You are on page 1of 7

D-r MILENKO S.

FILIPOVI

NEKOLIKO MISLI O ZATITI SPOMENIKA ETNOLOKOG KARAKTERA


QUELQUES IDES SUR LA PROTECTION DE MONUMENTS

DU CARACTRE ETHNOLOGIQUE

Danas vie niko ne sumnja u to da bi trebalo uvati i one etnoloke objekte koji se ne mogu smestiti u muzeje, ali je na tom polju uraeno veoma malo, jer jo nisu raiena nekolika pi tanja, a osobito koje i kakve spomenike narodne kulture treba staviti pod zakonsku zatitu i kako obezbediti njihovu trajnost. Zakonom o zatiti spo menika kulture predviena je zatita objekata iz savremene narodne kulture, narodnog ivota, koje treba uvati kao dokumente o naem narodnom i votu koji e onda sluiti u naune, vaspitne i tu ristike svrhe. Ne samo da strunjaci etnolozi i muzejski radnici na svojim sastancima i u stru nim spisima istiu potrebu zatite i objekata te vrste, nego se takvi zahtevi uju sve ee i u iroj javnosti. Zavodi za zatitu spomenika kulture, koji po stoje i rade tek od pre desetak godina, uradili su ve srazmerno mnogo na zatiavanju i prouava nju arheolokih nalazita i umetnikih spomenika iz raznih vremena. Izuzmemo li spomenike grae vinarstva, koji su stavljeni pod zatitu uglavnom sa gledita graevinske umetnosti, veoma malo je uraeno na zatiti spomenika ili objekata narodne kulture (u uem smislu). Kao to se vidi iz pre gleda koje je dao B. Orel, do 1953 na teritoriji FNRJ pod zatitu su stavljeni gotovo jedino objekti gradske i seoske arhitekture. 1 Stanje se nije, koliko sam obaveten, znatno izmenilo ni po sle toga. Ne samo da je mali broj takvih objekata koji je stavljen pod zakonsku zatitu i time une koliko sauvan od skore propasti, nego jo nisu utvrene ni kategorije etnolokih objekata koje bi trebalo staviti pod zatitu kao ni principi kojih se treba drati u tom radu. To je sve zbog naro itih tekoa to ih slubi zatite stavljaju na put etnoloki objekti svojom prirodom i svojom uloB. Orel: Problematika etnografsko-spomenikega varstva. Zbornik (zatite spomenika k u l t u r e IVV, 19531954 (Beograd 1955) 85.
1

gom u ivotu i to mnogima izgledaju suvie bliski i poznati. uvanje etnolokih ili etnografskih predmeta nije nikakav sasvim nov zahtev i potreba. Toga je bilo i ranije, ali samo delimino. Etnoloki ili etnografski muzeji rade na tom zadatku kod nas ve decenij ama, ali se njihov rad svodi i kad je shvaen na iroj osnovi na prikupljanje i u vanje pod muzejskim krovom samo takvih pred meta koji se mogu preneti i smestiti u muzejskim prostorijama. Radi se uglavnom o raznim izrae vinama, osobito o oruima, narodnoj odei i na kitu i sl. Retko je da je u koji muzej preneta i tava zgrada ili kakav drugi objekat takve veliine. Poto to zasada nije moguno a poto muzeji kao ustanove koje treba da prikupljaju svestranu do kumentaciju o narodnom ivotu i da prouavaju i prikazuju sve grane narodnog ivota ne mogu biti i bez takvih objekata, oni se ispomau raznim nainima: donose se i izlau crtei ili fotografski snimci, prave modeli ili makete, udeavaju enterijeri i sl. Ti naini, meutim, ne zadovoljavaju potpuno, jer ne mogu da daju p u n u pretstavu o takvim predmetima. Najvei, pak, nedostatak etnolokih ili etnografskih muzeja je da oni priku pljaju i prikazuju predmete iz narodnog ivota, a ne i sam ivot u njegovoj potpunosti i sloenosti. Neupuenom posetiocu muzeja treba mnogo ma te da shvati kakva je uloga rala ili pluga: kako se njime radi, emu slue pojedini delovi, itd., a naroito je teko posetiocu da shvati znaaj ra zlike na predmetima iste vrste koje moe da vidi u muzejskim zbirkama, napr. razliite tipove rala ili pluga koji se upotrebljavaju u jednoj manjoj zemlji ili oblasti. Da bi se izbegli ili ublaili takvi nedostaci u radu etnografskih ili etnolokih muzeja, pribeglo se, u novije vreme, osnivanju tzv. plein-air muzeja, muzeja pod vedrim nebom, etnoparkova ili skanzena, kako se takoe zovu po imenu prvog i naj-

