograđanima,
zanatlijama i farmerima podstakli poslovnu preduzimljivost
u tim kolonijama iz religioznih razloga. Prema tome, u ovim
slučajevima je uzročni odnos obrnut od onoga koji bi trebalo
postulirati sa materijalističkog stanovišta. Ali mladost ovih
ideja je mnogo trnovitija nego što teoretičari »nadgradnje«
pretpostavljaju, i njihov razvitak ne ide na isti način kao raz­
vitak jednog cveta. Kapitalistički duh u smislu u kome smo
ovaj pojam dosad uspeli da odredimo imao je da se probija
u teškoj borbi protiv čitave sprege neprijateljskih sila.
Ono shvatanje koje je našlo izraza u navedenim izlaga­
njima Benjamina Franklina, a koje je naišlo na odobravanje
čitavog jednog naroda, bilo bi u antici i srednjem veku žigo-
sano kao izraz najgadnijeg tvrdičluka i jednog apsolutno ne­
dostojnog osećanja, kao što to i danas redovno čine one dru­
štvene grupe koje najmanje učestvuju u modernoj kapitalis­
tičkoj privredi ili koje najmanje umeju da joj se prilagode.
I to ne zbog toga što bi težnja za sticanjem zarade bila nešto
nepoznato ili nerazvijeno u pretkapitalističkim epohama, kako
se to često kaže, ili zato što bi izvan građanskog kapitalizma
pohlepa za novcem (auri sacra fames) onda ili danas bila
manja nego u specifično kapitalističkoj sferi, kako se moder­
ni romantičari zavaravaju. Jer razlika između kapitalističkog
i pretkapitalističkog duha nije u tome. Gramzljivost kineskih
mandarina, rimskih aristokrata i modernih zemljoposednika
može da izdrži poređenje. A srebroljubivost napuljskih koči-
jaša i lađara ili azijatskih predstavnika sličnih zanimanja,
baš kao i južnoevropskih ili azijatskih zanatlija, ispoljavala se
čak na daleko prodorniji i beskrupulozniji način nego srebro­
ljubivost jednog Engleza u sličnom slučaju. To svako može
da iskusi na vlastitoj koži. Upravo apsolutna beskrupuloznost
u isticanju vlastitih interesa prilikom sticanja zarade je sa­
svim specifična osobina onih zemalja koje su po zapadnim
merilima zaostale u kapitalističkom razvitku. Kao što svaki
fabrikant zna, jedna od glavnih prepreka kapitalističkom raz­
vitku u tim zemljama, recimo u Italiji za razliku od Nemačke,
jeste u tome što radnicima nedostaje »coscienziositä«. Kapi­
talizmu nije potreban radnik koji praktično otelovljuje nedis-
ciplinovano »liberum arbitrium«, isto tako kao što mu je malo
potreban poslovan čovek koji je po svom spoljašnjem izgledu
apsolutno beskrupulozan. To smo mogli da zapazimo već kod
281
Franklina. Prema tome, razlika se ne sastoji u manje ili više može nazvati tradicionalizmom. I ovde se moramo uzdržati
snažnom razvijanju ma kakvog nagona prema novcu. Ono od pokušaja da damo konačnu definiciju, već ćemo na izves­
»auri sacra fames« je isto toliko staro koliko i istorija čove- nim primerima razjasniti, razume se samo provizorno, šta
čanstva za koju znamo. Ali, i to je jedino što je važno, oni pod tim treba razumeti. Počnimo odozdo, od radnika.
koji su se tome bez uzdržavanja predali kao nagonu — kao
Nadnica na akord je tehničko sredstvo kojim se moderan
onaj holandski kapetan koji je »radi zarade hteo da putuje
kapitalist obično služi da bi povećao intenzitet rada, to jest
kroz pakao, makar i jedra opalio« — nipošto nisu bili nosioci
da bi od svojih radnika postigao najveći mogućan radni uči­
onog shvatanja iz koga se rodio specifično moderan kapita­
nak . . . Ali radnik na poljoprivrednom dobru koji se plaća po
listički duh kao masovna pojava.
akordnom sistemu nije toliko zainteresovan da više zaradi
U svim istorijskim epohama ljudi su beskrupulozno tekli
koliko da manje radi. On ne postavlja pitanje: koliko mogu
imovinu, bez obzira na ma kakve norme, kadgod je to bilo
da zaradim za jedan dan, ako bih radio najviše što mogu, već:
mogućno. Sa strancima ili pripadnicima drugih plemena bilo
koliko moram da radim da bih zaradio određenu sumu novca
je dozvoljeno trgovati kako se zna i ume, baš kao što se mo­
koju sam i dosad primao i koja podmiruje moje ustaljene
glo i ratovati protiv njih ili gusariti; ono što je bilo zabranje­
potrebe? To je upravo primer onog shvatanja koje treba na­
no u odnosima između članova grupe smatralo se da je mo­
zvati tradicionalizmom: po prirodi, čovek ne želi da zaradi
ralno prema onima spolja. I kao što je pustolovni kapitali­
novac, i što više novca, već hoće prosto da živi, da živi onako
zam postojao u svim privrednim sistemima koji su znali za
kako je navikao, i da zaradi samo onoliko koliko mu je neop­
novac (ili nešto slično novcu) i koji su davali mogućnost da
hodno. Svuda gde je nastojao da poveća produktivnost ljud­
se raspoloživa sredstva upotrebe u cilju sticanja dobiti, kroz
skog rada povećavanjem njegove intenzivnosti, moderni ka­
komendu, zakup dažbina, državni zajam, finansiranje ratova,
pitalizam je nailazio na beskrajno žilav otpor ovog glavnog
kneževskih dvorova ili činovnika, tako je svuda postojalo i
motiva pretkapitalističke privrede. To se svuda događa i da­
ono pustolovno raspoloženje koje prkosi svakoj etici. Apso­
nas, i utoliko više ukoliko je radništvo na koje je upućen za-
lutna i svesna bezobzirnost u težnji da se stekne dobit bila je
ostalije sa kapitalističkog stanovišta. I pošto je pokušaj da se
često najtešnje povezana s najstrožijim pokoravanjem tradi­
probudi težnja za zaradom povećavanjem nadnica ostao bez
ciji. A sa slabljenjem tradicije i manje ili više odlučnim pro­
uspeha, bilo je blisko pameti da se pokuša s obrnutim sred­
diranjem slobodnog načina privređivanja u unutrašnjost dru­
stvom: da se snižavanjem nadnica radnici prinude da rade
štvenih grupa, ovaj novi duh obično niko nije prihvatao kao
više nego ranije da bi održali svoje dotadašnje zarade. Ne-
nešto što je u etičkom pogledu dobro i čemu treba povlađi­
pristrasnom posmatraču i dan-danas izgleda da niža nadnica
vati, već su ga svi samo faktički tolerisali, bilo kao nešto što
i veći profit stoje u vezi, i da sve ono što se više plati u obliku
je sa etičkog stanovišta neutralno, bilo kao nešto što je do­
nadnica mora značiti odgovarajuće snižavanje profita. Od
duše neugodno, ali na žalost neizbežno. I što je naročito važ­
svog početka kapitalizam je stalno iznova kretao tim putem,
no, to je bio praktičan stav ne samo svih etičkih učenja, već i
i vekovima se verovalo da su niske nadnice produktivne, to
prosečnih ljudi pretkapitalističke epohe, to jest epohe u kojoj
jest da povećavaju radni učinak. Jer kao što je Pieter de la
racionalno korišćenje kapitala i racionalna kapitalistička or­
Cour rekao — i to, kao što ćemo videti, sasvim u duhu starog
ganizacija rada još uvek nisu postali glavne sile prema koji­
kalvinizma — narod radi samo zbog toga što je siromašan i
ma se mora orijentisati privredno delanje. A upravo ovaj stav
samo dotle dok je siromašan. Ali dejstvo ovog prividno tako
je svuda bio najjača unutrašnja prepreka prilagođavanju lju­
oprobanog sredstva je o g r a n i č e n o . . .
di na pretpostavke građanske kapitalističke privrede.
Glavni protivnik kapitalističkog duha u smislu određenog Vratimo se ponovo u naše doba i obratimo se sada po­
načina vođenja života koji je zaogrnut izvesnim etičkim mak­ slovnim ljudima, da bismo i ovde razjasnili značenje tradi­
simama bio je i ostaje onaj oblik osećanja i ponašanja koji se cionalizma . . .

282 283
 Organizacija jedne banke, izvesne trgovine na veliko, jed­
ne veće robne kuće ili najzad jedne velike radnje koja pro­
izvodi manufakturnu robu mogućna je samo u obliku kapita­
lističkog preduzeća. Pa ipak, sva ova preduzeća mogu se vodi­
ti u strago tradicionalističkom duhu: poslovi velikih banaka
koje izdaju novčanice ne mogu se voditi nikako drugačije; pre­
komorska trgovina se odvajkada osnivala na monopolima i
uzansama strogo tradicionalnim po karakteru; u trgovini na
malo — i ovde nije reč o sitnim dangubama koji danas vape
za državnom pomoći — revolucionarni proces koji dokrajčuje
stari tradicionalizam je još uvek u punom toku, onaj isti pro­
ces koji je razneo stari sistem snabdevanja tržišta robom s
kojim je moderan domaći rad srodan samo po obliku . . .
Po našim današnjim pojmovima, sve do sredine prošlog
veka život poslovnih ljudi je bio prilično ugodan, naročito
onih koji su radili u mnogim granama kontinentalne tekstil­
ne industrije . . . Ako se ima u vidu čisto trgovaćko-poslovni
karakter preduzeća, objektivna strana ekonomskog procesa
i način vođenja poslovnih knjiga, onda se mora priznati da je
to u svemu bio kapitalistički oblik organizacije. Ali ako se
ima u vidu duh kojim su organizatori proizvodnje bili nadah­
nuti, onda treba reći da je to bila tradicionalistička privreda.
U osnovi onoga što možemo nazvati etosom ovih poslovnih lju­
di stajalo je: tradicionalni troškovi života, tradicionalna visina
dobiti, tradicionalna mera rada, tradicionalan način vođenja
poslova i ophođenja prema radnicima i mušterijama, kao i
tradicionalan način zadobijanja mušterija i prodaje proiz­
vedenih dobara.
Ali u jednom trenutku ova lagodnost je iznenadno bila na­
rušena, mada pri tom često bez ikakve načelne promene u
obliku organizacije... I ovu spolja neupadljivu, ali daleko­
sežnu promenu koja je u ekonomski život unela novi duh nisu
izazvali ni veliki bankari ni vratolomni i beskrupulozni špe­
kulanti ili ekonomski pustolovi kakvih je bilo u svim epo­
hama privredne istorije, već ljudi sa strogo građanskim na­
zorima i načelima koji su rasli u surovoj školi života, razbo­
riti i odvažni u isti mah, a pre svega trezveno i postojano,
oštro i potpuno predani samoj stvari.
Može se pomisliti da ove lične moralne osobine nemaju
nikakve veze s bilo kakvim etičkim maksimama ili religioznim
shvatanjima, i da je sposobnost za oslobođenje od tradicije,
284
dakle najpre liberalna prosvećenost prava podloga jednog
takvog poslovnog načina života. Uopše uzev, danas je, u stvari,
sasvim tako. Ne samo da nema nikakvog redovnog odnosa
između načina vođenja života i religioznih shvatanja, već onde
gde takav odnos postoji, on je obično, ili bar u Nemačkoj,
negativne vrste. Ljudi ispunjeni kapitalističkim duhom da­
nas su obično bar ravnodušni, ako ne i neprijateljski raspo­
loženi prema crkvi. Za njihove prirode žudne dela malo je
privlačna pomisao na pobožnu dosadu raja: religija im izgleda
kao sredstvo da se za života na zemlji ljudi odvrate od rada.
Ako bi ih neko pitao kakav je smisao njihove neumorne jur­
njave koja im nikad ne dozvoljava da se raduju stečenoj
imovini, tako da život mora izgledati besmislen i pored čisto
ovozemaljske orijentacije, oni bi, ako uopšte znaju za neki
odgovor, mogli odgovoriti: »briga za decu i unučad«. I pošto
ovaj moto nije nešto što bi bilo specifično za njih, već se može
naći i kod tradicionalistički orijentisanih ljudi, oni bi pre mo­
rali reći: da je neprekidan rad na poslu postao neophodan
uslov njihovog života. U stvari, to je jedino tačno objašnje­
nje njihovih pobuda. Jer sa stanovišta lične sreće to je upravo
ono što njihov način života čini tako iracionalnim — da čovek
živi za svoj posao, a ne obratno.
Razume se, pri tom izvesnu ulogu igra osećanje moći i u-
gleda koje proističe iz činjenice da se nešto ima: onde gde
je mašta čitavog jednog naroda upravljena samo na nešto
što je u kvantitativnom pogledu veliko, kao u Sjedinjenim
Državama Amerike, ova romantika brojeva neodoljivo deluje
na »pesnike« među trgovcima. Ali oni koji su njom obuzeti
nisu ni vodeći ni trajno uspešni kapitalistički preduzetnici.
I najzad, uobičajeni životni put nemačkih kapitalističkih po-
rodica-skorojevića, koje su nalazile utočišta u prisvajanju
plemićkih imanja i titula, i čiji su sinovi svojim ponašanjem
na univerzitetu i u oficirskom koru pokušavali da prikriju
svoje poreklo, predstavlja epigonski i dekadentan proizvod.
Idealan tip kapitalističkog preduzetnika, koji je i u Nemačkoj
imao svoje značajne predstavnike, nema ničeg zajedničkog
s takvim grubljim ili finijim pokondirenim tikvama. On zazire
od pretvaranja i nepotrebnih troškova, kao i od svesnog uži­
vanja u sopstvenoj moći. Isto tako, njemu je pre neugodno
da prihvati spoljašnje znake društvenog poštovanja kojim je
okružen. Drugim recima, njegov način života često ima izve-
285
sne astetske crte, kao što se jasno vidi u ranije navedenoj
Franklinovoj propovedi. I upravo istorijsko značenje ove va­
žne pojave treba bliže objasniti. U izvesnoj meri on je hladan
u svojoj skromnosti, što je mnogo iskrenije od one uzdrža-
nosti koju tako pametno preporučuje Benjamin Franklin. On
nema ništa za sebe od svog bogatstva, izuzev iracionalnog
osećanja da dobro vrši svoj poziv.
A to je upravo ono što čoveku pretkapitalističke epohe iz­
gleda tako nepojmljivo i zagonetno, tako prljavo i dostojno
prezrenja. To što je nekome mogao postati cilj života da ode
u grob pretrpan novcem i materijalnim dobrima, njemu iz­
gleda objašnjivo samo kao proizvod perverznog nagona »auri
sacra fames« . . .
Osnovni motiv moderne privrede mnogi pisci vide u eko­
nomskom racionalizmu. Tako i Sombart u svojim u mnogo
čemu tačnim i uticajnim izlaganjima. To je besumnje oprav­
dano, ako se pod tim podrazumeva ono proširenje produk­
tivnosti rada koje je proces proizvodnje oslobodilo od prirod­
nih organskih ograničenja ljudske ličnosti, raščlanjavanjem
ovog procesa sa naučnog stanovišta. Nema nikakve sumnje da
proces racionalizacije u oblasti tehnike i ekonomije uslovlja-
va zamašan deo životnih ideala modernog građanskog dru­
štva: rad u službi jednog racionalnog oblika snabdevanja čo-
večanstva materijalnim dobrima je uvek lebdeo pred očima
zastupnika kapitalističkog duha kao cilj koji ukazuje pravac
njihovim životnim ambicijama. Treba samo pročitati Frank-
linov opis njegovih životnih nastojanja da poboljša komu­
nalne službe Filadelfije, da bi se tako reći rukama opipala ova
očigledna istina. Radost i gordost što se mnogim ljudima daje
posao i što se pomaže ekonomski procvat rodnog mesta u
onom smislu reci koji kapitalizam s tim vezuje — sve to spa­
da u specifične i nesumnjivo idealistički zamišljene životne
radosti modernih poslovnih ljudi. I razume se, jedna od os­
novnih osobina privatne kapitalističke privrede je u tome što
je ona racionalizovana na osnovu strogo računskog predra­
čuna i što je planski i trezveno orijentisana na postizanje
ekonomskog uspeha, za razliku od primitivnog načina proiz­
vodnje i potrošnje koji neguju seljaci, od povlašćenog talji-
ganja starih esnafskih zanatlija, ili od pustolovnog kapitali­
zma koji se upravlja prema političkim izgledima i iracional­
noj špekulaciji.
286
Izgleda, dakle, da se razvitak kapitalističkog duha naj­
prostije može razumeti kao deo opšteg razvitka racionalizma,
i da se mora objasniti na osnovu načelnog stava ovog posled-
njeg prema osnovnim životnim problemima. Pri tom, prote­
stantizam istorijski dolazi u obzir samo utoliko što je odigrao
izvesnu ulogu kao prvi plod racionalističkog pogleda na život.
Samo čim se ozbiljno pokuša tako nešto, odmah se može uvi-
deti da to nije nimalo jednostavno. Ovo već zbog toga što isto-
rija racionalizma nipošto ne pokazuje postepen razvitak koji
naporedo teče u svim pojedinim životnim oblastima. Racio-
nalizovanje privatnog prava, to jest pojmovno uprošćavanje
i raščlanjavanje pravnog materijala, dostiglo je dosad najviši
oblik u rimskom pravu poznog antičkog doba. Ali ono je sa­
svim zaostalo u izvesnim zemljama koje su ekonomski najviše
racionalizovane, naročito u Engleskoj, gde je renesansa rim­
skog prava svojevremeno propala zbog moći velikih pravnič­
kih esnafa, dok se njegova vladavina održala u katoličkim ob­
lastima južne Evrope. Kapitalistički najrazvijenije zemlje 18.
veka nisu bile ni jedino ni glavno mesto gde se negovala čisto
ovozemaljska racionalna filozofija. Upravo u romansko-kato-
ličkim zemljama, volterijanizam je i danas opšta svojina viših
i, što je praktično važnije, srednjih društvenih slojeva. Ako
se pod »praktičnim racionalizmom« razume onaj način vođe­
nja života koji čitav svet svesno dovodi u vezu s ovozemalj­
skim interesima pojedinačnog ja, onda je ovaj životni stil bio
i ostao tipično svojstvo slobodnih naroda, kakvi su po krvi
i mesu Italijani i Francuzi, i mogli smo se već uveriti da to ni­
pošto nije tlo na kome prvenstveno uspeva onaj odnos čo-
veka prema pozivu kao prema dužnosti koji je kapitalizmu
toliko potreban.
Život se može racionalizovati sa sasvim različitih stanovi­
šta i u sasvim različitim pravcima. Ova prosta tvrdnja, koja
se često zaboravlja, trebalo bi da stoji na čelu svake studije
koja se bavi racionalizmom. Racionalizam je istorijski pojam
koji u sebe uključuje mnoštvo suprotnosti, i naš je zadatak
da utvrdimo kako je nastao ovaj konkretan oblik racionalnog
mišljenja i života iz koga je izrasla ideja poziva i ona preda­
nost pozivu koja je sa stanovišta čisto eudemonističkih inte­
resa tako iracionalna, a što je bilo i ostaje jedan od karakte-
287
rističnih sastavnih delova naše kapitalističke kulture. Nas
ovde interesuje upravo poreklo onog iracionalnog elementa
koji se nalazi u ovom kao i u svakom drugom pojmu poziva.
LUTHEROVO SHVATANJE POZIVA
Očevidno je da se već u nemačkoj reci »Beruf« (poziv), a
možda još jasnije u engleskoj reci »calling« oseća izvestan re­
ligiozni prizvuk — to jest da je u pitanju zadatak koga je Bog
postavio — i to se oseća sve jače što je veći naglasak na ovoj
reci u konkretnom slučaju. Ako istorijski pratimo ovu reč
kroz pojedine kulturne jezike, videćemo najpre da narodi kla­
sične starine i pretežno katolički narodi nemaju nikakav izraz
slične boje za ono što nazivamo pozivom (u smislu životne
uloge ili ograničene radne oblasti), dok ga svi pretežno pro­
testantski narodi imaju. I dalje, videćemo da u tome nema
nikakvog udela neka etnički uslovljena osobenost pojedinih
jezika, na primer »germanski narodni duh«, već da ta reč u
svom današnjem značenju potiče iz biblijskih prevoda, i to
iz duha prevodioca a ne iz duha originala. Izgleda da je u
Lutherovom prevodu biblije upotrebljena u našem današnjem
smislu najpre na jednom mestu Isusa Siraha ( I I , 20 i 21).
Ona je zatim vrlo brzo dobila današnje značenje u profanim
jezicima svih protestantskih naroda, dok se u ranijoj profanoj
literaturi nije mogao primetiti nikakav trag u tom pravcu, a
u proročkoj literaturi, koliko može da se vidi, samo kod jed­
nog nemačkog mistika čiji je uticaj na Luthera poznat.
I kao što je značenje reči novo, tako je i misao nova i pro­
izvod reformacije. To bi trebalo da je poznato u najopštijim
crtama. Ali to ne treba shvatiti tako kao da u srednjem veku
i čak u pozno helenističko doba nije bilo nikakvih tragova
onog uvažavanja svetovnog svakodnevnog rada koje je pri­
sutno u pojmu poziva. O tome će kasnije biti reci. U svakom
slučaju, neosporno novo bilo je najpre jedno: da ispunjava­
nje dužnosti u okviru svetovnih poziva predstavlja najviši iz­
raz etičkog samopotvrđivanja. To je bila neizbežna posledica
shvatanja o religioznom značenju svetovnog svakodnevnog
rada, i to je bilo ono što je stvorilo pojam poziva u ovom
288
smislu. Prema tome, u pojmu poziva dolazi do izražaja sre-
dišna dogma svih protestantskih sekti koja odbacuje kato­
ličko razlikovanje hrišćanskih moralnih zapovesti u praecepta
i consilia i koja kao jedino sredstvo da se živi onako kako je
Bogu ugodno priznanje ne prevazilaženje ovozemaljske etike
kaluđerskom askezom, već ispunjavanje ovozemaljskih du­
žnosti, onih koje proizlaze iz životnog položaja svakog poje­
dinca i koje upravo zbog toga postaju njegov poziv . . .
Kad u istraživanju odnosa između staroprotestantske eti­
ke i razvitka kapitalističkog duha polazimo od učenja Calvi-
novog, kalvinizma i drugih puritanskih sekti, to ne znači da
očekujemo da ćemo kod pojedinih osnivača ili predstavnika
ovih religioznih zajednica otkriti da je cilj njihovog životnog
dela u bilo kom smislu bilo buđenje onoga što ovde nazivamo
kapitalističkim duhom. Mi ne možemo da verujemo da je te­
žnja ka svetovnim dobrima, shvaćena kao cilj za sebe, bilo
kome od njih važila kao etička vrednost. I pre svega, treba
jednom zauvek utvrditi: ni kod jednog od reformatora, u koje
ubrajamo i takve ljude kakvi su Menno, George Fox i Wesley,
programi etičke reforme nikad nisu stajali u središtu. Oni
nisu bili osnivači društava za »etičku kulturu« ili predstavnici
humanitarnih težnji društvene reforme ili kulturnih ideala.
Spas duše, i samo to, bio je stožer njihovog života i delova-
nja. Svi njihovi etički ciljevi, kao i praktična dejstva njihovih
učenja kretali su se oko toga i bili su samo posledice čisto
religioznih motiva. I stoga moramo shvatiti da je kulturno
dejstvo reformacije dobrim delom — as našeg posebnog sta­
novišta možda čak i pretežno — bilo nepredviđena i neželjena
posledica rada reformatora, često vrlo daleko ili čak nasup­
rot svemu što je njima samima lebdelo pred očima.
Utoliko bi ova studija jednim svojim skromnim delom
mogla možda da predstavlja prilog proučavanju načina na ko­
ji ideje dejstvuju u istoriji. Ali da ne bi došlo ni do kakvih
zabuna u pogledu smisla u kome se ovde utvrđuje uticaj či­
sto idealnih motiva, na kraju ovih uvodnih razmatranja treba
dodati nekoliko napomena.
Pre svega, treba izričito naglasiti da u takvim studijama
nipošto nije reč o pokušaju da se u bilo kom smislu oceni
vrednost misaonog sadržaja reformacije, ni sa društveno-po-
litičkog ni sa religioznog stanovišta. Za naše ciljeve, mi ćemo
19 Sociologija Maksa Vebera 289
 uvek imati posla s onim stranama reformacije koje pravoj re­
ligioznoj svesti moraju izgledati periferne i spoljašnje po ka­
rakteru. Jer ovde ćemo samo pokušati da razjasnimo koji su
udeo imali religiozni motivi u razvitku naše moderne speci­
fično ovozemaljski usmerene kulture koja je izrasla zahvalju­
jući dejstvu bezbrojnih istorijskih pojedinačnih motiva. Pre­
ma tome, mi se samo pitamo koji bi se od izvesnih karakte­
rističnih sadržaja ove kulture mogli pripisati uticaju refor­
macije kao istorijskom uzroku.
Razume se, pri tom se moramo osloboditi shvatanja da se
reformacija može deduktivno izvesti iz ekonomskih pomera-
nja kao nužan proizvod istorijskog razvoja. Da bi novostvo­
rene crkve uopšte mogle da se održe, bilo je neophodno sa-
dejstvo bezbrojnih istorijskih uzroka koji ne samo da ne pred­
stavljaju nikakav »ekonomski zakon«, već se uopšte ne mogu
prilagoditi nikakvom ekonomskom stanovištu, naročito po­
litički procesi. Ali s druge strane, ovde se nipošto neće zastu­
pati jedna tako ludo doktrinarna teza kao što je ova: da je
kapitalistički duh (uvek u provizornom smislu koji se ovde
upotrebljava) mogao nastati samo kao proizvod određenih
uticaja reformacije, ili čak: da je kapitalizam kao privredni
sistem proizvod reformacije. Jednom takvom shvatanju sta­
jalo bi na putu već to što su izvesni značajni oblici kapitali­
stičke organizacije notorno znatno stariji od reformacije. U
stvari, ovde se hoće da utvrdi samo ovo: da li su i ukoliko
određeni religiozni uticaji sudelovali prilikom stvaranja i
kvantitativnog širenja onog duha po svetu, i koje je konkretne
strane kulture koja počiva na kapitalističkoj osnovi mogućno
svesti na njih. I s obzirom na strahovitu isprepletenost uza­
jamnih uticaja između materijalnih temelja, oblika društvene i
političke organizacije i duhovnih sadržaja u periodu reforma­
cije, najbolje je postupiti na ovaj način: najpre treba ispitati
da li se i u kojim tačkama mogu otkriti određene »izborne
srodnosti« između izvesnih oblika religiozne vere i etike po­
ziva. Na taj način se u isti mah može razjasniti oblik i opšti
pravac u kome je na osnovu takvih izbornih srodnosti reli­
giozni pokret uticao na razvitak materijalne kulture. Tek za­
tim, kad je to nedvosmisleno utvrđeno, može se pokušati da
oceni u kojoj meri se moderni sadržaji kulture u njihovom
istorijskom nastanku mogu pripisati onim religioznim moti­
vima, a u kojoj meri nekim drugim.
290
RELIGIOZNI OSNOVI OVOZEMALJSKE ASKEZE
Uglavnom, postoje četiri istorijska nosioca asketskog pro­
testantizma (u ovde upotrebljenom smislu reči), i to: 1) kal-
vinizam, u obliku koji je dobio za svoje vladavine u najvaž­
nijim zapadnoevropskim zemljama, naročito tokom 17. veka;
2) pijetizam; 3) metodizam; 4) sekte koje su iznikle iz krsti-
teljskog pokreta. Nijedan od ovih pokreta nije bio apsolutno
odvojen od drugih, a ni njihovo odvajanje od onih reformi­
stičkih crkava koje nisu bile asketske po karakteru nije bilo
oštro sprovedeno... Kalvinizam je bio verski pokret u 16. i
17. veku oko koga su se vodile žestoke političke borbe u naj­
razvijenijim kapitalističkim zemljama, u Holandiji, Engleskoj
i Francuskoj. Stoga ćemo se najpre obratiti njemu. Učenje o
predodređenju je najkarakterističnija dogma kalvinizma. To
se mislilo nekad, a misli se i danas, mada postoji spor oko
toga da li je to najhitnija dogma reformisane crkve ili samo
njen privesak. Međutim, sudovi o tome šta je bitno za jednu
istorijsku pojavu mogu biti vrednosni sudovi ili sudovi zasno­
vani na veri, ako se pri tom misli na ono što nas na njoj je­
dino interesuje ili što je na njoj jedino od trajne vrednosti. Ili
to mogu biti sudovi kojima se jednoj pojavi pridaje istorijski
značaj, ako se pri tom misli na uzročnu relevantnost te poja­
ve zbog njenog uticaja na druge istorijske događaje. Ovde će­
mo poći od ovog drugog stanovišta . . .
Ono što (po ovom učenju) znamo, jeste samo ovo: da će
jedan deo ljudi uživati večno blaženstvo, a da će drugi biti
bačen na večne muke. Pretpostaviti da ljudske zasluge ili gresi
mogu da sudeluju u određivanju ove sudbine, značilo bi mi­
sliti da se apsolutno slobodne Božje odluke, koje su utvrđene
od večnosti, mogu menjati pod uticajem ljudi. A to je nemo-
gućna misao. Od onog »oca na nebu« iz Novog zaveta, koji
je čoveku razumljiv i koji se raduje povratku grešnika kao
žena novcu koji je ponovo našla, ovde je postalo jedno trans-
cendentno biće koje izmiče ljudskom razumevanju, a koje na
osnovu od večnosti datih i sasvim nedokučivih odluka sva­
kom pojedinom čoveku dodeljuje njegovu sudbinu i raspolaže
svim, čak i najmanjim stvarima u kosmosu. I pošto su "nje­
gove odluke nepromenljivo utvrđene, Božju milost ne može
izgubiti onaj kome je dodeljena, niti je može dosegnuti onaj
kome je uskraćena.
19* 291
 Kod onih generacija koje su se prepustile njegovim gran­
dioznim konsekvencijama, ovo učenje je, u svojoj patetičkoj
nečovećnosti, pre svega moralo izazvati osećanje strahovite
unutrašnje osamljenosti čoveka kao pojedinca. U onome što
se najviše ticalo čoveka u vreme reformacije, u pitanju večnog
blaženstva, čovek je bio upućen da sam ide svojim putem,
u susret sudbini koja je od večnosti bila utvrđena. Niko mu
nije mogao pomoći — ni propovednik, jer samo izabranik
može duhovno razumeti Božju reč; ni sveta tajna, jer mada je
Bog naredio svete tajne radi širenja svoje slave, pa ih se zbog
toga treba neprikosnoveno pridržavati, to nije nikakvo sred­
stvo da se zadobije Božja milost, već samo externa subsidia
vere; ni crkva, jer mada je tačno da extra ecclesiam nulta Sa­
lus, što znači da niko ne može biti među Božjim izabranicima
ako se drži po strani od prave crkve, »ipak crkvi pripadaju i
odbačeni, štaviše oni treba da joj pripadaju kako bi se pot-
činili njenim popravnim sredstvima, ne da bi time zadobili
blaženstvo, jer je to nemogućno, već zato što ih treba prinu­
diti da se u Božju slavu pridržavaju njegovih zapovesti; ni
Bog, jer i Hristos je umro samo radi izabranih, a Bog je od
večnosti odlučio da samo njima pripiše njegovu žrtvu na kr-
stu. Nasuprot katolicizmu, ovo apsolutno odbacivanje crkve­
nih sredstava spasenja je bitno Za kalvinizam, mada nije bilo
razvijeno do svih konsekvencija u Lutherovom učenju . . .
Za nas je najvažniji problem u ovom: kako su ljudi podno­
sili ovo učenje u vreme kad je onaj svet bio ne samo važniji,
već u mnogo čemu i pouzdaniji nego svi interesi ovozemalj­
skog života? Svakom verniku se odmah postavljalo pitanje
koje je potiskivalo u pozadinu sve ostalo: da li sam izabran?
kako mogu biti siguran da sam i z a b r a n ? . . . Cim je iskrslo
pitanje vlastitog stanja milosti, bilo je nemogućno, bar što
se tiče Calvina, ostati pri ortodoksnom shvatanju, po kome
istrajnost u veri utiče na ovo stanje. Ovo pogotovo zbog toga
što je praksa brige za spas duše na svakom koraku imala
pune ruke posla s pitanjima koje je ono učenje izazivalo. S
ovim teškoćama se izlazilo na kraj na različite načine. Ukoliko
pri tom učenje o predestinaciji nije bilo izmenjeno, ublaženo
ili u osnovi odbačeno, pojavila su se dva karakteristična i me­
đusobno povezana tipa dušebrižničkih shvatanja. S jedne
strane, stavljeno je u dužnost svakom pojedincu da sebe sma­
tra izabranikom Božjim i da odbaci svaku sumnju kao isku-
292
šenje đavola, pošto je odsustvo izvesnosti u vlastito spasenje
posledica nedovoljne vere i, prema tome, nedovoljnog dejstva
Božje milosti. Kao što se vidi, ovde je opomena apostola da
treba učvrstiti veru u neophodnost služenja Bogu protuma­
čena kao dužnost da se u svakodnevnoj borbi izvojuje subjek­
tivna izvesnost u vlastito spasenje. Umesto skrušenih grešni-
ka, kojima Luther, ukoliko se samo pokajnički povere Bogu,
obećava spasenje, na taj način su podvrgnuti disciplini oni
samouvereni »sveci« koje ponovo nalazimo u čelično tvrdim
puritanskim trgovcima iz herojskog doba kapitalizma, a u
pojedinim primercima sve do danas. S druge strane, da bi se
izvojevala izvesnost u vlastito spasenje, preporučeno je svima
kao najpodesnije sredstvo da neumorno rade i da predano
idu za svojim pozivom. Rad po pozivu, i samo on, rasteruje
religiozne sumnje i daje izvesnost u vlastito s p a s e n j e . . .
