DERVIŠ I SMRT – MEŠA SELIMOVIĆ

Pregled radnje romana

U prvom poglavlju najpre se govori o samom pisanju. Upoznajemo šejha Ahmeda Nurudina i
postajemo svedoci njegove potresne ispovesti, koju piše iz nekog višeg razloga, pisanje je za njega
svođenje računa pred samim sobom i pred drugima, ali i jedan egzistencijalni izlaz; suočen je sa
smrću, a pisanje mu produžava trajanje. Uvodi se tema pobune, koja je, za sada, samo "opasna riječ".
U drugom poglavlju, misleći da ide u posetu samrtniku, Nurudin revidira svoje stavove o smrti.
Uznemiren jer mu je brat zatvoren u tvrđavi, oseća nedovoljnost priče o večnom životu, kao i strah.
Umesto starca, zatiče njegovu ćerku, kadijinu ženu, sa kojom razgovara o njenom bratu, Hasanu. Sa
stanovišta radnje – propušta priliku da nešto učini za sopstvenog brata.
Treće poglavlje dočarava atmosferu đurđevske noći, koja se može uporediti sa Valpurginom noći u
"Faustu", slavljenje mladosti i plodnosti, paganski rituali... Sve to unosi dodatni nemir u derviševu
dušu i priprema atmosferu za zbivanja koja slede.
U četvrtom poglavlju se pojavljuje begunac, bezimeni buntovnik koji je nekim čudom pobegao
sejmenima i sakrio se u dvorište tekije. Šejh Ahmed se dugo dvoumi šta da učini, isprva ga ne odaje i
skriva ga, da bi ujutru sve ispričao Mula Jusufu koji poziva stražare, prekasno jer je prestupnik već
pobegao. Misao o tom čoveku prati Ahmeda Nurudina tokom celog romana, daje mu izmišljeno ime
Ishak, idealizuje ga, zamišlja razgovore s njim. Već na kraju ovog poglavlja, on se pojavljuje kao
prikaza.
U petom poglavlju, Nurudin se suočava sa ocem, koji je došao da sazna nešto o drugom sinu, zatim sa
muselimom – razgovor sa katastrofalnim ishodom – i sa Hasanom, od koga saznaje zašto mu je brat
uhapšen: kao kadijin pisar, Harun je našao unapred napisano saslušanje jednog čoveka koji je ubrzo
zatim ubijen; znao je previše. Hasan predlaže organizovano oslobađanje iz tamnice, ali derviš ne
pristaje na to, još uvek veruje u pravdu, čak i sopstveni integritet čvrsto vezuje za tu ideju više pravde.
U šestom poglavlju se nastavlja suočavanje ljudskog i derviškog načina razmišljanja, Nurudin i dalje
ne odobrava Hasanove argumente, iako tog jutra muselim nije hteo da ga primi. Na kraju poglavlja
razgovara i sa kadijom, koji ga poražava.
Sedmo poglavlje – noć je, Nurudin sreće pasvandžiju i ne shvata da bi od njega mogao nešto da sazna.
Zatim mu nepoznat čovek preti, kaže mu da pripazi šta radi. Odlazi muftiji i sreće Kara-Zaima, druga
iz rata. Nakon potpunog debakla u razgovoru s muftijom, šejh Ahmed nudi Kara-Zaimu novac da
spasu Haruna. Ovaj ne pristaje i ubrzo, u svojoj gluposti, ispriča muftiji za ovu ponudu.
U osmom poglavlju, Ahmed saznaje od hafiz-Muhameda da je Harun ubijen tri dana ranije. Drži
potresan govor posle obreda u džamiji.
Deveto poglavlje – sve se okrenulo protiv Ahmeda Nurudina. Napadaju ga četiri konjanika u sumrak
(apokaliptična slika). U sred noći ga hapse i odvode u tvrđavu. Nije određeno koliko vremena provodi
tamo, izgleda da je u pitanju desetak dana, a onda ga puštaju. Završava se prvi deo romana.
Deseto poglavlje – drugi deo romana – počinje sećanjem. Za vreme rata jedna žena se prostituisala sa
vojnicima da bi prehranila svog sina. Kada su neprijateljski vojnici zauzeli to parče zamlje gde je bila
njena kuća, živela je i sa njima, zato su je na kraju ovi prvi ubili. Ahmed je bio prijatelj njenom sinu,
doveo ga je posle u tekiju – to je Mula Jusuf. Na kraju poglavlja saznajemo da je Jusuf bio i Kadijin
špijun i da je upravo on odao Haruna.
U jedanaestom poglavlju se ništa ne događa. Ahmed shvata da oseća mržnju.
U dvanaestom poglavlju sahranjuje brata u tekijskom dvorištu. Ljudi ga poštuju zbog toga.
Trinaesto poglavlje je uglavnom posvećeno Hasanu. Dok je na putu, Ahmed stvara sliku o njegovom
životu. Na kraju poglavlja "odapinje strelu" – počinje osveta.
Četrnaesto i petnaesto poglavlje – uhapšen je hadži Sinanudin, Nurudin šalje pismo njegovom sinu,
uticajnom političaru u Carigradu, koji će ga osloboditi i usput kazniti odgovorne za hapšenje
(odgovorne i za Harunovo ubistvo). Tako i biva. Kadija je ubijen, muselim pobegao, a kasnije je i on
ubijen.
Šesnaesto poglavlje – Ahmed Nurudin je postao kadija. Takođe je postao i omražen. Od njega se
zahteva da uhapsi Hasana (nađeno je pismo Hasanovog prijatelja, Dubrovčanina u kome se govori o
korupciji, Hasan pomaže tom čoveku da pobegne iz zemlje). Pošto on sad predstavlja zakon, odlučuje
da učini tako, ali Mula Jusuf pomaže Hasanu tako da izgleda da ga je Nurudin spasao.
Ahmed Nurudin se svima zamerio i umreće. Uveče njegovog poslednjeg dana u tekiju dolazi mladić
koji mu je možda sin. Pred kraj se govori o vezi koja je postojala između Ahmeda i mladićeve majke.
Pred zoru se javlja strah od smrti. Nurudinov tekst se završava istim citatom iz Kur-ana kojim je i
počeo – svaki čovek je uvek na gubitku.
Analiza likova u romanu

