ИЗВОРИ
Општа историја средњег века
Садржај:
Аурелије Августин
Свети Јероним
Касиодор Сенатор
Јорданес
Павле Ђакон
Гргур Турски
Псеудо-Фредегарева хроника
Ајнхард
Анали манастира Лорш
Опат Регино
Acta Sanctorum (AASS)
Lodovico Antonio Muratori
Monumenta Germaniae Historica
Исидор Севиљски
Видукинд из Корвеја
Лиутпранд из Кремоне
Анали манастира Кведлинбург
Титмар Мерсебуршки
Адам из Бремена
Козма из Прага
Беда Венерабилис
Екхард из Ауре
(354 – 430) датум обраде: 01.07.2006.
(331 – 420) датум обраде: 01.07.2006.
(480/90 – 555/60) датум обраде: 02.07.2006.
(6. век) датум обраде: 02.07.2006.
(720 – 799) датум обраде: 03.07.2006.
(539 – 595) датум обраде: 03.07.2006.
(8. век) датум обраде: 04.07.2006.
(770/80 – 840) датум обраде: 04.07.2006.
(9. век) датум обраде: 05.07.2006.
(840 – 915) датум обраде: 05.07.2006.
(1643 – 21. век) датум обраде: 06.07.2006.
(1672 – 1750) датум обраде: 06.07.2006.
(1826 – 21. век) датум обраде: 07.07.2006.
(560 – 636) датум обраде: 07.07.2006.
(925 – 973) датум обраде: 08.07.2006.
(925 – 975) датум овраде: 08.07.2006.
(11. век) датум обраде: 09.07.2006.
(975 – 1018) датум обраде: 09.07.2006.
(11. век) датум обраде: 10.07.2006.
(1045 - 1125) датум обраде: 10.07.2006.
(673 – 735) датум обраде: 11.07.2006.
(1050 – 1130) датум обраде: 11.07.2006.
1
 Аурелије Августин (354 – 430)

Живот

Аурелије Августин је рођен 354. године. Родом је био из Тагасте, града у

провинцији Нумидији. Потицао је из средњостојеће породице. Његова мајка
Моника је по верском опредељењу била хришћанка, а отац Патриције као римски
чиновник паганин; присталица традиционалне римске вере.
Основно образовање је Августин стекао у Тагасти, више у Мадаури, а високо у
Картагини. У Картагини је проучавао Цицеронова дела.
Године 383. је напустио континент и отишао у Рим, тадашњи културни центар
света. Пошто је префект Милана тражио професоре реторике, Августин се одазвао
позиву и отишао у Милано, престоницу западне половине Царства. У Милану се
зближио и спријатељиио са епископом Амброзијем, водећом личношћу западне
цркве. Амброзијев утицај био је пресудан на Августинов прелазак у хришћанство.
Наиме, Августин је прво био манихејац 1, а затим неоплатоничар 2. Године 387. се
определио за хришћанство. Напустио је Италију и вратио се у Картагину.
Пошто су му родитељи умрли, Августин се повукао на породично имање у Тагасти.
Тамо је провео три године проучавајући хришћанске догме. Након три године је
одлучио да ступи у свештенике, распрода очевину, а новац раздели сиротињи.
Таленат и образовање довели су га на место епископа Хипона (395). Овде је и умро
430. године, када су град опседали Вандали.

Дела

Августин је био плодан писац. Саставио је око 93 списа, која се углавном могу
поделити у две групе: филозофска и теолошка. Постоје и списи који не потпадају
ни под једну од наведених група.

Од Августинових полемичких списа треба поменути: Против манихејана,

Против донатиста 3, Против пелагијанаца 4. Августин је имао тај незгодан обичај
да пошто напусти једну веру, напише спис против исте. Ипак, у нову веру је уносио
обрисе старе, што се уосталом и види у његовим делима.

Спис Contra academos или Против академичара устаје против неоплатоничара.

Августин замера наоплатоничарима њихову претензију да постану религијска
секта.

1
Манихејизам – учење персијског јеретика Манеса (3. век) по којем је од почетка постојало царство
светлости и царство мрака; манихејци су се уздржавали од чунлих задовољстава, ручног рада и
земаљског поседа.
2
Неоплатонизам – оснивач Плотин (3. век); стапање Платонових, Аристотелових и др. учења са
источњачким религиозно-спекулативним елементима, у један јединствен поглед на свет; имао јак
утицај на изградњу хришћанске филозофије.
3
Донатизам је северноафричка јерес, а донатисти су присталице картагинског свештеника Доната.
4
Пелагијанци - присталице енглеског калуђера Пелагијуса (5. век), који је проповедао да не постоји
наследни грех и да су природне силе човекове довољне да се стекне вечно блаженство; ово учење
осуђено као јеретичко на сабору у Ефесу, 431. године.

2
Спис De ordine или О поретку разматра питање поретка у природи и међу људима.

Спис De trinitate или О тројству представља покушај дефинисања појма тројства.

Најзначајнији Августинов спис је De doctrina Christiana или О хришћанској

доктрини, састављен око 397. године. Представља систематски целокупни приказ
на основу Библије.

Спис Confessiones или Исповести представља споменик Августиновог

интелектуалног и духовног развоја. То је опис његовог живота до 387. године. На
основу овог списа је Жан Жак Русо саставио своје Исповести.

Најугледнији и најобимнији Августинов спис јесте De civitate Dei или О божјој

држави. Спис обухвата 22 књиге. Настао је после Алариховог пустошења Рима,
дакле после 410. године. Пошто су пагани опужили хришћане за ту несрећу,
Августин је устао у одбрану хришћана. Истовремено је наговорио Павла Орозија да
састави своју Историју против пагана.
Спис је настајао дуго, од 413. до 426. године.
Августин разликује две државе: божију и земаљску. Божија је настала као резултат
узајамне љубави Бога и човека. Земаљска пак као потреба човека према самом
себи; из жеље да задовољи недуховне потребе. Поданици божије државе су
предодређени за спас, а поданици земаљске тек треба да измоле ту милост.
Августин је веровао да је човек у бити зао и да је унапред одређено ко ће бити
спасен а ко не. Међутим, овакав став је био опасан по даље ширење хришћанства и
Августин га је морао кориговати. Износи мисао да се човек може поправити уз
божију милост (dei gratia), коју ће му посредно обезбедити Црква.
Спис обилује историјским примерима којим Августин настоји показати да човек
својим делима вређа Бога и да у складу са тим земаљска држава мора пропасти.
Дело је било омиљено штиво средњовековних писаца, између осталих Ота из
Фрајзинга, немачког писца 12. века.

3
 Свети Јероним (331 – 420)

Живот

Јероним је рођен 331. године, како тврди традиција, или 340. године, како сматра
савремена наука. Родом је био из Стридона, града у Далмацији. Потицао је из
угледне и имућне породице. Богатство му је омогућило школовање у Риму, где је
стекао световно образовање. Његов учитељ је био Донат, латински граматичар и
ретор. Поред латинског, Јероним је научио и грчки језик. Пошто су му родитељи
били хришћани и пошто су га упутили на тражење Бога, Јероним је напустио Рим и
отишао у Аквилеју, а затим у Тријер. Аквилеја, седиште црквене дијецезе, и Тријер,
престоница Констанција Хлора, били су познати по добрим теолошким школама.
Затим је Јероним са групом истомишљеника напустио Тријер и отишао на Блиски
исток. Посетио је сва света хришћанска места, почев од Антиохије. Носио се
мишљу да се ода аскетском животу. Ипак је променио мишљење и вратио се у Рим.
Изненадио га је распусни и раскалашни град. Са друге стране сам Рим није био
спреман на овог необичног човека, који се облачио и бријао на источњачки начин.
Исмејан, Јероним је напустио Рим са одлуком да се никад више не врати у ,,вечни
град''. Године 380. је посетио Цариград, а затим Витлејем, град Христова рођења. У
Витлејему је основао манастир и у њему је остао до своје смрти (420).

Дела

Папа Дамас I позвао је Јеронима да очисти Свето писмо. Наиме, Свето писмо је
први пут преведно на латински језик у 2. веку. Тај превод је био познат под
називом Itala. Током времена монаси су тај превод изнова и изнова преписивали и
услед сталног преписивања, поткрале су се опасне грешке. Јероним је одлучио да
помогне папи. У свом манастиру у Витлејему поново је превео Свето писмо на
латински језик и препис послао папи. Тај превод је познат под називом Vulgata. Био
је у употреби кроз читав средњи век, па и касније.

Током свог боравка у Цариграду, Јероним је пронашао заборављени Јевсевијев

рукопис Временски ступци. Рукопис је давао преглед догађаја од постанка света до
смрти Константина Великог (337). Јероним је спис превео на латински језик и
допунио га до битке код Хадријанопоља (378), када је римска војска претрпела
страховит пораз од Гота и када је погинуо цар Валенс. Савременици су ову битку
посматрали као битку код Мегидона, описану у Јовановом откровењу. Јевсевијев,
односно Јеронимов спис представља основ свих будућих хроника.

Затим је написао дело De viris illustribus или О славним људим; то је прва

хришћанска историја књижевности.

Јероним је и писац првих житија. Саставио је дело под називом Хагиографије;

збирка од 135 биографија чувених античких личности.

4
 Касиодор Сенатор (480/90 – 555/60)

Живот

Касиодор је рођен у периоду између 480. и 490. године. Родом је био из места по
имену Скилациј, које се налазило у јужној Италији. Потицао је из гало-римске,
аристократско, сенатске породице.
Касиодоров отац је имао поседе у провинцији Абрутији и био је у служби
узурпатора Одоакра (476 - 489). У време рата Одоакра и Теодориха (493 - 526),
године 489. променио је страну и пришао Теодориху. Пошто је на време пришао
победнику, обезбедио је свом сину напредак у каријери.
Касиодор је прво био квестор, 514. године конзул, а 533. префект преторија или
заповедник краљеве гарде. У готској служби је остао све до 540. године, када су
Готи први пут капитулирали пред византијском војском. Године 540. Касиодор се
повукао из јавног живота.
Касиодор је носио мишљу да оснује теолошки факултет у Риму. Међутим, готско-
византијски рат је омео његове планове. Године 550. основао је манастир
Виваријум, што у преводи значи ,,рибњак''. Пошто је Касиодор од монаха
манастира очекивао да буду писмени, да сакупљају, преписују и преводе античке
рукописе, Виваријум је стекао једну од најбоље снабдевених библиотека.
Касиодор је умро после 555. а пре 560. године.

Дела

Касиодор је био плодан писац. Његова дела делимо на она која су настала пре 540.
и она која су настала после 540. године. Из прве групе треба издвојити: Hronica,
Historia Gettica и Variae.

Касиодорова Хроника је настала 519. године. Била је посвећена Теодату,

Амалсфинтином мужу и савладару, који је 519. године био конзул. Дело даје
преглед догађаја од Адама до 519. године. Представља проширени списак краљева
и конзула.

Спис Historia Gettica, што се може превести као Готска историја, настао је у
периоду између 526. и 533. године. Обухватао је 12 књига и био посвећен пореклу
и постојбини Гота, њиховој сеоби, христијанизацији и држави. Као изворе за
састављање своје историје Касиодор је користио готског писца Аблавиуса и
византијског писца Приска. Желео је показати да Готи нису варвари већ
цивилизован народ. Нажалост ово дело данас није сачувано. Препознајемо га код
Јорданеса у делу De origine actibusque Getharum.
Касиодор је родоначелник германске историографије.

Variae представља збирку писама, написаних у античком маниру и

систематизованих у 12 књига. Сведочи о ауторовој широкој образованости.

5
После 540. године Касиодор је саставио Institutiones или Правила за монахе
манастира Виваријум. Правила обухватају 33 главе, а разликују две целине: прва је
посвећена уводу у теологију, а друга резимеу профаних наука. Дело је послужило
Бенедикту из Нурисије као основ за његову Регулу.

Касиодор је саставио и спис De anima или О души, а превео је Јеврејске старине од

Јосифа Флавија, затим Сократа, Созомена... (Historia ecclesiastica tripertita)

6
 Јорданес (6. век)

Живот

О животу Јорданеса, епископа Кротона, знамо веома мало. Живео је у 6. веку. Био
је варварског порекла, по свој прилици Алан, мада је сам тврдио да порекло води
од Гота и да потиче из рода Амала. Био је правоверни хришћанин у време када се
већина Гота определила за аријанство.

Дела

Најзначајнији Јорданесов спис јесте De origine actibusque Getharum или О пореклу и

делима Гота. Спис је настао 521. или 522. године у Цариграду; у предвечерју
коначног пораза Гота од стране Византије. Као извор Јорданес је користио
Касиодорово дело Historia Gettica. Сам приповеда да је Касиодорово дело држао
свега три дана и да је преписао онолико колико је стигао.
Спис разликује четири целине.
Прва целина је посвећена постојбини и пореклу Гота. Позната је по називу
Origo Gothorum.
Друга целина сведочи о породици Амала и њиховој борби са Хунима.
Трећа целина говори о образовању племенских савеза и подели Гота. Наиме,
Јорданес приповеда да је преко реке Дњепар постојао дрвени мост који је
спајао Готе једне са Готима друге обале. Онда када је река однела мост,
Готи су се отуђили и поделили на Остроготе и Визиготе.
Четврта целина је посвећена Остроготима и њиховој држави у Италији.
Јорданес је савременик догађаја које описује у овој целини. 5
Овим делом Јорданес је желео показати да су Готи најзначајнији и најкултурнији
германски народ. Његово сведочанство о држави Острогота крајем 5. почетком 6.
века је једино које данас имамо. Ова историја представља основ свих каснијих
германских историја.

Јорданес је саставио и један преглед римске историје до 551. године: De summa

temporum vel De origine actibusque Romanorum или О збиру времена или о пореклу и
делима Римљана. Спис јесте компилација Амијана Марцелина, Јевсевија
Цезарејског, Павла Орозија, Јеронима... Нема самосталну вредност, али због
концизности је радо читан у средњем веку. Представља основ доцнијих светских
хроника.

5
Мирослав Стојановић у својој скрипи даје нешто другачију поделу: 1) порекло и постојбина Гота,
2) стварање савеза, раздвајање Гота, 3) Амали, осамостаљивање Острогота, 4) држава Острогота.

7
 Павле Ђакон (720 – 799)

Живот

Павле Ђакон је рођен 720. године. Пореклом је био Лангобард, а родом из

Фурланије. Потицао је из угледне и имућне породице; довољно имућне да му
обезбеди најбоље школовање у Италији. Школовао се у дворској школи у Павији,
лангобардској престоници, где је доцније постао наставник. Углед и образовање
обезбедили су му место приватног учитеља принцезе Адалперте, ћерке последњег
лангобардског краља Дезидерија (756 - 774). Онда када се Адалперта удала за
Арихиса, лангобардског војводу Беневента, у нови дом је повела и Павла. Арихис
је постао Павлов мецена.
Године 774. франачки владар Карло Велики (768 - 814) је одлучио да сруши државу
Лангобарда. Наиме, код краља Дезидерија су уточиште нашли потомци Карловог
брата и непријатеља Карломана. Године 774. Карло је заузео Павију. Дезидерије је
послат у манастир, а Адалперта, Арихис и Павле беже у Беневент. Павле је потом
уточиште нашао у манастиру Монте Касино.
Пошто се франачка војска повукла, у северној Италији је избио устанак. Карло је
угушио устанак и похватао предводнике, између осталих и Арихиса, Павловог
рођеног брата. Уплашивши се за судбину свог несрећног брата, Павле је писао
франачком владару. Карло Велики је изразио спремност да ослободи заробљеника
под условом да Павле преузме место наставника у Палатинској школи у Ахену.
Тако се 782. године Павле нашао на Карловом двору. Ту је остао до 786. године,
када су га црквене власти позвале да осавремени манастирски живот.
Године 787. Павле се вратио у Монте Касино. Посветио се кориговању
Бенедиктове Регуле. У Монте Касину је и умро, мада тачна година Павлове смрти
није позната.

Дела

Павле Ђакон је био плодан писац. Писао је поезију, историјске и теолошке списе
(хомилијар). Од његових историјских списа треба поменути: Historia Romana, Gesta
episcorum Mettenisium, Историја папе Гргура I Великог и Historia Langobardorum.

Historia Romana или Римска историја даје преглед догађаја до цара Јустинијана I
(527 - 565). Као изворе Павле је користио Еутропија, Јеронима, Јорданеса... Дело
нема самосталну вредност.

Gesta episcorum Mettenisium 6 или Геста епископа Меца представљају прва геста у
западној историографији. То је списак епископа Меца и њихових значајнијих дела
до 766. године.

6
Мирослав Стојановић у својој скрипти даје другачији назив: Gestae episcorum Metacarum.

8
Историја папе Гргура I Великог представља пре житије него биографију. Гргур се
посматра као узорна личност, а аутор не посвећује пажњу његовом мисионарском и
политичком раду.

Historia Langobardorum или Историја Лангобарда даје преглед догађаја до смрти

лангобардског краља Лиутпранда, дакле до 744. године. Описијући време сеоба,
Павле акценат ставља на народ, а описујући време државе, Павле пажњу посвећује
краљевима. Догађаје датује према владавини краљева. Дело обилује анегдотама.
Нема хагиографских елемената, а податке које преноси, Павле не проверава. Као
изворе користи Исидора Севиљског, Гргура Турског и анонимни спис Origo gentis
Langobardorum.
Дело је значајно као извор за историју Медитерана (Франачке, Византије, Словена).

9
 Гргур Турски (539 – 595)

Живот

Гргур Турски је први писац у трилогији меровиншке историографије.

Његово право име је Георгије Флоренције. Међутим, доцније га је сам променио у
Грегорије или Гргур, узевши име једног свог предака, епископа Тура.
Гргур је рођен 539. године у провинцији Оверњ, у граду Клермон-Феран. Потицао
је из аристократске, сенатске породице. Пошто је рано изгубио оца, његово
образовање је на себе преузео његов стриц Гал, епископ Клермона, а затим Авит,
такође епископ Клермона.
Године 573. умро је Еуфроније, епископ Тура и Гргуров ујак. Исте године Гргур је
на положају епископа Тура наследио свог ујака. Посветио се писању. Жалио се на
пад образовања, а сам је био свестан свог слабог познавања латинског језика.
Гргур је био лојалан поданик франачким владарима. Учествовао је у првој фази тзв.
Рата две краљице (573 - 613), када је покушао да измири завађене стране.

Дела

Најзначајније Гргурово дело јесте Historia ecclesiastica Francorum или Црквена

историја Франака. Спис обухвата десет књига и даје преглед догађаја до 571.
године.
Прва књига даје преглед догађаја од најстаријих времена до смрти св.
Мартина Турског (397), заштитника Галије и доцније Француске. Књига је
значајна као извор о ширењу хришћанства у Галији.
Друга књига посвећена је периоду од упада Вандала и других народа у
Галију, од 406. до Хлодовехове смрти, до 511. године. Књига углавном
говори о Хлодовеховој влади.
Трећа књига даје преглед догађаја од Хлодовехове смрти, од 511. до смрти
аустразијског краља Теодеберта I (?), до 548. године
Четврта књига пружа преглед од смрти Теодеберта I, од 548. године до
смрти аустразијског краља Сигиберта I, до 575. године. Почев од ове књиге
Гргур у дело убацује историју своје породице, а као извор користи казивање
своје мајке Арментарије.
Пета књига сведочи о периоду захуктавања Рата две краљице, од 575. до
581. године. Почев од ове књиге, Гргур користи метод аутопсије: пише на
основу личног искуства.
Шеста књига се завршава смрћу неустријског краља Хилперика I, дакле 584.
годином.
Седма и осма књига дају преглед догађаја од 584. до 587. године
Девета од 587. до 589. године
Десета књига се завршава списком епископа Тура и њихових дела до 591.
године.

10
 I Адам - 397
II 406 - 511
III 511 - 548
IV 548 - 575
V 575 - 581
VI 581 - 584
VII
VIII 584 - 587
IX 587 - 589
X 589 - 591

Дело је од огромне важности за историју читаве Западне Европе.

Од Гргурових дела треба још поменути Miracula: спис посвећен чудима на гробу
св. Мартина Турског, De Gloria martirium: о чудима галских светитеља у седам
књига.

11
 Псеудо-Фредегарева хроника (8. век)

Псеудо-Фредегарева хроника припада трилогији меровиншке историографије.

Пронађена је у 16. веку. Тада се веровало да је њен аутор неустријски опат
Фредегар. Међутим, доцније је утврђено да је хроника настала у Аустразији и да у
складу са тим Фредегар не може бити њен творац. Ипак, назив се очувао уз
префикс ,,псеудо'', што значи ,,лажни''.
Анализом података које пружа хроника, дошло се до закључка да су у њеном
стварању учествовала три писца. Писци хронике су савременици писца Liber
Historiae Francorum; дакле, живели су у 8. веку. Пошто двојица од тројице користе
бургундске анале, верује се да потичу из околине Бургундије. Трећи писац пак
користи документе библиотеке у Мецу, те отуда претпоставка да је из околине
Меца. Сва три писца су монаси, што потврђују следеће чињенице: 1) у периоду у
коме је настала хроника углавном су монаси писмени, 2) кроз читаво дело
провејава песимизам.
Псеудо-Фредегарева хроника даје преглед догађаја до треће деценије 8. века.
Пошто писци стално допуњују један другог, хроника обилује интерполацијама.
Догађаји су приказани сажето, са дистанце, без емоција. Хроника је значајна као
извор за онај период франачке историје за који је сачуван мали број докумената.
Пружа сведочанство о Словенима, кнезу Саму, Дагоберту I и Арнулфинзима.
Хроника има три анонимна настављача: до 734. затим до 751. и до 768. године.

Liber Historiae Francorum (8. век)

Liber Historiae Francorum припада трилогији меровиншке историографије.

Настала је у првој половини 8. века у Неустрији. Њен аутор је анонимни монах,
скромног образовања, који пише на лошем латинском језику. Даје преглед догађаја
до 727. године и значајна је као извор за крај 7. и почетак 8. века.

12
 Ајнхард (770/80 – 840)

Живот

Ајнхард је рођен у периоду између 770. и 780. године. Родом је био из околине
Мајне. Пореклом је био Франак, а потицао је из угледне и имућне породице. Његов
отац се звао Ајнхард, а мајка Енгелфрида. Пошто је носио очево име, верује се да је
Ајнхард био млађи син. Наиме, најстарији син је добијао име по деди.
Ајнхард је основно образовање стекао у манастиру Фулда. Пошто га је опат
манастира Фулда Багаулф запазио као бистро дете, 791. га је послао на двор
франачког владара Карла Великог. У то време Карло је тражио младе и талентоване
људе за државну службу. Ајнхард је био ниска раста и није се могао надати да ће
постати ритер, али га је очекивала каријера у администрацији.
Ајнхард се брзо истакао на двору. Писао је епиграме, а потписивао се као
Веселеил; у Библији име архитекте који је саградио јерусалимски храм. Стекавши
наклоност Карла, добио је звање ,,domesticus regni palatii'' или ,,надзорника јавних
градњи у Царству''. Године 806. Ајнхард се нашао на челу делегације послате папи
Лаву III ради потврђивања тестамента којим је Карло церство поделио између
својих синова. Седам година доцније (813) када је Карлу у животу остао само један
син, Ајнхард је учествовао у преправци тестамента. Верује се да је управо он
наговорио Карла да за наследника именује Лудвига Побожног.
Године 814. умро је Карло Велики, а Ајнхард ступа у службу новог цара. Лудвиг
Побожни је био веома наклоњен Ајнхарду. Године 815. му је даровао поседе, где је
Ајнхард подигао неколико манастира, а 817. га је именовао ,,надзорником
образовања'' свих његових синова.
Ајнхард је био поборник јединства франачке државе и тако када није успео да
осујети грађански рат 830. године се повукао из јавног живота. Десет година
доцније је умро у свом манастиру Зелигенштат, а Црква га је прогласила
светитељем.

Дела

Биографију Карла Великог (Vita Caroli Magni) Ајнхард је саставио по угледу на

Августову биографију, чији је творац антички писац Гај Светоније Транквил.
Ајнхард од Светонија преузима шему излагања, па чак и читаве реченице. Ипак,
Карлова биографија има самосталну вредност, будући да је Ајнхард савременик
већине догађаја које описује.
Ајнхард Карла представља као скромног човека, кога је вест о крунисању
изненадила. Ајнхард слави род Каролинга на уштрб Меровинга. Последње
Меровинге представља као ,,лење краљеве'' и ,,дегенерике'', а у скалду са тим
оправдава узурпацију Пипина Млађег.
Биографија нема хагиграфских елемената, пошто Ајнхард пише као световно лице.
Догађаји се излажу хронолошки.

Од осталих Ајнхардових дела треба поменути: Збирку писама: упућена Карлу и

његовим синовима; Историја преноса Христових мученика Марцелина и Петра у

13
Ајнхардову задужбину у Зелигенштату: мошти које биле украдене из Рима,
откупио је Ајнхард, О поштовању Крста, Анали манастира Лорш и Анали
манастира Фулда.

14
 Велики анали манастира Лорш

Велики анали манастира Лорш 7 или Annales Laurissenses maiores разлукују две
целине. Прва даје преглед догађаја до 795. године. Пошто је писац добро
обавештен о догађајима о којим сведочи, верује се да је био какав монах из пратње
Карла Великог. Друга целина даје преглед догађаја од 795. до 829. године. Друга
целина се разликује од прве по језику, стилу и углу посматрања, затим по количини
и квалитету пружених података. Писац друге целине изврсно познаје латински
језик и добро је обавештен о политичким приликама о којим сведочи. Издавачи
MGH – а верују да је аутор друге целине Ајнхард. Претпоставља се да је Ајнхард
излагање прекинио 829. годином пошто је игубио наду у обнову јединства
франачке државе.
Велики анали манастира Лорш су први западни извор који разликује словенске
народе. Помињу се Срби који насељавају Далмацију.

7
Манастир Лорш се налазио у западној Немачкој, недалеко од Вормса. Манастир је основан 764.
године, а већ у 9. веку је постао културно жариште и поседовао је једну од најбоље снабдевених
библиотека.

15
 Опат Регино (840 – 915)

Живот

Регино је рођен 840. године у општини Алтрип, у околини Шпајера.

Године 892. је постао опат манастира Прим. Манастир се налазио у Лотарингији, на
реци Прим, притоци Рајне. Основан је 720. године као задужбина породице Берте.
Године 763. га је обновио Пипин Млађи, када постаје задужбина Каролинга.
Одликовао се великим богатством и представљао је културно жариште. Године
882. Нормани су га први пут опљачкали. Десет година доцније су га спалили. Тада
је опату Регину поверена обнова манастира, која је у потпуности успела.
Године 899. Регино напушта Прим, пошто се завадио се војводом Лотарингије.
Отишао је у Тријер код свог пријатеља епископа Радбода. Овај му је на управу
поверио манастир св. Мартина.

Дела

Године 906. Регино је завршио дело под називом De synodalibus causis et disciplinis
ecclesiasticis или О судским стварима и црквеној дисциплини. Дело је било
посвећено епископу Мајнца Хатону, који је на источно-франачки престо прво
довео Конрада I, а затим Хајнриха I Птичара. Дело представља приручник за
епископе и значајно је као извор за етнологију Лотарингије.

Године 908. Регино је завршио својu Хронику. Дело је било посвећено епископу
Аугсбурга Адалберону, учитељу Лудвига IV Детета, последњег Каролинга на
источно-франачком престолу.
Хроника спада у ред светских хроника. Разликује две целине.
Прва даје преглед догађаја од Христова рођења до смрти Карла Мартела;
дакле, до 741. године. Као изворе Регино је користио између осталих: Беду
Венерабилиса и Павла Ђакона.
Друга целина даје преглед догађаја од 741. до 906. године.
Самосталну вредност дело има за период од 813. до 906. године.

Регино је типичан хроничар. Пажњу посвећује владарима. Диви се Карлу Великом,

а поборник је јединства франачке државе. Будући припадник вишег клера, догађаје
тумачи према важности по цркву. Опширно пише о Карловој мисионарској
делатности, као и о покрштавању паганских Словена. Добро познаје латински
језик, а стил му је као у античких писаца. Угледа се на античког историчара
Помпеја Трога са којим се упознао преко Јустинових Епитома. Слаб је у
хронологији, али издваја битно од небитног. Издавачи MGH – а су га узимали као
мерило веродостојности.

16
 Acta Sanctorum (AASS)

Acta Sanctorum је едиција настала у време борбе католичке цркве против покрета
реформације. Наиме, реформисти су тражили апостолску цркву. Били су против
култа папе, као и култа светитеља. Један од одговора католичке цркве на нападе
реформиста била је едиција Acta Sanctorum.
Године 1643. у Антверперну доминиканац 8 Јохан Боланд, пореклом Холанђанин,
стао је објављивати аутентичне текстове старих житија са таквим критичким
апаратом какав ранија издања не познају, не би ли показао да су светитељи стварно
постојали. Прихватио се великог посла, али је добио подршку братије. Тако је
едиција и после његове смрти наставила излазити. Црква је издвојила посебан
подред, по имену Боландисти, који и данас постоји и издаје Acta Sanctorum.
Acta Sanctorum представља збирку живота светих западне цркве. Едиција је
организована према календарском принципу: сваки светац има своје житије и дан
када се слави. У прво време житија су објављивана само на латинском језику.
Данас се издају и на другим језицима. Такође у прво време су објављивани само
животи светаца западне цркве, а доцније и оних који не припадају католичкој
цркви, на пример, почетком 20. века објављено је житије св. Саве, које је саставио
Томко Марновић.
До данас је објављено 400 томова Acta Sanctorum.

8
Мирослав Стојановић у својој скрипти пише бенедиктинац.

17
 Lodovico Antonio Muratori (1672 – 1750)

Живот

Лодовико Антонио Муратори је рођен 1672. године у Вињоли, а умро је 1750.

године у Модени.
Био је свештеник, али и библиотекар код Линалда I, војводе Модене и чувеног
мецене свога времена. Будући библиотекар, имао је приступ библиотекама и
архивима. Почев од 1700. године посветио се проучавању и објављивању
средњовековних италијанских извора.

Дела

Треба поменути три Мураторијеве серије.

Rerum Italicarum scriptores – представља збирку извора за историју Италије у

периоду од 500. до 1500. године. Збирка обухвата 23 тома, а излазила је у периоду
од 1723. до 1751. године. Садржи углавном изворе за историју северне Италије
(Милано, Модена...). Концепцијски збирка је данас застарела. Године 1900. двојица
научника из Рима, Кaрдучи и Фјорини, поново су покренули едицију под називом
Нови Муратори.

Annali d' Italia – серија обухвата 20 томова, а излазила је у периоду од 1744. до

1749. године. Представља покушај да се писмено и научно формулише
методологија историјске науке.
Муратори је правио разлику између извора и литературе. Сматрао је:
да историја мора износити само истину о прошлости
да историја представља процес развоја, а не збир изолованих догађаја
да сваки догађај има узрочно-последичну везу
да приликом тумачења једног догађаја, историчар мора консултовати све
изворе о том догађају

Antiquitates Italicae medii aevi – збирка од 75 Мураторијевих расправа из привредне,

црквене и дипломатичке историје.

18
 Monumenta Germaniae Historica (MGH)

Monumenta Germaniae Historica представља најстарију едицију средњовековних

извора. Обухвата изворе немачке историје за период од 500. до 1500. године.
Пошто је старија наука сматрала да су сви Германи, па чак и Англосаксонци преци
Немаца, збирка је широког карактера.
Како је дошло до покретања ове збирке? Наиме, године 1806. Фрањо II се одрекао
титуле цара Светог римског царства и узео је само титулу аустријског цара.
Некадашње царство се распало на 365 независних држава и државица. После
Наполеона и француске окупације, од 365 обновљено је свега 20 држава, и то оних
најкрупнијих. Тада јача идеја о уједињењу немачког народа. Да би ову идеју
оправдали, учењаци потврду траже у старим изворима.
Године 1819. витез фон Штајн основао је Друштво за проучавање старије немачке
историје. Задатак Друштва је био сакупљање и објављивање извора, као и
обезбеђивање средстава за тај посао. Седиште Друштва се налазило у Франкфурту,
главном граду некадашњег Царства.
Године 1820. Друштво почиње издавати часопис Архив. У часопису је вођена
активна полемика о методологији историјске науке.
Године 1826. Хајнрих Перц, Ваитц и Ватенбах покрећу едицију Monumenta
Germaniae Historica. Едиција је обухватала изворе за историју Немачке у периоду
од 500. до 1500. године. У прво време, извори су објављивани на латинском језику.
Са реформом друштва 1875. извори се објављују и на немачком језику.
Едиција разликује пет основних серија, које се деле на 10 подсерија:
Scriptores - писци
Leges - законски споменици
Diplomata - повеље
Epistulae - писма
Antiquitetes - разно: поезија, проза
До данас је објављено 400 томова, а члан редакције MGH је и наша професорка
Јованка Калић.

19
 Исидор Севиљски (560 – 636)

Живот

Исидор је рођен 560. године. Потицао је из угледне и имућне хиспано-римске

породице. По његовом рођењу, породица је напустила Картагину, град у источној
Шпанији, и преселила се у Севиљу. Основно образовање Исидор је стекао у
катедралној школи при цркви у Севиљи. Доцније је постао епископ Севиље,
наследивши на том положају свог брата Леандра.
Исидор је имао старијег брата Леандра, који је седамдесетих година 6. века био
епископ Севиље. Године 580. Леандар је наговорио визиготског
престолонаследника Хермeнегилда I да пређе у правоверно хришћанство. Шест
година доцније (586) на исту ствар је наговорио краља Рекареда. Године 589. сазвао
је Први сабор у Толеду, када је цело визиготско краљевство прешло у правоверје.
Исидор је имао и млађег брата Фулгенција, који је био епископ Астијага, као и
сестру Флорентину, која је била опатица у више манастира.
Поставши епископ Севиље, Исидор је кренуо стопама свог брата Леандра. Године
619. сазвао је Трећи сабор у Толеду. Том приликом је донета одлука о оснивању
катедралних школа по узору на ону у Севиљи. Наставни програм за те школе
саставио је сам Исидор. Предвидео је изучавање седам слободних вештина, права и
медицине. Године 633. Исидор је сазвао Четврти сабор у Толеду, када визиготска
краљевина постаје изборна монархија.

Дела

Дело Etymologiae представља прву хришћанску енциклопедију, у којој су

сакупљена сва дотадашња знања сведена на ниво дефиниције.
Дело обухвата 22 тома.
Носи поднаслов Origines или Корени будући да није постојао јасан метод и да је
писац користио корен речи и његово значење као основ за сврставање.
Дело је објавио Исидоров ученик Браулије.
Дело је било посвећено визиготском краљу Сизебуту.
Поред Светог писма, Исидорова Енциклопедија је била најомиљеније штиво у
средњем веку.

Дело De natura rerum, што у преводу значи О природи ствари, представља збир
дотадашњих знања из природних наука.

Дело Elogium Hispaniae или Похвала Шпаније представља увод у велику историју
Гота.

Дело Historia de regibus Gothorum, Vandalorum et Sueborum је сачувано у две

редакције. Прва даје преглед до 620. а друга до 625. године. Историја у првом реду
говори о прошлости Гота, а тек затим о прошлости Вандала и Свева.
Исидор је изнео тврдњу да Готи порекло воде од Гога и Магога, народа са севера,
који су описани у Откровењу.

20
Исидорова историја је значајна као извор за историју Визигота и западног
Средоземља.

Исидорова Chronica maiora је настала 615. године, а по типу припада светским

хроникама. Заснована је на делима Јулијана Африканца, св. Јеронима и св.
Августина. На пример, од Августина Исидор преузима поделу на 6 епоха.
Увидевши да је хроника преобимна, Исидор ју је кориговао 627. године. Тако је
настала Chronica minora. Ово је једини савремени извор који датује долазак
Словена на Балкан.

Дело De viris illustribus или О славним људима представља збирку биографија

угледних хришћанских писаца Шпаније и северне Африке, који су живели и
деловали у 5. и 6. веку. Добар део материјала за ову збирку Исидор је добио од
папе Гргура I Великог, чија се биографија налази у 40. поглављу. Исидорова
биографија се налази на крају дела, а саставио ју је његов ученик Браулије. Збирка
је настала у периоду између 616. и 618. године по угледу на Светонија.

21
 Видукинд из Корвеја (925 – 973)

Живот

Видукинд је рођен 925. године, а потицао је из племићке породице. Године 940. је

постао монах манастира Корвеј. Корвеј је био задужбина саксонске војводске
породице и служио је као центар образовања за младе аристократе. Пошто је
Видукинд био веома скроман, није оставио више података о свом животу.

Дела

Дело Res gestae Saxonicae је настало у периоду између 967. и 968. године.
Представља историју Немачке посматране из угла саксонске династије. Наиме,
Видукинд је, као дворски историчар, сматрао да је власт Лиудолфинга дата од Бога.
Дело је било посвећено Матилди, кћери Отона I и опатици манастира Кведлинбург.
Дело је обухватало три књиге, а завршавало се некрологом Отону I.
Прва књига сведочи о пореклу и постојбини Саксонаца, њиховој
христијанизацији... Књига се завршава владом Хајнриха I, а Видукинд
сведочи о пореклу надимка ,,Птичар''.
Друга књига даје преглед догађаја од крунисања Отона I за немачког краља
(936) до смрти Едите (946), Отонове прве жене.
Трећа књига почиње нападом на Француску као одмазда за француско
пустошење Ахена. Следи опис унутрашњих немира у Немачкој, битке на
Леху (955)... књига се завршава 967. годином.
Као изворе Видукинд користи Ајнхарда, Беду Венерабилиса, цитира Библију,
Салустија...
Не пише о Отоновој италијанској политици нити о крунисању за цара (962), што је
вероватно прекор цару због дугог одсуствовања из Немачке.

Видукинд је писао и хагиографска дела: житије св. Павла, житије св. Текиле...

22
 Лиутпранд из Кремоне (925 – 975)

Живот

Време и место Лиутпрандова рођења није познато. Живео је у 10. веку. Пореклом је
био Лангобард, а потицао је из племићке породице. Школовао се у Павији,
образовном центру северне Италије. Угодан глас и образовање довели су га у
службу Хуга од Провансе, претендента на италијанску краљевску круну. Хуго од
Провансе поверавао је Лиутпранду деликатне политичке мисије.
После смрти Хуга, за краља се прогласио Беренгар II, маркгроф Ивреје. Лиутпранд
се приближио Беренгару II и убрзо је постао његов човек од поверења. Године 949.
као Беренгаров изасланик, посетио је Цариград. Тамо је усавршио своје знање
грчког језика. Пошто се вратио у Италију, из нама непознатих разлога се завадио са
Беренгаром. Био је принуђен напустити отаџбину. Једно време је лутао Европом.
Године 956. Лиутпранд се обрео у Немачкој. Стекавши наклоност краља, Отон I
му је поверио положај епископа Кремоне (961). Године 962. узео је учешћа у
крунисању Отона за цара. Годину дана доцније заступао је Отонове интересе у
преговорима са папом Јованом XII. Том приликом обновљен је савез царства и
папства.
Године 968. Лиутпранд се нашао на челу посланства послатог у Цариград ради
тражења руке једне од византијских принцеза за престолонаследника Отона II.
Посланство је претрпело неуспех. Византијски цар Нићифор II Фока (963 - 969)
Отона је сматрао варварским владарем и није био спреман да му да руку
византијске принцезе. Лиутпранд је пак на својој кожи осетио византијску власт и
царине. Морао је вратити робу коју је пазарио у Византији.
Даља Лиутпрандова каријера нам није позната. Верује се да је умро као
педесетогодишњак, око 975. године.

Дела

Најобимније Лиутпрандово дело јесте Retributio или Освета. Дело даје преглед
историје Западне Европе у оквирима Каролиншког царства, а за период од 888. (од
смрти Карла III Дебелог, последњег краља који је владао читавим Каролиншким
царством) до 950. године. Овим делом Лиутпранд је желео показати да Беренгар II
нема право на италијанску краљевску круну, односно царску круну Карла Великог.
Лиутпранд се желео осветити Беренгару II за све патње које је претрпео током свог
прогона. Себе је поистоветио са Боецијем, последњим римским филозофом
неоплатоничарске оријентације, кога је 524. године погубио Теодорих Амалијац.

Дело Liber de rebus gestis Ottonis magni imperatoris или Књига о делима Отона
великог цара представља биографију Отона I. Даје преглед догађаја до 966. године.
Значајна је као извор за Отонову италијанску политику, будући да је други
савремени извори, као на пример Видукинд из Корвеја, занемарују.

23
У свом Извештају о цариградском посланству Лиутпранд пружа претерано
негативну слику о Византији и Грцима. Грке посматра као слабиће и лицемере.
Утицао је на западњаке да формирају мрачну слику о Византији.

24
 Анали манастира Кведлинбург (11. век)

Град Кведлинбург се налазио у околини Берлина. Недалеко од овог града немачки

краљ Отон I Велики је подигао један женски манастир. Прва опатица тог манастира
је била Матилда, Отонова ћерка. Сам Отон је често боравио у манастиру; ту је умро
и ту је сахрањен.

Annales Quedlinburgenses или Анали манастира Кведлинбург дају преглед догађаја

од Христова рођења до 1025. године. Први део Анала састављен је као хроника, а
заснован је на сведочанствима Беде Венерабилиса, каролиншких хроника и
локалних немачких историја. Део Анала посвећен прегледу догађаја од 914. до 983.
године данас није сачуван. Последњи део Анала који пружа преглед догађаја од
983. до 1025. године има самосталну вредност. Посвећен је историји саксонске
династије.
Писац Анала није познат. Анализом пружених података дошло се до закључка да
су у стварању Анала учествовала најмање два писца 9. Писци су били монаси, који
су добро знали латински језик и који су писали помпезним стилом: користили су
синониме не би ли показали своју ученост.
Предност Анала је прецизна хронологија. Мањкавост пак је у томе што писци не
разликују битне од занимљивих догађаја, па Анали некад прелазе у штиво забавног
карактера.

9
Случај везан за владу Конрада II: на почетку анала влада Конрада се слави, док на крају куди.

25
 Титмар Мерсебуршки (975 – 1018)

Живот

Титмар је рођен 975. године. Потицао је из грофовске породице од Валбека. Мада

ова породица није била у сродничким везама са саксонском династијом, ипак је
била једна од најзначајнијих породица у тадашњој Немачкој. Титмар је, као трећи
син грофа Зигфрида, био предодређен за духовну каријеру. Основно образовање је
стекао у манастиру Кведлинбург. Школовање је наставио у катедралној школи
Магдебургу. Године 1002. је постао опат у породичној задужбини у Валбеку.
Седам година доцније Тагино, архиепископ Магдебурга, предложио је Хајнриху II
да за епископа новоосноване епископије у Мерсебургу постави Титмара. Хајнрих II
није имао ништа против, пошто је Титмар био заговореник цареве политике. Тако
1009. године Титмар је постао епископ Мерсебурга. На овом положају је остао до
своје смрти, до 1018. године.
Као епископ, Титмар се завадио са Тагином, некадашњим својим заштитником.
Наиме, тражио је да Магдебург врати Мерсебургу оне поседе који су му одузети,
пошто је затворен. Један од резултата Титмарове борбе био је и настанак његове
Хронике.

Дела

Титмарова Хроника је настала у периоду између 1012. и 1018. године. Обухвата

осам књига и даје преглед догађаја немачке историје од 908. до 1018. године. Била
је намењена будућим епископима Мерсебурга као духовни подстицај да одоле
притисцима из Магдебурга.
У овом делу Титмар је забележио да је епископија у Мерсебургу први пут
затворена 981. године. Године 982. немачка војска претрпела је страховит пораз у
бици код Котроне, у јужној Италији. Сам цар Отон II једва се спасао. Наредне
године Љутићи су организовали покољ немачког свештенства. Ове несреће Титмар
је посматрао као божје казне због затварања Мерсебурга.
Титмарова Хроника је значајан извор за владу Отона III и Хајнриха II, који је чак 26
пута посетио Мерсебург.
За старију историју Титмар као извор користи Видукинда из Корвеја. За новију
историју пак као извор користи породичну усмену традицију. Титмар је прво
планирао да дело заврши 1014. годином. Међутим, када је пронашао Анале
манастира Кведлинбург (1016), одлучио је да своју Хронику допуни. Међутим, она
се изненада завршава 1018. годином, вероватно због Титмарове смрти.
Титмар пише латинским језиком, а његов стил је помпезан и извештачен.
Титмар је знао и словенски језик. Наиме, Мерсебург се налазио на Лаби. Преко
реке живели су некрштени Словени. Титмар се залагао за њихово покрштавање,
само не путем мача, већ путем проповеди. Стога је научио словенски језик. У свом
делу пружа податке о Чесима и Пољацима.

26
 Адам из Бремена (11. век)

Живот

О Адамовом животу знамо веома мало. Родом је био из источне Франконије.

Школовао се у Магдебургу. Године 1066. је дошао у Бремен, где постаје управник
школе.
Био је пријатељ Адалберта, архиепископа Хамбурга 10 и водеће личности у
тадашњој Немачкој. Наиме, 1056. године је умро немачки цар Хајнрих III Црни. На
престолу га је требао наследити син Хајнрих IV. Међутим, како је овај био
малолетан, власт преузима намесништво на челу са Адалбертом. За време
намесништва Адалберт се борио за повратак крунских добара, које су пак
присвојили феудалци. Године 1065. Хајнрих IV је напокон преузео власт, а
Адалберт је постао његов саветник. У време борбе за инвеституру док су феудалци,
а међу њима и саксонска војводска породица, стали на страну цркве, Адалберт је,
иако припадник клера, заступао цареве интересе. У јеку ове борбе, Адам је из
пријатељства према Адалберту саставио свој спис Gesta Hammaburgensis ecclesiae
ponitificum.

Дела

У уводу списа Gesta Hammaburgensis ecclesiae ponitificum Адам приповеда како до

његова времена нико није писао о делима епископа Хамбурга и како се он сада
прихватио тог задатка. У ствари, спис је састављен са циљем да се кроз историју
покаже како извесни поседи припадају Хамбуршкој архиепископији, а не
саксонском војводи.
Дело обухвата три, у ствари четири књиге, са тим да се четврта књига објављује
посебно.
Прва књига даје преглед догађаја од најстаријих времена северне Немачке
до смрти Хајнриха I Птичара (936). Заснована је на сведочанствима
Ајнхарда, франачких Великих Анала и папских писама и була.
Друга књига обухвата период од 936. године до средине 11. века. У њој је
описано спаљивање Хамбурга (983).
Трећа књига говори о периоду од средине 11. века до 1072. године, дакле до
Адалбертове смрти. Посвећена је борби за инвеституру. Адам је савременик
догађаја о којима пише.
Четврта књига представљају белешке са путовања Северним морем и
Балтиком. Наиме, дански краљ Свен позвао је Адама да учествује у
покрштавању Скандинаваца. Адам се одазвао позиву и тада су настале
његове белешке.

10
Године 834. основана је епископија у Хамбургу. Године 849. припојен јој је Бремен. Тада је
уздигнута на ранг архиепископије.

27
 Козма из Прага (1045 – 1125)

Живот

Козма је рођен 1045. године. Родом је био из Прага 11, а потицао је из племићке
породице пољског порекла. Школовао се у Лијежу и Келну. Једно време је радио
као учитељ у Прагу.
Године 1086. Козма је учествовао на државном сабору у Мајнцу, као капелан
прашког епископа Јаромира. На том сабору Јаромир је од цара Хајнриха IV добио
повељу којом се потврђују поседи прашке епископије. У служби Јаромира Козма је
остао све до његове смрти, до 1090. године.
Године 1092. прашки епископ Хенрик послао је Козму у Италију, ради учешћа на
државном сабору у Мантови. Козма је присуствовао догађајима које ће касније
описати у својој хроници.
Године 1099. прашки епископ послао је Козму као свог заступника, архиепископу
Острогона. Том приликом решена су нека јурисдикциона питања.
Године 1100. Козма је постао декан цркве св. Вида у Прагу. Декан је био старешина
колегијума каноника једне катедрале. Катедрала св. Вида се налазила у горњем
делу Прага, тзв. Вишеграду. На овом положају Козма је остао све до своје смрти,
до 1125. године.

Дела

Једино сачувано Козмино дело јесте Chronica Bohemorum или Чешка хроника. Дело
је настало у периоду између 1115. и 1125. године. Обухвата три књиге различитог
садржаја и квалитета.
Прва књига посвећена је историји Чеха од најстаријих времена до 1038.
године. У овој књизи Козма говори о чешкој земљи и људима. До 894.
године, када је кнез Боривој примио хришћанство, Козмино казивање се
углавном заснива на легендама и причама, због чега су неки немачки
историографи оспоравали веродостојност његова дела.
Друга књига даје преглед догађаја од 1038. до 1092. године
Трећа књига говори о периоду од 1092. до 1125. године.
Изненада се завршава 1125. годином због Козмине смрти.
Као изворе Козма је користио опата Регина, затим легенде и приче (као на пример
легенду о Либуши и Пшемислу), хагиографска дела (као на пример житије св.
Вацлава, мисионара међу Словенима), документарну грађу из архива прашке
епископије (као на пример повељу из 1092. о потврди поседа).
Козмина хроника је значајна као извор за прошлост централне Европе и
антропологију Словена.
Чеси га сматрају својим националним историчарем.

11
Од 10. века Чешка улази у састав Немачког царства. Била је подељена на две епископије: у Прагу
и Оломуцу.

28
Козма је имао три настављача.
Први је анонимни каноник из Вишеграда, који хронику допуњује до 1142.
године. Сведочи о угарско-византијском рату (1123 – 1129), и учешћу Срба
у истом.
Други је анонимни монах из манастира Сараве 12, који хронику допуњује до
1162. године. Даје податке о Кијевској Русији.
Трећи је група анонимних аутора из Прага, који хронику допуњују до 1190.
године. Дају податке о Фридриху I Барбароси и његовој политици у
Италији.

12
Притока чешке Мораве

29
 Беда Венерабилис (673 – 735)

Живот

Беда је рођен 673. године. Родом је био из околине манастира Вермут. Овај
манастир је основан 672. године од стране мисионара Бенедикта Бискупа. Бенедикт
је својевремено пет пута посетио Рим, одакле је у Енглеску донео драгоцене
рукописе. Такође је у енглеску цркву увео Грегоријанско појање 13. О животу
Бенедикта Бискупа писао је Беда у оквиру свог списа Животи светих опата у
Вермуту.
Основно образовање Беда је стекао у манастиру Вермут. Школовање је наставио у
манастиру Џероу. Са 19 година је постао ђакон, а са 30 свештеник.
Умро је 735. а 100 година доцније је на сабору у Ахену канонизован.

Дела

Најзначајније Бедино дело јесте Historia ecclesiastica gentis Anglorum или Црквена
историја Англа. Зашто само Англа? Зато што је Беда сматрао да су сви Германи на
Острву у ствари Англи.
Историја даје преглед догађаја од 56. године п. н. е. до 731. године н. е. Обухвата
пет књига.
Прва књига даје преглед догађаја од Цезаревог освајања Британије (56/55 г.
п. н. е.) до смрти папе Гргура I Великог (604)
Друга књига почиње некрологом Гргуру, а завршава се битком код
Хетфилда (633) када је Пенда, краљ Мерсије и паганин, поразио Едвина,
краља Нортумбрије и хришћанина.
Трећа књига представља тријумф хришћанства и сведочи о сабору у Витбију
(664)
Четврта књига даје преглед догађаја до 687. године
Пета књига се завршава списком епископа и њихових дела (725 – 731)
Беда је савременик догађаја описаних у четвртој и петој књизи.
Беда је историју написао на латинском језику. Енглески краљ Алфред Велики (9.
век) дао је да се дело са латинског преведе на стари англо-саксонски језик.
Бедина историја значајна је као извор за период хептархије.

