URE BOKOVI

NAA ZATITA DANAS

LA P R O T E C T I O N DES M O N U M E N T S A C T U E L L E M E N T

itav niz reenih, delimino reenih, nereenih, pa i nereavanih problema postavlja se danas pred naom slubom zatite spomenika kulture. To su pitanja kako principijelnog karaktera, tako i sa svim, sasvim konkretne sadrine. Da li je naa sluba zatite kadra da ih pravilno postavi i da ih sva, sukcesivno, pravilno rei? Odgovor na ovo pitanje, vie teoretskog karaktera, moe da da samo naa konzervatorska praksa. Kako nam ona dosada na njega odgovara? Donoenjem, neposredno posle rata, Zakona o zatiti spomenika kulture, organizovanjem ili proiravanjem ve postojeih zavoda, kako po svima centrima naih narodnih republika, tako i u poje dinim, za spomeniku zatitu znaajnijim, podru jima, u Splitu, Novom Sadu, Pritini, u Du brovniku i Zadru, na Rijeci, kao i obrazovanjem Saveznog instituta, udareni su danas, prvi put u istoriji nae zemlje, zdravi osnovi za svestran, oz biljan rad na reavanju konzervatorske proble matike. No naa sluba zatite jo je mlada i nalazi se tek u procesu sticanja svojih prvih konkretnih iskustava. Sem konzervatorskih ureda u Ljubljani, Zagrebu i u Splitu, kod kojih je radna tradi cija neto dueg veka, sve ostale nae ustanove zatite, kao ustanove, u manjoj ili veoj meri jo uvek trae pravi put svoje delatnosti. Najbolje se to moglo osetiti na Savetovanju konzervatora u Splitu, u aprilu mesecu ove godine. Na ovom Savetovanju, koje nesumnjivo pretstavlja bogat doprinos naoj slubi zatite, izbio je, meutim, na videlo i ozbiljan raskorak koji posto ji izmeu naeg teoretskog odnosa prema proble mima konzervacije i nae ive konzervatorske prakse. Principijelan stav koji je Savetovanje zau zelo, naroito u poetku svoga rada, stav koji je i dotada stalno podvlaen u naoj strunoj litera turi, bio je: ne rekonstruisati, ne restaurisati, konzervirati. Na prvi pogled, teoretski, nauno, ovakav stav bio bi sasvim ispravan. No on nosi u sebi ne samo sve dobre, no jednovremeno i sve negativne osobine, krute principijelnosti. Pokaza lo se, ve na samom Savetovanju, da je to stav u sutini deklarativne prirode. U praksi, on se vrlo

esto sukobljavao sa svim konkretnim problemi ma, koji su traili, pod odreenim uslovima, i od reena, nuna reenja, tako da je u tim suko bima sa ivotom ponekad u potpunosti gubio svoj prvobitni teoretski lik. Od njegove stroge primene u Kurumliji, Gracu, Cariinom Gradu, Ba ru, Mogorjelu ilo se, preko delimine restaura cije kao u Bogorodici Ljevikoj u Prizrenu. Daud-painom hamamu u Skoplju, Amidinom konaku u Kragujevcu, na Zlatnim vratima u Spli tu, na Ferhadiji damiji u Banjaluci i kulama mo starskog Starog mosta, ili na zamku tatenberg u iroj okolini Ptuja do pune rekonstrukcije kao na Biljardi na Cetinju, na manastirskom ko naku u Lovnici ili Gradskoj venici u ibeniku. Svaki od ovih radova podloan je diskusiji, a za svaki stav mogu se nai i argumenti, koji se, ra zume se, mogu i braniti i napadati na osnovu kojih je takav stav i zauzet. Otuda ona kruto po stavljena parola konzervacija, ne restauracija, ne rekonstrukcija mora da pretrpi izvesnu mo difikaciju. Ona bi, ini mi se morala da glasi: kon zervacija na prvom mestu, a restauracija i rekon strukcija samo u onoj meri koja je neophodno po trebna da bi se konzervacija mogla pravilno iz vriti. Tu se, meutim, odmah postavlja i pitanje mere. No to je pitanje koje se ne moe nikad unapred reiti. To je stvar individualna, individualna za svaki spomeniki objekat posebno, i individualna u odnosu na linost konzervatora kome je problem poveren na reavanje. Nijedan se problem ne mo e posmatrati izolovano, samo principijelno, ve usko povezano sa konkretnim uslovima od kojih zavisi. Konzervator s druge strane mora da poseduje prefinjeno oseanje mere, oseanje koje se, iako je ono i ba zato to je ono subjektivnog ka raktera, stie samo kroz dugo ivo iskustvo. Pojavljuje se uz to, neosporno, i itav niz dru gih pitanja tehnikog karaktera: upotreba novih materijala, naroito betona u kome obliku i do koje mere primena novih metoda rada, kao na primer na ispravljanju junog zida na crkvi Sv. Sofije u Ohridu, novi naini ienja ivopisa, pri mena savremenih metoda analize materijala, i tako