znaajnijeg takvog muzeja u vedskoj. Pokret za osnivanjem takvih muzeja razvio se osobito u ma lim skandinavskim zemljama, za ijim su primerom pole Nemaka, Holandija i dr., dok ih u ve likim zemljama ima veoma malo (napr. samo je dan u SAD). Takvi muzeji pretstavljaju veoma sloenu problematiku, osobito u zemljama sa vie oblasne raznovrsnosti u narodnom ivotu. Svaka pojedina zemlja reavala je ta pitanja na svoj na in, prema svojim prilikama i potrebama, pa su tako nastali razni tipovi muzeja pod vedrim ne bom. Osnovno je kod tih muzeja da se karakteri stini veliki objekti prenose zajedno sa svim to ide uz njih na podesno mesto gde e biti lako pri stupani publici i gde e se na najefikasniji nain osigurati njihovo odravanje. Skanzen u Stokholmu je nacionalni ponos veana: on je u nepo srednoj blizini centra tog velikog grada i u njemu ne samo da su zastupljeni tipovi graevina (kua, privredne zgrade, crkve itd.) i njihova unutranjeg ureenja, nego i posluga nosi narodne nonje, u restoranu se spremaju narodna jela itd. Znatno je drukiji danski muzej pod vedrim nebom; on je prilino izvan grada Kopenhagena, a u njegovu sklopu prikazani su karakteristini tipovi naselja, okunica i kua iz svih pokrajina Danske, najvernije to je moguno, ali su tu samo mrtvi predmeti. U dravi Nju Jork sprema se takav muzej u rnestu Kuperstaunu (Cooperstown, N. Y., U. S. A.), u kom treba da bude pretstavljeno selo kakvo je bilo u severnom delu te drave uglavnom sredi nom 19 veka, pa se u radionicama tog sela izra uju u starim tehnikama neki proizvodi, iju iz radu posetioci posmatraju i mogu da kupe proiz vode (na pr. metle od sirka, lanene ubruse). Muzeji pod vedrim nebom pretstavljaju kori snu i znaajnu dopunu etnografskim muzejima, koje jo nisu uspeli da zamene. Prenoenje veih etnolokih objekata sa svim to im pripada u ta kav muzej pretstavlja najbolju zatitu takvih do kumenata narodne kulture a ujedno prua i naj vie uslova da e ti predmeti korisno posluiti nauci i prosveivanju. Taj nain uvanja ima, me utim, tu nezgodu da se i ti predmeti, kao i oni manji koji se odnose u obine muzeje, odnose iz svoje neposredne sredine i premetaju u jednu novu, vetaku, u kojoj se pokuava da se vetaki odrava i njihova ivotna funkcija. Oni, ipak, ne iskljuuju potrebu zatite etnografskih predmeta koji e ostati na svom mestu, izvan muzeja. Ima naime, takvih predmeta koji se i ne mogu preno siti ili ih ne treba prenositi, poto su tesno vezani sa svojom irom okolinom i nalaze opravdanje za svoje postojanje samo na tom mestu. Kod nas uopte jo nema muzeja pod vedrim nebom, pa ni takve zatite veih etnolokih predmeta i kompleksa. Iako se uvia potreba da ih bude i sve ee izraava elja, nema ih, jer su kod nas etnoloke prilike veoma sloene: po

stoje mnogobrojne oblasne razlike ili tipovi, a kod ureenja takvog muzeja ne uzimajui u obzir potrebna ogromna finansiska sredstva i strune ka drove dolaze u obzir i drugi inioci, a osobito klima. Ne samo dok ne dobijemo muzeje pod vedrim nebom nego e i posle toga biti potrebe da se obezbeuje zatita pojedinih etnolokih predmeta i kompleksa, pa i pokretnih, za koje e biti bolje da ostanu na svom mestu. S druge strane, ve i radi tih muzeja pod vedrim nebom koje emo imati u blioj ili daljoj budunosti potrebno je jo sada da se povede vie rauna o objektima i komplek sima etnolokog k a r a k t e r a koji treba da se sau vaju i jednog dana prenesu u takav muzej ili se zadre izvan muzeja kao zatieni spomenici na rodne kulture. Kad se govori o etnolokim ili et nografskim predmetima i kompleksima ili o na rodnom ivotu uopte, kod nas se prvenstveno i gotovo jedino misli i podrazumeva ono to nala zimo u ivotu seoskog stanovnitva, neurbanizovanih, ruralnih delova naroda, ono to bi u nedostatku boljeg naziva mogli nazvati narodskim, a to se u novije vreme u skandinavskim zemljama zove folk-liv a kod Anglosaksonaca folk culture. Poto je kod nas sve do naih dana seosko i poljoprivredno stanovnitvo sainjavalo ogromnu veinu naroda, kod nas nije bilo ni potrebe da se sprovodi takvo razlikovanje u etnolokom, radu. Danas je stanje drukije, i moramo voditi vie ra una o velikim promenama koje se vre u naim zemljama ba sa gledita odabiranja i uvanja spo menika narodne kulture. Nagle promene u naem narodnom ivotu u toku nekoliko poslednjih decenija, a osobito u godinama posle Osloboenja, iji su izraz porast industriskog i gradskog stanovnitva na jednoj a urbanizacija seoskog stanovnitva na drugoj strani, dovodi da se brzo naputaju i iezavaju potpuno ili se preinaavaju stari oblici i naini ivota, 'To nije nita ravo i borba ili samo tenja za odra vanjem tih starih i starinskih oblika ma u kom sektoru narodnog ivota bila bi besmislena, jer mnogi od tih oblika danas pretstavljaju samo znake zaostalosti i konica su napretku. Ali, ipak ne treba da dopustimo ni da ti oblici ieznu bez traga, onako kao to su iezli mnogi iz vee sta rine, tako da danas na pr. jedva ta znamo o tome kakvi su bili stanovi naih predaka u Srednjem veku. Potrebno je sauvati radi n a u k e i radi bu duih pokoljenja po mogunosti sve ono to e prikazivati na savremeni narodni ivot kao i i vot ranijih pokoljenja, koliko je to moguno. Ne smemo dopustiti da se na nae oi unitavaju ka rakteristini primerci narodne kulture, kao to se napr. desilo pre desetak godina u selu Crnuu pod Rudnikom u Srbiji da je sruena kua brvnara kneza Miloa, koja je bila u isto vreme znaajan istoriski objekat i veoma karakteristian primerak