Остала Бедина дела су: Животи светих опата у Вермуту, Martylogium, једна
светска хроника без веће вредности.

Беда је саставио и ускршње таблице за период од свог времена до 1603. године. Од

ових таблица, које су ирски и англосаксонски монаси користили и преписивали,
настали су анали.

13
збирка црквених песама из средине 7. века

30
 Екхард из Ауре (1050 – 1125)

Живот

Екхард није оставио сведочанство о свом животу. Ипак, о њему сазнајемо преко
његових дела.
Верује се да је рођен 1050. године. Замонашио се у манастиру св. Михајло код
Бамберга у Баварској. Извесно време је провео у манастиру Корвеј.
Године 1101. Екхард је учествовао у мањем походу немачке војске, која је била
послата као појачање Јерусалимској краљевини. Он је на путу водио белешке, на
пример, писао је о односу крсташа према становништву оних земаља кроз које су
пролазили. Боравећи у Јерусалиму, пронашао је једну анонимну историју Првог
крсташког рата. Понео ју је собом у Немачку.
Године 1102. Екхард је присуствовао Латеранском сабору, када је папа по четврти
пут изопштио немачког цара Хајнриха IV.
Године 1106. Екхард се обрео у Риму као заступник цара Хајнриха V у
преговорима са папом Паскалом. Том приликом, био је ухапшен, али је убрзо
ослобођен захваљујући интервенцији самог цара.
Године 1108. Екхард је постао опат Ауре, задужбине баварске војводске породице,
која се налазила између Бамберга и Вирбурга.

Дела

Најзначајније Екхардово дело јесте Chronicon Universale или Општа хроника. Даје
преглед догађаја од најстаријих времена до 1125. године. Обухвата пет књига
различите садржине и квалитета.
Прва књига даје преглед догађаја од Адама до оснивања Рима.
Друга књига посвећена је историји Рима и Медитерана, а завршава се
Христовим рођењем.
Трећа књига даје преглед догађаја до смрти Карла Великог; дакле, до 814.
године.
Четврта књига обухвата период од смрти Карла Великог до збацивања
Хајнриха IV са престола; дакле, до 1105. године.
Последња или пета књига завршава се смрћу Хајнриха V (1125).
Верује се да је Екхард прве четири књиге саставио на основу Фрутолфа, приора
манастира св. Михајла. Самосталну вредност дело има за период од 1080. до 1125.
године, када Екхард углавном пише на основу личног искуства. Сведок је борбе за
инвеституру. Прво, вероватно следећи Фрутолфа, подржава папску политику, а
затим прелази на цареву страну.
Сачувана су два рукописа Екхардове хронике. Старији или ,,рецензија А'' се чува у
Карслуену, а млађи или ,,рецензија Б'' у универзитетској библиотеци у Јени.

31
Екхардова Историја обухвата преглед догађаја од Карла Великог до Хајнриха IV.
Дело нема самосталну вредност. Настало је уочи женидбе немачког цара Хајнриха
IV са Матилдом, енглеском принцезом. У ствари дело је посвећено Матилди са
циљем да је упозна са новом домовином.

Дело Hierosolymita или Јерусалимљанин обухвата свега петнаест страна.

Представља прераду и допуну ранијих Екхардових дела. Сведочи, између осталог,
о просјачком походу (1096) који је предводио пустињак Петар из Амијена.

32
 ОСТРОГОТИ

Листа најзначајнијих остроготских владара у Италији

Име
Године владања Подсетник

Теодорих Велики 493 - 526

Аталарих
526 - 534
Амалсвинта
526 - 535
Теодат

Витигес
- 540
Тотила
541 - 552

О пореклу Гота и њиховој сеоби

Готи су били источни Германи. Њихова прапостојбина се налазила у Скандинавији.

Јорданес, епископ Кротона, који се и сам издавао за Гота, у свом делу О пореклу и
делима Гета (551) сведочи да су Германи у једном непознатом тренутку напустили
Скандинавију и прешли на балтичке обале данашње Пољске. Наводно било је три
лађе: у једној су били Гепиди, у једној Херули, а у једној Готи. Није немогуће да су
Готи заиста у периоду око Христова рођења населили балтичке обале. Антички
писац Тацит приповеда да је извесно племе Готона насељавало област Доње Висле.
Оно се разликовало од осталих варварских народа по чврстој власти краљева.
У другој половини 2. века једна група Гота напустила је област Висле и преко
Дњестра се спустила на обале Црног Мора. Тај део Гота је назван Визиготима, што
значи западни Готи, или Тервинзима, што значи шумски Готи. Друга група Гота је
преко Западног Буга, Припјате и Дњепра такође продрла до Црног Мора. Тај део
Гота је назван Остроготима, што значи источни Готи, или Грејтунзима, што значи
степски Готи.
Дошавши до јужноруске степе покорили су нека германска и сарматска племена.
Током 3. века Готи ће пустошити римске провинције. Године 251. у бици код
Абрита предвођени краљем Книвом потукли су римског цара Трајана Деција, који
је у бици погинуо. Године 268. у бици код Наиса римски цар Клаудије II је
привремено зауставио Готе, због чега је добио надимак Gothicus. Године 271.
Клаудијев наследник Аурелијан је препустио Дакију Готима. То је доба када Готи
почињу да прихватају заоставштину грчке и римске културне баштине, између
осталог и хришћанство. Године 341. патријарх Еусебије је Готима као
проповедника послао аријанског свештеника Улфилу, који је и сам по пореклу био

33
Гот. Улфила је превео Библију на готски језик, ударивши тиме темеље за даље
ширење хришћанства међу Готима и то у аријанском виду.

Остроготи пре доласка у Италију

Половином 4. века остроготски краљ Херманарих (350 - 375) је образовао

племенски савез у који су улазила германска, сарматска и словенска племена. Њему
суседан савез чинили су Хуни. Године 375. Хуни су поразили Готе, а Херманарих
је извршио самоубиство. Остроготи су прикључени Хунском племенском савезу.
Почетком 5. века они продиру и пустоше територију римске Паноније.
Године 405. остроготски владар Радагајст предводећи војску састављену од
Германа и Сармата, упада у Италију. Међутим, њему се супроставио и убио га
Стилихон, врховни заповедник војске западно-римског цара.
Пошто је хунски владар Атила преминуо (453), Остроготи су се дигли на устанак и
ослободили хунске власти.
Године 454. источно-римски цар Маркијан давши им статус савезника, дозволио им
је да се населе на простору северне Паноније.

Валамир, Видемир и Теодемир

Око 469. године Остроготи су населили простор средњег Дунава. Предводила су их

три брата из аристократског рода Амала: Валамир, Видемир и Теодемир.
Валамир је погинуо нешто пре 471. године.
Видемир се са својим делом племена желео населити на простору Италије.
Међутим од овога га је дипломатским путем одвратио западно-римски цар
Глицерије (473 - 474). Тада Видемир одлази у Галију, где се придружио
Визиготима.
Теодемира је наследио син Теодорих.

Теодорих Велики

Порекло и каријера до освајања Италије - Теодорих је потицао из остроготског

аристократског рода Амала. Младост је провео у Цариграду, где се упознао са
римском управом. Мада је сам био неписмен, поштовао је античку културу и
уметност.
Пошто је наследио оца Теодемира, највећи део Острогота повео је на Балкан, у
префектуру Илирик. Источно-римски цар Зенон (474 - 475, 476 - 491) да би
остроготског вођу што чвршће везао за себе, именовао га је за патриција и свог
посинка. Ипак, то Теодориху није сметало да устаје против цара и да угрожава
Цариград.
Теодорих Амалијац се повезао са Теодорихом Страбоном, који је као заповедник
најамничког одреда служио у Тракији. Власти у Цариграду чиниле су све не би ли
завадиле ове две стране. То је заиста довело до сукоба у којима су трачки
Остроготи поражени. Године 484. Теодорих Страбон је убијен, а Теодорих
Амалијац је сјединио све Остроготе на Балкану и почео угрожавати Цариград.

34
У међувремену је источно-римски цар одлучио да ,,једним ударцем убије две
муве''. 488. Теодориху је доделио намесништво у Италији, којом је тада владао
Одоакар 14. Године 489. у два наврата, у биткама код Аквилеје и Вероне, Теодорих
је поразио Одоакра. Године 493. два германска владара су се састала ради расправе
око поделе власти над Италијом. На гозбеној вечери Теодорих је сам убио свог
супарника. Мада је и даље признавао врховну власт источно-римског цара, постао
је неоспорни господар Италије, Далмације, Паноније, Реција, Норика и Сицилије.

Теодорих као владар Италије (493 - 526) - Теодорих је у Италију довео 100 000
Острогота, од чега су 20 000 били ратници. Населио их је у северној Италији
искључиво на некадашњим поседима Одоакрових ратника, док су у јужној Италији
била подигнута само војна утврђења. Водио је рачуна и о интересима свог народа и
о интересима већинског романског становништва.
Један од његових првих потеза је био оснивање комисије за доделу готских парцела
на челу са сенатором Либеријем. Сваки Гот је добио 1/3 неког имања, а усто и
робове, колоне и стоку која је том делу имања припадала. Сам Теодорих је, као
владар, узео царски посед тзв. фиск, којим је управљао преко својих службеника.
Ради лакшег управљања Италијом, земљу је поделио на 19 провинција 15 на челу са
comes Gothorum. Ови су у првом реду били војни заповедници.
Врховна цивилна управа налазила се у рукама преторијанског префекта са
седиштем у краљевој престоници Равени. Поред цивилне управе, преторијански
префект је имао право регрутовања војске.
Сваки град задржао је своје веће (курију), а Рим свој сенат. У римски сенат улазили
су угледни Римљани, чији је главни задатак био прикупљање пореза. Остроготи су
задржали римски систем магистратура и администрације, са тим да су војне службе
вршили Готи, а цивилне Романи. Нарочито велику улогу играо је римски
аристократа Касиодор, који је заузимао положај државног секретара у остроготској
држави и по Теодориховом налогу написао Историју Гота.
Почетком 6. века Теодорих је објавио један законик, тзв. Edictum Theodorici regis.
Представљао је скраћену компилацију римских закона и није утврђивао тзв.
персоналитет права; био је једнак и за Готе и за Романе.
Теодорих је, мада аријанац, морао сачувати непристрасност према и аријанској и
католичкој цркви.

Спољна политика - Што се тиче спољне политике, Теодорих је гледао да учврсти

превласт Острогота над осталим германским народима Западне Европе.
Године 507. у бици код Вујеа погинуо је визиготски краљ Аларих II. Њега је требао
наследити син Амаларих, који је уједно био и сестрић остроготског краља 16. Пошто

14
Пошто је Ромул Августул постао западно-римски цар (475), одбио је да варварским
најамницима смештеним у северној Италији да награду у виду земље. Под вођством Одоакра,
најамници су 476. заузели Рим. Одоакар је том приликом признао врховну власт источно-римског
цара, а овај му је поверио
положај magister militum per Italium. Формално Одоакар је био царски намесник, фактички
Империја је изгубила Италију и већи део Запада који је дошао под власт Германа. Како је Одоакар
деловао самостално, замерио се Источно римском царству.
15
На пример: Венеција, Noricum mediterraneum, Dalmatia, Savia, Panonia...
16
М. Брандт тврди да је Амаларих био по мајци унук остроготског краља Теодориха.

35
је Амаларих био малолетан, његов регент постаје Теодорих и на том положају
остаје до 526. године.
Смрт Алариха II искористио је франачки владар Хлодовех (481 - 511) да заузме
готово целу визиготску Галију, изузев Септиманије и Провансе. Да би сачували ове
две области на средоземној обали Галије, Визиготи улазе у савез са Теодорихом.
До 508. године Теодорих је потиснуо Франке из Септиманије, а Бургунде из
Провансе. Потом је територију Провансе анектирао и склопио мир са Бургундима.
Мир је потврђен браком између Теодорихове ћерке и Сигисмунда, сина
бургундског краља Гундобада. (Теодорих је често своје војне акције допуњавао
успешним женидбеним везама са владарским кућама тада најугледнијих
германских држава)

Династичка политика - Пошто Теодорих није имао синова, поставило се питање

његовог наследника. Године 519. своју кћер Амалсвинту (што значи ,,светлост
Амала'') удао је за Еутариха (а ко је овај?). Из овог брака родио се син Аталарих,
кога је Теодорих именовао својим наследником.

Крај - Теодорихов крај је био умрљан једном политичком афером. Мада се трудио
да води политику измирења, неки сенатори се ипак нису могли навићи на превласт
варвара. Стога су тајно слали писма источно-римском цару Јустину I (518 - 527) да
их ослободи превласти Острогота. Када је сазнао за ова писма, Теодорих је дао да
се утамниче многи угледни Романи; међу њима и филозоф Боеције који је управо у
заточеништву саставио своје најпознатије дело ,,Утеха филозофије'', а који
погубљен 524.
Теодорих је умро 526. године. Сахрањен је у Равени, не у подножју него на спрату
једног маузолеја, у ковчегу направљеном од једног комада црвеног мермера.

Остроготи у Италији

Теодориха је требао наследити унук Аталарих. Међутим, како је био малолетан

место њега влада мајка-регент Амалсвинта (526 - 535). Она је одмах покушала
обновити добре односе са Римљанима и Цариградом. У супротном претила јој је
политичка изолација.
Остроготска аристократија се противила таквој политици и Амалсвинта је већ била
спремна на тајни бег у Цариград. Али, око 534. млади Аталарих је умро.
Не би ли придобила Остроготе, Амалсвинта се удала за Теодата, који је такође
потицао из рода Амала. Теодат је убрзо затражио и фактичну власт за себе. А кад у
томе није успео споразумно, убио је Амалсвинту у једној завери (535).
Њено убиство је искористио источно-римски цар Јустинијан I (527 - 565), који је
тежио обнављању светског царства. Пошто је Теодат одбио његов ултиматум, цар
је послао војску на Италију. Један део војске је заузео Далмацију, а други је под
вођством Велизара из северне Африке продро на Сицилију (535), затим у Напуљ и
напокон у Рим. За кратко време Велизар је освојио јужну Италију. У међувремену
Остроготи добијају новог краља по имену Витигес (а шта би са Теодатом?), који се
трона дочепао женидбом за Амалсвинтину ћерку. Витигес је опсео Велизара у
Риму, али се овај успео пробити и у низ успешних битака до 539. заузети Равену,

36
заробити остроготског краља и постати господарем северне Италије. Године 540.
Велизар се вратио у Цариград, а у тријумфалној поворци је показао и Витигеса.
Године 540. источно-римски цар је био заузет решавањем персијског питања, што
су Остроготи искористили за ново јачање. Остроготски краљ Тотила (541 - 552)
уживао је подршку нижих друштвених слојева. Он је римску аристократију
сматрао непоузданом. Његове сумње нису биле неосноване. Сетимо се да су по
избијању рата многи угледни сенатори напустили Италију и побегли у Цариград
(међу њима је био и Касиодор). Стога је Тотила војску попуњавао из редова
римских робова и колона. До 552. године опустошио је Сицилију, заузео јужну
Италију и ушао у Рим. Тада је већ Јустинијан I био слободан позабавити се
питањима на Западу. Против Тотиле је послао Нарзеса, евнуха јерменског порекла.
Нарзес се показао достојним задатка и у бици код Тагина поразио Остроготе и убио
њиховог краља. До 554. он је уз помоћ Лангобарда, Бугара (?) и католичке цркве
завршио освајање Италије. Тотилине мере биле су опозване, а имања, робови и
колони враћени претходним власницима.
Након 20 година рата територија Италије била је опустошена.

37
ВИЗИГОТИ

Листа најзначајнијих визиготских владара

Име
Године владавине Подсетник

Аларих I 395 - 410

Атаулф
410 - 414
Валија
414 - 418
Теодорих I
418 - 451
Теодорих II
451 - 466
Еурих
466 - 484
Аларих II
484 - 507
Амаларих
(507 - 526 регент Теодорих)
526 - 531
...

Агила

Атанагилд

Лиувигилд
573 - 586
Рекаред
586 - 601
...

Сизебут
612 - 620
Свинтила
620 - 631
...

Хиндесвинта
642 - 653
Рекцесвинта
653 - 672

38
Вамба
672 - 680
...

Витика
697 - 710
Родриго
710 - 711

Увод

Визиготи су припадали племену Гота, које је у периоду око Христова рођења

напустило Скандинавију и населило балтичке обале данашње Пољске. Тацит,
антички писац првог века, помиње племе Готона које насељава област Доње Висле.
У другој половини другог века једна група Гота тзв. Визиготи или Западни Готи,
кренула је преко Дњестра ка обалама Црног мора. Током трећег и четвртог века,
Визиготи ће прелазити границе Римског царства и пустошиће римске провинције.
У другој половини четвртог века у страху од Хуна, знатан део Визигота замолио је
источно-римског цара Валенса (364 - 378) да се стално насели на територији
Царства. Дозвола им је била дата под условом да предају оружје. Населили су се на
простору Трачке дијецезе. Међутим, овде су Готи били злостављани од стране
римских чиновника. На пример, Римљани су им продавали храну по далеко вишим
ценама од уобичајених. Незадовољни, Визиготи су се стали наоружавати. Године
377. избио је устанак под вођством Фритигерна. У чувеној бици код
Хадријонопоља Готи су поразили римску војску коју је предводио Валенс. Пошто
је цар погинуо, западно-римски цар Грацијан (375 - 383) је за његовог наследника
именовао свог зета Теодосија (379 - 395). Мада је Теодосије био млад и способан
војсковођа, убрзо је увидео да нема могућности да потчини Визиготе силом. Стога
је 382. године склопио са њима уговор о савезништву. Преда одредбама уговора
Готи су били дужни да за одређену годишњу плату служе у редовима римске
војске. Били су организовани у посебне одреде на челу са својим старешинама.
Визиготи су били први римски савезници (федерати) насељени на територији
Царства.
Све до Теодосијеве смрти Визиготи су остали верни Царству.
Теодосије је успео да под своју власт уједини простор читавог Царства. Међутим,
пред смрт одлучио је да Царство формално подели на два дела: управу над
источном половином Царства поверио је свом сину Аркадију (395 - 408), а управу
над западном Хонорију (395 - ). По Теодосијевој смрти, Визиготи се више нису
осећали обавезним да и даље служе Римљанима.

39
Аларих I ( 395 - 410)

Аларих је потицао из аристократског визиготског рода Балта. Војну вештину је

стекао на Теодосијевом двору.
После Теодосијеве смрти, Визиготи су се ујединили, избрали за свог племенског
краља Алариха и почели да се мешају у борбу дворских партија. Знајући да се
источно-римски и западно-римски цареви јагме око префектуре Илирик, а која је
обухватала простор Македоније и Дакије, Аларих је вешто левитирао између
завађених страна. Напокон, источно-римски цар не би ли задобио његову
наклоност, доделио му је титулу mаgistеr militum per Illirycum 17.
Године 397. на подстицај Цариграда, Аларих са војском улази у Италију. Међутим,
већ 401/402. његов даљи продор је зауставио Стилихон, врховни заповедник војске
западно-римског цара Хонорија. Тада је Аларих са Стилихоном склопио тајни
уговор и прешао у службу западно-римског цара за велику годишњу плату.
Иначе, Стилихон је све снаге Царства користио за борбу против варвара. Међутим,
будући пореклом Германин, није уживао наклоност сенаторских кругова. Тако када
је 407. године услед малобројности римских снага у Италији, повукао своје легије
из Британије у Италију, сенатори су га оптужили за издају и сарадњу са Аларихом.
Оно истина у пар наврата Стилихон је био близу заробити Алариха, али је овај увек
за длаку измицао, па можда сумње сенатора и нису биле неосноване. Како било,
Стилохон је са породицом погубљен у Равени (408), а анти-германска политика
узима маха у Италији. 30 000 германских војника, који су служили у редовима
римске војске, сада у страху дезертирају и прелазе на страну Алариха.
Године 408. Аларих је поново ушао у Италију, а само висок откуп одвратио га је од
похода на ,,вечити град'' (409). Онда када су Римљани напали његов табор док је
сам водио преговоре са Хоноријем у Равени, Аларих је по трећи пут опсео Рим
(410). Пошто су робови отворили Готима градске капије, Аларих је ушао у град и
подвргнуо га тродневном пљачкању. Овај чин изазвао је запрепаштење тадашњег
света, како макар сведоче свети Јероним и Августин. Био је то први пад града Рима
у историји. Том приликом Визиготи су заробили Хоноријеву полусестру Плацидију
и повели је собом у јужну Италију. Аларих је планирао да се из јужне Италије
пребаци у Африку ради оснивања државе. Али, његове планове осујетила је
превремена смрт. Умро је од исцрпљености у 33. години живота. Хришћани су у
овоме видели Божији знак, будући да је и Исус Христ умро у истој животној доби.
Према традицији Аларих је сахрањен код Козенце, у кориту реке Бусенто. Пошто је
река враћена у корито, веровало се да ће по свету пронети глас о Алариху и његовој
слави.

Атаулф (410 - 414)

Алариха је наследио или син или рођак по имену Атаулф. Овај визиготски краљ је
извео свој народ из Италије и населио га у Галији, пошто је 413. године заузео
Нарбону и учинио је престоницом. Да би добио званично признање, 414. године
оженио се без царева пристанка Плацидијом. Како је признање ипак изостало,
17
војна команда ограничена на регион Илирика

40
Атаулф за цара подржава извесног Атала Приска. Разгневљени Хонорије против
Атаулфа шаље свог најбољег војсковођу Констанција. Констанције је потиснуо
Визиготе преко Пиринеја, где ће ови надаље ратовати против Вандала. У току
битке за Барсин, данашњу Барселону, Атаулф је погинуо. Није искључено као
жртва завере аристократа.

Валија (414 - 418)

Атаулфа је наследио брат Валија. Водио је политику измирења. Пошто је

Римљанима вратио Плацидију, ови су му испоручили товар житарица. Прихватио
се савезничких обавеза и за рачун Римљана ратовао против Вандала и Свева. За
учињене услуге цар му је дозволио да насели област у јужаној Галији (Аквитанију)
са центром у Толоси, данашњем Тулузу. Ова територија је представљала заметак
будуће Толосадске (тулуске) краљевине (419).

Теодорих I (418 - 451)

Мада је Теодорих I, као и његов претходник, сарађивао са Римљанима, он је уједно

и
учвршћивао своју власт у Галији. Наиме, користећи се слабљењем централне
власти, он се од римског војника претворио у господара римских провинција. У
самој Аквитанији је присвојио две трећине галске земље, а неподељена земљишта и
шуме постала су својина и Визигота и романског становништва; са тим да су
Романи морали давати држави намете док Визиготи нису имали ту обавезу.
Теодорих је према потреби сарађивао са римским намесницима Галије. Године 451.
у бици на Каталаунским пољима ратовао је са Римљанима, Бургундима и
Францима против Хуна, које је предводио Атила. Мада је исход битке био
неодлучан, Теодорих је у боју погинуо.

Теодорих II (451 - 466)

Теодорих II је признао врховну власт западно-римског цара, али је уједно наставио

да осваја територије Царства. Пиринејско полуострво га је нарочито интересовало.
Године 456. поразивши Свеве у Галецији, постао је господар те области на
полуострву. Покушао је и пробити пут ка северној Галији, али га је 463. у бици код
Аурелијанума, данашњег Орлеана, поразио mаgistеr militum per Galliam Идија.
Граница је остала на реци Лоари. Године 466. Теодориха ће убити брат Еурих.

Еурих (466 - 484)

Пошто се Еурих докопао престола, западно-римски цар Антемије је против њега

послао војску (зашто?). Али, ову је Еурих поразио негде на Рони. Отада ће цар бити
посебно благонаклон према Бургундима, надајући се њиховој помоћи у рату против
Визигота.
Еурих је, као и његови претходници, покушао освојити северну Галију. Али, како је
претрпео неуспех (470), окренуо се освајању преосталих оаза романског

41
становништва. Једна таква оаза је била област Аверна, данашњи Оверњ, са центром
у граду Аверн, данашњи Клермон. Епископ града Сидоније Аполинарије, један од
последњих римских песника, са својом паством је четири године бранио град.
Међутим када је цар Јулије Непот 475. године признао Еуриху сва освајања на
Пиринејском полуострву и у Галији (зашто?), Аверн се морао предати. Сидоније је
протестовао, а Еурих га је утамничио. Убрзо је визиготски краљ увидео да
Визиготи представљају мањину у односу на Романе, те се окренуо политици
измирења. Ослободио је Сидонија и вратио му епископску столицу, а за саветника
је узео ученог Римљанина Лава из Нарбона.
Еурих је у периоду између 470. и 480. објавио збирку закона Codex Euricianus. Овај
законик није премостио разлике између Гота и Романа (зашто?).

Аларих II (484 - 507)

У време владавине Алариха II франачки владар Хлодовех (481 - 511) је као католик
и заштитник католичке цркве уживао већу подршку романског клера и народа него
Визиготи-аријанци. Не би ли задобио наклоност романског становништва, Аларих
је 506. године објавио Lex Romana Wisigothorum или Breviarium Alarici. Била је то
скраћена компилација кодекса из 438. године, који је објавио источно-римски цар
Теодосије II, и неких других зборника римских правних прописа. Законик је
гарантовао романском становништву пуну личну и правну слободу.
У борби против Франака Аларих је био неодлучан. То су знали искористити
Франци и пошто су напали и поразили усамљене Бургунде, продрли су до обала
Лоаре. До одлучујуће битке између Алариха са једне и Франака са друге стране
дошло је код Вујеа (507), када је Аларих претрпео страховит пораз и погинуо.
Након Аларихове смрти међу Визиготима наступа расуло. Прилику је искористио
Хлодовех да у периоду од 507. до 510. заузме читаву визиготску Галију, изузев
Провансе и Септиманије 18. Да би сачували ове области Визиготи улазе у савез са
моћним краљем Острогота Теодорихом (493 - 526) 19, уступивши му Провансу.
Тежиште визиготске власти се из Галије преместило на Пиринејско полуострво.
Пошто је 511. године католичка црква донела декрет о борби против аријанства, у
Галији су Готи практично истребљени.

Визиготи у Шпанији

Од средине 6. века потиснути из Галије, Визиготи се све више интересују за

простор Пиринејског полуострва. У то време на сз. полуострва су живели Свеви,
југ је припадао Византији, а Кантабријске планине су насељавали Баски.
Визиготски краљ Агила ( - ) покушао је своју власт проширити на југ полуострва.
Међутим, поражен је код Кордобе, после чега га је незадовољна аристократија
лишила трона.

18
области на средоземној обали Галије
19
Остроготски краљ је у периоду од 507. до 526. био регент Амалариха, сина његове сестре и
визиготског краља Алариха Другог. Амаларих је самостално владао од 526. до 531. када је погинуо
код Нарбоне.

42
После Агилиног свргавања, дошло је до борбе претендената за престо. Победу је
однео Атанагилд ( - ), који је уживао подршку византиског цара Јустинијана I (527 -
565). Према раније склопљеном договору, пошто је постао краљ, Атанагилд је
Византинцима препустио Бетику. Престоницу пак је из Барселоне преселио у
Толедо. Тако настаје Толедско визиготско краљевство.

Лиувигилд (573 - 586) - У време краља Лиувигилда пратимо заоштравање борбе

између католика и аријанаца. Не би ли измирио ове две стране, Лиувигилд је 580.
године у Толеду сазвао сабор световних и духовних великаша. Међутим, до
споразума није дошло и настављен је прогон католика.
Лиувигилдов старији син Херменегилд је био ожењен франачком принцезом и
присталица католичке странке. Он је дигао устанак против оца, а подршку су му
пружили Свеви, Баски и Византија. Лиувигилду је пошло за руком да ухапси и
погуби сина. До 585. године он је срушио краљевство Свева, поразио Баске и
потиснуо Франке, који су желели осветити смрт Херменегилда и његове жене.
Што се тиче његове законодавне делатности, направио је препис Еуриховог
кодекса, а објавио је и један кодекс у коме су на латинском записани обичајно
право Гота и римско право. Утврдио је ,,персоналитет права''. Наиме, Роману је
суђено по римском праву, а Готу по записаном обичајном праву.
Лиувигилда је наследио млађи син по имену Рекаред.

Рекаред (586 - 601) - Рекаред је у борби аријанаца и католика видео немалу

опасност по своје краљевсто. Зато је 589. године сазвао II сабор у Толеду. Изјаснио
се у корист католика и многи Визиготи су кренули његовим примером. Ипак, већ
по његовој смрти сукоб католика и аријанаца је настављен.

Сизебут (612 - 620) - До привременог смиривања односа дошло је за владе

Сизебута, који се изјаснио у корист католика. Будући католик, црквени извори га
величају као доброг и благог владара. Истина је, међутим, да од времена Сизебута
пратимо сурове прогоне јевреја.
Сизебут је био учен владар и сам је у часовима доколице писао поезију на
латинском језику. Њему је Исидор Севиљски посветио своје дело De natura rerum
или О природи ствари. Била је то једна врста средњовековне енциклопедије
природних наука, која је једнако цитирала и хришћанске и античке паганске писце.
Сизебут је био и добар ратник. Искористивши заузетост Византије (?), освојио је
већи део југа.

Свинтила (620 - 631) - Сизебута је требао наследити син, али овога је са власти
свргао Свинтила. Био је први визиготски краљ који је, 200 година пошто су
Визиготи ступили ногом на полуострво, постао господар читаве Шпаније.
Године 631. аристократија га је свргла са власти.

Хиндесвинта (642 - 653) - Године 633. је одржан IV сабор у Толеду, када је

одлучено да Визиготско краљевство постане изборно. Године 642. аристократија је
на власт довела Хиндесвинту. Супротно очекивањима, он се показао као поборник

43
неограничене краљевске власти. Спровео је низ мера против великаша (VII сабор у
Толеду), а престо је оставио свом сину.

Рекцесвинта (653 - 672) - Рекцесвинта се измирио са аристократијом и опозвао је

очеве мере (VIII сабор у Толеду).
Међутим, његова влада је важнија по томе што је дошло до потпуног
изједначавања Романа и Гота пред законом. 654. је усвојен тзв. Liber judiciorum,
којим се укида персоналитет права.

Вамба (672 - 680) - Рекцесвинту је наследио Вамба. Током своје владе Вамба је
спровео војну реформу по којој је сваки земљопоседник био дужан десетину својих
зависних људи дати у војску. Покушао је спровести и црквену реформу, па је на XI
сабору у Толеду (колико је уопште било сабора великаша у Толеду?) предложио да
се поштри дисциплина међу свештенством. Због реформи ће доцније и бити лишен
власти. Што се тиче његове спољне политике, ратовао је против Арапа из северне
Африке који су угрожавали јужне обале Шпаније.

Процес феудализације - Током седмог века визиготску Шпанију је захватио процес

феудализације.
Сиромашно становништво се претвара у колоне, који од патрона добијају
земљишни посед (прекариј). Ропства допадају онда када нису у могућности да
врате дугове.
Брисање верских разлика довело је до стапања романске и готске аристократије у
феудални сталеж који је владару давао чиновнике и ратнике.

Родриго (710 - 711) - Родриго је био војвода Бетике, кога је на власт довела
аристократија. У време његове владе на Пиринејско полуострво продиру Арапи из
северне Африке. Једни верују да је Арапе позвао цевтонски гроф Јулијан, рођак
краља кога је Родриго убио не би ли се дочепао власти, док други позив приписују
јеврејима, чије је злостављање достигло врхунац. 19. јула 711. у бици код Herez De
La Frontеra Родриго се супроставио Арапима и претрпео пораз. Традиција узрок
поразу види у издаји андалузијског војводе. Визиготска држава је уништена, а
Арапи су преплавили Пиринејско полуострво.

44
 ХУНИ

Увод

Хуни су били азијатско племе, туркменско-монголског порекла. Био је то номадски

народ вештих коњаника и стрелаца, који је прошао кроз ,,Врата народа'' из степе
средње Азије у равницу јужне Русије 20. Образовао је племенски савез у који су
улазили народи настањени на простору Доње Волге, Дона и северног Кавказа.
Њему суседан племенски савез чинили су Готи, који су под краљем Херманарихом
насељавали простор Доњег Дњепра. Године 375. Хуни су поразили Готе, после чега
је Херманарих извршио самоубиство.
Бежећи пред најездом Хуна, остали варварски народи притискају границе Римског
царства. Тако настаје читав низ ланчаних сеоба у Европи, у историографији познат
као ,,Велика сеоба народа'', а која је у ужем смислу трајала све до друге половине 6.
века.
До краја 4. века Хуни су стигли до Паноније. Њихов савез, од Волге на истоку до
Паноније на западу, чинила су племена Анта, Хазара, Гепида, Херула, Свева,
Квада, Острогота и Скира.
Почев од Теодосија I (379 - 395), римски цареви су примали хунске најамничке
одреде у своју службу. Неки Хуни, као на пример Ругила, ујак доцније познатог
Атиле, заузимали су висока звања у римској војној хијерархији. Међутим, већина
Хуна је наставила са пљачкашким походима. Угрожене су биле области Закавказја,
Балкана и Мале Азије. Управо због тога је источно-римски цар Теодосије II (408 -
450) године 413. подигао још један бедем којим је боље утврдио Цариград.

Атила (433 - 453)

Године 433. власт над Хунским племенским савезом наследила су два брата: Атила,
који је младост провео као талац на двору источно-римског цара, и Блед. Већ 445.
Атила је ликвидирао свог брата и остао једини господар простране територије. У
својим разорним походима стигао је до Јитланда на северу и до Термопилског
кланца на југу. У ретким тренуцима када није био у седлу ратујући, време је
проводио на свом двору, а који се налазио негде око града Токаја на Горњој Тиси.
Средином 5. века Атилин двор посетила је једна делегација из Цариграда, коју је
предводио учени дипломата Приск. Приск ће касније саставити једно дело
посвећено опису хунског двора и начина живота. На жалост, ово дело је данас
изгубљено. Ипак, сачувани су фрагменти који пружају драгоцене податке. Према
Присковом сведочанству Атила је био окружен свитом коју су чинили главари
племена потчињених Хунима. Дворски цермонијал је био готски 21, а сам двор
утврђен бедемима са кулама. Хуни су се искључиво бавили сточарством, а остало
су набављали преко намета од потчињених. Стални освајачки и пљачкашки походи

20
Из њихових станишта на Далеком Истоку, Хуне су потиснули тунгушки народ Сиен-
Пи, а са југа Кина династије Хан.
21
Уосталом, име Атила је готског порекла; деминутив готске речи atta што значи ,,отац''.

45
довели су до имовинске диференцијације. Родовска и чиновничка аристократија
располагала је робовима, а они најмоћнији чак селима зависних људи.
Хуни су од источно-римских царева, све до Маркијана (450 - 457), убирали високе
намете у злату (како до тога дошло?). Ступивши на престо (450), Маркијан је
одбио да то и даље чини. Рекао је да за хунског краља има гвожђе, али не и злато.
Да би надокнадио штету, Атила се окренуо западној половини Царства. Већ у то
време хришћани су му наденули надимак flagellum Dei што значи ,,бич Божји''.
Веровали су да га је сам Бог послао не би ли их казнио за њихове грехе.
Западно-римским царством владао је Валентинијан III (425 - 455). Његова сестра
Хонорија одбила је да се уда за једног аристократу и печатни прстен, као позив у
помоћ, послала је хунском владару. Атила је позив протумачио као брачну понуду
и од Валентинијана затражио руку његове сестре и приде половину Царства као
мираз. Пошто га је Валентинијан одбио, Атила решава да уђе у Галију. До значајне
битке дошло је 451. године на Каталаунским пољима, сз. од Париза на реци Марни.
Римску војску, појачану одредима Франака, Визигота и Бургунда, предводио је
намесник Галије Аеције, док хунску сам Атила. Мада је исход битке био
неодлучан, Атила је са великим пленом напустио Галију.
Године 452. Атила је упао у долину реке Падус и опустошио Аквилеју и
Медиоланум. Од похода на Рим одвратио га је папа Лав I (440 - 461) или
запретивши му анатемом како тврде црквени извори или давши му богате дарове.
Како било, Атила се повукао у Панонију.
Године 453. Атила је након свадбене гозбе (?) преминуо; неизвесно је да ли
природном да ли насилном смрћу. Према традицији сахрањен је у три ковчега:
златном, сребрном и гвозденом. Због његове славе сачуван је у традицији многих
народа, на пример: код Мађара као Етцел, код јужних Словена као Атила
Пооглавог.
Убрзо након Атилине смрти Хунски племенски савез се распао. Истина, Хуни се
помињу кроз читав 5. век, али никада више неће образовати јачу државну
формацију. Временом су се повукли у јужно-руске степе где су се стопили са
сродним народима.

46
 ВАНДАЛИ

Увод

Порекло - Вандали су били источно-германско племе. У 1. веку су насељавали

области у поречју реке Одре. Делили су се на Харије и Силинге. Тацит сведочи да
су Харији били огранак Лугијаца, који су се разликовали од Германа и који су
улазили у састав Свевског племенског савеза. Харији су били познати и под
именом (Х)аздинзи; тако названи према свом владарском роду.

Дакија - У другој половини 2. века Вандали су кренули на југ. Придруживши се

Маркоманима, учествовали су у тзв. Маркоманском рату (165 - 180).
Године 174. римски цар Марко Аурелије (161 - 181) дозволио им је да населе
територију Дакије. Током 3. века Вандали ће из Дакије продирати на територије
римских провинција. Мада је 270. године Дакија и формално престала бити римска
провинција, Вандали се нису задржали у овој области. Потиснути од стране Гота,
продрли су у римску Панонију.

Панонија - У Панонији су Вандали у потпуности овладали коњаничком вештином.

Римски цар Константин Велики (324 - 337) званично им је дозволио да населе
Панонију, под условом да служе као коњаници у његовој војсци. Вандали су у
Панонији примили хришћанство и то у аријанском виду.
Године 335. предвођени краљем Висимером упадају у Ердељ. Међутим, овде су им
се супроставили и поразили их Готи.
Крајем 4. века услед најезде Хуна, Вандали су напустили Панонију и ушли у Норик
и Рециј.

Галија и Пиринејско полуострво - Почетком 5. века Вандали су прешли залеђену

Рајну заједно са Свевима 22, Аланима 23, Алеманима и Бургундима. Продревши у
римску Галију, ту су се задржали све до 409. године. Тада су прешли Пиринеје и
продрли на Пиринејско полуострво, где су основали низ државица. Хаздинзи и
Свеви су населили област Галеције у сз. Шпанији; Силинзи су населили област
Бетике ј. Шпанији; а Алани област Лузитаније, данашњи Португал.
Око 413. године на Пиринејско полуострво су упали Визиготи предвођени краљем
Атаулфом (410 - 414). Пошто су Визиготи формално признавали власт западно-
римског цара, у корист Римљана, као и у своју корист, ратовали су против својих
германских сународника. Визиготски краљ Вителије (414 - 418) је готово
ликвидирао племе Силинга. Један други визиготски владар, Теодорих II (451 - 466),
је 456. године срушио државу Свева у Галецији.

Гејзерих ( - 477)

22
сарматско племе које још Цезар помиње у свом спису посвећеном Галским ратовима
23
сарматско племе које једно време живело на Понту

47
Исцрпени међусобним борбама, вандалски краљ Гејзерих одлучио је да напусти
Пиринејско полуострво и заједно са Аланима пређе у северну Африку. Виктор,
епископ афричког града Вита, сведочи да је Гејзерих прво спровео ценз не би ли
утврдио колико ће му бродова бити потребно за транспорт. Попис је обухватио све
мушкарце Хаздинга и Алана, као и робове ослобођенике. Наводно је било 80 000
људи, од чега су 20 до 25 000 чинили ратници.

Гејзерих у северној Африци - Године 429. Вандали су се допловили до обала

северне Африке. Тамо су затекли хаотично стање услед борби католика и
донатиста 24. Искористили су унутрашње немире да заузму низ значајних градова.
На пример, 430. године заузели су Хипо Региј, чији је епископ блажени Августин у
време опсаде умро. Године 435. западно-римски цар Валентинијан III (425 - 455)
дао им је статус савезника. Године 439. Гејзерих се довољно осмелио да заузме
Картагину, други по значају град у Западно-римском царству. У току једне
деценије Алано-Вандали освојили су афричку провинцију.
Контролишући највећу житницу западне половине Царства, Гејзерих се прогласио
независним владарем. Пошто је 441. одбио један напад Римљана, 442. влада из
Равене признала је независност Вандалске краљевине. Цар Валентинијан III је чак
своју кћер Евдокију Млађу заручио за Хунериха, Гејзериховог сина.
У освојеној територији Гејзерих је поседе потчињених великаша конфисковао,
затим је те поседе поделио на парцеле и напокон парцеле разделио својим
ратницима. Међутим, Вандали нису били љубитељи ратарства... радије су се
бавили гусарењем. Запленили су затечену флоту, употпунили је својим бродовима
и стали пљачкати околне области:
Балеарска острва, Сицилију, Сардинију, Корзику... чак и обале јужне Италије.

Гејзерих и Рим - Гејзерих је сањао да опљачка Рим. Убрзо му се указала прилика да

реализује своје жеље. Наиме, цара Валентинијана III са власти је збацио и убио
Петроније Максим. Потом је Петроније одлучио да се ожени удовицом свог
претходника, као и да раскине веридбу Евдокије Млађе и Хунериха. Овим је
Гејзерих добио повод за поход на Рим. Чувши за долазак Вандала, Петроније
уместо да организује одбрану града дао се у бег. Међутим, на изласку из града
каменовала га је и убила разјарена светина.
02. јуна 455. године Вандали су умарширали у Рим. Папа Лав I (440 - 461) није
успео Гејзериха одвратити од пљачке ,,вечнога града'', као што је својевремено
одвратио хунског владара Атилу (452). Вандали су две недеље пљачкали Рим са
таквом бахатошћу, која је постала пословична у термину ,,вандализам''. На крају је
Гејзерих одлучио да се врати у северну Африку, а собом је повео удовицу и кћери
Валентинијана III .
У периоду који следи Гејзерих ће пустошити јужну обалу Италије, под изговором
да убире Евдокијин мираз. Године 456. Евдокија се удала за Хунериха.

Гејзерих и источно-римски цар Лав I (457 - 474) - Године 467. Гејзерих је

опустошио територију Пелопонеза. Овим се замерио источно-римском цару Лаву I,
који потом заједно са својим штићеником, а западно-римским царем Антемијем
24
тзв. циркумцелиони или агностици

48
(467 - 472), организује поморску експедицију против Вандала. Ромејска флота је
наводно бројала
1 113 бродова и око 100 000 људи, а команда је била поверена Лавовом шураку
Василиску. Године 468. Василиск је допловио до обала Картагине. Гејзерих је међу
непријатељске бродове послао запаљене лађе, а потом је својом флотилом уништио
оне противничке бродове које пламен није опхрлио. Неславни Василиск се повукао
на Сицилију, а Вандалска краљевина више није била узнемиривана од стране
Римљана.

Гејзерихов крај - Гејзерих је преминуо 477. године, оставивши за собом државу која
се простирала од Мавретаније на западу до провинције Африке на истоку и која је
обухватала Балеарска острва, Сицилију, Сардинију и Корзику.

Пад Вандалске краљевине

У времену после Гејзерихове смрти Вандалску краљевину потресају унутрашњи

немири.
Пратимо сукобе странке која је била за трпељивост према потчињеном романском
становништву, а коју је предводио краљ Хилдерих (523 - 530) и странке аријанске
аристократије коју је предводио Гелимер. Из сукоба је као победник изашао
Гелимер, који је проглашен за краља (530 - 534).
У то време источно-римски цар Јустинијан I (527 - 565) је тежио обнављању
светског царства. Године 533. послао је војсковођу Велизара са 18 000 ратника
против Вандалске краљевине. До 534. године он је заузео краљевину, заробио
Гелимера и одвео га у Цариград.
Вандали се помињу у историји још само 536. године када су дигли један
безуспешан устанак против Византинаца. Након тога им се у светској историји
губи сваки траг.

49
 БУРГУНДИ

Листа најзначајнијих бургундских владара

Име
Године владања Подсетник

Гундахар - 436
...

Гундиох
464 - 480
Гундобад
480 - 516
...

Гундимар
- 534

Увод

Бургунди су били источно-германско племе. Они су првобитно живели на

Прибалтику, код ушћа Одре, као и на острву Балтичког Мора које се звало
Бургундархолм, данашњи Борнголм. Са морских обала су их потисли Ругијци, које
Тацит помиње као племе Свевског савеза. Већ од 2. века Бургунди се помињу као
житељи крајева између средњег тока Одре и Висле. Средином 3. века кренули су на
јз. и долином Мајне избили на границе Римског царства. Крајем 406. године заједно
са Вандалима, Свевима, Антима и Алеманима прелазе залеђену Рајну.

Бургунди у Галији и њихов краљ Гундахар

Бургунди су затекли хаотично стање у римској Галији, где су се услед варварских

напада стално мењали цареви-узурпатори. Једном таквом цару, Јовину, Бургунди
су пружили подршку и учврстили се у области Рајне. Мада је Јовин убрзо свргнут
са власти, Констанције, војсковођа западно-римског цара Хонорија, није успео да
потисне Бургунде. Године 413. цар је бургундском краљу Гундахару дозволио да
образује суседну државу у области Рајне са седиштем у Борбетомагу, данашњем
Вормсу. Ту су Бургунди примили хришћанство у виду аријанства.
Гундахар се временом осмелио да покуша продор на запад. Међутим, супроставио
му се Аеције, намесник Галије. Године 436. уз помоћ хунских најамничких одреда,
Аеције је поразио и убио Гундахара.

50
Бургунди су се као римски савезници борили против Хуна кад је Атила напао
Галију (451). За заслуге у том ратовању намесник Аеције им је дозволио да се
преселе у област Сабаудију 25.

Гундиох (464 - 480)

Западно-римски цар Антемије (467 - 472) је био посебно благонаклон према

Бургундима надајући се њиховој помоћи у борби против нелојалног визиготског
краља Еуриха (466 - 484). У то време Бургундима је владао Гундиох. Он је био
ожењен сестром Рицимира, а који је био magister militum per Italiam. На предлог
Рицимира, Антемије је дао Бургундима 2/3 обрадиве земље, 1/3 робова и 1/2 шума
и пашњака у Галији. Међутим, Гундиох се показао недостојним поверења. Наиме,
заузео је Лунгдунум, данашњи Лион, најзначајнији град римске Галије, и образовао
тзв. Лионску краљевину.

Гундобад (480 - 516)

Порекло и каријера до освајања власти - Гундобад је био син бургундског краља

Гундиоха. Године 472. постао је magister militum per Italiam, али се већ 474. одрекао
овог положаја надајући се трону.

Околности доласка на власт - Године 480. преминуо је Гундиох. Према

патримонијалном схватању имовина поседника делила се на онолико делова
колико је поседник имао синова. У складу са овим, Гундиох је државу поделио на
три сина. Амбициозни Гундобад лако је изашао на крај са једним братом, али је са
Годегисилом водио дугу и тешку борбу. Убрзо је сукоб браће попримио верски
карактер. Гундобад је бранио интересе аријанаца, а Годегисил католика. Мада је
Годегисил уживао подршку Франака 26, Гундобад је ипак изашао као победник.
Остао је једини господар Лионске краљевине.

Унутрашња политика - Да би учврстио свој положај и измирио Романе и Бургунде,

Гундобад је 490. године донео један законик Lex Romana Burgundionum. Овај
законик сведочи о саставу друштва: 1) аристократија; 2) средњи слој становништва,
који у поседу има земљишне парцеле; 3) нижи слој становништва, који нема земљу
и који се налази у клијентском односу према аристократији; 4) колони; 5) робови и
6) ослобођеници. Гундобад је гледао са сачува средњи слој, пошто је чинио
главнину бургундске војске, и забранио му да продаје земљу.

Спољна политика - Гундобад је водио ратове против суседа, у првом реду против
Франака. Године 500. Хлодовех (481 - 511) га је поразио код Дижона, али се код

25
Тако каже М. Брандт, а у непотписаним белешкама стоји да је Аеције око 443. готово десетковане
Бургунде населио у Сабаудији, данашњој Савоји, у области Горње Роне са центром у Женеви.
Дакле, или пре сукоба са Хунима или је аутор погрешио те уместо 543. написао 443.

26
Годегисил је своју кћер Хлотилду удао за франачког владара Хлодовеха. Није искључено да је
управо Хлотилда наговорила Хлодовеха да 494. прими католичанство.

51
Авињона Гундобад одбранио. Склопљен је мировни споразум и већ 507. године
Бургунди помажу Франке против Визигота у бици код Вујеа. Поразивши Визиготе,
окупирали су простор Провансе. Међутим, потиснуо их је остроготски краљ
Теодорих Велики (493 - 526). Пошто је са Остроготима склопио мир, Гундобад је
свог сина Сигисмунда оженио за Теодорихову кћер.

Бургунди улазе у састав Меровиншке државе

После смрти Гундобада, настављена је борба између његових потомака и Франака.

Године 534. последњег бургундског краља Гундимара поразили су Хлодовехови
синови и његову државу припојили Меровиншкој држави.

52
 ЛАНГОБАРДИ

Листа најзначајнијих лангобардских владара

Име
Године владања Подсетник

Албоин 565 - 572

...не бира се краљ...
574 - 584
Аутарије
584 - 590
Агилулф
590 - 616
...

Ротарије
636 - 652
...

Куниперт
688 - 700
Ариперт
700 - 712
Лиутпранд
712 - 744
...

Аистулф
749 - 756
Дезидерије
756 - 774

Увод

Лангобарди су били источно-германско племе. Њихова прапостојбина се налазила

у јужној Скандинавији.
У 1. веку се помињу као житељи леве обале Лабе. Тацит сведочи да су били
малобројан, али слободољубив народ, који је улазио у састав Свевског племенског
савеза.

53
Почетком 5. века Лангобарди су дошли до граница Римског царства на средњем
Дунаву. Пошто је 490. германски вођа Одоакар срушио државу Ругијаца у
некадашњој римској Панонији, Лангобарди су искористили прилику да пређу
Дунав и населе те крајеве.
У Панонији су им се наметнули Херули, моћан суседан народ, чије су се власти
ослободили тек 506. године. Пошто су Лангобарди били добри коњаници, источно-
римски цар Јустинијан I (527 - 565) их прима у своју војску. Пошто су му помогли у
рату против Острогота, 546. званично им је дозволио да насељавају простор
Паноније.
У периоду који следи Лангобарде ће узнемиравати Гепиди. Мада су били
азијатског порекла, Гепиди су око себе окупили многа германска племена и
основали државу источно од Дунава. Са Гепидима ће се коначно обрачунати
лангобардски краљ Албоин.

Албоин (565 - 572)

Пошто је дошао на власт, Албоин је одлучио да се ослободи гепидске претње. Како

није располагао са довољно средстава и људства, ступио је у савез са Аварима 27.
Године 567. заједно су поразили Гепиде и срушили њихову државу.
Албоин је био амбициозан владар и сањао је о освајању Италије. У то време
Италија је, после Јустинијанових ратова са Остроготима (535 - 554), била
опустошена. Искористивши прилику, Албоин је 569. заузео Милано и долину реке
По, 570. Тоскану са Фиренцом и 572. Павију (некадашњи Тицин), где је сместио
своју престоницу.
За разлику од Острогота, Лангобарди су били нетрпељиви према потчињеном
романском становништву. Конфисковали су њихова имања и убирали трећину
прихода. Албион је покушао да се супростави оваквој беспоштедној отимачини,
али је због тога убијен у једној завери.