Specifično reformistička religioznost odbacivala je od po­
četka kako Pascalovo kvijetističko bekstvo od sveta tako i lu-
terovsku pobožnost koja je bila mistički orijentisana. Zbog
apsolutne transcendentnosti Boga prema svemu što je stvo­
reno, bilo je isključeno stvarno ulaženje božanskog bića u
ljudsku dušu: »finitum non est capax infiniti«. Svesna zajed­
nica između Boga i onih kojima se on smilovao mogla je na­
stati samo tako što je Bog delovao u njima i što su oni postali
svesni toga. Drugim rečima, ova zajednica je mogla nastati
tako što je njihovo delovanje poteklo iz vere koju je uslovila
Božja milost i što se svojstvom onog delanja ova vera oprav­
dala kao Bogom uslovljena. U tome se izražava duboka raz­
lika u pogledu najvažnijih sredstava spasenja koja je od zna­
čenja za klasifikaciju svake praktične religioznosti: religiozni
virtuoz može biti siguran u svoje spasenje ili tako što sebe
oseća kao posudu ili kao oružje božanske moći. U prvom slu­
čaju, njegov religiozni život naginje kulturi mističkog oseća-
nja, a u poslednjem asketskom delanju. Prvom tipu je bio
bliži Luther, dok je kalvinizam pripadao ovom poslednjem.
I kalvinist je hteo da stekne večno blaženstvo sola fide. Ali
pošto su već po Calvinovom shvatanju sva osećanja i raspo­
loženja varljiva, čak i kad izgledaju vrlo uzvišena, to se vera
mora potvrditi svojim objektivnim dejstvima: da bi mogla da
posluži kao sigurna podloga za spasenje, vera mora biti fides
efficax...
293
 ASKEZA I KAPITALISTIČKI DUH
Svom svojom težinom, ovozemaljska protestantska askeza
je dejstvovala protiv prirodnog uživanja u svojini; ona je og­
raničavala potrošnju, naročito potrošnju luksuzne robe. Ali u
psihološkom pogledu ona je oslobodila sticanje materijalnih
dobara od smetnji tradicionalističke etike, razbila je okove
težnje za profitom time što je ovu težnju ne samo ozakonila,
već što je u njoj videla nešto što je Bogu ugodno. U spisima
puritanaca, kao i u spisima Barclaya, velikog apologeta kve-
kerstva, izričito je posvedočena borba protiv telesnog uživa­
nja i žudnje za spoljašnjim dobrima, ali ne i borba protiv
racionalnog sticanja imovine, već samo protiv njene iracio­
nalne upotrebe. Za razliku od racionalne i utilitarne upotrebe
svojine, koju Bog želi, i koja služi životnim ciljevima poje­
dinca i celine, iracionalna upotreba se pre svega sastoji u
uvažavanju prividnih oblika raskoši, dakle u nečemu što je
za svaku osudu, a što je bilo tako blisko feudalnom osećanju.
Protestantska askeza nije zahtevala od imućnih da uguše
strasti mučenjem tela, već samo da upotrebljavaju svoju imo­
vinu u nužne i praktično korisne svrhe. Pojam comfort obu­
hvatio je na karakterističan način krug etički dopuštenih
ciljeva upotrebe, i nije nimalo slučajno što se stil u vođenju
života koji se vezuje za onaj pojam najranije i najjasnije raz­
vio kod kvekera, koji su bili najdosledniji zastupnici čitavog
ovog pogleda na život. Lažnom sjaju i prividu viteške raskoši,
koji počiva na nesolidnoj osnovi i koji izveštačenu eleganciju
pretpostavlja umerenoj jednostavnosti, kvekeri su suprotsta­
vili čistu i urednu udobnost građanskog doma kao svoj ideal.
U oblasti stvaranja privatnog privrednog bogatstva askeza
se borila protiv nepravde i čisto nagonske gramzljivosti. Te­
žnju ka bogatstvu kao krajnjem cilju ona je žigosala kao
mamonizam. Jer svojina kao takva bila je shvaćena kao isku­
šenje. Ali u tome je askeza bila sila »koja stalno želi dobro,
a stalno stvara zlo« — to jest zlo u njenom smislu: svojinu i
iskušenje u vezi s njom. Jer zajedno sa Starim zavetom i po
analogiji s etičkom ocenom »dobrih dela«, ona je u težnji ka
bogatstvu kao cilju videla vrhunac onoga što je za osudu, a u
bogatstvu koje dolazi kao plod profesionalne delatnosti Božji
blagoslov. I što je još važnije, religiozna ocena neumornog,
postojanog i sistematskog svetovnog rada po pozivu kao naj-
294
višeg asketskog sredstva i u isti mah kao najsigurnije i naj­
vidljivije potvrde preporođenog čoveka i istinitosti njegove
vere, morala je biti najjača mogućna poluga širenja onog
shvatanja života koje smo obeležili kao duh kapitalizma. I
ako još i ono ograničavanje potrošnje udružimo s ovim raz-
obručavanjem težnje za sticanjem zarade, onda je spoljašnji
ishod lako pojmljiv: stvaranje kapitala pomoću asketske pri­
nude na štednju.
Prepreke koje su stajale na putu potrošnoj upotrebi ste­
čene imovine morale su dobro doći njenoj proizvodnoj upo­
trebi u obliku uloženog kapitala. Koliko je ovaj uticaj bio
jak, teško je egzaktno utvrditi. U Novoj Engleskoj je ova veza
tako upadljiva, da nije izmakla iz vida ni jednom tako izvr­
snom istoričaru kakav je Doyle. Ali i u Holandiji, u kojoj je
strogi kalvinizam stvarno vladao samo 7 godina, došlo je do
ekscesivne pomame za nagomilavanjem kapitala, naročito u
krugovima onih vernika koji su posedovali ogromna bogat­
stva a vodili jednostavan život. Isto tako, jasno je da je težnja
za »oplemenjivanjem« građanskog imetka, koja je postojala
svugde i u sva vremena, a koja i danas dejstvuje u Nemačkoj,
morala biti znatno sputana antipatijom puritanaca prema feu­
dalnim oblicima života. Nadmoć Holandije nad Engleskom u
pogledu kapitala objašnjavali su engleski merkantilisti 17. ve-
ka time što su Englezi, u nadi da će se oplemeniti prelaskom
na feudalne životne navike, redovno ulagali stečeni imetak u
zemlju i na taj način uskraćivali njegovu kapitalističku upotre­
bu. Uvažavanje poljoprivrede kao važne grane privređivanja
koja osobito koristi pobožnosti, koje nije nedostajalo ni kod
puritanaca, odnosilo se na nadničara i farmera, ne na zemljo-
posednika, a u 18. veku na »racionalnog« poljoprivrednika,
ne na junkera. Kroz englesko društvo od 17. veka provlači se
razdor između velikih i uglednih zemljoposednika, koji su bili
nosioci »srećne stare Engleske«, i puritanskih krugova čija
je društvena moć bila vrlo kolebljiva. U slici engleskog na­
rodnog karaktera i danas stoje jedna pored druge obe ove
crte — nepomućena naivna životna radost i samosavlađivanje
koje je strogo regulisano konvencionalnim etičkim normama.
Isto tako, kroz najstariju istoriju severnoameričke koloniza­
cije provlači se oštra suprotnost između »pustolova« koji su
295
osnivali plantaže s najmljenom radnom snagom i hteli da
žive na vlastelinski način i specifično građanskog shvatanja
puritanaca.
Pod svim okolnostima — i to je mnogo važnije od gole po­
moći u stvaranju kapitala — puritansko shvatanje života je
potpomoglo razvijanje građanskog, to jest u ekonomskom po­
gledu racionalnog načina vođenja života: ono je bilo njegov
najvažniji i, štaviše, njegov jedini dosledan nosilac. Ovo shva­
tanje je stajalo nad kolevkom modernog poslovnog čoveka.
Istina, puritanski životni ideali nisu izdržali teško iskušenje
bogatstva. Najiskrenije privrženike puritanskog duha često
nalazimo u redovima slojeva koji su u usponu (malograđani,
farmeri i »beati possidentes«), spremni da se odreknu starih
ideala. Slično i kod kvekera. Bila je to ista sudbina kojoj je
podlegla i prethodnica ovozemaljske askeze, manastirska as­
keza srednjeg veka: kad je racionalno vođenje privrede uzelo
maha na mestu gde je život strogo regulisan i potrošnja spu­
tana, onda se moralo pribeći neposrednom »oplemenjivanju«
stečenog imetka — kao u doba pre verskog raskola — ili se
morala razbiti manastirska stega i otpočeti s mnogobrojnim
reformacijama. Čitava istorija pravilnika pojedinih kaluđer­
skih redova je u izvesnom smislu stalna borba s problemom
svetovnih posledica svojine. U ogromnoj meri, to isto važi i za
ovozemaljsku askezu puritanizma. Snažno oživljavanje meto-
dizma, koje prethodi procvatu engleske industrije krajem 18.
veka, može se s pravom uporediti s jednom takvom reforma-
cijom manastira. Ovde možemo navesti jedan odlomak čiji je
autor John Wesley, a koji je sasvim podesan da posluži kao
moto za sve što je napred rečeno. Jer on pokazuje da su vođi
asketskih pravaca bili potpuno svesni prividno tako para­
doksalnih veza koje su ovde izložene, i čak u istom smislu.
Wesley piše:
»Bojim se toga: gde god se bogatstvo povećalo, u istoj me­
ri je opala unutrašnja sadržina religije. Stoga ne vidim kako
bi, po prirodi stvari, ma kakvo ponovno buđenje prave reli­
gioznosti moglo da potraje duže vremena. Jer religija nužno
stvara vrednoću (industry) i štedljivost (frugality), a to dvoje
dovodi do bogatstva. Ali kad bogatstvo raste, onda rastu gor-
dost i ljubav prema svetu, u svim njihovim oblicima. Prema
tome, kako bi metodizam, to jest jedna religija srca, mogao da
se održi u današnjem stanju, kad cveta kao ozelenelo drvo?
296
Metodisti su svuda vredni i štedljivi, pa se i njihova svojina
povećava. Stoga kod njih u odgovarajućem stepenu rastu gor-
dost, oholost, strast, telesni i drugi zemaljski prohtevi. Na taj
način ostaje, doduše, oblik religije, ali postepeno iščezava duh.
Zar nema nikakvog sredstva da se spreči ovo neprekidno pro­
padanje čiste religije? Mi ne smemo sprečiti ljude da budu
vredni i štedljivi. Mi moramo opomenuti sve hrišćane da tre­
ba da zarade sve što mogu i da treba da uštede sve što mogu,
jednom rečju da treba da postanu bogati.« (Za ovim sleduje
opomena da oni koji »zarade sve što mogu i uštede sve što
mogu« treba da »daju sve što mogu«, da bi stekli milost i
blago na nebu.) Kao što se vidi, to je do najsitnijih pojedi­
nosti ona veza koju smo ovde osvetlili.
Ekonomski uticaj onih moćnih religioznih pokreta čiji se
značaj za privredni razvitak prvenstveno ogleda u njihovom
asketskom i pedagoškom delovanju uzeo je maha, kako to i
Wesley kaže, tek pošto je vrhunac čisto religioznog entuzija­
zma bio prevaziđen, pošto se grč traženja Božjeg carstva po­
stepeno rastvorio u trezvenu vrlinu profesionalne delatnosti,
pošto je religiozni koren odumro i ustupio mesto ovozemalj­
skom utilitarizmu. Ili, kao što je rekao Dowden, tek pošto je
u mašti širokih slojeva mesto usamljenog Bunyjanskog hodo­
časnika koji obuzet težnjom ka nebeskom carstvu žuri kroz
»vašar taštine« zauzeo Robinson Crusoe, izolovani poslovan
čovek koji usput obavlja i misionarski posao. A kad je zatim
zavladao princip »to make the best of both worlds«, onda je
čista savest morala biti uvrštena u red sredstava koja služe
ugodnom građanskom životu, kako je to i Dowden primetio
i kako to lepo kaže nemačka poslovica o »mekanim jastuci­
ma«. Svojoj utilitarističkoj naslednici zaveštala je ona religio­
zno uskomešana epoha 17. veka pre svega čistu savest pri
sticanju novca — recimo spokojno: farisejski čistu savest —
ukoliko se samo sticanje odvijalo na zakonski dozvoljen na­
čin. Svaki trag onog »Deo placere vix potest« iščezao je za-
uvek. Nastao je jedan specifično građanski etos poziva.
Svestan toga da je u Božjoj milosti i da ga Bog blagosilja,
građanski preduzetnik je mogao da ide za svojim interesima
i trebalo je da to čini, pod uslovom da se kreće u granicama
formalne korektnosti i da ne rasipa svoje bogatstvo na neu-
Ijudan način. Pored toga, moć religiozne askeze stavila mu je
na raspolaganje trezvene, savesne i neobično marljive radni-
297
ke koji su se hvatali za rad kao bogomželjeni životni cilj. Uz
to ga je ona umirivala uveravanjem da je nejednaka rasno-
dela dobara ovog sveta sasvim posebno delo Božje promisli,
i da uvođenjem ovih razlika i davanjem posebne milosti Bog
ostvaruje svoje tajne, nama nepoznate ciljeve. Već kod Cal-
vina nalazimo onu često pominjanu izreku da narod, to jest
masa radnika i zanatlija, ostaje poslušna Bogu samo ako se
drži u siromaštvu. Ovu izreku su Holanđani (Pieter de la
Court i drugi) sekularizovali na ovaj način: da ljudi rade sa­
mo kad ih nevolja na to nagoni, a ova formulacija osnovnog
motiva kapitalističke privrede je dalje prešla u teoriju o pro­
duktivnosti niskih nadnica. I ovde je jednoj misli, sa odumi­
ranjem njenog religioznog korena, neopaženo podmetnut uti-
litaristički smisao. To je sasvim u skladu sa shemom razvitka
koju smo stalno iznova posmatrali. Srednjovekovna etika nije
samo trpela božjaštvo, već ga je čak glorifikovala u prosjač­
kim redovima. I svetovni prosjaci su katkad nazivani stale­
žom, jer su imućnima pružali mogućnost da milostinjom čine
dobra dela. Ovom shvatanju je bliska i anglikanska društve­
na etika Stuarta. Tek je puritanska askeza, učestvujući u do­
nošenju strogog engleskog zakonodavstva protiv sirotinje,
unela bitnu promenu. A ona je to mogla da učini samo zbog
toga što protestantske sekte i strogo puritanske zajednice
stvarno nisu znale za božjaštvo među svojim članovima.
S druge strane, jedna pijetistička sekta je glorifikovala
radnika odanog pozivu koji ne teži za zaradom, već koji ob­
daren harizmom Hristovih učenika živi po uzoru na apostole.
Slična shvatanja bila su u početku još radikalnije raspro­
stranjena među krstiteljima. Razume se, čitava asketska lite­
ratura gotovo svih veroispovesti bila je prožeta shvatanjem
da je onaj koji savesno radi uz nisku nadnicu, kad mu već
život nije pružio nikakvu drugu mogućnost, Bogu najmiliji. U
tome protestantska askeza nije donela ništa novo. Ali ona je
silno produbila ovo shvatanje i, što je za naše razmatranje o
njenom u t k a j u jedino važno, dala je snažan psihološki pod-
strek time što je rad proglasila za poziv, za najbolje i u kraj­
njoj liniji jedino sredstvo pomoću koga pojedinac može po­
stati siguran u vlastito stanje milosti. Ali time što je i kapi­
talističko sticanje novca protumačila kao poziv, ona je oza­
konila eksploataciju ove specifične spremnosti za rad.
298
Očevidno je da su produktivnost rada u kapitalističkom
smislu reči snažno unapredili težnja ka Božjem carstvu, za­
snovana isključivo na ispunjenju radne dužnosti kao poziva,
i stroga askeza, koja je crkveni zapt nametnula upravo kla­
sama bez imovine. Za modernog radnika je shvatanje rada
kao poziva postalo isto tako karakteristično kao i za kapita­
lista odgovarajuće shvatanje zarade. Ovo novo stanje stvari
je tačno shvatio William Petty, jedan pronicljivi anglikanski
posmatrač, kad je holandsku privrednu moć u 17. veku ob­
jasnio time što su mnogobrojni holandski disidenti (kalvini-
sti i baptisti) bili ljudi koji su »rad i marljivost smatrali svo­
jom dužnošću prema Bogu«. Onom organskom društvenom
uređenju, to jest savezu između države i crkve sa fiskalno-
monopolističkim akcentima na hrišćansko-društvenoj podlo­
zi, koje mu je dao anglikanizam pod Stuartima, puritanizam
je suprotstavio individualističke pobude ka racionalnom i za­
konskom sticanju zarade na osnovu vlastite umešnosti i ini­
cijative. Ovo zbog toga što su puritanci uvek i svugde bili stra­
sni protivnici ovog oblika državno povlašćenog trgovačkog i
kolonijalnog kapitalizma. I dok je monopolska industrija u
Engleskoj, koja je bila državno povlašćena, ubrzo sasvim iš­
čezla, individualizam je bio jedan od najvažnijih činilaca u
stvaranju industrije bez oslonca na vrhovnu vlast, delimično
čak i protiv nje. Puritanci su odbijali svaku saradnju s dvor­
skim ljudima i projektantima velikokapitalističkog kova, po­
što su ovi za njih bili pripadnici jedne u etičkom pogledu
podozrive klase. Oni su se ponosili svojim naprednijim gra­
đanskim poslovnim moralom, zbog čega su ih oni krugovi
žestoko progonili. Još je Defoe predlagao da se borba protiv
disidenata dobije bojkotom zamene banaka i otkazivanjem
depoa. Suprotnost između ova dva oblika kapitalističkog pri­
vređivanja išla je umnogom naporedo s religioznim suprotno­
stima. Protivnici nekonformista su se u 18. veku stalno iznova
rugali ovima kao nosiocima »spirit of shopkeepers«, i proga­
njali ih kao kob staroengleskih ideala. U tome je razlika iz­
među puritanskog i jevrejskog privrednog etosa, a već su i
savremenici znali da je onaj prvi a ne ovaj poslednji bio gra­
đanski privredni etos.
Jedan od bitnih sastavnih delova modernog kapitalističkog
duha i ne samo ovog, već i čitave moderne kulture — racio­
nalno vođenje života na osnovu ideje poziva — rodio se iz
299
duha hrišćanske askeze. To je ono što bi trebalo da proizlazi iz
prethodnih izlaganja. Neka se sad još jednom pročita Fran-
klinova rasprava koja je pomenuta na početku ovog članka,
pa će se videti da su bitni elementi shvatanja koje smo onde
nazvali duhom kapitalizma upravo oni isti kojima smo ušli
u trag ispitujući sadržaj puritanske askeze poziva, samo bez
religioznog temelja koji je već kod Franklina iščezao.
Misao da moderan rad po pozivu nosi asketski pečat nije
nova. Na vrhuncu svoje životne mudrosti, u Godinama luta­
nja, i u drugom delu svog Fausta, koji je napisao pred kraj
života, Goethe nas je učio da je ograničavanje na stručni rad,
uz odricanje od faustovske svestranosti ljudske prirode, u da­
našnjem svetu bitan uslov svakog delanja koje je od vredno-
sti. Da danas delo i odricanje neizbežno uslovljavaju jedno
drugo, ovaj osnovni asketski motiv građanskog stila života
— ako se uopšte hoće da to bude stil, a ne golo postojanje
bez njega — bila je Goetheova životna oporuka. Za njega je
ovo saznanje značilo bolan rastanak s jednim vremenom bo­
gato i svestrano razvijene ljudske ličnosti, koje se u toku na­
šeg kulturnog razvitka više ne može ponoviti, kao ni zlatno
doba stare Atine. Puritanac je hteo da bude čovek od poziva,
mi to moramo biti. Jer otkako je askeza preneta iz kaluđer­
ske ćelije u sferu profesionalne delatnosti i otkako je počela
da potčinjava sebi moral ovozemaljskog života, ona je dopri-
nela stvaranju modernog privrednog poretka koji je vezan za
tehničke i ekonomske pretpostavke mehaničko-mašinske pro­
izvodnje. A ovaj moćni mehanizam prisiljava danas, i prisilja-
vaće možda sve dok se ne ohladi i poslednji cent fosilnog go­
riva, na određen stil života sve one koji su se u njemu rodili,
bez obzira da li neposredno učestvuju u privrednoj delatnosti
ili ne. Po Baxterovom mišljenju, briga za spoljašnjim dobri­
ma trebalo bi da bude na leđima njegovih svetaca samo kao
»lak ogrtač koji se u svako doba može odbaciti«. Ali sudbina
je htela da ogrtač postane ljuštura tvrda kao čelik. Time što
je askeza nastojala da preuredi svet i da dejstvuje u njemu,
spoljašnja dobra ovog sveta stekla su sve veću i najzad neiz-
bežnu moć nad čovekom kao nikad ranije u istoriji. Danas
je njen duh nestao iz ove ljušture — da li zauvek, ko zna? U
svakom slučaju, pobedničkom kapitalizmu, otkako počiva na
mehaničkim temeljima, ovaj oslonac više nije potreban. I
optimističko raspoloženje prosvećenosti, koja je radosna na-
300
slednica askeze, izgleda da najzad bledi, a misao o dužnosti
prema pozivu kruži u našem životu kao priviđenje nekadaš­
njih religioznih sadržaja. Onde gde se ispunjenje dužnosti ne
može neposredno dovesti u vezu s najvišim duhovnim kultur­
nim vrednostima, ili obrnuto, gde pojedinac ne oseća da je
ispunjenje dužnosti ekonomska prinuda, danas više nije po­
trebno tumačenje ove misli. U Sjedinjenim Državama Ame­
rike, gde se najviše rasplamsala, težnja za sticanjem zarade
je lišena svog religiozno-etičkog značenja i najčešće se udru­
žuje s čisto agonalnim strastima, tako da dobija upravo ka­
rakter sporta. Još niko ne zna ko će ubuduće stanovati u onoj
ljušturi i da li će se na kraju ovog čudovišnog razvitka poja­
viti sasvim novi proroci ili snažan preporod starih shvatanja
i ideala. Ili će na kraju, ako nijedno od toga dvoga, doći do
jednog stanja mehanizovane okamenjenosti koje na grčevit
način samo sebi pridaje najveću važnost. U tom slučaju bi za
»poslednje ljude« ovog kulturnog razvitka lako mogla postati
istinom ona reč: »Stručnjaci bez duha, sladokusci bez srca:
ova ništarija uobražava da se uspela na jedan stupanj ljudske
istorije koji ranije nikad nije bio dostignut.«
Ali time dospevamo u oblast vrednosnih sudova i mišlje­
nja zasnovanih na veri kojima ovo čisto istorijsko izlaganje
ne treba da bude opterećeno. Jer naš zadatak je bio u tome
da u najkraćim crtama pokažemo kakav značaj ima asketski
racionalizam za sadržaj društveno-političke etike i, prema to­
me, za oblik organizacije i način funkcionisanja društvenih
zajednica od religioznog skupa do države. Posle toga, trebalo
bi ispitati odnos asketskog racionalizma prema humanistič­
kom racionalizmu i njegovim životnim idealima i kulturnim
uticajima, a zatim prema razvitku filozofskog i naučnog em­
pirizma, prema tehničkom razvitku i prema duhovnim kul­
turnim dobrima. I najzad, trebalo bi pratiti njegovo istorijsko
nastajanje od srednjovekovnih začetaka ovozemaljske askeze
sve do njegovog rastvaranja u čistom utilitarizmu i kroz po­
jedine oblasti u kojima se proširila asketska religioznost. Tek
na osnovu toga bilo bi mogućno utvrditi meru kulturnog zna­
čaja asketskog protestantizma u poređenju prema drugim
plastičnim elementima moderne kulture. Ovde smo samo po­
kušali da u jednoj važnoj tački svedemo na njegove motive
uticaj i oblik uticaja asketskog protestantizma. Dalje bi tre­
balo obelodaniti i način na koji je protestantska askeza u
301
svom postojanju i svojoj osobenosti uslovljena ukupnošću
društvenih i kulturnih činilaca, naročito ekonomskim činio­
cima. Jer mada moderan čovek i pored najbolje volje nije u
stanju da sebi predstavi od kolikog su značaja bili religiozni
sadržaji svesti za način života, kulturu i karakter naroda, ipak
ne može biti naša namera da namesto jednog jednostranog
materijalističkog tumačenja postavimo jedno isto tako jedno­ 6
strano spiritualističko uzročno tumačenje kulture i istorije.
V. KLASE, STALEŽI I STRANKE
Oba su podjednako mogućna, ali i jedno i drugo podjednako EKONOMSKA MOC I DRUŠTVENI POREDAK
malo služe istorijskoj istini, ako polažu pravo da budu zavr­
šetak istraživanja, a ne njegova priprema.
Svaki pravni poredak neposredno utiče na raspodelu moći
u okviru jedne zajednice, i to kako ekonomske tako i svih
drugih oblika moći. Ovo važi za svaki pravni poredak, a ne
samo za onaj koji štiti država. Uopšte uzev, pod izrazom
»moć« ovde podrazumevamo verovatnoću da jedan čovek ili
grupa ljudi sprovedu svoju volju u nekom društvenom odno­
su čak i nasuprot otporu drugih učesnika. Razume se, eko­
nomska moć nije isto što i moć uopšte. štaviše, ekonomska
moć može nastati kao posledica moći koja se osniva na nekim
drugim razlozima, čovek ne teži moći samo radi ekonomskih
ciljeva, to jest da bi se obogatio. Svaka moć, pa prema tome
i ekonomska, može se ceniti i radi nje same, i često je težnja
ka moći uslovljena društvenim ugledom koji njeno posedova-
nje daje. Ali svaka moć ne daje društveni ugled. Tipičan ame­
rički »boss«, kao i tipičan veliki špekulant, svesno se odriču
društvenog ugleda. Uopšte uzev, čisto ekonomska moć, a na­
ročito gola moć novca, nipošto ne predstavljaju priznati osnov
društvenog ugleda. S druge strane, moć nije jedini osnov
društvenog ugleda. Naprotiv, društveni ugled (ili prestiž)
može biti osnov moći, kako političke tako i ekonomske, kao
što je često i bio. Pravni poredak može da jamči i moć i ugled,
ali pod normalnim okolnostima to nije njihov osnovni izvor.
Pre bi se moglo reći da je pravni poredak dopunski činilac
koji povećava verovatnoću posedovanja moći i ugleda, ali ih
ne može uvek obezbediti.

Način raspodele društvenog ugleda u jednoj zajednici iz­

među tipičnih grupa koje učestvuju u ovoj raspodeli možemo

302 303
nazvati društvenim poretkom. Prema pravnom poretku, dru­
štveni poredak se odnosi slično kao i ekonomski poredak. Ali
društveni i ekonomski poredak nisu istovetni, jer ovaj posle-
dnji obuhvata samo način raspodele i upotrebe ekonomskih
dobara i usluga. Naravno, ekonomski poredak u visokom ste-
penu utiče na društveni poredak, kao što i ovaj povratno uti­
če na njega.
Klase, staleži i stranke jesu pojave raspodele moći u okvi­
ru jedne zajednice.
USLOVLJENOST KLASNOG POLOŽAJA POLOŽAJEM NA
TRŽIŠTU
U smislu koji je ovde utvrđen, klase nisu zajednice, mada
predstavljaju mogućan i čest osnov zajedničkog delanja. O
klasi možemo govoriti onda kad postoji jedan specifičan uz­
ročni činilac koji određuje životne izglede izvesnog broja lju­
di, ali samo ukoliko ovaj činilac predstavlja ekonomske inte­
rese u svojini nad dobrima i pogodnostima za sticanje priho­
da pod uslovima robnog tržišta (klasni položaj).
Da način raspodele materijalnih dobara između ljudi koji
dolaze na tržište u cilju razmene stvara specifične životne iz­
glede — to je jedna od najosnovnijih ekonomskih činjenica.
U skladu sa zakonom granične korisnosti, postojeći način ras­
podele isključuje iz utakmice za najviše cenjenim dobrima
one koji nemaju ništa u korist onih koji imaju i monopolise
sticanje ovih dobara za njih. Pod istim ostalim uslovima, po­
stojeći način raspodele monopolise pogodnosti za sticanje za­
rade za one koji, budući da imaju izvesna dobra, nisu neod-
ložno upućeni na razmenu, a isto tako povećava, bar uopšte,
njihovu moć u utakmici cena. Jer oni koji nemaju ništa mogu
da ponude samo svoje usluge (bilo u prirodnom obliku, bilo
u obliku proizvoda svoga rada) i njih moraju ustupiti po sva­
ku cenu da bi uopšte mogli da održe goli život. Postojeći na­
čin raspodele monopolise za one koji imaju materijalna dobra
mogućnost prenošenja tih dobara iz sfere bogatstva u sferu
kapitala, i na taj način obezbeđuje neposredno ili posredno
učešće u dobiti koja proizlazi iz funkcije organizovanja i upra­
vljanja privrednim poslovima. Sve ovo samo ukoliko važe
uslovi čistog tržišta. Prema tome, svojina i nemanje svojine
304
jesu osnovne kategorije svih klasnih položaja, bez obzira da
li dejstvuju u utakmici cena ili u konkurentskoj borbi.
Ali u okviru ovih osnovnih kategorija klasni položaji se
dalje dele prema vrsti svojine koja se može upotrebiti za sti­
canje zarade, s jedne strane, i prema vrsti usluga koje se na
tržištu mogu pružiti, s druge strane. Posedovanje kuća za
stanovanje, posedovanje radionica, stovarišta, prodavnica ili
obradivog zemljišta, bilo da su u pitanju velike ili male par­
cele (kvantitativna razlika s mogućnim kvalitativnim posle-
dicama), posedovanje rudnika, stoke, ljudi (robova), raspo­
laganje pokretnim sredstvima za proizvodnju ili bilo kakvim
drugim sredstvima za sticanje zarade, raspolaganje novcem
ili predmetima koji se lako mogu zameniti za novac, raspo­
laganje proizvodima sopstvenog ili tuđeg rada, bez obzira
koliko su ti proizvodi podesni za neposrednu upotrebu u ci­
lju uživanja, raspolaganje različitim vrstama monopola koji
se mogu prenositi — to su najvažnije razlike koje određuju
klasne položaje onih koji imaju. U isti mah, ove razlike odre­
đuju i značenje koje vlasnici mogu dati i daju načinu upo­
trebe svoje imovine, pogotovo imovine čija se vrednost izra­
žava pomoću novca. Shodno tome, oni koji imaju mogu pri­
padati klasi rentijera ili klasi preduzetnika.
Isto tako, oni koji nemaju nikakve svojine već rade za ra­
čun drugih diferenciraju se prema vrsti posla koji obavljaju
i prema tome da li su stalno zaposleni na istom mestu ili ra­
de povremeno. Ali za pojam klase je uvek zajedničko ovo: da
je vrsta izgleda na tržištu ona instancija koja predstavlja za­
jednički uslov sudbine pojedinaca. U ovom smislu, klasni po­
ložaj je u krajnjoj liniji položaj na tržištu. Uticaj gole svojine
kao takve, koja među odgajivačima stoke daje punu vlast vla­
sniku stoke nad onima koji nemaju kao nad robovima ili slu­
gama, predstavlja samo predstupanj stvarnog obrazovanja
klasa. Ali u pozajmici stoke i oštrini dužničkog prava koje va­
ži u takvim zajednicama pojavljuje se prvi put gola svojina
kao činilac koji odlučuje o sudbini pojedinca. To je nešto sa­
svim suprotno onome što nalazimo u zemljoradničkim zajed­
nicama koje počivaju na radu. Odnos između poverioca i duž­
nika je postao osnov klasnog položaja tek u onim varošima u
kojima je plutokratija uspostavila jedno još uvek primitivno
kreditno tržište sa stopama interesa koje rastu shodno težini
položaja i s faktičkim monopolizovanjem pozajmice. Time po-
20 Sociologija Maksa Vebera
305
činju klasne borbe. Nasuprot tome, oni ljudi na čiju sudbinu
ne utiče šansa da za sebe upotrebe dobra i usluge na tržištu,
što je, na primer, slučaj s robovima, nisu klasa u tehničkom
smislu reci, već samo staleška grupa.