narodnog graevinarstva; staranjem Zavoda za za titu kulturnih spomenika NR Srbije ta je kua nedavno obnovljena prema pouzdanim crteima i fotografskim snimcima, ali ta nova kua nee ni kada imati drai i vrednosti one poruene, koju nije bilo teko sauvati. Takve stvari se deavaju gotovo svakodnevno, i treba poduzeti mere da se tome stane na put. Dunost je svih naih etnologa ili etnografa da u tome to svestranije pomognu zavodima za zatitu kulturnih spomenika kako svo jim savetima i miljenjima o tome koje vrste et nolokih predmeta i kompleksa treba stavljati pod zakonsku zatitu tako i davanjem konkretnih predloga o stavljanju pod zatitu predmeta koje su oni zapazili i smatraju da treba da se uvaju. Aktivnost naih zavoda za zatitu kulturnih spomenika bila je dosad usmerena uglavnom na zatitu arheolokih, umetnikih i istoriskih spo menika, to je razumljivo: ne samo da je za takvu vrstu spomenika bilo mnogo vie interesovanja i izvan strunih krugova, nego je rad na zatiti tih vrsta kulturnih spomenika mogao da se osloni i nadovee na bogata iskustva na tom polju u inostranstvu i kod nas. Na polju zatite predmeta etnolokog k a r a k t e r a uraeno je srazmerno malo, ma da se svi zavodi trude da svoju aktivnost pro ire i na tu vrstu spomenika kulture. U samoj ze mlji nije bilo nikakvih prethodnih radova i isku stava u tom pogledu, a nismo se mogli koristiti ni stranim, jer ih je malo i na strani. Ali, glavni uzrok zanemarivanju zatite predmeta etnolokog karaktera treba traiti u njima samima, njihovoj prirodi. Sem retkih sluajeva, arheoloki, istoriski i umetniki spomenici su izvan ivota koji tee ili se lako mogu iz njega izdvojiti pa da oni nita ne izgube a ni ivot koji je tekao oko njih ili pored njih. Tako napr. neko zatrpano arheoloko nalazi te ne pretstavlja nikakav naroit problem: po trebna su samo sredstva da se eventualno otkupi zemljite, da se vri iskopavanje i da se posle plaa uvanje. Mnogi takvi spomenici mogu mirno da ekaju u zemlji dok se pribave sredstva da se otkopavanjem iznesu na videlo i stave na raspo laganje nauci i publici. Sasvim je drukije sa spo menicima etnografskog karaktera: oni su redovno delovi narodnog ivota iz kog se teko mogu da izdvoje i obino, kad se izdvoje i izoluju, gube svoju vrednost i znaaj ili smisao, i propadnu. Zatim, ti predmeti i sami ive: oni se troe, menjaju, iezavaju, te se ne moe ekati na njihovo otkrivanje i zatiivanje. Ima jo jedna injenica koja znatno oteava slubu zatite predmeta etno grafskog karaktera: dok su arheoloki, istoriski i nepokretni (kao i pokretni) umetniki objekti re dovno unikati u svojoj vrsti, predmeti etnolokog karaktera retko kada su unikati. Etnoloki pred meti obino postoje u vidu mnogobrojnih primeraka iste vrste, meu kojima moe biti samo ne znatnih razlika. Tako napr. u nekom kraju se upotrebljava ralo istoga tipa, ali se pojedina rala