Интеррегнум (574 - 584)

У периоду од 574. до 584. Лангобарди себи нису бирали краља. Територију коју су
освојили поделили су на 35 војводства, којима су управљале лангобардске војводе.
На пример, у средњој Италији основано је Војводство Споленто, а у јужној Италији
Војводство Беневент.
Распарчаност Лангобарда знао је да искористи византиски цар Маврикије (582 -
602). Наиме, Лангобарди нису освојили целу Италију. Захваљујући својој флоти,
Ромеји су сачували низ области: Венецију, Равенску област до Анконе на југу,
покрајину Капуу са седиштем у Напуљу, Калабрију (античка Брутија), Апулију
(античка Калабрија), Рим са околином, Лигурију са Ђеновом и острва Сицилију,
Сардинију и Корзику.
Да би сачувао тзв. Византиску Италију, цар Маврикије је одлучио да спроведе
војну реформу и нову административну поделу. Године 584. Византиску Италију је

27
Авари су били номадски народ монголског порекла. Својевремено су помогли цару Јустинијану I
да одбрани границе Царства. Поразили су остатке некада моћних Хуна у руској степи, затим Бугаре
на северним обалама Црног мора и напокон Словене на Доњем Дунаву (553).

54
поделио на војводства, а врховну власт над свим поверио је егзарху са седиштем у
Равени (тзв. Равенски егзархат). Егзарх је у првом реду био војни заповедник.
Затим он је уживао право да поставља, односно смењује чиновнике, као и право да
склапа, односно раскида уговоре са непријатељем. Напокон, он је имао и цивилна
овлашћења. У градовима пак цар је постављао заповеднике са титулама magister
militum или dux.
Ипак, цар није располагао са довољно средстава и људства да свој план реформе
приведе крају. Зато је ступио у савез са Хилдебертом II (575 - 595), франачким
владарем Аустразије. Године 584. Франци су упали у северну Италију и покорили
низ лангобардских војводстава. Ова околност нагнаће Лангобарде да изаберу
краља, коме ће поверити јединствену команду над војском.

Аутарије (584 - 590)

Пошто је изабран за краља, Аутарије је 588. године успео потиснути Франке.

Следеће године је Хилдеберта одвратио од казненог похода, обавезавши му се на
плаћање годишњег трибута. Године 590. и једна и друга страна су биле
расположене за мировне преговоре, али је током преговора Аутарије преминуо.
Односе са Францима средио је његов наследник.

Агилулф (590 - 616)

Агилулф је прави утемељивач лангобардске моћи у Италији.

Његов први потез је био да реши питање франачке претње. Био је спреман да
Хилдеберту плаћа годишњи данак под условом да његова војска не угрожава
лангобардску Италију. Затим, да би учврстио положај међу својим сународницима,
Агилулф је под своје подвео све лангобардске војводе. Напокон, одлучио је да
своју власт прошири и на територију Византиске Италије.
Године 592. заузео је Перуђу, чиме је прекинио копнену везу између Равене и Рима.
Његов војвода од Сполента опсео је Рим. Тада се на политичком плану ангажовао
папа Гргур I Велики (590 - 604) 28. Гргур је у лангобардском пустошењу видео
опасност не само по Италију, већ и по црквену организацију. Наиме, Црква се
ослањала на градове као епископска седишта, а које су сада уништавали варвари.
Зато је папа 593. понудио Агилулфу да му плаћа трибут под условом да овај
ослободи Перуђу и одустане од опсаде Рима. У неколико наредних година папа је
вештом дипломатијом сачувао ,,вечни град'', али ипак Падова, Кремона и Мантова
су доспеле у руке Лангобарда (602).
Године 603. је склопљен мир (какав и између кога?). Том приликом су Лангобарди,
иако махом пагани и аријанци, примили католичанство.
Пред крај живота Агилулф је у миланском циркусу за свог наследника именовао
сина Адалоалда.
Године 626. Павија је и званично постала престоница Лангобардске краљевине.

28
Гргур је потицао из аристократске породице. Од 572. до 573. је био префект града Рима. 575. се
замонашио у манастиру Monte Celio, који је сам основао. Период од 579. до 585. провео је у
Цариграду као делегат папе Пелагија II.

55
Ротарије (636 - 652)

Рат против Византиске Италије обновио је лангобардски краљ Ротарије. Године

640. он је заузео Лигурију, а његов војвода од Беневента је заузео Салерно.
Ипак, Ротарије нам је познатији по једном законику, тзв. Edictus Rothari (643). Била
је то збирка састављена на латинском језику, а посвећена лангобардском обичајном
праву. Неки историографи су мишљења да је то најбољи рад на пољу законика
германских владара.
Византиска реакција у Италији. Јачање папског положаја у Италији

Мада је 652. године византиски цар признао Лангобардима сва њихова освајања,
било је само питање времена када ће наступити византиска реакција.

Констанс II (641 - 668) - После двадесетогодишње владавине на Босфору, Констанс

II је решио да напусти Цариград и да пренесе своје седиште на Запад. Констансов
одлазак на Запад доказује колико је византинској влади било стало до одржавања
западних области. У изворима се као разлог Констансовог одласка на Запад наводи
сукоб са братом Теодосијем и раскид са престоничким становништвом које га је
називало Каином.
Изгледа да је Констанс намеравао да посети најважније центре европског дела своје
државе. Посетио је Солун, Атину и Таренто (663), одакле је отпочео рат против
Лангобарда. Пошто су му неки градови отворили капије, Констанс се осетио
сигурним да опседне Војводство Беневента. Беневентом је тада управљао
Гримвалд, један од најмоћнијих Лангобарда, који је чак ковао и свој новац. Убрзо
се показало да цар не располаже ни са довољно средстава ни са довољно људства
да настави опсаду. Повукао се у Напуљ, а затим у Рим. У Риму га је свечано
примио папа Виталијан (657 - 672) 29. Констанс је био први источно-римски цар који
је после пада Западно-римског царства (476) посетио ,,вечни град''. Посета је
трајала свега 12 дана.
Констанс је напустио вечни град и кренуо преко Напуља на Сицилију. У Сиракузи
је основао своју нову резиденцију. Место резиденције било је добро изабрано, јер је
са Сицилије цар могао да брани и италијанске области од Лангобарда и северну
Африку од Арапа. Међутим, 668. године организована је завера и цара је у
купатилу убио један његов слуга. Убрзо је равенски егзарх ухватио и погубио
заверенике, а царев леш је пренесен у Цариград и сахрањен у цркви св. Апостола.

Константин IV (668 - 685) - Констанса је наследио син Константин IV. Пошто је за

све време своје владе био заузет ратовима против Бугара и Арапа, Константин је
680. године признао Лангобардима њихова освајања.

Јустинијан II (685 - 695 и 705 - 711) - Константина IV је наследио Јустинијан II.

29
Вероватно се Виталијан добро сећао несрећне судбине једног од свог претходника, папе Мартина.
Пошто је Мартин на Латеранском сабору (649) осудио царев Типос којим се забрањивала расправа о
Христовој природи, Констанс га је ухапсио, довео у Цариград и осудио. Године 656. у време
прогонства на Херзонесу Кримском, Мартин је умро мученичком смрћу.

56
Под покровитељством Јустинијана године 692. је одржан један црквени сабор, тзв.
Пето-шести или Трулски сабор 30, ради допуна одредаба Петог и Шестог
васељенског сабора. На сабору су усвојене одлуке које су биле у супротности са
схватањима римске цркве. На пример, свештеницима је дозвољен брак, затим
забрањен је пост суботом, епископска столица Цариграда изједначена је по рангу
са епископском столицом Рима. Тадашњи папа Сергије (687 - 701) одбио је да
потпише одредбе Трулског сабора. Разгневљени цар је послао људе да ухапсе
нелојалног папу и да га доведу у Цариград на суђење. Међутим, од времена папе
Мартина ситуација се изменила. Цар није уживао у Италији исти ауторитет, а
папин положај се учврстио. Римска и равенска милиција снажно су се успротивили
захтевима царевог изасланика. Понижење које је сада доживео цар остало је
неосвећено, јер је ускоро после тога Јустинијан збачен са престола (695).
У време друге Јустинијанове владавине (705 - 711), цар се одлучио за освету.
Послао је војску на Равену, која је опустошена. Епископ града је ослепљен, а
угледни грађани ухапшени и одведени у Цариград. Спор са папом је решен на
много суптилнији начин. Папа Констанин I (708 - 715) је 710. посетио Цариград,
где га је Јустинијан дочекао са свим почастима. Папској јурисдикцији је потчинио
архиепископа Равене.
Године 711. Јустинијан је по други пут свргнут са власти, а његова одсечена глава
послата је у Рим и Равену да се истакне на јавном месту.
Јустинијан II је био последњи владар из Ираклијеве лозе.

Вардан-Филипик (711 - 713) - После Јустинијанове смрти на византиски трон се

попео Вардан-Филипик. Он је пореклом био Јерменин и као такав склон
монотелитизму. Монотелитизам је било учење настало у 5. веку 31, према којем
Христ и поред своје две природе, има само једну божанску вољу. За време
Константина IV, на Шестом васељенском сабору (680) то учење је осуђено као
јерес. Вардан-Филипик сада пак одбацује одлуке Шестог васељенског сабора и
монотелитизам признаје за једину праву веру. Наредио је да се слика сабора уклони
из палате. Чувши за цареве поступке, папа Константин I одговорио је на сличан
начин. Дао је наредбу да се царева слика у Риму уништи, као и да се слике свих
шест васељенских сабора истакну у Цркви св. Петра. Царево име се више није
помињало у молитвама и папским повељама нити се више ковао новац са царевим
ликом.
Верски сукоб цара и папе био је увод у период тзв. иконокластичке кризе.

Лав III Исавријац (717 - 741): цар-иконоборац - Године 717. за византиског цара је
именован Лав III. Пре него што је постао цар, био је стратег Анатолске теме у
Малој Азији. Тамо је дошао у додир са источним религијама: исламом, јудеизмом,
хришћанским учењима монофизита 32 и павликијанаца 33... Све оне су се слагале у

30
по Трулској сали на царском двору у Цариграду, где је сабор одржан
31
Оснивач патријарх Сергије
32
Учење настало средином 5. века према којем су се две Христове природе после оваплоћења
спојиле у једну, божанску природу. Оснивач Евтихија.
33
Гностичко-дуалистичка секта у Јерменији, основана око 650., која је захтевала од својих чланова
живот скроман и једноставан, каквим су некада живели апостоли. Били су против поштовања икона.

57
једном: да је ликовно представљање Бога равно идолопоклонству. Под утицајем
ових источних веровања, Лав је 726. донео одлуку о забрани поштовања икона.
Тадашњи папа Гргур II ( - 731), иако се није слагао са верским схватањима Лава III,
остао је лојалан цару. Наиме, бојао се све већег јачања Лангобарда.
Године 731. Гргур II је преминуо, а на столицу св. Петра је засео Гргур III (731 -
741). Нови папа је заузео одлучнији став према цару иконоборцу. На црквеном
сабору у Риму (731) осудио је иконоборачки покрет, а његове присталице
ескомуницирао.
Византиска реакција није изостала. Године 732. Калабрија, Апулија, Сицилија и
префектура Илирик подведене су под јурисдикцију цариградског патријарха. Затим
је из Солуна, главног града префектуре Илирик, протеран папски викар. Напокон,
папски приходи јужне Италије преусмерени су из папске у царску касу.
И поред ових оштрих мера, није се могло забашурити слабљење византиског
утицаја на Западу 34.
У међувремену јужну Италију угрожавају Арапи из северне Африке. Наиме, они су
697. године срушили Картагински егзархат. Одатле су прешли на Сицилију, где су
заузели Сирaкузу.

Лангобарди у 8. веку

Куниперт (688 - 700) и Ариперт (700 - 712) - Почетком 8. века Лангобардска

краљевина јача прво под краљем Кунипертом, а затим и под краљем Арипертом.
Свој врхунац доживљава за време владавине Лиутпранда.

Лиутпранд (712 - 744) - Лангобардски краљ Лиутпранд 717. године је заузео

Равенску област, а претио је освајањем Рима. Папа Гргур II надао се помоћи
византиског цара, али је овај био заузет решавањем иконокластичких распри. Тада
се папа окреће војводи од Сполента, који му је заиста помогао да 730. одбрани Рим.
Још у неколико наврата Лиутпранд ће покушати да освоји ,,вечни град''. Напокон
741. године у Термама склопио је договор са папом Захаријем (741 - 752) да ће
одустати од освајања Рима под условом да му се дозволи освајање било које друге
територије у Италији.

Уређење Лангобардске државе - О уређењу Лангобардске државе сведоче едикти

које је Лиутпранд објавио у периоду од 713. до 735. године.
На челу државе се налазио краљ, чија је функција прво била изборна, а доцније је
постала наследна. Краљу су формално биле потчињене лангобардске војводе. У
ствари војводе су често, као на пример војводе од Сполента и Беневента, деловале
самостално оглушујући се о краљеве законе.
Лангобардско друштво је било подељено на ,,аримане'' , ,,алдије'' и робове.
Аримани су представљали слободно становништво, које се састојало од ,,гасталда''
и ,,гасинда''. Гасталди су прво били заповедници градских војних посада. Временом
постају градска аристократија. Гасинди су били они којима је краљ за учињене

34
На пример, 727. године Венеција је после лоше судске процене, збацила византиског војводу и
изабрала Орса, из редова домаће аристократије. Истина је да је Орс ипак признавао врховну власт
византиског цара.

58
услуге даровао земљу. И гасталди и гасинди су потицали од Лангобарда, а чинили
су народну скупштину која је ограничавала самовољу краља.
Алдији су представљали полуслободно становништво. Били су лично слободни,
али опет везани за земљу или за низ обавеза према господару. Потицали су из
редова потчињеног романског становништва.
Робови су врбовани из редова ратних заробљеника. Некада су то били људи од
поверења, који су као послуга служили у кућама лангобардских великаша, тзв.
,,министаријалаца''.

Аистулф (749 - 756) - Лангобардски краљ Аистулф је 751. године заузео Равену, а
желео је, као и његови претходници, да освоји Рим. Папа Захарије се за помоћ
обратио Пипину Малом. Заузврат је био спреман да га подржи као претендента на
франачки престо. Године 751. Пипин Мали је свргао са власти меровиншког
владара Хилдерика III. На сабору франачких великаша у Соасону миропомазао га
је св. Бонифације и крунисао за франачког краља.
У међувремену је Захарије умро (752), а на столицу св. Петра је засео Стефан II
(752 - 757). Како је 753. године притисак постао неиздржив, папа Стефан II је
одлучио да напусти Рим. У пратњи франачког посланства папа је слободно прошао
поред Лангобарда. Годину дана је провео на двору франачког краља у Понтиону на
реци Марни. Тада је поново крунисао Пипина Малог, а његова два сина
миропомазао.
Године 754. папа и франачки краљ су се састали у Керсију, у месту си. од Париза.
Пипин Мали се тзв. ,,Керсијским обећањем'' обавезао да ће помагати папу у борби
против Лангобарда, да ће му вратити старе почасти и имања.
Године 755. франачка војска је упала у северну Италију и убрзо окружила
Аистулфа, који се затворио у Павији. Пошто је обећао да ће равенску област
препустити папи, Франци су се повукли. Међутим, како се лангобардски владар
није држао дате речи, Пипин Мали је поново интервенисао 756. године. Овај пут,
Аистулф је био приморан да папи препусти Равену и Рим, где се после 754. године
више није бирао ,,дукс''. Тако је папа постао и световни владар. Идеолошку
потпору је овај случај имао у тзв. ,,Константиновој даровници'', фалсификованом
документу насталом или за Стефана II или за његова наследника Павла I (757 -
767). Према апокрифној легенди папа Силвестар I (314 - 335) је чудом излечио цара
Константина I (324 - 337) од куге, после чега му је овај дао пурпурни огртач, златну
дијадему и ,,град Рим, земље и градове Италије и читавог Запада''.

Дезидерије (756 - 774) - Аистулфа је наследио, уз одобрење франачког краља,

Дезидерије. Дезидерије је уствари био вазал франачког краља.
Пошто је 767. преминуо папа Павле I, Дезидерије је покушао да утиче на избор
новог. Ипак, изабран је противнички кандидат Стефан III (768 - 772).
Године 768. франачког краља Пипина Малог наследила су његова два сина:
Карломан и Карло. Дезидерије је тако удесио ствар да се Карломан ожени његовом
кћерком Гербергом, а Карло његовом ћерком Дезидератом. Међутим, већ 771.
године Карломан је умро, па се његова удовица са децом вратила оцу. У то време
се и Карло развео од Дезидерате. Тако је лангобардски краљ изгубио сваки утицај у
Франачкој.

59
У једном тренутку Дезидерије је покушао да приволи папу Хадријана I (772 - 795)
да његова унука, а Карломановог сина, крунише за франачког краља. Папа је одбио
и страхујући од одмазде у помоћ позвао Карла. Године 774. Карло је прешао Алпе
и опсео Дезидерија у Павији. Пошто је опсада потрајала, Карло је искористио
прилику да посети Рим. Папа га је именовао патрицијем, а Карло је папи потврдио
право на Patrimonium Sancti Petri. Напокон, Дезидерије је капитулирао, после чега
је конфиниран (послат у манастир). Његову гвоздену круну Карло је ставио на
главу и прогласио се Rex Francorum et Langobardorum.

Крај Лангобардске државе - Адалгиз, Дезидеријев син, је дигао устанак против

франачке превласти. Помоћ су му пружили Цариград, баварски гроф Тасил и
Авари. Међутим, Карло је са устаницима лако изашао на крај. Адалгиз је побегао у
Цариград, где је остао до краја живота. Тасил је конфиниран, а његова грофовија
прикључена држави Каролинга. Године 780. Карло је за краља Италије крунисао
сина Пипина. Међутим, овај последњи је само формално био владар, а живео је до
810. године. Права власт се налазила у рукама Карла.
Треба истаћи да је Карло уништио Лангобардску државу на северу Италије.
Војводства Споленто и Беневент су се још дуго одржала. Истина, признавала су
врховну власт Каролинга. Војводства су уништена тек у 11. веку од стране
Нормана.
Најзначајнија успомена на Лангобарде остала је у имену равнице у долини реке По
- Лангобардија, тј. Ломбардија.

60
 DRUŠTVENO UREĐENJE LANGOBARDA

Edictus Rothari →

- nastao u VII veku

- zbornik zakona kralja Rotarija (636-652)
- zbirka langobardskog običajnog prava
- jezik: latinski – vulgata
- najbolji zakonodavni akt Germana u ranom srednjem veku

Zahvaljujući ediktima kralja Liutpranda (714-744) izdatim između 713 – 735 g. saznajemo o pre-
feudalnim odnosima Langobardske države →

1. REX → isprva je biran a od VIII veka uveden je dinastički princip

2. MINISTRIJALCI → langobardski veleposednici

3. ARIMANI → slobodno stanovništvo,deli se u dve grupe:

a) GASTALDI – isprva zapovednik vojne posade u gradu a potom gradska

aristokratija
b) GASINDI – od kralja ili zemljoposednika dobijaju zemlju i lično su
vezani za svog darodavca

4. ALDIJI → poluslobodno stanovništvo,imaju ličnu slobodu ali su vezani za

gospodara; Rimljani su najčešće bili aldiji

5. ROBOVI → mahom ratni zarobljenici

- u VII veku u narodnu skupštinu ulaze svi punoletni Langobardi ali od VIII veka sastav skupštine čine
samo arimani,što svedoči o ulozi aristokratije;skupština je ograničavala vlast kralja

61
 ФРАНАЧКА ДРЖАВА МЕРОВИНГА

Листа најзначајнијих меровиншких владара

Име Године
владавине Подсетник
448 - 458
Меровеј
458 - 481
Хилдерих I
481 - 511
Хлодовех I

Хлодовехови
синови
Теодорих 511-534
I Аустразија
Хлодомер 511 - 524
Орлеан,
Аквитанија
Хилдеберт 511 - 558
I Париз
Хлотар I 511 - 561
Неустрија

Хлотарови
синови
Сигисберт 561 - 575
Аустразија
Хилдеберт II
/Брунхилда 575 - 595/575 -
613
Хилперих 561 - 584
Неустрија
Хлотар II
/Фредегунда 584 - 629
Дагобер
тI 629 - 638
Хариберт I 561 - 567
Париз
Гунтрам 561 - 592
Бургундија

Дагобертови
синови

62
 Сигисберт 634 - 656
III Аустразија
Хлодовех 638 - 657
II Неустрија
и
Бургундија
Хлотар III 657 - 673

662 - 675
Хилдерих II
675 - 714
лењи
краљеви/моћни
мајордоми
Дагоберт II 675 - 679

Теодорих III 675 - 691

Франци

Франци су били германско племе, а њихова прапостојбина се налазила у областима

које су окруживале западни део Балтичког мора, као и у северној Немачкој.
Назив Франци се први пут користи средином 3. века да означи скупину германских
племена, настањену између Рајне и Везера. У то време Франци су делили на три
племена: Салиске, Рипуарске и Источне Франке. Салиски Франци се помињу као
житељи Доње Рајне и већ од 4. века притискају границе области које одговарају
данашњој Холандији и Белгији. Рипуарски Франци су живели на Средњој Рајни,
док су Источни насељавали област источно од Рипуарских Франака, тзв. немачку
Франконију.
Први Франци који су ступили на тло Римског царства, били су Салиски Франци.
Средином 4. века, обавезавши се да ће границе Царства бранити од напада других
германских племена, Салиски Франци су постали римски федерати. Године 451. у
бици на Каталаунским пољима, ратовали су на страни Римљана. Били су верни
цару све до пада Западно-римског царства. После 476. године су се учврстили у
северној Галији са тежњом да се прошире више ка унутрашњости.
У периоду који следи Франци ће образовати своју државу, а предност те државе у
односу на остале германске била је у томе што је увек обухватала и постојбину
Франака.

63
Хлодовех I (481 - 511)

За време Хлодовеха је створена држава Франака.

Порекло и околности доласка на власт- Хлодовех је потицао из рода Меровинга.

Његов деда је био Меровеј (448 - 458), родоначелник династије и човек који је
предводио одред Франака у бици на Каталаунским пољима (451). Његов отац је био
Хилдерих I (458 - 481), који се преселио у Турне, град на данашњој француско-
белгијској граници.
Хлодовех је наследио оца као заповедник одреда Салиских Франака у Турнеу. Пад
Западно-римског царства (476) је искористио за учвршћивање сопствене власти.

Освајање средње Галије (486) - Један од Хлодовехових првих потеза је био ширење
власти на територију средње Галије; тј. на простор између Сене и Лоаре, а који је
припадао Римљанима. Године 486. он је упао у средњу Галију и нанео пораз
римским трупама. Границу своје државе је проширио до Лоаре, а престоницу је
преселио из Турнеа у Париз. Захваљујући овом успеху, Хлодовех се наметнуо као
најзначајнији вођа Салиских Франака.

Политички брак (492) - Да би учврстио пријатељство са Бургундима, Хлодовех се

492. године оженио Хлотилдом, ћерком бургундског краља Годегисила.
.
Рат против Алемана (496) - Хлодовех се суочио и са алеманском претњом. Наиме,
Алемани су били германско племе које је у прво време живело на Горњој Рајни.
Око 406. године Алемани су заједно са Вандалима, Свевима, Аланима и
Бургундима, прешли залеђену реку и ушли у Галију. Учврстили су се у њеним
централним и источним деловима. Да би спречио њихово даље ширење, Хлодовех
им се 496. године супроставио. Поражени и потиснути из Галије, преостали
Алемани су ступили у службу остроготског краља Теодориха I Великог (493 - 526).

Примање правоверног хришћанства (496) - После рата са Алеманима, Хлодовех је

примио правоверно хришћанство. Према традицији, пошто су га у борби против
Алемана пагански богови изневерили, Хлодовех их се одрекао и одлучио прећи у
хришћанство. Постоји и прича да је на Хлодовеха у ствари утицала његова жена
Хлотилда, иначе хришћанка. Ипак, чини се највероватнијим да су Хлодовеха на
овај потез нагнали политички разлози. Као правоверан хришћанин, могао је
рачунати на подршку цркве, а интеграција франачког и гало-римског становништва
била би далеко лакша. Који год да је разлог, 496. године Ремигије, архиепископ из
Ремса, заиста је покрстио Хлодовеха, неколико франачких вођа, као и још 3 000
других Франака. Како се огледала сарадња Цркве и франачког владара у периоду
који следи? Црква је Хлодовеху пружала свесрдну подршку у свим његовим
подухватима, а он јој је заузврат давао поседе, зидао храмове и помагао у ширењу
хришћанства.

Рат против Бургундије (500) - У међувремену је у Бургундији дошло до рата

између два краља, а који су уједно били и рођена браћа, Годегисила и Гундобада.

64
Хлодовех се умешао у сукоб браће наводно да помогне оцу своје жене, који је
уједно, за разлику од Гундобада, био присталица правоверног хришћанства. У
ствари, Хлодовех се потајно надао да ће Бургундију припојити својој држави.
Године 500. Хлодовех је поразио Гундобада код Дижона, али се код Авињона овај
одбранио. Тада је склопљен мировни споразум.

Рат против Визигота (507) - Неуспех у борби против Гундобада није обесхрабрио
Хлодовеха да покуша своју власт проширити источно од Лоаре, где се пружала
држава Визигота. Као разлог за напад на Визиготе, Хлодовех је искористио то што
су они били аријанци, дакле јеретици. До значајне битке је дошло 507. године код
Вујеа, када су Франци поразили визиготског краља Алариха II. Хлодовех је постао
господар читаве Галије, с тим да му остроготски краљ Теодорих није дозволио
освојити Провансу и Септиманију. Интересатно је да је источно-римски цар
Анастасије I (491 - 518), бојећи се Острогота, Хлодовеха именовао конзулом и тиме
практично његову власт у Галији легализовао.

Рат против Рипуарских Франака (509) - Пред крај своје владе, Хлодовех се
умешао у сукоб међу Рипуарским Францима, уклонио немирне елементе и остао
једини господар. Овим се његова држава проширила и на територију Средње Рајне.

Сабор 511. године - Да би утемељио савез цркве и државе, Хлодовех је 511. године
у Орлеану сазвао црквени сабор.

Законодавна делатност - Хлодовех је издао прве законе којима су сређени правни

односи у његовој држави. Утврдио је тзв. персоналитет права. За гало-римско
становништво је важио Аларихов кодекс или Breviarium Alaricianum (506) 35, а за
франачко је пописао обичајно право, које је обнародовао у тзв. Салиском законику
или Lex Salicia.

35
Била је то скраћена компилација кодекса из 438. године, који је објавио источно-римски цар
Теодосије II, и неких других зборника римских правних прописа. Законик је гарантовао романском
становништву пуну личну и правну слободу

65
После 511. године

Код Франака је власт краља била изборна. Међутим, тај избор је био ограничен
само на род Меровинга. Пошто се није правила разлика између државне и краљеве
личне имовине, Меровинзи су краљевство сматрали својом баштином. Тако када
један краљ из рода Меровинга умре, краљевство међу собом деле његови синови.
Овако патримонијално схватање монархије дошло је до изражаја 511. године када
су државу, после Хлодовехове смрти, поделили међу собом четворица његових
синова: Теодорих I (511 - 534) је постао краљ Аустразије (долина Рајне), Хлодомер
(511 - 524) краљ Орлеана и Аквитаније, Хилдеберт I (511 - 558) краљ Париза, а
Хлотар I (511 - 561) краљ Неустрије (северна Галија). Сваки од њих управљао је
својим делом независно, а имао је и своју престоницу. Наравно, било је и случајева
када су деловали заједничким снагама, као на пример: 534. када су освојили
Бургундију или 536. када су освојили Провансу са луком Марсеј.

Рат две краљице (573 - 613)

Хлотар I (511 -561), најмлађи Хлодовехов син, који је пред крај живота успео да
под своју власт уједини државу Франака (558), умро је 561. године. Наследила су га
четири сина: Сигисберт I (561 - 575), Хилперих I (561 - 584), Хариберт I (561 - 567)
и Гунтрам (561 - 592). Сигисберт је на управу добио Аустразију (долина Рајне),
Хилперих Неустрију (област северне Галије), Хариберт Париз, а Гунтрам
Бургундију (долина Роне).
Владавина ове браће, као и њихових наследника, обележена је дубоком кризом;
кризом која је свој врхунац достигла у тзв. Рату две краљице.
Рату две краљице су претходили политички бракови Сигисберта и Хилпериха. Они
су се оженили визиготским принцезама, које су уједно биле и рођене сестре.
Сигисберт је за жену узео Брунхилду, а Хилперих Галесвинту. Како је Хилпериху
жена убрзо досадила, он ју је отерао и оженио се својом слушкињом Фредегундом.
Ова последња да би показала свој значај, наредила је да се Галесвинта удави.
Желећи да освети смрт сестре, Брунхилда је повела рат против Хилпериха и
Фредегунде. Тако је 573. године почео тзв. Рат две краљице.
Рат две краљице је у ствари био рат две франачке државе: Аустразије и Неустрије.
Ове две земље су се разликовале како по етничком саставу становништва, тако и по
привреди. У Аустразији је становништво било германско, претежно источно-
франачко, док у Неустрији мешовито, и франачко и гало-римско. У Аустразији се
чувао мали земљишни посед слободних сељака, док је у Неустрији постојао систем
велепоседа.
И после смрти њихових мужева, настављен је рат две краљице. Наиме, Сигисберт
је преминуо 575. године, а наследио га је син Хилдеберт II (575 - 595). Како је овај
био малолетан, стварну власт је имала његова мајка Брунхилда. Брунхилда је
наставила рат са Неустријом, али се борила и против сепаратистичких тежњи
домаће аристократије. То ју је приближило Гунтраму, краљу Бургундије, који је
такође имао доста невоља са великашима. У жељи да ојачају краљевску власт,
Гунтрам и Хилдеберт II су 587. године склопили тзв. Анделотски споразум.
Споразум је предвиђао вечно пријатељство два краља, затим узајамно наслеђивање

66
у случају да један од ова два краља нема деце и напокон утврђена је граница две
краљевине, као и сарадња у кажњавању непослушних леуда.
Године 592. умро је Гунтрам, не оставивши за собом деце. У складу са
Анделотским споразумом, краљ Бургундије је постао Хилдеберт II. Међутим, како
је овај умро већ 595. године, Аустразијом и Бургундијом је у име својих унука
владала Брунхилда. Као и раније, она је наставила рат са Неустријом, где су
владали Фредегунда и Хлотар II (584 - 629), Хилперихов син. У тежњи да ојача
краљевску власт, ратовала је и против аристократије, дописивала се са папом
Гргуром I Великим (590 - 604), форсирала трговину, градила путеве... Међутим,
613. године пала је као жртве завере аристократије. Носиоци завере су били Пипин
Ланденски, мајордом аустразијског двора, и Арнулф, епископ из Меца. Они су
оптужили Брунхилду за убиство десет чланова рода Меровинга. Пошто је
окривљена, три дана је мучена, а затим сурово погубљена - везана је за коњске
репове и растргнута. Њеном смрћу завршио се Рат две краљице.

67
После Рата две краљице

Хлотар II (584 - 629)

Из Рата две краљице Хлотар II, Хилпериохов син, изашао је као једини преживели
припадник династије Меровинга. Он је успео да под своју власт поново уједини
државу Франака. Међутим, та је власт зависила од воље аристократије. Већ 614.
године Хлотар II је принуђен да у Паризу сазове општи сабор световних и
духовних великаша и да аристократији да низ уступака. На пример, донете су
одлуке: да се леудима признају сви поклони у земљишту, које су обећали краљеви
претходници, да се грофови појединих округа и други службеници бирају из редова
локалних земљопоседника, да епископе не поставља краљ, већ свештеници и
верници, да једино епископ има јурисдикцију над свештеницима... На крају сабора,
понизни краљ се покајао за све грешке његових претходника и свечано обећао да се
оне више неће поновити.
Ипак, желећи колико толико очувати власт краља, Хлотар II је 622. године као
краља Аустразије именовао свог сина Дагоберта I.

Дагоберт I (629 - 638)

Дагоберт I, син Хлотара II, је био последњи меровиншки краљ који је колико-
толико успешно владао читавим краљевством.

Околности доласка на власт - Још 622. године отац га је именовао краљем

Аустразије. Међутим, како је тада био малолетан, праву власт у земљи су имали
мајордом Пипин Ланденски и Арнулф, епископ из Меца. Године 629. је умро
Хлотар II, а Дагоберт је постао краљ и Неустрије и Бургундије.

Рат против словенског владара Сама - Дагоберт је, као и његов предак Хлодовех I,
водио активну спољну политику.
У његово време, франачка војска Аустразије је претрпела пораз од словенског
владара Сама (626 - 658). Наиме, око 630. године Словени (Венди) су угрожавали
територије Аустразије. Аустражани су покушали да им се супроставе, али у томе
нису имали успеха. Године 631. Саксонци су Дагоберту понудили помоћ у борби
против Словена, под условом да укине намет од 500 крава који су Саксонци морали
давати Аустразији. Дагоберт се повиновао њиховом захтеву, али није имао више
успеха у рату против Словена. Доцније ће франачки краљ заратити и против
Саксонаца, које је и поразио. Мада су Саксонци обећали да ће давати годишњи
данак, нису се држали дате речи.

Рат против Баска (635) - Дагоберт се суочио и са претњом племена Баска. Наиме,
585. године визиготски краљ Лиувигилд је потиснуо Баске са Пиринејског
полуострва. Тада су они почели угрожавати област Аквитаније, која је припадала
држави Франака (од 507. године). Године 635. Дагоберт им је нанео тежак пораз,
али ипак тиме није зауставио њихово даље ширење.

68
Односи са Византијом - Као његов велики дипломатски успех помиње се склапање
вечног мира са Византијом.

Династичка политика - Желећи учврстити краљевску власт, Дагоберт је као краља

Аустразије именовао свог млађег сина Сигисберта III. Сам се пак преселио у
Неустрију. Фредегарова хроника сведочи да је Дагобертов одлазак толико
ражалостио становнике Аустразије, да им је опао морал, што је за последицу имало
пораз у рату против Сама. Сам је одолевао Францима све до своје смрти 658.
године.

Крај - Дагоберт је умро 638. године. Био је први меровиншки владар сахрањен у
цркви Сен-Дени 36, коју је проширио и богато украсио.

Доба лењих краљева и моћних мајордома (7. и 8. век)

Дагоберта I су наследила два сина: Сигисберт III (634 - 656) и Хлодовех II (638 -
657). Године 634. Сигисберт III је именован за краља Аустразије, а 638. је Хлодовех
II постао краљ Неустрије и Бургундије. Већ у њихово време јача власт мајордома.

Године 656. је преминуо Сигисберт III. Мајордом Аустразије Гримоалд (643 - 657),
син Пипина Ланденског, протерао је из земље Сигисбертова сина, легитимног
наследника трона, и на власт довео свог сина под именом Хилдеберт ,,Усвојени''.
Године 662. Хлотар III (657 - 673), краљ Неустрије (у каквој је овај вези са својим
претходником Хлодовехом II?), напао је Аустразију и погубио узурпатора
Хилдеберта, а као новог краља поставио свог млађег брата Хилдериха II (662 - 675).
Сада је Хлотар III владао Неустријом и Бургундијом, док његов брат Хилдерих II
Аустразијом.

Године 673. Хлотар III је умро, а мајордом Еброин (656 - 683) је желео да за краља
у Неустрији и Бургундији постави Теодориха III (који је сад па овај?).
Аристократија, која је некад била против јаке краљеве власти, сада се изјаснила и
против порасти моћи мајордома. Године 673. сковала је заверу и прогнала
мајордома Еброина. На место краља Неустрије и Бургундије је довела краља
Аустразије, Хилдериха II. Супротно очекивањима, Хилдерих II се показао као
поборник јаке краљевске власти. Аристократија није имала другог избора до да
организује још једну заверу и 675. уклони Хилдериха.
Хилдерих је био последњи меровиншки краљ који је покушао да ојача власт краља.
После његовог свргавања наступа доба тзв. лењих краљева и моћних мајордома.

Након убиства Хилдериха II за краља у Неустрији и Бургундији је постављен

Теодорих III (675 - 691), док је на престо у Аустразији доведен Дагоберт II (675 -
679). Након Дагобертове смрти Теодорих је постао франачки краљ, али без икаквог

36
Хилдерих I је сахрањен у Турнеу, где је у 17. веку пронађена његова гробница, а Хлодовех I је
први од Меровинга сахрањен у Паризу.

69
утицаја. Праву моћ у Неустрији је имао мајордом Еброин, а у Аустразији се
учврстио мајордом Пипин II Херисталски (675 - 714), потомак Пипина Ланденског.
И Еброин и Пипин Херисталски су тежили да под својом влашћу уједине
Аустразију, Неустрију и Бургундију. Дошло је до рата у коме је Пипин изашао као
победник. После битке код Тертрија (687), мајордом Аустразије је ујединио
краљевство под формалном влашћу Теодориха III. Рат мајордома ојачао је
сепаратистичке тежње у Аквитанији, Прованси и Бургундији. У периоду који следи
Пипин Херисталски и његови наследници имаће доста мука да тај сепаратизам
угуше.
Године 714. Пипина Херисталског је наследио његов незаконити син Карло
Мартел, који постаје оснивач нове краљевске династије.

Друштвено уређење и управа у време Меровинга

На челу државе се налазио краљ. Краљева власт је била изборна. Међутим, тај
избор је био ограничен само на род Меровинга. Пошто се није правила разлика
између државне и краљеве личне имовине, Меровинзи су краљевство сматрали
својом баштином. Тако када један краљ из рода Меровинга умре, краљевство међу
собом деле његови синови. Овако патримонијално схватање монархије дошло је до
изражаја 511. године када су државу, после Хлодовехове смрти, поделили међу
собом четворица његових синова.
Краљ је имао два важна задатка: 1) да предводи народ у рат и 2) да чува обичајно
право.

Краља су окруживале две врсте поданика: леуди и антрустиони. Леуде је чинила

група људи коју је бирао краљ и која се по привилегијама приближавала краљу. У
ствари, леуди су били краљеви чиновници. Антрустионе је чинила група људи коју
је такође регрутовао краљ. Они су били краљева оружана пратња. Један од услова
да се постане антрустион је и полагање заклетве верности краљу.

Центар франачке управе је представљао краљев двор. Управник краљева двора је

био мајордом. У почетку су мајордоми бирани из редова краљеве личне послуге, тј.
из редова робова и ослобођеника. Поред мајордома постојале су и друге службе. На
пример, Канцеларија за издавање исправа и слање писама, где су углавном радили
потчињени Романи. Затим, постојао је ,,ризничар'', који је увек био уз ризницу, а
која је била покретна. Напокон, ,,штала'' је код Франака била веома важна, јер је
основу војске чинила коњица. Зато су за надзорнике штала, тзв. comes stabuli,
бирани људи од поверења.

Ради лакшег управљања државом, оне области у којима је претежно живело

романско становништво, биле су подељена на територијалне јединице - civitates.
Центар те јединице је био град, који је представљао и епископско седиште. На челу
такве јединице налазио се краљев чиновник са титулом - comes. Он је имао
управну, судску и војну власт. Оне пак области у којима је претежно живело

70
франачко становништво, биле су подељене на округе - pagus, на челу са грофовима.
Грофови су имали иста овлашћења као comes. Грофови и comes су бирани из
редова антрустиона. Царев посед, тзв. фиск, био је изван власти грофова и comes-а
и њиме је управљао мајордом.

Институције патроната, прекарија, бенефиција и имунитета

Слободни људи - Слободни људи у држави Меровинга су били различитог

социјалног и економског статуса. На пример, слободни сељаци су располагали са
таман толико земље да прехране своје породице. Са друге стране, за мале
поседнике је радило од 5 до 20 закупаца. Интересантно је да су постојали и веома
имућни људи, који уопште нису имали земље.

Патронат - Током 7. и 8. века стварају се крупни земљишни комплекси, који су

припадали или световним лицима или цркви. Беземљаши пак у ово време траже
заштиту економски моћнијих људи, тзв. патрона (у чему се огледала та заштита?).
Поред индивидуалног постојало је и заједничко патронство, на пример када читаво
село дође под заштиту свог најближег суседа.

Прекариј - Прекариј се манифестовао у више облика. На пример, prekariа data је

када човек узме од велепоседника комад земље на коришћење, углавном
доживотно. Тиме тај човек постаје ,,прекарист'' и дужан је да велепоседнику даје
намет и кулук. Prekariа oblata је када осиротели сељак свој комад земље преда
велепоседнику, а овај му потом да исти комад на коришћење; са тим да то више
није сељакова, већ туђа земља и сељак за њу плаћа намет. Прекаристи су често
поред своје, добијали од манастира и комад црквене земље да обрађују. Можемо
рећи да се положај прекариста није много разликовао од положаја једног колона.

Бенефициј - Бенефициј је привилегија држања земље. Наиме, човек за вршење

војне службе од краља добија бенефициј. Бенефициј је подразумевао комад земље,
заједно са људима који су ту земљу обрађивали.

Имунитет - Имунитет подразумева заштиту поседа приватног лица. Наиме, човек

који од краља добије повељу о имунитету, на територији заштићеној имунитетом
ужива судску и управну власт; затим право да приходе те територије преусмери са
краљеве у личну благајну; практично има сву власт над становништвом те
територије. Краљеви чиновници не смеју ступити на тло заштићено имунитетом.

Судско уређење

Када говоримо о судском уређењу у држави Меровинга разликујемо Дворски суд и

локалне судове.
Краљ је имао врховну судску власт. Он је своја судска овлашћења преносио на
Дворски суд. У овај суд су улазили они које је краљ бирао по свом нахођењу, а из
редова најугледнијих леуда. На челу суда стајао је ,,палатин'' или comes palatii.

71
Дворски суд није био надлежан за жалбе на одлуке локалних судова. Он је само
решавао спорове између леуда, који су пак били ван надлежности локалних судова.
Локални судови били су организовани по окрузима, а преседавали су им грофови
или комеси тих округа.
Најчешћа санкција је била глоба, са тим да је трећина глобе ишла краљу, трећина
преседавајућем суда (грофу или комесу), а трећина оштећеној страни.
Судски спорови решавани су на основу различитих закона, зависно од етничке
припадности странака у спору - за Салиске Франке је важио Lex Salicia (прелаз 5. у
6. век), за Рипуарске Франке Lex Ribuaria (забележен за Дагоберта I, 629 - 638), а за
Гало-Римљане Breviarum Alaricianum (506).

72
 DODATAK ZA MEROVINGE

Akvitanija, Provansa i Bretanja u VII veku

Borba za prevlast između majordoma oslabila je franačku državu i ojačala u njoj

separatističke težnje pre svih Akvitanije, Burgundije i Provanse. U Akvitaniji je bilo malo
Franaka, već je dominiralo brojno romansko stanovništvo, te je odatle i počelo
romanizovanje zapadnih delova franačke države, kasnije Francuske. U Akvitaniji koja je
priznavala vrhovnu vlast franačkih kraljeva bili su postavljani grofovi koji međutim nisu
uspeli da nametnu svoju upravu. Zbog toga su sami Akvitanci počeli u drugoj polovini
VII veka da biraju svog vojvodu i vremenom je vojvodska vlast prestala da bude izborna i
postala je nasledna. Između Pirineja i reke Garone živeli su Baski koji su uporno napadali
Akvitaniju, pa je vojvoda morao da sprečava njihovo širenje. Separatizam Akvitanije je
pokušao da suzbije već Pipin Heristalski, ali u tome nije uspeo. Akvitansko pitanje je
naročito mučilo Pipinovog naslednika Karla Martela, a akvitanski vojvoda Eudo (717-
735) je čak uspeo da porazi nekoliko Karlovih vojski. Ipak pod pritiskom Arabljana iz
Španije Akvitanija je priznala Karlovu vlast te je pod njegovim vođstvom izvojevana
pobeda kod Poatjea 736 godine. Ipak separatizam Akvitanije ugušen je tek za vreme
Karla Velikog.

Provansa je bila posle Akvitanije druga oblast koja se skoro potpuno osamostalila
za vreme tzv. lenjih kraljeva. Glavni grad ove oblasti bio je Marsej. Pošto se nalazila
daleko od centralne vlasti na njenom području nije bila uspostavljena mesna uprava – nije
bila podeljena na paguse tj. okruge niti je bila potčinjena grofu. Formalno ona je
priznavala vrhovnu vlast Franačke, ali stvarno je živela potpuno samostalno pod vlašću
svog patricija koji je bio nezavisni vladar.

Bretanja je bila treća oblast u kojoj je franačka vlast bila slaba. Ona je bila
nastanjena Britima koji su se iz Engleske, pod pritiskom Angla i Sasa, povukli u
Armoriku i tu zasnovali sopstvenu državu. Franački kraljevi iz dinastije Merovinga, a
posle njih i Karolinga su u više navrata pokušavali da osvoje ovu oblast, ali uzaludno.
Najviše što je ikada postignuto jeste da je Bretanja priznavala vlast Franačke, ali je to
trajalo trenutno koliko i Franačka moć. Sa njenim opadanjem Bretanja bi odbacivala ovu
vlast.

Društveno uređenje i državana uprava u vreme dinastije Merovinga

Kraljevska vlast: Najznačajnija obaveza kraljeva bila je da predvode vojsku u

ratu. Kralj je bio vojnik i starešina rodovskog društva. Osnovno kraljevsko ovlašćenje
bilo je da pozove svakog sposobnog i slobodnog Franka pod oružje. On nije priznavao
nikakve privilegije drugim rodovima, ni po rođenju, ni po bilo čemu drugome. Drugi
važan zadatak koji je imao kralj bilo je čuvanje običajnog prava. Kraljevstvo je bilo
izborno, ali je izbor bio ograničen na lozu Merovinga. Merovinzi su gledali na
kraljevstvo kao na porodičnu baštinu. Takvo patrimonijalno shvatanje monarhije došlo je

73
prvi put do izražaja 511 godine i od tada se redovno koristilo sve do uklanjanja dinastije.

Vlasteoske porodice predstavljale su najbližu okolinu kralja. Postojale su dve

grupe podanika koje su učestvovale u upravnom aparatu franačke kraljevine. To su bili
LEUDI tj. grupa ljudi koja se po privilegijama približava kralju i kralj je bio taj koji ih je
birao. Druga grupa su tzv. ANTRUSTIONI, koji su predstavljali grupu ljudi koje je kralj
regrutovao i koji su činili kraljevsku družinu. Svako ko je hteo da bude njen član morao
je da položi doživotnu zakletvu na vernost kralju i tek tada je mogao da stupi u kraljevu
službu. Sama zakletva se zvala trusis. Dok su LEUDI predstavljali činovnike,
ANTRUSTIONI su bili vojnici koji su sačinjavali oružanu pratnju kralja.

Kraljevski dvor: Kraljevski dvor je bio centar državne uprave odakle je kralj
upravljao svojom državom. Na svo stanovništvo, bilo Romane bilo Franke, kralj je
gledao kao na ljude koji su od njega lično zavisni. Najbliže kraljeve agente, pomoćni
personal njegovog dvora, činile su njegove provbitne lične sluge – MINISTERIJALCI,
birani iz redova robova ili oslobođenika. Tako se činovnik koji je prvobitno stajao na čelu
državne uprave zvao SENEŠAL (od senescalus – stariji rob) ili MAJORDOM (maior
domus – upravnik imanja). Pored njih postojali su i drugi dvorski činovnici istog ranga:
postojala je KANCELARIJA za izdavanje isprava, sklapanje mira i slanje pisama. U njoj
je većinom bilo zaposleno pokoreno romansko stanovništvo. U ovu grupu je ulazio i
RIZNIČAR koji je uvek išao uz riznicu, koja je bila pokretna. Inače običaj je bio da se ne
odvaja privatna od državne riznice.

ŠTALA (stabulum) je kod Franaka zauzimala važno mesto, jer je osnovni vid
vojske prestavljala konjica, a konj je bio i prevozno sredstvo. Najpoverljiviji ljudi su bili
zaposleni u štali, a jedan od njih je bio comes stabuli koji je predstavljao nadzornika
štala. Od ove titule potiče kasnije najviše plemićka titula u Francuskoj – cometabl.

Unutrašnja uprava: Antička upravna organizacija Galije gotovo potpuno je iščezla

u vreme seobe naroda. Sačuvale su se samo njene osnovne jedinice. Svaka provincija se
naime delila na civitates teritorije kojima je upravno sedište bio grad, u kom je ujedno
bilo i sedište episkopa. Merovinška država je preuzela teritorijalnu jedinicu civitates kao
osnovu za izgradnju državne uprave. Naime franački kraljevi su u svaki do gradova koji
su bili središte civitatesa postavljali po jednog predstavnika kraljevske vlasti – comesa.
Tu praksu su Franci preuzeli od Vizigota i Burgunda koji su pre njih u gradovima Galije
postavljali kraljevske vojne i dvorske funkcionere, koji su nazivani comesima.
Merovinški comes je imao upravna, sudska i poreska ovlašćenja i time faktički položaj
potkralja.

U oblastima naseljenim pretežno germanskim stanovništvom nisu stvarane oblasti

zvane civitates već su tu Franci formirali svoje tradicionalne okruge – paguse. U svakom
od njih na čelo je postavljan jedan grof koji je imao ista ovlašćenja poput comesa. Zbog
toga su funkcije comesa i grofa dobile isto značenje. Comesi ili grofovi su postavljani iz
redova ANTRUSTIONA. Znatna područja kraljevskog fiska (poseda samog kralja) bila

74
 su u upravnom pogledu izostavljena iz vlasti comesa odnosno grofa. Na njima su
upravnici kraljevskih imanja vršili upravnu, sudsku i finansijsku vlast. Svi okruzi bili
civitates ili pagusi delili su se na manje oblasti zvane stotnije i njima su upravljali stotnici
ili tungini.

Postanak zemljišne svojine (prekarii, beneficii i imunitet): U franačkom društvu

postojalo je mnogo slobodnih ljudi, koji su živeli na različitim ekonomskim i socijalnim
nivoima. Postojali su sitni slobodni seljaci koji su obrađivali samo onoliko zemlje koliko
im je bilo dovoljno za prehranjivanje svoje porodice. Bilo je malih zemljoposednika za
koje je radilo između 5 i 20 zakupaca. Potom bilo je i ljudi koji su bili prilično imućni
iako nisu imali sopstvene zemlje. U periodu VII i VIII veka stvoreni su veliki zemljišni
posedi koji su se bez prestanka povećavali bilo da je reč o crkvenim ili velikaškim
posedima. Većina bezemljaša, sitnih ili pak srednjih posednika, tražila je zaštitu
ekonomski moćnijih ljudi tzv. patrona. Ovde se naširoko koristilo pravo preporuke ili ius
commendationis, pa je patron ubrzo postajao senior čoveka koji je stajao pod njegovom
zaštitom.

Pored individualnog patronata postojao je i zajednički patronat ili zajedničko

zaštitništvo tj. kada su čitava sela prelazila pod patronat obično svog najbližeg suseda.
Takav oblik se naziva patricinia vicorum tj. pokroviteljstvo nad čitavim selima. Veoma
rasprostranjen bio je pojam PREKARIJA koji se manifestovao u nekoliko oblika:

2. Bezemljaš je od veleposednika uzimao komad zemlje na korišćenje, mahom doživotno

(precaria data).
3. Osiromašeni seljaci često su prodavali svoju zemlju privilegovanim veleposednicima s
tim da je opet dobiju nazad na korišćenje (precaria oblata), ali ne više kao svoju već kao
tuđu zemlju.
4. Često je prekarist dobijao od manastira pored svoje zemlje i komad crkvene zemlje
(precaria remuneratoria).

U najtežem položaju vezanom za prekarij bili su mali prekaristi ili oni koji su pre
toga bili bez zemlje, jer su dospevali u položaj pravih kolona, dužnih da plaćaju i danak i
kuluk.