Ahmed Nurudin - šejh tekije, svetlo vere - na početku je naivni derviš koji veruje u ljudsko poštenje i
pravedni poredak u svetu.  U pitanju je izrazito kontemplativan karakter, zatvoren i nesrećan čovek
koji je duboko potisnuo sve svoje lične probleme. Na iskustvo šejha Ahmeda Nurudina izbeglog sa
pozornice života se ne može računati, pa zato sa njim, kao što kaže njegov prijatelj i antipod Hasan,
treba razgovarati kao sa detetom. To je polazna pozicija, dok se na kraju iskustvo bivšeg derviša
radikalno menja jer će i on živeti u svetu. Kada stekne vlast, moraće da iznutra upozna društveni
mehanizam sa kojim je u prvi mah došao u sukob. (Kada mu zatvore brata, bez krivice, i dalje
pokušava da odbrani svoja načela, pa se ne odlučuje na akciju. Nakon što brata i ubiju, njega ponize i
takođe zatvore - odlučuje se na osvetu.) Na kraju romana, kao novi kadija, postaje deo tog poretka, pa
ponovo oseća potrebu da ga brani. Potčinjava mu se donoseći odluke i presuđujući.
Detinju naivnost i pobožno uverenje kako je viša promisao odredila tokove sudbine, tragični junak
Meše Selimovića izgubio je u odluci da se po svaku cenu osveti zbog bratovljeve smrti. Napustivši
okrilje vere, derviš će pod pritiskom porodične tragedije pomisliti da ne postoji pravda mimo
čovekovog staranja za nju. Ali ako pravda nije zagarantovana kao viši princip, a istina se svede na
interes, onda se obe gube. U igrama vlasti i vladanja, u kojima je privremeno imao nekog uspeha,
Ahmed Nurudin je izgubljen. Te igre se ne vode prema principima istine i pravde, nego koristi i
upotrebe nasilja. Da bi vladao, do čega mu je stalo kako bi se izborio za pravdu, Nurudin mora da čini
nepravdu. Vlast uništava ono što bi morao da bude njen osnovni smisao. Zbog toga je Ahmed Nurudin
izgubljen.

Hasan je Nurudinov najbolji prijatelj, vidimo ga samo kroz njegove oči (kao i sve ostale likove).
Ahmed Nurudin početku ga smatra lakomislenim, površnim mladićem, ali kasnije uviđa da je
pogrešio, da je u pitanju jedna kompleksna ličnost jakog integriteta. Hasan je izazvao gnev svoje
porodice jer je napustio šansu da ima visok položaj u društvu. Njegovo shvatanje sreće je drugačije od
njihovog. Hasan je nosilac ideje slobode, isto kao i begunac kome je Nurudin nadenuo ime Ishak.
Harun, Nurudinov brat, bio je pisar u službi kod kadije, stradao jer je video poverljiv dokument o
zločinu vlasti.
Hasanova sestra - gramziva lepotica koja želi da razbaštini svog brata. Važno je zapamtiti sliku njenih
ruku u sumrak, derviš će je kasnije pamtiti po njima

Kadija, Ajni-efendija, njen muž, je suv, ružan, tvrd čovek sumnjivog poštenja, koji odbija da pomogne
Nurudinu.

Hasanov otac je bolećivi starac koji se, mada se ranije protivio svim sinovljevim odlukama i hteo da
ga razbaštini, pred smrt miri s njim i udovoljava svakoj njegovoj želji.

Mula Jusuf je mladi derviš, talentovani pisar. Ružna uspomena o majci ga vezuje za Aheda Nurudina.
Oni se boje jedan drugog.

Hadži-Sinanudin, zlatar, ugledan je čovek u kasabi. Njegovo hapšenje (koje je isplanirao Ahmed
Nurudin) izaziva pobunu naroda protiv vlasti.

Ali-hodža je lokalna luda koja svakome govori u lice šta misli. Jednom prilikom se pravio da ne vidi
Nurudina, aludirajući na njegov moralni integritet. Ponovo ga je "video" kad je ovaj sahranio brata.

Muselim - tipičan predstavnik vlasti, prvi sa kojim je Nurudin razgovarao i molio ga za pomoć bratu.
Odgovor je bio poražavajuć, da derviš lične interese stavlja ispred opštih, iako je tada bilo sasvim
obrnuto.

Muftija - naoko potpuno rasejan i nezainteresovan čovek koji se smrtno dosađuje. Nurudin je morao
da se igra praznim rečima da bi privukao njegovu pažnju, opet bez ikakvog uspeha. U mislima ga
naziva antiohijskom kozom.
Dubrovčani - bračni par, Hasanovi prijatelji. Aludira se na ljubavnu (verovatno platonsku) vezu
između žene i Hasana. Muž je autor pisma u kom se u najgorem svetlu govori o vlasti, zbog čega je
Hasan i odveden na saslušanje. To je i vrhunac kritike totalitarnog režima i korumpirane vlasti u ovom
romanu.