ZAJEDNIČKO DELANJE KOJE PROISTICE IZ KLASNIH
INTERESA
U skladu s našom terminologijom, glavni činilac koji do­
vodi do stvaranja klasa jesu ekonomski interesi, i to oni koji
su vezani za postojanje tržišta. Pa ipak, pojam klasnog inte­
resa je višesmislen. Cak i kao iskustveni pojam, on je neod­
ređen, čim se pod njim podrazumeva nešto drugo nego stvar­
ni pravac interesa koji s izvesnom verovatnoćom proističe
iz klasnog položaja i koji je u prošeku isti za one koji se na­
laze u istom položaju. Ali pri istom klasnom položaju i istim
ostalim okolnostima, pravac u kome će, na primer, jedan od­
ređeni radnik verovatno težiti da zadovolji svoje interese
može biti vrlo različit, što zavisi od toga da li je on prema
svojim urođenim sposobnostima visoko, prosečno ili rđavo
kvalifikovan za određeni posao. Isto tako, pravac interesa se
može menjati u skladu s tim da li manji ili veći deo onih
koji se nalaze u istom klasnom položaju učestvuje u nekom
zajedničkom delanju ili stvara neko društvo (na primer, sin­
dikat) od koga pojedinac može ili ne može da očekuje odre­
đene rezultate. U svakom slučaju, stvaranje jednog društva
ili preduzimanje nekog zajedničkog delanja na osnovu zajed­
ničkog klasnog položaja nipošto nije opšta pojava, štaviše,
uticaj klasnog položaja može se ograničiti na stvaranje jed­
nog bitno sličnog načina reagovanja, to jest masovnog dela­
nja u smislu naše terminologije. Ali čak ni to ne mora biti
njegova posledica. Često nastaje samo amorfno zajedničko
delanje. Primer za to je poznato »gunđanje« radnika u etici
starog Istoka, to jest moralna osuda ponašanja gospodara,
što je u svom praktičnom značenju verovatno istovetno s jed­
nom sve više rasprostranjenom tipičnom pojavom najnovijeg
industrijskog razvitka, sa usporavanjem ili smišljenim ogra­
ničavanjem radnog učinka na osnovu prećutnog sporazuma.
U kojoj meri iz masovnog delanja pripadnika jedne klase
nastaje zajedničko delanje i eventualno uspostavljanje druš-
306
tava, zavisi od opštih kulturnih uslova, naročito onih intelek­
tualne vrste. Ali to zavisi i od stepena nastalih suprotnosti,
naročito od providnosti veze između uzroka i posledica klas­
nog položaja. Jer ma koliko bili različiti životni izgledi, isku­
stvo pokazuje da odatle nipošto ne proizlazi klasno delanje,
to jest zajedničko delanje pripadnika jedne klase. Treba pra­
viti jasnu razliku između uslovljenosti klasnim položajem i
dejstva klasnog položaja. Jer samo u tom slučaju razlike u
životnim izgledima mogu se shvatiti ne kao nešto što je pros­
to dato i što treba prihvatiti, već kao nešto što proizlazi: 1) iz
date raspodele svojine, ili 2) iz strukture konkretnog eko­
nomskog poretka. I samo u tom slučaju pojedinci mogu rea-
govati protiv postojećih razlika ne samo povremenim iracio­
nalnim protestima, već i u obliku racionalnih društava. Bilo
je klasnih položaja prve vrste, i to u specifično golom i pro­
vidnom obliku, u gradskim centrima antike i srednjeg veka,
naročito onda kad je taktičkim monopolizovanjem trgovine
industrijskim proizvodima i namirnicama bila nagomilana
velika moć, ali pod izvesnim okolnostima i u seoskoj privredi
najrazličitijih perioda, kad se zemlja sve više koristila u cilju
profita. Najvažniji istorijski primer druge vrste je klasni po­
ložaj modernog proletarijata.
VRSTE KLASNIH BORBI
Prema tome, svaka klasa može postati nosilac bilo kog od
bezbrojnih, mogućnih oblika klasnog delanja. Ali to nije neiz-
bežno. U svakom slučaju, klasa nije zajednica, i ako bismo
hteli da je pojmovno izjednačimo sa zajednicom, to bi dovelo
do izopačenosti. To što ljudi koji se nalaze u istom klasnom
položaju po pravilu reaguju masovnim delanjem na tako
osetljive situacije kakve su ekonomske u pravcu koji je naj-
adekvatniji prosečnom interesu svih — jedna činjenica koja
je za razumevanje istorijskih događaja isto toliko važna koli­
ko i u osnovi jednostavna — ne sme na kraju da dovede do
one vrste pseudonaučnog operisanja s pojmom klase i klas­
nog interesa koje je danas uobičajenp i koje je našlo klasičan
izraz u tvrdnji jednog darovitog pisca: da se pojedinac dodu­
še može prevariti u oceni svog interesa, ali da je klasa nepo-
grešna u tome.
20* 307
 Ali mada same po sebi klase nisu zajednice, ipak klasni
položaji nastaju samo na terenu zajedničkog delanja. Među­
tim, zajedničko delanje koje proizvodi klasne položaje u suš­
tini nije delanje pripadnika iste klase, već delanje između pri­
padnika različitih klasa. Na primer, zajedničko delanje koje
neposredno određuje klasni položaj radnika i kapitalista je­
ste: tržište radne snage, robno tržište i kapitalističkp predu-
zeće. Sa svoje strane, postojanje kapitalističkog preduzeća
pretpostavlja postojanje jednog specifičnog zajedničkog dela­
nja koje je tako podešeno da štiti svojinu nad dobrima kao
takvu, naročito načelno slobodnu moć raspolaganja sredstva
ma proizvodnje, dakle postojanje jednog specifičnog pravnog
poretka. Svaka vrsta klasnog položaja a pre svega onog koji
se osniva na moći svojine kao takve, dolazi do najčistijeg iz­
ražaja onda kad su svi ostali činioci koji utiču na uzajamne
odnose po mogućstvu isključeni, tako da moć svojine na trži­
štu dobije najveću mogućnu važnost.
Dosledno sprovođenje golog principa tržišta ometaju sta­
leži, koji nas ovde pre svega interesiraju sa tog stanovišta.
Pre nego što pređemo da ih ukratko razmotrimo, napomeni­
mo još da se uopšteno ne može reći mnogo šta o specifičnoj
vrsti antagonizma između klasa (u ovde utvrđenom smislu).
Veliko pomeranje koje se zbilo od prošlosti do danas može
se na ovaj način sažeto izraziti: da se borba koja je uslovlje-
na klasnim položajem sve više pomerala od potrošačkog kre­
dita najpre ka konkurentskoj borbi na robnom tržištu, a za­
tim ka borbi cena na tržištu radne snage. Klasne borbe u an­
tičkom svetu — ako su to stvarno bile klasne borbe, a ne sta-
leške borbe — bile su najpre borbe seljaka i zanatlija kojima
je pretilo dužničko ropstvo protiv varoških poverilaca. Jer
dužničko ropstvo bilo je normalna posledica razlike u bogat­
stvu, kako među odgajivačima stoke, tako i u trgovačkim va­
rošima, naročito morskim pristaništima. Dužnički odnos je
podsticao klasno delanje sve do Katilininog doba. Pored toga,
sa sve boljim snabdevanjem varoši žitom spolja, nastale su
borbe oko sredstava za ishranu. Te borbe su se pre svega vo­
dile oko snabdevanja hlebom i oko cena hlebu, a trajale su
tokom antičkog doba i kroz čitav srednji vek: oni koji su bili
bez svojine udruživali su se protiv onih koji su stvarno ili to-
bož bili za poskupljenje hleba, ali se borba zatim proširivala
na borbu oko svih stvari koje su važne za vođenje života i za
308
zanatsku proizvodnju. U antici i u srednjem veku postoje
samo izvesni zameci borbe oko nadnica. Ove borbe su se pos­
tepeno sve više počele rasprostirati tek u Novo doba. U rani­
jim istorijskim periodima, borbe oko nadnica su znatno zao-
stajale ne samo iza robovskih ustanaka nego i iza borbi na
robnom tržištu.
U antičko doba i u srednjem veku oni koji su bili bez
svojine bunili su se protiv monopola, protiv prava preče ku­
povine, protiv prodaje na veliko, protiv povlačenja robe sa
tržišta da bi se povećala cena. Danas je, međutim, osnovna
stvar određivanje cene radne snage. Prelaz predstavljaju one
borbe oko pristupa tržištu i oko određivanja cene proizvoda
koje su se vodile između snabdevača i zanatlija domaće radi­
nosti na prelasku u Novo doba. Ovde je vredno spomenuti i
jednu opšiu pojavu, to jest da su klasne suprotnosti koje su
uslovljene položajem na tržištu najžešće između onih koji
stvarno i neposredno učestvuju u borbi cena kao protivnici.
Bes radnika ne pogađa toliko rentijera, akcionara ili bankara,
već gotovo isključivo fabrikanta ili direktora preduzeća koji
se pojavljuje kao neposredan protivnik u borbi cena. Ovo
uprkos tome što u kase onih prvih pritiče mnogo više neza­
služene dobiti nego u kase ovih poslednjih. Ovo prosto činje­
nično stanje je često bilo od presudnog značaja za ulogu klas­
nog položaja u stvaranju političkih stranaka. Ono je, na pri­
mer, omogućilo najrazličitije varijante patrijarhalnog socija­
lizma, a isto tako i nekad česte pokušaje saveza ugroženih
staleških slojeva s proletarijatom protiv buržoazije.
STALEŠKI UGLED
Nasuprot klasama, staleži su redovno zajednice, mada čes­
to amorfne vrste. Nasuprot klasnom položaju, koji je čisto
ekonomski uslovljen, izrazom »staleški položaj« obeležićemo
svaku tipičnu komponentu životne sudbine ljudi koja je uslo-
vljena specifičnom, bilo pozitivnom ili negativnom, društve­
nom ocenom ugleda koji se vezuje za bilo kakvo zajedničko
svojstvo mnogih pojedinaca. Ugled se može pripisati i jednom
klasnom položaju, jer su klasne razlike na najraznovrsnije
načine povezane sa staleškim razlikama. Kao što je već poz­
nato, sama svojina ne dovodi uvek do priznanja staleškog
309
ugleda, ali ipak po pravilu s protekom vremena. U sistemu
privrede organizovanog susedstva koji je postojao u celom
svetu, najbogatiji čovek je bio i poglavica, što je čista oznaka
ugleda. U takozvanoj čistoj modernoj demokratiji, u kojoj
pojedinci ne uživaju nikakve izričito priznate staleške privi­
legije, događa se da okretne igre igraju između sebe samo pri­
padnici približno istih poreskih grupa (što je, kako se priča,
slučaj u izvesnim manjim švajcarskim varošima). Ali staleški
ugled se ne mora nužno vezivati za klasni položaj, štaviše, on
po pravilu stoji u oštroj suprotnosti prema pretenzijama gole
svojine.
Istoj staleškoj grupi mogu pripadati i onaj koji ima svo­
jinu i onaj koji je nema. Cesto je to skopčano s vidljivim pc-
sledicama: toliko može biti opasna ova jednakost društvene
ocene na duže vreme. Staleška jednakost američkih gentle-
mena ogleda se, na primer, u tome što van čisto stručne pod­
ređenosti na poslu i najbogatiji »šef« tretira svog službenika
kao sebi ravnog kad uveče igra s njim bilijar ili karte u klubu.
Jer onde gde još vlada stara tradicija, bilo bi svima mrsko
kad bi šef hteo da udostoji svog službenika blagonaklonošću
koja jasno ističe na videlo razliku u položaju. A to je upravo
nešto čega se nemački »šef« nipošto ne bi mogao odreći. U
tome je i najvažniji razlog što nemački način ophođenja u
Americi nikad nije bio u stanju da stekne privlačnu snagu
koju imaju američki klubovi.
GARANTIJE STALEŠKE SLOJEVITOSTI
Po svom sadržaju, staleški ugled se obično izražava u tome
što se od svakog koji hoće da pripada krugu pre svega očekuje
određen stil u vođenju života. U vezi s tim stoje ograničenja
društvenog saobraćaja na staleški krug, naročito u pogledu
sklapanja bračnih veza, što može da dovede do potpune en-
dogamne zatvorenosti. Razume se, ova ograničenja se ne od­
nose na saobraćaj koji služi ekonomskim ili poslovnim cilje­
vima. Cim nije u pitanju pojedinačno i u društvenom pogledu
irelevantno podražavanje tuđeg načina života, već sporazumno
zajedničko delanje u određenom pravcu, onda je u toku pro­
ces koji stvara staleške razlike.
310
Na karakterističan način stvara se danas u Sjedinjenim
Državama Amerike, i to u okvirima tradicionalne demokrati-
je, staleška slojevitost na osnovu konvencionalnog stila u vo­
đenju života. Tako, na primer, smatra se da samo stanovnici
određenih ulica (»the Street«) pripadaju društvu (»society«)
i da su podobni za uspostavljanje društvenih veza, to jest da
se mogu posetiti i pozvati u posetu. A iznad svega, zahteva se
strogo pridržavanje mode koja vlada u »društvu«, i to u ste-
penu koji je nepoznat u Nemačkoj. Ovaj zahtev se odnosi i
na muškarce, jer strogo pridržavanje vladajućeg načina oda­
vanja pokazuje da neko polaže pravo na to da bude gentle­
man, što u najmanju ruku prima facie i odlučuje da se drugi
ophode s njim kao s gentlemanom. A ovo priznanje je isto
tako važno za njegove izglede da se dobro zaposli i pre svega
da uspostavi društvene i bračne veze s uglednim porodicama,
kao što je u Nemačkoj važno da neko bude sposoban da pruži
zadovoljenje u dvoboju.
Uostalom, različiti krugovi uzurpiraju staleški ugled: iz-
vesne porodice koje su dugo vremena nastanjene u Americi
i koje su, prema tome, imućne (na primer, »F. F. V.« =
»first families of Virginia«), stvarni ili tobožnji potomci »in­
dijanske princeze« Pocahonte, potomci onih koji su išli na
hodočašće, pripadnici jedne teško dostupne religiozne sekte,
i najrazličitije vrste društvenih grupa koje se po bilo čemu
razlikuju od drugih. U ovom slučaju, u pitanju je staleška
slojevitost koja je čisto konvencionalna po karakteru. Ona se
uglavnom osniva na uzurpaciji, što je po pravilu izvor gotovo
svih staleških razlika. Ali put odavde do uspostavljanja po­
zitivnih ili negativnih pravnih privilegija je lako preći, čim
se ljudi stvarno priviknu na određenu slojevitost društvenog
poretka, tako da, usled stabilizacije ekonomske moći, i sam
poredak postaje stabilan.
ETNIČKO ODVAJANJE I KASTE
Onde gde se u razvijanju staleške slojevitosti otišlo do
kraja, staleška grupa se pretvara u zatvorenu kastu. A to zna­
či da staleške razlike sada štite ne samo konvencija i pravo,
već i ritual, tako da za pripadnike »više« kaste svaki fizički
dodir s članom jedne kaste za koju se smatra da je »niža«
311
važi kao ritualno nečist i sraman žig koji se mora religiozno
ispaštati. Pojedine kaste stvaraju sasvim posebne kultove i
bogove.
Uopšte uzev, staleška slojevitost dostiže ovaj najviši stu­
panj onde gde se smatra da su razlike koje se nalaze u nje­
noj osnovi etničke prirode. Kasta je upravo normalan oblik
u kome po pravilu žive jedna pored druge zajednice koje ve-
ruju u krvno srodstvo i koje svojim članovima zabranjuju
bračne veze i društveni saobraćaj s onima spolja. To je po­
java na koju nailazimo naročito kod »parija«-naroda, a ras­
prostranjena je širom sveta. Ovi narodi predstavljaju zajedni­
ce koje su stekle specifične tradicije u obavljanju izvesnih
zanimanja, naročito onih zanatske prirode, i koje neguju veru
u svoje etničko jedinstvo. Oni žive u najrazličitijim politič­
kim zajednicama, bez ikakvog dodira s drugim narodima,
sem kad se to nikako ne može izbeći, i uživaju položaj koji
je u pravnom pogledu neizvestan. Zbog toga što je njihovo
učešće u ekonomskom životu neophodno, njih trpe, a katkad
im čak daju i izvesne povlastice. Najimpresivniji istorijski
primer ovakvog naroda jesu Jevreji.
Staleško odvajanje koje je preraslo u kastu razlikuje se
od čisto etničkog odvajanja po tome što ono pretvara hori­
zontalan raspored nepovezanih etničkih grupa koje postoje
jedna pored druge u vertikalan sistem društvene hijerarhije.
Tačnije rečeno: ono spaja prosto društvo etnički odvojenih
zajednica u specifično političko zajedničko delanje. Po svo­
jim posledicama, ove dve vrste odvajanja se razlikuju u sle-
dećem: horizontalan karakter etničkog odvajanja uslovljava
uzajamno odbijanje i prezir, ali dopušta svakoj zajednici da
svoj ugled smatra najvišim; kastinsko odvajanje stvara dru­
štvenu hijerarhiju i priznaje da povlašćene kaste i staleži,
zbog toga što vrše određene funkcije u političkom društvu
(ratnici, sveštenici, zanatlije koji su u političkom pogledu
važni za vođenje rata i izgradnju), imaju više ugleda od dru­
gih. Ali čak i najprezreniji »parija«-narod nastavlja da na neki
način neguje ono što je za etničke i staleške zajednice pod­
jednako karakteristično: veru u specifičan vlastiti ugled. To
je slučaj s Jevrejima.
312
Samo kod negativno povlašćenih staleža dolazi do speci­
fične promene u osećanju dostojanstva. (Pod ovim posled-
njim misli se na subjektivno taloženje društvenog ugleda i
konvencionalnih zahteva koje pozitivno povlašćeni stalež po­
stavlja svojim članovima u pogledu načina vođenja života.)
Kod pozitivno povlašćenih staleža osećanje dostojanstva od­
nosi se, naravno, na njihovo »biće« koje ne zna ni za šta iz­
nad sebe, na njihovu »lepotu i valjanost« (καλοκαγαθία). Nji­
hovo carstvo je »od ovoga sveta«, i oni žive za sadašnjost i
od velike prošlosti. Kod negativno povlašćenih slojeva oseća­
nje dostojanstva se, naravno, može odnositi na neko ovoze­
maljsko ili onozemaljsko stanje koje se nalazi s one strane
sadašnjosti. Ili, drugim recima, ono se mora pothranjivati ve-
rom u neku misiju koju je proviđenje odredilo i verom da
»izabrani narod« uživa poseban ugled pred Bogom, tako da
će na onom svetu »poslednji biti prvi« ili da će na ovaj svet
doći spasilac i obelodaniti skriveni ugled odbačenog »parija«-
naroda ili staleža. To je, u stvari, pravi izvor religioznosti
»parija«-staleža, a ne neki »ressentiment« koji je tako snažno
naglasio Nietzsche u svojoj mnogo hvaljenoj konstrukciji (u
Genealogiji morala). Uzgred budi rečeno, ovaj »ressentiment«
ima ograničen domašaj i uopšte se ne može primeniti na bu­
dizam koji je jedan od glavnih Nietzscheovih primera.
Uostalom, etničko poreklo staleških grupa nipošto nije
normalna pojava. Naprotiv. I pošto se subjektivno osećanje
pripadništva jednoj etničkoj zajednici ne osniva ni na kakvim
objektivnim »rasnim razlikama«, to se s pravom može reći da
je rasno zasnivanje staleške slojevitosti pitanje koje treba
rešavati od slučaja do slučaja. Stalež je često sredstvo za
stvaranje čistog i dobro odgojenog antropološkog tipa. Jer
stalež snažno utiče na stvaranje ekstremnih tipova i osniva
se na selekciji pojedinaca koji imaju određene lične osobine
(stalež ratnika, na primer, bira one koji su u fizičkom i psi­
hičkom pogledu podesni za ratovanje). Ali selekcija nije ni
jedini ni najvažniji način stvaranja staleža. U najmanju ruku
je oduvek isto toliko važna i politička pripadnost. Isto se
može reći za klasni položaj koji je danas čak daleko najva­
žniji. Jer na mogućnost da se vodi staleški način života, oči­
gledno, utiču i ekonomski činioci.
313
 STALESKE POVLASTICE
Praktično gledano, staleška slojevitost ide zajedno s rao
nopolizovanjem idealnih i materijalnih dobara ili pogodnosti,
i to na način koji nam je već poznat kao tipičan. Pored spe­
cifičnog staleškog ugleda, koji se uvek osniva na odstojanju
i isključivosti, i izvesnih počasnih prava, kao što su pravo na
određenu nošnju, pravo na određenu hranu koja je zabra­
njena drugima, pravo na nošenje oružja, što je s obzirom na
posledicc osetna prednost, pravo na neprofesionalno, dakle
diletantsku bavljenje određenim umetnostima (na primer
sviranje na određenim instrumentima), ovde nailazimo i na
niz najraznovrsnijih materijalnih monopola. Ovi materijalni
monopoli su najjači oslonac staleške isključivosti; oni su ret-
ko kad dovoljni sami po sebi, ali gotovo uvek dejstvuju bar
delimično. Da bi se obezbedio staleški brak, pored monopola
na ruku ćerki iz određenih porodica, postoji i monopol na
potencijalne mladoženje koji pripadaju odgovarajućoj staleš-
koj grupi radi zbrinjavanja tih istih ćerki. š t o se jedan sta­
lež više zatvara u sebe, konvencionalne povlastice na određe­
na zanimanja koje uživaju njegovi članovi prerastaju u pra­
vi monopol na određene službe.
Predmet staleškog monopolizovanja jesu određena dobra,
u koja na tipičan način svuda spadaju određena »viteška do­
bra«, a isto tako često i svojina nad robovima ili slugama,
i najzad određene privredne grane. Način monopolizovanja
ovih dobara može biti pozitivan, kad samo određeni stalež
srne da ih ima i da ih stiče, ili negativan, kad određeni stalež
ne srne da ih ima ni da ih stiče da bi održao svoj specifičan
stil života. Jer pošto je za staleški ugled stil života od pre­
sudnog značaja, staleži su specifičan nosilac svih konvencija:
svako »stilizovanje« života, bez obzira kako se ispoljava, ima
staleško poreklo ili ga bar staleži konzerviraju. Ali iako se
principi staleške konvencije znatno razlikuju, oni imaju iz-
vesne tipične crte, naročito kod najpovlašćenijih slojeva.
Uopšte uzev, staleški povlašćene grupe su staleški diskvali-
fikovane za običan fizički rad, što sad počinje da se uvodi u
Americi, upravo nasuprot staroj tradiciji. Svaka racionalna
delatnost u cilju sticanja zarade, naročito organizovanje pro­
izvodnje, vrlo često važi kao posao koji je u staleškom pogledu
nedostojan. Isto se misli i za umetničku i književnu delatnost,
314
čim se ova koristi u cilju zarade, ili bar kad je njeno obavlja­
nje skopčano s teškim fizičkim naprezanjem, kao što, na pri­
mer, vajar radi kao zidar u svom prašnjavom mantilu, za ra­
zliku od slikara s njegovim ateljeom koji je nalik na salon ili
muzičara čiji je način vežbanja staleški prihvatljiv.
EKONOMSKI USLOVI I POSLEDICE STALEŠKE
SLOJEVITOSTI
To što se onaj koji dela u cilju zarade često diskvalifikuje
kao takav, neposredna je posledica principa staleške slojevi­
tosti koji je svojstven društvenom poretku, kao i toga što je
ovaj princip suprotan raspodeli moći koja se upravlja isklju­
čivo prema tržištu. Ova dva činioca deluju pored nekih drugih
koje ćemo kasnije pomenuti.
Kao što smo ranije već videli, tržište i ekonomski procesi
koji se na njemu odvijaju ne poznaju nikakve lične razlike:
na njemu vladaju stvarni interesi. Tržište ne zna ništa ο ugle­
du. Međutim, staleški poredak znači upravo nešto obrnuto:
slojevitost prema ugledu i staleškom načinu vođenja života.
On bi bio u korenu ugrožen kad bi čisto ekonomska zarada
i gola ekonomska moć koja nosi na sebi žig svog vanstaleškog
porekla mogli da podare onome koji ih je stekao isti ugled
na koji polažu pravo oni koji su za to zainteresovani zbog to­
ga što život vode na određen način. Ovo pogotovo kad bi oni
prvi postali ugledniji od ovih poslednjih, jer kod onih koji
uživaju isti staleški ugled svojina predstavlja jedan dodatak
na koji se ne obraća mnogo pažnje. Stoga svi oni koji su za­
interesovani za stalešku slojevitost reaguju vrlo oštro protiv
pretenzija čisto ekonomske zarade, i većma utoliko oštrije,
ukoliko osećaju da su više ugroženi. Calderonov odnos pre­
ma seljacima, koji je pun poštovanja, nasuprot očevidnom
preziru prema »prostom svetu« (canaille) koji u isto vreme
nalazimo kod Shakespearea, pokazuje kakva razlika postoji u
načinu reagovanja koji je svojstven jednom učvršćenom sta­
leškom poretku i jednom staleškom poretku koji je u eko­
nomskom pogledu nesiguran. To je izraz jednog stanja koje
se svuda ponovo javlja. Upravo stoga, staleški povlašćene gru­
pe nikad ne prihvataju »skorojevića« (parvenu) bez ikakve
rezerve, ma koliko njegov stil života bio prilagođen njihovom.
315
One prihvataju tek njegove potomke koji su odgojeni u sta-
leškoj konvenciji njihovog sloja i koji nikad nisu uprljali sta-
leški ugled radom u cilju zarade.
što se tiče uticaja staleške slojevitosti, može se utvrditi
samo jedna važna posledica: staleška slojevitost sprečava slo­
bodan razvoj tržišta. Najpre u pogledu onih dobara koja sta­
leži neposredno povlače iz slobodnog saobraćaja putem mo­
nopola, bilo pravno ili konvencionalno. Tako, na primer, na-
sleđena dobra su bila monopolizovana u mnogim helenskim
varošima u periodu učvršćenja staleških razlika, a prvobitno
i u Rimu (kako pokazuje stara formula optužbe protiv ra­
sipnika), kao i dobra vitezova, seljaka, sveštenika, i pre svega
klijentela esnafskih zanata ili trgovačkih gilda. Time je tržište
ograničeno, a moć gole svojine, koja daje pečat stvaranju kla­
sa, potisnuta u pozadinu. Posledice ovog procesa mogu biti
vrlo različite i one nipošto ne vode nužno u pravcu ublažava­
nja suprotnosti ekonomske situacije. Naprotiv, one ih često
učvršćuju. Ali u svakom slučaju, onde gde staleška slojevi­
tost tako snažno prožima jednu zajednicu, kao što je bio slu­
čaj u svim političkim zajednicama antike i srednjeg veka, ne
može se govoriti ο stvarno slobodnoj konkurenciji na tržištu
u današnjem smislu reci. Ali ima i mnogo dubljih posledica
staleške slojevitosti nego što je povlačenje izvesnih dobara
sa tržišta. Pomenuta suprotnost između staleškog i čisto eko­
nomskog poretka uslovljava da se u mnogim slučajevima sta-
leško shvatanje ugleda zgraža od onoga što je specifično za
tržište, od pogađanja oko cene, čak i između pojedinih staleža,
a katkad uopšte zabranjuje pogađanje između pripadnika is­
tog staleža. Stoga svugde ima staleža, i to su obično oni naj-
uticajniji, koji smatraju sramnim svaku vrstu javnog učešća
u sticanju zarade.
Na sasvim uprošćen način moglo bi se reći da se klase raz­
likuju na osnovu njihovog odnosa prema proizvodnji i stica­
nju ekonomskih dobara, a staleži na osnovu njihove potrošnje
dobara u obliku specifičnog stila života, čak i jedna profe­
sionalna grupa predstavlja stalež, jer obično polaže pravo na
društveni ugled na osnovu specifičnog stila života koji vodi
eventualno zahvaljujući svom pozivu. Doduše, razlike između
pojedinih staleža se često mešaju, a čak oni staleži koji su
najoštrije odvojeni od drugih po svom ugledu, kao indijske
kaste, pokazuju danas, mada u određenim granicama, relativ-
316
no visok stepen ravnodušnosti prema sticanju ekonomskih
dobara, što su Bramani na najrazličitije načine tražili.
Ο opštim ekonomskim uslovima koji omogućuju prevlast
staleške slojevitosti može se reći samo ovo: da staleškoj slo­
jevitosti pogoduje relativna postojanost u načinu sticanja i
raspodele dobara, dok je svaki tehničko-ekonomski potres i
preokret ugrožava i ističe u prednji plan klasni položaj. Epohe
i zemlje u kojima pretežnu važnost ima klasni položaj jesu
po pravilu epohe tehničko-ekonomskih preokreta, dok svako
usporavanje ekonomskih pomeranja odmah vodi porastu sta­
leških struktura i ponovo uspostavlja važnost društvenog
ugleda.
POLITIČKE STRANKE
Dok se prava postojbina klasa nalazi u oblasti ekonomskog
poretka, a prava postojbina staleža u oblasti društvenog po­
retka, to jest u sferi raspodele ugleda — odakle i klase i sta­
leži utiču na pravni poredak i opet trpe njihov uticaj — dotle
stranke pre svega obitavaju u sferi moći.
Delanje stranaka se pre svega orijentiše na zadobijanje
društvene moći, što znači da one utiču na zajedničko delanje
bez obzira na to kakav je njegov sadržaj. U načelu, stranke
mogu postojati u jednom klubu, kao i u jednoj državi. Za ra­
zliku od zajedničkog delanja klasa i staleža, kod kojih može
biti i drukčije, zajedničko delanje stranaka uvek ima karak­
ter društva. Jer delanje stranaka je uvek usmereno prema ne­
kom cilju kome planski teži. Ovaj cilj može biti neka odre­
đena stvar, recimo ostvarenje jednog programa radi idealnih
ili materijalnih ciljeva, ili nešto čisto lično, recimo obezbe-
đeje prihoda i moći, a na osnovu toga i ugleda za vođe i pri­
stalice stranke. Obično je cilj svake stranke i jedno i drugo.
Zbog toga stranke mogu postojati samo u okviru zajednica
koje su na bilo koji način društveno organizovane, to jest
koje imaju bilo kakav racionalan poredak i jedan aparat sa­
stavljen od ljudi koji su spremni da ga sprovedu. Jer cilj stra­
naka je da utiču na taj aparat i da ga po mogućstvu popune
svojim pristalicama.
317
 U jednom konkretnom slučaju stranke mogu da zastupaju u periodu verskih ratova. Tako je bilo i u slučaju solidarnosti
interese koji su uslovljeni klasnim ili staleškim položajem i interesa između zemljoposednika (međunarodni kongres ze-
da u skladu s tim regrutuju svoje pristalice. Ali nije potrebno mljoposednika), između kneževa (Sveta Alijansa, Karlsbadske
da one budu ni čisto klasne ni čisto staleške stranke. I najče­ odluke), između socijalističkih radnika i između konzervati-
šće su one to samo delimično, a često ni jedno ni drugo. Stran­ vaca (čežnja konzervativnih pruskih krugova za ruskom inter­
ke mogu predstavljati efemerne ili trajne strukture, a njihova vencijom 1850. godine). Ali njihov cilj nije nužno bio uspo­
stavljanje jedne međunarodne političke vlasti, što bi značilo
sredstva za postizanje moći mogu biti vrlo različita, od gole
teritorijalne vlasti, već pre svega uticanje na postojeću vlast
sile ma koje vrste do vrbovanja izbornih glasova grubim ili
suptilnim sredstvima. Tu spadaju novac, društveni uticaj, pro­
paganda, sugestija i nespretno obmanjivanje, sve do manje ili
više grube ili veste taktičke opstrukcije u parlamentarnim
telima.
Sa sociološkog stanovišta, stranke se bitno razlikuju s ob­
zirom na strukturu zajedničkog delanja na koje teže da utiču.
Isto tako, stranke se razlikuju po tome da li u zajednici po­
stoji staleška ili klasna slojevitost. Ali iznad svega, stranke se
razlikuju po tome kakva je struktura vladavine u okviru jed­
ne zajednice. Jer stranačke vođe se obično interesuju da osvo­
je zajednicu. Po svom opštem pojmu, koga se ovde pridrža­
vamo, stranke nisu tek proizvod specifično modernih oblika
vladavine: ovim pojmom obuhvatamo i antičke i srednjove-
kovne »stranke«, iako je njihova struktura bitno različita od
strukture modernih stranaka. Ali pošto vladavina može biti
različita u strukturnom pogledu, to se ne može reći ništa ο
strukturi stranaka ako se pri tom ne govori i ο strukturnim
oblicima društvene vlasti. Jer stranke predstavljaju društvene
tvorevine koje se bore za vlast, i često su organizovane na
strogo autoritativan način. 0 ovoj središnjoj pojavi društve­
nog života biće odmah reci.