Pored prekarija veleposednici su praktikovali i BENEFICIJ tj. privilegovano

držanje zemlje. Zahvaljujući ovom sistemu vlasnik je dobijao verne pratioce i nejgova
zemlja je obrađivana, a primalac je imao sredstava za život. Takođe beneficij je
podrazumevao vojnu službu u korist davaoca beneficija. Za primaoce beneficija
upotrebljavani su različiti nazivi. Vremenom će najrasprostranjeniji postati naziv koji
potiče od reči vassus.

Država je sankcionisala postanak privatne vlasti veleposednika pomoću

IMUNITETA. Suština ove institucije je bila je u tome da je kraljevim agentima i
grofovima zabranjeno da stupaju na teritoriju pojedinih privatnih lica koja su od kralja
dobila povelju o imunitetu. Povelja o imunitetu je omogućavala na datoj teritoriji vršenje

75
 nekih sudskih, administrativnih i fiskalnih funkcija. Sve ove dužnost prenesene su u
nadležnost lica koje je dobilo imunitet. Umesto državnih agenata (iudices publici) sve
funkcije vršili su privatni agenti nekog magnata koji je dobio imunitet (iudices privati).
Time je on dobio privatnu vlast nad stanovništvom koje je živelo na njegovoj zemlji. Uz
sve to posebna kraljeva milost izražavala se u tome da je nekom magnatu davano upravo
pravo da u svoju korist sa teritorije zaštićene imunitetom, inače prihode koji su išli u
kraljevsku blagajnu.

Sudsko uređenje i franački zakoni (Lex Salica i Lex Ripauria)

Dvorski sud: Najvišu sudsku vlast u Franačkoj imao je kralj koji je svoja sudska
prava prenosio na dvorski sud, čije je članove imenovao po slobodnom nahođenju iz
redova svojih najuglednijih leuda. Na čelu tog suda bio je comes palatii (dvorski grof ili
palatin). Ovaj sud nije bio apelaciona instanca koja bi rešavalaalbe na odluke lokalnih
sudova već je skoro isključivo rešavao sporove između kraljevskih leuda, koji su bili
izuzeti iz nadležnosti lokalnih sudova.

Lokalni sudovi: Lokalno sudstvo u Franačkoj razvijalo se posebno, a na njegov

razvoj presudno je uticalo franačko običajno pravo. U prvo vreme među Francima je
običaj bio da se svi sporovi rešavaju na redovnim skupštinama stotina uz prisustvo
predstavnika seoskih opština ili thungina. Već u vreme Hlodoveha I (481-511) koji je
zaslužan i za popisivanje i kodifikaciju običajnog prava Salijskih Franaka, preneta je na
grofove nadležnost za suđenje većine sporova. Pri tome su oni sudili u prisustvu
najuglednijih predstavnika lokalne zajednice (najmanje tri porotnika), koji su zajednički
donosili presudu. Najčešća kazna po starom germanskom običaju bila je globa. Trećina
naplaćenih globa uvek je pripadala kraljevskoj blagajni (fredum), a jedan deo je ostajao
grofu, koji je pored prihoda od globa dobijao od vladara na korišćenje i jedno kraljevsko
imanje na svom upravnom i sudskom području.

Sudski sporovi rešavani su na osnovu različiti zakona, zavisno od etničke

pripadnosti stranaka u sporu – za Salijske Franke važio je Salijski zakon ili Lex Salica
(zabeležen za vreme vlade Dagoberta I), a za Galo-Rimljane Alarihov kodeks.

Lex Salica ili Salijski zakonik predstavlja najstariji zakonski spomenik Franaka, a
potiče s kraja V ili početka VI veka u vreme kralja Hlodoveha I. Zapisan je na latinskom
jeziku i u njemu je popisano i kodifikovano franačko običajno pravo. Salijskim zakonom
je pre svega propisan sudski postupak i propisane novčane kazne za krivična dela poput
krađe stoke i druge nasrtaje na tuđu pokretnu i nepokretnu imovinu. Za najteža krivična
kao što je ubistvo i ranjavanje propisana je krvnina koja predstavlja neku vrstu novčane
protuvrednosti svakog čoveka u franačkom društvu. Svaki pojedinac imao je po
Salijskom zakonu svoju ''ljudsku cenu'' (vergeld – krvnina), koja je zavisila od
društvenog statusa žrtve, njenog pola i uzrasta:

4 Za ubistvo slobodnog Franka, ukoliko je pripadao kraljevskoj pratnji, plaćalo se 600

76
 solida. Toliko se plaćalo i za ubistvo grofa (čl. 41 i 54).
5 Za ubistvo drugih slobodnih Franaka plaćalo se po 200 solida (čl. 29 i 41).
6 Za ubistvo Rimljanina koji je živeo na kraljevskom dvoru plaćalo se 300 solida (čl. 41).
7 Za ubistvo Rimljanina – zemljoposednika plaćalo se 100 solida (čl. 41).
8 Za ubistvo Rimljanina – poreskog obveznika plaćalo se 62,5 solida (čl. 41).
9 Za ubistvo ili otmicu kućnog sluge plaćalo se 30 solida (čl. 37).
Među posebno zaštićene osobe spadale su trudnice, slobodne žene sposobne da rađaju
i dečaci do 10 godina, pa je krvnina za njihovo ubistvo iznosila: 700 solida za ubistvo
trudne žene, 600 solida za ubistvo slobodne žene i 600 solida za ubistvo dečaka do 10
godina. Ubistvo sa pokušajem prikrivanja tela ubijenog kažnjavano je teže nego ubistvo
bez pokušaja prikrivanja. Polovinu vergelda dobijali su sinovi ubijenog, a drugu polovinu
su delili između sebe njegovi najbliži srodnici.

77
 КАРОЛИНЗИ

Листа најзначајнијих владара из династије Каролинга

Име
Године владања Подсетник

Карло Мартел 714 - 741

Пипин Мали
741 - 768
Карло Велики
768 - 814
Лудвиг Побожни
814 - 840
Карло Ћелави
843 - 877

Династија Каролинга

Име Године
владања Подсетник
мајордом Аустразије за
Пипин Ланденски Брунхилде (575 - 613),
жене меровиншког владара
Сигисберта I (561 - 575)
643 - 657
Гримоалд I син Пипина Ланденског и
мајордом Аустразије

...
Пипин Херисталски 675 - 714
унук Пипина Ланденског (син
његове кћери) и мајордом
Аустразије
Гримоалд II син Пипина Херисталског који
умро за очева живота
Карло Мартел 714 - 741
незаконити син Пипина
Херисталског и мајордом
Аустразије. Родоначелник
династије Каролинга

78
Синови Карла
Мартела
Карломан 741 - 747
мајордом Неустрије,
Бургундије и Провансе.
747. повукао се у манастир
Пипин Мали 741 - 768
мајордом Аустразије, а од 751.
краљ Франака

Синови Пипина
Малог
Карло Велики 768 - 814
краљ Аустразије и Неустрије;
од 771. краљ Франака; од 774.
краљ Франака и Лангобарда и
римски патрициј; од 800.
Imperator Augustus
Карломан 768 - 771
краљ Бургундије, Провансе и
Септиманије

Синови Карла
Великог
Пипин умро за очева живота

Бернард Пипинов син, а Карлов унук.

813. именован за краља
Италије
?

Лудвиг 814 - 840

Побожни Imperator Augustus

Синови Лудвига
Побожног
Лотар I 840 - 855
825. именован за савладара
Лудвига Побожног; од 840.
Imperator Augustus; од 843.
владар Италије, са тим да
задржао царско достојанство
Пипин 817 - 838
Аквитански краљ Аквитаније
Лудвиг I 817 - 875
Немачки краљ Баварске; од 843.

79
 источно-франачки краљ
Карло Ћелави 829 - 877
краљ Бургундије; од 843.
западно-франачки краљ; од
875. Imperator Augustus

Синови Лотара I
Лудвиг II 855 - 875
царска титула са Италијом
Лотар II 855 - 870
краљ Лотарингије

Синови Лудвига
Немачког
Лудвиг II 875 - 882
Немачки краљ Саксоније и Франконије;
од брата отео Баварску и
Карантанију; 879. добио
Лотарингију
Карломан 875 -
краљ Баварске и Карантаније
Арнулф ванбрачни син Карломана;
Карантан владар Карантаније; 887.
ски источно-франачки краљ
Карло Дебели - 888
881. крунисан за цара Италије;
882. западно-франачки краљ;
885.- 887. источно-франачки
краљ

Синови Карла
Ћелавог
Луј II Муцави 877 - 879
западно-франачки краљ
Карломан
879 - 885 син Муцавца; западно-
франачки
краљ
Карло
Безазлени

80
Карло Мартел (714 - 741)

Порекло и околности доласка на власт

Пипин Херисталски је умро 714. године, пошто је поново ујединио државу

Франака. Његов син Гримоалд II је умро још за његова живота. Међутим, Пипин
Херисталски је имао још једног сина, истина незаконитог, по имену Карло
прозвани Мартел, што значи чекић (како добио овај надимак?).
Карло Мартел се показао достојним наследником свог оца. Учврврстивши се на
положају мајордома, на престо је довео Теодориха III, припадника династије
Меровинг. Теодорих III је само формално био краљ Франака. У ствари праву власт
је уживао сам Карло Мартел.

Спољна политика

Војна реформа - Пошто војни поредак меровиншке државе није био у стању да се
супростави непријатељима, Мартел је приступио војној реформи. Он је желео
образовати јаку коњицу. Да би коњаници набавили неопходну, а скупу опрему и да
би непрекидно вежбали, било је потребно обезбедити им земљу, а уз то и сељаке.
Мартел је у ту сврху конфисковао велика црквена имања. На крају је Мартел успео
направити јаку и верну војску са којом је однео низ победа.

Рат против Саса, Бавараца, Алемана и Фригијаца - У рату против Саса није имао
пуно успеха. Баварце је покорио, али им је такође оставио на власти домаћег
војводу. Фригијце (ко су ови?) и Алемане је поразио. Према овим последњим није
био тако дарежљив као према Баварцима и укинуо им је војводску част.

Припајање Аквитаније (732) - Године 731. Мартел је изразио спремност да припоји

област Аквитаније. Наиме, дo 507. године, после битке код Вујеа, Аквитанија је
припадала Францима. Међутим, у време тзв. лењих краљева и моћних мајордома
она се осамосталила. Карло Мартел је покушао да 731. поново освоји ову област,
али је његов први покушај пропао. Већ 732. године сам аквитански војвода Еудо
позива у помоћ Мартела ради заједничке борбе против Арапа из северне Африке.
Ови Арапи почетком 8. века нападају обале јужне Шпаније. Године 711. после
битке код Херез де ла Фронтера, они су срушили Визиготско краљевство и тиме
постали господари Шпаније. Године 717. освајају област Септиманије и угрожавају
Аквитанију. До одлучујуће битке између Карла Мартела и Аквитанаца са једне и
Арапа са друге стране, дошло је код Поатјеа (732). Мартел је нанео пораз Арапима
и зауставио њихов даљи продор ка Европи. Аквитанија пак сада није имала другог
избора до да призна врховну власт Франака.

Покоравање Провансе (739) - У међувремену, сепаратистички настројене војводе

Провансе позивају Арапе у помоћ ради борбе против Карла Мартела.
Искористивши заузетост Карла Мартела на северу, где је ратовао против Саса,
Арапи су кренули уз Рону. Немајући довољно људства да се супростави арапској
претњи, Мартел је у помоћ позвао лангобардског краља Лиутпранда (712 - 744).

81
Овај је заиста зауставио даљи продор Арапа 37, а Прованса је била покорена 739.
године.

Династичка политика

Године 737. умро је легитимни краљ Теодорих III. Карло Мартел се није потрудио
да на престо доведе новог краља и на даље је државом сам владао; истина само као
мајордом. Непосредно пред смрт (741) државу је поделио међу своја два сина:
Карломана и Пипина Малог.

Пипин Мали (741 - 768)

Околности доласка на власт

Године 741. је умро Карло Мартел. Непосредно пред смрт разјединио је оно што је
тешком муком ујединио. Власт над Аустразијом поверио је свом сину Карломану, а
власт над Неустријом, Бургундијом и Провансом свом сину Пипину Малом.
На почетку своје владе браћа су се суочила са бројним немирима. Под изговором
непостојања легитимне краљевске власти Аквитанија се одметнула, Алемани и
Баварци су се побунили, а Саси су стали нападати границе државе. Да би
озаконили своју власт, Карломан и Пипин Мали су пронашли дечака из куће
Меровинга и довели га на престо под именом Хилдерик III. Потом су умирили
Аквитанију, угушили устанке Алемана и Бавараца, потиснули Сасе.
Браћа су заједно владала до 747. године, када се Карломан повукао у Италију, у
један самостан. Овим је Пипин Мали остао једини прави владар Франака. Ипак,
учвршћивање његове власти није прошло без отпора. Супроставили су му се брат
Грифон, као и Дрогон, Карломанов син. Све ово је изискивало да се утврди правна
основа Пипинове фактичке власти.

Пипин Мали - Краљ Франака

Године 750. Пипин Мали је послао једно писмо папи Захарију (741 - 752) у коме га
је упитао да ли краљевски наслов треба да носи онај који нема моћ или онај
способан да управља државом. Папа је био мишљења да краљ треба да буде онај
који ужива праву власт. У ствари, папа је изашао у сусрет Пипиновим жељама.
Зашто? У ово време у Италији јача моћ Лангобарда, који угрожавају папске поседе.
Папа се надао помоћи Византије, али како је она изостала морао је тражити новог
заштитника. Нашао га је у личности Пипина Малог. Био је спреман пружити му
подршку у борби за франачки престо, надајући се заузврат његовој помоћи у борби
против Лангобарда.
Охрабрен папином подршком, Пипин Мали је са власти свргао Хилдерика III и
послао га у манастир. 751. сазвао је сабор великаша у Соасону. Сабор га је
прогласио краљем Франака, а Бонифације, епископ Мајнца, га је крунисао и
миропомазао.
37
Мартел неће заборавити овај гест лангобардског краља и када је папа Гргур III (731 - 741)
затражио помоћ Франака у борби против Лангобарда, Мартел је одбио да му је пружи.

82
Рат против Лангобарда (Стварање папске државе)

Шта се у међувремену дешавало у Италији? Године 751. лангобардски краљ

Аистулф је заузео Равенски егзархат, а желео је, као и његови претходници,
освојити Рим. Већ 753. године притисак је постао тако неиздржив да је папа
Стефан II (752 - 757) одлучио напустити Рим. Сада је било ред на Пипина Малог да
помогне папство. У пратњи франачког посланства папа је непустио ,,вечни град'' и
слободно прошао поред Лангобарда. Годину дана је провео на двору франачког
краља у Понтиону на реци Марни. Тада је поново крунисао Пипина Малог, а
његова два сина миропомазао.
Године 754. папа и франачки краљ су се састали у Керсију, у месту си. од Париза.
Пипин Мали се тзв. ,,Керсијским обећањем'' обавезао да ће помагати папу у борби
против Лангобарда, да ће му вратити старе почасти и имања. Године 755. франачка
војска је упала у северну Италију и убрзо окружила Аистулфа, који се затворио у
Павији. Пошто је обећао да ће равенску област препустити папи, Франци су се
повукли. Међутим, како се лангобардски владар није држао дате речи, Пипин Мали
је поново интервенисао 756. године. Овај пут, Аистулф је био приморан да папи
препусти Равену и Рим, као и да призна врховну власт Франака. Тако је папа
постао и световни владар. Идеолошку потпору је овај случај имао у тзв.
,,Константиновој даровници''.

Други Пипинови ратови

Године 752. је Пипин својој држави припојио Септиманију.

У периоду између 753. и 755. ратује против Саса, које обавезује на плаћање данка.
Године 763. Баварска се осамосталила.
Године 768. умирује Аквитанију, чије војводство укида и територију дели на
грофовије.
Бројни ратови онемогућили су Пипина да цркви врати поседе које јој је одузео
његов отац. Ипак, да би јој то некако надокнадио обавезао је све становнике да јој
дају десетину прихода.

83
Карло Велики (768 - 814)

Околности доласка на власт

Године 768. је умро франачки краљ Пипин Мали. Непосредно пред смрт управу
над Аустразијом и Неустријом поверио је сину Карлу, а управу над Бургундијом,
Провансом и Септиманијом сину Карломану.
Браћа нису сложно владала земљом и до продубљивања јаза међу њима дошло је у
вези са политиком према Лангобардима. Били су ожењени кћерима лангобардског
краља Дезидерија (756 - 776). Карло је био ожењен Дезидератом, а Карломан
Гербергом.
На почетку владе Карло је следио политику свог деде Карла Мартела; политику
савеза са Лангобардима. Ипак, тај савез се није показао повољним. По смрти папе
Павла I (767), лангобардски краљ је покушао на столицу св. Петра попети свог
кандидата. У томе није успео, али се замерио цркви. Тада је Карломан иступио као
заштитник папства и противник Лангобарда. Карло је морао увидети да овим
Карломан добија подршку црквених кругова и великаша у Франачкој, те је брже
боље раскинуо савез са Лангобардима, развео се од Дезидерате и сам ступио у
преговоре са папством. Карломан је био политички изолован. Напокон, онда када је
Карломан умро 771. године његов брат није имао већих проблема да преотме
његове земље, иако су по закону припадале његовим синовима. Карломанова жена
се са синовима вратила оцу.

Карлова политика у Италији. Краљ Франака и Лангобарда

У једном тренутку Дезидерије је покушао да приволи папу Хадријана I (772 - 795)

да његова унука, а Карломановог сина, крунише за франачког краља. Папа је одбио
и страхујући од одмазде у помоћ позвао Карла. Године 774. Карло је прешао Алпе
и опсео Дезидерија у Павији. Пошто је опсада потрајала, Карло је искористио
прилику да посети Рим. Папа га је именовао патрицијем, а Карло је папи потврдио
право на Patrimonium Sancti Petri. Наиме, потврдио је повељу из 756. године коју је
издао његов отац. Повеља је
потврђивала као папски посед: Равенски егзархат, Римски дукат, Венецију и Истар
(мада су ове последње две области још увек биле у рукама Византије).
Лета 774. године Дезидерије је капитулирао, после чега је конфиниран (послат у
манастир). Његову гвоздену круну Карло је ставио на главу и прогласио се Rex
Francorum et Langobardorum.
Године 780. папа је покушао својој територији припојити област Тоскане, Сполета,
Беневента и Корзике. Међутим, то је онемогућио Карло својим доласком у Рим. Да
би учврстио власт у Италији, Карло је као краља Италије именовао свог сина
Пипина. Треба имати на уму да су Напуљ, Калабрија, источна Апулија и Сицилија
још увек припадале Византији, а у Беневенту је самостално владао лангобардски
војвода.
Године 787. Карло је освојио војводство Беневент. Овим је угрозио интересе
Византије у Италији, а византиска царица Ирина (780 - 802) је раскинула заруке
свог сина Константина VI (780 - 797) и Ротруде, Карлове кћери. Дошло је чак и до

84
рата, али се стање није изменило. Франци су задржали Беневент, а Византија југ
Италије.
У међувремену је Карло ратовао и на својим подунавским и прекорајнским
границама.

Саксонски ратови (772 - 804)

На прелазу из 7. у 8. век Саси су живели на простору између река Емс и Лабе.

Представљали су скупину племена. На западу су живели Вестфалци, на истоку
Остфалци, јужније од њих Ангаријци и северно од ушћа Лабе тзв. Нордалбижани.
Ова племена су са времена на време угрожавала државу Франака и франачки
владари су имали доста мука да сузбију њихове нападе.
Карло Мартел није имао много успеха у борби против Саса; Пипин Мали их је
натерао на плаћање данка (753 - 755); а Карло Велики ће се са њима коначно
обрачунати.
Године 772. Карло је организовао један поход против Ангаријаца. Поход се
завршио 776. године покоравањем и покрштавањем Саксоније. Међутим, само две
године касније (778) Видукинд, владар Вестфалаца, дигао је устанак и поубијао или
из земље протерао многе присталице Франака и хришћанске свештенике. Карло је
одмах организовао казнену експедицију. Пошто је угушио устанак, Саксонију је
припојио Франачкој. Њену територију је поделио на грофовије на челу са оданим
Сасима. Ипак, ово није обесхрабрило Видукинда да у периоду између 782. и 785.
диже нове устанке. Карло је устанке угушио у крви и на крају је нагнао Видукинда
да се покори и покрсти. У Саксонији је завео строг режим који се заснивао на
закону Capitulatio de patribus Saxonicae. Закон је прописивао смртну казну за сваког
оног ко се супростави окупационој власти. Злостављање од старне Франака нагнаће
становништво Саксоније на нове устанке. Устанак из 794. године Карло је угушио
после четири похода и то захваљујући помоћи Бодрица, суседа Саса. Становништо
Саксоније је депортовао у унутрашњост Франачке и организовао у изолована
насеља. Њихову земљу у Саксонији је конфисковао и разделио цркви, франачким
великашима и оданим Сасима. Пошто се закон из 785. показао одвећ строгим, 797.
усвојен је нови Capitulare Saxonicum. Саксонске ратове Карло ће завршити
походом против Норалбижана (798 - 804). Пошто их је покорио, њихову земљу је
дао Бодрицима.

Покоравање Баварске (784 - 788)

Године 540. Баварска је први пут признала врховну власт Франака. У наредних
двеста година она ће се више пута осамостаљивати и поново долазити под њихову
власт. Године 763. у време владе Пипина Малог, баварски војвода Тасило III је
успео изборити самосталност. Међутим, пошто га је 784. у бици на Леском Пољу
поразио Карло Велики, морао је положити заклетву вазалске верности. Покушао је

85
788. да дигне један устанак, али је заробљен и осуђен на смрт. На крају је ипак
помилован и конфиниран. Баварска је изгубила своју аутономију.

Ратови у Шпанији (778. и 795 - 812)

Карло Велики је желео своју власт проширити и на југ; на простор Шпаније, где је
од 756. године владао Абд-ал-Рахман, одбегли представник свргнуте династије
Омејада. Карлов први поход завршио се безуспешном опсадом Сарагосе (778).
Франачку војску су на повратку напали Баски, када је погинуо Роланд, префект
Бретањске марке. Његова смрт опевана је у тзв. Песми о Роланду.
Неуспех у Шпанији нагнао је Карла да реорганизује власт у Аквитанији. Поделио
ју је на два округа на челу са грофовима. Да би сачувао вид самоуправе свог трећег
сина Лудвига именовао је за краља Аквитаније (781).
Године 795. Карло је био спреман за други поход. До 812. године освојио је
простор од Пиринеја до реке Ебро, који је припојио Аквитанији као посебну
Шпанску марку.

Imperator Augustus

До почетка 9. века Карло је под своју власт подвео готово читаву западну Европу,
тачније простор од Саксоније на северу до Пиринеја на југу. Његов пријатељ
Алкуин, опат манастира св. Мартина у Туру, имао је обичај проповедати да је
Карло послат од самог Бога да штити веру и папство.
Године 795. умро је папа Хадријан I. На столицу св. Петра се попео Лав III, коме се
замерало да води разуздан живот и продаје црквена достојанства. Приликом једне
службе 799. године, завереници су напали папу и готово га изгазили. Покушали су
да му изваде очи и ишчупају језик, али је папу на време спасао војвода Сполета.
Карло је добио прилику да се наметне као заштитник папства, а уједно да се
обрачуна са опозицијом. У сукоб се умешао као арбитар. Позвао је папу у
Падерборн (а то је...?) да се оправда, а у Рим је послао два бискупа да испитају
основаност оптужби. Пошто су се оптужбе показале неоснованим, завереници су
похватани и одведени у Франачку.
Године 800. Карло је посетио Рим, где га је захвални папа свечано дочекао. Сазван
је сабор великаша на коме је донета одлука да се папа заклетвом очисти од свих
оптужби. У исто време једна делегација из опседнутог Јерусалима у име патријарха
града предала је Карлу заставу и кључеве светог града 38. На Божић (25.12.800.)
Карло је посетио цркву св. Петра ради молитве. Франачки анали сведоче да оно
што је затим уследило није било планирано ни по вољи Карла. Наиме, папа је
пришао Карлу и ставио му круну на главу, а римски народ га је три пута поздравио
као Августа и цара Римљана.
Како је на овај потез реаговала Византија? За тадашњи свет постојало је само једно
царство и једна хришћанска црква. Византија је сматрана јединим законитим
царством; Новим Римом који је наследио стару Римску империју. Крунисањем
Карла за цара нарушен је устаљени ред. Истина, ни Рим није желео два царства.

38
као што је својевремено и Лав III Карлу предао заставу и кључеве града Рима

86
Надао се да ће Франачка заменити Византију. Ипак од 800. године фактички
постоје два царства: једно на Истоку и једно на Западу.
Карло је морао тражити признање Византије, јер без тога његово царство је у
правном погледу висило у ваздуху. Године 802. он шаље изасланство Ирини са
понудом за брак, што би довело до новог уједињења Истока и Запада. Међутим,
пошто је изасланство стигло у Цариград, Ирина је свргнута са власти. Нов цар
постаје Нићифор (802 - 811), који заузима непомирљив став и према франачком
владару и према папи.
У међувремену Карло јача и шири своју власт. Још за Ирине је заузео Истру и
Далмацију, а 810. године и Венецију. Под условом враћања ових територија
Византији, цар Михаило
Рангабе (811 - 813) је 812. године преко изасланика у Ахену признао Карла за
василевса. Сада и формално постоје два царства. Мада је франачки владар признат
само за цара, а не за римског цара, довело се у питање искључиво византиско право
на римско наслеђе.

Управна организација Карлове државе

Умиреним областима Карлове државе управљали су грофови, док су пограничним

областима тзв. маркама управљали маркгрофови. Синови Карла Великог су
владали као краљеви одређених области. На пример, Пипин је од 780. године
владао као краљ Италије, а Лудвиг од 781. као краљ Аквитаније.
Постојали су посебни чиновници који су грофовима и маркгрофовима преносили
наредбе Карла, а који су уједно за свог господара испитивали прилике у једном
округу.

Личност Карла Великог

Ајнхард је по угледу на Светонијеве биографије саставио Карлов животопис.

Описао је његову одећу, навике у јелу и пићу, његова интересовања...
Карло је био висок (шта се сматра високим у то време? 170 или 180 или 190цм...) и
снажне грађе. Волео је телесне вежбе, лов и био је умерен у пићу. Говорио је
франачки, латински и тек мало грчки. Међутим, никада није у потпуности савладао
вештину писања. У Ахену је подигао палату и окружио се ученим људима.
Његова дуга владавина је и политички и културно променила лице Европе. Неки
историчари су уверења да његова владавина означава почетак ,,правог средњег
века''.

Карлова обнова

Овај одељак прекопиран је из скрипте М. Шеган за предмет Помоћних историјских

наука.

87
Graditeljska delatnost

Uzevši 800. godine carsku titulu, kojoj je sam pridavao veliki značaj, Karlo je težio da se
izjednači sa vizantijskim carevima po velelepnim građevinama i luksuznom dvorskom
životu. U Ahenu, Ingelhajmu, Nimvegenu, Vormsu i drugim mestima u kojima se za
duže ili kraće vreme zadržavao skitački dvor
Karla Velikog, građeni su dvorci i podizane crkve.
Većina karolinških građevina podignuta je od drveta. Sve su one propale; delimično su se
sačuvale samo pojedine crkve od kamena. Takva je Ahenska kapela, čija je izgradnja
završena 805. godine. Ona danas predstavlja sastavni deo Ahenske katedrale. Ovaj
spomenik karolinške umetnosti svedoči o imititativnom karakteru karolinškog
građevinarstva. Ahenska kapela predstavlja kopiju osmougaone crkve sa kupolom sv.
Vitala u Raveni, najstarijeg sačuvanog primera vizantijske umetnosti (VI vek).
Isto je tako i dvorac Karla Velikog u Ahenu, sudeći po opisima, predstavljao kopiju
dvorca Teodoriha Ostrogotskog u Raveni.

Osnivanje škola

O nameri osnivanja škola u vreme Karla Velikog svedoče dva dokumenta: 72. član
Admonitio generalis i jedno pismo De libris calendis.

Kralju Karlu je 774. godine papa Hadrijan I poslao uticajnu kanonsku zbirku koja se
zvala Dionysio - Hadriana, jer ju je stvorio Dionisije oko 500. godine, a papa poslao u
osavremenjenoj formi. Na važnom sastanku episkopa, opata i svetovnih plemića Karlo je
izdao niz naređenja koja se zovu Admonitio generalis, Opšte uredbe, koje se umnogome
temelje na zborniku Dionysio - Hadriana. U 72. poglavlju ovih uredba donosi se opšta
odluka o osnivanju škole za dečake i određuju se glavni ciljevi nastavnog plana:,, I neka
postoje škole koje će učiti dečake da čitaju. U svakom manastiru i episkopskom domu
podučavajte Psalme, muzičku notaciju, pojanje, računanje i [latinsku] gramatiku"

De libris calendis jeste pismo nastalo oko 780/800. godine, koje se čuva u jednoj
biblioteci u Oksfordu. Pismo, namenjeno opatu manastira Fulde, diktirao je Karlo. U
pismu se navodi da treba negovati školska znanja i da je zadatak škola pri manastirima da
obrazuje monahe kako bi bolje razumeli hrišćanske
pisce.
Treba napomenuti da ove škole nemaju veze sa renesansom, okretanju antici. Škole su
bile rezervisane za plemstvo i ,,tanak sloj" obrazovanih. Ovi ljudi, često povezani
rođačkim vezama, težili su istom cilju.

Školski sistem počivao je na manastirskim i katedralnim školama. Manastir je razlikovao

spoljašnju i unutrašnju školu. Spoljašna je bila namenjena za širi sloj ljudi i
podrazumevala je osnovna znanja kao što je opismenjavanje. Unutrašnja škola pak bila je
rezervisana za monahe, tj. elitu srednjovekovnog društva. Svetovni đaci obrazovani su ili
na dvoru ili pri katedralnim školama. U katedralnim školama

88
uglavnom su obrazovani dečaci iz viših staleža, koji bi potom dobijali vodeće položaje u
crkvi. Školu je vodio episkop koga je postavljao kralj. Najpoznatije katedralne škole bile
su u Laonu, Majncu, Remsu i Orleanu.

Redakcija Svetog pisma

Na zahtev Karla Velikog izvršena je i redakcija Svetog pisma, radi pročišćavanja

latinskog jezika. Zadatak je poveren Alkuinu iz Jorka. Na Božić 800. godine Karlo je
dobio redigovano Sveto pismo. Ovo je samo jedan od rezultata Karlove obnove.

Dvor - centar intelektualnog života

Među delatnicima karolinške prosvete posebno se ističe anglosaksonski monah Alkuin.

Nastanivši se na dvoru Karla Velikog, Alkuin je postao carev glavni savetnik u pitanjima
prosvete, kao i učitelj nj egov i njegove dece. Pored Alkuina u tom dvorskom krugu,
između ostalih, delali su Got Teodulf, episkop orleanski, i učeni Langobard Pavle Đakon,
koga je Karlo doveo na dvor kao poznavaoca gramatike, latinskih pisaca i grčkog jezika.
Jedan od učenika dvorske škole bio je Ajnhard. Najpre je vaspitavan u Fuldi, a dalje
obrazovanje stekao je u dvorskoj školi, u kojoj je kasnije i sam radio kao učitelj. Karlo je
poveravao Ajnhardu glavni nadzor nad kraljevskim zdanjima i nekim manastirima, kao i
važne diplomatske misije. Među njegovim delima najpoznatije je Život Karla Velikog ,
napisano 833. po ugledu na Svetonija.

89
Лудвиг Побожни (814 - 840)

Околности доласка на власт

Да би решио питање наслеђа, Карло Велики је још 806. године објавио један текст
којим је државу поделио између своја три сина. Међутим, како су двојица умрла
још за Карлова живота, Карло је 813. године у Ахену за цара крунисао свог једино
преживелог сина Лудвига. Том приликом донета је одлука да Бернард, Карлов унук
и Пипинов син, постане краљ Италије. Године 814. Карло је умро.
Када је ступио на престо Лудвиг је имао 36 година. Био је образованији но отац,
али ипак није поседовао његову јасноћу погледа што се уосталом и показало у низ
контрадикторних одлука које је донео или под утицајем свештенства или под
утицајем жена.

Реформа

Лудвиг Побожни био је ,,језиво'' побожан, те је ставио нагласак на духовне теме,

морални и дидактички садржај. Он је желео спровести ,,морализацију'' друштва и
државе. На пример, своје распусне сестре нагнао је да ступе у манастир. Међу
свештенством је очекивао строжу дисциплину. Бенедикту Анијанском поверио је
реформу манастира и школа, са циљем да из њих изагна све трагове световних
интереса.
Промене у време Лудвига довеле су до опадања учености, а знања су похрањена у
манастирским центрима: Корби, Туру, Рајхенау, Лиону, Фулди...

У свом подухвату ,,морализације'' Лудвиг се ослањао на цркву. За разлику од оца

који је, мада је био заштитник цркве, папство држао у покорности, Лудвиг није
имао толику моћ.
На пример, папа Лав III му није положио поданичку заклетву, а његови неследници
нису се трудили да за свој избор траже потврду цара. Напокон, папа Паскал I добио
је од Лудвига потврду којом се Рим изузимао из јурисдикције царске власти. Цар
више није имао право да се меша у избор папа.
Папство у ствари није желело јако ослабити царску власт. Њему је требао
заштитник и то заштитник у лику цара.

Ordinatio Imperii (817)

Године 817. на предлог свештенства донет је указ Ordinatio Imperii. Овим указом се
из титуле франачког владара изостављао наслов Краљ Франака и Лангобарда и
остављао се само царски наслов Imperator Augustus.
Уведен је систем примогенитуре. Наиме, држава се више није делила између
владаревих синова. Сада је само најстарији син могао наследити царску власт, док
су остали синови били предвиђени за зависне владаре. У складу са овим схватањем,
Лудвига је требао наследити најстарији син Лотар. Његов син Пипин добио је
управу над Аквитанијом, а син Лудвиг управу над Баварском.

90
Поделом из 817. године био је изостављен Бернард, Карлов унук, који је 813. био
именован краљем Италије. Он се побунио, али је заробљен и погубљен. Лотар је
добио задатак да отпутује у Италију не би ли је умирио.

Constitutio Romana (824)

Лотар се показао поборником јаке царске власти. Да би Рим поново подвео под
непосредну царску власт, он је 824. године објавио Constitutio Romana. Овим је
папа добио право да сам бира и поставља функционере у својој држави, под
условом да тај избор одобри цар.

Сукоб Лудвига Побожног и синова

Године 823. Лудвиг је добио још једног сина, Карла (доцније званог Ћелави). Унео
га је у тестамент, што је изазвало незадовољство његових старијих синова. То ће
бити узрок сукоба оца и синова који ће трајати све до Лудвигове смрти 840. године.

Сабор у Вормсу (829) - Године 829. на сабору у Вормсу цар Лудвиг под притиском
жене, донео је одлуку да се Карлу (Ћелавом), његовом сину из другог брака, да у
баштину: Алеманија, Алзас, Рециј и део Бургундије. Како су ове области до тада
припадале Лотару, остала браћа су се побунила.

Државни удар (830) - Године 830. Лотар, Пипин Аквитански и Лудвиг Немачки
организовали су државни удар и одлука из 829. је повучена. У периоду који следи
Лудвиг Побожни је живео као заробљеник; окружен монасима са задатком да га
приволе да ступи у манастир.

Трећа подела - Бојећи се јачања Лотара, Пипин Аквитански и Лудвиг Немачки

вратили су оца на власт, а Карлу су признали земље прописане 829. године.
Међутим, ни овакво стање није потрајало.

Сабор у Ротфелду - Омрзнувши Карла, два брата су се поново окренула Лотару.

Пошто су браћа обезбедила подршку папе Гргура IV, на сабору у Ротфелду Лудвиг
Побожни је лишен власти и Лотар је признат за цара. Карло је лишен земље, а
извршена је нова, четврта подела државне територије.

Пета подела (835) - Лотар се није задовољио самим свргавањем оца. Натерао га је
да се јавно покаје, што је довело до огорчења Лудвига Немачког. Овај је ослободио
оца, а Лотара потиснуо у Италију. Године 835. Лудвиг Побожни је поново признат
за цара и извршена је пета подела.

Шеста и седма подела (838) - Године 838. повећање Карлових поседа довело је до
спора са Лудвигом Немачким и до шесте поделе, а смрт Пипина Аквитанског и до
седме поделе. За то време Лотар је живео повучено у Италији не мешајући се у
спорове.

91
Састанак Лотара и Лудвига Побожног (839) - Године 839. Лудвиг и његов син
Лотар су се састали и договорили да после Лудвигове смрти, државна територија се
подели између Лотара и Карла Ћелавог. Граница две земље би ишла долином река
Роне, Сене и Мезе. Карло би добио земље западно од границе, а Лотар источно, са
тим да би задржао царско достојанство.

Спољна политика

У време владавине Лудвига Побожног, Царство узнемиравају Арапи. Они су 824.

године освојили Крит, а већ 826. су стигли до Сицилије 39. Године 839. су освојили
Тарент, а 840. Бари.
Највећи Лудвигов војни успех био је припајање Панонске Хрватске. Наиме, Ратбод,
маркгроф Подунавске марке, 838. године је Бугарима отео Панонску Хрватску, а
845. и источну Славонију са Сремом. Ове области је припојио Подунавској марки.

39
Освајање Сицилије су завршили 902. године, када је пало последње византиско упориште
Таормина. Острвом ће владати до краја 11. века.

92
Распад Каролиншког царства

Верденски уговор (843)

Године 840. умро је цар Лудвиг Побожни. Његов син Лотар решио је да одбаци
уговор из 839. године и под својом влашћу уједини читаво Царство. Наишао је на
подршку великаша, нарочито црквених, али не и на подршку браће која су била
војно јача.
Године 841. у бици код Оксера Лотара су поразили Лудвиг Немачки и Карло
Ћелави. Том приликом браћа су се заклела да ће се против Лотара борити све до
његовог уништења. Лудвиг Немачки је заклетву изговорио на романском да би га
разумела Карлова војска, а Карло на немачком да би га разумела Лудвигова војска.
Потом су се обе војске обавезле да ће напустити своје господаре ако прекрше
задату реч.
Године 842. Лудвиг Немачки и Карло Ћелави су међу собом поделили Лотарове
поседе у Галији.
Напокон, 843. године браћа су се састала у Вердену, када је извршена нова подела
државне територије. Лотарева власт сведена је само на простор Италије. Задржао је
царско достојанство, које није било више од почасног звања. Лудвиг Немачки је
добио земље које су се простирале источно од Рајне, са бискупијама Мајнцом,
Вормсом, Спајером... Карло Ћелави је добио земље западно од Италије.
Верденским уговором напуштена је идеја јединствене државе; идеја обнове
Западно-римског царства.

Распад царства

У периоду који следи најнеповољније прилике су биле у Западно-франачком

краљевству. Карлов покушај да заузме Бретању завршио се неуспехом. Аквитанију
је морао препустити синовима свог брата Пипина Аквитанског, који су, истина,
положили заклетву вазалске верности. Истовремено, обалу Галије од ушћа Гароне
до Фригије узнемиравали су Нормани. Да би им се супроставио, Карлу је била
неопходна јака војска. Њу је могао обезбедити само уз помоћ вазала. Да би ове
одобровољио, морао им је давати поклоне у земљи.
У Источно-франачком краљевству прилике су биле нешто повољније. Великаши
нису били толико моћни, а црква је штитила краља.
У Италији прилике нису биле на завидном нивоу. Лотар је не северу (у Фригији)
ратовао против Нормана, на југу против Сарацена, а у Риму против тежњи папства
да се ослободи
патроната царске власти.

Наследници Лотара - Године 855. умро је Лотар. У складу са схватањем

примогенитуре, наследио га је најстарији син Лудвиг II. Син Лотар II је пак на
управу добио област између Западно-франачког и Источно-франачког краљевства,
која је по њему добила име Лотарингија, а син Карло јужни део до Средоземља.

93
Године 870. умро је Лотар II, а његову земљу су међу собом поделили Карло
Ћелави и Лудвиг Немачки.
Године 875. умро је Лудвиг II, не оставивши за собом законитог мушког
наследника. По уобичајеном реду требао га је наследити стриц Лудвиг Немачки,
али је овог претекао Карло Ћелави. Дошао је у Рим, где га је папа Иван III крунисао
за цара. Лудвиг Немачки је био спреман да интервенише силом, али га је у томе
спречила смрт.

Наследници Карла Ћелавог и Лудвига Немачког - Године 877. је умро Карло

Ћелави. Две године потом (879) умро је и његов наследник Луј II Муцави.
Поставило се питање да ли престо Западно-франачког краљевства треба да наследе
малолетни синови Луја II. Група великаша је радије била спремна своју подршку
пружити Лудвигу II Немачком. Овај је био син Лудвига Немачког, који је умро 875.
године. После очеве смрти, Лудвиг II Немачки је на управу добио Саксонију и
Франконију. Касније је од болесног брата Карломана преотео Баварску и
Карантанију. Што се тиче западно-франачког престола, на крају је постигнут
споразум. Лудвигу II Немачком је препуштена Лотарингија, а Лујевим синовима
Западна Франачка.
Смрт Луја II искористио је и гроф од Беча, Бофон да одметне јужну Бургундију и
Провансу и да оснује засебну државу Арелат (879).

Распад Каролиншке државе довео је у опасност папство, које више није имао ко да
штити. Сарацени шире своју власт у Италији. Године 842. су први пут напали Рим,
а већ 877. су принудили папу да им плаћа годишњи данак. Због свега тога папа
међу Каролинзима тражи такву личност која ће га заштитити, али која га опет неће
подвести под свој утицај. Пошто се папа није слагао са Лудвигом II Немачким,
избор је пао на његовог брата Карла Дебелог. Позван је у Рим и крунисан прво за
краља, а затим 881. и за цара.
Године 882. умро је Лудвиг II Немачки, а Карло Дебели је под својом влашћу
ујединио Италију и Немачку.

У међувремену у Западној Франачкој умро је краљ Карломан, син Луја II Муцавог.

Домаћа аристократија заобишла је петогодишњег Карла Безазленог, исто сина Луја
II, и 885. на престо довела Карла Дебелог, италијанског цара и немачког краља.
Овим је држава Карла Великог привремено била уједињена. Међутим, Карло
Дебели или није био заинтересован или способан да земљу брани од Нормана, па је
одбрана пала на терет великаша што је природно изазвало њихово незадовољство.
Године 887. на сабору у Франкфурту, великаши су на источно-франачки престо
довели Арнулфа Карантанског, ванбрачног сина Карломана. Опет се држава
поделила на Источно и Западно-франачко краљевство.

Године 888. умро је Карло Дебели. Великаши Запада су за краља изабрали Ода,
грофа од Париза који се 885. истакао у одбрани града, који су десет месеци
опседали Нормани.

94
Деведесетих година 9. века Каролиншко царство се распало на 5 краљевина:
Француску, Италију, Немачку, Северну Бургундију и Арелат, као и на два
војводства: Аквитанију и Бретању. У Немачкој је владао потомак Каролинга и то
ванбрачни Арнулф, док у Арелату потомак те куће по женској линији. У осталих
пет области владали су великаши који су се издигли у време Каролинга и у време
норманских најезди.

95
 Odo Kapet (888-898)

888 umire Karlo Debeli. Sve veća opasnost preti od Normana koji sada nisu
samo pustošili priobalne gradove, već su rekama dolazili u unutrašnjost, nagnala je
velikaše da za kralja izaberu jaku ličnost koja će biti sposobna da se odupre ovim
napadima. Najpogodnija ličnost bio je Odo, grof Pariza, koji se veoma istakao u odbrani
Pariza 885/6.

Pošto je jedini živi član kuće Karolinga, Šarl III Bezazleni (898-922), bio
devetogodišnje dete, Odo je 888 krunisan za kralja. Vlast Oda je međutim obuhvatala
samo teritorije severno od Loare:

Akvitanija – praktično nezavisno vojvodstvo.

Severna Burgundija – kojom je vladao Rudolf I.
Arelat – Luj od Provanse.
Septimanija, Španska Marka i Bretanja – gotovo nezavisne.

Odmah na početku vladavine Odo je izovjevao veliku pobedu nad Normanima

koji su se vraćali iz Lotaringije, ali pošto su se njihovi napadi nastavili Odo je bio
nemoćan da ih zaustavi. Francusku je od daljih pustošenja oslobodio Arnulf
Karantanski koji je 891 izvojevao veliku pobedu nad Normanima u Belgiji, pa su oni
sada težište svojih napada usmerili ka Engleskoj.

Zbog ovih neuspeha Odo je 893 zbačen s vlasti, a za kralja je izabran Šarl III
Bezazleni. Ubrzo je došlo do rata između njih dvojice. Odo je bio jači i skoro je osigurao
sebi pobedu kada je došlo do nove velike provale Normana, pa su Odo i Šarl morali da
sklope primirje 896 Ubrzo nakon ovoga Odo je umro 898 i Šarl je postao kralj Francuske.

Šarl III Bezazleni (898-922)

Posle smrti Oda Šarl III je priznat za francuskog kralja. 911 jedna normanska
vojska na čelu sa Rolonom napala je Francusku. Šarl je izvojevao pobedu, ali je imao
mnogo gubitaka pa je na kraju pristao na mir. Po mirovnom ugovoru Normani su dobili
zemlju za naseljavanje (Normandija), morali su da polože vazalnu zakletvu kralju i da
prime hiršćanstvo.

Drugi važan događaj je rat za Lotaringiju 911 Šarl III je ovu teritoriju pripojio
Francuskoj nakon smrti poslednjeg Karolinga u Nemačkoj, Ludviga IV Deteta (900-
911). To je dovelo do velikih sporova među francuskim feudalcima. Čitavu tu situaciju je
iskortisio Rolon I, vojvoda Normandije, da bi proširio svoju teritoriju. Šarl III je ubrzo
pao u zarobljeništvo jednog svog pobunjenog vazala pa je za kralja proglašen brat Oda
Kapeta, Robert I (922-923). Nakon brze pogibije ovog za kralja je izabran Rudolf (923-

96
936), vojvoda Burgundije. Ovo haotično stanje u Francuskoj je iskoristio nemački kralj
Hajnrih I Ptičar (919-936) da bi povratio Lotaringiju.

Rudolf od Burgundije (923-936)

929 umro je kralj Šarl III, a njegov sin Luj se nalazio u Engleskoj, tako da je sva
vlast bila u rukama Rudolfa od Burgundije. On je utrošio šest godina da bi nametnuo
vlast svim feudalcima. Umro je 936 ne dovršivši svoj plan.

Luj IV Prekomorski (936-954)

Posle smrti Rudolfa počinje borba između velikaša oko vlasti. Čovek koji je u to
doba imao najveću moć bio je Rudolfov rođak Hugo Veliki. On je imao veliki uticaj u
celoj zemlji i činilo se da to ništa ne može pomutiti. Zato je on samouvereno pozvao Luja
da se vrati i iste godine ga krunisao za kralja. Luj IV je bio veoma sposoban vladar koji
nije imao nameru da bude ničija marioneta.

Zbog ovoga dolazi do borbe među njima u kojoj je Hugo uspeo da na svoju stranu
pridobije Otona I (936-973). Oton je u ovoj borbi imao interes jer su lotaringijski
velikaši stali na stranu Luja IV i otcepili se od Nemačke. Međutim čim je uspeo da
povrati Lotaringiju Oton je na savet pape izašao iz rata, a svi francuski velikaši su
priznali Luja IV za svog kralja.

Odmah na početku Luj IV je morao da interveniše u Normandiji gde je došlo do

ustanka uperenog protiv nasilnog širenja hrišćanstva. Tu je Luj IV pao u zarobljeništvo
jednog Hugovog pristalice i oslobođen je tek onda kad im je obećao znatne koncesije.

Luj IV je bio veoma sposoban vladar, ali nije imao vlastitih vojnih snaga. Zato je
on zajedno sa Otonom I i papom 948 sazvao opšti koncil na kome je odlučeno da svako
ko ustane protiv kralja mora biti izbačen iz crkve i na njega mora biti bačeno prokletstvo.
Luj IV je umro 954 a iste godine dolazi do velikih provala Mađara pa su se svi složili da
u takvoj situaciji za kralja bude proglašen Lujev sin, Lotar III.

Lotar III (954-986)

Kada je nasledio oca imao je svega 13 godina. Zato je njegov staratelj postao
nadbiskup Kelna Bruno, koji je inače bio brat cara Otona I. On je učinio sve u svojoj
moći da oslabi kraljevsku vlast u Francuskoj podupirući stalne sukobe, kako bi olakšao
posao svom bratu u osvajanju Lotaringije. Lotar III je uspeo da povrati Lotaringiju tek
983 nakon smrti Otona II (973-983). Tada je nemačkom formalno vladao maloletni
Oton III (983-1002).

Lotara III je nakon smrti 986 nasledio sin Luj V Lenji (986-987), ali je on nakon
godinu dana umro. Jedini živi potomak loze Karolinga bio je Lujov stric Karlo, vojvoda
donje Lotaringije, ali je on bio neprihvatljiv za francuske velikaše jer je bio vazal

97
nemačkog kralja. Tako je 987 na saboru u Noajonu odlučeno da novi kralj Francuske
bude Hugo (Ig) Kapet, sin Huga Velikog.

Ig Kapet (987-996)

987 na skupu svetovnih i duhovnih seniora Francuske za kralja je izabran Ig

Kapet. Tako je mirno dinastija Kapeta smenila dinastiju Karolinga. Dinastija Kapeta je
direktno vladala do 1328 Sporedna linija dinastije Kapeta, Valoa vladala je Francuskom
do 1589

Lični posedi Iga Kapeta, koji su činili njegov ''domen'' bili su mali. Pripadale su
mu zemlje oko Sene i Loare sa gradovima Parizom i Orleanom. Francuski kralj u stvari
nije bio gospodar na svom posedu jer je on tu imao niz vazala koji su ga priznavali za
svog sizerena samo formalno. Da bi prošao s jednog kraja poseda na drugi kralj je morao
da povede sa sobom oružanu pratnju.

Čitavu svoju vladavinu Ig je vodio borbu sa neposližnim vazalima. Prve četiri

godine vodio je borbu sa donjolotarinskim vojvodom Karlom. Dugo je ratovao i sa
biskupom Remsa pa je zbog toga bio u lošim odnosima s papom. Još za života je svog
sina Roberta proglasio za savladara i naslednika prestola.

Politička rasparčanost Francuske

Francuska tada nije predstavljala jedinstvenu državu. Ne može se govoriti ni o

nacionalnom jedinstvu Francuske u to vreme, ni političkom, ni kulturnom, ni etničkom.
Na severu i na jugu Francuske govorilo se različiim dijalektima, a postojao je i niz
lokalnih narečja.

Francuska se delila na niz vojvodstava i grofovija koje su samo nominalno

zavisile od kralja. Svaki pojedini senior težio je potpunoj političkoj samostalnosti, pa su
vojvode i grofovi isto tako mogli računati na pokornost svojih vazala koliko je i kralj na
njih mogao računati.Izuzetak je donekle bilo vojvodstvo Normandija. Od 1066
Normandija je bila politički ujedinjena sa Engleskom.

Na severoistoku od Normandije pružala se grofovija Flandrija koja je u X i XI

veku bila najvažnija zanatska i trgovinska olast. Tu je ranije nego u drugim delovima
Francuske počeo da se razvija gradski život.
I Bretanja je bila samo nominalno pod vlašću kralja.Bretanju su krajem V i u VI
veku kolonizovali Briti koji su spasavajući se od najezda Angla i Saksonaca prešli na
poluostrvo koje se do tada zvalo Armorika. Stanovništvo Bretanje je govorilo keltskim
jezikom koji se održao prilično dugo. Tek u XVI veku Bretanja je definitivno pripojena
kraljevini Francuskoj (1532).
Na Loari su se nalazile Anžu i Turen, a nešto severnije Men. Na jugu Loare ležala
je grofovija Tuluz, a još južnije veliko vojvodstvo Akvitanija, koja je predstavljala
vojvodstvo samo po imenu. Faktički se delila na više zasebnih oblasti.