mogu razlikovati veliinom (zbog veliine volova) ili nekom drugom pojedinosti; ilimi u nekom kraju redovno su jednoga tipa i stila i individualne razlike su podreene njihovim optim odlikama. Ni seoske kue i druge graevine ne pretstavljaju u tom pogledu nikakav izuzetak: iako e se retko gde nai dve potpuno jednake kue, ipak i te dve kao i stotine drugih pretstavljaju samo pretstavnike jednoga (ili vie) tipa karakteristinog za tu oblast ili kraj, kao to je napr. sluaj sa starovlakom brvnarom, moravskom kuom i dr. Stoga je strunjak etnolog, bilo da radi na de skripciji predmeta bilo da radi na prikupljanju predmeta za muzejske zbirke, redovno u neprilici koji predmet od vrste da uzme ili otkupi kao ti pinog pretstavnika te vrste ili kategorije. U tak vom ili slinom poloaju bie i etnolog u slubi zavoda za zatitu spomenika kulture. S druge strane, ba ta injenica da se etnologija bavi onim to je proseno, ,to je opte, i da obraa panju predmetima i pojavama koji se javljaju redovno u veem broju, i koji izgledaju stoga obini, i ini da je ne samo teko izvriti izbor izmeu pred meta iste kategorije nego ak i odluiti koja ka tegorija dolazi uopte u obzir za zatitu. Etnolog nee zanemarivati u svom r a d u ni unikate, ali uni kati etnolokog karaktera redovno e zahtevati dublju studiju i mnogo obazrivosti kod odluiva nja. Neki put e se raditi o unikatu koji samo pretstavlja poslednji ouvani primerak neke ka tegorije predmeta, napr. tip kue koji se izobiajio, i takvi unikati trebae to pre da se iznau i stave pod zatitu, kao to je napr. bio sluaj sa dvema suvaama u Vojvodini. Bie unikata koji pretstavljaju tek prve primerke objekta koji e se umnoiti, napr. neki novi tip kue ili zgrade, i kod takvih unikata bie potreban oprez i ekanje. Uni kati koji pretstavljaju izuzetke koji nisu nali imi tatore, koji nisu uspeli da se uklope u narodni ivot nekog kraja, napr. neko podigne kuu po kakvom stranom obrascu i sl., ni u kom sluaju ne mogu doi u obzir kao predmeti za zatitu; mogu i treba samo da se na neki drugi nain zabelee, da se opiu, fotografiu i sl. Glavni nedostatak dosadanjeg rada zavoda za zatitu spomenika kulture u iznalaenju i zatiivanju spomenika etnolokog karaktera je da su se oni u tom radu oslanjali uglavnom na pomo arhitekata, koji, ukoliko su se specijalizovali za prouavanje narodnog graevinarstva, pretstavljaju samo uske specijaliste i ne poznaju ostale grane narodne kulture. Pod uticajem sa te strane, oblici graevinarstva u slubi zatite i ne smatraju se etnolokim predmetima, i stoga se i nije toliko obraala panja da se pronau i zatite karakte ristini primorci svih vrsta graevina u kojima se ivi u naih naroda ili kojima se slui u druge svrhe. Samo uz saradnju iskusnih geografa i et nologa moe se uspeno raditi na zatiti spomenika narodnog graevinarstva, a kod drugih predmeta

i kompleksa imaju da odluuju ako ne jedino a ono u prvom redu etnolozi. Nai zavodi za zatitu spomenika kulture sta vili su ve pod zatitu izvestan broj predmeta et nolokog karaktera. Kao to je ve pomenuto, radi se gotovo jedino o karakteristinim spomenicima graevinarstva, u prvom redu o zgradama za sta novanje i o crkvama brvnarama; sasvim je mali broj drugih objekata iz oblasti graevinarstva koji su stavljeni pod zatitu: dve suvae i jedan hambar u Vojvodini, po jedan samokov u Sloveniji i Bosni, itd. Zatita tih objekata proglaavana je i izvoena gotovo redovno po predlogu i staranjem arhitekata, i stoga, po mom miljenju, prilino jednostrano. Nije se svugde ilo za tim da se utvrde najpre karakteristini oblici kua i zgrada, kao i itavih okunica i naselja, za pojedine obla sti pa da se onda izvri izbor meu njima nego su se uglavnom stavljali pod zatitu stariji primerci arhitekture, i to poglavito po varoima, sa rezul tatom da je stavljen pod zatitu u Makedoniji, Sr biji i Bosni i itav niz graevina istoga tipa, to po mome miljenju nije trebalo initi u to likoj meri. Glavni motivi kod donoenja tih odluka su bili monumentalnost i starina graevine pa i originalna i individualna reenja. Stoga imamo da je veoma mali broj tipova seoske kue stavljen pod zatitu, tako da naa sluba zatite spomenika etnolokog karaktera ak i na polju graevinar stva stoji pred mnogim zadacima. Mi uglavnom znamo koji su tipovi kue zastu pljeni na naem dravnom podruju i kakvo im je geografsko rasprostranjenje. Naelno, potrebno je da se zatiti bar po jedan pretstavnik svakog od tih tipova, samo izuzetno i vie primeraka, da se bez naroite potrebe ne optereuje sluba za tite i ne ometa razvitak pojedinih naselja ili do mainstava. Koji e primerci biti stavljeni pod zatitu i pod koju vrstu zatite (prenoenje u obini muzej ili u muzej pod vedrim nebom ili e da ostanu na svom mestu), treba da bude predmet svestranog prouavanja i savetovanja. Pojedini nai zavodi za zatitu spomenika kulture su pot puno samostalni. Meu njima treba ba na ovom polju da postoji blia saradnja. Tako napr. ka mena kua istoga tipa je rasprostranjena na teri torij ama NR Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske i moda je dovoljno da samo jedan primerak ili od svakog varijeteta po jedan budu stavljeni pod zatitu a ne i da svaki zavod na te ritoriji svoje republike stavlja pod zatitu prim e r k e istoga tipa, koji ak mogu prostorno da budu veoma blizu. (To namee potrebu blie saradnje izmeu pojedinih republikih zavoda). Kod objekata etnolokog karaktera nije dovoljno samo staviti ih pod zatitu, osobito kod kua i drugih zgrada koje se koriste, i stoga treba biti veoma obazriv i dalekovid kod donoenja takvih odluka. Ako se jedna okunica stavi pod zatitu, onda se stavlja radi toga da se sauva onakva kakva je.