Ο klasama, staležima i strankama treba reći još ovo: da
one nužno pretpostavljaju najšire društvo, a naročito zajed­
ničko delanje u političkom smislu. Ali to ne znači da su one
vezane za granice jedne političke zajednice. Naprotiv, oduvek
su društva, čak i ona koja pomišljaju na zajedničku upotre­
bu vojne sile, delovala preko granica političke organizacije.
Tako je bilo u staroj Grčkoj, u slučaju solidarnosti interesa
između oligarha ili između demokrata, u srednjem veku iz­
među gvelfa ili između gibelina, kao i u kalvinističkoj stranci

318 319

VI. TRI ČISTA TIPA LEGITIMNE VLASTI7
Vlast, to jest verovatnoća da se za jednu određenu zapo-
vest pribavi poslušnost, može počivati na različitim motivima
onih koji se pokoravaju. Ona može biti uslovljena time što
oni koji se pokoravaju nastoje da datu situaciju iskoriste u
sopstvenom interesu, dakle čisto ciljno-racionalnim procenji-
vanjem šta je korisno a šta štetno. S druge strane, ona može
biti uslovljena običajem, to jest tupim privikavanjem na jed­
nu određenu vrstu delanja. I, najzad, ona može biti uslovlje­
na čisto afektivnim motivima, to jest samo ličnom sklonošću
onih koji se pokoravaju. Ali vlast koja bi počivala samo na
takvim osnovama bila bi relativno nepostojana. Stoga oni ko­
ji naređuju i oni koji slušaju obično opravdavaju vlast izve-
snim unutrašnjim razlozima, razlozima koji ukazuju na njenu
legitimnost, i uzdrmavanje vere u legitimnost vlasti obično
ima dalekosežne posledice. U sasvim čistom obliku postoje
samo tri legitimna osnova vlasti, od kojih svaki — razume se
u čistom tipu — ima bitno različitu strukturu upravnog apa­
rata i služi se bitno različitim sredstvima upravljanja.
ZAKONSKA VLAST
Zakonska vlast je ona vlast koja je propisno ustanovljena.
Najčistiji tip je birokratska vlast. Osnovno uverenje je da
bilo kakvo pravo može biti stvoreno i promenjeno na način
koji u formalnom pogledu odgovara unapred utvrđenim pra­
vilima. Grupa s vlašću može biti izborna ili postavljena, ali
u svakom slučaju ona ima oblik organizacije (kao i svi njeni
delovi). Jedan heteronoman i heterokefalan deo organizacije
7
Max Weber, »Die drei reinen Typen der legitimen Herrschaft«,
Preussische Jahrbücher, Bd. 187 (1922), S. 1—12. — Preveo Mihailo
Đurić.
320
treba nazvati nadleštvom. Upravni aparat se sastoji od činov­
nika koje postavlja najviši organ; oni koji slušaju jesu čla­
novi grupe (građani, kolege).
Poslušnost se ne duguje licu koje samovlasno prisvaja pra­
vo da nešto zahteva, već ustanovljenom pravilu koje jedino
merodavno utvrđuje kome se i ukoliko treba povinovati. Čak
i onaj koji naređuje, u trenutku kad zapovest izdaje, pokorava
se jednom pravilu — zakonu ili službenom propisu, dakle jed­
noj formalnoj i apstraktnoj normi. Tip onoga koji naređuje je
pretpostavljeni starešina, a njegovo pravo zapovedanja u okvi­
ru stvarne nadležnosti opravdava ustanovljeno pravilo. Raz­
graničenje nadležnosti počiva na specijalizaciji prema prirodi
stvari i prema stručnim zahtevima koji se postavljaju činov­
nicima u njihovu poslu. Tip činovnika je školovan stručni či­
novnik. Njegov odnos u službi počiva na ugovoru i sadrži pra­
vo na platu i pravo na penziju. Ono prvo utvrđuje se prema
rangu službe a ne prema količini rada, a ovo drugo prema
utvrđenim pravilima za napredovanje u službi. Posao koji
činovnik obavlja je njegov poziv na osnovu stvarne službene
dužnosti. Njegov ideal je da posao obavi »sine ira et studio«,
bez uticaja motiva ili emocionalnih činilaca, slobodno od sa­
movolje i neuračunljivosti, naročito bez uvažavanja ličnosti,
strogo formalistički i u skladu s racionalnim pravilima, a
onde gde ova otkazuju u skladu s interesima službe. Dužnost
pokoravanja je postupno raspoređena u hijerarhiji organa, s
podvrgavanjem nižih pod više i regulisanim postupkom žalbe.
Osnov tehničkog funkcionisanja je disciplina u organizaciji.
1. U tip zakonske vlasti spada, razume se, ne samo mo­
derna struktura države i opštine, već i odnos vlasti u privat­
nom kapitalističkom preduzeću, u grupi koja se rukovodi ne­
kim ciljem ili u udruženju bilo kakve vrste, ukoliko ovo ras­
polaže većim hijerarhijski uređenim upravnim aparatom. Mo­
derne političke grupe su samo najistaknutiji predstavnici ovog
tipa. Vlast u privatnom kapitalističkom preduzeću je delimi-
čno heteronomna — jer poredak koji obavezuje njegove čla­
nove delimično propisuje država — i potpuno heterokefalna
u odnosu prema aparatu za prinudu — jer ove funkcije obično'
vrše državni sudski i policijski organi — ali ono je autoke­
falno ukoliko više raste njegova birokratska upravna organi­
zacija. To što je pristupanje privatnom kapitalističkom pre­
duzeću formalno slobodno, ne menja njegov karakter grupe
21 Sociologija Maksa Vebera 321
s vlašću, jer i otpuštanje s posla je formalno slobodno, i ova
okolnost, zahvaljujući uslovima tržišta radne snage, obično
prisiljava radnike da se potčine normama preduzeća. Razma­
tranje ekonomskih osnova vlasti će još jasnije pokazati u
čemu se sastoji ovo sociološko srodstvo između privatnog ka­
pitalističkog preduzeća i moderne državne vlasti. To što se
kapitalističko preduzeće osniva na ugovoru čini ga najistak­
nutijim tipom zakonskog odnosa vlasti.
2. U tehničkom pogledu, birokratija je najčistiji tip zakon­
ske vlasti. Ali nijedna se vlast ne vrši samo birokratski, to
jest pomoću činovnika koji su ugovorom angažovani i posta­
vljeni. To je sasvim nemogućno. Najviši vrhovi političkih gru­
pa jesu kraljevi (nasledno-harizmatski vladaoci) ili predstav­
nici koje bira narod (dakle plebiscitarno-harizmatski vla­
daoci) ili neko parlamentarno telo. U ovom poslednjem slu­
čaju stvarno vladaju članovi tih tela ili harizmatske odnosno
ugledne vođe političkih stranaka koje u njima imaju većinu.
Isto tako, ni upravni aparat nije gotovo nigde čisto birokrat­
ski, već u upravi na najrazličitije načine učestvuju delom u-
gledni ljudi, delom predstavnici interesnih grupa. Ovi posled-
nji daleko najviše u takozvanoj samoupravi. Ali najvažnije
je to da kontinuiran rad pretežno i u sve većoj meri počiva
na birokratskim snagama. Čitav istorijski razvitak moderne
države je identičan s istorijom modernog činovništva i biro­
kratske organizacije, kao što je i čitav razvitak modernog
kapitalizma identičan sa sve većom birokratizacijom privred­
ne organizacije. Učešće birokratskih oblika vlasti svuda raste.
3. Birokratija nije jedini tip zakonske vlasti. Ovde spadaju
činovništvo po turnusu i činovništvo izabrano kockom ili na
neki drugi način, uprava parlamenta i komiteta i svi oblici
kolegijalnih tela vlasti i uprave, ukoliko se njihove nadlež­
nosti osnivaju na utvrđenim pravilima i ukoliko vršenje pra­
va vlasti odgovara tipu zakonskog upravljanja. U vreme na­
stajanja moderne države kolegijalna tela su bitno doprinela
razvitku zakonskog oblika vlasti. Za svoj nastanak njima na­
ročito treba da zahvali pojam nadleštva. S druge strane, u
predistoriji moderne činovničke uprave, a u demokratskim
državama i dan-danas, veliku ulogu igra izborno činovništvo.
322
TRADICIONALNA VLAST
Tradicionalna vlast se zasniva na veri u svetost oduvek
postojećeg poretka i najviše vlasti. Najčistiji tip je patrijar­
halna vlast. Grupa s vlašću je zajednica, onaj koji zapoveda
je gospodar, oni koji slušaju podanici, a upravni aparat sluge.
Poslušnost se duguje ličnosti iz pijeteta, to jest zbog njenog
ličnog dostojanstva koje je osveštano poreklom. Sadržaj za-
povesti određuju tradicionalne norme, tako da bi bezobzir­
nim gaženjem tradicije gospodar ugrozio legitimnost svoje
vlasti koja počiva samo na njenoj svetosti. Smatra se da je u
načelu nemogućno stvoriti novo pravo nasuprot tradicional­
nim normama. Kad je reč ο saznanju jedne zapovesti, najva­
žnije je to da ona »oduvek važi« ( na osnovu mudrosti). Izuzev
normi tradicije, volja gospodara je ograničena samo onim što
u konkretnom slučaju nameće osećanje pravičnosti, dakle na
krajnje elastičan način. Stoga se vlast gospodara razdvaja na
oblast u kojoj je on strogo vezan za tradiciju, i oblast njego­
ve slobodne volje i milosti, gde on vlada prema sklonosti i
odvratnosti, to jest prema merilima na koje utiče njegovo
čisto lično zadovoljtsvo.
Ukoliko se uprava i raspravljanje sporova uopšte zasniva­
ju na nekim principima, onda su to principi materijalne etič­
ke pravde i pravičnosti ili principi utilitarističke celishodno-
sti, a ne principi formalne prirode, kao što je slučaj kod za­
konske vlasti. Sasvim na isti način postupa i upravni aparat.
Ovaj se sastoji od onih koji su lično zavisni (ukućani ili kućni
pomoćnici) ili od srodnika i ličnih prijatelja (ljubimci) ili od
onih koji su vezani ličnom zakletvom vernosti (vazali, tribu-
tarni kneževi). Ovde nedostaje birokratski pojam kompeten­
cije kao sfere objektivno razgraničene nadležnosti. Obim legi­
timne vlasti zapovedanja jednog sluge upravlja se prema ćudi
gospodara, koju on sam može upotrebiti u svim važnijim pri­
likama. U stvari, ova vlast se u velikoj meri upravlja prema
tome šta sebi mogu da dopuste sluge prema onima koji su
dužni da im se pokoravaju. U upravnom aparatu ne vlada
objektivna službena dužnost niti službena disciplina, već lična
vernost slugu.
Ali s obzirom na položaj upravnog aparata, treba razliko­
vati dva karakteristična oblika:
21* 323
 1. Jedno je čisto patrijarhalna struktura uprave. Ovde
sluge u potpunosti lično zavise od gospodara, a regrutuju se
na čisto patrimonijalan način (robovi, kmetovi, evnusi) ili na
vanpatrimonijalan način iz slojeva koji nisu sasvim obesprav­
ljeni (ljubimci, plebejci). Uprava je potpuno heteronomna i
heterokefalna. Ne postoji nikakvo lično pravo onih koji upra­
vljaju na službu, ali isto tako nema ni selekcije po stručnosti
niti činovnici uživaju staleški ugled. Sva materijalna sredstva
uprave održava gospodar u vlastitoj režiji. Zbog toga što u-
pravni aparat u potpunosti zavisi od gospodara, nema nikakve
garantije protiv njegove samovolje. Stoga je stepen mogućne
samovolje ovde najveći. Najčistiji tip je sultanska vlast. Sve
stvarne despotije imale su ovo svojstvo, jer se uzimalo da je
vlast obično imovinsko pravo gospodara.
2. Drugo je staleška struktura. Ovde činovnici nisu lične
sluge gospodara, već nezavisni ljudi koji uživaju društveni
ugled zahvaljujući vlastitom položaju. Njima je služba poda­
rena (stvarno ili fiktivno) na osnovu privilegije ili koncesije
gospodara ili su oni sami stekli ograničeno lično pravo na slu­
žbu na osnovu nekog pravnog posla (kupovina, zaloga, zakup).
U skladu s tim, njihova uprava je autokefalna i autonomna,
mada takođe ograničena, a materijalna sredstva uprave su u
njihovoj režiji, a ne u režiji gospodara. To je staleška vlast.
Konkurencija između pritežalaca službe oko područja koja
potpadaju pod njihovu vlast i oko prihoda u vezi s vršenjem
vlasti dovodi do uzajamnog razgraničenja između njihovih
upravnih područja, i stoji umesto nadležnosti. Hijerarhijski
poredak se često razbija privilegijama (de non evocando, non
appellando). Nedostaje kategorija discipline. Sve odnose re-
gulišu tradicija, privilegije, feudalni ili patrimonijalni odnosi
vernosti, staleški ugled i »dobra volja«. Prema tome, suvere­
na vlast je podeljena između gospodara i aproprisanog i po-
vlašćenog upravnog aparata, i ova staleška podela vlasti je u
visokom stepenu stereotipna za oblik uprave.
Patrijarhalna vlast (vlast oca porodice, plemenskog stare-
šine ili »oca zemlje«) je samo najčistiji tip tradicionalne vla­
sti. Svaka vrsta vlasti koja s uspehom polaže pravo na legiti­
man autoritet zahvaljujući dugom ponavljanju spada u istu
kategoriju, mada nijedna nije tako jasno izražena kao patri­
jarhalna vlast. Vaspitanjem i privikavanjem usađeno poštova­
nje deteta prema starešini porodice predstavlja najtipičniju
324
suprotnost položaju radnika koji je ugovorom namešten u
preduzeću ili emocionalnom odnosu pripadnika neke verske
opštine prema proroku. U stvari, porodica je osnovna ćelija
tradicionalnih odnosa vlasti. Tipični činovnici patrimonijalne
i feudalne države jesu kućni činovnici sa zadacima koji se
najpre odnose samo na domaćinstvo (trpeznik, sobar, konju-
žar, peharnik, starešina slugu, upravnik dvora).
Svim tradicionalnim oblicima vlasti je zajedničko to što
pored sfere delanja koja je strogo vezana za tradiciju postoji
i slobodna sfera. Unutar ove slobodne sfere, delanje gospo­
dara ili njegovog upravnog aparata mora se iskupiti ili zaslu­
žiti ličnim odnosima. (U tome je jedan od izvora dažbina.)
Isto tako, svim tradicionalnim oblicima vlasti je zajedni­
čko to što nedostaje formalno pravo, tako da u upravi i ar-
bitražnom postupku vladaju materijalni principi. Ovo ima
dalekosežne posledice u odnosu na privredu. Patrijarh i pa-
trimonijalan vladalac vladaju i odlučuju prema principima
»kadijine pravde«, to jest vezujući se strogo za tradiciju, ali
ukoliko ovo vezivanje dopušta takvu slobodu, onda i sa sta­
novišta pravno neformalne i iracionalne pravde i pravičnosti
prilagođene konkretnom slučaju, i to s obzirom na ličnost.
Svi zakoni i kodifikacije patrimonijalnih vladalaca odišu du­
hom takozvane države blagostanja. Ovde preovlađuje meša-
vina etičkih i utilitarističkih principa koja razbija svaku for­
malnu strogost prava.
Razlikovanje između patrijarhalne i staleške strukture tra­
dicionalne vlasti je od najvećeg značaja za čitavu političku
sociologiju prebirokratske epohe. (Doduše, puni domašaj ove
razlike postaće razumljiv tek u vezi s ekonomskom stranom
pitanja, to jest kad budemo govorili ο odvajanju upravnog
aparata od materijalnih sredstava uprave, odnosno ο prisva­
janju tih sredstava od strane upravnog aparata.) Time je isto-
rijski uslovljeno i čitavo pitanje da li je bilo i koji su staleži
bili nosioci idealnih kulturnih dobara. Upravljanje pomoću
onih koji su patrimonijalno zavisni (robovi, kmetovi), koje
nalazimo u Maloj Aziji i Egiptu sve do vremena Mameluka,
predstavlja najekstremniji i prividno (ne uvek i stvarno) naj-
dosledniji tip čisto patrijarhalne vlasti bez staleške strukture.
Upravljanje pomoću slobodnih plebejaca je relativno blisko
racionalnom činovništvu. Upravljanje pomoću literata može
biti vrlo različito po karakteru. To zavisi od toga ο kakvim
325
je literatima reč (postoji tipična suprotnost između bramana
i mandarina, i nasuprot njima između budističkog i hrišćan-
skog sveštenstva). Ali vladavina pomoću literata se uvek pri­
bližava staleškom tipu. Ovaj tip nedvosmisleno predstavlja
plemićka uprava, a u najčistijem obliku feudalizam, koji
umesto objektivne i racionalne službene dužnosti postavlja
sasvim ličan odnos vernosti i apeluje na stalešku čast.
U poređenju s patrijarhalizmom, svaka staleška vlast koja
počiva na manje ili više čvrstom prisvajanju upravne moći je
utoliko bliža zakonskoj vlasti ukoliko usled garantija koje
okružuju nadležnosti povlašćenih ona ima karakter izuzetnog
pravnog osnova. Ovo je posledica staleške podele vlasti i ne­
dostaje patrijarhalnim strukturama s njihovim aparatima ko­
ji su potpuno prepušteni samovolji gospodara. S druge stra­
ne, stroga disciplina i odsustvo samouprave u sistemu patri­
jarhalne vlasti su u tehničkom pogledu bliži službenoj disci­
plini zakonske vlasti nego uprava u sistemu staleške vlasti
koja je zbog prisvajanja razbijena i pri tom stereotipno uo­
bličena. U Evropi je korišćenje plebejaca (pravnika) u službi
vladara bilo upravo prethodnica moderne države.
HARIZMATSKA VLAST
Harizmatska vlast se zasniva na afektivnoj predanosti lič­
nosti vođe i njenim božanskim svojstvima (harizma), naro­
čito magičnim sposobnostima, proročkoj snazi ili junaštvu,
duhovnoj i besedničkoj moći. Izvor lične predanosti je oduše­
vljenje za večno novo, za ono što je nesvakidašnje, što ranije
nikad nije postojalo. Najčistiji tipovi jesu vlast proroka, rat­
nih heroja i velikih demagoga. Grupa s vlašću je zajednica u
bratstvu ili pratnji. Tip onoga koji zapoveda jeste vođa. Tip
onoga koji sluša jeste učenik. Poslušnost se duguje samo vođi,
i to zbog njegovih izuzetnih ličnih osobina, a ne zbog toga što
on zauzima određen položaj ili uživa tradicionalno dostojan­
stvo. Stoga se njemu duguje poslušnost samo dotle dok mu
se te osobine pripisuju, to jest dok se njegova harizma osve-
dočuje potrebnim dokazima. Njegova vlast prestaje kad ga
njegov Bog »napusti« ili kad mase izgube veru u njegovu ju­
načku snagu ili njegovo svojstvo vođe.
326
Upravni aparat se bira prema harizmi i ličnoj predanosti,
a ne prema stručnim kvalifikacijama (kao činovnik), prema
staležu (kao staleški upravni aparat) ili prema porodičnoj
ili nekoj drugoj vrsti lične zavisnosti (kao patrijarhalni uprav­
ni aparat). Ovde nema ni racionalnog pojma nadležnosti ni
staleškog pojma privilegije. Za obim legitimacije sledbenika
ili učenika kome je poveren neki zadatak merodavno je samo
to da ga je poslao vođa i da ima ličnu harizmatsku kvalifi­
kaciju. Upravi — ako je to ime uopšte adekvatno — nedostaje
bilo kakva orijentacija prema pravilima, svejedno da li su
ova racionalno ustanovljena ili tradicionalna. Za upravu je ka­
rakteristično aktualno otkrovenje i aktualno stvaranje, delo i
primer, odlučivanje od slučaja do slučaja, dakle na svaki na­
čin nešto iracionalno sa stanovišta poretka koji je racionalno
ustanovljen. Ona nije vezana za tradiciju. Za proroka važi:
»Zapisano je, ali ja vam kažem.« Legitimni poreci nestaju pred
novim poretkom koji stvara ratni heroj snagom svog mača
ili pred revolucionarnim »prirodnim pravom« koje demagog
proklamuje i sugeriše. Pravi oblik harizmatskog zakonodav­
stva i pravosuđa sastoji se u tome što vođa ili mudrac obja­
vljuje odluku, a zajednica ratnika ili vernika je prihvata.
Ova odluka je obavezna, ukoliko nasuprot njoj ne stoji neka
konkretna zapovest koju je izdao drugi, a koja polaže pravo
na harizmatsko važenje. U ovom poslednjem slučaju reč je
ο borbi između vođa u kojoj samo na jednoj strani može
biti pravo a na drugoj nepravo koje treba ispaštati. Ο ishodu
ove borbe odlučuje samo poverenje zajednice.
a) Tip harizmatske vlasti je prvi briljantno opisao R.
Sohm u svojoj knjizi Crkveno pravo starohrišćanskih opština,
mada još uvek ne znajući da je u pitanju jedan tip. Od tada
se ovaj izraze često upotrebljava, ali bez uviđanja njegovog
domašaja.
U prošlosti su bili poznati izvesni začeci zakonske vlasti
(koja nipošto nije potpuno nedostajala), ali podela svih
odnosa vlasti svodila se uglavnom na tradiciju i harizmu. Po­
red indijanskog »ekonomskog poglavice« (Sachem), koji je
bitno tradicionalna figura, stoji harizmatski vojskovođa (ko­
ji odgovara nemačkom hercogu) sa svojom pratnjom. Lovački
i ratni pohodi, kojima je potreban vođa nesvakidašnjih oso­
bina, jesu svetovna postojbina, dok je magija duhovna po­
stojbina harizmatskog vodstva. Zajedno s prorocima i voj-
327
skovođama svih vremena stolećima se održava i harizmat-
ska vladavina nad ljudima. Harizmatski političar — demagog
— je proizvod zapadne države-grada. U Jerusalimu, koji je
bio grad-država, on se pojavio samo u religioznoj odeći, kao
prorok, ali je atinsko uređenje od Periklovih i Efijaltovih re­
formi bilo potpuno skrojeno po njemu, tako da bez njega
državna mašina ne bi mogla da funkcioniše ni jednog tre­
nutka.
b) Harizmatski autoritet počiva na veri u proroka, na pri­
znanju koje harizmatski vojskovođa, heroj ulice ili demagog
lično nalaze, i koji pada zajedno s njima. Pa ipak, harizmat-
ska vlast ne crpi svoj autoritet iz ovog priznanja podvlašćenih.
Već obrnuto, vera i priznanje smatraju se dužnošću čije ispu­
njenje harizmatski vođa zahteva za sebe i čiju povredu on
kažnjava. Harizmatski autoritet je jedna od velikih revolu­
cionarnih sila istorije, ali u svom čistom obliku on ima pot­
puno autoritaran, gospodarski karakter.
c) Po sebi se razume da je izraz »harizma« ovde upotre-
bljen u vrednosno-neutralnom smislu. Manijački bes nordij­
skog ratnika, čuda i otkrića bilo kojeg tajnog proroštva, Kre-
ontov demagoški dar — sve to je za sociologiju isto toliko
harizma koliko i osobine jednog Napoleona, Hrista ili Peri-
kla. Jer za nas je od najveće važnosti samo to da li su ti lju­
di važili i delovali kao harizmatske vođe, to jest da li su našli
priznanje. Za to je osnovna pretpostavka osvedočenje. Da bi
dokazao da je po božjoj milosti, harizmatski vođa mora či­
niti čuda, mora imati uspeha, mora donositi dobra svojim
sledbenicima ili podanicima. On važi kao takav samo dotle
dok to može. Ako nema uspeha, njegova vlast popušta. Onde
gde je postojao, harizmatski pojam božje milosti je imao
dalekosežne posledice. Položaj kineskog cara je bio ugrožen
čim su suša, poplave, ratni neuspesi ili druge nevolje doveli
u pitanje da li je on u milosti neba. On je morao da se javno
optužuje i kaje, a kad su se nedaće uporno redale jedna za
drugom mogao je biti svrgnut s prestola i eventualno biti pri-
net na žrtvu. Od svakog se proroka zahtevalo da čudom po­
tvrdi svoju veru (čak i od Luthera).
Isto tako, odnosi vlasti koji najvećma imaju karakter za­
konskih odnosa, počivaju na mešovitim osnovama, ukoliko
na održavanje njihove stabilnosti utiče i vera u legitimnost.
Tradicionalno privikavanje i prestiž (harizma) udružuju se
328
s usađenom verom u važnost formalne legalnosti: kad se uz­
drma jedno od njih postavljanjem izvesnih neobičnih zahte­
va koji su suprotni tradiciji, onda nesvakidašnji neuspeh koji
uništava prestiž ili povreda uobičajene formalne zakonske tač-
nosti uzdrmavaju u istoj meri i veru u legitimnost. Ali kod
svih odnosa vlasti, stvarno ili trajno pokoravanje onih koji
su dužni da slušaju pre svega obezbeđuje upravni aparat čije
je delanje neprekidno usmereno na sprovođenje poretka i
neposredno ili posredno iznuđavanje pokornosti vlasti. Osigu­
ranje ovog delanja kojim se ostvaruje vlast je ono što se mi­
sli pod izrazom »organizacija«. Od presudnog značaja za lo­
jalnost upravnog aparata suverenovoj vlasti je njegova kako
idealna tako i materijalna solidarnost interesa sa suverenom.
Uopšte uzev, za odnos suverena prema upravnom aparatu va­
ži ovo: da je suveren po pravilu jači od svakog pojedinca koji
mu se suprotstavlja, i to zbog toga što je svaki član aparata,
kad je odvojen od drugih, solidaran s njim, ali on je slabiji
od svih njih zajedno kad se udruže, što su oni katkad i činili
u prošlosti, a čine i danas. Ali potrebno je da se članovi
upravnog aparata dogovore i stvore određen plan da bi op­
strukcijom ili svesnom protivakcijom omeli uticaj suverena
na grupno delanje i time paralisali njegovu vlast. Isto tako,
potrebno je stvoriti jedan vlastiti upravni aparat.
d) Harizmatska vlast je jedan specifično nesvakidašnji i
čisto ličan društveni odnos. Kad trajno postoji, a najkasnije
onda kad nestane ličnog nosioca harizme — u ovom posled-
njem slučaju samo ukoliko se ona odmah ne gasi, već na bilo
koji način nastavlja da postoji, tako da autoritet vođe prela­
zi na naslednike — harizmatski odnos vlasti ima tendenciju
da postane nešto svakidašnje uglavnom na tri načina: 1) pre­
tvaranjem poretka u tradiciju. Umesto da nosilac harizme ili
harizmatski kvalifikovan upravni aparat stalno iznova stva­
raju novo pravo i izdaju nove upravne zapovesti uspostavlja
se autoritet prvih odluka i presuda koje oni podržavaju ili
koje se njima pripisuju; 2) preobraćanjem harizmatskog
upravnog aparata koji je sastavljen od učenika ili sledbenika
u zakonski ili staleški aparat, i to tako što ovaj sam preuzi­
ma izvesne prerogative vlasti ili što mu se prerogative poseb­
nom privilegijom daju u svojinu (feud, prebenda); 3) pre-
inačavanjem značenja same harizme. Za to je od presudnog
značaja kako će se rešiti problem naslednika, što iz idealnih,
329
a često pre svega iz materijalnih razloga predstavlja goruće
pitanje. Postoji više mogućnih rešenja: golo pasivno iščeki­
vanje da se pojavi novi vođa koji je harizmatski potvrđen ili
kvalifikovan obično zamenuje aktivno delanje da se on pro­
nađe, naročito ako se dugo čeka na njegovu pojavu, a posto­
je jaki interesi, svejedno kakve vrste, da grupa s vlašću i da­
lje postoji.
a) traganjem za osobenim znacima harizmatske kvalifi­
kacije. Prilično čest tip je traženje novog Dalaj Lame. Na taj
način se strogo ličan, nesvakidašnji karakter harizme pretva­
ra u svojstvo koje je mogućno utvrditi pravilima.
b) proroštvom, žrebom ili nekim drugim tehničkim po­
stupkom obeležavanja. Na taj način se vera u ličnost onoga
koji je harizmatski kvalifikovan pretvara u veru u tehnički
postupak koji je upotrebljen.
c) obeležavanjem onoga koji je harizmatski kvalifikovan.
1. Preko samog nosioca harizme. Određivanje naslednika
je vrlo čest oblik, kako kod proroka tako i kod vojskovođa.
Time se vera u ličnu legitimnost harizme pretvara u veru u
u legitimno sticanje vlasti na osnovu pravne ili božanske de-
signacije.
2. Preko harizmatski kvalifikovanih učenika ili sledbeni-
ka uz pristanak religiozne odnosno vojničke opštine. Od spo­
rednog je značaja to što se ovaj postupak shvata kao izbor­
no pravo, odnosno kao pravo prethodnog izbora. Ovaj mode­
ran pojam treba držati što dalje. Po prvobitnom shvatanju,
ovde nije u pitanju glasanje ο kandidatima između kojih se
može slobodno birati, već utvrđivanje i priznavanje pravog
vođe koji je harizmatski kvalifikovan i koji je pozvan da
bude naslednik. Pri tom se polazilo od postulata da mora biti
mogućno postići jednoglasnost i da odsustvo jednoglasnosti
znači lutanje i slabost.
U svakom slučaju, vera se više nije odnosila na ličnost kao
takvu, već na tačno i punovažno obeleženu (i možda introni-
zovanu) ličnost vođe na koju već ukazuje i moć imovine ko­
jom on raspolaže.
3. Preko nasledne harizme, a u skladu sa shvatanjem da
harizmatska kvalifikacija leži u krvi.
Ovde se najpre može pomišljati na nasledno pravo na
vlast. Ova misao je postala vladajuća samo na Zapadu u sred­
njem veku. Cesto je harizma vezana samo za određeno pleme
330
i novi nosilac harizme mora se tačno utvrditi prema pomenu-
tim pravilima i metodima. Pravila koja se tiču ličnosti nikad
nisu jedinstvena, ma koliko bila stroga. Samo na srednjove-
kovnom Zapadu i u Japanu je sasvim nedvosmisleno prodrlo
pravo primogeniture na krunu. Ovo pravo je znatno dopri-
nelo učvršćenju tamošnje vlasti, pošto su svi drugi oblici da­
vali povoda za unutrašnje sukobe.
U tom slučaju, vera se ne odnosi više na ličnost kao takvu,
već na legitimnog naslednika dinastije. Cisto aktualan i ne­
svakidašnji karakter harizme je snažno preobraćen u tradi­
ciju, a i pojam božje milosti je dobio sasvim drukčije zna­
čenje ( = vođa po svom punom pravu, a ne na osnovu lične
harizme koju priznaju podvlašćeni). Time je polaganje prava
da se bude vođa potpuno odvojeno od ličnih osobina.
4. Preko ritualnog obezličenja harizme, to jest verovanjem
da je harizma jedno magijsko svojstvo koje se može preneti
ili proizvesti određenim hirurškim postupkom: miropomaza-
njem, stavljanjem ruku jedne preko druge ili nekim drugim
sakralnim aktima.
U tom slučaju, vera se više ne odnosi na ličnost nosioca
harizme — štaviše, polaganje prava da se bude vođa je pot­
puno nezavisno od njenih svojstava (što je naročito jasno
sprovedeno u katoličkom principu po. kome sveštenik ima
character indelebilis) — već na delotvornost određenog sa­
kralnog akta.
5. Harizmatski princip legitimnosti, koji se po njegovom
osnovnom smislu tumači autoritarno, može se protumačiti i
na antiautoritaran način. Stvarno važenje harizmatske vla­
sti počiva na tome što podvlašćeni priznaju da određeno lice
ima harizmatsku kvalifikaciju i potvrdu. U duhu pravog
shvatanja harizme, ovo priznanje se duguje legitimnom pre­
tendentu zbog toga što je kvalifikovan. Međutim, ovom odno­
su se lako može dati i drukčije značenje: da je slobodno pri­
znanje podvlašćenih pretpostavka legitimnosti i njen osnov
(demokratska legitimnost). U tom slučaju, priznanje postaje
izbor, a vođa koji je legitimisan zahvaljujući vlastitoj harizmi
postaje silnik po milosti i mandatu podvlašćenih. Istorijski
gledano, designacija od strane sledbenika, aklamacija vojni­
čke ili religiozne opštine, kao i plebiscit, često su imali ka­
rakter izbora putem glasanja: time je onaj koji na osnovu
331
svojih harizmatskih svojstava polaže pravo da bude vođa
pretvoren u činovnika koga podvlašćeni biraju po volji.