98
 Južno od Akvitanije uz same Pirineje nalazilo se vojvodstvo Gaskonja, što znači
''zemlje Baska''. U prvoj polovini XI veka Gaskonja je ušla u sastav Akvitanije. Na istoku
od Akvitanije ležala je Tuluska grofovija. Na istoku Francuske se nalazilo vojvodstvo
Burgundija. Severno od njega ležala je grofovija Šampanja koja je u XII i XIII veku bila
čuvena po svojim sajmovima.

Robert II Pobožni (996-1031)

Kao i njegov otac čitavu vladavinu proveo je u borbama sa feudalcima i na

učvršćivanju kraljevskog domena. 1002 pripojio je svom domenu Burgundsko
vojvodstvo kad mu je umro ujak bez naslednika. Ipak tokom Robertove vladavine
kraljevska vlast je još više opadala i bila je svedena na isključivo kraljevski domen.

Anri I (1031-1060)

Protiv njega je njegov mlađi brat digao pobunu, pa ga je Anri smirio tek kad mu je
dao Burgundiju na upravu. Protiv ostalih velikaša ratovao je 12 godina i čak je tom
prilikom morao da traži pomoć od normandijskog vojvode Roberta Đavola. Ovaj mu je
zaista i pomogao, ali je zauzvrat tražio i dobio proširenje svojih teritorija.

Filip I (1060-1108)

Kada je došao na presto imao je svega šest godina pa je za regenta postavljen

flandrijski grof. Za vreme vladavine Filipa kraljevska vlast u Francuskoj je na najnižoj
tački. Sam kralj Filip nije bio ništa drugo do drumski razbojnik, kome su svoju volju
diktirali mnogo jači feudalci iz okruženja kraljevskog domena.

Politika prve četvorice Kapeta

Oni su vodili politiku u sitnim razmerama, pa su nekad i čitav život provodili u

borbama protiv jednog ili više nepokornih vazala. Život su provodili skitajući sa pratnjom
sa jednog imanja na drugo.

Oni nisu bili čak ni među jačim feudalcima u Francuskoj XI veka. Bili su osrednji
političari, ali u nedostatku podataka nemoguće je dublje govoriti o njihovim ličnostima.
Izvori koji su sačuvani posebno loše govore o Filipu I.

Pošto su raspolagali malim sredstvima tome su morali da prilagode i svoje težnje.

Orlean je više nego Pariz važio sa sedište kraljeva. Da bi povećali svoje prihode nisu se
libili da pribegavaju pljački. Tako je poznato da je Filip I opljačkao neke italijanske
trgovce. Za vreme njegove vladavine dolazi i do prvog širenja gradova i prvih ustanaka
gradova protiv seniora.

99
 Luj VI Debeli (1108-1137)

Od početka XII veka dolazi do preokreta i do jačanja kraljevske vlasti kako na

samom domenu tako i na prostoru čitave Francuske. Inače Luj VI Debeli važi za jakog
kralja i sposobnu ličnost.

Odmah na početku vladavine on je poveo uspešnu borbu sa vazalima na svom

domenu, a onda se ova borba proširila na čitavu Francusku. Rušio je zamkove sitnih
vlastelina i na njihovom mestu pravio garnizone u koje je smeštao svoje trupe. Upravo
ove njegove težnje su ga uvele u borbu sa nekim od najjačih feudalaca u to vreme.

Važan preokret u odnosu na njegove prethodnike jeste Lujevo oslanjanje na

crkvu. Crkva sad postaje oslonac i zaštitnik kralja i preko crkve kralj širi svoj uticaj po
čitavoj zemlji. On preko crkava i manastira utiče na feudalce i u najudaljenijim mestima.
Naročitu pomoć Luju VI su pružale dve opatije: Sen Deni sa opatom Sugerijem i San
Žerman de Pre.

Luj VII (1137-1180)

Njega je još otac oženio Eleonorom, vojvotkinjom Akvitanije. Ovo je u početku

izgledalo kao odličan politički potez. Uskoro se pokazalo suprotno jer je vojvoda od
Akvitanije posedovao samo neka manja područja oko Poatjea, Bordoa i još nekih gradova
dok je ostatak zemlje samo nominalno priznavao njegovu vlast. Isto tako je i vlast Luja
VII u Akvitaniji bila formalna.

Sa druge strane Luj VII i Eleonora se od početka nisu slagali, a i nisu imali muške
dece već samo dve kćeri. 1147 Luj VII je krenuo u II krstaški rat koji se završio
neuspehom. Odmah po povratku (za vreme njegovog odsustva vlast je vršio Sugerije) on
se 1152 razveo od Eleonore. Sam razovd mu nije naneo neke veće štete, ali je udaja
Eleonore za vojvodu Normandije i grofa Anžua Henrija II Plantageneta koji je ubrzo
postao kralj Engleske (1154-1189), predstavljala pravu katastrofu.

Inače engleski kraljevi su u Francuskoj posedovali Anžu, Normandiju, Men,

Poatu i Akvitaniju. Njihovi posedi u Francuskoj su bili nekoliko puta veći od poseda
Kapeta, a sa druge strane presecali su Kapetima izlaz na more. Zato je izmešu Francuske
i Engleske u više navrata dolazilo do ratova što je kulminiralo u stogodišnjem ratu (1337-
1453).

Luj VII se nakon razvoda oženio po drugi put, ali je i ovaj brak propao jer nije
imao potomstva. 1164 on se oženio i treći put Adelom od Bloa. Ovaj brak je za njega bio
više nego koristan. Naime dobio je toliko željenog naslednika prestola, sina Filipa. Sa
druge strane Adelina braća su bila najmoćniji feudalci u tadašnjoj Francuskoj: Anri – grof
Šampanje, Tibo – grof Bloa i Viljem – episkop Remsa.

100
 Luj VII je svoje dve kćeri iz braka sa Eleonorom udao za Anrija i Tiba i ovim
brakovima je učvrstio savez sa njima. Upravo uz pomoć moćne kuće Bloa Luj VII se
mogao suprotstaviti Henriju II Plantagenetu. Međutim u poslednjim godinama svoje
vladavine Luj VII je pokazivao veliku neodlučnost i slabost pa su korist iz gore
pomenutog saveza imali samo Anri i Tibo. Sam Luj VII se pred kraj života povukao u
okrilje kuće Bloa ostavivši svom sinu Filipu presto.

Kapetovska Francuska na vrhuncu moći

Filip II Avgust (1180-1223)

Filip II Avgust, sin Luja VII bio je više nego uspešan vladar. Zahvaljujući vojnim
uspesima povećao je kraljevski domen otprilike četiri puta, organizovao na njemu
odgovarajujću administraciju. Na taj način postavio je čvrste temelje jednoj moćnoj
monarhiji koju će kasnije izgrađivati naredne četiri generacije kraljeva iz kuće Kapeta:
Luj VIII (1223-1226), Luj IX Sveti (1226-1270), Filip III (1270-1285) i Filip IV Lepi
(1285-1314).

Filip II, koji je kasnije dobio nadimak ''Avgust'', postao je još kao dečak savladar
svog oca, ali je posle Lujeve smrti kada je kao petnaestogodišnjak preuzeo presto, morao
da se suoči sa koalicijom nezadovoljnih vazala. Koalicija se ubrzo raspala, ali je Filip II
uspeo da iskoristi priliku i da priključi svom domenu neke teritorije u Flandriji. Dobio ih
je od flandrijskog grofa na ime kontribucije i naplate relevijuma 40.

Francuska monarhija nije mogla bitno da ojača bez prethodnog slamanja moći
engleskih Plantageneta, koji su u Francuskoj držali Men, Anži, Akvitaniju i Normandiju.
Međutim Filip II godinama nije mogao postići ništa opipljivo na tom polju pa je za života
Henrija II (1154-1189) svoje akcije svodio na podsticanje porodičnih pobuna u porodici
Plantageneta. Zbog toga se i dogodilo da je Filip II u trenutku Henrijeve smrti bio
saveznik oba njegova sina, Ričarda I (1189-1199) i Džona (1199-1216). To savezništvo
nije bilo dugog veka jer je sukob među njima bio neminovan.

Pre nego što je došlo do sukoba Filip II i Ričard I su se odazvali pozivu pape i
1190 godine zajedno krenuli u Treći krstaški pohod (1189-1192) čiji je povod bio pad
Jerusalima u ruke egipatskog sultana Saladina 1187. Ratni pohod na Bliskom Istoku
završio se za Filipa II već u leto sledeće godine kada je pod zidinama Akre umro
flandrijski grof Filip Alzaški. Francuski kralj je želeo da iskoristi tu priliku i da u ime
svoje žene preuzme deo nasleđa flandrijskog grofa.

Vrativši se u Francusku Filip II je pokušao da zagospodari većim delom

Normandije pozivajući se na ugovor koji je navodno sklopio sa Ričardom I na Sicilije za
vreme krstaškog pohoda. Međutim njegov plan se izjavolio jer je senešal Normandije

40
Relivijum (fran. relif) predstavlja naslednu taksu koju je vazal morao da plati svom
senioru prilikom nasleđivanja prestola. Plaćala se u naturi ili novcu.

101
odbio da sprovede ugovor u delo bez prethodnog Ričardovog odobrenja. Ne mireći se sa
neuspehom Filip II je hteo da zarati na Normandiju, ali su njegovi vazali odbili da krenu
u taj pohod jer su Ričardove zemlje, pošto je bio u krstaškom pohodu, bile zaštićene pod
pretnjom ekskomunikacije od strane pape. Preostala su mu samo diplomatska sredstva –
sporazum sa Džonom Laklandom, koji je u Ričardovom odsustvu upravljao Engleskom.
Njih dvojica su pokušala tada da udruže snage pod sledećim uslovima – Filip je trebao da
pomogne Džonu da se dokopa prestola, a ovaj bi mu zauzvrat dodelio engleske posede u
Francuskoj.
Ričard Lavlje Srce je saznao za ove pregovore pa je pokušao da se što pre vrati iz
Palestine, ali je prilikom povratka 1192 pao u zarobljeništvo austrijskog vojvode koji ga
je predao caru Hajnrihu VI (1190-1197) uz obećanje da će dobiti polovinu otkupa. Filip
II je ponudio Hajnrihu VI veliku količinu novca da zadrži Ričarda u zarobljeništvu, ali
ovaj plan nije uspeo jer su nemački feudalci insistirali da car oslobodi Ričarda. Konačno
1194 isplaćen je veliki otkup i Ričard I se vratio u Englesku. Sada Filipu II nije preostalo
ništa drugo do da ratom ostvari svoje planove o preuzimanju poseda Plantageneta u
Francuskoj. Ali sve do 1199 kada je Ričard poginuo prilikom opsade zamka jednog svog
nepokornog vazala nijedna strana nije postigla odlučujući uspeh.

Smrću Ričarda Lavljeg Srca otvoreno je pitanje nasleđa engleske krune. Na nju su
pretendovali brat pokojnog kralja Džon i njegov sinovac Artur Bretanjski, vojvoda
Bretanje i Anžua 41. Filip II podržao je težnje Artura Bretanjskog, ali su ishod spora rešili
engleski plemići koji su izabrali za kralja Džona Laklanda. Kako je time izbegnut
ozbiljniji sukob između dvojice pretendenata francuski kralj je izgubio povog za vojnu
intervenciju, pa je morao da sačeka drugu zgodniju priliku i da to vreme iskoristi za
prikupljanje sredstava za rat. Zbog toga je dao Džonu Laklandu investituru za njegove
posede u Francuskoj. Međutim priliku nije morao dugo da čeka – Džon je naime preoteo i
oženio raniju verenicu svog vazala Iga Luzanjskog, grofa La Marša u Poatuu. Pored toga
oduzeo mu je i neke posede. Kada se Ig Luzanjski požalio kraljevskom sudu, Filip II je
pozvao Džona Laklanda da se pojavi i opravda pred njegovim sudijama. Engleski kralj
odbio je sudski poziv pa su mu sudskom presudom izrečenom zbog ogluhe o sud oduzeti
svi posedi koje je držao kao vazal francuske krune (1202). Praksa ''zaplene feuda'' često
je praktikovana i primenjivana u feudalnom pravu, ali je obično predstavljala samo
sredstvo da se neposlušni vazal primora na pokornost pa mu je tada njegov posed vraćan.
Međutim novina je sada bila u tome što je Filip II Avgust hteo da ova presuda i zaplena
budu konačne, odnosno da Džon Lakland bude neopozivo lišen svih svojih poseda u
Francuskoj. Slično je ranije postupio Fridrih I Barbarosa (1152-1191) u sukobu sa
Hajnrihom Lavom.

Filip II je od zaplenjenih poseda za sebe rezervisao samo Normandiju, a Anžu,

Men, Turen i Poatu je prepustio svom vernom vazalu Arturu Bretanjskom. Preuzimanje
zaplenjenih poseda nije se moglo izvesti bez rata sa engleskim kraljem pa je stog
francuska vojska ušla u Normandiju gde je počela da zauzima utvrđenja. Artur Bretanjski

41
Henri II (1154-1189) imao je četiri sina: Henrija Mlađeg (†1183), Džefrija ili Žofroa
(nestao 1186), Ričarda (1189-1199) i Džona (1199-1216). Artur, vojvoda Bretanje i
Anžua bio je sin nestalog Džefrija ili Žofroa Plantageneta.

102
je dobivši pomoć od francuskog kralja ušao sa vojskom u Poatu, ali je prilikom opsade
zamka svoje babe, kraljice Eleonore bio zarobljen i potom pogubljen (1203). Krivica za
ovo ubistvo je naravno pala na Džona Laklanda i Arturovi vazali iz Bretanje i Anžua su
prešli na stranu francuskog kralja koji je u međuvremenu u Normandiji postigao niz
pobeda. Na kraju zaposeo je 1204 Ruan, glavno uporište Džona Laklanda u Normandiji.
Posle pada Ruana cela Normandija je priznala vlast Filipa II. Sledeće 1205 Filip II je
zaposeo Men, Anžu, Turen i veći deo Poatua. Međutim rat nije bio završen jer Džon
Lakland nije hteo prihvatiti novonastalu situaciju,
ali zbog otpora engleskih barona, koji su odbijali da idu u rat protiv Francuske, nije
mogao da je promeni.

Nastavak rata bio je neminovan, ali Džon Lakland nije imao sredstava za njegovo
nastavljanje, pogotovo što je izgubio ogroman deo prihoda iz Francuske. Pored toga
njegov položaj se drastično pogoršao i u Engleskoj jer je 1207 došao u sukob sa papom
Inoćentijem III (1198-1216) oko izbora kenterberijskog nadbiskupa, a potom i zbog
progona velikog broja episkopa lojalnih papi. Zbog toga je papa bacio interdikt na
Englesku, a to je podstaklo francuski dvor, a posebno prestolonaslednika Luja da započne
pripreme da rat prebaci na tlo Engleske. Time je papsku stolicu pridobio za saveznika
kako u sukobu sa engleskim baronima, tako i u sukobu sa svojim ocem.

Koristeći promenjenu situaciju Džon Lakland je stvorio dosta široku koaliciju radi
novog rata sa Filipom II Avgustom. Njegovi glavni saveznici bili su nemački car Oton
IV Velfski (1208-1215) i flandrijski grof Ferdinand. Napad ove koalicije, koja je u svom
sastavi imala veći broj pobunjenih vazala i neprijatelja francuskog kralja, išao je iz dva
pravca – Džon Lakland je prodirao iz Akvitanije u Poatu, a Oton IV i Ferdinand
Flandrijski sa severa prema Parizu. Zato je i francuska vojska bila podeljena na dva dela
– jedan pod zapovedništvom Filipa II, a drugi pod komandom princa Luja. Vojska pod
Lujevom komandom je presrela vojsku Džona Laklanda i teško je porazila u bitci kod La
Roš o-Moana, dok je vojska Filipa II u bitci kod Buvima 27 jula 1214 potpuno porazila
trupe Otona IV i Ferdinanda Flandrijskog. Ovom poslednjom bitkom rešen je ishod rata –
francuski kralj je zauzeo većinu engleskih poseda u Francuskoj, dok su u rukama
engleskog kralja ostale samo prioblane oblasti Akvitanije, Gaskonja i Gijena. Poatu je
postao pogranična grofovija. Nju je konačno osvojio princ Luj, kasniji kralj Luj VIII
(1223-1226), neposredno po dolasku na presto 1223. Međutim sukobi sa Plantagenetima
su potrajali još neko vreme. Završeni su Pariskim mirovnim ugovorom koji su potpisali
1258 (ratifikovan 1259) Luj IX Sveti (1226-1270) i Henri III (1216-1272). Tim
ugovorom Henri III se odrekao Anžua, Poatua i Normandije, a zadržao deo Akvitanije
kao vazal francuske krune. Njegovi posedi su trebali da budu uvećani za neke manje
teritorije (oko 250 km kvadratnih), ali to se nije dogodilo.

Krstaški rat protiv albižana (katara) 1209-1215: Vladavinu Filipa II Avgusta obeležio
je, između ostalog, krstaški rat protiv albižana (katara) 42 u južnoj Francuskoj, a posebno u

42
Katari (grč. ''čisti''), koji su se takođe nazivali albižani (tako su nazvani po svom najvažnijem uporištu,
gradu Albi u južnoj Francuskoj) i patareni (u Italiji), predstavljali su jeretičku zajednicu koja je u XII i XIII
veku ozibljno ugrozila katoličku crkvu. U osnovi oni su bili samo jedna od brojnih dualističkih sekti koje

103
Tuluskoj grofoviji i grofoviji Foa gde su oni bili najbrojniji. Teško je utvrditi da li su oni
u tim oblastima uživali otvorenu naklonost feudalnih gospodara ili su tolerisani zbog
svoje brojnosti, obzirom da bi njihov progon i uništenje predstavljali i stvaranje pustoši u
zemlji.

Papa Inoćentije III bio je rešen da se obračuna sa jereticima u južnoj Francuskoj

pa je stoga uputio u Tuluzu (oblast Langdok – Tuluska grofovija) veliku grupu
propovednika i svog legata Petra od Kastelnoa. Međutim ni propovedi ni inkvizicija 43

su verovale da u kosmosu postoje dve sukobljene strane – dobro (sve što je duhovno) i zlo (sve što je
materijalno, uključujući i ljudsko telo).

Osnovno obeležje katara bilo je verovanje u dva principa i to dobro i zlo odnosno Boga i Satanu. Bog je bio
tvorac i gospodar duhovnog sveta, a Satana meterijalnog. Pošto je sve materijalne stvari stvorio Satana,
savršeni život je po verovanju katara morao biti asketski. Oni koji su potpuno posvećeni ovom učenju
morali su da se drže potpunog celibata, nisu smeli da jedu hranu životinjskog porekla osim ribe i nisu smeli
posedovati nikakvu ličnu svojinu. Kako je ovakav način života bio suviše strog za većinu njihovih
pristalica, delili su se na dve grupe – ''savršene'' i ''verne''.

''Savršeni'' su uvođeni u to zvanje ceremonijom koju su obavljala druga dvojica savršenih i koja je nazivana
konsolamentum (prenošenje Svetog Duha rukopoloženjem). Oni su predstavljali neku vrstu katarskih
sveštenika i teologa. Kako su nosili krajnje jednostavnu odeću i živeli potpuno asketski predstavljali su
upadljivu suprotnost katoličkom sveštenstvu koje nije živelo siromašno i čiji je moral bio pod znakom
pitanja.
''Verni'' su mogli da žive normalnim životom, da ulaze u brak, jedu meso i imaju privatnu svojinu. Jedino
su morali da prime konsolamentum pre smrti kako bi se očistili od svih prethodnih greha odnosno postali
''savršeni'' i tako izbegli ponovni povratak u materijalni svet (reinkarnacija) nakon koga bi ponovo morali
da vode borbu za oslobođenje od materije. Kako se konsolamentum nije mogao ponoviti mnogi samrtnici
su posle njegovog primanja pribegavali tzv. enduri (samoubistvo glađu) i tako izbegavali da ponovo počine
bilo koji greh. Mogućnost da se dosta lako postigne spasenje, kao i da se samo jednim predsmrtnim
obredom ponište svi gresi u životu činila je učenje katara vrlo privlačnim za mnoge obične hrišćane
posebno na veselom i bezbrižnom jugu Francuske.

Celina katarskog učenja nije poznata, ali se dosta zna o razlikama između katarskog učenja i učenja
katoličke crkve, jer su ta pitanja detaljno istražena prilikom saslušanja pojedinih katara od stran inkvizicije.
Tako se zna da su oni odbacivali Svete tajne (krštenje dece, pričešće), učenje o paklu i čistilištu i osporavali
bilo kakvu moć svetcima i njihovim moštima.

Poreklom sa istoka katari su u XII veku najviše učvrstili u južnoj Evropi, a posebno u Francuskoj gde su
stvorili pet dijeceza. Tu u južnoj Francuskoj katari su stekli svojim učenjem podršku lokalnog plemstva.
Neki plemeći su bili pridobijeni njihovim učenjem i načinom života. Drugi su u njima videli mogućnost da
umanje uticaj i posede vladajuće crkve. Pod zaštitom uticajnih ljudi katarski ''savršeni'' propovednici su
putovali i propovedali, pa čak i držali javne rasprave sa rimokatoličkim sveštenicima krajem XII i
početkom XIII veka.

Kako se borba protiv katarske jeresi nije mogla voditi dotadašnjim sredstvima (propovedi,
ekskomunikacija, interdikt) pribeglo se novim radikalnijim merama – inkviziciji i krstaškim pohodima
protiv jeretika.
43
Inkvizicija (lat. inquisitio, istraga; službeni naziv Sanctum Officium) predstavlja istražno telo crkvenih
vlasti u Zapadnoj crkvi, stvoreno sa ciljem da se bori protiv jeresi, prvenstveno valdenške i katarske.
Prvobitno su inkviziciju vršile ad hoc formirane komisije, ali je 1184 prilikom susreta Fridriha I Barbarose i
pape Lucija III u Veroni rođeno ideja da se unutar Zapadne crkve stvori stalna komisija za istragu i progon

104
nisu doveli do preobraćanja jeretika, a papski legat nije uspeo da zainteresuje tamošnje
feudalce da se sa njima obračunaju silom. Posebno veliku nezainteresovanost pokazivao
je tuluski grof Rajmond VI pa ga je zbog toga crkveni legat izopštio iz crkvene zajednice
1207. Kada je pomenuti legat sledeće godine ubijen krivica je pala na tuluskog grofa.
Papa Inoćentije III potvrdio je njegov izopštenje iz crkvene zajednice, a njegove
podanike razrešio zakletve na vernost svom gospodaru. Takođe je zatražio od Filipa II
Avgusta da povede vojsku na Tuluzu, mada mu je Rajmond VI nudio javno pokajanje.

Filip II koji je prethodnih godina zagospodario velikim delom dotadašnjih poseda

Plantageneta u Francuskoj nije bio voljan da interveniše sa vojskom na jugu zemlje jer bi
napad na posede tuluskog grofa bez valjanog povoda predstavljalo kršenje feudalnih
običaja. Njemu je intervencija protiv tuluskog grofa izgledala kao politički nepromišljen
potez jer nije želeo da učvrsti načelo da crkveno izopštenje predstavlja dovoljan razlog da
neko bude lišen svojih feudalnih poseda. Otklanjajući mogućnost da sam zaposedne
tulusku grofoviju obavestio je papu da se neće protiviti tome da njegovi vazali učestvuju
u pohodu protiv Rajmonda VI, ukoliko se dokaže da je on jeretik. Kako je to bio jedini
način da okupi potrebnu vojsku, papa Inoćentije III počeo je 1208 da propoveda krstaški
pohod protiv jeretika na jugu Francuske.

Krstaška vojska, koju su činili brojni vitezovi i vojnici sa crkvenih poseda,

okupila se u leto 1209 i pod zapovedništvom novog papskog legata prodrla na jug
Francuske. Njen cilj je bio grad Bezije koji je zauzet 21 jula 1209. Tom prilikom
pobijeno je celokupno gradsko stanovništvo. Uskoro su u ruke krstaša pali i drugi gradovi
uključujući i dobro utvrđeni Kakrkason, koji je njegov gospodar predao krstašima da bi
izbegao sudbinu Bezijea. Nakon početnih uspeha u krstaškoj vojsci je došlo do promene
vođstva. Umesto papskog legata Arnolda Amalrika, koji je postao arhibiskup Narbone,
vođa je postao sitni feudalac Simon Monfor, koga su ostali zapovednici izabrala za
vicegrofa Bezijea.

Premda se krstaška vojska stalno osipala Simon Monfor je uspeo da do 1212

osvoji čitavu tulusku grofoviju osim same Tuluze. Njegovi uspesi uznemirili su Pedra II
(1196-1213), kralja Aragona i grofa Barselone, koji je polagao neka prava na deo tuluske
grofovije (vojvodstvo Narbona) i grofovije Foa. On je najpre zamolio Inoćentija III da
mu pomogne da zaštiti svoje vazale u pomenutim oblastima, ali nije naišao na
razumevanje. Zato je 1213 okupio vojsku i napao Simonove trupe, ali je doživeo težak
poraz kod tvrđave Mire 44, pa krstašimaviše nije imao ko da se suprotstavi. Samo je grad

jeretika. Posle tog susreta papa je izdao dekret Ad abolendam kojim su iz crkvene zajednice
ekskomunicirani albižani i kojim je naređeno episkopskim sudovima da vrše istrage protiv osumnjičenih za
jeres. Ovaj akt se smatra glavnim za stvaranje inkvizicije. Na IV lateranskom saboru 1215 godine konačno
je ozakonjeno stvaranje inkvizicije i propisano kažnjavanje jeretika od strane svetovnih vlasti nakon
prethodne osude inkvizicije.

Na dalji razvoj inkvizicije presudan uticaj je imala činjenica što je inkvizitorski rad početkom XIII veka
prešao u ruke učenih dominikanaca koji su delovali pod nadzorom samih papa. Na saboru u Tuluzi 1229
postala je inkvizicija u Zapadnoj crkvi stalno telo.
44
Tom prilikom Pedro II je i poginuo.

105
Tuluza ostao neosvojen do 1215 kada ga je zaposeo francuski princ Luj i predao Simonu
Monforu.
IV lateranski sabor održan 1215 zaključio je da je Rajmond VI izgubio svoje
zemlje kao jeretik i doneo odluku da se one predaju na upravu Simonu Monforu koji je
tada postao grof Tuluze. Premda je lateranski sabor prisvojio sebi pravo da daje
investituru na posede u njegovoj kraljevini Filip II Avgust je ipak primio hominium od
novog tuluskog grofa.

Rajmondu VII, sinu ranijeg grofa Tuluze, ostali su samo posedi na teritoriji
Svetog rimsko-nemačkog carstva, ali i velike simpatije stanovništva Langdoka koje je
1218 počelo da se buni protiv Simona Monfora. Na kraju Simon je poginuo pokušavajući
da uguši pobunu u Tuluzi, a nasledio ga je njegov najstariji sin. Strahujuću da će ovim
pobunama biti poništeni rezultati krstaških pohoda novi rimski papa Honorije III (1216-
1227) zatražio je 1220 od francuskog kralja da interveniše u tuluskoj grofoviji. Čini se da
je Filip II bio na kraju rad da interveniše, ali je umro 1223 u toku pregovora sa papom.

Luj VIII (1223-1226), sin i naslednik Filipa II Avgusta, nije dugo oklevao oko
intervencije u tuluskoj grofoviji. On je pre svega otkupio prava na grofoviju od
naslednika Simona Monfora, a zatim postigao da papa ekskomunicira Rajmunda VII.
Potom je sa vojskom zauzeo tulusku grofoviju. Na kraju je Rajmund VII povratio svoju
grofoviju, ali tek pošto se izmirio sa crkvom i udao svoju kćer i naslednicu za Alfonsa,
grofa Poatua i mlađeg brata Luja IX. Posle Alfonsove smrti Poatu i Tuluza su uključeni u
kraljevski domen.

Reforma uprave: Organizacija uprave kraljevskim domenom u vreme prvih

Kapeta nije bila naročito složena, a najvažniju ulogu u njoj su imali tzv. prevoi. Oni su u
početku bil upravnici kraljevskih poseda u određenom okrugu, a sa postepenim jačanjem
kraljevske vlasti dobili su određena sudska ovlašćenja i obavezu da u slučaju potrebe
skupljaju vojsku u kraljevo ime.
Proširenje kraljevskog domena koje je ostvareno tokom sukoba sa Džonom
Laklandom i Otonom IV nametnulo je potrebu da se preuredi organizacija kraljevske
uprave u zemlji. Važnu ulogu u novom sistemu uprave koji je počeo da se izgrađuje u
prvim decenijama XIII veka imali su administrativni službenici tzv. baili (bailis). Oni se
prvi put pominju u Pravilniku upravljanja kraljevinom koji je izdao Filip II 1190
pripremajući se za pohod na Svetu Zemlju. To su u početku bili povremeni kraljevi
izaslanici koji su upućivani u određene oblasti radi kontrole i nadgledanja na prevojima.
Nakon toga se ustalila praksa da se baili stalno postavljali i nastanjuju u određenim
okruzima koji su nazivani bajaž i gde su pored pomenutih dužnosti u kraljevo ime vršili
izvesne sudske i druge upravne funkcije. Pre svega oni su imali pravo da preispituju,
potvrđuju ili poniptavaju pojedine sudske presude koje su doneli prevoi ili kraljevi vazali.
Zahvaljujući tome sud baila je postao viši apelacioni sud kome su zainteresovane strane
ulagale žalbe na presude koje su im izrekli prevoi ili pojedini feudalci. Baili su pored toga
objavljivali kraljeva naređenja, predstavljali kralja u odnosu sa vazalom, predvodili
narodnu miliciju (seržane) i preko posebnih službenika skupljali kraljeve prihode i razne
globe. Regrutovani su, pre svega među nižim feudalcima i vitezovima, a za svoj rad su
dobijali platu pa su na taj način potpuno zavisili od vladara.

106
 Pored bajaža, kojih je za vreme naslednika Filipa II bilo oko 20, postojali su i
senešalati kojima su upravljali senešali. Oni su kao institucija preuzeti iz upravnog
sistema na posedima anžujske i tuluske kuće, a najviše ih je bilo Langdoku. Tamo su
senešalima bili potčinjeni lokalni baili i vikari, pa senešali nisu imali bitno drugačija
ovlašćenja od ovlašćenja baila na kraljevskom domenu. Za vreme naslednika Filipa II
bilo je ukupno pet senešalata.

Luj VIII (1223-1226)

Za vreme svoje kratkotrajne vladavine Luj VIII je prihvatio molbu pape i

intervenisao u tuluskoj grofoviji, gde je zbog pobune stanovništva i pristalica Rajmunda
VII postojala opasnost da budu poništeni svi rezultati albižanskog krstškog rata (1209-
1215). Tokom ovog pohoda koji je omogućio jačanje kraljevske vlasti na jugu Francuske
Luj VIII je umro, a vlast u kraljevini je preuzela njegova žena Blanka Kastiljska, koja
postala regent maloletnom Luju IX.

Baštinivši od svog oca učetvorostručen kraljevski domen Luj VIII je podelio

trećinu kraljevskih poseda svojim sinovima kao apanaže. Robert je dobio Artoa 45;
Alfons je postao grof Poatua i Overnja, a kasnije i Tuluza; Šarl je dobio Men i Anžu na
upravu. Od svih posed Plantageneta osvojenih u ratu 1202-1215 ostala je samo
Normandija.

Luj IX Sveti (1226-1270)

Luj IX Sveti 46 stupio je na presto sa svega 12 godina, pa je za vreme njegovog

maloletstva (1226-1234) upravljala njegova majka Blanka (Blanš) Kastiljska.

Spoljna politika Luja IX: Spoljnu politiku Luja IX obeležilo je sređivanje odnosa
sa englesom i aragonskom kraljevskom kućom, neutralnost u sukobu između papstva i
Fridriha II Hohenštaufena (1215-1250), kao i kraljevo učešće u dva krstaška pohoda.

Pariskim mirom skopljenim 1258 između Luja IX i engleskog kralja Henrija III
(1216-1272), učvršćen je spoljno-politički položaj Francuske i ponovo uspostavljeni
vazalni odnosi između francuske krune i engleskih kraljeva. Ovim mirom koji je
ratifikovan 1259 engleski kralj se odrekao prava i pretenzija na Normandiju, Men, Anžu i
Poatu, a zadržao deo Akvitanije (Gaskonja). Ovim ugovorom obnovljen je dotadašnji
zavisni položaj engleskog kralja u odnosu na francusku krunu. Henri III postao je ''čovek''
i vazal svog zeta Luja IX.
Drugi korak u učvršćivanju spoljno-političkog položaja francuskog kraljevstva bio
je sporazum sa aragonskim kraljem iz 1258. Njime se aragonski kralj odrekao u korist

45
Artoa je do 1329 godina bila grofovija pod jakim francuskim uticajem, ali je ostala van kraljevskog
domena. Posle 1329 usledio je period Burgundske dominacije, a 1500 godine Habsburgovci je dobijaju na
upravu. Pod vlast Francuske se vraća nakon 30-ogodišnjeg rata (1618-1648) što je potvrđeno pirinejskim
mirovnim ugovorom između Francuske i Španije (1659).
46
Luj IX je 1297 proglašen za sveca, pa mu odatle i nadimak sveti.

107
francuske krune svojih prava na baštinu tuluske i provansalske kuće, a Luj IX svog
fiktivnog sizerenstva nad Katalonijom.
Uprkos dobrim odnosima sa rimskim papama Luj IX je odbio da im pruži
neposrednu pomoć u njihovom sukobu sa carem Fridrihom II jer je smatrao da su za
sukob krive obe strane. Međutim dozvolio je svom bratu Šarlu Anžujskom da povede
''krstaški pohod'' u južnu Italiju protiv Manfreda Hohenštaufena (1254-1266) i da to
kraljevstvo uz papin blagoslov pripoji francuskoj kraljevskoj kući.

Krstaški pohodi Luja IX: Luj IX Sveti je predvodio dva krstaška pohoda, koji se
po tradiciji nazivaju VII (1248-1254) i VIII (1270).

VII krstaški rat bio je uperen protiv Egipta, a na njegovom čelu stajao je Luj IX
koji se za vreme bolesti 1244 zavetovao da će povesti krstaše na Egipat. Njegova vojska
je 1248 osvojila Damijetu, tvrđavu na ušću Nila u Levant. Krenuvši dalje na jug krstaška
vojska se izgubila u rukavcima Nila gde je trpela velike gubitke od neprijatelja. U ropstvo
je pao i sam kralj (1249), ali je oslobođen plativši veoma visok otkup. Nakon toga Luj IX
je proveo još četiri godine u Palestini na ostacima Jerusalimske kraljevine, ali osim
nekoliko izgrađenih i opravljenih tvrđava ništa nije postigao.

Osmi krstaški pohod je vođen 1270, a na čelu pohoda su stajali Luj IX i Šarl
Anžujski. U ratni pohod, koji je krstaše odveo u Tunis, krenuli su na osnovu
neproverenih izveštaja da je tuniski emir spreman da se pokrsti. Međutim to se nije
pokazalo kao tačno, pa su krstaši uvučeni u težak rat. Zbog toga što je bilo malo onih koji
su dobrovoljno pošli u rat, Luj IX je bio prinuđen da unajmljuje ritere za novac. Među
krstašima u Tunisu je izbila kuga koja je pokosila dobar deo vojske. Tako se i ovaj pohod
završio neslavno, a sam francuski kralj je umro od kuge pod zidinama Tunisa. Zbog
okolonosti da je umro u krstaškom pohodu javno mnenje je odmah posle smrti ubrajalo
Luja IX među blažene 47.

Unutrašnja politika i reforme: Unutrašnju politiku Luja IX Svetog, koga

istoriografska tradicija prikazuje kao pobožnog i pravednog vladara, obeležila su njegova
nastojanja da još više učvrsti kraljevsku vlast reformišući upravu i sudstvo u zemlji.

Luj IX je posredstvom jedne ad hoc stvorene komisije sproveo temeljno

ispitivanje prilika u svojoj kraljevini počev od 1245. Cilj istrage bio je utvrđivanje
zloupotreba od strane predstavnika vlasti, a nakon njenog završteka 1256 kralj je izdao
''Ordonansu'' kojom su detaljno propisana prava i obaveze baila. Nakon toga usledile su
nove ordonanse kojima su zabranjeni sudski dvoboji, kockanje i nošenje oružja i
naređeno strogo kažnjavanje jeretika i bogohulnika. Ove naredbe su trebale važiti u celoj
kraljevini.

Centralno mesto u reformama Luja IX zauzima sudska reforma. On je pre svega

zabranio sudske dvoboje u oblastima kraljevskog domena. Strankama koje se parniče

47
Žan, gospodar Žoenvila, službenik Luja IX Svetog, napisao je u dubokoj starosti krajem XIII veka vreme
vladavine svog kralja u knjizi Istorija Svetog Luja. U ovom delu uglavnom su opisani krstaški pohodi
francuskog kralja.

108
stvorena je mogućnost da iznesu spor pred kraljevski sud. Na rešenje svakog feudalnog
suda mogla se podneti apelacija kraljevskog sudu. Zahvaljujući tome kraljevski sud je
postao vrhovna instanca za sudske predmete u celoj kraljevini, a kralj je dobio mogućnost
da se meša u poslove svakog feudalnog suda. Ovome treba dodati da se proširio krug tzv.
''kraljevskih dela''. Čitav niz krivičnih dela izuzet je iz nadležnosti feudalnih sudova i za
njih je postao nadležan isključivo kraljevski sud. U radu kraljevskog suda učestvovali su i
dalje članovi kraljevskog doma, prelati i baroni, ali njihovo učešće je praktikovano samo
u slučaju da su stranke u sporu bile visokog društvenog ranga. Međutim većina sporova
koja je iznošena pred telo sastavljeno od profesionalnih pravnika za koje je uskoro
ustaljen naziv ''Pariski parlament'' . Ovaj parlament je imao tri posebna tela – jedno je
donosilo presude u sporovima, drugo razmatralo žalbe i treće je vodilo sudske istrage.

Za vreme Luja IX centralna uprava se i dalje razvila. U njegovo vreme izdvojila

se iz kraljevske kurije posebna apelacija ili parlament. Još u XII veku za vreme Filipa II
uvođeni su u kraljevsku kuriju sitni feudalci – riteri, a najčešće i duhovna lica, kao
najobrazovaniji ljudi tog vremena u kraljevini. U doba Luja IX izdvaja se poseban sloj
legista – poznavaoca zakona. Legisti su bili specijalisti u oblasti rimskog prava, čije su
ideje, a posebno učenje o neograničenoj kraljevskoj vlasti, uporno sprovodili u delo.

Najzad, radi veze centralne uprave sa lokalnim vlastima stvorena je dužnost

kraljevskih revizora, koji su morali kontrolisati rad lokalne administracije i obaveštavati
kralja o svim zloupotrebama.

Luj IX Svet je na kraljevskom domenu zabranio privatne ratove feudalaca, a na

posedima koje još nije prisjedinio domenu uveo je tzv. ''četrdeset kraljevskih dana'' tj. rok
u kom bi izazvana strana mogla da apeluje na kralja. To je oslabilo međusobne sukobe
mešđu feudalcima.

Među reformama koje su učvrstile položaj kraljevske vlasti treba pomenuti i

novčanu reformu. Raznovrsnost montearnih sistema u Francuskoj lrajnje je otežavala
trgovački promet. Za vreme Luja IX na čitavom kraljevskom domenu bio je uveden
jedinstveni monetarni sistem, a ''zdravi'' kraljevski novac, pariska livra, počeo je da
potiskuje obično nekvalitetni novac pojedinih feudalaca. Ne ograničavajući se na to kralj
je naredio da i u drugim oblastima kraljevska moneta mora biti u opticaju zajedno sa
lokalnim monetama. Ta okolnost je doprinela ekonomskom ujedinjenju Francuske pošto
je sada svaka oblast imala mogućnost da vrši obračune u kraljevskoj moneti. Ova moneta,
pošto je imal punu vrednost, počela je potiskivati iz opticaja drugi novac jer su trgovci
prvenstveno primali krlajevsku monetu ili čak isključivo nju tražili.

Filip III (1270-1285)

Vladavinu Filipa III obeležena je u spoljnoj politici prvim osvajačkim ratom koji
je dinastija Kapeta povela van granica svoje kraljevine. Reč je o tzv. ''Aragonskom
krstaškom ratu'' koji je, na insistiranje pape Martina IV (1281-1285) i napuljskog kralja
Šarla Anžujskog (1266-1285), poveo kralj Filip III protiv aragonskog kralja Pedra III

109
(1276-1285). Naime aragonski kralj oženio se svojevremeno ćerkom Manfreda
Hohenštaufena (1254-1266), pa je na osnovu toga zahtevao sicilijansku krunu koja se od
1266 nalazila u rukama Anžujaca. Njegovi agenti kao i agenti vizantijskog cara Mihajla
VIII Paleologa (1261-1282) podstakli su 1282 pobunu Sicilijanaca protiv Šarla
Anžujskog, brata kralja Luja IX. Posledica je bilo tzv. ''Sicilijansko večerje'', pokolj
između tri i četiri hiljade Francuza na ostrvu. Pedro III je smesta krenuo da podrži
pobunjenike, pa je zauzeo Siciliju i proglasio se za njenog kralja, koju su njegovi potomci
držali do ujedinjenja Kastilje i Aragona (1479). Šarl Anžujski i njegovi naslednici su
zadržali kontinentalne posede tj. Napuljsku kraljevinu. Pogođen promenom prilika na
jugu Italije Pogođen promenom prilika na jugu Italije papa Martin IV je proglasio
krstaški rat protiv aragonskog kralja i podstakao Filipa III da napadne Aragon.
Aragonsko kraljevstvo obećano je Šarlu od Valoa najmlađem sinu Filipa III. Međutim
francuska vojska nije postigla nikakve vidne rezultate, a sam Filip III je umro 1285
vraćajući se iz neslavnog vojnog pohoda. Njegov sin i naslednik Filip imao je dosta
problema na početku vladavine da izvuče ostatke očeve krstaške vojske iz Katalonije.

Na unutrašnjem planu Filipovu vladavinu obeležilo je daljnje širenje kraljevskog

domena koje se dogodilo bez njegove zasluge. Naime Alfons od Poatjea i njegova žena
Žana grofica Tuluza umrli su 1271 godine po povratku iz krstaškog pohoda u Tunisu.
Kako nisu imali direktnih naslednika njihova ogromna baština je priključena kraljevskom
domenu i zahvaljujući upornom i sistematskom radu kraljevih činovnika prvih legista
čvrsto su integrisani u kraljevinu.

Filip IV Lepi (1285-1314)

Vladavinu Filipa IV Lepog obeležilo je nekoliko važnih zbivanja, pre svega sukob
sa papstvom i slamanje teokratskih ideja rimskih papa, pototm uništenje moćnog reda
templara, prvo sazivanje skupštine državnih staleža, flandrijski ratovi, problemi sa
Engleskom oko njenih poseda u Francuskoj, kao i mnoge upravne i finansijske reforme,
uključujući i prve pokušaje uvođenja javnih poreza i prvu devalvaciju kraljevske monete.

Sukob Filipa IV sa papstvom, prvo sazivanje skupštine državnih staleža i početak

''avinjonskog ropstva'' papa: Vladavinu Filipa IV kao što je rečeno najsnažnije je obležio
sukob sa rimskim papama koje su nakon pobede nad Hohenštufenima neosnovano počeli
da veruju da svoje odnose sa svetovnim vladarima mogu uređivati samo na osnovu
kanonskog prava. Naime nakon smrti Fridriha II Hohenštaufena 1250, kao i krstaških
ratova radi uklanjanja njegovih naslednika 48 činilo se da nema nikoga ko bi hteo ili smeo
da se suprotstavi papskom autoritetu. Rimski kanonisti su razvijali teorije po kojima pape
nisu imale samo punu duhovnu vlast, već posredno i svetovnu vlast – kao vrhovni sudija
među hrišćanima papa je, prema takvim shvatanjima, bio iznad kraljeva i mogao je da ih

48
1254 vođen je pohod protiv Fridrihovog sina Konrada IV (1250-1254), poslednjeg nemačkog kralja iz
dinastije Hohenštufena. Nakon njegovog uklanjanja u Nemačkoj je izbio period bezvlašća poznat kao
interregnum koji je trajao sve do izbora Rudolfa I Habsburga (1273-1291) za kralja.
1266 vođen je drugi krstaški pohod protiv vanbračnog Fridrihovog sina Manfreda koji je vladao u južnoj
Italiji (1254-1266). Njegovo uklanjanje izvršio je Šarl Anžujski koji je utemeljio Anžujsku dinastiju u
Napuljskoj kraljevini.

110
kažnjava, zbacuje i raspolaže njihovim zemljama. Kao dobar poznavalac kanonskog
prava, a uz to i vrlo ohol i sujetan čovek papa Bonifacije VIII 49 (1294-1303) zastupao je
i sam takve stavove 50, pa zbog toga i nije čudo što se na samom početku svog pontifikata
sukobio sa francuskim i engleskim kraljem. Pri tom je papa izgubio iz vida da kanonsko
pravo, koje su pape u velikoj meri oblikovale, predstavlja mrtvo slov na papiru bez
uverljive pretnje sankcijama i kaznama. U to se na svoju žalost morao ubrzo uveriti,
ušavši u sukob sa francuskim kraljem, čija je vlast zavisila u najvećoj meri od odanog
plaćenog činovništva, a ne od plemstva. Zbog toga Kapeti nisu doživeli sudbinu
Hohenštaufena, premda su im pape takvu sudbinu i namenile.

Povod za sukob Bonifacija VIII i Filipa IV bila je kraljeva odluka da nametne

poreze sveštenstvu kako bi prikupio sredstva za rat sa engleskim kraljem Edvardom I
(1272-1307) oko vojvodstva Gaskonje. Francuski kralj zatražio je 1295 od svog
sveštenstva desetinu, koju je i do tada ubirao samo sa blagoslovom papstva. Kada su se
sveštenici na to požalili papi, Bonifacije VIII reagovao je tako što je izdao bulu Clericis
Laicos kojom se sveštenstvu zabranjuje da plaća poreze vladarima. Ova bula nije se
odnosila samo na Francusku već i na Englesku, jer je i engleski kralj iz istih razloga kao i
francuski počeo da oporezuje sveštenstvo. Na papsku bulu Filip IV je odgovorio tako što
je stavio zabranu na izvoz zlata i time prekino oticanje novca na papski dvor. Papa je
konačno popustio tako što je priznao kraljevima pravo da oporezuju sveštenstvo u slučaju
velikih potreba, ali i da sami određuju kolike su te potrebe. Pored toga da bi izrazio svoju
naklonost francuskoj monarhiji pristao je da proglasi Luja IX za sveca. Ni ovo nije
pomoglo Bonifaciju VIII da pronađe zajednički jezik sa Filipom IV, pa je ponovo došlo
do sukoba.

Novi sukob između Bonifacija VIII i Filipa IV izbio je 1301 kada je po kraljevom
naređenju uhapšen jedan francuski episkop pod optužbom da održava tajne veze sa
engleskim i aragonskim kraljem, neprijateljima Francuske. Dokazni materijal, kome su
dodate i optužbe za jeres, upućen je papi da bi na osnovu njega raščinio optuženog
episkopa i prepustio ga državnim vlastima radi kažnjavanja. Bonifacije VIII nije prihvatio
zahtev francuskog kralja već je šta više ponovo objavio bulu sa zabranom ubiranja poreza
od sveštenstva. Pored toga pozvao je sve episkope u Rim radi dogovora o merama koje bi
trebalo preduzeti protiv neposlušnog kralja. Međutim nijedan episkop nije hteo ili nije
smeo da ode u Rim.

49
Bonifacije VIII (1294-1303) je bio tašt, ohol i nadmen čovek poreklom iz jedne niže plemićke porodice.
Njegova taština je išla tako daleko da je delio svoje statue i na sve moguće načine pokušavao da ojača moć
i bogatstvo svoje porodice. Početkom svog pontifikata dao je svom sinovcu novac iz papske blagajne da
kupi jedno vredno imanje. Kada je porodica Kolona preotela pošiljku sa novcem i kada ga je sklonila na
sigurno mesto, budući da je i sama bila zainteresovana za sporno imanje, Bonifacije je poveo krstaški rat
protiv njih isključivo iz ličnih interesa. Zauzeo je zamkove ove porodice i podelio njihove zemlje svojim
rođacima. Tako je stekao mnogo neprijatelja među feudalcima i plemstvom, a to mu nije bilo od koristi u
predstojećim sukobima sa najmoćnijim zapadnoevropskim vladarima – francuskim i engleskim kraljevima.
50
Bonifacije VIII izložio je svoje teokratsko učenje u teoriji o ''dva mača''. Crkvi pripadaju, po njegovim
rečima, dva mača – ''duhovni'' i ''svetovni''. Prvi će upotrebljavati samo crkva dok će drugi služiti crkvi.
Prvi će u ruci držati samo sveštenstvo, a drugi kraljevi i gospoda, ali samo dok su po volji sveštenstvu i dok
im ono bude dozvoljavalo da rade. Valja da je mač pod mačem, svetovna vlast pod duhovnom vlašću.

111
 Svestan da će se sukob još više zaoštriti Filip IV je 1302 sazvao, po prvi put u
istoriji Francuske, državne staleže – skupštinu predstavnika crkve, plemstva i gradova.
Ovo telo, čijim zasedanjem su vešto rukovodili legisti, snažno je podržalo kraljevu
politiku i omogućilo miuu da se lakše suoči sa svojim protivnikom 51. Bonifacije je u
međuvremenu iste godine izdao čuvenu bulu Unam Sanctam. U njoj je u najekstremnijem
obliku izloženo učenje o vrhovnoj vlasti pape nad kraljevima i nagoveštena njegova
namera da zbaci francuskog kralja, kao što su ranije pape zbacivale nemačke careve.

Filip IV je tada rešio da za svoje potrebe angažuje jednu krajnje zanimljivu ličnost
– Gijoma de Nogarea. Nogare je bio majstor laži i izmišljanja optužbi, ali i pronalaženja
svedoka koji su potvrđivali istinitost tih optužbi. A najzanimljiviji su bili tzv.
''dobrovoljni'' iskazi koje su davale njegove žrtve. Jednom prilikom svedok i Nogareov
pomoćnik su izjavili da je svedok dao dobrovoljni iskaz, ali da je malčice potpomognut
time što su ga svukli, prelili medom i obesili iznad košnice. Pošto se Nogare pokazao
dovoljno maštovitim i domišljatim Filip je odlučio da ga angažuje da savlada papu
Bonifacija VIII. Papa je prvo proglašen za jeretika i čarobnjaka, koji je uveliko zagazio u
crnu magiju. Dalje su papi pripisivali trovnaje nekih visokih crkvenih dostojanstvenika,
ali i da ima ljubavnicu preko koje prikriva činjenicu da je sodomista. Nogare je krenuo u
Italiju zajedno sa Skjarom Koloneom, ogorčenim neprijateljom pape. U okolini Rima
njima se pridružilo mnoštvo Koloneovih pristalica i svi zajedno su se uputili u Anjani,
gde je papa odseo kod nekih svojih rođaka. Ova skupina napala je Anjani 7 septembra
1303 i zarobila samog papu. Iako su plemići iz okoline naterali Nogarea da oslbodi papu
Bonifacije VIII je ubrzo umro od posledica straha i pretrepljenog šoka.