dalje, pitanja koja se moraju poznavati do tan ina, ali reavati u svakom konkretnom sluaju posebno, pitanja kojima jo nismo ovladali u pot punosti. Pri svemu tome moraju se bezuslovno poto vati istoriske, naune i estetske vrednosti samog objekta, ili urbanistike celine, kao i njihova iva veza s ambijentom koji ih okruuje. Svaka naa intervencija mora da bude usmerema u pravcu za tite i isticanja ovih svojstava. Nita se, s druge strane, ne bi smelo preduzimati to bi ma u kom smislu naruivalo njihov karakter. Da li se dosa da u tome pogledu uspelo uvek u potpunosti, u svakom odreenom sluaju naeg dosadanjeg posleratnog rada? Analiza svakog zahvata ponaosob pokazala bi da uspehom ne moemo da budemo uvek stoprocentno zadovoljni.1 Da bi se svi problemi koji se pred nas postav ljaju pravilno reili, potrebno je da bude ispunjeno nekoliko uslova: potrebno je imati dobro organizovanu radnu mreu na terenu, potrebno je ne oskudevati u materijalnim sredstvima, potrebno je, najzad, raspolagati i iskusnim strunim kadro vima. Kako u ovom pogledu stojimo danas? Odgovor na sva ova pitanja nije isti za sve nae narodne republike. Mrea zatite, koja mora da se oslanja na lo kalne narodne vlasti, jo u veini sluajeva nije vrsto postavljena. Otuda est sluaj da se jo nema ni potpune evidencije svega to postoji na te renu. 2 S druge strane, jo nije u potpunosti sazre la svest kod pojedinih pretstavnika lokalnih na rodnih vlasti o znaaju spomenika koji se nalaze u njihovom delokrugu rada, Ovo se odnosi naro ito na spomenike verskog karaktera, koji se po nekad posmatraju samo kao objekti vezani za crkvu, kojoj se preputa sva briga o njima, ne shvatajui da se u njima, s obzirom na istoriske i materijalne uslove pod kojima su ponikli, mogu da kriju dragoceni kvaliteti umetnikog stvara latva naih naroda. Da i ne govorimo o tome ka ko metani, tako rei na nae oi, jo uvek razvlae materijal sa ponekad znaajnih lokaliteta, kao to su kasnoantiko-ranovizantiska naselja kod Belajnca, Zlate ili u Gamzigradu. Iako je u ovom pogle du neto ve uraeno, zavodi nisu uspeli dosada, ostavljeni u ovom pogledu uglavnom sami sebi, bez pomoi sa strane, da svuda podignu svest u narodnim masama, a samim tim i kod pojedinih
1 Tako nas ni u kom sluaju ne moe vie zadovoljiti upotreba betonske zatite za konsolidovanje poruenih zi dova, sistem koji sam i sam nekada upotrebio na bazilici u Stobima, a koji je posle rata dosta kruto primenjen, donekle i na moju inicijativu, u Cariinom Gradu i na urevim Stubovima u Rasu, poto u izvesnoj meri menja karakter po ruenih zidova koje treba da obezbedi. 2 U tome pogledu nae poznavanje spomenika, vezanih za nae narodno stvaralatvo a koji se sada nalaze u inostranstvu, i pored nastojanja Saveznog instituta da ovu prazninu popuni, jo uvek je sasvim siromano.