Na isti način nastaje i harizmatski princip po kome op-
ština (oružana ili religiozna) mora da prizna proklamovano
harizmatsko zakonodavstvo. Jer to što različite i suprotne
naredbe mogu konkurisati jedna drugoj, tako da se odluka
ο tome koja je naredba tačna donosi harizmatskim sredstvi­
ma, a u krajnjoj liniji priznanjem opštine — lako se može
preobraziti u zakonsko shvatanje po kome podvlašćeni slo­
bodno odlučuju ο tome koje pravo treba da važi i po kome
je prebrojavanje glasova legitimno sredstvo u tom cilju (prin­
cip većine).
U tom slučaju, razlika između izabranog vođe i izabranog
činovnika ostaje samo razlika u značenju koje izabranik pri­
daje svom ponašanju i koje, zahvaljujući ličnim svojstvima
kojima raspolaže, može da prida svom ponašanju prema
upravnom aparatu i prema podvlašćenim: činovnik će se u
svemu ponašati kao mandator svog pretpostavljenog, to jest
birača, a vođa kao onaj koji je odgovoran samo sebi samom.
Prema tome, sve dok s uspehom polaže pravo na poverenje
birača, vođa će u svemu delati prema svom nahođenju (auto­
ritarna demokratija), a ne kao činovnik, u skladu s izričitom
ili pretpostavljenom voljom birača koja je izražena u impe­
rativnom mandatu.
332
VII. BIROKRATIJA8
SVOJSTVA BIROKRATIJE
Specifičan način funkcionisanja moderne birokratije ogle­
da se u sledećem:
I. Postoji princip nadležnosti pojedinih organa za obavlja­
nje službenih poslova, po kome su nadležnosti strogo utvrđe­
ne opštim pravilima, to jest zakonima ili upravnim aktima.
1) Redovne delatnosti koje su neophodne za ostvarenje cilje­
va birokratskih struktura strogo su raspodeljene kao službe­
ne dužnosti. 2) Vlast zapovedanja koja je neophodna za vrše­
nje ovih dužnosti je isto tako strogo raspodeljena, a u pogle­
du prinudnih sredstava koja su pojedinim organima stavlje­
na na raspolaganje (bilo da su u pitanju fizička, sakralna ili
neka druga sredstva) strogo ograničena pravilima. 3) Da bi
se obezbedilo redovno i trajno vršenje ovih dužnosti i odgo­
varajućih prava, vodi se planska briga oko postavljanja lica
s propisnim kvalifikacijama.
U javnopravnoj oblasti ova tri elementa konstituišu bi-
rokatsku vlast, a u privatnopravnoj oblasti birokratsko ru­
kovođenje poslovima. Ovako shvaćena, birokratija je potpu­
no razvijena u političkim i crkvenim zajednicama tek u mo­
dernoj državi, a u privrednom životu tek u onim tvorevina­
ma modernog kapitalizma koje su najdalje napredovale. Traj­
na birokratska vlast s tačno utvrđenim nadležnostima nije
pravilo već izuzetak. Tako je bilo čak i u onim prostranim
političkim tvorevinama kakve su postojale na starom Istoku,
u germanskim i mongolskim osvajačkim carstvima, a i u mno­
gim feudalnim državama. U svim ovim slučajevima najvažni­
je mere je preduzimao vladalac uz pomoć svojih ličnih pove-
8
Max Weber, »Bürokratie«, Wirtschaft und Gesellschaft (Tü­
bingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck 1922), Dritter Teil, Kap. VI,
str. 650—678. — Preveo Mihailo Đurić.
333
renika, prijatelja ili dvorskih slugu čija ovlašćenja nisu bila
tačno utvrđena, već privremeno data za svaki konkretan
slučaj.
I I . Postoji princip hijerarhije položaja i prelaznih instan­
cija, to jest jedan strogo utvrđen sistem podređenih i nadre­
đenih organa s pravom nadzora viših nad nižim i mogućno­
šću da se pojedinci žale višoj instanciji na postupak nižeg
organa. U potpuno razvijenom tipu ova hijerarhija organa je
monokratski uređena. Princip organizacije na hijerarhijskoj
osnovi zastupljen je kod svih birokratskih struktura: u dr­
žavnim i crkvenim zajednicama, u organizaciji velikih politi­
čkih stranaka, u velikim privatnim preduzećima, bez obzira
hoće li se privatne instancije nazvati organima ili nekako
drukčije. Ali kad je princip nadležnosti potpuno sproveden,
bar u javnim službama, onda hijerarhijska podređenost ne
znači da je viši organ ovlašćen da prosto preuzme poslove ni­
žeg. Pravilo je upravo nešto suprotno tome i stoga samo nad­
ležan organ može da obavlja određene poslove, i nijedan
drugi.
I I I . Birokratsko vođenje poslova počiva na aktima ili pi­
sanim dokumentima (koji se čuvaju u originalu ili u nacr­
tu) i na aparatu nižih činovnika i pisara svake vrste. Svi či­
novnici koji rade u jednom nadleštvu, zajedno s odgovaraju­
ćim materijalnim sredstvima i pisanim dokumentima, sači­
njavaju »biro«. U privatnim preduzećima »biro« se često zo­
ve i »kancelarija«. U načelu, moderna organizacija javnih slu­
žbi odvaja biro od privatne kuće za stanovanje. Jer ona od­
vaja službenu delatnost od sfere privatnog života, kao i slu­
žbeni novac i sredstva od privatne svojine činovnika. Ovo sta­
nje je svuda proizvod dugog razvitka. Danas je ovo odvaja­
nje podjednako sprovedeno u javnim i privatnim preduzeći­
ma, a kod ovih poslednjih proteže se i na samog vodećeg ka­
pitalista. U načelu, kancelarija je odvojena od domaćeg ga­
zdinstva, poslovna korespondencija od privatne, a imovina
preduzeća od privatne imovine. Ovo odvajanje je oštrije
ukoliko je doslednije sproveden moderan tip vođenja poslova.
Počeci ovog procesa nalaze se već u srednjem veku. Karakte­
ristično je da se moderan kapitalist ponaša kao »prvi činov­
nik« svog preduzeća, kao što i vladalac specifično birokrat­
ske moderne države sebe naziva njenim »prvim slugom«. Za
razliku od Nemaca, kontinentalnim Evropljanima i Ameri-
334
tancima je tuđe shvatanje da je delatnost državnih nadlešta-
va bitno različita od delatnosti privatnih privrednih pre­
duzeća.
IV. Obavljanje službenih dužnosti, ili bar svih specijali-
zovanih dužnosti — a to je upravo specifično moderno —
obično pretpostavlja temeljito stručno školovanje. To u sve
većoj meri važi i za moderne upravnike i nameštenike pri­
vatnih privrednih preduzeća, kao i za državne činovnike.
V. Kad je u pitanju služba koja je potpuno razvijena,
onda obavljanje službene delatnosti angažuje čitavu radnu
sposobnost činovnika, bez obzira što njegovo radno vreme u
birou može biti strogo ograničeno. U normalnim slučajevima
to je takođe proizvod dugog razvitka, kako u javnim tako i u
privatnim službama. Nekad je po pravilu bilo obrnuto: po­
slovi su se usput obavljali i u vidu službe.
VI. Činovnici obavljaju službene dužnosti na osnovu op-
štih pravila koja su manje ili više postojana i iscrpna i koja
se mogu naučiti. Poznavanje ovih pravila predstavlja posebnu
veštinu kojom činovnici raspolažu. Ona obuhvata pravnu
nauku, nauku ο upravi i nauku ο privrednom poslovanju.
Vezanost moderne birokratije za pravila duboko se kore-
ni u njenoj prirodi. Moderna naučna teorija, na primer, tvrdi
da zakonsko ovlašćenje koje ima neki organ da reguliše od­
ređenu oblast društvenog života ne daje ovom pravo da to
čini od slučaja do slučaja, već samo na apstraktan način.
To je sasvim suprotno praksi koja vlada u patrimonijalizmu,
po kojoj se svi društveni odnosi, ukoliko nisu osveštani tra­
dicijom, regulišu pomoću individualnih privilegija i darova
milosti.
POLOŽAJ ČINOVNIKA
Posledice koje iz toga proističu za unutrašnji i spoljašnji
položaj činovnika bile bi ove:
I. Služba je poziv. To se ogleda najpre u tome što se za-
hteva sticanje propisanog obrazovanja, a to za duže vreme
angažuje sve radne sposobnosti, i što je propisan ispit predu-
slov za nameštenje. Zatim u tome što položaj činovnika ima
karakter dužnosti, a to utiče na unutrašnju strukturu njego­
vih odnosa na ovaj način. Pravno i faktički, smatra se da vr­
šenje određene službe nije izvor koji se može iskoristiti za
335
sticanje rente ili nekih sporednih prihoda, kao što je to obi­
čno bilo u srednjem veku, a često gotovo sve do naših dana,
niti uobičajena razmena usluga za novčanu naknadu, kao u
slučaju ugovora ο radu. Suprotno tome, smatra se da stupa­
nje u službu, čak i kad je u pitanju privatna privreda, znači
preuzimanje specifične obaveze na vernost službi u zamenu
za obezbeđenje egzistencije. Za specifičan karakter moderne
vernosti službi od najvećeg je značaja da ona ne uspostavlja
odnos prema jednom licu, kao što je, na primer, slučaj s va­
zalskom ili učeničkom vernošću u feudalnom ili patrimoni-
jalnom odnosu vlasti. U čistom tipu, ona se odnosi na jednu
bezličnu stvar ili cilj. Razume se, iza ovog cilja obično stoje
izvesne kulturne vrednosti (u koje spadaju država, crkva,
opština, stranka, preduzeće) za koje se veruje da su u jednoj
zajednici ostvarene. Ove kulturne vrednosti ideološki ulepša-
vaju cilj u pitanju i služe kao zamena za zemaljskog ili nad­
zemaljskog ličnog gospodara.
Tako, na primer, smatra se da politički činovnik, bar onaj
u potpuno razvijenoj modernoj državi, nije lični sluga vla­
daoca. Za razliku od ranohrišćanskih vremena, biskup, sve-
štenik i propovednik nisu više nosioci čisto lične harizme.
Nadzemaljska sredstva spasenja oni više ne dele na osnovu
ličnog naloga njihovog Boga kome su jedino odgovorni za
ono što čine, već svima koji im izgledaju dostojni tih sred­
stava i koji to od njih traže. Uprkos tome što se staro shva-
tanje još uvek održava, biskupi, sveštenici i propovednici po­
stali su činovnici u službi jednog cilja koji je u današnjoj
crkvi u isti mah i preobraćen u stvar i ideološki ulepšan.
II. Pri svem tom, lični položaj činovnika dobija ove
oblike:
1. Moderan činovnik uvek teži, i za razliku od podvlašće-
nih većinom uživa poseban staleški društveni ugled. Ovo važi
za sve činovnike bez razlike, bilo da su javni ili privatni.
Njegov društveni položaj jamče propisi koji utvrđuju rang
službe, a kod političkih činovnika posebne krivićnopravne
odredbe koje zabranjuju vređanje činovnika i preziranje dr­
žavnih i crkvenih organa. Stvarni društveni položaj činovnika
je obično najveći onda kad postoji preka potreba za stručno
obrazovanim upravnim aparatom, kad su društvene razlike
oštro izražene i kad se usled društvene raspodele moći ili
usled skupocenosti propisanog stručnog obrazovanja i osta-
336
lih staleških konvencija činovnik pretežno regrutuje iz redo­
va društveno i ekonomski povlašćenih slojeva. Ovi uslovi su
postojali u zemljama stare kulture. Posedovanje dokaza ο
stručnim kvalifikacijama, što je obično preduslov za namešte-
nje, povećava udeo staleškog momenta u društvenom polo­
žaju činovnika. Ο tome će kasnije biti više reci. U izvesnim
slučajevima, na primer u nemačkoj vojsci, važnost ovog sta­
leškog činioca upadljivo i izričito priznaje propis po kome
prihvatanje onih koji pretenduju na činovničku karijeru za­
visi od pristanka (»izbor«) članova pojedinih činovničkih tela
(recimo oficirskog kora). Slične pojave, koje dovode do goto­
vo esnafskog zatvaranja činovničkog staleža, mogu se naći u
tipičnom obliku na tlu patrimonijalnog, naročito prebendal-
nog činovništva prošlosti. Težnja da se ove pojave ponovo
ožive u izmenjenom obliku može se naći i kod modernih bi­
rokrata, a igrala je izvesnu ulogu i u zahtevima proletarizo-
vanih stručnih činovnika (»treći element«) za vreme ruske
revolucije.
Društveni ugled činovnika je obično nizak onde gde je po­
treba za stručno obrazovanom upravom mala, a vladavina
staleških konvencija izrazito slaba. To je slučaj u svim novo-
naseljenim oblastima, pogotovo u Sjedinjenim Državama
Amerike, i to usled velikih mogućnosti za sticanje zarade i
izrazite nepostojanosti društvene strukture.
2. Čist tip birokratskog činovnika je naimenovan od jedne
više instancije. Jedan činovnik koji je izabran od onih nad
kojima treba da upravlja nije više čisto birokratska figura.
Razume se, to što izbor formalno postoji još uvek ne znači da
se iza izbora ne krije naimenovanje — u okviru države naro­
čito naimenovanje od strane šefa stranke. Da li je tako ili
drukčije ne zavisi samo od pravnih propisa, već od načina
funkcionisanja stranačkih mehanizama. Kad su dobro organi-
zovane, političke stranke mogu da preobraze formalno slobo­
dan izbor u obično klicanje kandidatu koga je odredio šef
stranke ili, što se češće događa, u mirnu, pravilima regulisa-
nu borbu oko glasova za jednog od dvojice određenih kan­
didata.
Ali u svakom slučaju, određivanje činovnika putem izbo­
ra u kome učestvuju podvlašćeni ublažava strogost hijerar­
hijske podređenosti. U načelu, činovnik koji je naimenovan
putem izbora ima izvesnu samostalnost prema činovniku
22 Sociologija Maksa Vebera 337
koji mu je pretpostavljen. Jer on ne izvodi svoj položaj »odo­
zgo« već »odozdo«, ili bar ne od organa koji u hijerarhiji slu­
žbe stoji iznad njega, već od ljudi moćnih u stranci koji od­
ređuju njegovu dalju karijeru. Njegova karijera ne zavisi (ili
bar ne prvenstveno) od njegovog pretpostavljenog u službi.
Čisto tehnički gledano, činovnik koji nije izabran, već je na-
imenovan, obično posluje tačnije, jer pod istim ostalim uslo-
vima mnogo je verovatnije da će na njegovo preuzimanje u
službu i njegovu karijeru uticati čisto stručna svojstva i raz­
matranja. Kao laici, podvlašćeni mogu doznati koliko je neki
kandidat stručno kvalifikovan za službu tek na osnovu steče­
nog iskustva, dakle naknadno. Prilikom svakog postavljanja
činovnika putem izbora političke stranke obično pridaju
mnogo veću važnost uslugama koje su pristalice učinile vođi
stranke nego stručnim obzirima. Ovo nezavisno od toga da li
je u pitanju određivanje formalno slobodno izabranih činov­
nika prilikom sastavljanja kandidatske liste ili slobodno na-
imenovanje od strane šefa stranke koji je prethodno izabran.
Ali pomenuta razlika je relativna. Jer u osnovi slično se
događa i onde gde legitimni kraljevi ili njihovi podređeni po­
stavljaju činovnike, samo što je pri tom teže kontrolisati uti-
caj onih činilaca koji se zasnivaju na privrženosti i činjenju
usluga. Onde gde je potreba za stručno obrazovanim uprav­
nim aparatom velika, kao danas u Sjedinjenim Državama
Amerike, i gde pristalice pojedinih stranaka moraju da raču­
naju s intelektualno razvijenim, obrazovanim i slobodnim
javnim mnenjem (koje, doduše, ne postoji u velikim ame­
ričkim gradovima u kojima doseljenički elementi figuriraju
kao »glasačka stoka«) — postavljanje nekvalifikovanih činov­
nika sveti se vladajućoj stranci na sledećim izborima, naro­
čito kad činovnike imenuje šef stranke. Stoga izbor šefa upra­
ve i njemu potčinjenih činovnika, naročito kod velikih uprav­
nih tela koja je teško nadgledati, obično dovodi do slablje­
nja hijerarhijske zavisnosti, a pored toga ugrožava stručne
kvalifikacije činovnika i tačno funkcionisanje birokratskog
mehanizma. Poznato je da kvalifikacije i integritet saveznih
sudija koje imenuje predsednik države daleko nadmašuju
kvalifikacije i integritet izbornih sudija u Sjedinjenim Drža­
vama Amerike, iako se obe vrste činovnika poglavito regru-
tuju na osnovu stranačkih obzira. Velike reforme u komunal­
noj upravi američkih gradova sproveli su uglavnom izabrani
338
predsednici opština, i to na cezaristički način, uz pomoć či­
novničkog aparata koji su sami postavljali. Cisto tehnički gle­
dano, efikasnost »cezarizma« kao organizovanog oblika vla­
sti, koji često izrasta iz demokratije, zasniva se na položaju
scezara« koji je slobodan i tradicijom nesputan poverenik
masa (vojske ili građana) i koji je upravo zbog toga neogra­
ničeni gospodar jedne grupe najkvalifikovanijih oficira i či­
novnika koje bira bez obzira na tradiciju i druge okolnosti.
Ali ova »vlast ličnog genija« stoji nasuprot formalnom demo­
kratskom principu opšte izbornog činovništva.
3. Položaj činovnika je obično doživotan, bar u javnim i
njima sličnim birokratskim strukturama, ali u sve većoj me-
ri i u ostalim. Doživotnost položaja pretpostavlja se kao fakti­
čko pravilo čak i onde gde postoji otkaz ili periodično po­
novno naimenovanje. I u privatnim preduzećima to je ono po
čemu se činovnik razlikuje od radnika. Ali za razliku od mno­
gih oblika vlasti u prošlosti, ova pravna ili faktička doživot­
nost nije nikakvo svojinsko pravo činovnika na službu. Onde
gde su uvedene garantije protiv samovoljnog otpuštanja ili
premeštaja činovnika — kao u Nemačkoj za sudske, a sve više
i za upravne činovnike — njihov zadatak se sastoji samo u
ovom: da obezbede strogo objektivno vršenje određenih slu­
žbenih dužnosti, bez ikakvih ličnih obzira.
Stoga u okviru birokratije mera pravno zajemčene neza­
visnosti nije uvek izvor povećanog društvenog ugleda činov­
nika čiji je položaj na taj način zaštićen. Cesto se događa
upravo suprotno, naročito u zajednicama koje imaju staru
kulturu i kod kojih je razvijena društvena diferencijacija.
Jer ukoliko su činovnici strože podvrgnuti samovolji pret­
postavljenog starešine, utoliko im je više zajamčeno održa­
vanje konvencionalnog gospodskog stila u načinu vođenja ži­
vota, tako da upravo usled nedostatka onih pravnih garantija
njihov društveni ugled može rasti, kao što je u srednjem ve-
ku rastao ugled dvorskih činovnika na račun ugleda slobod­
nih ljudi ili ugled kraljevskih sudija na račun ugleda narod­
nih sudija. U Nemačkoj oficir i upravni činovnik uvek mogu
biti uklonjeni iz službe ili bar mnogo lakše nego nezavisni
sudija, koji čak ni najgrublju povredu kodeksa časti ili sa­
lonske konvencije nikad ne plaća gubitkom službe. Ali upra­
vo zbog toga, vladajući sloj smatra da je, ako su ostale okol­
nosti jednake, sudija manje društveno podoban od činovnika,
22* 339
 jer veća zavisnost činovnika od gospodara pruža veće garan-
tije da je njihov način života u skladu sa staleškim zahtevi-
ma. Razume se, prosečan činovnik teži za tim da uspostavi
činovničko pravo koje bi obezbedilo njegov materijalni polo­
žaj u starosti i povećalo garantije protiv samovoljnog otpu­
štanja iz službe. Ali ova težnja ima svoje granice. Kad bi se
pravo na službu jako razvilo, to bi otežalo postavljanje činov­
nika prema kriterijumu tehničke efikasnosti i smanjilo bi iz­
glede onih koji čekaju na mesto u službi. Usled toga, a i za­
hvaljujući tome što se zavisnost od sebi ravnih pretpostavlja
zavisnosti od nižih društvenih slojeva, činovnicima ne pada
teško to što zavise od onih koji su iznad njih. Konzervativni
pokret badenskog sveštenstva, koji je nastao u vreme straha
od toga da predstoji odvajanje crkve od države, bio je izriči­
to motivisan željom da se izbegne pretvaranje sveštenika »od
gospodara u sluge opštine«.
4. Činovnik redovno prima novčanu naknadu u obliku ta-
čno utvrđene plate i starosno obezbeđenje u obliku penzije.
U načelu, plata se ne odmerava prema učinku kao nadnica,
već u skladu sa staleškim položajem, to jest prema vrsti
funkcije (»rang«), a možda i prema dužini radnog vremena.
Zbog relativno veće sigurnosti činovničkih plata, kao i zbog
nagrade u obliku društvenog ugleda, služba je vrlo tražena
stvar u zemljama u kojima više nema izgleda za kolonijalni
oblik privređivanja. Ovakvo stanje dopušta da se u tim ze­
mljama činovnicima odmeravaju relativno vrlo niske plate.
5. U skladu s hijerarhijskim poretkom organa, činovnik
teče karijeru, počev od nižih, manje važnih i manje plaćenih
mesta ka sve višim. Prosečan činovnik prirodno želi da se Što
je mogućno više mehanički utvrde uslovi napredovanja, ako
ne u službama, ono bar u iznosima plate. I to po godinama
provedenim u službi i s obzirom na uspeh postignut na struč­
nom ispitu, ukoliko je razvijen sistem stručnih ispita za či­
novnike. Ovo poslednje je karakteristično za činovnika i može
da bude od trajnog uticaja na njegovu karijeru. U vezi s te­
žnjom za jačanjem prava na službu, za sve oštrijim staleškim
odvajanjem i sve boljim ekonomskim obezbeđenjem činovni­
ka, ovaj razvitak vodi tome da se služba počinje da shvata
kao izvor prihoda (»sinekura«) za one koji su kvalifikovani
na osnovu diplome ο stepenu obrazovanja. To što je neophod­
no uzeti u obzir i opšte lične i intelektualne kvalifikacije ne-
340
zavisno od često sporednih dokaza ο stručnom obrazovanju,
dovelo je do toga da se najviše političke službe, naročito polo­
žaj ministra, u načelu popunjavaju bez obzira na diplome.
PRETPOSTAVKE I UZROCI BIROKRATIZACIJE
Društvene i ekonomske pretpostavke ovog modernog uobli-
čavanja službe jesu:
Razvitak novčane privrede, ukoliko se ima u vidu nagra­
đivanje činovnika u novcu, koje danas preovlađuje. Ova okol­
nost je od izvanrednog značaja za čitav habitus birokratije.
Ali u svakom slučaju, nije samo ona ta koja uslovljava njeno
postojanje.
Najveći istcrijski primeri donekle izrazito razvijenog bi­
rokratizma jesu: 1) Egipat u vreme Novog carstva, ali s jakim
patrimonijalnim primesama; 2) rimski principat poznijeg pe­
rioda, naročito Dioklecijanova monarhija i Vizantijsko car-,
stvo koje se iz nje razvilo, ali ipak s jakim feudalnim i pa­
trimonijalnim primesama; 3) rimsko-katolička crkva, u sve
većoj meri od kraja 13. veka; 4) Kina od vremena Shi-hoang-
tija do danas, ali s jakim patrimonijalnim i prebendalnim
primesama; 5) u sve čistijem obliku moderna evropska drža­
va i sva javna tela otkako se razvio kneževski apsolutizam;
6) moderno kapitalističko preduzeće, utoliko više ukoliko je
veće i slobodnije. U velikoj meri, a delom i pretežno, sluča­
jevi od 1) do 4) zasnivaju se na nagrađivanju činovnika u
naturi. Ali oni ipak imaju mnoge karakteristične crte biro­
kratije. Istorijski obrazac svih potonjih birokratija — Novo
carstvo u Egiptu — je u isti mah jedan od najveličanstveni-
jih primera organizovane naturalne privrede. Ovo sticanje
birokratije i naturalne privrede objašnjava se specifičnim
uslovima koji su onda postojali u Egiptu. Jer značajna ogra­
ničenja koja moramo učiniti kad one egipatske strukture
ubrajamo u birokratiju uslovljena su upravo naturalnom pri­
vredom. Izvestan stepen razvitka novčane privrede je norma­
lan preduslov ako ne za uspostavljanje, ono za nepromenje-
no održavanje čisto birokratske uprave. Jer istorijsko isku­
stvo pokazuje da se bez nje ne može izbeći duboka unutrašnja
promena birokratske strukture ili čak njeno preobraćanje u
neku drugu.
341
 Već prosto dodeljivanje tačno određenih proizvoda iz vla­
darevih zaliha ili iz njegovih tekućih prihoda u naturi, što je
hiljadama godina bilo pravilo u Egiptu i Kini, a zatim u ka-
snorimskoj monarhiji i na drugim mestima, lako može da
znači prvi korak koji činovnicima omogućuje prisvajanje po-
reskih izvora i korišćenje tih izvora kao privatne svojine. Na­
knada u naturi štiti činovnike od često oštrih kolebanja ku­
povne moći novca. Ali ako prinadležnosti koje se zasnivaju
na porezima u naturi pritiču neredovno, što se uvek događa
kad je suverena vlast nemarna u ubiranju ovih poreza, onda
se činovnik neposredno obraća poreskim obveznicima koji
potpadaju pod njegovu nadležnost, s ovlašćenjem ili bez nje­
ga. Da bi se činovnik zaštitio od onih kolebanja, obično mu
se daje u zalog ili se prenosi na njega pravo ubiranja poreza,
ili mu se daje na korišćenje deo suverenove plodne zemlje.
To čini svaka centralna vlast koja nije sasvim kruto organi-
zovana, bilo dragovoljno bilo zbog toga što je činovnici na to
nagone. Kad se usvojio taj način nagrađivanja, činovnik može
zadovoljiti svoje potrebe u visini svog zahteva na platu, a
ostatak treba da preda suverenu. Ali pošto je ovo skopčano
s velikim iskušenjima, tako da suveren većma nije zadovoljan
ishodom, to se činovnička plata utvrđuje u novcu. Tako je
bilo u istoriji nemačkog činovništva, a najviše u svim satrap­
skim upravama na Istoku: činovnik je dužan da preda odre­
đeni iznos, a višak zadržava za sebe.
U ovakvim slučajevima činovnik je u ekonomskom pogledu
vrlo sličan zakupcu. I doista, često se može naići na pravi od­
nos zakupa službe, uključujući i davanje službe onome koji
najviše nudi. Na terenu privatne privrede, preobraćanje kme-
tovskog poretka u zakupački odnos je jedan od najvažnijih
među mnogobrojnim primerima. Na taj način suveren može
da prenese teret pretvaranja naturalnih prinadležnosti u no­
vac na činovnika koji službu drži u zakupu ili kome je plata
tačno utvrđena u novčanoj vrednosti. U staro doba to se do­
gađalo mnogim orijentalnim namesnicima. Tom cilju pre sve­
ga služi izdavanje u zakup javnog prava na ubiranje poreza
umesto da se to čini u vlastitoj režiji. Na taj način stvara se
mogućnost da se finansije preobrate u sistem državnog bu­
džeta. To je značajan napredak, jer to znači da tačan prora­
čun prihoda i rashoda može zameniti proizvoljno trošenje po­
stojećih zaliha u naturi, što je tipično za rane stadijume jav-
342
nog gazdovanja. S druge strane, gospodar se pri tom odriče
kontrole i odustaje od korišćenja svog prava na ubiranje po­
reza. U zavisnosti od stepena slobode koja je data činovniku
i zakupcu službe ili zakupcu poreza, postojanost ovog prava
može biti ugrožena bezobzirnim iskorišćavanjem. Jer za razli­
ku od suverena, kapitalist nije trajno zainteresovan da ubi-
ra porez.
Način davanja poreza u zakup ili prenošenja poreske vla­
sti može biti vrlo različit. U zavisnosti od odnosa snaga izme­
đu suverena i zakupca prevagu može dobiti interes zakupca
da slobodno koristi pravo ubiranja poreza ili interes suvere­
na da ovo pravo trajno održi. U carstvu Ptolomeja sistem za­
kupa poreza osnivao se na zajedničkom ili oprečnom delova-
nju ovih motiva: odstranjenje kolebanja u prihodima, mo­
gućnost stvaranja državnog budžeta, osiguranje platežne spo­
sobnosti podanika putem zaštite od neekonomske eksploata­
cije, uspostavljanje državne kontrole nad zakupčevim prima­
njima u cilju prisvajanja mogućnog maksimuma. I mada je
ovde, kao i u Grčkoj i Rimu, zakupac još uvek bio privatni
kapitalist, ubiranje poreza, koje se vršilo na birokratski na­
čin, kontrolisala je država, a zakupčeva dobit se sastojala
samo u jednom delu mogućnog viška iznad zakupne sume
(koja je, u stvari, bila zajemčena suma), a njegov rizik u mo­
gućnosti da ubrani porez bude manji od te sume.
Cisto ekonomsko shvatanje službe, po kome ona predsta­
vlja izvor činovnikovih privatnih prihoda, može da dovede i
do neposredne prodaje službe. To se događa onda kad suve­
ren ima potrebe ne samo za tekućim prihodima već za kapi­
talom u novcu, na primer za vođenje rata ili za plaćanje du­
gova. Kao redovna ustanova, prodaja službe je postojala u
svim modernim državama, i to kako prodaja obične sineku­
re, tako i prodaja vrlo ozbiljne službe, na primer oficirskih
ovlašćenja. U ostacima, ova se ustanova održala sve do po­
četka 19. veka. U pojedinačnim slučajevima, ekonomsko zna­
čenje takvih prodaja može se menjati, tako da plaćena suma
delimično ili u potpunosti ima karakter kaucije za vernost u
službi. Ali to nije bilo opšte pravilo.
Svako prepuštanje činovnicima da se u vlastite svrhe ko­
riste dobrima, dažbinama i uslugama koje pripadaju samo
suverenu znači napuštanje čistog tipa birokratske organizaci­
je. Činovnik koji se nalazi u takvom položaju ima pravo svo-
343
jine na službu. To je pogotovo tako onda kad su službena
dužnost i naknada povezani na takav način da činovnik ne
ustupa suverenu nikakve prihode prikupljene od građana ko­
ji su njemu prepušteni, već raspolaže ovima u svoje privatne
svrhe, a u zamenu pruža suverenu izvesne usluge ličnog, voj­
ničkog, političkog ili crkvenog karaktera.
Ο prihodima i prebendalnoj organizaciji službe govoriće-
mo onda kad suveren, radi ekonomskog osiguranja službe,
činovnicima trajno dodeljuje izvesna dobra kao naknadu za
ispunjenje stvarnih ili fiktivnih službenih dužnosti. Ova do­
bra se mogu sastojati u tačno utvrđenom dohotku u obliku
materijalnih predmeta ili u ekonomskom korišćenju zemlje
ili drugih izvora. Prelaz od ovakve prebendalne organizacije
službe ka plaćenom činovništvu je sasvim blag. U antici i
srednjem veku, kao i u Novo doba, ekonomska potpora sve-
štenstvu je često bila prebendalna po karakteru, ali isti oblik
se može naći gotovo u svim epohama i u drugim oblastima.
U kineskom sakralnom pravu, specifično prebendalan karak­
ter svih službi primoravao je činovnika koji je u žalosti da
napusti svoju službu za koju se smatralo da je čist izvor pri­
hoda i ništa više. Jer u periodu ritualne žalosti za ocem ili
nekim drugim porodičnim autoritetom bilo je propisano uz­
državanje od uživanja u svojini (prvobitno zbog toga da se
izbegne zla volja umrlog starešine kome je ona pripadala).
Dalji korak u pravcu udaljavanja od čisto plaćene birokra-
tije je učinjen onda kad su činovnicima podarena ne samo
ekonomska prava već i suverenove privilegije, pod uslovom
da čine izvesne lične usluge suverenu. Ova podarena prava na
vršenje vlasti mogu biti različita, tako da kod političkih či­
novnika, na primer, mogu biti više vlastelinska ili više slu­
žbena po karakteru. U oba slučaja, a naročito u poslednjem,
specifično svojstvo birokratske organizacije je potpuno uni­
šteno i mi se nalazimo u oblasti feudalne organizacije vlasti.
Svi oblici nagrađivanja činovnika u naturi doprinose la­
bavljenju birokratskog mehanizma, a naročito slabe hijerar­
hijsku podređenost. Ova podređenost je najoštrije razvijena
u modernoj činovničkoj disciplini. Samo onde gde je podvr­
gavanje činovnika suverenu bilo čisto lično i apsolutno, kao
u upravi koja se služila robovima ili nameštenicima koji se
tretiraju kao robovi, može se, bar pri energičnom rukovođe-
344
nju, postići tačnost koja bi bila nalik na tačnost činovnika
današnjeg Zapada koji su namešteni na osnovu ugovora.