Novi papa Benedikt XI (1303-1304) našao se u krajnje neprijatnoj situaciji. On je

bio Bonifacijev prijatelj i sluga, ali pošto je držao do svog položaja nije smeo dozvoliti da
zločin iz Anjanjija proće nekažnjeno. Sa druge strane on nije želeo sukob sa moćnim
Filipom IV pa mu je predložio da će povući sve Bonifacijeve optužbe protiv njega, ali je
zauzvrat tražio da kralj kazni Nogarea. Benedikt XI nije dočekao da čuje kraljev odgovor
jer je uskoro umro.

Kolegijum kardinala izabrao je juna1305 za papu Bertrana, arhibiskupa Bordoa.

Iako nema konkretnih dokaza smatra se da je Bertran izabran na zahtev Filipa IV. Kao
Arhibiskup Bordoa i podanika Edvarda I, Filipovog neprijatelja, on nije izazivao
podozrenje italijanskih kardinala koji na njega nisu gledali kao na Francuza. Međutim
nema sumnje da je Bertran odnosno Kliment V (1305-1314) bio čovek kralja Filipa IV.

Kada je saznao da je izabran za papu Kliment V je sazvao sabor kardinala u Lionu

i tu je posevećen i ustoličen za papu. Od trenutka kada je seo na papski presto Kliment V
je imao problema sa Nogareom koji je tražio da se mere koje je preduzeo protiv

51
Drugi put sazvani su državni staleži 1308 da bi se obezbedila podrška kralju u progonu templara.
Međutim ni ova skupština staleža, kao ni prethodna, nije ni o čemu odlučivala – one su samo saslušale
govore kraljevih činovnika i aklamacijom podržale kraljevu politiku. Tek mnogo kasnije, oko 1340,
državni staleži postaju telo koje o nečemu odlučuje. Naime, novčane teškoće sa kojima se kraljevstvo
suočavalo tokom Stogodišnjeg rata prinudile su vladare da od skupštine staleža traže odobrenja za
skupljanje i povećanje poreza.

112
Bonifacija proglase opravdanim. U početku je papa izbegavao ovo poniženje, ali je nakon
šest godina odlaganja morao da otvori istragu o Bonifacijevom ponašanju. Nogare je
dobio priliku da iznese svoje dokaze koji su kao i uvek bili vrlo ubedljivi, ali je na kraju
još bezobzirno zahtevao da se Bonifacijevi ostaci ekshumiraju i javno spale. U ovoj
situaciji papa Kliment V je pristao na kompromis i povukao sve optužbe izrečene na
račun Filipa IV i njegovih pomoćnika i objavio a su kraljevi postupci bili valjani i
dostojni svake hvale.

Posle dužih kolebanja oko izbora novog sedišta u želji da izbegne stalne nemire u
Rimu gde su se sukobljavali Gvelfi i Gibelini i stalno jačao pokret komuna, papa Kliment
V je 1309 uzeo za svoje boravište Avinjon, grad na obali Rone. Avinjon je formalno bio
na teritoriji Nemačkog carstva, ali je bio pod vlašću kneževa iz anžujske kuće. Pored toga
na drugoj obali Rone bili su posedi Filipa IV. Iako de iure nije bio u Francuskoj papa je
de facto bio potčinjen francuskom uticaju – papa i sam Francuz, bio je okružen
francuskim kardinalima (od 28 koje je imenovao za svog pontifikata 25 su bili Francuzi)
u gradu koji se nalazio na samoj granici Francuske i u kom se govorio francuski jezik.
Time je počelo tzv. ''avinjonsko'', ili kako je to pisao italijanski pesnika Frančesko
Petrarka, ''vavilonsko ropstvo'' papa 52.

52
Avinjonskim ropstvom ili vavilonskim ropstvom papa naziva se period u istoriji papstva koji je započeo
1309, kada je Kliment V preselio papsko sedište u Avinjon i trajao do 1378 kada je počeo ''veliki raskol'' u
katoličkoj crkvi izborom dvojice papa, jednog u Rimu i drugog u Avinjonu. Sukobom Filipa IV i
Bonifacija VIII započelo je stvaranje pretpostavki za slamanje papskih teokratskih pretenzija, posebno
prilikom procesa protiv templara.

Bonifacije VIII je ušao sukob sa francuskim kraljem u dubokoj veri da će papstvo iz njega izaći kao
pobednik, a takva njegova uverenja podgrejala je i spektakularna proslava kraja XIII veka u Rimu. Naime
Bonifacije VIII je proglasio će dobiti oprost od grehova svi vernici koji od Božića 1299 do kraja 1300 dođu
na hodočašće u Rim, a to je izazvalo pravu malu ''seobu naroda'' jer se svakodnevno u Rim slivalo oko
30.000 ljudi. U završnici proslave kraja XIII veka Bonifcije je išao na čelu velike procesije naroda, a pred
njim su u skladu sa njegovim učenjem nošena dva mača. Međutim suprotno njegovim očekivanjima
dolazeći XIV vek doneo je najveće poniženje i srozavanje papskog autoriteta i trujumf svetovnih vladara
nad duhovnim vlastima.

Preseljenje u Avinjon smatrale su pape samo privremenim čak i onda kada su 1348 kupile Avinjon od
grofice Provanse i pretvorile ga u svoj posed. Nesređene prilike u Papskoj državi, a posebno unutrašnji
sukobi u Rimu bitno su doprineli tome da pape decenijama ostanu u Avinjonu. Vremenom je moralni
pritisak na avinjonske pape porastao, pa su neke pape preduzimale razne diplomatske, političke i vojne
mere radi sređivanja prilika u Rimu i stvaranja pretpostavki za svoj povratak. U tome su se ponekad
oslanjale i na takve ličnosti kao što je polovinom XIV veka bio Kola di Rijenc. Bilo je čak pokušaja
vraćanja u Rim – papa Urban V (1362-1370) je privremeno boravio u Rimu od 1367 do 1370, a njegov
dolazak je pozdravio Frančesko Petrarka sledećim rečima: ''Sveti oče, Izrael je izašao iz Egipta, anđeli
klikću od veselja i na nebu i na zemlji, tek sada si ti pravi papa, naslednik Sv. Petra i namesnik Isusa
Hrista''. Međutim zbog nemira u Rimu papa Urban V se morao vratiti u Avinjon 1370. Na nagovor Svete
Katarine, nepismene monahinje koja je još za života smatrana za svetu, papa Grgur XI (1370-1378) se
takođe vratio u Rim 1377, ali je nedugo potom umro što je otvorilo vrata ''velikom raskolu'' u Zapadnoj
crkvi.

Avinjonske pape nastojale su da budu istinski verski poglavari hrišćanstva, ali naslednici Klimenta V nisu
uspeli da se oslobode uticaja francuskih kraljeva. Njihova zavisnost od Francuske bila je velika tako da im
niko u hrišćanskom svetu nije više verovao. Uz to avinjonske pape nisu bile izopačene, ali im ni duhovnost
nije bila jača strana. Živeli su vrlo raskošno u Avinjonu, gde su podigli velelepnu palatu, a mnogi kardinali

113
 Uništavanje reda templara 1307-1311: Vojničkired vitezova templara ili
hramovnika koji je stvoren za vreme krstaških pohoda radi odbrane hodočasnika i Svete
Zemlje izgubio je svoju prvobitnu svrhu postojanja 1291 kada su muslimani zauzeli
Akru, poslednje krstaško uporište na Bliskom istoku. Malobrojnim preživelim
templarima, čiji je red spadao u najbogatije crkvene redove, ostalo je tada samo staranje o
svojoj drugoj delatnosti, bankarskim poslovima, koje su do tada prilično razvili i usavršili
pa su predstavljali najznačajnije kreditore evropskih vladara.

Templari su imali posebno značajnu ulogu u finansijama Francuske – državna

riznica se od vremena Filipa II nalazila u manastiru njihovog reda u Parizu. Francuska
država je imala kod templarskog reda neku vrstu tekućeg računa sa kog su vladari po
potrebi uzimali novac, ali i deponovali na njega državne prihode koje su skupljali na
kraljevskom domenu prevoi. Radi kontrole prihoda i rashoda stvorena je posebna
institucija – Državna kontrola čiji su članovi odlazili povremeno u templarski manastir i
proveravali račune izdataka i prihoda, jer su i templari i prevoi vodili odvojena
knjigovodstva. Državna kontrola je za vreme vladavine Filipa IV smeštena u posebnu
zgradu (1303) i prerasla u najvažniji organ uprave na kraljevskom domenu. Ona je
proveravala račune lokalne i centralne uprave, čuvala arhivu kraljevskog domena,
primala popise feuda i vodila računa o tome da neki od njih ne bude neosnovano odvojen.
Njenim razvojem stvoreni su i uslovi da država preuzme potpuno staranje o državnoj
riznici, odnosno da je prenese iz templarskog manastira u Luvr. Time je prestala da
postoji i potreba za templarskim redom.

Ne zna se pouzdano šta je navelo Filipa IV da ''reši'' templarsko pitanje i da uništi

red. Postoje manje ili više osnovane pretpostavke da je to učinio iz koristoljublja, straha
od dobro naoružanih i ratu vičnih pripadnika reda ili pak zbog iskrenog uverenja da su
templari jeretici, obzirom da nisu bili na dobrom glasu. Takvim glasinama je najviše
doprinosila tajnovitost njihovih pravila i obreda prilikom stupanja u red53. Bilo kako bilo,
Filip IV i njegovi službenici temeljito i tajno su sproveli pripreme za hapšenje svih
templara u Francuskoj 54. Francuski kralj je o ovom koraku obavestio i druge evropske
vladara, pa čak i svog neprijatelja Edvarda I. Edvard je zaista pohapsio sve templare u
Engleskoj i sačekao dalji tok događaja. Pretraživanje templarskih zgrada nije donelo
nikakvih rezultata pa su zato Filipovi islednici počeli da primenjuju čitav arsenal mučenja
nad zatvorenicima i ubrzo su dobili priznanja svih mogućih optužbi. Nakon toga Filip IV

su živeli u raskošnom predgrađu Vilnev. Odlaskom iz Rima pape su izgubile sve prihode iz zaostavštine
Svetog Petra pa su morali tražiti druge izvore prihoda. Stoga su avinjonske pape razradile sistem
prikupljanja papskih prihoda iz čitavog hrišćanskog sveta. Ovi porezi nisu nigde dobro primani, a naročito
se na njih žalila Engleska u kojoj su pape smatrali za saveznike francuskih kraljeva. Tada je u Engleskoj
počelo da jača neraspoloženje prema papama. Godine 1351 kralj Edvard III (1327-1377) je doneo Statut o
provizorima kojim je oduzeo papi pravo naimenovanja na crkvene položaje u Engleskoj. Zatim je 1353
donesen Statut o pritužbama kojim se zabranjuje upućivanje žalbi na rad engleskih sudova bilo kojem
stranom, pre svih papskom sudu. Ova politička kampanja protiv papske vlasti poprimila je dvadesetak
godina kasnije oblik jeresi u učenju Džona Viklifa.
53
Navodno su se tada novopridošli članovi reda morali odreći Hrista.
54
Akcija je sprovedena 22 septembra 1307 kada su vođi i članovi templarskog reda pohapšeni i pritom je
izvršena pretraga njihovih zgrada.

114
je obavestio papu, koji je poslao svoje opunomoćenike da saslušaju iskaze i pošalju svoje
izveštaje jednom posebnom savetu. Kada su templarske vođe izveli pred ovo telo oni su
porekli sve što su ranije priznali. Filip IV se tada odlučio na još radikalnije mere. Mada
su pitanje o optužbama protiv templara rešavali papski opunomoćenici, sudska ovlašćenja
imali su lokalni prelati, arhibiskupi i biskupi. Koristeći se tom okolnošću arhibiskup
Sensa, po nalogu Filipa IV, osudio je 50 templara na smrtnu kaznu spaljivanjem na
lomači i presuda je odmah izvršena. Papa Klement V je stao na stranu kralja Filipa, ali je
zahtevao da se imovina temlarskog reda preda redu Hospitalaca tj. vitezovima Svetog
Jovana (Jovanovci). Najveći deo ovih papinih zahteva je ipak ostao neudostojen od strane
kralja i Filipa i može se samo pretpostaviti koliku je dobit imala kraljevska blagajna iz
svih ovih događaja 55. Progon templara i zaplena njihove imovine u Francuskoj su
završeni tek 1311.

Rat sa Engleskom i rat u Flandriji → 1294-1305:

Rat sa Engleskom počeo je 1294, trajao je deset godina i veoma je iscrpeo

finansije Francuske. Do rata verovatno ne bi ni došlo da Filip IV u svojoj mladalačkoj
razmetljivosti nije izazvao svog formalnog vazala engleskog kralja Edvarda I. Iako je
došlo i do nekoliko sukoba na moru, ovaj rat se u principu vodio u Gaskonji. Filipove
pobede iz 1297 su svakako zadovoljile njegovu taštinu, ali su sve teritorije koje je osvojio
bile povraćene od strane Edvarda. Da bi otežao situaciju francuskom kralju Edvard je
sklopio savez sa flandrijskim grofom, Gijom od Dampjera, otvorivši na taj način drugi
front Francuzima. Situacija u Flandriji je bila zrela za pružanje otpora Francuzima jer se
Filip IV već poprilično mešao u autonomnost flandrijskih gradova. Međutim ovo nije
urodilo plodom i sukob je dospeo u svojevrsnu pat-poziciju. Do 1302 mirovni predlozi
između Engleske i Francuske su vodile ka potpisivanju mirovnog ugovora sledeće
godine.

Konačno, mir između Engleske i Francuske je potpisan 1303. Odredbe mira su

bile sledeće: Filipova kćer Izabela trebala je da se uda za sina Edvarda I, Edvarda II;
posed teritorija se vraća na status quo; Edvard I ostavlja Filipu IV određene ruke prema
Flandriji. Zbog toga Edvard I nije mogao da pruži odgovarajuću pomoć svom savezniku
u Flandriji, pa je Gij od Dampjera je bio prinuđen da se zajedno sa sinovima preda
francuskom kralju. Međutim tada se dogodilo ono što niko nije očekivao. U Brižu su
srednji i donji slojevi (zanatlije) stanovništva, koji su zbog kraljevih mera ostali bez posla
i zarade, digli su 18 maja 1302 bunu i pobili oko 3.000 Francuza. Nakon ''Briškog
jutrenja'' pobuna je zahvatila i ostale flandrijske gradove, pa je Flandrija oslobođena od
Francuza.

Rešen da uguši pobunu Filip IV je okupio znatnu vojsku koja se sa pobunjenicima

sukobila 12 jula 1302 u bitci kod Kurtrea. Bitka je ostala zapamćena kao ''bitka mamuza''
i u njoj su pobunjenici izvojevali veličanstvenu pobedu nad francuskim vitezovima.
Pobijeno je nekoliko hiljada ritera i s njih su skinute zlatne mamuze, koje su predstavljale

55
Prethodne godine 1306 kralj je naredio da se iz Francuske proteraju svi Jevreji i da se njihova imovina
zapleni. Iako je ovo bilo samo delimično izvedeno, kraljevska blagajna je imala dosta priliva od ovih
''vanrednih'' prihoda.

115
obeležje riterskog zvanja. Te su mamuze bile kasnije obešene u jednoj crkvi kao
uspomena na tu bitku.

Bitka kod Kurtrea, premda veoma značajna, nije mogla da reši ishod celog rata
koji je nastavljen i sledeće dve godine. Zbog toga je Filip IV bio voljan da se nagodi sa
flandrijskim grofom. Ugovorom u Atisu 1305 vraćeni su flandrijskom grofu njegovi
posedi, osim tri grada (Lil, Due i Betin) koje je francuski kralj zadržao na ime ratne
odštete. Flandrijski gradovi, po slovu ugovora, bili su dužni da polože zakletvu na vernost
francuskom kralju i da sruše gradske bedeme. Kako gradovi na to nisu pristali, francuski
kraljevi su morali godinama da vode skupe i neuspešne flandrijske pohode.

Uključivanje u kraljevski domen tri flandrijska grada i njihove okoline, koji su

spadali u tzv. ''galsku Flandriju'' bio je jedini dobitak u dugogodišnjim ratovima. Flandrija
tevtonskog jezika, koja je tada odsečena od zemalja romanskog govora, ostala je u
privrednoj sferi Engleske. Ona se ponovo pobunila 1322, a njena pobuna nije mogla biti
ugušena, pa je fladnrijski grof zamolio francuskog kralja da interveniše i održi red u
preostalim delovima njegovih poseda.

Problemi Akvitanije i Gaskonje: Pariskim ugovorom iz 1259 trebalo je da

engleskom kralju, posle smrti Alfonsa od Poatjea, pripadnu neke oblasti u Akvitaniji.
Međutim francuski kraljevi nisu bili voljni da izvrše ovu tačku ugovora, pa je to stvaralo
napetu atmosferu u odnosima Engleske i Francuske u poslednjim decenijama XIII veka.
Napetost je pojačavalo i stalno mešanje francuskog kraljevskog suda u sve sporove u
Akvitaniji, pa su engleski kraljevi morali da drže u Pariskom parlamentu svoje
prokuratore zadužene za ''sporove iz Gijene''.

Premda im je smetalo stalno uplitanje u njihovu juridsdikciju u Akvitaniji,

engleski kraljevi Edvard I (1272-1307) i Edvard II (1307-1327) izbegavali su da uđu u
otvoreni sukob sa svojim seniorom. Uprkos tome francuski kralj je dva puta (1294, 1324)
beznačajne povode da proglasi zaplenu akvitanskih poseda engleskih kraljeva i potom da
im te posede vrati pod sve težim uslovima, bilo finansijskim, bilo u pogledu
ograničavanjaprava vazala radi povećanja prava seniora. Na kraju Edvard III (1327-1377)
je morao 1327 da pristane da njegov posed u Akvitaniji bude sveden samo na uski pojas
primorske zemlje. Međutim time nije obezbeđen mer već su stvoreni svi preduslovi za
Stogodišnji rat.

Fiskalne i finansijske reforme: Najvažnije promene u sferi državnih finansija,

izvršene u vreme Filipa IV, bile su sledeće: stvaranje Državne kontrole za praćenje
državnih prihoda i rashoda, prenošenje državne blagajne iz templarskog manastira u
Luvr, zatim pokušaj uvođenja opštih poreza i na kraju prva devalvacija kraljevskevalute,
pariske livre.

Obzirom na stalno povećanje izdataka, kako za unajmljivanje vojske tako i za

plaćanje već razgranatog činovničkog aparata, francuska kruna se suočavala i sa
ozbiljnim finansijskim problemima. Kako prihodi sa kraljevskog domena, kao isredstva
dobijena od vazala na osnovu feudalnog prava, nisu bili dovoljni da podmire povećane

116
troškove, Filip IV je pokušao da uvede opšte poreze u državi. Nakon nekoliko neuspelih
pokušaja uveden je 1303 opšti porez, nazvan ''dimnina'' koji su plaćale opštine prema
broju ognjišta ili kuća. Ovaj porez koji je vremenom dobio naziv taj bio je osnovica
poreskog sistema francuske do kraja XVIII veka.

Filip IV bio je takođe prinuđen da 1296 izvrši reformu monetarnog sistema,

odnosno neku vrstu devalvacije kraljevske monete. Naime zbog porasta državnih dugova,
ali i stalnog opadanja vrednosti novca, pribeglo se zameni starih komada novca novim,
ali sa 20% manjim sadržajem plemenitih metala. Pri tom je vrednost novca nominalno
ostala ista, ali je de facto umanjena za tih 20%. Na taj način država je poništila deo svojih
dugova, ali je Filip IV zbog ove transakcije ostao zapamćen kao kovač lažnog novca.
Ovu praksu su nastavili Filipovi naslednici pa je francuska moneta devalvirana još
desetak puta u narednih pola veka.

Feudalna opozicija: Politika jačanja kraljevske vlasti koju je vodio Filip IV

izazvala je opoziciju feudalaca. Pred kraj Filipove vlade znatno je poraslo nezadovoljstvo
feudalne aristokratije, ozlojeđene stalnim mešanjem kraljevske vlasti u poslove oblasnih
gospodara, posebno u oblasti sudova i time što je kralj od njih neprekidno tražio vojnu
službu.

Nezadovoljstvo feudalaca nalazilo je podršku i u opoziciji gradova u kojima su

nepodnošljiva poreska opterećenja i politika direktnog gušenja njihove samostalnosti
izazivali širok pokret. U Francuskoj počinju da se javljaju lige ili savezi feudalaca kojima
se pridružuju i građani. Takve su lige nikle u Normandiji, Šampanji i Burgundiji. Stupale
su jedna s drugom u vezu i bile spremne da svoje zhteve potpomognu oružanom silom.

U jeku tog pokreta umro je Filip IV. Za njegovu politiku imao je da plati njegov
sin Luj X (1314-1316) koji je morao da učini niz ustupaka ligama. Bile su im date
povelje u kojima su predviđene privilegije feudalaca, pored ostalih i njihova sudska prava
i prava svakog feudalca da ratuje s kim hoće. Kralj se obavezao da na zemlje feudalaca
neće udarati nove poreze niti tražiti od njih vojnu pomoć bez njihove prethodne
saglasnosti. Međutim trijumf liga nije dugo trajao jer je kraljevska vlast uspela da ubrzo
znatno ograniči učinjene ustpupke.

Opadanje Francuske pod poslednjim Kapetima iz direktne linije

Luj X (1314-1316)

Luj je bio najstariji sin Filipa IV Lepog. Pre nego što je postao kralj Francuske,
bio je kralj Navare od 1305 do 1314. Kada je stupio na francuski presto predao je krunu u
Navari svom bratu Filipu. Luj je bio čovek nemirne naravi pa je stoga dobio nadimak
''jogunasti''. Od 1305 bio je u braku sa Margaretom, ćerkom burgundskog vojvode
Roberta II. Ovaj brak je sklopljen sa ciljem da Filipu IV obezbedi uticaj u Svetom
Rimskom Nemačkom carstvu. Filip IV je tada Luja postavio za kralja Navare, a mlađeg

117
sina Filipa je pokušao da postavi 1308 za nemačkog cara. Kako u ovome nije uspeo
sledilo je i zahlađenje odnosa između Margarete i Luja. To je kulminiralo pred kraj
vladavine Filipa IV kada je Margareta optužena za brakolomstvo i preljubu i pritom
zatvorena. Po stupanju na presto krajem 1314 Luj X ju je osudio na smrt što je i izvršeno
sledeće godine. Luj se nakon toga u julu 1315 oženio Klemensom, ćerkom ugarskog
kralja Karla I Anžujskog (1309-1342).

Glavni cilj Lujeve unutrašnje politike bilo je smanjivanje nezadovoljstva plemstva

zbog poteza njegovog oca Filipa IV. Stoga je Luj umnogome bio popustljiv prema
vlasteli, a veoma darežljiv prema crkvi ne bi li na taj način obezbedio sebi sredstva za rat
sa flandrijskim gradovima, koji su hteli da zbace sa sebe francuski jaram nakon smrti
tako jakog vladara kao što je bio Filip IV. Ono što je veoma značajno za vladavinu Luja
X jeste to da je on ozakonio mogućnost kmetova da se sa isplatom određene svote
oslobode kmetovskih dužnosti. Prošlo je svakako mnogo vremena dok se ovaj princip
nije ustalio.

Luj X je umro 5 juna 1316, a 5 novembra rodio se njegov posmrtni sin iz braka sa
Klemensom, Žan I. Ovo novorođenče je međutim umrlo nakon pet dana i kralj je postao
mlađi brat Luj X, Filip.

Filip V (1316-1322)

Filip, koji je u francuskoj tradiciji poneo pridev ''visoki'', bio je energičan vladar
koji je uspeo da donekle povrati ugled krune okrnjen vladavinom njegovog prethodnika.
Filip je od 1311 do 1314 bio grof Poatua, a od 1314 do 1322 bio je kralj Navare (kao
Filip II).
Filip se po smrti svog brata Luja izborio da bude regent njegovom nerođenom
sinu, a kada je novorođenče umrlo pet dana po rođenju, Filip se proglasio za kralja. Luj je
iza sebe ostavio i maloletnu kćer Žanu, koja je mogla biti smetnja Filipu da postane kralj.
Bilo kako bilo, Filip je krunisan januara 1317 u Remsu, a februara iste godine na
skupštini državnih staleža potvrđen je za kralja jer po ''tradiciji'' Žana nije mogla da
nasledi presto jer je bilo žensko.
Filip je bio rešio da sredi prilike u svom kraljevstvu, pošto je kraljevska vlast bila
znatno poljuljana nakon smrti Filipa IV. Stoga je on organizovao sistem lokalnih milicija
sa zapovednicima odgovornim direktno kralju. Filip je takođe uspeo da pospeši rad
birokratske mašinerije i da u isto vreme kontroliše rad i eventualne zloupotrebe lokalnih
upravitelja.

Šarl IV (1322-1328)

Šarl je bio sin Filipa IV i poslednji kralj iz direktne linije dinastije Kapeta, koja je
poticala od Iga (Huga) kralja od 987 do 996. U Francuskoj je upamćen kao Šarl ''Lepi'', a
u Navari kao Šarl ''Ćelavi''. Bio je kralj Francuske i Navare (kao Karlo I) od 1322 do
1328.

118
 Šarl je bio najmlađi od braće i na prestolu je nasledio svog brata Filipa V.
Njegova neslavna vladavina je počela intervencijama u Nemačkoj i Flandriji. Naime u
Nemačkoj je izbio sukob između kralja Fridriha Dobrog (1314-1322), inače vojvode
Austrije iz dinastije Habsburga i Gornjo-Bavarskog vojvode Ludviga. Ludvig je pobedio
Fridriha, zarobio ga i ostavio u zatočeništvu sve do njegove smrti (1330). Sam Ludvig je
postao kralj Nemačke i kao Ludvig IV vladao punih dvadeset pet godina Nemačkom 56.
Šarl je pokušao da bude izabran za nemačkog kralja, a kad mu to nije uspelo pokušao je
da potčini Flandriju svojoj kruni. I u Flandirji je pretrpeo neuspeh.

Šarl se zbog ovih neuspeha okrenuo Akvitaniji. U Engleskoj je došlo do sukoba

između kraljice Izabele, inače sestre Šarla IV i kralja Edvardu II (1307-1327). Kralj
Edvard je bio podržavan od strane Despensera kraljičinih neprijatelja. Stoga je ona otišla
u Gaskonju i objavila da se neće vraćati u Englesku dok kralj ne protera Despensere.
Kako Edvard II nije pristao na to, Izabela je 1326 sa sinom Edvardom III (1327-1377) i
ljubavnikom Rodžerom Mortimerom prešla Eseks, porazila trupe Edvarda II i Despensera
i postavila svog sina za kralja (januar 1327). U haosu koji je nastupio Filip V je video
šansu za proširenje svog uticaja u Akvitanijia. On je 1327 objavio rat Engleskoj i
izvojevao mnoge pobede u Gaskonji. Stoga je mladi kralj Edvard III morao pristati na
njegove uslove i predati mu neke teritorije u Gaskonji i isplatiti mu 50.000 zlatnih
maraka.

Kada je Šarl IV umro februara 1328 dinastija Kapeta se ugasila. Na presto je

došao Filip VI (1328-1350), sin Šarla od Valoa koji je bio sina kralja Filipa III (1270-
1285). Prema tome bliskost između dve dinastije je veoma velika pa se stoga smatra da je
dinastija Valoa (1328-1589) u stvari produžetak dinastije Kapeta.

56
Ludvigova vladavina je potrajala od septembra 1322 do oktobra 1347. Godine 1328 Ludvig je umarširao
u Italiju i bio proglašen za Sveto-Rimsko Nemačkog cara. Cela njegova vladavina je obležena sukobom sa
avinjonskim papama, podržavanim od strane francuskih kraljeva i italijanskim gradovima, pre svih
Lombardijskom ligom. Francuskim kraljevima Ludvig je uzvraćao preko Flandrije, koja je bila naročito
osteljivo mesto za Francuze.

119
 ЕНГЛЕСКА ДО 1066. ГОДИНЕ

Садржај

Британија под Келтима

Британија под Римљанима
Долазак Германа у Британију
Покрштавање Енглеске
Превласт Мерсије
Најезда Нормана
Алфред Велики (871 - 899)
Дански краљеви као владари Енглеске (1016 - 1042)
Едвард Исповедник (1042 - 1066)

120
Британија под Келтима

Келти се у Британији први пут појављују око 1000. године п. н. е. Они напуштају
своју постојбину на простору данашње Француске и постепено се насељавају на
Острву.
Око 600. године п. н. е. простор данашње Шкотске и Ирске населило је келтско
племе Гојдела или Гела. Нешто касније простор данашње енглеске равнице
населило је келтско племе Бритона или Брита, по којем је Острво и добило име.
Последње је стигло племе Белга.
Келтска племена су остварила превласт над староседеоцима, тзв. Иберцима, и
основала низ државица.

Британија под Римљанима

Британија је била интересантна Римљанима из више разлога. Представљала је

извор нове робовске радне снаге, а била је богата и рудама бакра и калаја.
Године 55. п. н. е. римске легије предвођене Јулијем Цезарем први пут су ступиле
на тло Британије да би се обрачунале са Белгима, који су ометали њихово ратовање
у Галији. Цезар се на овом простору кратко задржао и при том није учврстио
римску превласт. То је учинио цар Клаудије 43. године н. е. када је са четири легије
покорио Британију. Касније ће војсковођа Агрикола покушати заузети Шкотску, а
цар Хадријан ће подићи један бедем између обала Северног мора и Антлантика не
би ли онемогућио продор варвара из Шкотске у Енглеску.
Римске легије и римски колонисти увели су хришћанску веру у оне делове
Британије у којима су дуже боравили. Нова вера се брзо проширила у Ирској
(Патрик 57) и Шкотској (Колумбан 58).
Дакле, римска превласт над Британијом је трајала од средине 1. века п. н. е. до пада
Западно-римског царства (476). Онда када су римске легије стале напуштати
Острво, са њима се повукло и сво римско и романизовано становништво. Убрзо је
латински језик заборављен, а римске институције су нестале. Келти поново
остварују превласт и тај период у историји Енглеске је познат под именом
,,келтског препорода''.

57
Године 444. мисинар Патрик основао је у Армагу бискупију са циљем ширења хришћанства међу
Ирцима. Он тада није установио чврсту црквену хијерархију, већ су жаришта хришћанства
представљали ирски манастири, тј. колибе састављене од глине у којима су проучавана дела
хришћанских писаца, преписиване верске књиге и из којих се кретало на мисионарска путовања.
Током времена у Ирској је свако племе добило је свој манастир, а положај игумана је био наследан.
Миса је у тим манастирима, за разлику од Римске цркве, држана на келтском, а не на латинском
језику. Ускрс је слављен истог дана у години; тј. није био покретни, већ непокретни празник. Ирски
манастири нису имали поседе, нити приходе
58
Мисионар Колумбан заслужан је како за ширење хришћанства у Ирској, тако и у Шкотској.
Основао је манастир Јону у Ирском мору, насупрот Шкотске.

121
Долазак Германа у Британију

Германски гусари су узнемиравали обале Британије још у 3. веку. Њихови походи

тада били су чисто пљачкашког карактера. Међутим, већ од 5. века они са собом
воде породице и трајно насељавају Острво.
Једна легенда сведочи да је краљ Брита Вортигерн позвао у помоћ германско племе
Јита, које је насељавало северни Јитланд, ради борбе против Шкота и Пикта. Јити
су заиста потисли непријатеље свог домаћина, али су се убрзо и окренули против
свог господара. Под своју власт су подвели област Кента. Недуго затим дошло је до
инвазије и других германских народа, на пример: Јити су населили област Кента;
Англи са јужног Јитланда су населили области Источне Англије, Нортамбрије и
Мерсије; Саси из сз. Немачке су населили области Есекса, Сасекса и Весекса;
Фризи из северне Холандије су населили неке области на југу Острва...
Староседелачко, келтско становништво било је принуђено да се пред освајачима
повуче у неплодне крајеве. На пример, један део Брита се повукао ка западу и
населио област данашњег Велса, а други део је прешао Ламанш и населио Бретању,
која је по њима добила име. Англосаксонски језик је сменио келтски, а
многобожачка вера хришћанство.
Као и њихови претходници и германска племена су основала низ државица на
Острву. У седмом веку посведочено је 12 краљевина. Временом је њихов број
услед процеса уједињавања, сведен на пет: краљевину Кент (превласт до 616.
године), Источну Англију (до 617. године), Нортамбрију (до 659. године), Мерсију
(до 825. године) и Весекс (до 12. века).

Покрштавање Енглеске 59

За покрштавање Англосаксона једнако су заслужни и мисионари римске цркве и

мисионари манастира Јоне.
Године 597. папа Гргур Велики послао је у Енглеску међу Англе и Сасе једну
делегацију предвођену Августином ради ширења хришћанства. Од
англосаксонских краљевина хришћанство је прво примила краљевина Кента;
вероватно зато што је краљ Кента Етелберт († 616) био ожењен франачком
принцезом, иначе хришћанком. Он је дозволио Августину да оснује бискупију у
Кентерберију. Хришћанство су затим примили и краљ Есекса и краљ Нортамбрије
Едвин, пошто се оженио кентском принцезом. Кентска принцеза је собом у
Нортамбрију повела мисионара Паулина, који је у Јорку основао бискупију.
Напокон је и краљ Источне Англије примио хришћанство.
Даљем ширењу хришћанства привремено је на пут стао оснивач краљевине
Мерсије – паганин Панда. Он је у савезу са келтским краљем Велса покорио
северну Нортамбрију, Весекс и Кент. Овим је Нортамбрија била одсечена од Рима.
Краљ Освалд, који је једно време провео у манастиру Јони, где се покрстио, позвао
је калуђере из Јоне и дао им острво Линдисфарн у Северном мору да на њему

59
Британију ћемо одсад звати Енглеском. Тај назив потиче од имена Англа и временом се проширио
на читав народ.

122
заснују нов манастир. Тада је уследило масовно покрштавање становника
Нортамбрије, а 655. године Освалд је поразио и убио Панду.
Средином 7. века Англосаксони су били покрштени, али је хришћанство било
нејединствено. За једне је центар цркве био у Кентерберију, а за друге у Јони. У
Нортамбрији се највише осећала незгода због двојства црквене организације и
размимоилажења између римског и келтског хришћанства. Стога је нортамбријски
краљ Осви сазвао велики црквени сабор у Витбију 664. године. Већина у сабору, на
челу са краљем, определила се за римску цркву. Увређени Шкоти и Ирци
напустише Витби. Ускоро за тим њихови монаси повукли су се из Енглеске у свој
манастир на острву у Ирском мору. У Енглеској град Кентербери постаде седиште
архиепископије, а из Рима стиже нов архиепископ, Теодор из Тарза.

Превласт Мерсије

Мерсија је свој врхунац доживела за време владавине краљева Етелберта и Офе

(787 - 796).
Краљ Офа је под своју власт подвео све англосаксонске краљевине, са тим да је у
Кенту и Весексу на власти оставио домаће владаре, пошто су му претходно
положили заклетву верности. Према келтској краљевини Велс подигао је
одбрамбени бедем. Он је ковао новац, доносио законе, а плаћао је папи и трибут од
једног златника дневно.
Хегемонију Мерсије окончао је Весекс.

Најезда Нормана

Од 9. до 11. века Енглеска је била изложена инвазији Скандинаваца, који су били

познати као људи са Севера – Northman или Нормани. Савременици су их називали
Викинзима, а били су германског порекла.
У почетку су напади Нормана били пљачкашког карактера. На пример, године 787.
нормански гусари су опустошили обале Весекса, а 793. године неке манастире у
Ирској: Џероу, Јону, Линдисфарн. Године 850. једна данска флота је долином
Темзе стигла до Лондона и Кентерберија. Опљачкавши их, упутила се ка Мерсији и
Весексу, када ју је зауставио весешки краљ.
Док су Норвежани оперисали на простору Ирске и Шкотске, Данци су били
заинтересовани пре свега за простор источне Енглеске: Нортамбрију, Источну
Англију и Весекс.
Од средине 9. века Нормани не само да пљачкају, већ се за трајно насељавају на
простору Енглеске. Године 870. Данци предвођени краљем Гутрумом (проверити!)
збацили су дотадашњу владу у Источној Англији и основали своје краљевство.
Шест година касније заузели су Јорк (876), град у Нортамбрији, а Мерсију су
нагнали да плаћа данак. Њихов даљи продор зауставио је весешки краљ Алфред
Велики.

123
Алфред Велики (871 - 899)

Весешком краљу Алфреду Великом, који је владао од 871. до 899. године,

приписује се учвршћивање државне власти и стварање националног осећања.
Од дана када је ступио на престо па све до упада Данаца у Весекс (878), Алфред је
плаћао Данцима порез, тзв. ,,денгелд''. Напокон, одлучио је да сакупи војску и
пружи отпор угњетавачима. Године 880. у бици код Едингтона поразио је данског
краља Гутрума и натерао га да прихвати тзв. Ведморски уговор. Овим уговором
била је утврђена тачна граница између тзв. Земаља данског права (Danelaw) и
земаља краља Весекса. Алфреду су остали: Весекс, Кент, део Мерсије и Лондон са
околином. До 10. века његови наследници повратиће власт над тзв. Земљама
данског права.
Краљ Алфред није био само војник и политичар. Волео је ученост и књижевност, а
сам је научио да пише као средовечан човек. На свом двору основао је школу за
синове дворана, а подржавао је превођење дела са латинског на англосаксонски
језик. Његовом утицају приписује се оживљавање интереса за националну
историју.

Дански краљеви као владари Енглеске (1016 - 1042)

Године 980. нов талас данских гусара угрозио је обале источне Енглеске. Етелред II
Неспремни, весешки краљ и Алфредов наследник, уплашио се да ће ови напади
охрабрити потчињене Данце у Енглеској на устанак против англосаксонске
превласти. Зато је, искористивши рат Норвешке и Данске (1002), спровео
стравичан покољ Данаца у Енглеској. Већ следеће године уследила је данска
одмазда. До 1013. године Данци су повратили контролу над тзв. Земљама данског
права, а 1014. су заузели Лондон. Етелред је напустио отаџбину и склонио се у
Нормандију. Дански краљ Свен проглашен је за краља Енглеске.
Исте године када је постао краљем Енглеске, Свен је умро. Његово наслеђе су међу
собом поделила његова два сина: Харалд је на управу добио Данску, а Кнут
Норвешку и Енглеску. У међувремену се у Енглеску из Нормандије вратио
Етелред, повевши собом и сина Едмунда Гвозденог. До 1016. године дошло је до
низа крвавих обрачуна између Кнута са једне и Едмунда Гвозденог са друге стране.
На крају су се завађене стране споразумеле. Едмунд је на управу добио Кент, а
Кнут преосталу Енглеску. Пошто је Едмунд убрзо умро под неразјашњеним
околностима, Кнут је остао једини господар Енглеске.
Кнут Велики је владао од 1016. до 1035. године. Био је краљ Данске, Норвешке и
Енглеске. Његов двор се налазио у Винчестеру, а Енглеску је сматрао седиштем
своје државе. Одржавао је добре односе са папством и Немачком.
Уједињена краљевина није надживела Кнута. Његови наследници су кратко
владали.

124
Едвард Исповедник (1042 - 1066)

Године 1042. за енглеског краља је био проглашен Едвард, звани Исповедник. Он је

био потомак Алфреда Великог. Његов отац је био Етелред Неспремни, а мајка Ема,
ћерка нормандијског војводе Ричарда I, која се по смрти мужа преудала за краља
Кнута.
Едвард је младост провео у Нормандији, на двору свог ујака Роберта I. Био је чудан
младић, пре времена оседео, занет вером. Када је дошао на престо, није знао језик
својих поданика и окружио се само људима из Нормандије. Све послове препустио
је великашу Годвину. Сам није имао наследника.

125
 ЕНГЛЕСКА ОД 1066. ДО 1154. ГОДИНЕ

После норманског освајања

Садржај

Виљем I Освајач (1066 - 1087)

Наследници Виљема I Освајача (1087 - 1154)

126
Виљем I Освајач (1066 - 1087)

Године 1065. енглески краљ Едвард Исповедник (1042 – 1066) формално је за

наследника именовао Виљема, свог рођака и незаконитог сина нормандијског
војводе Роберта I. Следеће године Едвард је преминуо. Виљем се у то време
налазио у Нормандији. Његово одсуство искористио је Ерл Харолд, син великаша
Годвина, да се у Јорку прогласи за краља. Онда када је Харолд отишао на север да
сузбије напад Норвежана, Виљем је окупио војску, допловио до јужних обала
Енглеске и утврдио се код Хејстингса. Овде је 14. октобра 1066. године дошло до
одлучујуће битке између Виљема и Харолда. Први је извојевао победу и убио свог
противника. Преплашени великаши позвали су Виљема у Лондон да преузме
престо. На Божић 1066. године у Вестминистарској цркви Виљем је крунисан за
енглеског краља.
Виљем и његове војсковође, углавном нормандијски феудалци, поделили су међу
собом поседе Харолда и његових присталица. 1/2 поседа је подељена међу
великашима, 1/4 је дата цркви, а чак 1/5 је припала круни. Потом се Виљем вратио
у Нормандију да прослави победу, а његове војсковође у Енглеској стадоше
пљачкати домаће становништво. То је 1069. године довело до отворене побуне
против норманске превласти, коју је Виљем угушио тек око 1071. године.

The Doomsday Book (1087) – или ,,Књига страшног суда'' представља једну врсту
пореског регистра; попис свих добара државе Енглеске. Више о томе говори
професорка Ковачевић у својој Историји Енглеске:

,,Виљем је одлучио да изврши попис свих вредности у својој краљевини.

Пописивачи су се размилели по читавој земљи године 1086. Стигавши у
одређени шајер, пописивач је сазивао представнике из сваког села и ови су
морали положити заклетву да ће говорити истину... бележио је име села, име
његовог власника за време краља Едварда и његовог садашњег власника...
записано тачно колико има обрадиве површине... ливада, пашњака и
забрана... број крупне и ситне стоке... слободних сељака, кметова...
Огромна маса ових података поднета је краљу на увид. А када је он идуће
године умро (1087) све је то сакупљено и записано у једну књигу. Та књига
зове се The Doomsday book, а чува се у државном архиву у Лондону''

(стр. 57.)

Однос Виљема и Рима – Виљем је по својој вољи постављао епископе како у

Нормандији, тако и у Енглеској. Примао је папске мисионаре само онда када им је
сам упутио позив. Папа је био трпељив према Виљемовој црквеној политици из два
разлога: 1) у њему је видео савезника у борби против немачког цара Хајнриха IV и
2) Виљем је на епископске столице доводио људе високих моралних квалитета.

127
Наследници Виљема I Освајача

Виљем II Риђи (1087 - 1100) – Још за живота енглески краљ Виљем I Освајач свом
сину Роберту поверио је на управу Нормандију, а Виљему II Енглеску.
Године 1087. Виљем II, прозвани Риђи, проглашен је за краља Енглеске. Показао се
похлепнијим него отац. На пример, тзв. ,,Књигу страшног суда'' допунио је са низ
одредаба које су отежале положај његових поданика. Сада ако је барон желео удати
своју кћер, морао је дати новац краљу не би ли добио његово одобрење или ако би
барон умро оставивши за собом неудати кћер наследницу, краљ јој је бирао мужа
на лицитацији. Због свега овога барони су били незадовољни, а њихово
незадовољство кулминирало је у низ побуна. Ипак, све ове побуне краљ је угушио.

Хенри I (1100 - 1135) – Године 1100. приликом лова на јелене у Новој шуми,
погинуо је несрећним случајем краљ Виљем II Риђи. На престолу га је наследио
брат Хенри I, најмлађи син Виљема I.
На почетку своје владе Хенри I морао се суочити са незадовољством свог брата
Роберта, нормандијског војводе, који је сматрао да полаже више права на енглески
престо. Тек пошто је умирио брата, Хенри се могао посветити унутрашњој
политици своје земље. Једна од његових најзначајнијих мера посвећена је реформи
финансијске управе. До његова времена резерве новца чуване су у утврђеном
замку, а новац у оптицају чуван је у ковчегу у краљевској одаји. О ковчегу се
старао један коморник. Хенри сада уводи институцију од три благајника са
седиштем у Винчестеру. Један је водио књиге држаних прихода, а двојица су
чувала државну благајну.

Стефан од Блоа (1135 - 1154) – Хенри I није имао мушких потомака, али се за
живота побринуо да барони положе заклетву верности његовој кћери Матилди. Ова
је прво била удата за Хајнриха V, а затим за Жофроа, грофа од Анжуа.
Пошто је 1135. умро краљ, барони су заобишли Матилду и на престо довели
Стефана од Блоа, сестрића Хенрија I. Влада Стефана од Блоа била је обележена
сталним грађанским ратовима између њега са једне и Матилде и Жофрое са друге
стране. Слабљење централне власти искористили су барони за сопствено јачање.
Енглеска се нашла у потпуном расулу.

128
 ЕНГЛЕСКА ОД 1154. ДО 1399. ГОДИНЕ
Династија Плантагенета

Садржај

Хенри II Плантагенет (1154 - 1189)

Ричард I Лавље срце (1189 - 1199)
Јован Без земље (1199 - 1216)
Хенри III (1216 - 1272)
Едвард I (1272 - 1307)
Едвард II (1307 - 1327)
Едвард III (1327 - 1377)
Ричард II (1377 - 1399)

129
Хенри II Плантагенет (1154 - 1189)

Хенри II Плантагенет је владао од 1154. до 1189. године. Био је родоначелник

династије Плантагенета, тако названа према цвету из њиховог породичног грба.
Хенри II је био Француз, који никада није научио говорити енглески. Иако
енглески краљ, више је времена проводио на својим поседима у Француској.
Спровео је низ мера којим је учврстио краљевску власт.

Околности доласка на власт – Године 1153. састали су се Стефан од Блоа, енглески

краљ и Хенри II, Матилдин син и један од најмоћнијих људи у Француској 60.
Преговорима се дошло се до следећег споразума: Стефан је имао остати краљ
Енглеске све до своје смрти, када би престо наследио Хенри II.
Већ следеће године 1154. Стефан је умро, а Хенри II је заиста постао краљем.
Да би учврстио свој положај, Хенри II је одлучио да се обрачуна са баронима.
Наредио је да се поруше сви замкови које су барони подигли у време грађанских
ратова. Оне замкове које пак није порушио прогласио је краљевским и у њима је
сместио своје гарнизоне.

Реформа судства – Учврстивши се на власти, Хенри II се могао посветити реформи

државне управе. Једна од његових првих мера била је посвећена реформи судства.
Проширио је овлашћена краљевског суда (curis regis) у односу на властелинске
судове. Сада је сваки слободан човек, у случају да је имао средстава да подмири
трошкове, могао захтевати да његов случај испита краљевски суд. Затим, донео је
одлуку да сваки сумњив случај истраже државне власти, без обзира да ли
оптужница постоји или не. Наиме, до његова времена државне власти су
истраживале само оне случајеве за које је постојала оптужница 61. Напокон, увео је
пороту. Наиме, порота од 12 окружних и 4 градска поротника изјашњавала се пред
краљевским судом или шерифом да ли зна за какав злочин. Уколико би порота
оптужила неког, томе је судио краљевски суд.
Судске реформе Хенрија II представљају почетак тзв. common law или ,,општег
права''; права које важи за цело краљевство и све слободне људе у њему.

Реформа војске – До Хенријева времена, у случају каквог оружаног сукоба краљу

су војне одреде обезбеђивали барони. Овим је краљ војно зависио од барона. Да би
се ослободио те зависности, Хенри више од барона не захтева војне одреде већ тзв.
scutagium или штитарину; одређену своту новаца са којом је могао унајмити
ратнике. Овим феудалци нису били ослобођени војне обавезе. У случају рата сваки
слободан човек морао се одазвати позиву у краљеву војску.

Реформа шерифа – Енглеска је била подељена на округе (шајере) на чијем челу су

се налазили краљевски чиновници са титулом шерифа. Дужност шерифа је била да

60
Био је гроф Анжуа. Под његовом влашћу су се налазили Мен, Турен, Поату, Нормандија.
Женидбом са Еленором Аквитанском, постао је и господар Аквитаније.
61
На пример, пошто би један човек био убијен, његова родбина могла је захтевати истрагу. У
случају да несрећник није имао родбине, његов случај остао би нерасветљен.

130
убире порез, да руководи месном полицијом, да надгледа рад суда и убира црквени
десетак. До Хенријева времена шерифи су бирани из редова крупних и моћних
феудалаца, који су могли угрозити краљеву власт. Стога је 1170. Хенри сменио 20
шерифа и на њихово место довео људе из нижих друштвених слојева. Од тада,
шерифи више нису бирани из редова моћних феудалаца.

Закон примогенитуре – До Хенријева времена није постојао чврст закон о праву

наслеђа на престо. Хенри је увео систем примогенитуре. Наиме, држава се више
није делила између владаревих синова. Сада је само најстарији син могао у целости
наследити оца.

Кларедонске конституције (1164) – Хенри II је покушао да умањи утицај цркве у

својој држави. У том циљу је 1164. године саставио тзв. Кларедонске конституције,
којим су ограничена овлашћена црквеног суда. Наиме, сада је краљевски суд могао
одбацити одлуке црквеног суда. Укинуто је право жалбе папи. Пошто би црквени
суд осудио једног свештеника, казну му је имао одредити краљевски суд будући да
су казне црквеног суда биле одвећ благе.
Против конституције је устао кентерберијски архиепископ Томас Бекет, кога је сам
краљ довео на положај. Пошто је проглашен издајником, Бекет је побегао из
Енглеске да би се поново вратио 1170. године. Убрзо је убијен, а његову смрт
искористила је црква да га прогласи за светитеља и да Хенрија II изопшти из цркве.
Хенри II не само да није уживао подршку цркве, већ се морао суочити са побуном
својих синова, као и барона у Енглеској и Нормандији. На крају није имао другог
избора до да се покаје и подвргне јавном бичевању на Бекетовом гробу. Повукао је
Кларедонске конституције, а својим синовима је опростио.

Почетак освајања Ирске – Године 1170. Ирска се побунила, а 1171. Хенри II је

покушао да је подвргне под своју власт. Због немира у земљи Хенри је морао
одустати од ове намере, али су енглески барони под своју власт подвели исток
Ирске.

Ричард Лавље срце (1189 - 1199)

Године 1189. умро је енглески краљ Хенри II. На престолу га је наследио син
Ричард, прозвани Лавље срце. Од десет година своје владе само је једну провео у
Енглеској. Био је учесник Трећег крсташког рата, а време је углавном проводио на
својим поседима у Француској. Погинуо је 1199. године приликом опсаде једног
замка у Француској.

131
Јован Без земље (1199 - 1216)

Године 1199. на енглески престо се попео Јован, брат Ричарда и син Хенрија II.

Јован Без земље и Француска – Јованову спољну политику обележио је сукоб са

Француском. Наиме, 1204. године француски краљ Филип II Август подвео је под
своју власт Анжу, Мен, Турен, Поату и Нормандију. Енглески краљ је задржао
само Гаскоњу и град Бордо. Том приликом је добио надимак ,,Без земље''. Десет
година доцније (1214) склопио је савез са немачким царем Отоном IV и
фландријским грофом не би ли повратио своје поседе у Француској. Међутим,
Филип II је у два наврата поразио савезничку војску: прво Енглезе, а затим код
Бувина и Немце, и тиме потврдио своја освајања из 1204. Енглески краљ пак добио
је нови надимак ,,Млитави мач''.