A da li je to moguno ako se ona ostavi na ui vanje dotadanjem vlasniku? Mogu li se stanari i uivaoci osuditi da im se okunica normalno ne razvija i da oni ne unose nikakve novine, prepravke i usavravanja? A ta e biti ako se obje kat otkupi i njegovi uivaoci isele? On postaje mrtav predmet i bre propada. Tu e biti po trebno traiti podesna srednja reenja, koristei se i tuim iskustvima. Tako napr. duandija u starinskom seoskom duanu, koji je predmet u muzeju pod vedrim nebom u Kuperstaunu, u vreme kad je muzej otvoren za publiku, nosi odelo i u svemu radi onako kako je to bilo u vremenu iz kog je duan, a on inae stanuje izvan muzeja i ivi na savremen nain; u duanu se posetiocima prodaju neki proizvodi u obliku u kom su izra ivani i troeni u vremenu iz kog je duan. To pitanje je na slian nain reeno i u kui iz 17 veka u okolini Bostona, u kojoj je sauvano ure enje iz tog vremena i u kojoj sadanji sopstvenici posetiocima prikazuju i onovremenu tehnolo giju: bojenje pree, predenje, tkanje i dr. Kad se radi o zatiti objekata etnolokog karaktera, retko e kada biti dovoljno da se sam jedan objekat jednostavno stavi pod zatitu, jer on obino ima svoju punu vrednost samo u sastavu jednog ma terijalnog kompleksa i u svojoj funkciji u ivotu. Od graevina koje ne slue stanovanju sta vljen je dosada pod zatitu izvestan broj crkava brvnara. Njih nema mnogo i nije ih potrebno ni stavljati sve pod zatitu nego karakteristine primerke kao pretstavnike tipova. Ali, ne dolaze u obzir samo drvene crkvice: treba, isto tako, obratiti panju i na seoske hramove od drugog materijala, od kamena i dr., koji su takoe pro izvod domaeg graevinarstva a kod kojih takoe ima i starine i oblasnih razlika. Od drugih vrsta graevina etnolokog karak tera koje su stavljene pod zatitu, a kojih je uostalom veoma mali broj, stavljen je pod zatitu po jedan samokov u Bosni i Sloveniji. Izbor samokova u Bosni nije bio nimalo sretan: zatien je jedan samokov u Vareu koji nema uopte uslova da se odri. Mnogo bi bolje bilo da je za tien neki samokov u selu Oeviji kod Varea, gde su ti samokovi i tipiniji nego u Vareu, i gde bi taj objekat mogao lake da se i pod zati tom odrava u radu i gde on, zatien, ne bi niukoliko smetao ni razvitku naselja ni ekonomske aktivnosti. itav je niz drugih graevina ije tipine pri merke treba odabrati i sauvati u originalu. Do laze u obzir staje, hambari, koevi, vajati (bakaluci, tremovi, kueri), mlekari, pastirske i druge kolibe (dubirozi ili savardaci osobito, pa bunje i kuarice), ograde i kapije, pa mostovi, akvadukti, instalacije za navodnjavanje, vodenice, valjavice, strugare, razne vrste stupa (za oriz, ruj i iarku itd.), pa i itava postrojenja (tabake i druge za natske radionice napr.), itd., itd. Posebno u se

zadrati na nekim manje poznatim zgradama, ko jih ve nestaje. To su, u prvom redu, rodovske trpeze ili sobraice raznog oblika, nekada veoma rasprostranjene po zapadnoj Srbiji i severnoj Bo sni, koje pretstavljaju i spoljanji izraz osobitih oblika drutvenog ivota. Jo su znaajniji ar daci, male drvene zgrade za stanovanje, od kojih jo ima nekoliko primeraka u zapadnoj Srbiji: paljenjem takvih ardaka i hanova, u kojima su tada na selima iveli razni nasilnici, obeleen je poetak Prvog srpskog ustanka. Svi ti objekti posle vrlo paljivog proua vanja i odabiranja treba da budu zatieni, bar za prvo vreme, na svom mestu. Smatram da za tita ne treba suvie da se rairi, da se raspline, jer se postavlja pitanje strunog nadzora i odr avanja: bio bi potreban velik kadar strunog i tehnikog osoblja i potrebna velika finansiska sredstva. To se moe ostvariti na mnogo ekono miniji nain, koji e istovremeno imati i druga preimustva, tj. da se vei broj takvih spomenika, stavljenih pod zatitu, koncentrie na jednom me stu, u muzeju pod vedrim nebom ili u nacionalnom parku. Pitanja zatite spomenika etnolokog ka raktera treba, stoga, rasmatrati u zajednici sa pi tanjima muzeja pod vedrim nebom i nacionalnih parkova. Osobito su karakteristini i znaajni primerci narodnog graevinarstva stoarski stanovi na pla ninama. Ne treba ni njih gubiti iz vida, zbog vi estrukog interesa nauke (ne samo etnoloke nego i socioloke, raznih agrikulturnih disciplina itd.) i turizma. Odabrati stanove odnosno katune ili baije sa svim objektima koji su karakteristini i koji su blizu planinarskih domova, umarskih ili lovakih kua tako da su pristupaniji posetiocima koji se za njih interesuju i da ih je lake odr avati pod zatitom. Sem monumentalnog Kurumli-hana u Skoplju i manje monumentalnog i karakteristinog Moria hana u Sarajevu, koji su oba pretstavnici velikih gradskih hanova, verovatno da vie nije stavljen pod zatitu ni jedan han. A du naih drumova bilo je mnogo hanova od razliite grade drveta, erpia, kamena koji su davali ka rakteristian izgled pejsau, imali vanu ulogu u saobraaju po naim zemljama pre eleznica i drutvenom razvitku naroda (napr. uloga hanova u Srbiji pred Prvi ustanak i u vreme ustanka, handija kao posebna profesija itd.). Verovatno e se u zabaenim krajevima nai jo kakav han od brvana ili od druge grae koji bi se mogao sta viti pod zatitu na svom mestu postojanja ili da se prenese u najblii muzej pod vedrim nebom ili etnopark. Zavodi za zatitu stavili su pod zatitu i razna stara groblja (rimska, srednjevekovna, pa i stara muslimanska). Sasvim ispravno. Meutim, s etno lokog gledita, dolaze u obzir i groblja iz skorije