U zemljama starog doba s naturalnom privredom, egipat­
ski činovnici su bili robovi faraona, ako ne pravno, ono stvar­
no. Rimski zemljoposednici su rado poveravali robovima ne­
posredno vođenje novčanih poslova, zbog mogućnosti da ih
podvrgnu mučenju. Slično se težilo da se postigne u Kini iz­
dašnom upotrebom bambusove trske kao disciplinskog sred­
stva. Ali izgledi na postojano funkcionisanje sredstava nepo­
sredne prinude su krajnje nepovoljni. Iskustvo pokazuje da
relativno optimalne mogućnosti da se postigne uspeh i održi
strogi mehanizam birokratskog aparata pruža obezbeđena pla-
ta u novcu s izgledima na karijeru koja ne zavisi od golog slu­
čaja i samovolje. U istom pravcu dejstvuju stroga disciplina i
kontrola, ukoliko ne vređaju činovnikovo osećanje časti, kao
i razvijanje svesti ο staleškom ugledu i mogućnost javne kri­
tike. Sa svim tim, birokratski aparat funkcioniše pouzdanije
nego bilo kakvo pravno porobljavanje. Snažno staleško oseća­
nje činovnika je ne samo u skladu s njegovom spremnošću za
bezvoljno potčinjavanje pretpostavljenim starešinama, već
je — kao i kod oficira — posledica takvog potčinjavanja.
Ovo zbog toga što staleško osećanje uravnotežava činovniko­
vo osećanje sopstvenog dostojanstva. Cisto bezličan karakter
službe, s načelnim odvajanjem privatne sfere činovnika od
njegove službene delatnosti, olakšava uključivanje činovnika
u jednom zauvek utvrđene uslove birokratskog mehanizma
koji se osniva na disciplini.
Prema tome, iako potpuno razvijena novčana privreda
nije neophodan uslov birokratizacije, kao specifično trajna
struktura, birokratija ipak pretpostavlja postojanje stalnih
prihoda radi svog održavanja. Onde gde se ovaj prihod ne
može pribaviti iz privatnog profita — kao kod birokratskih
organizacija velikih modernih preduzeća — ili iz zemljišne
rente — kao kod zemijoposednika — čvrst poreski sistem je
preduslov trajnog postojanja birokratske uprave. Iz pome-
nutih i opštih razloga, samo razvijena novčana privreda pru­
ža pouzdan osnov za takav sistem. Stepen birokratizacije
uprave u varoškim opštinama s potpuno odvojenom novča­
nom privredom bio je često relativno zamašniji nego u mno­
go većim teritorijalnim državama istog perioda. Ali čim su
ove poslednje bile u stanju da stvore uređen sistem dažbina,
345
birokratija se kod njih razvila u mnogo širem obimu nego u
državama-gradovima. Sve dok su države-gradovi umerenih
razmera, za njih je najadekvatnija težnja ka kolegijalnoj
upravi najuglednijih po bogatstvu. Jer pravi teren za biro-
kratizovanje uprave je oduvek bio onde gde su se na speci­
fičan način razvili upravni zadaci, a naročito gde su ti zadaci
kvantitativno narasli.
KVANTITATIVNO RAZVIJANJE UPRAVNIH ZADATAKA
U političkoj oblasti, klasičan teren birokratizacije jesu ve­
lika država i masovna politička stranka.
Razume se, to ne znači da je svaka istorijski poznata i
prava tvorevina velike države donela sa sobom birokratsku
upravu. Jer postojanost jedne velike države koja je jednom
uspostavljena, ili jedinstvenost kulture koju je ona stvorila,
nije uvek bila vezana za birokratsku strukturu države. Do­
duše, oba ta elementa su u velikoj meri bila zastupljena u
kineskom carstvu. Mnogobrojna velika crnačka carstva bila
su efemerna po trajanju, kao i mnoge slične tvorevine, prven­
stveno zbog toga što im je nedostajao činovnički aparat.
Isto tako, carstvo Karolinga se raspalo s raspadom njegove
činovničke organizacije, mada je ova bila pretežno patrimo-
nijalne a ne birokratske prirode. Ali čisto vremenski gledano,
carstvo kalifa i ono što mu je prethodilo na azijatskom tlu
trajalo je vrlo dugo, iako je imalo bitno patrimonijalnu i pre-
bendalnu organizaciju. Slično je bilo i sa Svetim Rimskim
Carstvom, iako mu je birokratija potpuno nedostajala. Ali sva
ova carstva predstavljaju kulturno jedinstvo koje je bar pri­
bližno bilo isto tako čvrsto kao i ono koje obično stvaraju
birokratske uprave.
Staro Rimsko Carstvo se iznutra raspalo uprkos sve većoj
birokratizaciji. i čak u toku njenog sprovođenja. Ovo zbog
toga što je način na koji je država raspodeljivala poreske te­
rete pogodovao naturalnoj privredi. S obzirom na intenzitet
njihovog čisto političkog jedinstva, vremensko trajanje onih
najpre pomenutih tvorevina bilo je bitno nepostojano i no­
minalno, sa sve slabijom sposobnošću za političko delovanje.
Njihovo relativno veliko kulturno jedinstvo bilo je proizvod
crkvenih organizacija koje su bile strogo jedinstvene, a na
346
Zapadu tokom srednjeg veka sve više birokratske po karak­
teru. Tome je doprinela i dalekosežna srodnost društvene
strukture, što je opet bilo posledica i drugi vid negdašnjeg
političkog jedinstva. Obe ove pojave idu zajedno s tradicio­
nalnim stereotipnim uobličavanjem kulture, što potpomaže
nepostojanu ravnotežu. Te pojave su bile tako snažne, da su
se čak i grandiozni pokušaji ekspanzije, kakvi su bili krsta-
ški ratovi, mogli preduzimati tako reći kao privatni poduhva­
ti, uprkos nedostatku intenzivnog političkog jedinstva. Ali
propast krstaških ratova i njihov često iracionalan politički
tok stajao je u vezi s tim što nije bilo jedne jedinstvene i
jake političke vlasti koja bi ih poduprla. I nema nikakve sum­
nje da su se klice jake »moderne« države u srednjem veku po­
javile zajedno s razvitkom birokratskih struktura. I dalje, da
su ove u birokratskom pogledu najrazvijenije političke struk­
ture razbile društvene konglomerate koji su u osnovi poči­
vali na labilnoj ravnoteži.
Raspad antičkog Rimskog Carstva bio je delimično uslov-
ljen birokratizacijom njegove vojske i činovničkog aparata.
Ova birokratizacija se mogla sprovesti samo istovremenim
sprovođenjem jednog metoda državne raspodele tereta koji
je morao da dovede do relativnog porasta u značaju natural­
ne privrede. Takvi individualni činioci uvek igraju neku ulogu.
Može se reći da i jačina spoljašnje i unutrašnje državne de-
latnosti, to jest njena ekspanzivna udarna snaga i njen uticaj
na kulturu stoje u direktnom odnosu prema stepenu biro­
kratizacije. Što se tiče političke tvorevine, Rimsko Carstvo i
Britanska Imperija, počivale su upravo u svojim najeks­
panzivnijim periodima, samo u neznatnom stepenu na biro­
kratskim temeljima. Država Normana u Engleskoj sprovela
je strogu organizaciju na osnovu feudalne hijerarhije. U ve­
likoj meri, ona je dobila svoje jedinstvo i udarnu snagu za­
hvaljujući birokratizaciji kraljevskih finansija, koja je u pore-
đenju s drugim političkim strukturama feudalne epohe bila
vrlo stroga. Kasnije, engleska država nije učestvovala u kon­
tinentalnom razvitku ka birokratizmu, već je zadržala upravu
uglednih ljudi. Kao i republikanska uprava Rima, tako je i
engleska uprava uglednih ljudi bila proizvod relativnog odsu­
stva kontinentalnih uticaja i izvesnih sasvim individualnih
preduslova koji danas nestaju. U ove posebne preduslove
spada izlišnost velike stajaće vojske koja je, zbog toga što ima
347
suvozemne granice s drugim državama, potrebna kontinen­
talnoj državi s istim ekspanzivnim težnjama. Stoga je i u Ri­
mu birokratizacija napredovala s prelaskom od obalskih na
suvozemne granice. Uostalom, u rimskoj strukturi političke
vladavine, strogo vojnički karakter vlasti magistrata — za
koju u tom obliku nisu znali drugi narodi — zamenjivao je
odsustvo birokratskog aparata s njegovom tehničkom efikas­
nošću, njegovom preciznošću i zatvorenošću u obavljanju u-
pravnih funkcija, naročito van gradskih granica, kao što je i
izuzetan položaj senata obezbeđivao kontinuitet uprave. Je­
dan od preduslova za izlišnost birokratije u Rimu i Engle­
skoj bio je taj što je državna vlast sve više smanjivala obim
svojih funkcija u zemlji, to jest ograničavala se na ono što je
državni razlog neposredno zahtevao.
Na početku Novog doba, državna vlast je svugde na kon­
tinentu dospela u ruke onih kneževa koji su na najbezobzir-
niji način pošli putem birokratizacije uprave. Očevidno je
da velika moderna država u tehničkom pogledu zavisi od bi­
rokratske osnove, i to utoliko više ukoliko je veća i moćnija.
Sjedinjene Države Amerike još uvek nemaju karakter jedne
države koja je u tehničkom pogledu sasvim birokratizovana.
Ali sa sve većim spoljašnjim trenjima i porastom potrebe za
jedinstvenom upravom u zemlji, one postepeno neizbežno do-
bijaju oblik birokratske strukture. Delimično nebirokratski
oblik društvene strukture Sjedinjenih Država Amerike je ma­
terijalno uravnotežen strogo birokratskom strukturom vla-
dajućih političkih stranaka kojima rukovode profesionalni
stručnjaci za organizaciona pitanja i pitanja izborne taktike.
Porast birokratske organizacije svih pravih masovnih stra­
naka očigledno pokazuje da je kvantitativan element najvaž­
nija poluga birokratizacije društvenih struktura. U masovne
stranke spadaju nemačka socijaldemokratska partija i obe
»istorijske« američke partije koje su birokratizovane u naj­
većem mogućnom stepenu.
KVALITATIVNE PROMENE UPRAVNIH ZADATAKA
Intenzivno i kvalitativno proširenje i unutrašnje razvija­
nje obima upravnih zadataka mnogo više podstiče na biro-
kratizaciju nego njihov ekstenzivan i kvantitativan porast.
348
Pravac ovog razvoja i njegovi povodi mogu biti vrlo različiti.
U najstarijoj zemlji birokratske državne uprave, u Egiptu,
tehničko-ekonomska neophodnost uspostavljanja i održavanja
čitave mreže za navodnjavanje ogromnih površina stvorila je
mehanizam pisara i činovnika, koji je još u rano doba našao
svoje drugo veliko zaposlenje u vojnički organizovanoj građe­
vinskoj delatnosti. Kao što je već pomenuto, proces birokra­
tizacije je izazvan potrebama koje su nastale usled stvaranja
stajaćih vojski i razvitka finansija. U modernoj državi na to
su nagonili i sve veći zadaci koji su se postavljali pred upravu
usled rastuće složenosti kulture.
Mada su i države s vladom uglednih ljudi (Rim, Engleska,
Venecija) preduzimale značajne poduhvate ekspanzije, naroči­
to prekomorske ekspanzije, u njima je intenzitet uprave, to
jest preuzimanje u nadležnost države i trajno obavljanje naj­
većeg mogućnog broja zadataka, bio vrlo slab (u poređenju s
birokratskim državama). Ovo naročito u Rimu i Engleskoj.
Ali u oba slučaja je struktura državne vlasti snažno uticala
na kulturu, mada relativno manje na oblik državne organiza­
cije i državne kontrole. Ovo počev od pravosuđa do vaspita-
nja. Sa svoje strane, ovi sve veći kulturni zahtevi bili su
uslovljeni, doduše u različitom stepenu, porastom bogatstva
kod najuticajnijih slojeva u državi. Utoliko je porast birokra­
tizacije funkcija porasta svojine koja se upotrebljava u po­
trošne svrhe i porasta rafinovane tehnike u spoljašnjem uo-
bličavanju života koja odgovara datim mogućnostima. Sve to
utiče na standard života i uslovljava porast subjektivnog ose-
ćanja neophodnosti organizovanog, kolektivnog i međulokal-
nog, dakle birokratskog staranja oko najrazličitijih životnih
potreba koje su ranije bile nepoznate ili podmirene pomoću
lokalne ili privatne privrede.
Među čisto političkim činiocima koji uslovljavaju biro-
kratizaciju naročito postojano dejstvuje rastuća potreba dru­
štva za redom i zaštitom (policija) u svim oblastima, naroči­
to društva koje je naviknuto na apsolutno umirenje. Direktan
put vodi od čisto sakralnog ili arbitražnog raspravljanja krv­
ne nesloge, koje prava i bezbednost pojedinaca štiti samo za­
kletvom i dužnošću osvete njegovih saplemenika, do današ­
njeg položaja policajca koji je »predstavnik Boga na zemlji«.
Među ostalim činiocima pre svega dejstvuju mnogobrojni
takozvani socijalnopolitički zadaci koje na državu svaljuju za-
349
interesovane grupe ili koje država nasilno uzurpira, bilo iz
razloga politike sile bilo iz ideoloških pobuda. Razume se, ovi
zadaci su u velikoj meri ekonomski uslovljeni.
Najzad, među bitno tehničkim činiocima koji uslovljavaju
birokratizaciju u obzir dolaze specifično moderna sredstva
saobraćaja (javni drumski i vodeni putevi, železnica, telegraf,
i tako dalje), kojima nužno ili iz razloga tehničke efikasnosti
mora upravljati javna privreda. U mnogo čemu, moderna
sredstva saobraćaja igraju danas sličnu ulogu kao kanali u
Mesopotamiji ili regulacije Nila na starom Istoku. S druge
strane, stepen razvitka saobraćajnih sredstava je vrlo važan
uslov za mogućnost birokratske uprave, mada nije jedini. Bi­
rokratska centralizacija u Egiptu, zasnovana na gotovo čisto
naturalnoprivrednoj osnovi, nikad ne bi mogla dostići stvarno
dostignuti stupanj bez prirodne saobraćajnice Nila. U cilju
unapređenja birokratske centralizacije, u modernoj Persiji
činovnici koji rade u telegrafskoj službi imaju za zadatak da
obaveštavaju šaha ο svim događajima u provinciji bez obzira
na starešine lokalnih vlasti, a pored toga svi građani imaju
pravo neposredne telegrafske pritužbe. Modernom zapadnom
državom može se upravljati onako kako se stvarno upravlja
samo zahvaljujući tome što država kontroliše telegrafsku
mrežu i ima na raspolaganju poštu i železnice.
Sa svoje strane, železnice najtešnje zavise od razvitka me·
đulokalnog saobraćaja masovnih dobara. Zbog toga razvitak
saobraćaja masovnih dobara spada u činioce koji su prouzro­
kovala nastanak moderne države. Kao što smo ranije videli,
to ne važi bezuslovno i za prošlost.
TEHNIČKE PREDNOSTI BIROKRATSKE ORGANIZACIJE
Osnovni razlog za prodiranje birokratske organizacije je
oduvek bio njena čisto tehnička nadmoćnost nad svim dru­
gim oblicima organizacije. Potpuno razvijen birokratski me­
hanizam odnosi se prema drugim oblicima organizacije isto
kao mašina prema nemašinskim oblicima proizvodnje.
Tačnost, brzina, nedvosmislenost, poznavanje dokumenata,
trajnost, uviđavnost, jedinstvo, stroga potčinjenost, ušteda
na materijalnim i ličnim rashodima — sve to je uzdignuto
na najviši mogućan stupanj u strogo birokratskoj upravi,
350
naročito u njenom monokratskom obliku. Za razliku od svih
kolegijalnih oblika uprave ili od počasnih oblika u kojima se
služba obavlja kao sporedno zanimanje, kod monokratskog
oblika birokratske uprave poslove obavljaju inokosni stručni
činovnici. Kad su u pitanju složeni zadaci, plaćeni birokrat­
ski rad je ne samo tačniji, već u krajnjoj liniji i jeftiniji od
formalno besplatne počasne službe.
Počasna služba je sporedno zanimanje, i već zbog toga
obično funkcioniše sporije. Pošto je manje shematizovana,
ona je manje precizna i manje jedinstvena, a pošto je nezavis­
nija, nepostojanija i mnogo više upućena na neekonomsko
dobavljanje i korišćenje pomoćnih činovnika i kancelarijskog
aparata, ona je često mnogo skuplja od birokratskog rada. To
je osobito slučaj onda kad se ne misli samo na troškove javne
kase u gotovu — koji su po pravilu neuporedivo veći kod bi­
rokratske uprave nego kod uprave zasnovane na počasnoj
službi — već i na ekonomsku štetu koju trpe podvlašćeni
usled gubljenja vremena i nedostatka tačnosti. Mogućnost
uprave koja se zasniva na počasnoj službi trajno postoji sa­
mo onde gde se poslovi na zadovoljavajući način mogu svršiti
kao sporedno zanimanje. Ona dostiže svoje granice sjcvalita-
tivnim porastom zadataka koji se pred upravu posfavljaju,
danas čak i u Engleskoj. S druge strane, kolegijalno organi-
zovan rad uslovljava sukobe i odlaganja i zahteva kompro­
mise između suprotstavljenih interesa i gledišta. Stoga je on
neprecizniji i nezavisniji, ali i manje jedinstven i sporiji. Sav
napredak pruske upravne organizacije ogleda se i ogledaće
se i ubuduće u napretku birokratskog, naročito monokratskog
principa.
Zahtev za što je mogućno više brzim, tačnim, jedinstvenim
i trajnim obavljanjem službenih poslova danas pre svega po­
stavlja moderan kapitalistički privredni saobraćaj. Po pravilu,
velika moderna kapitalistička preduzeća jesu nedostižni uzori
strogo birokratske organizacije. Njihovo poslovanje gotovo
bez izuzetka počiva na sve većoj tačnosti, postojanosti i pre
svega brzini pojedinih operacija. A to je opet uslovljeno oso-
benošću modernih saobraćajnih sredstava, u koje između
ostalog spada i služba obaveštavanja putem štampe. Izvan­
redno povećanje brzine u prenošenju javnih saopštenja, eko­
nomskih i čisto političkih vesti snažno utiče na ubrzanje tem­
pa reakcije uprave na date situacije. U tom pogledu, obično
351
se najviše može postići pomoću strogo birokratske organiza­
cije. (Ovde nećemo govoriti ο tome da birokratski aparat
može da stvori i stvara određene smetnje koje otežavaju re-
šavanje individualnog slučaja na najprikladniji način.)
Ali iznad svega, birokratizacija daje najviše mogućnosti
za sprovođenje principa podele rada prema čisto objektivnim
merilima. Ovo zbog toga što se pojedini poslovi poveravaju
funkcionerima koji su stručni za te poslove i koji dugom
praksom uče sve više i više. Objektivno i stručno obavljanje
poslova prvenstveno znači obavljanje poslova u skladu s ra­
cionalnim pravilima i »bez obzira na ličnost«. Ovo »bez ob­
zira na ličnost« je parola tržišta i uopšte svih odnosa u kojima
se teži samo za golim ekonomskim interesima. Dosledno spro­
vođenje birokratske vladavine znači nivelisanje staleškog ugle­
da; i ukoliko princip slobodnog tržišta nije u isti mah ogra­
ničen, dosledno sprovedena birokratska vladavina znači uni­
verzalnu vladavinu klasnog položaja. To što se ova konse-
kvencija birokratske vladavine nije svuda pojavila naporedo
sa stepenom birokratizäcije, posledica je postojanja različi­
tih principa pomoću kojih političke zajednice mogu da zado­
volje svoje potrebe. Za modernu birokratiju je od izvanredne
važnosti onaj drugi element, racionalna pravila. Osobenost
moderne kulture, naročito njene tehničko-ekonomske osnove,
je upravo u tome što ona zahteva mogućnost racionalne pro-
cene uspeha.
U specifičnom smislu, za potpuno razvijenu birokratiju
važi i princip »sine ira et studio«. Svoju osobitu prirodu, koja
je kapitalizmu dobro došla, birokratija razvija sve potpunije
što se više »dehumanizuje«, to jest što više uspeva da vršenje
službenih poslova oslobodi od uticaja ljubavi, mržnje i drugih
čisto ličnih i emocionalnih elemenata koje je nemogućno pro­
računati. Ovo specifično svojstvo birokratije često se slavi kao
njena vrlina. Umesto ljudi starog kova, koje pokreću lične
simpatije i naklonosti, milosrđe i zahvalnost, moderna kul­
tura, koja je složena i specijalizovana, traži objektivne struč­
njake koji su u ljudskom pogledu nezainteresovani. A sve to
pruža birokratska struktura, i to u najpovoljnijoj kombina­
ciji. Po pravilu, tek je birokratija utrla put pravosuđu koje
sprovodi jedno pojmovno sređeno i racionalizovano pravo, a
na osnovu tehnički savršenih zakona koje je najpre stvorilo
kasno Rimsko Carstvo. U srednjem veku, recepcija rimskog
352
prava je išla pod ruku s birokratizacijom pravosuđa i prodira­
njem racionalno školovanih stručnjaka umesto starog sud­
skog postupka koji je bio vezan za tradiciju ili iracionalne
pretpostavke.
BIROKRATIJA I PRAVO
Nasuprot racionalnoj primeni prava na osnovu strogo for­
malnih pravnih pojmova stoji jedan oblik primene prava
koji se prvenstveno vezuje za svetu tradiciju. Konkretan slu­
čaj koji se ne može rešiti na osnovu tradicije rešava se pomo­
ću harizmatske pravde (to jest pomoću proroštva, proročkih
izreka ili božjeg suda) ili na druga dva načina koji nas ovde
jedino interesuju: 1) pomoću neformalnih odluka zasnovanih
na određenim etičkim ili drugim praktičkim vrednosnim su­
dovima (»kadijina pravda«, kako je to zgodno nazvao R.
Schmidt), ili 2) pomoću formalnih odluka done tih ne na osno­
vu racionalnih pojmova, već pozivanjem na analogne slučaje­
ve i tumačenjem ranijih konkretnih presuda (»empirijska
pravda«).
Kadijina pravda ne zna ni za kakvo racionalno obrazlože­
nje odluke u našem smislu. Isto tako ni empirijska pravda u
čistom tipu. Konkretan vrednosni karakter kadijine pravde
može da dovede do proročkog prekida sa svakom tradicijom,
a empirijska pravda može da se sublimiše i racionalizuje u
veštinu. I pošto u svim nebirokratskim oblicima vladavine
naporedo postoje sfera stroge vezanosti za tradiciju i sfera
suverenove slobodne volje i milosti, to su kombinacije i pre-
lazni oblici između ova dva principa vrlo česti. Ο tome će biti
više reči na drugom mestu.
Kao što je Mendelssohn pokazao, u Engleskoj je i danas za­
mašan deo sudske pravde, u stvari, kadijina pravda, i to u
stepenu koji se teško može zamisliti na kontinentu. Nemački
porotni sud, koji ne daje nikakvo obrazloženje svojih presu­
da, u praksi funkcioniše na isti način kao i engleski sudovi.
I stoga ne treba misliti da su demokratski principi pravde
identični s racionalnom primenom prava (u smislu formalne
racionalnosti). U stvari, po pravilu je suprotno, kao što ćemo
videti drugom prilikom. S druge strane, engleska i američka
23 Sociologija Maksa Vebera 353
pravda najviših sudova je još uvek u visokom stepenu empi­
rijska pravda, naročito pravda zasnovana na precedentima.
Svi pokušaji racionalne kodifikacije prava i recepcije rim­
skog prava u Engleskoj propali su zbog toga što su se tome
uspešno oduprli veliki i jedinstveno organizovani esnafi advo­
kata. Ovi esnafi su predstavljali jedan monopolistički sloj
uglednih ljudi iz čijih redova su se regrutovale sudije visokih
sudova. Oni su zadržali u svojim rukama jurističko obrazo­
vanje kao visoko razvijenu empirijsku veštinu i uspešno su
se borili protiv svih težnji ka racionalnom pravu koje su u-
grožavale njihov društveni i materijalni položaj. Ove težnje
su naročito dolazile od duhovnih sudova, a katkad i od uni­
verziteta.
Borba advokata koji su branili common law protiv rimskog
i crkvenog prava i protiv moći crkve uopšte bila je dobrim
delom prouzrokovana njihovim ekonomskim interesima za
prihode; to se jasno vidi po tome kako su kraljevi interveni-
sali u toj borbi. Ali nadmoćan položaj advokata, koji su u
ovoj borbi odneli pobedu, bio je uslovljen političkom centra­
lizacijom. Iz prvenstveno političkih razloga, u Nemačkoj nije
postojao stalež društveno moćnih uglednih ljudi koji bi kao
engleski advokati mogao da stvori nacionalno pravosuđe i da
uzdigne nacionalno pravo na stepen veštine s regulisanim na­
činom učenja, i koji bi se mogao odupre ti prodiranju prav­
nika koji su obrazovani na tehnički razvijenijem rimskom
pravu.
Pobedu materijalnog rimskog prava na kontinentu nije
odlučilo to što je ono bilo bolje prilagođeno potrebama kapi­
talizma u nastajanju. Staviše, treba reći da su sve specifično
pravne ustanove modernog kapitalizma tuđe rimskom pravu
i da potiču iz srednjeg veka. Ono što je bilo od presudnog
značaja jeste racionalan oblik rimskog prava, a iznad svega
tehnička neophodnost da se sudski postupak poveri racio­
nalno obrazovanim stručnjacima, što znači onima koji su na
univerzitetima učili rimsko pravo. Ovo zbog toga što je sve
veći broj složenih praktičnih pravnih slučajeva i porast ra­
cionalizacije privrednog života zahtevao uvođenje racionalnog
dokaznog postupka umesto prvobitnog utvrđivanja materijal­
ne istine pomoću konkretnog otkrovenja ili sakralnog jem-
stva. Razume se, ovo stanje je u velikoj meri bilo uslovljeno
i strukturnim promenama u privredi. Ali ovaj činilac je dej-
354
stvovao svugde, uključujući i Englesku, gde je kraljevska vlast
uvela racionalan dokazni postupak pre svega u interesu trgo­
vaca. Odatle proizlazi da postojeće razlike u razvoju materi­
jalnog prava u Engleskoj i Nemačkoj nisu pretežno uslovili
ekonomski činioci, već da su one nastale usled autonomneg
razvitka političkih struktura u tim zemljama.
U Engleskoj je postojala centralizovana pravda uz vlada­
vinu uglednih ljudi, dok je u Nemačkoj postojala birokratska
vlast bez političke centralizacije. Zbog toga je Engleska, koja
je u Novo doba bila prva visoko razvijena kapitalistička ze­
mlja, zadržala manje racionalno i manje birokratsko pravo­
suđe. Ali u Engleskoj se kapitalizam lako mogao nagoditi s
tim stanjem zbog toga što je sve donedavna organizacija sud­
stva i sudskog postupka bila tako podešena da ekonomski sla­
biji nikako nisu mogli doći do pravde. Ova činjenica je snažno
uticala na agrarne prilike u Engleskoj, i to u korist akumu-
mulacije i imobilizacije zemljišta. U istom pravcu je delovalo
i to što je, usled ekonomskih interesa advokata, prenošenje
zemljišne svojine bilo sporo i skupo.
U vreme republike, rimsko pravosuđe je predstavljalo me·
šavinu racionalnih i empirijskih elemenata, pa čak i eleme­
nata kadijine pravde. Ovih poslednjih elemenata je bilo naro­
čito u načinu postavljanja porotnika i u pretorskim actiones
in factum, koje su se u početku donosile od slučaja do slu­
čaja. Takozvana »kautelarna jurisprudencija«, i sve što je iz
nje poteklo, uključujući i jedan deo prakse odgovora klasič­
nih pravnika, ima empirijski karakter. Odlučan zaokret juri-
stičkog mišljenja u racionalnom pravcu pripremljen je tek
tehničkim procesnim uputstvima pretorskih edikata koji su
bili ukrašeni pravnim pojmovima. (Danas, pod vladom prin­
cipa substancijacije, odlučuje samo način iznošenja činjenica,
bez obzira s kog pravnog stanovišta one opravdavaju optužbu.
Stoga danas nema one prinude da se formalno tačno odredi
obim pojmova, koja je postojala u tehnički visoko razvijenoj
kulturi rimskog prava.) Utoliko su u procesu razvoja racio­
nalnog prava značajnu ulogu igrali procesno-tehnički činioci,
to jest činioci koji samo posredno proizlaze iz strukture dr­
žave. Ali proces racionalizacije rimskog prava, koji je omo­
gućio njegovo pretvaranje u zatvoren sistem pojmova kojim
se naučno može rukovati, doveden je do kraja tek u epohi bi-
rokratizacije države. Ovim svojim racionalnim i sistematskim
23· 355
svojstvom rimsko pravo se oštro odvaja od svega Što je bilo
stvoreno na Istoku i u antičkoj Grčkoj.
Odgovori rabina u Talmudu jesu tipičan primer empirijske
pravde koja nije racionalna već racionalistička i koja je u
isti mah strogo vezana za tradiciju. Svaka proročka izjava
koja ima oblik »Zapisano je, ali ja vam kažem«, u krajnjoj
liniji je čista kadijina pravda, nevezana tradicijom, š t o je više
naglašen religiozni položaj kadije (ili nekog sličnog suđije),
to se u oblast koja nije vezana svetom tradicijom sve više
uvlači slobodno odlučivanje pojedinačnog slučaja, čitav ljud­
ski vek posle francuske okupacije Tunisa, razvitak kapita­
lizma je sprečavalo to što su duhovni sudovi (chara) i dalje
odlučivali ο zemljišnom posedu »prema slobodnom nahođe­
nju«, kako to Evropljani kažu. Sociološke korene ovih sta­
rijih tipova pravde upoznaćemo onda kad budemo govorili ο
strukturama vladavine.
Potpuno je tačno da objektivnost i stručnost nisu nužno
identični s vladavinom opšte apstraktne norme. To nije slučaj
čak ni na terenu modernog pravosuđa. Kao što je poznato,
ideja ο pravu bez praznina je načelno žestoko pobijana. Isto
tako, s negodovanjem je odbačeno shvatanje modernog su­
đije kao automata u koji se odozgo ubacuju akta zajedno s
troškovnikom, da bi on odozdo ispljunuo presudu zajedno s
razlozima koje je mehanički pročitao iz paragrafa. Ovo shva­
tanje je odbačeno možda zbog toga što dosledna birokrati-
zacija prava podrazumeva izvesno približavanje ovom tipu. I
u oblasti sudskog postupka postoje područja u kojima je bi­
rokratski sudija neposredno upućen da rešava pojedinačne
slučajeve kao zakonodavac.
I najzad, u oblasti istinske upravne delatnosti — to jest
u oblasti državne delatnosti koja ne spada ni u stvaranje ni
u primenu prava — obično se uvažava sloboda i osobenost
pojedinačnog slučaja, i smatra se da opšte norme uglavnom
ometaju pozitivnu i stvaralačku delatnost činovnika koju ni­
kad ne treba regulisati. Kakav je domašaj ove teze, ovde mo­
žemo ostaviti po strani. Pa ipak, od najveće je važnosti ovo:
da uprava koja slobodno stvara, a možda i slobodna sudska
primena prava ne predstavljaju carstvo samovolje i milosti
niti carstvo lično motivisane naklonosti i ocene, kao što je to
slučaj kod prebirokratskih oblika. Vladavina i racionalna oce-
na objektivnih ciljeva, kao i predanost njima, uvek postoje
356
kao norma ponašanja. U oblasti državne uprave, naročito on-
de gde dolazi do izražaja stvaralačka volja činovnika, smatra
se da je specifično moderna i strogo objektivna ideja državnog
razloga najviša i krajnja zvezda vodilja činovničkog pona­
šanja.
Razume se, s kanonizovanjem ove asptraktne i objektivne
ideje nerazdvojno su spojeni nepogrešni instinkti birokra-
tije za očuvanjem njene moći u njenoj sopstvenoj državi (a
preko ove i nasuprot drugim državama). U krajnjoj liniji, tek
ovi interesi birokratije za očuvanjem vlastite moći daju odre­
đen sadržaj onom idealu koji po sebi nipošto nije nedvosmi­
slen. Ο tome ovde više ne možemo govoriti. Za nas je najvaž-
nije samo ovo: da iza svakog akta istinske birokratske uprave
stoji sistem razloga ο kojima se racionalno može raspravlja­
ti, i to ili podvođenjem pod više norme ili odmeravanjem ci­
ljeva i sredstava.