Јован Без земље и Рим – Јован, као и његови претходници, покушао је да на своју
руку поставља епископе. Међутим, његов избор кентерберијског архиепископа
одбацио је папа, који је за тај положај предвидео Стивена Ленгтона, професора
теологије из Париза. Јован је Ленгтона протерао из земље и забранио му повратак
за наредних седам година. Незадовољни папа је потом 1208. године бацио
интердикт на Енглеску. Онда када је енглеско свештенство стало делити папино
мишљење, Јован му је конфисковао имовину. Папа није имао другог избора до да
1212. године изопшти Јована из цркве и да га лиши круне, која је потом била
предвиђена за Филипа II.
Јованов положај је био незавидан. Са једне стране није уживао подршку цркве, а са
друге претила је побуна барона. На крају се Јован покајао. Признао је избор
Ленгтона за кентерберијског архиепископа, вратио конфискована имања и положио
папи заклетву вазалне верности, а која се огледала у 1 000 фунти годишње.

Јован Без земље и барони – Ипак, догодило се оно чега се краљ највише плашио.
Пролећа 1215. барони су дигли побуну, која је претила да поприми шире размере.
Сам краљ је био неодлучан. Час је изражавао спремност на преговоре, час је
позивао војску из Гаскоње. Онда када су побуњеници заузели Лондон, краљ се
ипак одлучио на преговоре. У месту Ранимед на реци Темзи барони су краљу
предали тзв. ,,баронске привилегије'', у којима су изразили своје жеље. Резултат
преговора било је усвајање документа под именом Magna charta libertatum или
Велика повеља слобода.

Magna charta libertatum – Велика повеља слобода је донета 15. јуна 1215. године.
Обухватала је четири групе одредаба.
Прва група је садржала само једну одредбу посвећену црквеном праву.
Друга група је била посвећена регулисању односа краља и вазала. На пример, краљ
није могао захтевати више обавеза од вазала него што је било предвиђено. Краљ
није имао право кћер наследницу удавати против њене воље нити воље њене
родбине. Тзв. auxilium је краљ могао потраживати од вазала само у случајевима
личног откупа из заробљеништва, наименовања свог најстаријег сина у ред

132
витезова, удаје своје кћери. Штитарину и друге дажбине могао је убирати само уз
одобрење вазала.
Трећа група одредаба била је посвећена краљевској власти (?). На пример, ниједан
слободан човек није могао бити лишен своје имовине, нити затворен без одлуке
суда. Барони су могли захтевати помоћ од својих вазала, као што је и краљ могао
од својих барона. Грађански спорови који нису имали везе са краљем, нису
изношени пред краљевски, већ пред редовни суд.
Последња група одредаба је била посвећена оснивању Великог савета. У овај савет
је улазило 25 барона. Њихов задатак је био надзор над извршавањем одредаба
документа. Уколико би се краљ оглушио о одредбе, савет је имао право објавити
му рат.
Мада је овај документ требао гарантовати индивидулану слободу, као и показати да
власт краља није изнад закона, Јован га је убрзо повукао. Папа је подржао
енглеског краља, а барони су га прогласили свргнутим. Круна је понуђена Лују,
сину Филипа II. Енглеској је претио нов грађански рат, али је већ 1216. Јован умро.

Хенри III (1216 - 1272)

Околности доласка на власт – Године 1216. умро је енглески краљ Јован Без земље.
На престолу га је наследио син Хенри III. Међутим, како је он био малолетан до
његовог пунолетства, дакле до 1227. године, државом је управљало намесништво у
следећем саставу: Ленгтон (кентерберијски архиепископ), Вилијам Маршал (гроф
Пемброка) и Хјуберт де Берг.
Извори нису благонаклони према Хенрију III. О њему сведоче као слабом владару,
који је одлуке доносио под туђим утицајем.

Хенри III и барони – Хенри III је својом политиком изазвао незадовољство барона.
Прво је на двор примио децу своје мајке Изабеле и очуха Хуга Лусињанског, грофа
Ла Марша, а затим и рођаке своје жене Еленоре из Провансе. Овим странцима је
даровао поседе, угрожавајући тиме интересе својих барона. Незадовољство барона
је кулминирало 1258. године. Наиме, папа Иноћентије III је био спреман Сицилију
препустити Хенријевом сину, под условом да Хенри материјално помогне папу у
борби против Фридриха II Хоенштауфена. Понуда се свидела енглеском краљу, те
је он 1258. године од својих барона затражио 1/3 прихода. Била је то кап која је
прелила чашу. Барони су организовали побуну и изнели захтев пред краља да отера
странце, као и да образује комисију од 24 лица које ће спровести реформе.

Оксфордски статут. Настанак парламента – Комисија је донела нови устав, тзв.

Оксфордски статут, којим је сва власт у земљи предата Већу од 15 барона. Сам
краљ се обавезао да убудуће неће владати сам, већ у сагласности са Већем.

Рат барона – Оксфордски статут представљао је победу племства. Међутим, оно

није било сложно, што је знао да искористи Хенри III. Успео је да за себе придобије
један део племства. На чело опозиције пак стао је Симон де Монфор, племић
француског порекла и муж Хенријеве сестре.

133
Године 1264. у бици код Луиса Симон де Монфор је поразио и заробио енглеског
краља и његовог сина Едварда. Следеће године (1265) је први пут сазвао Веће.
Поред племства, били су позвани и представници округа и градова. Ипак,
влада Симона де Монфора није дуго потрајала. Године 1266. Едвард се ослободио
заробљеништва. У бици код Ивсема је поразио и убио Монфора, после чега се
опозиција распала. Хенри III је остао да формално влада Енглеском, а све
краљевске послове је водио краљевић Едвард.

Едвард I (1272 - 1307)

Године 1272. умро је енглески краљ Хенри III. На престолу га је наследио син
Едвард I. Овај је још за очева живота водио све важније државне послове. Напокон,
поставши сам краљ, показао се као способан владар.

Био је добар администратор. Спровео је низ мера не би ли побољшао прилике у

краљевству. Овом приликом поменућемо неке од његових мера.

Статут ,,мртва рука'' – Године 1279. усвојио је статут ,,мртва рука''. Овим статутом
покушао је са спречи даље ширење црквених поседа без краљева одобрења. Наиме,
до његова времена црква је стекла велике поседе који се нису могли отуђити, тзв.
поседе ,,мртва рука''. Претило је да утицај и богатство цркве угрози краљев утицај и
приходе. Стога је Едвард био приморан донети споран статут.

Трговачка повеља – Године 1303. донео је једну трговачку повељу. Ова повеља
гарантовала је страним трговцима слободан улазак у земљу, увоз и извоз робе, а
регулисала је питање плаћања царина. Овом повељом Едвард је желео са једне
стране подстаћи прекоморску трговину, која је Енглеској доносила велике приходе,
а са друге стране спречити зеленаштво.

Франшизе – Едвард је извршио и ревизију ,,франшиза''. Франшизе су представљале

извесне повластице које је краљ давао својим поданицима. Временом, право
додељивања франшиза за себе присвајају моћни феудалци. Едвард је сада спровео
ревизију франшиза од времена Ричарда I. Онај који није могао доказати да је
повластице примио од самог краља, сада је морао платити за те повластице.

Штитарина – Енглески краљ је спровео и реформу ,,штитарине''. Штитарину није

више узимао посредно, од правног корисника поседа, већ од директног корисника
поседа.

Акт ,,О неодобравању пореза'' – Едвард I је поштовао Велики савет, тј. парламент.
Године 1297. је усвојио акт ,,О неодобравању пореза''. Овим актом се обавезао да
ће потраживати порез тек пошто добије одобрење парламента.

134
Спољна политика – У спољној политици Едвард I није следио традицију
Плантагенета; није био заинтересован за проширивање поседа у Француској. Своју
пажњу је усредсредио на Острво.

Велс – Године 1282. заузео је Велс. Од тада престолонаследник ће носити титулу

,,принц Велса''.

Шкотска – Године 1285. умро је шкотски краљ Александар III. За собом је оставио
само кћер Матилду. У Шкота није било уобичајено да жена наследи престо.
Прилику је искористио енглески краљ да предложи брак између свог сина, а
принца Велса, и принцезе Матилде. Овим би две краљевине дошле под једну
круну. Већу шкотских племића се предлог свидео. Међутим, уочи свадбе млада
Матилда је преминула. Тада је почела мучна борба за шкотски престо. Енглески
краљ је био спреман пружити подршку претенденту Џону Белиолу, под условом да
овај Едварда призна за сизерена. Споразум је склопљен и 1391. Белиол је
проглашен за краља Шкотске. Онда када је енглески краљ формално право
врховног господара покушао спровести у дело, Белиол и шкотски племићи су се
побунили. Године 1396. Едвард је сакупио војску и организовао поход на север.
Поразио је и заробио Белиола, а престони камен, на коме су крунисани шкотски
краљеви, однео у Енглеску и поставио испод свог престола у Вестминистерској
катедрали.
Шкоти су наставили борбу за независност. Године 1397. дигнут је устанак под
вођством Виљема Валаса. О овом сиромашном витезу историја мало зна. Није имао
поседа у Енглеској, није знао говорити француски, али је био добар војсковођа. У
бици код Стерлинга је поразио енглеску војску, али је сам претрпео пораз у бици
код Фолкирка (1378). Недуго потом је ухваћен и погубљен. Едвард је поново
учврстио своју власт над Шкотском.
Мир није дуго трајао. Око 1307. године устанак је дигао Роберт Брус, унук
некадашњег претендента на престо, који је младост провео на двору енглеског
краља. Едвард се спремао да сам угуши устанак, али је преминуо надомак шкотске
границе (1307).

Едвард II (1307 - 1327)

Године 1307. умро је енглески краљ Едвард I. На престолу га је наследио син

Едвард II. Овај се показао као слаб и неодлучан владар. Владао је под утицајем свог
рођака Тома Ланкастера, који се налазио на челу групе ,,Господа налогодавци'', а
која је управљала свим органима власти.
У спољној политици Едвард II је наставио политику свог претходника. Године
1314. организовао је један поход против устаника у Шкотској, које је предводио
Роберт Брус. Следеће године претрпео је страховит пораз код Банок Берна, када
одустаје од даљег војевања на северу. Мир између Енглеске и Шкотске склопљен је
1328. године, када је Брус проглашен за краља. Мир је потписао млади краљ
Едвард III.

135
Едвард III (1327 - 1377)

Године 1327. енглески краљ Едвард III на наговор своје жене Изабеле од
Француске и њеног љубавника Роџера Мортимера, абдицирао је у корист свог
малолетног сина Едварда III.

Стогодишњи рат (1337 - 1453) – У спољној политици Едвард III склопивши мир са
Шкотима (1328), поново се окренуо Француској. Будући да му је мајка пореклом
била из француског краљевског рода, веровао је да полаже право на француску
круну. Такође је желео вратити под власт Плантагенета оне области које је изгубио
још Јован Без земље.
Није само краљ био заинтересован за рат, већ и сви слојеви друштва. Француска је
била богатија но Енглеска, а нарочито примамљивим чиниле су се области
Фландрије због трговине вуном и Гаскоње због трговине вином. Парламент је
одобрио краљу средства за рат. Тако је 1337. почео тзв. Стогодишњи рат, који је са
прекидима трајао све до 1453. године.
Прва већа битка одиграла се код Кресија 1346. године, када су Енглези захваљујући
својим лукострелицима извојевали победу. Едвард III је потом заузео Кале, а 1356.
извојевао је победу у бици код Поатјеа. Године 1360. склопљен је привремени мир
и француски краљ уступио је Едварду већи део својих поседа. У овом рату као
енглески војсковођа истакао се краљев син познат под надимком Црни принц.

Реформа парламента – За владе Едварда III дошло је до реформе парламента.

Парламент је подељен на Горњи дом (Дом лордова) и Доњи дом (Дом комуна). У
Горњи дом су ушли представници племства, а у Доњи представници градова,
округа и ритери. Доњи дом је уживао право да предлаже законе, као и да одобрава
потраживање пореза. Горњи дом пак разматрао је предлоге закона, а представљао
је и највиши апелациони суд.

Црна смрт (1348) – За Едварда III године 1348. Енглеску је задесила куга (,,црна
смрт''), која је собом однела чак трећину укупног становништва. Једна од
последица ове пошасти била је промена у привреди, недостатку радне снаге. Сада
је натурална рента замењена новчаном, а присилан рад на поседима је замењен
плаћеном надницом.

Џон Виклиф – Едвард III није био у најбољим односима са Римом. Године 1353.
забранио је Енглезима право жалбе папском суду. Такође је одбио да и даље плаћа
папи данак од 1 000 фунти, на које се обавезао још Јован Без земље.
До заоштравања односа између Енглеске и Рима дошло је када је Џон Виклиф,
професор теологије на Оксфорду, стао отворено говорити против цркве. Тврдио је
да папа нема права потраживати било какве дажбине од Енглеза, а да енглески
краљ има право конфисковати црквене поседе. Енглески епископи на захтев папе
дигли су оптужницу против Виклифа и били су спремни судити му. Међутим,
суђење су прекинули енглески грађани.
Виклиф се осмелио и стао тражити радикалну реформу цркве. Устао је против
црквених догми, сматрајући да је права истина садржана у Светом писму. Отуда је

136
и ову књигу са латинског превео на енглески језик. Његово учење заснивало се на
учењу св. Августина. Мада су папа Гргур XI и лондонски архиепископ Кортни
осудили његово учење, Виклиф је уживао подршку не само државе, градова, већ и
сиротиње. Тек онда када је стао тврдити да су хлеб и вино оно што јесу и после
свештениковог посвећења, избачен је са Оксфорда.
Виклиф је осуђен после смрти, на сабору у Констанци 1415. године; тело му је
извађено из гроба, спаљено и пепео бачен у реку. То ипак није спречило Виклифове
следбенике, тзв. лолариде да даље шире његово учење. Поставио је темеље каснијој
реформацији.

Навигациони акт (1369) – За Едварда III године 1369. донет је тзв. ,,навигациони
акт'' који је прописивао да сви енглески трговци своју робу морају превозити на
енглеским бродовима. Овај акт подстакао је енглеску бродоградњу и постанак
енглеске трговачке флоте.

Ричард II (1377 - 1399)

Године 1377. умро је енглески краљ Едвард III. На престолу га је наследио млађи
син Ричард II, пошто је старији син Црни принц раније умро (1376). Ричард II се
показао поборником јаке краљевске власти.

Сељачки рат (1381) – Године 1377. парламент је увео нов порез, који су били
дужни давати сви слободни људи. До 1380. овај порез је увећан чак три пута.
Становништво је било незадовољно и већ 1381. је избио тзв. Сељачки рат.
Устанике је предводио зидар Ват Тајлер. Устаници су прво продрли у Кентербери и
поубијали црквене великодостојнике. Затим су опсели Лондон. Капије града
отворила им је градска сиротиња. Млади краљ Ричард II се нашао у незавидном
положају и изразио је спремност на преговоре. Уочи састанка са вођама устанка
један од краљевих поданика је убио Вата Тајлера. Захваљујући својој лукавости
краљ је спречио покољ и договорио се са преосталим вођама устанка. Дао им је
повеље и обећања и тиме окончао устанак.

Апсолутизам – Ричард II је био поборник јаке краљевске власти. Тако када је једна
група барона, тзв. барони позивари, покушала под своју управу подвести
администрацију, краљ је представнике те групе ухапсио и бацио у тамницу. Затим
је 1397. године нагнао парламент да своја овлашћења преда новоустановљеном
телу, чије је чланове бирао сам краљ. Незадовољство барона је расло и
кулминирало 1399. године. Дошло је до побуне коју је предводио Хенри, војвода од
Ланкастера. Парламент је прогласио Ричарда II свргнутим, а на његово место је
довео Хенрија од Ланкастера, као Хенрија IV.

137
 ЕНГЛЕСКА ОД 1399. ДО 1485. ГОДИНЕ
Династија Ланкастера. Династија Јокшира

Садржај
Хенри IV (1399 - 1413)
Хенри V (1413 - 1422)
Хенри VI (1422 - 1461)
Едвард IV (1461 - 1483)
Ричард III (1483 - 1485)

138
Хенри IV (1399 - 1413)

Године 1399. парламент је свргао дотадашњег краља Ричарда II и на власт довео

Хенрија од Ланкастера. Хенри од Ланкастера, сада краљ Хенри IV, сматра се
родоначелником нове владајуће династије – династије Ланкастера.
Ланкастери су управљали Енглеском од 1399. до 1461. године.

Побуна барона (1402) – Барони који су довели на власт Хенрија IV очекивали су

заузврат извесне повластице. Међутим, како су оне изостале, већ 1402. дошло је до
побуне. Ову побуну подржао је Велс. Док је енглеске бароне предводио Хенри
Перси, Велшане је предводио Овен Глендовер. Ипак, краљу је пошло за руком да
угуши побуну. Затим је, да би учврстио свој положај, дао да се убије некадашњи
краљ Ричард II.

Јачање парламента – За владе Хенрија IV парламент је знатно ојачао. Уживао је

право да одобри, односно не одобри краљев избор службеника. Затим, била је
загарантована слобода говора, тј. дебата у парламенту није подлегала кривичном
гоњењу, а током заседања чланови парламента нису смели бити хапшени. Напокон,
сам краљ је парламенту потврдио право одобравања, односно неодобравања пореза.

Хенри V (1413 - 1422)

Године 1422. умро је енглески краљ Хенри IV. На престолу га је наследио Хенри V,
који је своју владу посветио Стогодишњем рату.

Стогодишњи рат – Због унутрашњих неприлика енглески краљеви Ричард II и

Хенри IV занемарили су борбу против Француза. Краљ Хенри V пак обновио је ту
борбу.
Августа 1415. године Хенри V је опремио војску – 2 000 оклопника и 6 000
витезова – и организовао поход на Нормандију. Међутим, до септембра исте
године није остварио већи успех. Истина, заузео је низ мањих градова, али му је
војска услед глади и болести била десеткована. Носио се мишљу о повратку у
Енглеску. Да Француску не би напустио баш ,,подвијена репа'', одлучио се за један
демонстративни марш од Нормандије до Калеа.
У међувремену Французи нису седели скрштених руку. Опремили су војску – 10
000 ратника – и кренули у сусрет непријатељу. Формално војском је заповедао
Контеабл, господар Албреа.
Енглеска и француска војска су се судариле 25. октобра код Аженкура. Киша и
блатњав терен умањиле су учинак француске коњице и Енглези су однели победу.
Поседи Хенрија V су после ове битке знатно проширени.
Године 1419. један присталица странке Армањака убио је Жана Неустрашивог. На
место бургундског војводе доведен је Филип III Добри, који је одмах склопио савез
са енглеским краљем. У граду Троа потписан је уговор. Хенри V је именован
дофеном Француске, а дотадашњи дофен Шарл је разбаштињен. Бургундија је
изборила независност и добила Шампању и области источно од Париза.

139
Хенри VI (1422 - 1461)

Године 1422. умро је енглески краљ Хенри V. На престолу га је наследио

једногодишњи син Хенри VI. Пошто је био малолетан, у прво време место њега
земљом је управљало намесништво. За намесника Енглеске је био именован
Хемфри од Глостера, а за намесника Француске Јован од Бедфорда.
Хенри VI је био слаб и неспособан владар. Формално је управљао државом, а
стварну власт су имали краљица Маргарета и кућа Бофорта. У својој тридесетој
години је душевно оболео.

Рат ружа (1455 - 1485) – Пошто је енглески краљ душевно оболео, Ричард од Јорка
је именован његовим намесником, али и престолонаследником у случају да краљ не
остави за собом мушког потомка. Међутим, краљица Маргарета је родила дечака и
уз помоћ Бофорта протерала Ричарда из земље. Ово Ричарда није обесхрабрило.
Сакупио је војску и повео рат против Ланкастера.
Такозвани Рат ружа добио је такав назив пошто је у грбу Ланкастера стајала бела, у
грбу Јорка црвена ружа. Рат је вођен у периоду од 1455. до 1485. са циљем да се у
потпуности уништи противник. Док су кућу Ланкастера подржали барони са
севера, кућу Јорка су подржали барони са југа, ритери и грађани.
Прва значајнија битка одиграла се 1460. године код Вејкфилда, када је Ричард од
Јорка погинуо и када су Ланкастери извојевали победу. Следеће године у бици код
Таутона тријумфовао је Едвард од Јорка, Ричардов син. Он је заузео Лондон и
прогласио се краљем.

Едвард IV (1461 - 1485)

Године 1461. Едвард од Јорка прогласио се краљем Енглеске. Сматра се оснивачем

династије Јокшира.
Да би учврстио свој положај Едвард од Јорка, тј. краљ Едвард IV одлучио је да се
обрачуна са кућом Ланкастера. Краљицу Маргарету је протерао из земље, краља
Хенрија VI је затворио у лондонску кулу, а њиховог сина Едварда је погубио.
Присталице Ланкастера је такође погубио, а њихову имовину конфисковао.
Едвард IV није поклањао више поверења ни баронима који су подржали кућу Јорка,
а који су искористили рат за сопствено богаћење.
Едварду је била потребна подршка, али не онакве аристократије каква је до тад
постојала. Зато је одлучио образовати нову аристократију. План је био да средњи
слој витезова обдари привилегијама и поседима, а да би тај план спровео у дело
била су му неопходна средства. Зато је спровео ,,беневоленцију'' – добровољно
сакупљање новчаних прилога од трговаца и занатлија.
Тек онда када је ојачао своју власт, Едвард IV се могао посветити спољној
политици. Године 1475. повео је рат против француског краља Луја XI. Оставио је
непријатеља на миру, тек пошто му је француски краљ даровао извесну своту новца
и обећао му исплаћивање доживотне пензије.

140
Ричард III (1483 - 1485)

Године 1483. умро је енглески краљ Едвард IV. На престолу га је наследио син
Едвард V. Пошто је овај био малолетан, земљом је управљао његов стриц Ричард
од Глостера. Ричард је био веома амбициозан. Убио је Едварда V и прогласио се
краљем.
У међувремену присталице Ланкастера иступају са новим кандидатом за престо –
Хенријем Тјудором. Деда Хенрија Тјудора – Овен Тјудор, био је ожењен
Катарином од Француске, удовицом Хенрија V, а мајка Хенрија Тјудора потицала
је из куће Бофорта.
Захваљујући подршци француског краља 62, Хенри Тјудор је организовао поход
против Ричарда III. До битке је дошло код Босворта 21. августа 1485. године.
Пошто је у одлучујућем тренутку Стенли од Дербија, очух Хенрија Тјудора,
одлучио помоћ пружити Хенрију, овај последњи је извојевао победу. Ричард III је
погинуо у бици.

62
Пошто је кућа Јорка подржавала бургундског војводу у његовим сепаратистичким тежњама,
француски краљ Луј XI подржао је представника Ланкастера.

141
 NORTUMBRIJA

Etelfrit († 616), kralj Bernikije (od 592/593) i Deire, koje su zajedno formirale
Nortumbriju. Etelfrit je bio sin Etelrika i unuk Ida, kralja Bernikije i njegova vladavina
predstavlja granicu u istoriji ujedinjene Nortumbrije i uistinu, Engleske. Oženio se Ačom,
kćerkom Ele, kralja Deire, kog je njegov otac nasledio 588. ili 590. prognavši prethodno
Elinog sina Edvina. 603. Etelfrit je odbio napad Aidana, kralja dalriadskih Škota kod
Degastana, nanevši mu pritom velike gubitke. Prisustvo Heringa, sina Etelfritovog
prethodnika, na strani napadača označava da je došlo do porodičnih sukoba u kraljevskoj
porodici Bernikija. Kasnije tokom vladavine, verovatno 614. pobedio je Velšane u velikoj
bitci kod Čestera i pritom masakrirao monahe u Bangoru koji su se okupili da bi
molitvama ohrabrili Velšane. Etelfrit je ovaj rat poveo u cilju gonjenja odbeglog Edvina,
ali i da bi Severni Vels odvojio od Brita iz Stratklajda. 616. Etelfrit je bio pobeđen i
ubijen kod reke Idle od strane Redvalda, kralja Istočne Anglije, kog je Edvin pozvao u
pomoć.

Edvin († 12.X.632, Hetfild Čejs), Anglo-saksonski kralj Nortambrije od 616. do

632. Bio je najmoćniji engleski vladar u svoje vreme i prvi hrišćanski kralj Nortambrije.
Sin kralja Ele od Deire, jednog od dva nortambrijska kraljevstva, Edvin je otišao u
izgnanstvo kada je Etelrik, kralj Bernikije zauzeo Deiru 588. ili 590. 616. kralj Redvald
od Istočne Anglije je potukao i ubio Etelrikovog sina Etelfrita i postavio Edvina na
nortambrijski presto. Edvin je pokorio deo Velsa i bio je priznat kao poglavica od strane
ostalih vladara Engleske osim kralja Kenta. Edvinovo pokrštavanje bilo je rezultat braka
sa hrišćanskom princezom Etelburtom od Kenta. Ona je u Nortambriju dovela misionara
Paulinusa koji je pokrstio Edvina i mnoge njegove podanike 627. 632. keltski kralj
Kadvalon od Gvineda (Severni Vels) i kralj Penda od Mersije su napali Nortambriju i
ubili Edvina u bitci. Paulinus i Etelburta su pobegli, a nortambrijska crkva je privremeno
ukinuta. Sledeće godine Nortambrijom je vladao sv. Osvald, sin Etelfrita.

Sv. Osvald (604 - † 642, Maserfeld), Anglo-saksonski kralj Nortambrije od 633.

do 642. koji je uveo keltsko hrišćanstvo preko keltskih misionara i dao im nadležnost nad
većim delom Engleske. Osvaldov otac, kralj Etelfrit bio je vladar koji je dva antička
kraljevstva Bernikije i Deire ujedinio u jedinstvenu Nortambriju. Izgnan je iz Nortambrije
od strane svog ujaka Edvina 616. i tada su on i njegov brat Osvi pobegli u Jonu na
Hebridima gde su primili hrišćanstvo. Edvin je poginuo u borbi sa Kadvalonom od
Gvineda i Pendom od Mersije 632. ali je sledeće godine Osvald potukao i ubio
Kadvalona blizu Hekshama. Istoričar Beda Venerabilis govori da je Osvaldovu vlast
nakon toga priznala cela Severna Engleska. Međutim paganski kralj Penda se nije sa
ovim mirio pa je napao i potukao Osvalda kod Maserfelta nedaleko od današnjeg
Osvetrija, Šropšajer. Mrtvi kralj je proglašen za mučenika od strane nortambrijske crkve i
verovalo se da njegove mošti isceljuju i prave čuda.

Osvi (612 - † 15.II.670), Anglo-saksonski kralj Nortambrije od 655 do 670.

Osvijev otac je bio kralj Etelfrit, a stariji brat kralj sv. Osvald. 642. Nortambrija je
podeljena i Osvi je preuzeo kontrolu nad Bernikijom, a Penda je držao Deiru. Punih
trinaest godina Osvi je bio potčinjen kralju Mersije, Pendi. Konačno 655. Penda je napao

142
Bernikiju, ali je pritom ubijen u bitci kod Vinvaeda blizu Lids. Osvi je nakon toga
ujedinio Nortambriju i preuzeo vrhovnu vlast nad celom Engleskom. Anektirao je severni
deo Mersije, ali je južni ostavio Pendinom sinu Peadi. Međutim Peada je ubijen 656. i u
buni plemića Mersije 657. Osvijeva vlast u ostatku Engleske se srušila. 663/664. Osvi
koji je bio pristojan hrišćanin pokušao je da prebrodi razlike u crkvenim običajima Rima i
Kelta na crkvenom saboru u Vitbiju. Takođe je osnovao nekoliko manastira. Nakon smrti
nasledio ga je sin Ekgfrit.

Ekgfrit († 20.V.685), kralj Nortambrije od 670. do 685. koji je u potpunosti

izgubio ratove koje je vodio sa Mersijom na jugu i protiv Pikta na severu. Ekgfrit je bio
sin kralja Osvija i nećak sv. Osvalda. Do 674. potukao je južno-englesku koaliciju na čelu
sa Mersijom i anektirao oblast Lindzi. Ali 678. bio je potučen nedaleko od reke Trent od
strane kralja Etelreda od Mersije. Sa druge strane za vreme invazije na teritoriju Pikta bio
je ubijen kod mesta Nečtanesmere (Duin Nečtain) u bitci u kojoj mu je uništena cela
vojska.

Edbert († 768), kralj Nortambrije od 737. do 758. Edbert je nasledio tron nakon
abdikacije njegovog rođaka Keolvulfa. 750. on je zauzeo oblast Kile od Britanaca iz
Stratklajda. 756. uz pomoć Pikta primorao je Britance opsednute u prestonici Stratklajda
Alkluitu (Dambrton), ali je ubrzo nakon toga potučen od tih istih Britanaca. Edbert je
abdicirao 758. i postao sveštenik u katedrali u Jorku, gde je njegov brat Egbert bio
arhibiskup. Njegov sin Osvulf (758-760) koji ga je nasledio bio je ubrzo ubijen i kruna je
prešla u ruke plemića po imenu Etelvald Mol. Edbertov unuk Elfvald je vladao od 779.
do 788. Pod Edbertom i njegovim bratom koji je bio biskup od 732. do 735. i potom
arhibiskup crkva u Nortambriji je dodatno ojačala i Jork je postao vidljiv centar njenog
obrazovanja.

MERSIJA

Penda († 15.XI.654), Anglo-saksonski kralj Mersije od oko 632. do 654. koji je

Mersiju učinio najjačom kraljevinom u Engleskoj i privremeno zaustavio uspon
Nortambrije. 628. Penda je pobedio narod Zapadnih Saksonaca poznat pod imenom
Hvikke u bitci kod Sirenkestera i potom anektirao njihovu teritoriju. On i kralj Kadvalon
od Gvineda su napali Nortambriju 632. i ubili u bitci njenog kralja Edvina. Pobedom je
Penda obezbedio sebi kraljevstvo Mersije, ali je sledeće 633. bio primoran da prizna
vrhovnu vlast Nortambrije. Penda nije povratio svoju nezavisnost sve do 642. kada je u
bitci kod Maserfelda potukao i ubio nortambrijskog kralja Osvalda. Nakon toga on je
proširio svoju vlast nad oblastima današnjeg Češira, Šropšajera, Hereforda i Vorčestera.
Njegov sin Peada bio je postavljen za sa-kralja u Srednjoj Angliji 653. Istočna Anglija je
potčinjena Pendi, a kralj Veseksa Kenval bio je proteran iz zemlje skoro tri godine (645-
648). 654. Penda je poveo vojsku iz svih krajeva svoje države na Nortambriju, ali je bio
potučen i ubijen od strane nortambrijskog kralja Osvija u bitci kod Vinvaeda blizu

143
današnjeg Lidsa. Iako je Penda bio paganin, njegov sin Peada je dozvolio širenje
hrišćanstva u Srednjoj Angliji.

Peada († 656), kralj južne Mersije i sin kralja Pende. Za života svog oca on je
vladao Srednjom Anglijom od 653. Nakon pogibije njegovog oca u bitci kod Vinvaeda
654. bio je primoran da prizna vrhovnu vlast nortambrijskog kralja Osvija. Time je
izgubio severni deo Mersije. Među plemstvom Mersije njegova politika ostajanja u
paganstvu i pored tolerancije prema hrišćanima nije bila naročito popularna i on je ubijen
656.

Vulfher († 674), kralj Mersije od 657. do 674. On je sebe učinio najjačim kraljem
južno od reke Hamber (granica sa Nortambrijom). Proširio je svoju vlast nad Eseksom,
Londonom, Sarejom i Veseksom, severno od Temze. Vulfher je bio mlađi sin kralja
Pende i držan je u zatočeništvu u Nortambriji neko vreme nakon očeve pogibije 654.
Nakon ubistva njegovog brata 656. postao je kralj Mersije u 657. Pošto je zbacio vrhovnu
vlast Nortambrije sproveo je energične mere da bi proširio hrišćanstvo u čemu mu je
značajno pomagao njegov biskup Jaruman, a nakon njega i sv. Čad. Izvan Mersije on je
primorao istočne i južne Saksonce da prihvate hrišćanstvo i smatra se da je osnovao jedan
ili dva manastira. Oduzeo je Lindzi Nortambriji 657. i bio uspešan u sukobima sa
Veseksom. Proširio je granice Mersije na sve strane i bio je osnivač prevlasti Mersije u
VIII veku. Njegova jedina kćer bila je sv. Verburh, opatica Elija.

Etelred († 716, Bardni), kralj Mersije od 674. do 704. poznat po svom ktitorskom
odnosu prema hrišćanstvu. Nasledio je svog brata Vulfhera 674. i dobar deo vladavine je
proveo u stalnim ratovima. 676. poharao je Kent, zauzimajući Ročester. 679. u bitci na
obalama reke Trent potukao je Ekgfrita, kralja Nortambrije. Elfvin, brat Ekgfritov, bio je
za vreme bitke ubijen od strane Etelreda, pa je ovaj na intervenciju Teodora, arhibiskupa
Kenterberija pristao da Nortambriji plati vergeld zbog počinjenog ubistva princa. Etelred
je abdicirao 704. godine ostavljajući presto svom nećaku Kenredu (Koenredu) i
povukavši se u manastir. Umro je kao opat Bardnija 716.

Kenred († 716), kralj Mersije od 704. do 716. Kenred ili Koenred je bio sin
Vulfhera od Mersije, a presto je nasledio od svog strica Etelreda koji se povukao u
manastir. O njegovoj vladavini se jako malo zna.

Etelbald († 757), kralj Mersije od 716. do 757. koji je postao bretvelda svih
Anglo-Saksonskih kraljevstava u Engleskoj između reke Humber i La Manša. Bio je sin
Kenreda. Njegov uspon je počeo smrću moćnog kralja Kenta, Vihtreda (725) i
abdikacijom Ine od Veseksa (726). Za vreme njegove vladavine London je prešao pod
konrolu Mersije (dotle je bio pod Eseksom). Iako darežljiv prema crkvi bio je od strane
Bonifacija i drugih Anglo-Saksonskih misionara u Nemačkoj (746. ili 747.) osušen zbog
svog razvratnog ponašanja i kršenja crkvenih prerogativa. 749. oslobodio je crkve od
plaćanja javnih radova osim popravki mostova i obnavljanja tvrđava. Njegovi ugovori su
potpisivani sa ''kralj Britanije''. Bio je ubijen 757. od strane pripadnika svoje svite.

144
 Ofa († VII.796), jedan od najmoćnijih kraljeva u ranom periodu Anglo-Saksonske
Engleske. Vladao je Mersijom od 757. do 796. Ofa je doveo južnu Englesku u najviši
period političkog ujedinjenja koji je postojao u istoriji Anglo-Saksonske Englese (od VI
do XI veka). Takođe je ojačao odnose sa vladarima na kontinentu. Kao član mersijske
kraljevske kuće Ofa je uzeo vlast nakon građanskog rata kojem je prethodilo ubistvo
njegovog rođaka kralja Etelbalda. Nemilosrdno je ugušio svaki otpor u nekoliko manjih
kraljevstava u okolini Mersije. Ostali kraljevi su mu dali omaž i on je oženio svoje kćeri
vladarima Veseksta i Nortambrije. Ofa je izgleda težio da bude priznat za kralja jednakog
sa kontinentalnim vladarima. Karlo Veliki se stoga zavadio sa Ofom jer je smatrao da
njemu pripada prvenstvo, ali je nesporazum izglađen pred Ofinu smrt 796. Ofa je takođe
održavao dobre odnose sa papom Hadrijanom I koji mu je zauzvrat dozvolio da proširi
svoju kontrolu nad engleskom crkvom. Na Ofinu molbu papa je dozvolio stvaranje
arhibiskupije u Ličfildu. Iako privremeno ovakvo mešanje u crkvenu organizaciju
oslobodilo je Mersiju zavisnosti od kenterberijskog nadbiskupa. Impresivni spomenik
Ofine moći jeste veliki Ofin bedem koji je načinjen izmešu granica Mersije i Velsa.
Takođe Ofa je zaslužan za stvaranje nove novčane forme koja je nosila kraljevo ime,
titulu i ime odgovornog za kvalitet novca. Njegov novčani sistem nije se menjao u
Engleskoj još nekoliko vekova kasnije.

Kenvulf († 821), kralj Mersije od 796. do 821. Kenvulf je uspeo da održi primat
koji je Mersija imala u Engleskoj za vreme Ofe. Za vreme pobune u Kentu protiv
sizerenstva Mersije pokušao je da premesti sedište engleske crkve iz Kenterberija u
London. Napustio je ovaj plan nakon gušenja pobune (798) i postavljanja svog brata za
satelitskog vladara Kenta. Kenvulf je vodio nerešeni rat protiv Eardvulfa od nortumbrije
između 801. i 802. i umro je na pohodu u Vels 821.

VESEKS

Egbert († 839), kralj Veseksa i prvi bretvelda iz dinastije Veseksa. Egbert je bio
kralj Veseksa od 802. do 839. Od početka njegove vladavine Veseks je kontrolisao sve
oblasti južno od Temze i zapadno od Kenta i Saseksa. Nakon smrti mersijskog kralja
Kenvulfa 851. moć Mersije je počela neumitno da opada. To je iskoristio Egbert pa je
825. potukao kralja Mersije i učinio kraj dominaciji ove države. Nakon toga Veseks je
preuzeo primat u Engleskog, a Egbert je priznat za bretvelda svih zemalja od La Manša
do reke Hamber.

Etelvulf († 858), anglo-saksonski kralj u Engleskoj, otac kralja Alfreda Velikog.

Kao vladar Zapadnih Saksonaca od 839. do 856. ujednio je svoje kraljevstvo Veseks sa
Mersijom i na taj način se suprotstavio invaziji danskih Vikinga. Sin velikog vladara
Zapadnih Saksonaca Egberta (802-839), Etelvulf je nasedio tron četiri godine nakon što
su Danci otpočeli razarajuće upade na englesku obalu. 851. izvojevao je odlučnu pobedu
nad velikom danskom armijom kod mesta Aklea u Sareju. Etelvulf je tada udao svoju
kćer za mersijskog kralja Burgreda (853) i 856. se on sam oženio kćerkom Karla II
Ćelavog, kralja Zapadne Franačke. Etelvulf je uklonjen sa prestola od strane protivničke

145
frakcije nakon povratka sa hodočašća u Rimu 856. ali je nastavio da vlada Kentom i
nekoliko drugih istočnih provincija sve do svoje smrti.

Etelbald († 860), kralj Veseksa od 855/856. Bio je sin Etelvulfa sa kojim je vodio
Zapadne Saksonce u pobedu protiv Danaca kod Aklea (851). Pobunio se protiv oca ili pre
855. ili nakon očevog kasnijeg povratka iz Rima 856. Oca je uspeo da zbaci i potom je
vladao do smrti. Po smrti svog oca oženio se svojom maćehom, a očevom udovicom,
Džudit.

Etelberht († 865/866), kralj Zapadnih Saksonaca odnosno Veseksa. Isprva je

nasledio od oca kraljevstvo Kent 858. da bi nakon smrti starijeg brata Etelbalda 860.
preuzeo vlast nad Veseksom. Odbio je da prihvati zahteve dvojice mlađe braće Etelreda i
Alfreda za podelom zemalja. Vladao je sam punih pet godina. Njegova vladavina bila je
označena sa dva ozibljna upada Danaca koji su uništili Vinčester 860. uprkos otporu
namesnika Ozrika i Etelvulfa. 865. Danci su poharali Kent.

Etelred I († VI. 871), kralj Veseksa i Kenta od 865/866. do 871. Sin Etelvulfa od
Veseksa. Po testamentu svog oca trebalo je da nasledi Veseks posle smrti svog starijeg
brata Etelbalda. Izgleda međutim da je bio gurnut u stranu u korist svog drugog brata
Etelberhta, kralja Kenta. Po smrti ovog potonjeg on je nasledio presto u oba kraljevstva
865. ili 866. Etelredova vladavina bila od početka u znaku velikih borbi protiv Danaca.
Već u godini kada je nasledio presto veliki broj Danaca se iskrcao u Istočnoj Angliji. 868.
Etelred i njegov brat Alfred su požurili da pomognu Burgredu od Mersije u borbi protiv
Danaca, ali je Burgred ubrzo sklopio mir sa Dancima. U 871. Danci su se ulogorili kod
Redinga gde su potukli Etelreda i njegovog brata. Kasnije iste godine Saksonci su
izvojevali veliku pobedu kod mesta ''Eskesdun''. Dve nedelje kasnije opet su potučeni kod
Basinga, ali su donekle popravili svoju sreću pobedom kod ''Maeretuna'' i pored toga što
su Danci kontrolisali bojno polje. U vreme Uskrs ove godine Etelred je umro, verovatno
do rana koje je zadobio u borbama protiv Danaca i bio je sahranjen u Vimbornu.

Alfred (849-899), poznat i kao Alfred Veliki, kralj Veseksa od 871 do 899.
Sprečio je pad Anglo-Saksonske Engleske u ruke Danaca i proširio je učenost i pismenost
u svom kraljevstvu. Kompilacija Anglo-Saksonske Hronike začeta je za njegove vlade
890. Kada se rodio Alfred je, na prvi pogled, imao veoma male šanse da postane kralj
pošto je imao trojicu starije braće. Za sebe je rekao da nikada nije želeo kraljevsku vlast.
Za njega je verovatno planirana karijera učenjaka i duhovni život. Njegova majka mu je
prenela ljubav prema poeziji, a od malih nogu se posvetio učenju latinskog jezika, za koji
se zainteresovao pri posetama Rimu 853. i 855. iako je bio prilično mali. Sa 19 godina
pojavljuje se zajedno sa bratom, kraljem Etelredom I, u borbi protiv Danaca koji su
napali Mersiju. Danci su se još 865. iskrcali u Istočnoj Angliji i zauzeli Nortambriju 867.
Te godine je Alfred oženjen Ealhsvitom, ćerkom kralja Mersije Burgreda. Kasnije 871.
Danci su napali Veseks pa su Etelred i Alfred vodili nekoliko promenljivih bitaka protiv
njih. Kada je Etelred I ubrzo umro Alfred ga je nasledio na kraljevskom prestolu. Posle

146
neuspešne bitke kod Vilton potpisao je mir. Izgleda da je žilav otpor Anglo-Saksonaca
naterao Dance da pristanu na mir od pet godina.

876. Danci su ponovo napali Veseks. Povukli su se iduće godine ne postigavši

ništa, ali im je novi iznenadni napad u januaru 878. umalo doneo odlučnu pobedu. Danci
su se učvrstili u Čipenhajmu i zapadni Saksonci su ih priznali za gospodare ''osim kralja
Alfreda''. On je uznemiravao Dance iz tvrđave u močvarama Somerseta i sedama nedelja
nakon Uskrsa tajno je okupio vojsku koja je potukla Dance u bitci kod Edingtona. Danci
su se predali, a njihov kralj Guthrum je primio hrišćanstvo i priznao Alfreda za svog
suverena. Danci su se nakon toga povukli u Istočnu Angliju.

Veseks nikada više nije bio u takvoj opasnosti. Alfred je odahnuo od borbi do
885. kada se ponovila invazija Danaca na Kent, koju su podržali Danci iz Istočne Anglije.
U 886. Alfred je preduzeo protiv-ofanzivu i zauzeo London. Ovaj uspeh je Alfredu doneo
priznanje u neokupiranim delovim Engleske. Osvajanje Londona je takođe omogućilo
Alfredovom nasledniku da povrati najveći deo teritorija pod danskom vlašću. Danci se
međutim nisu mirili sa ovakvim gubitcima pa su u periodu od 892. do 896. vršili žestoke
napade na Alfredove posede.

Neuspeh Danaca da pokore Alfredovu državu bio je rezultat odbrambenih mera

koje je Alfred sprovodio od početka svoje vladavine. Stare tvrđave su ojačane i podignuto
je nekoliko novih utvrđenja na ključnim strateškim mestima. Alfred je takođe
reorganizovao vojsku i počeo da koristi brodove u odbijanju neprijatelja od oko 875.
Kasnije je pravio i veće brodove koji su pravljeni po njegovom dizajnu i koji su korišćeni
da u samom startu spreče bilo kakvu invaziju na njegove posede. Mudrom diplomatijom
on je još više ojačao svoj položaj u Engleskoj. Popravio je odnose sa Velsom i Mersijom.
Velšani su čak tražili njegovu pomoć i zaštitu i snabdevali njegove trupe 893.

Alfred je bio uspešan kako u ratu tako i u organizovanju svog kraljevstva. Bio je
mudar administrator koji je dobro organizovao svoje finansije i naterao na pokornost
svoje tane, feudalce. Takođe je pažljivo proučavao uređenje sudova i preduzeo korake da
otkloni korupciju iz njih. Objavio je važnu zbirku zakona pošto je prostudirao
zakonodavstvo u Knjizi Izgona i u zakonima Etelberta od Kenta, Ine od Veseksa (688-
694) i Ofe od Mersije. Glavni razlog za ovo bila je kraljeva želja da zaštiti svoje slabije
podanike od onih jačih.

Alfred je ipak bio najpoznatiji po svojoj želji da proširi učenost po Engleskoj.

Delio je zajedničko mišljenje da su provale Skandinavaca i njihove pljačke i ubijanja bili
zaslužena božanska kazna za grešnike. A ovi gresi su po njemu bili neučenost jer su samo
kroz učenost ljudi mogli da razumeju božansku volju. U periodu privremenog mira
između 878. i 885. on je pozvao mnoge učenjake iz Mersije, Velsa i evropskog
kontinenta na svoj dvor. Čak je i sam kralj prevodio neka dela, mada je njegov udeo u
tome bio prilično mali. Na primer Crkvena istorija engleskog naroda od Bede
Venerabilisa (VII vek) i Sedam knjiga istorije protiv pagana od Pavla Orozija (V vek)
nisu bila dela koja je preveo Alfred lično, ali je njihov prevod sa latinskog na engleski
jezik pripisan njemu. Alfred je recimo preveo Brigu o pastvi od Sv. Gregorija I (590-

147
604), a biskup Verfert je preveo Gregorijeve Dialoge. Najznačajnije delo njegove
vladavine svakako je Anglo-saksonska hronika koja je napisana oko 890. Alfredov
zaštitnički stav prema nauci svakako je omogućio da dela poput ovog zažive u kasnijim
pokolenjima.

Edvard Stariji († 17.VII.924), Anglo-saksonski kralj Veseksa od 899. do 924. sin

kralja Alfreda. Edvard je nasledio tron po očevoj smrti oktobra 899. i zatim je u borbi
902. ubio pretendenta na presto Etelvalda, koji je sklopio savez sa Dancima. Pošto je
potukao Dance iz Nortambrije kod Tetenhola on je avgusta 912. krenuo da pokori Dance
iz istočne Mersije i Anglije. Od 910. do 916. podigao je niz fortifikacionih linija oko svog
kraljevstva. U isto vreme njegova sestra Etelfled, kraljica Mersije (911-918) je to isto
učinila u svom kraljevstvu. 917. Edvard i Etelfled su otpočeli veliku ofanzivu na oblasti
pod danskom kontrolom. Brzo je uništena danska vojska u istočnoj Angliji i ta oblast je
pripojena Veseksu. Nakon Etelfledine smrti 918. Edvard je preuzeo njeno kraljevstvo
Mersiju i tako ojačan nastavio rat sa Dancima. Do 919. Edvard je pokorio sve oblasti
južno od ušća reke Hamber. U 920. je ugušio ustanak u Nortambriji. Potpuno ujedinjenje
Engleske je završeno za vreme Edvardovog naslednika, Etelstena (924-939) koji se
smatra i prvim kraljem Engleske.

148
 STOGODIŠNJI RAT (1337-1453)

UZROCI :

- vojvodstvo Gaskonja →

bila je posed engleskog kralja ali kao feud francuske krune;Francuzi su osvojili
vojvodstvo u dva navrata 1294. i 1324. i vratili ga Englezima ali je ostao kod
Engleza ostao utisak da Francuzi samo čekaju pogodnu priliku pa da zauvek stave ovo
vojvodstvo pod svoju vlast

- pomorske trzavice →

u XIII i XIV veku gusarenje na moru je bila uobičajena pojava te se veoma često
dešavalo da francuski ili engleski brodovi pljačkaju jedni druge

- grofovija Flandrija →

Flandrija je bila glavno englesko tržište za englesku vunu koje je Englezima donosilo
velike novčane prihode ali grofovija je bila podložna čestim ustancima a flandrijski grof
je bio nemoćan da ih zaustavi te je pomoć tražio od francuskog kralja;ovo se nije svidelo
Englezima jer je postojala opasnost da Francuzi osvoje Flandriju te onda da ometaju
englesku trgovinu vunom i ugroze engleske prihode

- pretenzije na francusku krunu kralja Edvarda III →

smrću francuskog kralja Karla (1322-1328) izumrla je muška linija starije loze
dinastije Kapeta; krunu je nasledio Filip od Valoa (Filip VI 1328-1350) ali i Ričard III je
po ženskoj liniji imao pravo na francusku krunu jer mu je majka bila ćerka kralja Filipa
IV (1285-1314) tj. francuski kralj mu je bio rođeni deda po majci a majka Izabela je bila
rođena sestra kraljeva: Luja X (1314-16), Filipa V (1316-22) i Karla IV (1322-1328) ovi
kraljevi su Ričardu III bili rođeni ujaci.

povodi za rat →

- Ričard III je 1329 g. otišao u Francusku i položio vazalnu zakletvu Filipu VI za svoje
vojvodstvo Gaskonju ali već naredne godine on je postao punoletan i preuzeo je engleski
presto te su Francuzi zahtevali da ponovo dođe i položi zakletvu kojom bi Filipa VI
priznao za prvog među svojim seniorima (liež omaž) ali je Ričard ovo odbio

- Filip VI je pomagao Škote u ratu protiv Filipa VI

- Filip VI je 1337 g. objavio da konfiskuje vojvodstvo Gaskonju

149
PRVA FAZA RATA do mira u Bretinjiju 1359 g.
(1337-1359)

- Ričard III je 1338 g. sklopio sporazum u Koblincu sa Ludvigom IV (1314-1347),

vojvoda Bavarske i car Svetog Rimskog carstva, kojim je postao carski vikar u oblasti
donje Rajne i dobio je vlast na tim kneževima (koje je finansijski pomagao). Iste godine
Ričard III prelazi na kontinent i formalno se proglašava za francuskog kralja; 1338 i 39
organizovao je dva bezuspešna pohoda na kontinent.

- 1340 g. engleska flota je porazila francusku u bici kod Sleisa (ili Ekliza) čime su
Englezi dobili punu kontrolu nad Lamanšom

- 1341 g. umro je bez naslednika vojvoda Bretanje Jovan, a jedan od pretendenata Jovan,
grof Monroa je obezbedio podršku Ričarda III dok je Karlo od Bloa dobio podršku
Francuza te je tako počeo rat za Bretanju koji je trajao do 1363 g.

- 1346 g. Filip VI napada bezuspešno Gaskonju a Ričard kreće u pomoć, ali ga bura
odvodi na obale Normandije gde uspeva da osvoji grad Kaen. Na ovu vest Filip VI je
okupio u Parizu vojsku i krenuo na Ričarda koji je imao samo 9000 vojnika te je
nameravao da se vrati u Englesku; ali engleska flota je već bila otplovila te je Ričard
krenuo u proboj do Flandrije (njegov saveznik); Filip VI je gonio Ričarda sve do mesta
Kresija gde se i odigrala odsudna bitka.
bitka kod Kresija 26.avgusta 1346 g. → snage Filipa VI bile su nadmoćnije od
Ričardovih ali je Ričardova taktika i naoružanje (dugi luk od 2m. koji je moga više strela
da izbaci od samostrela) donela pobedu Englezima; u bici je poginuo i Jovan
Luksemburški, slepi kralj Češke, na strani Filipa VI

- Nakon bitke Ričardu III se pružila mogućnost da osvoji celu severnu Francusku jer niko
nije mogao da je brani;ali kralj je uvideo da ima male i iznurene snage te je 1347 g. oseo i
zauzeo luku Kale;obesio je gradonačelnika a stanvoništvo proterao i naselio grad
engleskim konlonistima;grad je ostao Englezima do 1558 g. a Ričard III ga je koristio
kao stanicu za iskrcavanje vojske za invaziju na Francusku.