narodnih pretstavnika u lokalnim organima vlasti, o stvarnoj kulturnoj i umetnikoj vrednosti koja se u ovim spomenicima krije. Nije otuda redak sluaj da se i u samim zavodima teite baci na za titu spomenika samo ve opte priznatog znaaja, a da se ne obrati dovoljna panja na itav niz ma njih objekata koji i sami, iako skromniji, mogu da budu jo od kakvog znaaja. Dobro je to raditi te meljito na Studenici, na Sofiji Ohridskoj, ili na Zadarskoj katedrali, ali se ne srne proi ni mimo Lapunje, Markova Kaleta kod Prilepa ili crkve u Voinu, da primere iznesem na dohvat, bez na roitog biranja. Sredstva koja danas stoje na raspoloenju po jedinim zavodima, usled pojaane potrebe tednje poslednjih godina, nisu moda uvek dovoljna da pokriju sve potrebe tehnike zatite na terenu, ali se s druge strane izgleda nije dovoljno radilo, nije dovoljno oslanjalo na mogunosti lokalne privrede i lokalnih narodnih vlasti. Tamo gdje je to ozbilj nije pokuano, kao na primer sa Oblasnim odbo rom Kosova i Metohije, ili narodnim odborom optine grada Bara, i rezultati su bili vie nego zadovoljavajui. Ozbiljna tekoa sa kojom dobar broj naih za voda mora da se bori, to je nedostatak iskusnih strunih kadrova. Stariji, iskusniji strunjaci, ko jih ima sasvim malo, pokazuju uz to izvesnu ne elastinost u primeni novih metoda rada. Mladi, koji su tek od nedavna poeli da se bave proble mima zatite, nemaju jo dovoljno iskustava. Sre dnja generacija, koji bi sada trebala da bude u pu noj zrelosti, gotovo i ne postoji. Ovaj problem utoliko je tei to i sam raspored strunih kadro va po pojedinim republikama nije uravnoteen, tako da se namee kao vaan zadatak, zadatak koji je Savezni institut delimino primio na sebe, da se pomogne na onim mestima na kojima bi ovaj nedostatak mogao da dovede do teih posledica. U tom smislu formiranje jedne centralne, dobro snabdevene restauratorske radionice pri Saveznom in stitutu, moglo bi samo da se pozdravi, iako to ne bi smelo da smeta da se, gde god se moe, proire i jo bolje urede postojee radionice, ili ak osnuju i nove. Tendencije, koje su se u jednom trenutku po javile u nekoj vrsti birokratskog koncentrisanja rada u pojedinim ustanovama, u Saveznom insti tutu ili u pojedinim zavodima, razbijene su sre om u samom njihovom zaetku, to ne znai da se i ubudue nee tu i tamo moda ponovo poja viti. No svest o ozbiljnosti i zamanosti zadataka koji pred naom slubom zatite stoje sazrela je ve u toj meri da se ne moramo brinuti za njenu budunost. U zemlji socijalizma, i pored svih te koa, uglavnom materijalne prirode, sa kojima jo uvek mora da se bori, kulturnom nasledu obezbeeno je ono mesto i ona zatita koju ono po svojim visokim kvalitetima zasluuje da ima.

RSUM

Dans l'article on discute l'tat actuel de la protection de nos monuments de culture, en partant du point de dpart qui est universellement accept en thorie et en sciences: qu'il faut conserver, et non restaurer. Pourtant dans la pratique, cette ide est confronte avec des problmes qui la bouleversent parfois: cause de la conservation, on est parfois oblig de procder la restauration partielle et d'aller mme plus loin. L'auteur pense que l'ide fondementale dont il s'agit devrait tre formule peu prs comme cela: D'abord la conservation, et la restauration ou la reconstruction seulement dans la mesure qui est absolument ncessaire pour pouvoir mener la conservation bonne fin. On ne saurait prescrire tout de suite les mesures prendre dans chaque cas, car elles sont individuelles quant aux objets et quant la personne du conservateur et de son

exprience. Il y a, outre, beaucoup d'autres problmes concernant les matriaux nouveaux et les nouvelles mthodes de travail que nous ne nous sommes pas encore appropries et qui concernent l'apprciation historique, artistique et scientifique des objets. Pour pouvoir bien rsoudre ces problmes, il nous f aut un rseau bien organis de protection sur le terrain, des fonds matriels assez abondants, et des cadres professionnels experts, ce qui nous manque encore. C'est pour cela qu'il arrive souvent que ce sont les monuments dont le caractre est gnralement apprci qui jouissent d'une protection, pendant qu'on tourne peine l'attention aux objets plus modestes. En liaison avec l'conomie locale et avec les pouvoirs publics on y pourrait faire bien mieux, comme on l'a dj vu dans quelques rgions.