Položaj svih demokratskih pokreta, to jest pokreta koji
teže za svođenjem vlasti na najmanju mogućnu meru je nu­
žno razdvojen. Načelo jednakosti pred zakonom i zahtev za
pravnim garantijama protiv samovolje iziskuju formalnu i
racionalnu objektivnost uprave nasuprot slobodnoj ličnoj vo­
lji po milosti stare patrimonijalne vlasti. Ali ako povodom
nekog konkretnog pitanja — i apstrahujući od drugih in-
stinkata — mase obuzme jedan etos, to jest jedno etičko shva­
tanje čiji se postulati materijalne pravde orijentišu prema
određenom slučaju i određenom licu, onda neizbežno mora
doći do sukoba s formalizmom i hladnom objektivnošću bi­
rokratske uprave koja je vezana za pravila. U tom slučaju,
etos mora emocionalno odbaciti ono što razum zahteva.
Formalna pravna jednakost, racionalna primena prava i
racionalna uprava, koje iziskuju građanski interesi, pogotovo
nisu od koristi proleterskim masama. Prirodno je što za njih
pravo i uprava treba da služe izjednačenju njihovih ekonom­
skih i društvenih životnih izgleda prema imućnim slojevima.
A pravo i uprava mogu da izvrše ovaj zadatak samo ako u
većoj meri poprime neformalan, to jest sadržinski etički ka­
rakter (kadijina pravda). Svaki oblik narodne pravde — koja
obično ne pita za racionalne razloge i norme — kao i svaki
oblik intenzivnog uticaja na upravu putem takozvanog jav­
nog mnenja, preseca racionalan tok pravde i uprave isto tako
snažno, a pod izvesnim okolnostima i mnogo snažnije, nego
357
što bi to mogla da učini »kabinetska pravda« jednog apsolut­
nog vladaoca. U uslovima masovne demokratije, javno mne·
nje predstavlja zajedničko delanje koje se rađa iz iracional­
nih osećanja i koje obično insceniraju i oblikuju štampa i
stranačke vođe.
KONCENTRACIJA UPRAVNIH SREDSTAVA
Birokratska struktura ide ruku pod ruku s koncentraci­
jom materijalnih sredstava organizacije u rukama gospodara.
Do ove koncentracije je na poznat tipičan način došlo u razvit­
ku velikih privatnih kapitalističkih preduzeća, koja je u tome
našla svoje bitno obeležje. Odgovarajući proces se odigrao i u
javnim zajednicama.
Za birokratski vođenu vojsku faraona, vojsku pozne Rim­
ske Republike i principata, a pre svega za vojsku moderne voj­
ničke države, karakteristično je da su njihova oprema i snab-
devanje poticali iz suverenovih magacina. Po tome se biro­
kratska vojska razlikuje od narodne vojske agrarnih plemena,
vojske građana antičkih varoši, milicije ranih srednjovekov-
nih gradova i svih feudalnih vojski. Jer kod ovih drugih, vojni
obveznici bili su dužni da sami nabave opremu i da se sami
brinu oko snabdevanja.
U naše doba, rat je borba mašina. I upravo zbog toga da­
nas su magacini tehnički neophodni, baš kao što i vladavina
mašina u industriji zahteva koncentraciju sredstava proiz­
vodnje. Međuiim, birokratske vojske prošlosti, koje je opre­
mao i snabdevao suveren, nastale su većinom onda kad je dru­
štveni i ekonomski razvitak apsolutno ili relativno umanjio
sloj građana koji su ekonomski sposobni da sami sebi priba­
ve vojnu opremu, tako da njihov broj više nije bio dovoljan
za stvaranje vojske kakva je bila tražena. U najmanju ruku,
broj građana je bio relativno smanjen, to jest u poređenju sa
stepenom moći na koju je država pretendovala. Jer samo je
birokratski oblik vojske omogućio stvaranje profesionalne
stajaće vojske koja je neophodna za uspostavljanje trajnog
mira u velikim teritorijalnim državama i za vođenje ratova
protiv udaljenih neprijatelja, naročito protiv prekomorskih
neprijatelja. Isto tako, obično se samo u birokratskoj vojsci
358
može potpuno razviti vojnička disciplina i tehnička obuka,
bar u onom visokom stepenu koji je karakterističan za mo­
derno doba.
Istorijski gledano, birokratizacija vojske je svuda bila
sprovedena naporedo s prevaljivanjem vojne službe sa imuć­
nih na siromašne. Pre toga, vojna služba je bila počasna po­
vlastica imućnih. Inače, siromašni ljudi na koje se prevalji­
vao teret vojne službe bili su i domoroci, kao u vojskama rim­
skih vojskovođa pozne republike i carstva i u modernim voj­
skama sve do 19. veka, ali i stranci, kao u najamnim vojska­
ma svih vremena. Ovaj proces je na tipičan način išao ruku
pod ruku s opštim porastom materijalne i duhovne kulture.
Pored toga, na to je svuda uticao i porast gustine stanovni­
štva, kao i porast intenziteta i napregnutosti ekonomskog ra­
da, što je uslovilo sve veću neophodnost radnih ljudi za rat­
ne ciljeve. Ostavljajući po strani periode snažnih ideoloških
zanosa, imućni slojevi s rafinovanom, naročito varoškom kul­
turom po pravilu imaju malo sklonosti i malo su sposobni
za grube poslove običnih vojnika. Pod istim ostalim okolnosti­
ma, pripadnici imućnih slojeva koji potiču sa sela su u naj­
manju ruku obično bolje kvalifikovani i imaju više sklono­
sti za oficirski poziv. To se potire samo onde gde sve veća
mogućnost upotrebe mašina prilikom vođenja ratnih opera­
cija zahteva od vođa da steknu svojstva tehničara.
Birokratizacija ratne mašine može biti sprovedena u obli­
ku privatnog kapitalističkog preduzeća, kao i svaki drugi po­
sao. Sve do početka 19. veka, privatni kapitalisti su na razli­
čite načine opremali i upravljali najamnim vojskama na Za­
padu. Za vreme tridesetogodišnjeg rata, u Brandenburgu je
vojnik još uvek većinom bio sopstvenik materijalnih sredsta­
va svog posla. On je imao oružje, konje i odeću, mada ga je
već i država u ulozi liferanta donekle snabdevala time. Kasni­
je je u pruskoj stajaćoj vojsci komandir čete bio sopstvenik
materijalnih sredstava za vođenje rata, a tek od Tilzitskog
mira je koncentracija ovih sredstava konačno prešla u ruke
države. Od tada je sprovedeno i uniformisanje, koje je ranije
uglavnom bilo prepušteno nahođenju komandanta puka, uko­
liko kralj nije podario određene uniforme pojedinim delovi-
ma svojih trupa (najpre 1620. svojoj telesnoj gardi, a zatim
mnogo češće pod Friedrichom II).
359
 Stoga su još u 18. veku izrazi »puk« i »bataljon« imali
drukčije značenje nego danas. Samo je bataljon bio taktička
jedinica (danas su to oboje), dok je puk bio ekonomska or­
ganizacija stvorena zahvaljujući tome što je pukovnik imao
položaj preduzetnika. Poluslužbeni pomorski ratni poduhvati
(kao đenovski »maonae«) i snabdevanje vojske spadaju u
prva džinovska privatnokapitalistička preduzeća s obimnom
birokratskom strukturom. Nacionalizacija ovih preduzeća ima
svoju modernu paralelu u nacionalizaciji železnica (koje je
država kontrolisala od početka).
I u ostalim oblastima, birokratizacija uprave ide isto tako
ruku pod ruku s koncentracijom sredstava organizacije. Sta­
ra satrapska i namesnička uprava, kao i uprava pomoću za-
kupaca i kupaca službe, a najviše uprava pomoću feudalnih
vazala, decentralise materijalna sredstva organizacije: lokalne
potrebe provincije, uključujući i troškove vojske i nižih či­
novnika, plaćaju se obično unapred iz lokalnih prihoda, a sa­
mo višak dospeva u centralnu blagajnu. Činovnik koji je služ­
bu dobio u feud upravlja sasvim ο svom trošku. Međutim,
birokratska država stavlja sve upravne troškove na svoj bu­
džet i oprema sve niže instancije tekućim sredstvima, a način
upotrebe tih sredstava određuje i kontroliše. Za ekonomičnost
uprave to znači isto što i za veliko centralizovano kapitali­
stičko preduzeće.
U oblasti naučnog istraživanja i pedagoške delatnosti, bi­
rokratizacija univerzitetskih instituta je funkcija sve većih
potreba za materijalnim sredstvima organizacije. Prvi primer
velikog preduzeća u ovoj oblasti bila je Liebigova laborato­
rija u Gisenu. Koncentracijom ovih sredstava u rukama
upravnika instituta koje država povlašćuje, masa istraživača i
docenata biva odvojena od svojih sredstava proizvodnje na
isti način kao što je kapitalističko preduzeće odvojilo radnike
od njihovih sredstava.
Ali uprkos svim tim nesumnjivim prednostima, birokratija
je svuda bila relativno kasni proizvod razvitka. Tome su do-
prinele mnogobrojne smetnje, koje su tek pod određenim
društvenim i političkim uslovima konačno nestale.
360
NIVELISANJE DRUŠTVENIH RAZLIKA
Birokratska organizacija je obično došla na vlast na osno­
vu nivelisanja ekonomskih i društvenih razlika. Ovo nivelisa-
nje je u najmanju ruku bilo relativno, a odnosilo se na važ­
nost tih razlika za preuzimanje upravnih funkcija.
Birokratija je naročito neizbežna propratna pojava moder­
ne masovne demokratije nasuprot demokratskoj samoupravi
malih homogenih jedinica. To već zbog karakterističnog prin­
cipa birokratije — apstraktne pravilnosti u vršenju vlasti.
Jer ova pravilnost proizlazi iz zahteva za pravnom jednakošću
u ličnom i objektivnom smislu, dakle iz odvratnosti prema
privilegijama i iz načelnog odbacivanja prakse rešavanja od
slučaja do slučaja. Ali ova pravilnost proizlazi i iz društvenih
preduslova nastanka birokratije. Svako nebirokratsko upra­
vljanje jednom velikom društvenom strukturom na neki na­
čin počiva na tome da su postojeće društvene, materijalne ili
počasne povlastice skopčane s upravnim funkcijama i dužno­
stima. To po pravilu znači da neposredno ili posredno eko­
nomsko ili društveno iskorišćavanje položaja, što svaka vrsta
upravne delatnosti daje svojim nosiocima, predstavlja nakna­
du za njegovo preuzimanje.
Stoga birokratizacija i demokratizacija unutar državne
uprave znače porast novčanih izdataka iz javne blagajne. Ovo
uprkos tome što je birokratska uprava obično ekonomičnija
od svih drugih oblika uprave. Sve do najnovijeg vremena —
bar sa stanovišta državne blagajne — najjeftiniji način zado­
voljavanja potreba uprave bilo je prepuštanje gotovo čitave
lokalne uprave i niže sudske vlasti zemljoposednicima u istoč­
noj Pruskoj. Isti je slučaj i s upravom izbornih sudova u En­
gleskoj. Masovna demokratija koja ukida feudalne, patrimoni-
jalne i, bar što se tiče namere, plutokratske povlastice u u-
pravi, neizbežno mora da zavede plaćeni profesionalan rad
umesto istorijski nasleđene uprave uglednih ljudi koji službu
vrše povremeno u obliku sporednog zanimanja.
Ovo ne važi samo za državne strukture. Jer nije to slu­
čajno što su upravo demokratske masovne stranke potpuno
prekinule s tradicionalnom vladavinom uglednih ljudi zasno­
vanom na ličnim odnosima i ličnom uvažavanju (koja još uvek
preovlađuje kod starih konzervativnih i liberalnih stranaka)
i organizovale se birokratski pod vodstvom stranačkih činov-
361
 nika, profesionalnih stranačkih i sindikalnih sekretara, i tako
dalje. U Nemačkoj se to dogodilo sa socijalnom demokratijom
i agrarnim pokretom, u Engleskoj s Gladstone-Chamberlain-
ovom caucus-demokratijom koja je od 70. godine najpre bila
organizovana u Birmingemu, a u Americi s obema stranka­
ma od vremena Jacksonove uprave. U Francuskoj su stalno
iznova propadali pokušaji da se političke stranke strogo orga-
nizuju na osnovu izbornog sistema koji takvu organizaciju iz-
nuđava, i to prvenstveno zbog toga što su se lokalni krugovi
uglednih ljudi protivili neizbežnom procesu birokratizacije
političkog života koji je zahvatio čitavu zemlju i lomio njihov
uticaj. Svaki napredak u izbornoj tehnici, na primer sistem
srazmernog predstavništva, koji računa s brojevima, značio je
za njih jačanje međulokalne birokratske organizacije strana­
ka, a time i sve veću vlast stranačke birokratije i discipline,
uz isključenje njihovog uticaja.
Napredak birokratizacije u državnoj upravi je pojava koja"
ide uporedo s demokratijom, kao što se jasno vidi u Fran­
cuskoj i Severnoj Americi, a sada i u Engleskoj. Razume se,
pri tom stalno treba imati na umu da izraz »demokratizacija«
može da zavede na pogrešan put. Jer sam »demos« u smislu
jedne amorfne mase nikad ne upravlja većim grupama. U
stvari, njime upravlja drugi, a menja se samo način selekcije
šefova uprave i stepen uticaja koji su izvesni krugovi iz re­
dova demosa u stanju da izvrše na sadržaj i pravac upravne
delatnosti, pod dejstvom takozvanog javnog mnenja. U
smislu koji ovde imamo na umu, demokratizacija ne mora nu­
žno da znači porast aktivnog učešća podvlašćenih u vlasti
unutar određene društvene strukture. To može biti posledica
ovog procesa, ali ne mora.
Upravo ovde treba izričito naglasiti da politički pojam de-
mokratije, koji je konsekvencija načela pravne jednakosti
podvlašćenih, obuhvata i ove postulate: 1) sprečavanje raz­
vitka jednog zatvorenog staleža činovnika, u interesu opšte
pristupačnosti svih službi, i 2) svođenje vlasti činovnika na
najmanju meru, u interesu što potpunijeg proširenja uticajne
sfere javnog mnenja. Prema tome, kad god je mogućno, de-
mokratija teži da ograniči rok trajanja službe putem izbora
koji se može opozvati i bez obzira na stručne kvalifikacije.
362
Ali time ona neizbežno dolazi u sukob s birokratskim tenden­
cijama koje sama proizvodi boreći se protiv vladavine ugled­
nih ljudi. Stoga sasvim nepreciznu oznaku »demokratizacija«
ovde ne možemo upotrebiti, ukoliko se pod tim misli na naj­
veće mogućno smanjivanje vlasti profesionalnih činovnika u
korist najveće mogućne neposredne vlasti demosa, što prakti­
čno znači njegovih stranačkih vođa. Ovde je najvažnije samo
nivelisanje podvlašćene grupe nasuprot vladajućoj birokrat­
ski uređenoj grupi koja pri tom može zauzeti sasvim auto­
kratski položaj, kako faktički tako i formalno.
U Rusiji nailazimo na jednu karakterističnu prelaznu po­
javu u razvitku birokratije: mjestničestvo je svojim propisi­
ma razbilo položaj starog spahijskog plemstva i time uslovilo
zamenu starog plemstva službenim plemstvom. Nešto slično
znači u Kini ocenjivanje ranga prema broju položenih ispita
i stečenim kvalifikacijama za službu, ali s konsekvencijama
koje su, bar u teorijskom pogledu, još oštrije. U Francuskoj
su revolucija, i naročito bonapartizam, učinili birokratiju sve­
moćnom. U katoličkoj crkvi je uklanjanje najpre feudalnih a
zatim i svih samostalnih lokalnih vlasti i njihovo pretvaranje
u čiste funkcionere centralne instancije — proces koji je za­
počeo Grgur VII, a koji je na osnovu odluke Tridentskog i
Vatikanskog sabora završio Pius X svojim ediktima — bilo
povezano sa stalnim porastom faktičkog značaja formalno ne­
zavisnih kapelana, što je pre svega omogućila politička orga­
nizacija katolicizma. To je značilo napredak birokratije i u
isti mah pasivne demokratizacije, to jest napredak u niveli-
sanju podvlašćenih. Zamena vojske koju su ugledni ljudi sami
opremali birokratskom vojskom je isto tako proces pasivne
demokratizacije, u smislu u kome je to i svako uspostavlja­
nje apsolutne vojničke monarhije umesto feudalne države ili
republike uglednih ljudi. Uprkos svim osobenostima, to je u
načelu važilo već i za državni razvitak u Egiptu. U rimskom
principatu je birokratizacija provincijskih uprava, na primer
u oblasti prikupljanja poreza, išla ruku pod ruku s uklanja­
njem plutokratske vladavine jedne klase kapitalista koja je
pod republikom bila svemoćna, a na taj način najzad i samog
antičkog kapitalizma.
Po sebi je jasno da kod ovakvih procesa demokratizacije
gotovo uvek igraju neku ulogu i neki ekonomski uslovi. Vrlo
često, klase koje su nastale pod uticajem ekonomskih čini-
363
laća, bez obzira da li imaju plutokratski, malograđanski ili
proleterski karakter, stvaraju političku moć (koja može imati
legitiman ili cezaristički pečat), da bi pomoću nje pribavile
ekonomsku ili društvenu korist. S druge strane, mogućno je,
a istorija svedoči da ima takvih slučajeva u kojima je inicija­
tiva dolazila odozgo i imala čisto politički karakter, tako da
su pojedine klase izvlačile korist iz političkih konstelacija,
naročito spoljnopolitičkih, služeći se ekonomskim i društve­
nim suprotnostima i klasnim interesima za postizanje čisto
političkih ciljeva. Radi toga je politička moć odbacivala su­
protstavljene klase iz svoje gotovo uvek nepostojane ravno­
teže i pozivala u borbu njihove latentne suprotnosti u inte­
resima. Ο tome se teško može reći nešto uopšteno.
Obim i pravac uticaja ekonomskih činilaca je vrlo različit,
baš kao i uticaj političkih odnosa moći. Prelazak na discipli-
novanu borbu pomoću hop li ta u staroj Grčkoj, i sve veći zna­
čaj flote u Atini, omogućio je onim slojevima naroda na čijim
je leđima bio teret vojne službe da se domognu političke
vlasti. Ali isti razvitak je samo povremeno i prividno uzdrmao
vladavinu činovničkog plemstva u Rimu. Mada je moderna
masovna vojska svuda bila sredstvo za lomljenje moći ugled­
nih ljudi, ona nikad nije postala poluga aktivne, već samo
pasivne demokratizacije. Tome je, svakako, doprinelo to što
je antička građanska vojska ekonomski počivala na samoopre-
manju, dok se potrebe moderne vojske podmiruju na biro­
kratski način.
Pošto se prodiranje birokratske strukture zasniva na nje­
noj tehničkoj nadmoćnosti, to ovde nailazimo na istu pojavu
kao i u svim drugim oblastima tehnike: da je ovo prodiranje
najsporije išlo upravo onde gde su stariji strukturni oblici
bili tehnički dobro razvijeni i funkcionalno prilagođeni po­
stojećim potrebama. To je, na primer, bio slučaj s upravom
uglednih ljudi u Engleskoj, i stoga je Engleska najsporije pod­
legla birokratizaciji ili, tačnije, taj proces je tek delimično u
toku. To je isto što i ona pojava da oblasti u kojima je si­
stem osvetljenja na gas ili železnice na parnu vuču visoko
razvijen ulaganjem velikih kapitala pružaju veći otpor elek­
trifikaciji nego potpuno nove oblasti.
364
TRAJAN KARAKTER BIROKRATSKE MAŠINE
Kad je jednom potpuno uspostavljena, birokratija spada u
društvene strukture koje je najteže razoriti. Birokratizacija
je ono specifično sredstvo pomoću koga se zajedničko delanje
prevodi u racionalno uređeno društveno delanje. Kao instru­
ment podruštvljavanja odnosa vlasti, birokratija je oduvek
bila i ostaje prvorazredno sredstvo moći u rukama onoga koji
raspolaže birokratskim aparatom. Jer pod istim ostalim
uslovima, planski uređeno i vođeno društveno delanje je nad­
moćnije od svakog masovnog ili zajedničkog delanja koje mu
se suprotstavlja. Onde gde je birokratizacija uprave jednom
potpuno sprovedena, stvoren je jedan oblik odnosa vlasti ko­
ji je praktično nesalomljiv.
Nijedan činovnik se ne može izbaviti iz zagrljaja aparata
u kome je učauren. Za razliku od uglednih ljudi, koji službu
vrše počasno i kao sporedno zanimanje, profesionalan činov­
nik je čitavim svojim materijalnim i duhovnim postojanjem
okovan za svoju delatnost. U najvećem broju slučajeva, on
je samo jedan zavrtanj u mehanizmu koji neprekidno radi i
koji mu propisuje utvrđen pravac kretanja. Činovniku je po-
vereno obavljanje izvesnih specijalizovanih zadataka, i on
obično nije u stanju da stavi u pokret niti da zaustavi ovaj
mehanizam, već to čini samo onaj koji stoji na krajnjem
vrhu. Na taj način je svaki činovnik prikovan za birokratsku
mašinu kao i svi njeni funkcioneri, i zajedno s njima on se
interesuje samo za to da ova mašina nastavi da funkcioniše i
da se održi vlast koja se društveno vrši.
Kad je birokratski aparat vlasti jednom uspostavljen,
podvlašćeni ga se ne mogu odreći niti ga mogu zameniti, jer
on počiva na stručnom obrazovanju, specijalizaciji i podeše-
nosti za rutinsko i virtuozno obavljanje pojedinih funkcija
koje su planski povezane. Ako činovnik prekine svoj posao
ili ako je u poslu nasilno sprečen, onda nastupa haos, i da bi
se taj haos savladao teško je na brzu ruku naći zamenu iz re­
dova podvlašćenih. To važi kako za javnu upravu tako i za
upravu u privatnim privrednim preduzećima. Materijalna
sudbina masa sve više i više zavisi od stalnog i tačnog funk-
cionisanja rastuće birokratske organizacije privatnog kapita­
lizma. Zbog toga ideja ο mogućnosti odstranjenja ove organi­
zacije postaje sve više utopistička.
365
 U javnim i privatnim organizacijama, osnov čitavog po­
retka sve više postaju upravni akti i činovnička disciplina, to
jest podešenost činovnika da tačno izvršavaju delatnost na
koju su naviknuti. To pre svega važi za disciplinu, ma koliko
bio veliki praktičan značaj upravljanja u skladu s aktima.
Naivno gledište bakunjinizma da se uništavanjem akata u isti
mah može uništiti i osnov stečenih prava i vlasti zaboravlja
da podešenost ljudi na održavanje naviknutih normi i službe­
nih propisa ostaje i dalje, nezavisno od akata. Svaka reorga­
nizacija potučenih ili rasturenih trupa, kao i svako ponovno
uspostavljanje upravnog poretka koji je uništen pobunom,
panikom ili nekom drugom katastrofom, sprovodi se tako što
se apeluje na podešenost na pokorno uključivanje u one po­
retke, na šta su naviknuti i činovnici i podvlašćeni. I kad
ovaj apel uspe, onda poremećeni mehanizam ponovo počinje
da radi.
Objektivna neophodnost aparata koji jednom postoji, za­
jedno s bezličnošću koja mu je svojstvena, znači da je on,
za razliku od feudalnih poredaka koji počivaju na ličnom po­
štovanju, spreman da radi za svakog koji je jednom umeo da
se domogne vlasti nad njim. Jedan racionalno uređen činov­
nički sistem nastavlja da funkcioniše besprekorno kad nepri­
jatelj okupira zemlju, menjajući samo najviše vrhove, jer to
je u životnom interesu svih učesnika, uključujući pre svega
samog neprijatelja.
U toku svoje dugogodišnje vladavine, Bismarck je uklonio
sve samostalne državnike i svoje ministarske kolege doveo u
bezuslovnu birokratsku zavisnost. Ali kad je odstupio od vla­
sti, on je na svoje iznenađenje otkrio da su ovi i dalje spo­
kojno i istrajno nastavili da upravljaju svojim službama, kao
da nije nestalo genijalnog gospodara i tvorca tih bednih stvo­
renja, već je bilo koja figura u birokratskoj mašini zamenje-
na nekom drugom. I pored svih promena suverena u Fran­
cuskoj od vremena prvog carstva, mašina vlasti je ostala u
suštini nepromenjena. Jer iz čisto tehničkih razloga, a i za­
hvaljujući svojoj unutrašnjoj racionalnoj strukturi, ova ma­
šina onemogućuje svaku revoluciju u smislu nasilnog stvara­
nja sasvim novih oblika vlasti. Na klasičan način Francuska
pokazuje kako je ovaj proces umesto revolucije uveo državne
udare. Jer sve uspešne promene u Francuskoj svode se, u
stvari, na ovo poslednje.
366
EKONOMSKE I DRUŠTVENE POSLEDICE
BIROKRATIZACIJE
Jasno je da birokratska organizacija jedne društvene, a
naročito jedne političke strukture, može imati i obično ima
dalekosežne ekonomske posledice. Kakve posledice? Razume
se, to zavisi od ekonomske i društvene raspodele moći u sva­
kom pojedinom slučaju, a naročito od oblasti koju zauzima
birokratski mehanizam u nastajanju, dakle od pravca koji
mu daju sile koje se njime služe. Cesto je to dovelo do krip-
toplutokratske raspodele moći.
U Engleskoj, a naročito u Sjedinjenim Državama Ameri­
ke, iza birokratske partijske organizacije obično stoje partij­
ski pokrovitelji koji ih finansiraju i na taj način u velikoj
meri utiču na njih. Poznato je, na primer, pokroviteljstvo nad
takozvanom teškom industrijom piva u Engleskoj, koja je
imala veliki broj glasača, i nad ligom Hanza u Nemačkoj. U
moderno doba su birokratizacija i društveno nivelisanje unu­
tar političkih, a naročito državnih struktura, zajedno s ukida­
njem lokalnih i feudalnih privilegija, često išli naruku kapi­
talističkim interesima i, štaviše, bili neposredno povezani
s njima. Tako je bilo u velikom istorijskom savezu apsolutne
kneževske moći s kapitalističkim interesima. Jer, uopšte uzev,
pravno nivelisanje i razbijanje čvrsto postavljenih lokalnih
struktura kojima vladaju ugledni ljudi, obično proširuje
obim kapitalističkog kretanja. Ali s druge strane treba oče­
kivati povoljan uticaj birokratizacije na malograđanske inte­
rese koji teže da obezbede tradicionalnu ishranu ili na držav-
no-socijalističke interese koji sužavaju izglede na privatnu
zaradu. Za to ima dovoljno različitih istorijski značajnih pri-
mera, naročito u antici, a to se može dogoditi i u Nemačkoj
u dogledno vreme.
Različite posledice političke organizacije koja je bar u
načelu bila slična u Egiptu pod faraonima i u helenističko i
rimsko doba pokazuju da ekonomski značaj birokratizacije
može biti vrlo različit, već prema tome u kom pravcu dej-
stvuju ostali činioci. Gola činjenica birokratske organizacije
ne govori još ništa određeno ο konkretnom pravcu njenog
ekonomskog uticaja koji je uvek na neki način prisutan. U
svakom slučaju, ona ne govori onoliko koliko se bar ο nje­
nom relativno nivelišućem društvenom uticaju može reći. U
367
tom pogledu treba imati na umu da je birokratija kao takva
jedan precizan instrument koji se može staviti na raspologa-
nje sasvim različitim interesima vlasti, kako čisto političkim,
tako i čisto ekonomskim, ili bilo kakvim drugim. Zbog toga
ne treba preterivati u isticanju da ona ide naporedo s demo­
kratizacijom, mada je to tipično za nju. Pod izvesnim uslovi­
ma, i slojevi feudalnih gospodara su uzimali u svoju službu
onaj instrument, a postoji i mogućnost da se birokratizacija
uprave namerno poveže sa stvaranjem staleža ili da je na to
prisile postojeće grupe društvene moći. To se dogodilo u rim­
skom principatu i u mnogim oblicima apsolutističke državne
strukture. Izričito zadržavanje izvesnih službi za određene
staleže je vrlo često, stvarno zadržavanje još češće. Demo­
kratizacija čitavog društva u modernom smislu reci, bilo
stvarna ili samo formalna, je vrlo povoljno tlo za birokrati*
zaciju, mada nije jedino mogućno. Jer birokratija teži samo
da niveliše one sile koje joj stoje na putu u onoj oblasti koju
namerava da zauzme. Treba dobro voditi računa ο onome što
smo već više puta istakli i ο čemu će još biti reci: da je de­
mokratija protivnik vladavine birokratije, uprkos tome ili
možda baš zato što ona neizbežno ali nedovoljno potpomaže
birokratizaciju. Pod izvesnim uslovima, demokratija stvara
osetne teškoće i prepreke birokratskoj organizaciji. Zbog to­
ga u svakom istorijskom slučaju treba paziti u kom poseb­
nom pravcu se birokratizacija razvila.
MOĆ BIROKRATIJE
Birokratizacija modernih država je svuda napredovala.
Ali ostaje otvoreno pitanje da li je svuda porasla i moć biro­
kratije u državi.
To što je birokratska organizacija tehnički najrazvijenije
sredstvo moći u rukama onoga koji njom raspolaže, ne kaže
još ništa ο tome kakvu snagu može da ima birokratija unu­
tar određene društvene strukture. Ο tome ne odlučuje ni sve
veća neophodnost činovništva, koje je naraslo do milionskih
brojeva, kao što ni ekonomska neophodnost proletarijata, upr­
kos mišljenju predstavnika proleterskog pokreta, ne određu­
je meru njegove društvene i političke moći. Jer kad bi ne­
ophodnost bila od odlučnog značaja, onda bi onde gde pre-
368
ovlađuje ropski rad i gde slobodni ljudi zaziru od rada kao
od nečeg što je sramotno, robovi morali zauzimati moćan po­
ložaj, budući da su oni bar isto toliko neophodni koliko i da­
nas činovnici i proleteri. Prema tome, na osnovu takvih raz­
loga se ne može a priori odlučiti da li moć birokratije raste.
Izgleda da se tome protivi pridolazak ekonomski zaintereso-
vanih lica ili drugih stručnjaka koji nisu činovnici, pridola­
zak nestručnih laičkih predstavnika, kao i stvaranje lokalnih,
međulokalnih ili centralnih parlamentarnih ili drugih pred­
stavničkih ili profesionalnih organa. Koliko je tačno to što
tako izgleda, videćemo u jednoj drugoj glavi; to ne spada u
ovo čisto formalno i kazuističko razmatranje. Ovde se uopšte-
no može reći samo ovo:
Moć potpuno razvijene birokratije je uvek vrlo velika, a
pod normalnim okolnostima takva da nadmašuje sve. Svejed­
no da li je gospodar kome ona služi narod koji je naoružan
oružjem zakonodavne inicijative, referenduma i prava da po­
stavlja činovnike, ili parlament koji je izabran na više aristo­
kratskoj ili više demokratskoj osnovi i naoružan pravnom ili
faktičkom merodavnošću glasanja ο poverenju, ili predsednik
koga bira narod, ili nasledan apsolutni ili ustavni monarh, —
prema školovanom činovniku koji radi u upravnoj organiza­
ciji on se uvek nalazi u položaju diletanta prema stručnjaku.
Ovu nadmoćnost profesionalnih stručnjaka svaka birokra­
tija nastoji da poveća time što drži u tajnosti njihovo zna­
nje i njihove namere. Po svojoj tendenciji, birokratska upra­
va je uvek uprava koja isključuje javnost. Koliko može, biro­
kratija skriva svoje znanje i delanje od kritike. Pruske crkve­
ne vlasti prete sada da preduzmu disciplinske mere protiv
sveštenika koji na bilo koji način dozvoljavaju trećim licima
da se upoznaju s prekorima koji su njima upućeni i drugim
crkvenim kaznama. Ovo zbog toga što sveštenik time daje
mogućnost da se kritikuje sama crkvena vlast. Računski či­
novnici persijskog šaha napravili su od budžetske veštine
tajno učenje i služili su se tajnim pismom. Službena pruska
statistika objavljuje samo ono što ne može štetiti namerama
samodržačke birokratije. U određenim oblastima uprave te­
žnja za čuvanjem tajne proizlazi iz prirode stvari: na nju na­
ilazimo svuda gde je reČ ο interesima moći određene struk­
ture vlasti prema spolja, bilo prema ekonomskim suparnici­
ma jednog privatnog preduzeća, ili u političkim strukturama
24 Sociologija Maksa Vebera
369
prema stranoj, potencijalno neprijateljskoj političkoj struk­
turi. Ako uopšte treba da dovede do uspeha, posao diploma-
tije može se javno kontrolisati samo u ograničenoj meri. Voj­
na uprava mora sve više držati u tajnosti svoje najvažnije
mere, naročito s porastom značaja čisto tehničkih pitanja.
Drukčije ne postupaju ni političke stranke, uprkos paradnoj
javnosti katoličkih sastanaka i stranačkih kongresa, i sve više
sa sve većom birokratizacijom stranačkih organizacija. U Ne-
mačkoj, na primer, trgovinska politika čuva od javnosti sta­
tistiku proizvodnje. Svaki borben stav društvenih struktura
prema spolja uvek utiče na jačanje položaja onih koji se na­
laze na vlasti.