prolosti, pa i aktivna, jer su i to, i te kakvi, spomenici narodne kulture (a koji e, vremenom, postati takoe ostaci iz prolosti, kao to su za nas sada srednjevekovna groblja). Njih je jo lake zatititi i odrati nego li kue i delove nase lja, poto se na grobljima, koja su tabu, sporo to menja. Odabrati samo takva groblja koja su za ista karakteristina, osobito dobri pretstavnici oblasnog tipa groblja, i u kojima se mogu videti oblici grobova i nadgrobnih spomenika iz vie pe rioda. Uz to voditi rauna da su ta groblja i lako pristupana i da ih nee biti teko odravati. Da navedem nekoliko primera. Staro groblje kod cr kve u Vlasotincima, sa drveem koje lii na park, ima izvanredno lepe ogromne krstove i kamene kovege sline stecima. Groblja u dolini Ibra imaju veoma zanimljive nadgrobne spomenike: na jednom grobu po nekoliko veoma visokih i bogato ukraenih drvenih krstova. U zapadnoj Srbiji su esta groblja sa nadgrobnim spomenicima iz ne koliko sukcesivnih perioda, tako da sama pret stavljaju pregled hronolokog razvitka spome nika. Oblast se karakterie spomenicima sa polihromim portretima pokojnika iz druge polovine 19 veka, i neko takvo groblje treba bezuslovno staviti pod zatitu, prvenstveno u neposrednoj blizini Titovog Uica ili aka. Ti polihromi nad grobni spomenici pretstavljaju naivnu ali origi nalnu granu narodne umetnosti. Katoliko groblje u Rumbocima u Rami (Prozor, Bosna) jedinstveno je svojom lepotom i tipovima nadgrobnih spome nika iz raznih perioda. Ima znatan broj objekata etnolokog karaktera koji ni u kom pogledu nee izgubiti nita ako se premeste sa svoga mesta, pod uslovom da mogu da se premeste. Na primer vodenica potoara. Njih imamo jo danas u velikom broju i postepeno ih nestaje na taj nain da iezavaju najpre u rav nijim krajevima. Ali, te vodenice su jednake na velikom prostranstvu: ne razlikuju se nimalo vo denice potoare u muslimanskim od onih u hrianskim selima. Takva vodenica moe biti u sa mom selu a moe biti i daleko od sela. Ne bi stoga bilo nimalo celishodno staviti pod zatitu jednu takvu vodenicu u nekom zabaenom kraju, a ni ta ne bi smetalo da se ona prenese i prikljui kompleksu drugih zatienih zgrada. Sluba zatite spomenika kulture etnolokog karaktera mora najtenje da sarauje s etnolo kim muzejima i ostalim etnolokim ustanovama radi iznalaenja najpogodnijih naina zatite i kod izbora objekata koje treba proglasiti spome nicima nae narodne kulture. Poto zatita poje dinih takvih objekata na samom mestu ne moe biti sasvim efikasna niti ti objekti onda mogu u dovoljnoj meri da slue nauci i prosveti, treba teiti da se i koncentriu na odreenim mestima. Neki od njih moi e da se prenesu u republiki ili regionalni etnoloki muzej, a neki e se priku piti tako da obrazuju muzej pod vedrim nebom