Ali čisti interesi birokratije za moć deluju daleko preko
ovih oblasti u kojima potreba za čuvanjem tajne proizlazi iz
same prirode stvari. Pojam službene tajne je specifičan pro­
nalazak birokratije, i ovo shvatanje, koje se, izuzev u onim
specifično kvalifikovanim oblastima, ne može opravdati
objektivnim razlozima, ona brani fanatičnije nego išta drugo.
Rukovodeći se sigurnim instinktom moći, birokratija se su­
protstavlja svakom pokušaju parlamenta da sopstvenim sred­
stvima (na primer pomoću takozvanog anketnog prava) pri­
bavi sebi potrebna stručna obaveštenja. Njoj mnogo više od­
govara parlament koji je rđavo obavešten i koji je bez moći,
naravno samo ukoliko je ono neznanje na bilo koji način u
skladu s njenim interesima.
I apsolutni monarh je bespomoćan pred nedostižnim
stručnim znanjem kojim birokratija raspolaže, i u izvesnom
smislu on je bespomoćniji nego bilo ko drugi. Sva gnevna na­
ređenja Friedricha Velikog ο ukidanju ropstva iskliznula su
se, da tako kažemo, na putu ka ostvarenju, jer ih je službeni
mehanizam ignorisao kao diletantske prigodne dosetke.
Ustavni monarh koji uživa podršku društveno značajnog dela
podvlašćenih, često utiče mnogo više na tok uprave nego
apsolutni monarh. Jer zbog toga što je kritika uprave bar re­
lativno javna, on može bolje da kontroliše stručnjake nego
apsolutni monarh koji je upućen samo na obaveštenja koja
mu pruža sama birokratija. Ruski car starog režima je retko
kad bio u stanju da trajno sprovede makar šta što se nije svi­
đalo njegovoj birokratiji i što je vređalo njene interese moći.
Njegovi ministri, koji su mu kao samodršcu bili neposredno
potčinjeni, predstavljali su konglomerat satrapa, kao što je
370
to tačno primetio Leroy-Beaulieu. Oni su se stalno borili iz­
među sebe svim sredstvima lične intrige, a naročito su se
stalno bombardovali obimnim »spomenicama«, pred kojima
je monarh, budući diletant, bio bespomoćan.
S prelaskom na ustavnu vladavinu, bila je neizbežna kon­
centracija moći centralne birokratije u jednoj ruci. činovni-
štvo je bilo stavljeno pod jedan monokratski vrh, pod mini-
stra-predsednika, preko čijih ruku je moralo da pređe sve
što dospeva monarhu. Na taj način je ovaj poslednji u veli­
koj meri potpao pod tutorstvo šefa birokratije. U svom po­
znatom sukobu s Bismarckom, Wilhelm II je istupio protiv
ovog principa, ali je ubrzo morao da se okane toga. Pod vla­
davinom stručnog znanja, stvarni uticaj monarha može biti
postojan samo ukoliko je monarh u stalnom dodiru sa šefom
birokratije, i ukoliko se ο tome ovaj poslednji planski stara.
U isti mah, ustavna vladavina povezuje birokratiju i vla­
daoca u zajednicu interesa protiv težnje stranačkih šefova
da se domognu moći u parlamentu. Ali upravo zbog toga je
ustavni monarh nemoćan u borbi protiv birokratije, ukoliko
ne može da nađe podršku u parlamentu. Bekstvo »velikih
ljudi carstva«, pruskih ministara i najviših činovnika u no­
vembru 1918, dovelo je monarha u približno istu situaciju
koja je postojala u feudalnoj državi godine 1056. Ali to je
ipak izuzetak. Jer u celini uzev, moć monarha prema biro­
kratskim činovnicima je mnogo veća nego što je bila u feu­
dalnoj državi i u stereotipnoj patrimonijalnoj državi. Ovo
zbog toga što uvek ima onih koji priželjkuju napredovanje u
službi, i monarh može lako da zameni njima nezgodne i ne­
zavisne činovnike. Pod istim ostalim uslovima, samo ekonom­
ski nezavisni činovnici, to jest činovnici koji pripadaju imuć­
nim slojevima, mogu da dozvole sebi rizik gubitka službe.
Danas kao i oduvek, regrutovanje činovnika iz siromašnih
slojeva povećava moć gospodara. I samo oni činovnici koji
pripadaju društveno uticajnim slojevima i u kojima monarh
veruje da mora naći podršku (kao takozvani buntovnici
protiv kanala u Pruskoj), mogu trajno i potpuno da parališu
njegovu volju.
Samo stručno znanje kojim raspolažu privatni kapitalisti
u oblasti privrede je nadmoćno nad stručnim znanjem biro­
kratije. Ovo zbog toga što je u njihovoj oblasti tačno pozna­
vanje činjenica pitanje koje se neposredno tiče njihove eko-
24*
371

nomske egzistencije. Greške u službenoj statistici nemaju ni­
kakve neposredne ekonomske posledice za činovnika Čijom
je krivicom došlo do njih. Međutim, greške u računici jednog
kapitalističkog preduzeća plaćaju se gubicima, a možda i
propašću. Isto tako se i tajna kao sredstvo moći mnogo si­
gurnije čuva u knjigama jednog kapitalističkog preduzetnika
nego u aktima javne vlasti. Već zbog toga je državni uticaj
na privredni život u kapitalističkoj epohi tako ograničen, a
državne mere u ovoj oblasti uzimaju nepredviđen i neželjen
tok ili postaju iluzorne zbog toga što je stručno znanje pri­
vatnih kapitalista neuporedivo veće.
RAZVOJNI STUPNJEVI BIROKRATIJE
Pošto je stručno znanje u sve većoj meri postalo osnova
moći nosilaca službe, gospodar se vrlo rano počeo brinuti
oko toga kako može da iskoristi ovo znanje, a da pri tom ne
abdicira u njihovu korist, već da sačuva svoj dominantan po­
ložaj. S kvalitativnim širenjem upravnih zadataka, a time i
s porastom neophodnosti stručnog znanja, gospodar više nije
bio zadovoljan povremenim savetovanjima s pojedinim pro-
verenim ljudima od poverenja ili sa skupom takvih ljudi sa-
zvanim povremeno u teškim situacijama. On je počeo da
okuplja oko sebe kolegijalna tela koja stalno zasedaju i s ko­
jima se on savetuje i dogovara. Najvažniji primeri takvih tela
jesu Conseil d'fitat, Privy Council, Generaldirektorium, Ka­
binett, Diwan, Tsungli-Yamen, Weiwupu. Karakteristična po­
java u ovom razvitku jesu »die Räte von Haus aus«.
Razume se, položaj ovih kolegijalnih tela je vrlo različit,
što zavisi od toga da li oni postaju najviši upravni organi ili
se pored njih nalazi i jedna monokratska centralna instan­
cija ili više takvih instancija, a i od postupka koga se pridr­
žavaju. Kad je tip kolegijalnih tela potpuno razvijen, onda se
ova tela u načelu ili fiktivno sastaju pod predsedništvom go­
spodara, i sva važna pitanja se svestrano razmatraju na osno­
vu referata i koreferata odgovarajućih stručnjaka i na osno­
vu glasanja ostalih članova. Onda se pitanje rešava donoše­
njem odluke koju gospodar sankcioniše ili odbacuje. Ova
vrsta kolegijalnih tela je tipičan oblik pomoću koga vladalac,
koji je sve više diletant, koristi stručno znanje i — što se če-
572
sto previđa — nastoji da se odbrani od sve veće prevlasti
stručnog znanja i da održi svoj položaj nasuprot stručnjaci­
ma. On drži jednog stručnjaka u šahu pomoću drugog, i tim
zametnim postupkom pokušava da sam stekne sveobuhvatnu
sliku i da bude načisto s tim da ga neko ne nagovara da do­
nese proizvoljnu odluku. Pri tom vladalac često misli da će
obezbediti maksimum vlastitog uticaja ako mu se podnose
pismeni izveštaji nego ako lično predsedava kolegijalnim te-
lima. Friedrich Wilhelm I, čiji je stvarni uticaj na upravu
bio vrlo veliki, gotovo nikad nije lično prisustvovao strogo
kolegijalno uređenim sastancima ministarskog kabineta, već
je donosio svoje odluke odobravanjem pismenih predloga ili
stavljanjem marginalnih beležaka na njih. Ove odluke su ka-
binetski kuriri dostavljali ministrima, posle savetovanja
s onim članovima kabineta koji su bili lično dodeljeni kralju.
Mržnja stručne birokratije okreće se protiv ministarskog
kabineta, baš kao i nepoverenje podvlašćenih u slučaju ne-
uspeha. U Rusiji i Pruskoj, a i u drugim državama, ministar­
ski kabinet se razvio u ličnu tvrđavu u kojoj, da tako kaže­
mo, vladalac traži utočište nasuprot stručnom znanju i obez-
ličenom mehanizmu uprave.
Pomoću kolegijalnog principa vladalac dalje pokušava da
na neki način poveže specijalizovane stručnjake u kolektivno
jedinstvo. S kakvim uspehom, nemogućno je uopšteno utvr­
diti. Ova pojava je zajednička vrlo različitim državnim obli­
cima, od patrimonijalne i feudalne države do rano birokrat­
ske. Ona je pre svega tipična za kneževski apsolutizam u na­
stajanju. Kolegijani princip je bio jedno od najsnažnijih vas-
pitnih sredstava za objektivnost i stručnost uprave. Uvlače­
njem društveno uticajnih privatnih ljudi, on je takođe omo­
gućio da se u izvesnoj meri poveže autoritet uglednih ljudi i
praktično znanje kapitalističkih preduzetnika sa stručnim
znanjem profesionalnih činovnika. Kolegijalna tela bila su
prve ustanove koje su omogućile razvitak modernog pojma
javne vlasti u smislu trajne strukture koja postoji nezavisno
od ličnosti.
Sve dok je stručno poznavanje upravnih poslova bilo sa­
mo proizvod duge iskustvene prakse, a norme uprave pred­
stavljale sastavni deo tradicije, veće staraca, u kome su često
učestvovali sveštenici, veće starih državnika i uglednih ljudi,
bilo je tipičan i adekvatan oblik takvih kolegijalnih tela koja
373
su najpre davala samo savete vladaocu. Ali pošto su ova tela
trajno postojala uprkos tome što su se vladari menjali, njima
je često polazilo za rukom da prigrabe sebi stvarnu moć.
Tako su postupili rimski senat i venecijansko veće, kao i atin-
ski areopag sve dok nije bio uništen u korist vladavine de­
magoga. Ali ove instancije treba oštro razlikovati od kolegi­
jalnih tela ο kojima je ovde reč. I pored mnogih prelaznih
oblika, kolegijalna tela su nastala na osnovu racionalne stru­
čne specijalizacije i vladavine stručnog znanja. S druge stra­
ne, njih treba razlikovati od savetodavnih tela sastavljenih
od ljudi iz privatnih ekonomski zainteresovanih krugova. Ima
mnogo takvih tela u modernoj državi, a njihovo jezgro ne
čine ni činovnici ni bivši činovnici. Najzad, sa sociološkog
stanovišta treba razlikovati kolegijalna tela ο kojima ovde
govorimo od kolegijalnih kontrolnih instancija (nadzorni od­
bor) koje se mogu naći u birokratskim strukturama moder­
ne privatne privrede (akcionarska društva). Ovu razliku tre­
ba činiti uprkos tome što se pomenute kolegijalne instancije
neretko popunjavaju uglednim ljudima i ljudima koji ne pri­
padaju ekonomski zainteresovanim krugovima, bilo zbog nji­
hovog stručnog znanja, bilo zbog toga što oni mogu da poslu­
že u reprezentativne i reklamne svrhe. Jer u ova tela obično
ne ulaze oni koji raspolažu posebnim stručnim znanjem, već
predstavnici najmoćnijih ekonomskih grupa, naročito kre­
ditnih banaka. I upravo zbog toga ovi ljudi nemaju samo sa-
vetodavan položaj; u najmanju ruku, oni kontrolišu preduze-
će, a često i stvarno vladaju njim. Ova tela najpre treba upo-
rediti (iako ne bez nasilja) sa skupštinama velikih samostal­
nih feudalaca i drugih društveno moćnih interesnih grupa pa-
trimonijalnih ili feudalnih političkih struktura. Ove skupšti­
ne su katkad bile prethodnice onih veća koja su nastala kao
posledica povećanog intenziteta uprave. Još češće, one su bile
prethodnice staleških korporacija.
Sa centralne instancije je onaj birokratski kolegijalan
princip s velikom pravilnošću prenet na najrazlicitije lokal­
ne instancije. Kao što smo na početku istakli, u okviru lo­
kalno zatvorenih, naročito varoških jedinica, kolegijalna
uprava je prvobitan oblik vladavine uglednih ljudi (koja je
najpre delovala preko izabranih, a zatim preko većinom ili
delimično kooptiranih veća ili kolegijalnih tela magistrata,
dekurija i porotnika). Ova tela su normalan sastavni deo or-
374
ganizovane samouprave, to jest rešavanja upravnih zadataka
pomoću lokalnih interesnih grupa pod kontrolom birokrat­
ske državne vlasti. Pomenuti primer venecijanskog veća, a
još više rimskog senata, predstavlja prenošenje vladavine
uglednih ljudi, koja normalno izrasta na tlu lokalnih politič­
kih grupa, na velika prekomorska carstva. U okviru birokrat­
ske države kolegijalna uprava ponovo nestaje čim s napret­
kom sredstava saobraćaja i porastom tehničkih zahteva upra­
va mora brzo i nedvosmisleno da odlučuje i čim u prednji
plan stupe oni već pomenuti motivi koji gone ka potpunoj bi-
rokratizaciji i monokratskom sistemu. Kolegijalna uprava ne­
staje čim sa stanovišta vladaočevih interesa strogo jedinstvo
u rukovođenju upravom postane važnije od temeljnosti u
pripremanju njenih odluka. Ovo se događa onda kad se par­
lamentarne ustanove razviju i kad dođe do porasta u javno­
sti kritike spolja.
Pod ovim modernim uslovima, potpuno racionalizovan
francuski sistem stručnih ministara i prefekata ima velike iz­
glede da svuda potisne stare oblike, možda samo dopunjen
savetodavnim telima interesnih grupa iz ekonomski i društve­
no najuticajnijih slojeva. Ova praksa je svuda sve češća, a
postepeno biva i formalno uređena.
Ovaj poslednji razvitak, koji konkretno stručno znanje
interesnih grupa teži da stavi u službu racionalne uprave
stručno obrazovanih činovnika, biće sigurno značajan u bu­
dućnosti i povećaće još više moć birokratije. Poznato je da
je Bismarck nastojao da sprovede plan narodnog ekonom­
skog veća kao sredstvo moći protiv parlamenta. I pošto nikad
nije zajamčio parlamentu anketno pravo u smislu engleskog
parlamenta, on je ovako odgovorio većini koja je odbacila
njegov plan: da u interesu moći parlamenta ona teži da za­
štiti činovništvo od toga da bude »suviše pametno«. Ovde ne
možemo dalje raspravljati ο tome kakav će položaj još zado­
biti u budućnosti interesne grupe unutar uprave.
Tek s birokratizacijom države i prava ukazuje se konačno
i mogućnost oštrog pojmovnog razdvajanja objektivnog prav­
nog poretka od subjektivnih prava pojedinaca koje onaj prvi
štiti, a isto tako i razdvajanja javnog prava, koje reguliše
odnose između državnih organa i njihove odnose s pojedin­
cima, od privatnog prava, koje reguliše odnose između pod-
vlašćenih pojedinaca. Ovo pojmovno razdvajanje pretposta-
375
vlja pojmovno razdvajanje države kao apstraktnog nosioca
suverenih prava i tvorca pravnih normi od svih ličnih ovlašće-
nja pojedinaca. Ovi pojmovni oblici morali su biti još tuđi
prebirokratskoj, naročito patrimonijalnoj i feudalnoj struk­
turi vlasti. Ovo pojmovno razdvajanje privatne i javne obla­
sti bilo je najpre sprovedeno u varoškim opštinama. Jer čim
je uvedena praksa periodičnog izbora nosilaca pojedinih slu­
žbi u tim opštinama, nijedan pojedinac koji vrši vlast, čak i
kad je u pitanju najviša vlast, nije više bio identičan s čove-
kom koji poseduje vlast kao svoje lično pravo. Ali ono raz­
dvajanje je načelno sprovedeno tek s potpunim obezličenjem
vršenja službe u birokratiji i s racionalnom sistematizacijom
prava.
RACIONALIZACIJA OBRAZOVANJA I VASPITANJA
Ovde ne možemo uopšteno raščlanjavati dalekosežne kul­
turne posledice koje izaziva prodiranje racionalne birokrat­
ske strukture vlasti, nezavisno od oblasti koju birokratizaci-
ja zahvata. Razume se, birokratija unapređuje racionalistički
način života. Ali pojam racionalizma uključuje u sebe vrlo
različite sadržaje. Sasvim uopšteno može se reći samo ovo:
da birokratizacija svake vlasti snažno potpomaže razvitak ra­
cionalne objektivnosti i stručnosti i ubrzava stvaranje tipa
čoveka od poziva i struke. Posledice ovog procesa su jako
razgranate, ali ovde možemo samo ukratko nagovestiti jedan
njegov važan sastavni deo — uticaj na oblik vaspitanja i
obrazovanja.
Vaspitne ustanove na evropskom kontinentu, naročito one
više po rangu — univerziteti, tehničke velike škole, trgovačke
akademije, gimnazije i druge srednje škole — nalaze se pod
dominantnim uticajem potreba za onom vrstom obrazovanja
koja je sve više neophodna modernoj birokratiji — stručno
školovanje i sistem stručnih ispita.
Stručni ispit u današnjem smislu postojao je i postoji i
van pravih birokratskih struktura. Na primer, danas postoji
stručni ispit za slobodne profesije lekara i advokata i u esnaf-
ski organizovanim zanatima. Stručni ispit nije neizbežna pro-
pratna pojava birokratizacije. Njih dugo uopšte nije bilo u
376
francuskoj, engleskoj i američkoj birokratiji, ili samo u ogra­
ničenoj meri. Ovde su školovanje i služba u organizacijama
političkih stranaka služili kao zamena za njih.
Demokratija zauzima podvojen stav prema stručnim ispi­
tima, kao i prema svim ostalim pojavama birokratizacije,
iako sama potpomaže njihov razvitak. S jedne strane, stručni
ispiti za nju znače, ili bar izgleda da znače, biranje kvalifiko-
vanih ljudi iz svih društvenih slojeva, umesto vladavine ugled­
nih ljudi. S druge strane, demokratija se pribojava da stručni
ispiti, na osnovu kojih se dobija dokaz ο stepenu obrazova­
nja, mogu stvoriti jednu povlašćenu kastu, pa se stoga bori
protiv njih.
Najzad, stručni Ispiti su postojali i u prebirokratskim i
polubirokratskim epohama. Njihova prva i redovna istorijska
postaja bila je u prebendalno organizovanim sistemima vla­
sti. Očekivanje prebende, najpre duhovne prebende — kao
na islamskom Istoku i u zapadnom srednjem veku — a za­
tim i svetovne prebende — što je naročito karakteristično za
Kinu — to je bila tipična nagrada zbog koje su ljudi učili i
bili ispitivani. Ali ovi ispiti su, u stvari, samo delimično imali
stručan karakter.
Tek je moderan proces potpune birokratizacije doveo do
nezadrživog razvitka racionalnog sistema stručnih ispita.
Stručno školovanje i stručni ispiti uvezeni su postepeno u
Ameriku posle reforme javnih službi, a i u druge zemlje je
ovaj sistem prodro iz Nemačke koja je njegovo glavno ras-
plodno mesto u Evropi. Porast birokratizacije uprave pove­
ćava važnost stručnih ispita u Engleskoj, a pokušaj zamene
stare polupatrimonijalne birokratije modernom birokratijom
preneo ih je u Kinu (umesto starog sistema ispita koji je sa­
svim drukčije ustrojen). Birokratizacija kapitalizma i potreba
za stručno školovanim tehničarima, trgovačkim pomoćnicima
i drugim službenicima pronosi sistem stručnih ispita svuda
po svetu. Ovaj razvitak ubrzava pre svega to što se na osno­
vu diplome ο položenom stručnom ispitu stiče društveni
ugled, i to utoliko više ukoliko društveni ugled donosi i eko­
nomsku korist. Danas je diploma ο stepenu obrazovanja isto
što je u prošlosti bilo raspitivanje za pretke, bar onde gde
je plemstvo sačuvalo društvenu moć: pretpostavka za jedna­
kost po poreklu, kvalifikacija za kanoništvo ili za državnu
službu.
377
 Uvođenje diploma na univerzitetima, tehničkim školama i
trgovačkim akademijama, kao i poziv za uvođenje sličnih di­
ploma u svim oblastima, doprinosi stvaranju jednog povlašće-
nog sloja u birou i kancelariji. Oni koji ove diplome imaju
mogu da polažu pravo da se žene ćerkama uglednih ljudi (to
važi i za one koji rade u kancelarijama), da budu pripušteni
u krugove koji se pridržavaju nekog kodeksa časti, da budu
nagrađeni prema staleškom kriterijumu a ne prema učinku,
da im se osigura napredak u službi i zbrinjavanje u starosti,
a pre svega da zadobiju monopol na položaje koji su dru­
štveno i ekonomski korisni. Kad sa svih strana čujemo kako
se zahteva uvođenje redovnog školovanja i stručnih ispita,
onda razlog za to, naravno, ne treba tražiti u iznenadno pro­
buđenom nagonu za obrazovanjem, već u težnji da se ogra­
niči broj onih koji se nude za te položaje i da se ovi mono-
polišu za one koji imaju diplome ο stepenu obrazovanja. Da­
nas je ispit univerzalno sredstvo za monopolizovanje polo­
žaja, i zbog toga se ispiti nezadrživo šire. I pošto školovanje
koje je neophodno za sticanje diplome ο stepenu obrazovanja
iziskuje zamašne troškove, pored toga što se za to vreme ne
primaju nikakve prinadležnosti, ona težnja znači potiskivanje
talenta (ili potiskivanje harizme) u korist svojine. Jer du­
hovni troškovi diplome ο stepenu obrazovanja su uvek ne­
znatni, a s porastom broja tih diploma troškovi ne rastu, već
opadaju.
Zahtev da se vodi riterski način života, koji je u Nemačkoj
nekad predstavljao kvalifikaciju za feud, zamenjen je uče­
šćem u njegovom današnjem rudimentarnom obliku u stu­
dentskim savezima na univerzitetima koji dodeljuju diplo­
me ο obrazovanju. U anglosaksonskim zemljama istu funkci­
ju vrše sportski i društveni klubovi. S druge strane, birokra-
tija svuda teži da razvije pravo na službu time što stvara re­
dovan disciplinski postupak i što zabranjuje starešinama da
sasvim samovoljno raspolažu s podređenim činovnicima. Bi-
rokratija teži da obezbedi položaj činovnika, njegovo uredno
napredovanje i zbrinjavanje u starosti. U tome birokratiju
podupire demokratsko raspoloženje onih koji su dužni da se
pokoravaju, a koji traže da se vlast svede na najmanju mo­
gućnu meru. Oni koji ovo raspoloženje gaje veruju da u sva­
kom slabljenju samovoljnog postupanja suverena s činovni­
cima mogu da vide slabljenje njegove vlasti. Utoliko je biro-
378
kratija, i to kako u trgovačkoj kancelariji tako i u javnoj slu­
žbi, nosilac jednog specifično staleškog razvitka, kao što su
to bili sasvim drukčije uobličeni nosioci službi u prošlosti.
Mi smo već ranije ukazali na to da birokratija obično koristi
ova staleška svojstva zbog toga što svojom tehničkom upo-
trebljivošću ona doprinose ostvarenju njenih specifičnih za­
dataka.
Demokratija se protivi upravo ovom neizbežno staleškom
karakteru birokratije. Ona nastoji da umesto postavljenih či­
novnika uvede izbor činovnika na kratak period, a umesto
redovnog disciplinskog postupka smenjivanje činovnika pu­
tem narodnog glasanja. Na taj način, demokratija teži da sa­
movoljno postupanje hijerarhijski pretpostavljenog starešine
zameni isto tako samovoljnim postupanjem podvlašćenih, od­
nosno šefova političkih stranaka koji njima vladaju.
Društveni prestiž koji se zasniva na određenom vaspita-
nju i obrazovanju nipošto nije nešto što je specifično za bi­
rokratiju. Naprotiv. Samo u drugim strukturama vlasti ovaj
prestiž počiva na bitno drukčijim osnovama. U tako različi­
tim sistemima kao što su feudalna, teokratska i patrimonijal-
na struktura vlasti, u engleskoj upravi uglednih ljudi, u sta-
rokineskoj patrimonijalnoj birokratiji, kao i pod vladavinom
demagoga u takozvanoj helenskoj demokratiji, cilj vaspita-
nja i osnov društvenog ugleda bio je kulturan i prosvećen
čovek — kako se to naziva pravim imenom — a ne stručnjak.
Izraz kulturan čovek je ovde upotrebljen u vrednosno neu­
tralnom smislu. Pod njim se misli da vaspitanje ima za cilj
da stvori čoveka koji živi na način koji se smatra kulturnim,
a ne da pruži specijalizovanu stručnu obuku. Ideal obrazo­
vanja, koji je nosio pečat strukture vlasti i društvenih uslova
za pripadnost vladajućem sloju, bila je kulturna i prosvećena
ličnost, svejedno da li u viteškom ili asketskom duhu, u lite
rarnom (kao u Kini), gimnastičko-muzičkom (kao u staroj
Grčkoj) ili u konvencionalno-gospodskom duhu (kao u anglo­
saksonskim zemljama). Kvalifikacija vladajućeg sloja počiva­
la je na tome da se ima više kulturnih osobina (u vrednosno-
neutralnom smislu koji ovde dajemo tom pojmu), a ne da se
raspolaže stručnim znanjem. Razume se, pri tom se poklanja­
la velika pažnja stručno vojničkim, teološkim i pravničkim
sposobnostima. Ali u helenskom, srednjovekovnom i kineskom
obrazovanju težište nije bilo na onim elementima vaspitanja
379
koji su u stručnom pogledu korisni, već na sasvim drugim.
Iza svih savremenih raspravljanja ο osnovama sistema obra­
zovanja, naročito na najvažnijim tačkama, krije se, u stvari,
borba između tipa čoveka-stručnjaka i starog tipa kulturnog
i prosvećenog čoveka. Ovu borbu uslovljava nezadrživo ši­
renje birokratizacije svih javnih i privatnih odnosa vlasti i
porast važnosti stručnog znanja, i ona zadire u sva najin­ SADRŽAJ
timnija pitanja kulture.
U toku svog širenja i prodiranja birokratska organizacija SOCIOLOGIJA MAXA WEBERA
je morala da savlada sve one bitno negativne činioce koji su
Uvod 7
ometali nivelisanje društvenih razlika. Pored toga, s njom
su se ukrštali i ukrštaju se oblici strukture upravljanja koji I. život i delo 13
se zasnivaju na različitim principima, što je gore delimično Akadamska karijera 13
već pomenuto. Daleko bi nas odvelo ako bismo ovde hteli da Naučne preokupacije 15
razmotrimo sve stvarno postojeće tipove uprave. Stoga ćemo Odnos prema politici 21
Ličnost i karakter 24
samo ukratko pomenuti najvažnije strukturne principe, i to
u sasvim uprošćenoj shemi. Pri tom ćemo stalno sebi posta­ II. Filozofske pretpostavke . . . . . . . . 27
vljati sledeća pitanja: 1) koliko su oni ekonomski uslovljeni Veberovo shvatanje čoveka 27
i koliko su pogodnosti za njihov razvitak stvorene drugim, na Patos etike odgovornosti . . . . . . . . 30
primer, čisto političkim okolnostima ili autonomnom zako­ Etička iracionalnost sveta 34
Filozofsko-istorij ska perspektiva 37
nitošću koja leži u osnovi njihove tehničke strukture?, i 2)
da li i koje specifično ekonomske posledice utiču na njihovo III. Metodološki program 42
razvijanje? Razume se, pri tom od početka treba imati na umu Intelektualno zaleđe 42
kolebljivost i prelazni karakter svih ovih organizacionih prin­ Obračun s prošlošću 48
cipa. Njihove čiste tipove treba shvatiti samo kao granične Priroda i zadaci sociologije 54
Veberovo shvatanje društva 65
slučajeve koji su korisni i neophodni u analitičke svrhe, a iz­ Razumevanje i uzročno objašnjenje . . . . . 71
među kojih se kretala i kreće istorijska stvarnost koja se Stvarnost i idealan tip 78
gotovo uvek javlja u mešovitim oblicima.
IV. Sistem socioloških kategorija, . . . . . . 85
Birokratska struktura je svuda kasni proizvod razvitka. Zamisao i ostvarenje 85
Sto dalje idemo u prošlost, to je za oblike vlasti sve tipičniji Tipovi društvenog delanja 89
nedostatak birokratije i činovništva uopšte. Birokratija ima Materijalni interesi i normativni poredak . . . . 93
racionalan karakter: njen izgled određuju pravila, ciljevi, Elementi društvene morfologije 99
sredstva, objektivna bezličnost. Stoga su njen nastanak i nje­ V. Priroda i poreklo kapitalizma 104
no širenje svuda imali revolucionarne posledice u onom smi­ Kapitalizam kao društveno-ekonomski sistem . . 104
slu ο kome će još biti reci. Isto važi i za napredak racionali­ Tradicionalizam i ekonomski racionalizam . . . 109
zma uopšte na svim područjima. Pri tom je birokratija uni­ Religiozni osnovi kapitalističke privrede . . . . 112
štila one strukturne oblike vlasti koji nisu imali racionalan Uporedna istorija kapitalizma 120
Veberova kritika istorijskog materijalizma . . . 126
karakter u ovom posebnom smislu. Stoga se postavlja pitanje:
koje su to strukture bile? VI. Društvena struktura 1 organizacija . . . . 131
Metodološko stanovište 131
Dimenzije društvene slojevitosti 136

380
 Pojam vlasti 145 Staleške povlastice 314
Racionalna, tradicionalna i harizmatska vlast . 149 Ekonomski uslovi i posledice staleške slojevitosti . 315
Načela birokratske organizacije 155
Uzroci društvenih promena 160 Političke stranke 317
Birokratija, kapitalizam i socijalizam . . . . . 168 VI. Tri čista tipa legitimne vlasti 320
Zakonska vlast 320
Tradicionalna vlast 323
PREVODI IZ VEBEROVOG DELA Harizmatska vlast 326
I. Nauka i politika 177 YIL Birokratija 333
Nauka kao poziv 177 Svojstva birokratije 333
Politika kao poziv 186 Položaj činovnika 335
Pretpostavke i uzroci birokratizacije 341
II. Osnovni sociološki pojmovi 198 Kvantitativno razvijanje upravnih zadataka . . . 346
I. Pojam sociologije i značenje društvenog delanja 199 Kvalitativne promene upravnih zadataka . . . 348
a ) Metodološki osnovi sociologije . . . . 199 Tehničke prednosti birokratske organizacije . . 350
b) Pojam društvenog delanja 218 Birokratija i pravo 353
I I . Tipovi društvenog delanja 221 Koncentracija upravnih sredstava 358
III. Pojam društvenog odnosa 223 Nivelisanje društvenih razlika 361
IV. Načini organizacije društvenog delanja . . . 226 Trajan karakter birokratske mašine 365
V. Pojam legitimnog poretka 228 Ekonomske i društvene posledice birokratizacije . . 367
VI. Tipovi legitimnog poretka 231 Moć birokratije 368
VII. Osnovi legitimnosti jednog poretka . . . . 235 Razvojni stupnjevi birokratije 372
VIII. Pojam borbe 237 Racionalizacija obrazovanja i vaspitanja . . . 376
IX. Tipovi društvenog odnosa: zajednica i društvo 240
X. Otvoreni i zatvoreni odnosi 243
XI. Zastupanje i odgovornost 246
XII. Pojam grupe 248
XIII. Poredak u grupi 250
XIV. Upravni i regulativni poredak 251
XV. Tipovi grupe 252
XVI. Moć i vlast 253
XVII. Političke i hijerokratske grupe . . . 254
III. Racionalizam zapadne kulture 258
IV. Protestantska etika i duh kapitalizma 272
Veroispovest i društvena slojevitost 272
Duh kapitalizma 275
Lutherovo shvatanje poziva . . . . . . . 288
Religiozni osnovi ovozemaljske askeze . . . . 291
Askeza i kapitalistički duh 294
V. Klase, staleži i stranke, 303
Ekonomska moć i društveni poredak 303
Uslov'jenost klasnog položaja položajem na tržištu . 304
Zajedničko delanje koje proističe iz klasnih interesa 306
Vrste klasnih borbi 307
Staleški ugled 309
Garantije staleške slojevitosti 310
Etničko odvajanje i kaste 311

382