ili da b u d u u nacionalnom parku. Prikupljanje e se vriti oko nekog objekta koji se nikako ne moe premestiti ili ne treba da se premeta stoga to na svom mestu ima naroit znaaj (napr. da je u isto vreme znaajan istoriski spomenik). Do bro reenje bilo bi i izbor karakteristinih naselja ili delova naselja koji bi se stavili pod zatitu i pretvorili u muzej pod vedrim nebom a u zajed nici s nacionalnim parkom. Manje-vie u svim naim zemljama ima uslova za to. U srednjoj Bo sni napr. moglo bi za to posluiti selo Oevija kod Varea, koje je u divnom umskom pejsau, koje je karakteristino po svom tipu i graevinama, u kojem ima i samokova (majdana), vodenica i dr. Ukoliko budu meusobno mnogo udaljeni odabrani predmeti, oni bi se lako i bez tete po svoj izgled i funkciju, kao i bez tete po izgled celine, mogli premestiti da b u d u blii. Ta mesta su izvan sa danjih vanijih komunikacija i dalje od gradova, ali mogu da budu lako pristupana masovnoj poseti, jer stvarno nisu daleko od Sarajeva i vani jih komunikacija. Na slian nain ne bi bilo teko odabrati jednu takvu taku u umadiji, napr. u kraju u kom je izbio Prvi ustanak oko Topole i Oraca pa u tim mestima od istoriskog znaaja i oko ou vanih istoriskih spomenika prikupiti objekte koji e prikazivati na narodni ivot u 19 i 20 veku: kuu osaanku, karakteristinu savremenu umadisku okunicu, itd. U Makedoniji bi trebalo staviti to pre pod za titu ostatke iflika, koliko ih jo ima, pa ih even tualno preneti i rekonstruisati iflik uz Hamzipain konak u Bardovcima kod Skoplja (koji je stradao u prolom ratu ali bi trebao i mogao da se obnovi). Sve to uraditi to p r e dok su jo ive uspomene i tragovi ivota seljaka u feudalnoj potinjenosti. U neposrednoj blizini takvog iflika stavili bi se pod zatitu karakteristini primerci kue i okunice slobodnih seljaka, za to u nepo srednoj blizini ima dovoljno uslova, ukoliko nije predvien razvitak grada na tu stranu. Na takav nain moi e se jedino uspeno i efikasno izvriti zatita karakteristinih spome nika narodnog graevinarstva, tipova okunica i naselja, a ujedno od tih spomenika nainiti sred stva za vaspitanje kolske omladine i zadovolja vanje interesa irih narodnih slojeva, domaih i stranih turista, koji e svi moi da vide i upo znaju na lako pristupanom mestu i na srazmerno malom prostoru, pa, stoga, uz male napore i tro ak, narodni ivot u blioj prolosti i mnoge ka rakteristike savremenog narodnog ivota. Razume se, takvi spomenici ne bi smeli da budu samo gole graevine nego da budu opremljeni i svim onim to se normalno susree u njima i oko njih i da se u njima zadri to vie od ivota, od ak tivnosti njihovih stanovnika ili korisnika. Negde bi takvi muzeji pod vedrim nebom moda pot

puno zamenili lokalne ili oblasne etnoloke mu zeje, ali ni u kom sluaju ne i sve: etnoloki mu zeji bi postojali uporedo i dalje kao centri koji e prikazivati sve pojave u narodnom ivotu i na i rim podrujima. Ima jedna grupa predmeta etnolokog karak tera koji su od velikog interesa za nauku, jer go tovo redovno vode poreklo iz davne starine i odraavaju arhaine poglede. To su napr. objekti koji slue kultu i maiji, kao to su napr. kultna stabla, kultni izvori, naroiti kultni grobovi, kultne stene itd. U nekim naim zemljama ima toga u izobilju, napr. kultnih stabala i gajeva u Make doniji, kultnih izvora u Vojvodini, grobova na kojima se obavlja naroit kult po Bosni i Make doniji, itd. Ponegde se na takvim mestima i ta kvim predmetima obavlja veoma sloen ritual, napr. na Govedarovu Kamenu na Ovem Polju (Makedonija), koji vue svoje poreklo iz praistoriskih vremena. Te pojave iezavaju, ali ne treba, ipak, dopustiti da ieznu sasvim bez traga. Sloeno je pitanje da li ih uopte treba stavljati pod zatitu, i kako. Da li stavljati pod zatitu i one objekte kod kojih se vie ne obavljaju nika kvi obiaji ili obredi ili kod kojih e to prestati u skoroj budunosti? Nauci i slubi zatite nije jedini interes obratiti panju samo na pozitivne i lepe tekovine i pojave u narodnom ivotu: ona treba isto tako da vodi rauna i o onome to je negativno pa da sauva kao dokumente prolosti i takve objekte koji e prikazivati stanje negdanje zaostalosti, izraze nekadanjih pogleda na svet. Trebae velika obazrivost kod izbora takvih spomenika i donoenja odluka o njima. Naime, interesovanje muzeja za starinu, a naroito interesovanje etnolokih mu zeja za (predmete i pojave iz starijeg narodnog ivota, stvara esto kod posetilaca i kod ljudi na terenu veoma pogreno uverenje da su to sve dobre stvari koje treba i uvati i ceniti. Kad bi se na jednostavan nain stavilo pod zatitu neko kultno stablo, to moe da bude interes nauke, moglo bi se desiti da se tim aktom pomogne odr avanju maije i zaostalih pogleda na svet, dok svi treba da radimo na tome da takvih stvari to pre nestane iz narodnog ivota. Treba, dakle, na neki nain izmiriti te suprotnosti. To je moguno. Odabrati radi stavljanja pod zatitu samo takve kultne objekte i mesta, koja su ujedno i prirodne lepote ili istoriske znamenitosti, sauvati njihov ritualni inventar, ali snabdeti sve shodnim pisa nim objanjenjima. Tako napr. trebalo bi staviti pod zatitu jedan kultni gaj sa kapelom u Make doniji (napr. Latinski dobje sv. Nikola u selu Nerezima izmeu Debra i Struge), tzv. turbe Muse Kesedije kod Kaanika, neki osobit kultni izvor i sl. Ako bi se stavio pod zatitu izvor ili stablo, kod njega bi se ostavili votivni darovi i drugi predmeti, a sve dobro ogradilo tako da se sprei odnoenje, propadanje a ujedno i dalje oba-

10

vijanje rituala, kao bi se izbegao neeljeni efekat da se zadri i obavljanje rituala. To ne bi bilo ak nikakvo nasilje: svuda su takvi kultovi i rituali u naglom slabljenju i izumiranju. Potpunosti radi, treba pomenuti i zbirke po kretnih etnografskih predmeta, kao i pojedine predmete, koji nisu u muzejima nego su u posedu privatnih lica, hramova, kola, i drugih ustanova a od takvog su znaaja da treba da se registruju, stave pod zatitu kao spomenici kulture i uine pristupanim bar naunim radnicima. Ima, naime, pojedinaca koji poseduju velike zbirke etnolokih predmeta razliitih vrsta (narodne nonje i dr.). Tako isto pojedini hramovi i ustanove imaju u svojim riznicama ili u upotrebnom inventaru dragocenih spomenika nae ili strane narodne kul ture. Tako napr. pojedine damije imaju esto dragocene zbirke ilima. I takve zbirke i pojedine predmete treba staviti pod zatitu, ukoliko njihovi sopstvenici ne budu skloni da ih ustupe, pod ma kojim uslovima (prodaja, davanje na uvanje i sl.), nekom muzeju gde im je pravo mesto i gde e biti najbolje uvani i najbolje posluiti svojoj svrsi. Treba ih staviti pod zatitu da se ne desi da se rasture ili propadnu, a da se i ne sazna za njih, i pre nego to budu nauno obraeni. Teko

je pronai takve predmete i zbirke, i na tome treba da pomau zavodima u prvom redu saradnici etnolokih muzeja i zbiraka kao i svi drugi radnici i prijatelji etnoloke nauke i zainteresovana lica za zatitu spomenika kulture. Podesnim obavetavanjem i sami vlasnici takvih dobara prijavie ih sami, kad uvide korist od te zatite po zajednicu i po njih same, jer e te zbirke i predmeti biti pod stalnim strunim nadzorom radi osiguranja od propasti, bie struno i objektivno procenjeni itd. Stavljanje i odravanje pod zati tom takvih predmeta i zbiraka bie mnogo lake nego onih 'nepokretnih pod vedrim nebom, jer su unekoliko zatieni ve tim to se nalaze pod krovom i pod zatitom svojih vlasnika, koji ih dre i uvaju kao dragocenosti. Nedovoljan uspeh naih zavoda za zatitu kul turnih spomenika u radu na iznalaenju i zatiavanju onih spomenika etnolokog karaktera koje treba zatititi posledica je i toga to svi za vodi nisu obezbedili stalnu saradnju strunih i iskusnih etnologa i to meu samim etnolozima nije bilo dovoljno interesovanja i spremnosti za pomo u tom radu. To je, meutim, nedostatak koji se moe najlake ukloniti, i treba ga ukloniti to pre.

RSUM
La loi de 1947 a donn la protection des monuments culturels yougoslaves une base lgitime et il fut organis un service spcial pour la protection des monuments culturels et des rarits naturelles. Il y fut plane aussi la protection des objets du caractre ethnographique. Sur ce problme les Instituts de la protection ont trs peut travaill. Il n'y sont encore extrait les catgories des objets ethnologiques qui doivent tre mis sous la protection, ni les principes de ce travail. La cose principale en est la nature des objets ethnologiques et leurs rle dans la vie quotidienne. La protection des objets ethnographiques mobiles s'execute avec une facilit dj longtemps en les conservant dans les muses ethnographiques. Quand mme il y a des objets, comme par exemple: les types caractristiques des maisons, les diverses laboratoires etc.; qui ne peuvent tre places dans un muse. Il existe aujourd'hui dans quelques pays trangers des muses en plain air, o on expose ces grands objets. La ncessit de la protection des objets pareils devient trs actuelle en Yugoslavie cause de grands changements de la vie populaire et surtout cause de 1' urbanisation du village. Le problme comprend la protection des objets ethnographiques en Yougoslavie, qui ne peuvent tre transports, ni exposs dans les muses, comme des objets archologiques, et d'objets d'art etc.: ils sont presque tous d'usage jusqu' aujourd'hui ainsi qu'il est difficile de les extraire et isoler de la vie, puisque ils perderont alors leur valeur et leur signification et seront lentement dmolis. Il existe chez les objets ethnologiques encore une difficult: ces objets sont rarement uniques; c'est pour cela qu'il est difficile de choisir ceux qui reprsentent un type. L'auteur prsente les catgories des objets ethnologiques qui doivent tre mis sous la protection (les maisons, les divers btiments, les objets hydrotechniques, les cimetires typiques ou les pierres tombales etc.). L'auteur examine aussi la colaboration des institutions de la protection, des muses ethnographiques et des institutions touristiques. Un problme part reprsente la protection des objets qui servent au culte et la magie, qui, au but du progrs, doivent disparatre, mais au point de vue scientifique ont une grande valeur. L'auteur croit qu'il est possible de rconcilier ces deux exigences si contrastes.

11