- 1350 g. umire Filip VI a nasleđuje ga sin Jovan II Dobri (1350-1364)

Edvard Crni princ,sin Edvarda III i princ Velsa →

- Crni princ je sa malom pokretnom vojskom prešao iz Gaskonje u južnu Francusku i

opljačkao je grofoviju Tuluz a potom se sa velikim plenom vratio u Bordo; sledeći njegov
pohod je bilo pustošenje doline Loare (1356) ali kralj Jovan II je rešio da ga eliminiše te
je krenuo u poteru za njim, onemogućio mu je povlačenje ka Bordou ali Crni princ nije
želeo bitku pa je sa velikim plenom nastojao da pobegne; uvidevši da će morati ili da

150
ostavi plen ili da prihvati bitku, Crni princ je poslao kola sa plenom ka Bordou i
pripremio se za bitku.

bitka kod Poatjea 19.septembar 1356 g. → potpuni debakl Francuza – iako mu je Crni
princ uništio 2/3 vojske i ako je bitka bila izgubljena kralj Jovan II je ipak krenuo u napad
i tom prilikom su zarobljeni: kralj Jovan II i njegov sin Filip; 13 grofova,16 barona,
5 vikonta,1 arhiepiskop - ovom bitkom završena je prva faza rata

- kralj Jovan je isprva bio zarobljenik u Bordou a potom i u Engleskoj gde ga Ričard III
nije držao kao običnog zarobljenika već je uvažavao njegov status

Mirovni ugovori →

- 1359. Jovan II i Ričard III utvrdili su mirovni sporazum –

otkup je bio 4 miliona kruna, Ričard dobija: Akvitaniju, Normandiju, Anžu, Men,
Turen, sizerenstvo nad Bretanjom i luku Kale a zauzvrat mora da se odrekne francuske
krune dok bi Jovan II se odrekao engleskih poseda u Francuskoj.

- Ovaj kraljevski ugovor činio se nerealnim te su Crni princ i dofen Karlo (kasnije Karlo
V), koji je preuzeo vlast u očevom odsustvu, potpisali sporazum u Bretinjiju po kome:
otkup iznosi 3 miliona kruna, Englezi dobijaju Akvitaniju, grofoviju Poatje i luku Kale sa
okolinom.

Šarl V i obnova Francuske

1364-1380
Novi kralj Šarl V (1364-1380) je bio kao preporučen da postane kralj u tako
odsudnom trenutku za Francusku. On nije bio vojnik, ali je uvek znao da izabere prave
ljude oko sebe, pa su pod njegovom vladavinom ispravljene greške njegovog oca i dede.
1364. Žan od Monfroa je potukao vojsku Šarla od Bloa, koji je poginuo na
bojištu. Tom pobedom je zadobio vojvodstvo Bretanju. Iste godine je Šarl Loši potučen u
bitci kod Košrela pa je primoran da preda svoje posede u Normandiji u zamenu za nove
posede oko Monpeljea. Za to vreme je Burgundija došla u posed najmlađeg sina Žana II,
Filipa II Smelog 63 (1363-1404). On se oženio 1367. Margaretom 64, ćerkom Luja III od
Flandrije. Ženidbom sa njom dobio je u posed grofovije Flandriju, Retel i Never, preko
njene bake i vlast nad carskom Burgundijom, kasnijim Franš-Konteom. Na taj način je
udario temelje moći Burgundije u XV veku.
U međuvremenu se kralj Šarl V obavezao na redovnije isplaćivanje otkupa u
ratama. Ali do 1366. isplaćeno je samo 400.000 kruna od potrebnih tri miliona. Šarl nije

63
Nadimak ''Smeli'' je dobio nakon bitke kod Poatjea. U toj bitci on je zajedno sa svojim ocem kraljem
Žanom bio zarobljen od strane Engleza.
64
Za ovu ženidbu Filip je tražio podršku pape. Naime Margareta je trebala da se uda za Edmunda, četvrtog
sina kralja Edvarda III. Papa je osporio mogućnost ovog braka jer su Margareta i Edmund bili u ''previše
bliskom srodstvu''.

151
ni nameravao da nastavi sa isplaćivanjem ovog duga, već se spremao za rat. Strogi režim
koji je uspostavio princ Edvard u Akvitaniji išao mu je na ruku. Lokalni plemići su
uputili žalbe francuskom kralju i on je Edvarda lišio njegovog vojvodstva. Rat je ponovo
počeo (1369).
Rat se sveo na pljačkaške pohode sa engleske strane. Ali oni i pored plena koji je
donošen nisu urodili plodom. Francuski kralj je strpljivo, koristeći više diplomatiju,
novac i lukavstvo osvajao engleske zamkove po Normandiji, Anžuu, Poatuu i Gaskonji.
Do 1374. sa padom La Reola engleski posedi u Francuskoj su svedeni na uzan pojas
vojvodstva Gaskonja, od ušća Garone do Pirineja. Ubrzo zatim su umrli princ Edvard
(1376), kralj Edvard III (1377) i kralj Šarl V (1380). Nakon toga su ratne operacije
zamrle, ali je zvaničan mirovni ugovor potpisan tek 1396. između Ričarda II (1377-
1399) i Šarla VI (1380-1422). Francuska se na prelazu vekova nalazila u unutrašnjim
sukobima, a u engleskoj je buknuo prvo ustana Vat Tejlora, a zatim i ustanak protiv
kralja Ričarda II. Obe strane su mir željno prihvatile.

Lažni mir →1380-1413

Smrt Edvarda III i Šarla V zaustavila je ratovanje između Francuske i Engleske. U
periodu od pune tri decenije nije bilo većih sukoba između ove dve države. Razlog za to
bili su pre svega unutrašnji problemi sa kojima su se suočile obe države. U Engleskoj je
izbio veliki seljački ustanak, a u Francuskoj je zbog mentalno zaostalog kralja Šarla VI
vladalo stalno razračunavanje između stranaka koje su to stanje htele da iskoriste.

Engleska je nakon velike kuge 1348. i 1349. imala prepolovljen broj stanovnika.
Bez obzira na to gornji staleži su kroz Parlament progurali zakone kojima su obaveze
seljaka ostale iste kao pre kuge, a još su i kalfe i nadničari morali da rade na posedima
kako feudalac tako i crkve. Gornji slojevi se nisu želeli lišiti svojih beneficija ni po koju
cenu, a u narodu se već odavno podgrevalo nezadovoljstvo zbog tako beskrupuloznog
stava. Na selu su se u to vreme pojavili siromašno odeveni propovednici koji su nazivani
lolardi 65 i koji su propovedali protiv bogate crkve i njenih nebrojenih poseda.

Među lolardima veliku popularnost je stekao izvesni Džon Bul. Zbog svog
buntovnog rata on je po naređenju kenterberijskog nadbiskupa bačen u tamnicu. Nakon
toga je u Engleskoj planuo veliki seljački ustanak 1381. Ustanak je počeo najpre kao
protest protiv kraljevih činovnika koji su ubirali poreze, ali se uskoro okrenuo protiv svih
feudalaca. Vođa ustanka je postao seoski zidar Vat Tejlor kome su pridružio oslobođeni
Džon Bul.

Ustanak se naročito raširio u jugoistočnoj Engleskoj. Odredi seljaka su uništavali

manastirska i vlastelinska imanja i spaljivali dokumenta u kojima su bile zapisane
seljačke obaveze 66. Mnogi feudalci i crkveni velikodostojnici su stradali u ovom ustanku,

65
Od srednjo-holandskog lollaert. Značilo je ''onaj koji mrmlja'' tj. onaj koji se može smatrati vernikom
koji se buni protiv vladajuće crkve. Pridev je korišćen u pejorativu.
66
Seljaci su naivno mislili da će spaljivanje papira sa listom njihovih obaveza te obaveze učiniti
nepostojećim.

152
a među njima i kenterberijski nadbiskup. Ustanak je iznenadio kralja i velikaše. Stoga su
se oni sastali sa predstvanicima seljaka u Londonu i obećali raznorazne olakšice. Deo
seljaka je bio zadovoljan ponuđenim, ali seljaci bezemljaši i gradska sirotinja su tražili
ukidanje feudalnih povlastica i izjednačavanje svih staleža. Došlo je do podele među
ustanicima pa su feudalci sa velikom vojskom uspeli da potuku glavnu seljačku vojsku i
uhvate Vat Tejlora koji je ubrzo ubijen na gradskom trgu u Londonu. Sada je posao
velikašima bio umnogome olakšan i oni su s lakoćom uništili preostale seljačke čete.
Uhvaćen je i Džon Bul koji je ubijen posle svirepog mučenja.

Kralj Ričard II je po preuzimanju vlasti želeo da proširi svoj apsolutizam do

granica u kojima do tada nisu bila njegova ovlašćenja. Ovo ga je dovelo u sukob sa
baronima koji su dizali stalne bune, a takođe i u sukob sa crkvom koja je ljubomornu
čuvala svoju autonomiju i posede. 1399. je izbila pobuna koja je Ričarda koštala prestola,
a ubrzo i glave. Na presto je stupio Henri, vojvoda od Lankastera, sin Džona od Gana,
trećeg sina Edvarda III. On je uz podršku plemstva i Parlamenta stupio na presto kao
Henri IV (1399-1413). Kako ga je za kralja izabrao Parlament, a baroni ga postavili na
tron, on je tokom cele svoje vladavine morao da im pruža ustupke. Kako su ga postavili
za kralja tako su ga mogli i svrgnuti ako im ne bi odgovarao.

Za to vreme u Francuskoj je na prestolu bio Šarl VI. Kralj je bio maloletan, a i

kada je odrastao bio je nesposoban za kraljevsku službu. Do 1384. namesnik je bio Luj
od Anžua, a posle njegove smrti Filip Smeli je postao stvarni gospodar kraljevstva. On se
međutim stalno sukobljavao sa Šarlovim bratom, Lujem od Orleana. Posle 1392. Šarl
VI je u potpunosti poludeo i samo u kratkim navratima mu se vraćala svest. Za vreme
dok je kralj bio koliko toliko svestan kraljevstvom je vladao njegov brat Luj. Za vreme
kada je bio pod teretom ludila, vladao je Filip Smeli. Između Luja i Filipa je dolazilo do
velikih sukoba. Filip Smeli je umro 1404. a nasledio ga je njegov sin Žan Neustrašivi
(1404-1419). Žan je 1407. organizovao ubistvo Luja od Orleana i postao stvarni vladar
kraljevstva. Međutim 1413. pristalice pokojnog vojvode su se organizovale i proterale
Žana na njegove posede u Burgundiji. Postavljen je kamen temeljac za kasniju saradnju
Burgundije sa Engleskom i njenom neprijateljstvu prema Francuskoj.

Henri V i Jovanka Orleanka

Henri IV je umro 1413. Na engleski presto je stupio njegov sin Henri V (1413-
1422), jedan od najvećih vojskovođa u engleskoj istoriji. Kao čovek je međutim bio
nemoguć u svom samoljublju i vlastoljublju. On je želeo da skrene pažnju engleskih
barona sa unutrašnjih prilika na rat protiv Francuske i za to je brzo našao dobar izgovor.
On je naime pretendovao na francuski presto i u skladu sa tim zahtevao je da mu se
predaju sporne oblasti Akvitanije, Anžua, Turena, Poatua i Normandije. Kako mu nije
udovoljeno on je otpočeo rat.

Avgusta 1415. Henri V se iskrcao u Normandiji sa nekih 2.000 oklopnika i oko

6.000 vitezova. Do kraja septembra nije načinio nijedan značajniji uspeh do osvajanje
nekih manjih gradova, a do tada mu je vojska prepolovljena bolestima i glađu. Henri je
rešio da se vrati natrag u Englesku, ali da bi ponizio Francuze, to je hteo da učini maršom

153
od Normandije do Kalea. Za to vreme Francuzi su okupili dva puta veću vojsku i krenuli
da mu preseku put. Francuze je formalno vodio konteabl, gospodar Albrea, ali on nije
imao stvarnu vlast nad trupama. Konteabl je zastupao mišljenje da Henriju treba preseći
put do Kalea i naterati ga da napadne prvi. Međutim francuska gospoda su rešila da
ponove greške kod Kresija i Poatjea.

Engleza je bilo manje od 6.000, a Francuza oko 10.000. Englezi su se zaustavili

kod mesta Aženkur i ponudili Francuzima bitku. Tada su Francuzi silovito krenuli
napred. Međutim vremenske prilike nisu pogodovale jurišu teške konjice. Bio je 25.
oktobar i kiše koje su obilno padale su učinile da bojno polje bude blatište. Francuzi su u
svom jurišu izgubili konje koje su engleski strelci poskidali, pa su se kroz blato nekako
doteturali do engleskih položaja. Već iscrpljeni Francuzi su postali lak plen za Engleze i
bitka je bila izgubljena.

Nakon bitke kod Aženkura Henri V je znatno proširio svoje posede. Nakon
ubistva Žana Neustrašivog od strane jednog pripadnika stranke Armanjaka 67 1419. novi
burgundski vojvoda je postao Filip III Dobri (1419-1467). On je smesta ponudio savez
Henriju V i do dogovora je ubrzo došlo. U gradu Troa potpisan je ugovor po kom je
Henri V priznat za dofena 68 Francuske, predate su mu oblasti koje je tražio, a dofen Šarl
je razbaštinjen. Burgundija je sebi obezbedila nezavistan položaj i pod njenu upravu su
došle Šampanja i oblasti istočno od Pariza. Ubrzo zatim umrli su Henri V i Šarl VI 1422.

Sin i naslednik Henrija V bio je jednogodišnji Henri VI (1422-1461, 1470-1471),

koji je priznat i za kralja Francuske. Sin Šarl VI i legalni naslednik francuskog prestola
bio je dofen Šarl, kasniji kralj Šarl VII Dobro Služeni 69 (1422-1461). Francuska južno
od Loare se nalazila pod njegovom kontrolom, a on sam je boravio u zamku Šinon 70. U
okupiranoj Francuskoj je upravljao kao namesnik vojvoda Džon od Bedforda, koji je bio
mlađi brat kralja Henrija. Englezi su hteli da iskoriste francusku neaktivnost i ovladaju
basenom Loare. Tada su za njih nastupila teška iskušenja.

Bedford je oktobra 1428. opseo grad Orlean koji je dominirao basenom reke
Loare. Francuzi su se branili hrabro, ali i prilično nevešto pa se Orelan nalazio pred
padom. Lokalne aristokrate nisu bile zainteresovane za odbranu, kao i velikaši oko
dofena. Tada na scenu stupa mlada i neobrazovana seljančica Žoana, kasnija Jovanka
Orleanka. Ona je verovala da je predodređena da povede Francusku u oslobodilački rat i
stoga je sa tim svojim vizijama gnjavila lokalnog zapovednika na istočnoj granici
Šampanje, Roberta de Bodrikura. Posle silnog navaljivanja odobreno joj je da poseti
dofena u Šinonu što je i uradila februara 1429. Ona je plašljivom dofenu ulila snage i
vere u povoljan ishod rata sa Englezima, pa ju je on stoga uključio u odred pod
komandom Žana II od Alensona koji je kretao u pomoć opsednutom Orleanu. 29. aprila
nakon osvajanje nekoliko engleskih utvrda oko Orleana ona je sa namirnicama ušla u

67
Što su u stvari bile pristalice ubijenog vojvode od Orleana, Luja.
68
Odnosno za prestolonaslednika. U prava legalnog kralja Šarla VI se nije diralo.
69
Ili Le Bien-Servi. Šarl je bio slab i plašljiv vladar, ali je imao tu sreću da oko sebe ima sposobne i
odvažne ljude.
70
Dofena Šarla je besomučno potkradao i koristio vojvoda La Tremoala, Žorž, koji je vladao Šinonom.

154
grad.Ubrzo je ona u nekoliko žestokih akcija od 4 do 8. maja porazila Engleze, zauzela
mnoge njihove utvrde oko Orleana i naterala ih na povlačenje.

Nakon pobede kod Orleana vratilo se samopouzdanje Francuzima. Tada je

Jovanka povela vojsku od 12.000 ljudi na marš ka Remsu. Dofen Šarl se šćućurio pored
nje preplašen zbivanjima. 17. jula 1429. dofen je krunisan za kralja u katedrali u Remsu.
Iako je postignut značajan uspeh Jovanka nije odustajala od daljih borbi. Sam kralj Šarl i
njegova okolina bili su više skloni pregovorima jer u slučaju da privuku Bretanju i
Burgundiju na svoju stranu, rat bi za Engleze bio izgubljen. Učestalo Jovankino
pozivanje na ratovanje i njena neukrotivost doveli su do toga da je ona bukvalno predata
Burgunđanima prilikom odbrane grada Kompjenja (14.V.1430). Burgunđani su je predali
Englezima 71, a ovi su joj priredili ''pošteno'' suđenje. Jovanka je spaljena na lomači kao
jeretik u Ruanu 30. maja. 1431.

Nakon smrti Jovanke Orleanke rat je nastavljen još dvadeset godina bez nekih
većih potresa. Najmlađi brat kralja Henrija V Hemfri od Glostera se pobrinuo da ionako
labav savez saBurgundijom postane prošlost. On je oženio groficu i naslednicu Ena,
Holandije i Zelandije. To je bilo protiv interesa Filipa Dobrog koji je takođe pretendovao
na iste oblasti, pa je sa vojskom upao u njih i pripojio ih Burgundiji. Kada je 1434. umrla
Filipova sestra, a Bedfordova supruga i poslednje veze između Burgundije i Engleske su
pokidane. Avgusta 1435. tri strane su se sastale u Arasu. Kako su Englezi postavili
prevelike zahteve tako su se Francuzi i Burgunđani približili jedni drugima. 20.
septembra došlo je do sklapanja saveza između njih, a protiv Engleza. Bedford je umro
ubrzo nakon ovoga i engleski posedi u Francuskoj su ostali bez efektivne uprave.

U narednih 15 godina Francuzi su osvajali engleske posede jedan po jedan.

Poslednja velika bitka vođena je 15. aprila 1450. kod Forminjija u Normandiji. U ovoj
bitci su Francuzi prvi put koristili topove koji su ih spasili ubitačnih engleskih stela. 17.
jula 1453. erl od Šruzberija bio je poražen kod Kastiljona u Gaskonji i ovom francuskom
pobedom je završen stogodišnji rat.

71
Iako je Šarlu VII ponuđeno da je otkupi on nije pristao.

155
 ‡‡‡

NEMAČKA

(887-1125)

‡‡‡

DINASTIJE:

SAKSONSKA (919-1024)
&
SALIJSKA (1024-1125)

NEMAČKA do OTONA I

887 god. na saboru velikaša u Majncu Arnluf Karantinski izabran je za kralja Istočne
Franačke(Nemačke),bio je vanbračni potomak Karla Velikog tj. njegov prapraunuk.

Nakon smrti cara Karla Debelog 888 g. karolinška monarhija se raspada a Arnulf
Karantinski vodi ratove sa Velikomoravskom kneževinom ali uskoro je mora da prizna
samostalnost velikomoravskog kneza Svjatopluka.

Arnulf Karantinski gajio je pretenzije prema Italiji te je pripremao pohod na Italiju

u Italiji su tada ratovali Vido II,vojvoda Spoleta i furlanski markgrof Berengar I,kao
pobednik izašao je Vido II te dobio carsku krunu Italije(891) ali Vido II uskoro umire
te Arnulf Karantinski prelazi Alpe prodire u Italiju a od pape Formoza dobija carsku
krunu. Sada su postojala dva cara – car Lambert od Spoleta i car Arnulf Karantinski;kada
se spremao da nastavi svoj italijanski pohod i eleiminiše Lamberta od Spoleta,Arnulf se
razboleo i vratio u Nemačku.

156
Arnulfa Karantinskog nasledio je,na nemačkom prestolu,šestogodišnji sin Ludvig Dete
(900-911); doba Ludviga Deteta karakterišu strahovita pustošenja Mađara. 905/6
uništavaju Velikomoravski kneževinu i prodiru u Saksoniju,Bavarsku i Frankoniju; u leto
906 g. mađarska vojska je strahovito porazila nemačku vojsku te su usledile višegodišnje
provale, pustošenja i krvoprolića;kako se na prestolu nalazio desetogodišnji dečak veliku
ulogu u odbrani od Mađara preuzeli su lokalni grofovi pa već krajem vladavine Ludviga
Deteta Nemačka se raspada na pet samostalnih nacoinalnih vojvodstava
Saksonija,Frankonija, Bavarska,Švapska i Lotaringija.

911 g. za nemačkog kralja izabran je vojvoda Frankonije Konrad I (911-918).Po samom

stupanju na presto Konrad I morao je da uguši sutanke u Saksoniji,Bavarskoj i Švapskoj a
917 g. održan je crkveni sabor u Hohenalthmajnu na kome je kralj Konrad I formirao
savez kralja i crkve crkve je zapretila izopštenjem svake osobe koja se pobuni protiv
kralja.

919 g. za nemčkog kralja izabran je vojvoda Saksonije Hajnrih I Ptičar(919-936).

Hajnrih I je 925 g. svojoj državi pripojio vojvodstvo Lotaringiju,926 g. sklopio primirje
sa Mađarima na 7 godina i za to vreme ojačao vojnu moć te je 928 g. porazio Lužičke
Srbe a u njihovoj oblasti na reci Labi podigao je utvrđenje Majsen a 933 g. u bici u
Turingiji porazio Mađare;Hajnrih I je porazio Poalpske slovene Ljutiće & Bodriće i
nametnuo im plaćanje danka.934 g. Hajnrih I je porazio Dance i formirao markgrofoviju
Šlesvig čime je odvojio Dance od Slovena i eliminisao danske upade na nemačku
teritoriju.

STVARANJE SVETOG RIMSKOG NEMAČKOG CARSTVA

OTON I (936-973)

936 g. umire Hajnrih I Ptičar a nsleđuje ga sin Oton I

unutrašnja politika

Nakon smrti bavarskog vojvode Arnulfa(937),Oton I je porazio arnulfovog najstarijeg

sina i za vojvodu Bavarskog doveo Arnulfovog mlađeg sina Bertolda kao svog vazala.
Pobunu koju je oraganizovao Otonov mlađi brat Hajnrih,Oton je konačno ugušio
bitkom u Poranju kada su poginule vojvode Frankonije i Lotaringije.Potom je Oton I
Lotaringiju predao frankonskom feudalcu Konradu Riđem kao vazalnu teritoriju a
Frankoniju je direktno podredio kraljevskoj kruni.Kada je 948 g. umro bavarski vojvoda
Bertold Oton I je Bavarsku dodelio svome bratu Hajnrihu kao vazalnu teritoriju.
Rezime: u periodu 939-949 Oton I je uspeo da eliminiše nezavisna vojvodstva sa
samostalnim vladarskim dinastijama pa je u svih 5 vojvodstva kralj Oton I samostalno
raspolagao vojvodskim položajem tj. mogao je da,za vojvodu,postavi koga hoće.

157
crkvena politika

Oton I je samostalno postavljao biskupe i nadbiskupe u Nemačkoj i sve njih je smatrao

svojim neposrednim vazalima.Davao im je određene privilegije: pravo da kuju
novac,ubiraju carine,dodela grofovskih prava. Budući da je biskupe i nadbiskupe smatrao
svojim vazalima Oton im je poveravao crkvenu funkciju svečanim činom- investitura:
crkvenim funkcionerima je predavao u ruke biskupski štap kao simbol svešteničke službe
a biskupi su morali da polože vazalnu zakletvu na vernost kralju Otonu I pa tek nakon
investiture usledio bi crkveni obred posvećivanja.
Činom investiture Oton I je ojačao biskupsku vlast u odnosu na lokalne feudalce koji su
se u vreme Ludviga Deteta duboko mešali u politiku lokalni biskupa (antagonizam
lokalnih vojvoda i lokalnih biskupa).

politika Otona I prema Italiji i građanski rat u Nemačkoj

951 g. u Nemačku,kod Otona I, dolazi Adelaida - Adelaida je bila udovica italijanskog

kralja Luja od Provanse koju je Berngar zarobio i bacio u tamnicu ali je ona odatle
pobegla u Nemačku. Oton je osvojio Paviju i oženio se Adelaidom ali je iz Italije morao
da se vrati u Nemačku jer je izbio građanski rat između Otonovog sina Liudolfa i
Otonovog brata Henriha Bavarskog a vlast nad Italijom dodelio je Berengaru II od Ivreje
kao svom namesniku. Oton I je građanski rat i niz lokalnih pobuna ugušio te je skoro svu
vlast skoncentrisao u svojim rukama: Lotaringiju je oduzeo svome zetu Konradu jer je
podržavao Otonove protivnike i dao je svome bratu nadbiskupu Kelna Brunonu;
Bavarsku je ostavio bratu Henrihu; Švapsku je dodelio grofu Burkhardu (zet Henriha
Bavarskog); za nadbiskupa Majnca je postavio vanbračnog sina Viljema.

Oton I i Mađari

Građanski rat u Nemačkoj je veoma oslabio državu što su iskoristili Mađari 954 g. da
opustoše zemlju te su i naredne 955 god. ponovo upali i opustošili Bavarsku i Švapsku.
U bici na Leškom polju (kod Leha) Oton I u sadejstvu sa češkim knezom Boleslavom I
žestoko je porazio Mađare te nakon ovog poraza mađarska invazija na Srednju i
Zapadnu Evropu biva zauvek zaustavljena.
Oton I i Polapski Sloveni

Nakon pobede nad Mađarima Oton I je organizovao osvajački pohod istočno od Labe na
Polapske Slovene koji su digli ustanak. Tako žestoko je porazio ustanak Slovena i izvršio
silne pokolje da su Sloveni bili smireni za period od 25 godina.
Inače 945. godine Polapski Sloveni podigli su ustanak koji su Nemci krvavo ugušili i
učvrstili svoju vlast, a 948. osnovane su biskupije u Brandenburgu i Havelbergu koje
su zajedno sa Magdeburgom (na levoj obali Labe,osnovana još 937) postale centri za
širenje hrišćanstva među Polapske Slovene.

Oton i Italija i carsko dostojanstvo

Berengar II od Ivreje je upravljao Italijom kao namesnik Otona I ali ubrzo se odmetnuo

158
od njega. Papa Ivan XII je bio sin spoletanskog vojvode Alberiha koji je nakon smrti
svoga oca vojvodstvo Spoleto prisajedinio Papskoj državi;papa je želeo i da prisajedini
Kapuu i vojvodstvo Benevento.
Pod ovim okolnostima Oton I je poslao jednu kaznenu ekspediciju u Italiju 957 g. na
čelu sa sinom Liudolfom ali Liudolf se razboleo i umro te je ekspedicija doživela
neuspeh.
Oton I je novu priliku dobio kada je papa Ivan XII zatražio pomoć od njega tj. papi su
pretile zavere te je on pozvao Otona da zaštiti papu i svoju vlast nad Italijom a Oton se
pozivu odazvao. 961 g. Oton I upada u Italiju i stiže do Rima kada se sastaje sa papskim
izaslanicima pred kojima polaže zakletvu da se neće mešati u stvari Papska države i da će
štititi papske posede a za uzvrat papa je obećao da neće pomagati Otonove neprijatelje te
je Oton I 962 god. u crkvi sv.Petra u Rimu krunisan za cara.

Oton I je 13.02.962. objavio tzv. ”Otonove privilegije” kojima su potvrđene donacije

Pipina Malog(Mlađeg) i Karla Velikog Papskoj državi.
Ovim privilegijama Oton I je sebe smatrao seniorom papstva.

963 g. izbila je pobuna Pape i italijanske aristokratije protiv Otona I te je Oton krenuo u
treći pohod na Italiju,porazio ustanike a italijansku aristokratiju je zarobio dok je papu
Ivana XII svrgao i postavio protivpapu Lava VIII.
Na crkvenom saboru u Rimu 963 g. Oton je ozakonio obavezu pape da položi zakletvu na
vernost caru Otonu I pre crkvenog obreda posvećivanja.Ovo je sada značilo da Oton I
ima pravo da postavlja i smenjuje papu.
Potom se Oton I vraća u Nemačku ali u Italiji izbija pobuna koju će Oton I ugušiti 966
godine u svom 4 pohodu na Italiju.A na Božić 967 g. u crkvi sv.Petra u Rimu krunisan
je,za Otonovog naslednika,Oton II(sin Otona I).972 g. Oton II se oženio vizantijskom
princezom Teofano čime je donekle priznata carska titula Otona I.

OTON II (973-983)

974 g. Oton II je suzbio pobunu bavarskoj vojvode Hajnriha II Svađalice koji beži u
Češku a njemu su u pobuni pomagali češki knez Boleslav II(967-999) i poljski knez
Mješko.

Da bi suzbio separatističke tendencije Bavarskog vojvodstva Oton II je od delova ovog

vojvodstva formirao vojvodstvo Karantaniju i time smanjio obim Bavarskog vojvodstva.

Oton II je porazio danskog kralja Harolda Plavozubog koji je pokušao da upadne u

Saksoniju i osujetio je pokušaj francuskog kralja Lotara III da osvoji Lotaringiju od
Nemačke.

159
 OTON III (983-1002)

Oton III je imao samo tri godine kada je umro Oton II te je regent postala njegova majka
vizantijska princeza Teofano.Regentkinja Teofano je vladala do svoje smrti 991 a potom
je regent postala Otonova baba-carica Adelaida koja je umrla 996 g. te je Oton III kao
šestnasetogodišnjak preuzeo presto.
Za papu je postavio Nemca Bruna Karantinskog koji postaje papa Grgur V i 996 g.
papa kruniše Otona III za cara.Papu Grgura V je zbacila rimska aristokratija te je Oton III
krenuo u pohod na Italiju,porazio ustanike i vratio(998) na presto papu Grgura V.

999 g. papa Grgur V umire a nasleđuje ga papa Silvester II,učitelj Otona III.

Oton III,uz pomoć pape Silvestera,uspostavio je dobre odnose sa Mađarskom,Češkom i

Poljskom papa Silvester II je u Mađarskoj formirao posebnu nadbiskupiju sa sedištem
u Ostrogonu koja je bila direktno podvrgnuta papi,papa je mađarskom kralju Stepanu
priznao kraljevsku krunu; u Poljskoj je formirana nadbiskupija u Gnjeznu koja je bila
direktno podvrgnuta papi a car Oton III odobrio je knezu Boleslavu Hrabrom da uzme
kraljevsku titulu;

Oton III je do 999 g. stolovao u Rimu po vizantijskom ceremonijalu a onda je

primoran,zbog nezadovoljstva u Rimu,da tajno napusti grad i ode na sever Italije;planirao
je treći pohod na Rim ali je 1002 g. umro ne ostavivši potomke.

160
 HAJNRIH II (1002-1024)

Nakon smrti Otona III velikaši su izabrali,za kralja,vojvodu Bavarskog Hajnriha II koji je
1002 g. u Majncu krunisan za kralja.

Hajnrih II & Boleslav Hrabri

Velike borbe vodio je Hajnrih II sa poljskim knezom Boleslavom Hrabrim (995-1025)

koji je uspeo da 1001 g. otrgne Poljsku od Nemačke a 1003 g. da Poljskoj pripoji Češku i
Moravsku. Ovim osvajanjima Poljska se prostirala od Baltika do srednjeg Dunava.
Hajnrih II nakon neuspele intervencije u Italiji 1004 g. odlučio je da se suprotstavi
poljskoj ekspanziji; napravljena je koalicija na čelu sa Nemačkom kojoj su se pridružili:
prognani češki knezovi Jaromir i Oldržih (sinovi Boleslava II), Mađari i polapski Ljutići.
Borbe su se okončale mirom 1005 g. po kome je Češka postala vazal Nemačke, Lužica je
pripojena Nemačkoj a Moravska i Slovačka su pripale Poljskoj.

Hajnrih II & Italija

Prvi neuspeli pohod na Italiju odigrao se 1004 g. a drugi bio je uspešniji jer je papa
krunisao Hajnriha II za cara 1014 g. te se potom Hajnrih povlači u Lombardiju a kontrolu
nad Papskom državom predaje papi; treći pohod bio je neuspešan jer su Papskom
državom zagospodarili svetovni feudalci.

Hajnrih II & Crkva

Hajnrih II je isključivo samostalno postavljao biskupe i mešao se u pitanja dogme ali ipak
je njegova crkvena politika doprinela disciplinovanju sveštenika.

napomena:
O Hajnrihu II vidi beleške sa Antonovićevih predavanja

161
 KONRAD II (1024-1039)

Konrad II je bio praunuk Otona I a za kralja Nemačke izabrali su ga velikaši.

Konrad II je prevashodno bio ratnik koji je zahtevao apsolutnu pokornost crkvenih
velikodostojnika i velikaša.

1026 g. Konrad II je preduzeo uspešan pohod na Italiju i 1027 g. krunisan je za cara a

potom je sredio prilike u južnoj Italiji jer je Benevento,Salerno i Kapuu podvrgao svojoj
vlasti.

Nakon sređivanja prilika u Italiji Konrad se vratio u Nemačku jer je izbila pobuna
njegovog rođaka Ernesta Švapskog oko Arelatskog kraljevstva (koje je kralj Rudolf III
Arelatski obećao Hajnrihu II nakon svoje smrti a Ernest Švapski je smatrao da je njegovo
pravo na Arelatsku kraljevinu veće od cara Konrada II); borbe su završene 1030 g. smrću
Ernesta Švapskog.

1030 g. poljski kralj Mješko II napada Saksoniju a Konrad II napada Lužicu dok
Konradov saveznik češki knez Oldržih napada Mađarsku. Rat se završio mirom iz 1031
g. po kome je Moravska pripala Češkoj a Mađarska je zadržala Slovačku. Iste godine
ruski knez Jaroslav uspeo je da protera Mješka II iz Poljske i da na vlast dovede njegovog
brata Besprima koji je zatražio zaštitu od cara Konrada II te je u zanak pokornosti caru
poslao poljsku kraljevsku krunu na čuvanje. Ali 1032 g. izbija pobuna te gine Besprim a
na vlast se vraća Mješko II, međutim Poljska je silno oslabila usled unutrašnjih borbi te je
kralj Mješko II bio primoran da na saboru 1033 g. u Merseburgu se odrekne kraljevske
krune i Lužicu preda Nemačkoj.
Odmah nakon sabora Konrad II je organizovao pohod na Češku te je ona priznala
vazalsku podčinjenost caru Konradu II

U jesen 1032 g. umire kralj Arelata Rudolf III te Konrad II 1034 g. uspeva da porazi
burgundske feudalce i da Nemačkoj pripoji kraljevstvo Arelat tj. dolinu reka Sene i
Rone sa gradovima Ženevom,Lionom,Arlom i Marsejom;područje Savoje;zapadnu
Švajcarsku.

U periodu od 1033 do 1036 g. Konrad II je porazio Ljutiće i nametnuo im danak a 1035

g. je suzbio pobunu svog šuraka koruškog vojvodu Adalberona.

162
 HAJNRIH III (1039-1056)

Hajnrih III je bio sin Konrada II.

Hajnrih III je preduzeo pohod na istok i periodu od 2 godine 1040-41 uspeo je da porazi
češkog kneza Bržetislava (1037-1055) koji je uspeo da 1038 g. ujedini Češku i Poljsku i
tako formira slovenski blok na istočnoj granici Nemačke; porazom češkog kneza, države
Češka i Poljska postali su vazali Nemačke.

Iskoristivši unutrašnje nemire u Mađarskoj, Hajnrih III je preduzeo tri vojna pohoda na
Mađarsku i na vlast doveo Petra kao štićenika nemačkg cara.

Hajnrih III je 1046 preduzeo pohod na Italiju i za papu je postavio svoga prijatelja
episkopa Bamberga (papa Kliment II) koji je na Božić iste godine krunisao Hajnriha III
za cara. Potom je preduzeo vojni pohod na južnu Italiji i normanske gofove od Apulije i
Aversa stavio u vazalni položaj prema caru.

1049 g. car Hajnrih III je ugušio pobunu u Lotaringiji a za to vreme Mađari su zbacili sa
prestola nemačkog štićenika kralja Petra i potpuno se osamostalili.

Do kraja vladavine cara Hajnriha III situacija u Italiji se zakomplikovala: južnu Italiju
zauzeli su Normani tj. braća Rober i Rožer Gviskard, pa kada je papa napao normansko
vojvodstvo Apuliju ne samo da je pretpreo poraz već je i zarobljen;pušten je na slobodu
ali je morao da prizna njihovu vlast u južnoj Italiji. Car Hajnrih III je krenuo u pohod na
Italiju ali je morao da odustane jer je u Nemačkoj izbila pobuna velikaša koju je on
ugušio ali je ubrzo umro a presto je ostavio svome šestogodišnjem sinu Hajnrihu
IV(1056-1106).

163
 HAJNRIH IV (1056-1106)

Hajnrih IV je imao samo šest godina kada mu je umro otac te je za regenta proglašena
njegova majka Agneza koja ubrzo odlazi u manastir a za regenta biva postavljen
nadbiskup Bremena Adalbert koji tu funkciju obavlja sve do 1066 g. (Hajnrih postaje
punoletan 1065).

Hajnrih IV & papa Grgur VII: borba za investituru

1059 g. održan je crkveni sabor u Lateranu na kome je doneta odluka da papu mora
prvo da designira skup od 7 rimskih kardinala-biskupa a potom ga biraju ostali kardinali;
ovom odlukom ukinuto je pravo nemačkom caru da unapred odredi papu.

Kada je 1073 g. za papu izabran Hildebrand (Grgur VII) bez carevog znanja, Hajnrih
IV je ipak odobrio ovaj izbor jer u tom trenutku u Saksoniji je izbila pobuna velikaša. Da
bi ugušio pobunu car se obratio papi, rekao da se pokorava njegovoj volji a zauzvrat papa
je posredovao u sklapanju mira (pobuna je suzbijena).
Potom Hildebrand (papa Grgur VII) otišao korak dalje i 1075 g. sazvan je crkveni
sabor u Rimu na kome je donet dekret protiv laičke investiture tj. svetovnim licima se
zabranjuje da postavljaju biskupe na crkvene položaje.
Potom papa Grgur VII sastavlja spis ” Dictatus papae ” u kome je izložio da je
crkvena vlast iznad svetovne i da papa, po pravu datom od Boga, može da oduzme
krunu vladaru i da vladareve podanike razreši zakletve na vernost.

Ova tri krupna događaja nagnala su cara Hajnriha IV da 1076 g. sazove sabor u Vormsu
nemačkog klera i velikaša koji donosi zaključak da je papa Grgur VII nazakonito došao
na položaj a nemački kler odbio je poslušnost papi.

Papa je zapretio izopštenjem učesnika sabora u Vormsu ako u roku od 6 meseci ne

povuku odluku a samog cara Hajnriha IV je prokleo, izopštio, njegove podanike razrešio
vernosti i proglasio ga lišenim krune.
Ovu papinu reakciju koriste švapski, bavarski i karantinski vojvoda te 1077 g. sazivaju
sabor u Triburu koji donosi odluku ako car ne dobije oprost od pape oni mu uskraćuju
poslušnost.
Hajnrih je uvideo da mu preti zbacivanje te je tajno otišao u Italiju po oprost a papa
ga je ostavio tri dana da čeka pred kapijom zamka Kanosa(1077) i dao mu oprost.Ovo
poniženje car nikada nije zaboravio.

Pa ipak velikaši su, i pored carevog dobijenog oprosta,izabrali (1077) za protivkralja

vojvodu Rudolfa Švapskog, papa (1080) je podržao Rudolfa a Hajnriha IV je opet
izopštio. Hajnrih IV je iste godine postavio protivpapu Klimenta II, ubio Rudolfa
Švapskog, krenuo u pohod na Italiju i 1081 g. počeo je da opseda Rim.

U Italiji je sklopio savez sa Vizantijom protiv Normana koji su podržavali papu i

kontrolisali južnu Italiju te je vojno ugrozio Normane, sve ovo je imalo za posledicu da
su Normani uskratili pomoć papi te je Hajnrih IV 1084 g. zauzeo Rim izuzev Anđeoske

164
tvrđave u kojoj se sklonio papa Grgur VII.
Car je iste godine (1084) sazvao sabor u crkvu sv.Petra, pročitao je spis ”Odbrana
kralja Hajnriha IV” a sabor je svrgao papu Grgura VII i postavio protivpapu Klimenta III
& krunisao Hajnriha IV za cara.

Papa Grgur VII uspeo je, uz pomoć Robera Gviskarda, da se vrati na položaj i da zauzme
Rim ali pustošenja Normana ogorčila su stanovništvo te je izbila pobuna a Grgur VII je
morao da pobegne u Salerno gde je 1085 g. i umro.

Hajnrih IV i pape: Urban II(1088-1099) & Paskal II

Hajnrih IV se 1085 g. vratio u Nemačku i sredio je unutrašnje prilike ali situacija u Italiji
se zakomplikovala kada je papa Urban II izopštio cara Hajnriha IV i protivpapu Klimenta
III, car je krenuo u drugi pohod na Italiju ali je pretrpeo neuspeh a carev najstariji sin
Konrad je izdao oca i u Milanu se krunisao za kralja Italije.

1093 g. italijanski gradovi Milano, Pjaćenca i Kremona formirali su Ligu gradova

protiv Hajnriha IV (tj. protiv njegove vlasti u Italiji) a 1095 g. u Pjaćenci je održan sabor
koji je po četvrti put izopštio cara Hajnriha IV; iste godine(1095) papa Urban II objavio
je pohod u krstaški rat (za oslobođenje Hristovog groba u Palestini) koji je krenuo 1096 a
završio se 1099 zauzećem Jerusalima.Položaj cara Hajnriha IV u ovom periodu bio je
katastrofalan.

Pa i kada je papa Urban II umro 1100, novi papa Paskal II je 1102 opet izopštio Hajnriha.
Sada su gotovo svi crkveni krugovi protiv cara a i carev sin Hajnrih podigao je pobunu
protiv oca kojoj se priključuje gotovo cela Nemačka.

Car Hajnrih IV je zarobljen u Kelnu i morao je da ,na saboru u Majncu, preda sinu
Hajnrihu krunu (Hajnrih V je krunisan za cara) a potom je po 7 put izopšten;iako je
pobegao iz zarobljeništva Hajnrih IV je iste godine(1066) umro.

165
 HAJNRIH V

(1106-1125)

Iako je obećao da se odriče laičke investiture ipak car to nije uradio već je samostalno
postavljao biskupe.Ovim činom došao je u sukob sa papom Paskalom II.

Hajnrih V je intervenisao u Češkoj i za kneza postavio Svatopluka te je Češku načinio

zavisnom od Nemačke;potom je 1108 g. upao u Poljsku ali je 1109 pretrpeo dva poraza u
Šleskoj(kod Glogova i Vroclava) te se povukao.

1110 g. Hajnrih organizuje uspešan pohod na Italiju - primorao je papu da prizna laičku
investituru i da ga 1111 g. kruniše za cara.

1115 g. papa je izopštio cara te je pretila pobuna u Nemačkoj pa je car bio primoran na
drugi vojni pohod na Italiju,ali ovog puta bezuspešan.

Treći pohod na Italiju bio je iniciran izborom novog pape Gelazija II bez carevog
znanja;car je izabrao protivpapu a Gelazije je cara izopštio po drugi put.

Sukob cara i pape rešen je 1122 g. kada je sklopljen ” Vormski konkordat ”

odredbe:
• Episkope u Nemačkoj bira sveštenstvo(a i narod) u prisustvu cara ili legata a car ima
pravo da se umeša ako se ne slaže sa izborom

• u Nemačkoj je skiptar predavao car a prsten i štap papa i prvo je išla laička pa duhovna
investitura
napomena:
skiptar – označava laičku investituru i vlast nad posedom episkopije
prsten i štap – označava duhovnu investituru i crkvenu vlast episkopa

• u Italiji car nema pravo da se meša u izbor episkopa a prvo ide duhovna pa laička
investitura

• papi i Crkvi vraćena su oteta imanja

Vormski konkordat je u stvari kompromis po kome su :

• materijalna dobra bila pod vlašću cara čime se onemogućava da crkvena dobra (i
zajednice) postanu potpuno samostalna tj. država u državi podložna uticaju pape

• duhovne funkcije su u nadležnosti pape čime je omogućen moralni preporod

sveštenstva jer je prodaja crkvenih položaja osuđena i ukinuta

166
 HAJNRIH I PTIČAR

(919-936)

PREDAVANJA
PROF. MILOŠ ANTONOVIĆ

167
843. se odigrala deseta podela franačke države među trojicom braće:

1. Lotar I (843-855) – Italija i centralni delovi države (Lotaringija) kao najstariji sin
Ludviga Pobožnog.
2. Ludvig II Germanus (843-875) – Istočna Franačka (istočno od Rajne). Nadimak
germanus dobija posle 844 godine.
3. Karlo II Ćelavi (843-877) – Zapadna Franačka.

Ludvig u to vreme još uvek nije nemački car, ali će Nemačka to postati kroz nekih 60
godina putem političkih i socijalnih preobražaja. Najvažniji socijalni preobražaj jeste
jačanje plemena, odnosno njihovih vojvodstava u Istočnoj Franačkoj.

1. Saksonija

2. Frankonija – nazvana po tzv. Istočnim Francima naseljenim uz reku Majnu. Tu se

danas nalazi Frankfurt ili most Franaka.

3. Švapska – nalazi se južno od Frankonije, a naziv je dobila po Svevima, a koju je

svojevremeno obrazovao plemenski savez Alemana sa kojima je Hlodoveh ratovao.
Svevski element je ojačao nakon poraza koje je pretrpeo alemanski savez, pa se time i
njihovo ime nameće.

4. Bavarska – sa ovim vojvodstvom tvorci nemačke države imaće veliki problem.

Načelno, vojvodstvo je pod kraljem, međutim uspomena na staro plemensko vojvodstvo
bila je još uvek živa iako je 778 godine Karlo Veliki zbacio poslednjeg vojvodu kojeg je
sa porodicom poslao u manastir. Od tada su imenovane samo vojvode iz Franačke.
Konrad I i Hajnrih Ptičar imali su loših iskustava sa ovim vojvodstvom.

5. Lotaringija – samo ime ove oblasti sugeriše da u njemu nema nacionalnog

plemenskog jedinstva domaćeg stanovništva. Znamo pouzdano da je bilo dosta Romana u
centralim delovima Franačke, ali i puno drugih naroda kao što su Alemani i Frizi. Ono
što ih čini posebnim jeste politička pripadnost, pa time Lotarinžanin znači podanik kralja
Lotara. Po smrti Lotara I (843-855) država se deli njegovim sinovima:

a) Najstariji sin Ludvig II (855-875) dobija carsku krunu i Italiju.

b) Srednji sin Karlo (855-863) dobija Burgundiju.

c) Najmlađi sin Lotar II (855-869) dobija Lotaringiju.

Oba sina, a moguće i treći bili su epileptičari. Kada je umro Karlo 863 Ludvig je
zauzeo njegovu oblast. Međutim kada je umro Lotar II 869 Ludvig se sukobio sa željama
svojih stričeva – Karla Ćelavog i Ludviga Germanusa. Ludvig protiv njih dvojice nije
mogao da istera neku pravdu i primoran je da se povuče. Tako je Lotaringija podeljena.

168
 880 godine ugovorom u Ribeonu fiksirana je podela, ali je kasnije zapadno-
franački kralj iskoristio sukobe u istočnom kraljevstvu da otme i njegov deo. U ovim
sukobima beleži se nekakav osećaj pripadnosti, posebnosti Lotarinžana. Svojim većim
delom Lotarinžani su pripadali germanskog govornom području. I danas oni delovi koji
se nalaze u Francuskoj, a stanovništvo govori svojim maternjim jezikom, za sebe tvrdi da
su Francuzi.

Tvorac nemačke države Hajnrih I Ptičar (919-936) imao je velikih problema u

smirivanju oblasti pod svojom vlašću. On je takođe bio u sukobu sa Karlom Prostim,
zapadnim kraljem. Kako ni Karlo nije bio preterano popularan protiv njega je izbila
pobuna 921. koja ga je koštala prestola. On je 929. umro u zatočeništvu prethodno
pokušavši da prethodno osigura sebi Lotaringiju, u nastojanju da ojača materijalnu bazu
prema pobunjenim vojvodama, u prvom redu grofu Šampanje.

Ovo mu je u jednom trenutku pošlo za rukom pa je saksonska istoriografija

zalepila Karlu nadimak Prosti da bi time što više osporila njegova prava i prava zapadne
Franačke na Lotaringiju. Konačno 925. Hajnrih je osvojio Lotaringiju i time stavio tačku
na ovaj spor.

918. umro je Konrad I, prvobitno vojvoda Frankonije, iz porodice Karolinga. Celu

vladavinu on nije imao sreće u sukobima sa Mađarima i plemstvom. Umro je dva dana
pred Božić (23.12.918) posle vladavine od sedam godina koja je Nemačkog donela samo
građanske ratove. Njegov najveći problem je bio što je pokušao da vlada na način
Karolinga, pa su ga otuda smatrali konfliktnom ličnošću. Zemlja stoga počinje da se
raspada, vojvoda Lotaringije je prešao na stranu Karla Prostog i položio mu vazalnu
zakletvu.

Sama Frankonije nije do 918. htela da bilo kome da političku zakletvu i

suprotstavljala se volji kralja. Vrhunac nevolja je došao sa Bavarskom jer je tamošnja
vlastela za kralja izabrala svog vojvodu, koga crkvena tradicija zove Anful I Zli (919-
937) jer je nastojao da raspolaže crkvenim imanjima po svojoj volji. Hajnrih ga je
međutim porazio i naterao da položi vazalnu zakletvu, ali su ga njegove pristalice i dalje
smatrale svojim kraljem.

Skupština franačkih i saksonskih velikaša okupila se u maju 919. da bi priznala

Hajnriha za kralja. Aristokratija je pristala da se odrekne pretenzija da monarh bude njen
podanik.Novi kralj nije bio ni Karoling, ni Franak već je porodica kojoj je pripadao
etnički bila saksonska. Na ovaj način su Saksonci proglašeni za državotvorni narod.

Putem hrišćanske vere, hristijanizacije, Franci i Saksonci su postali jedan narod.

Način na koji se lokalna plemena utapaju u buduću nemačku naciju ide upravo u tom
pravcu – princip jedne vere. Jedna država, jedan vladar i jedna vera su elementi koji čine
konstitutivne sile buduće nemačke nacije.

169
Kada je Hajnrih I postao kralj našao se pred problemima koje Konrad nije uspeo da reši:
1) suzbijanje bavarske pobune & 2) povratak Lotaringije & 3) suzbijanje Mađara.
Ovo je mogao da izvede samo u slučaju da ojača ugled krajlevske porodice, a taj ugled
neće biti ojačan krunisanjem već dogovorom sa vlastelom.

Hajnrih I & Arnulf Bavarski

Arnulf Bavarski se proglasio za kralja u Forhajndu, koji je bio blizu Bavarske granice
i u istom mestu se 911 Konrad krunisao za kralja.

Pored Arnulfa, vojvode Bavarske, protivnici kralja Hajnriha bili su i Burkhard II

Švapski i Gizelbert, vojvoda Lotaringije. Kraljevi protivnici su se povezivali sa
inostranim silama a najdalje je otišao Arnulf koji je imao savez sa Mađarima. Mađari su u
tom trenutku posebno opasniprotivnici jer nisu bili hrišćani, a njihovi pohodi su
prvenstveno usmereni na bogate manastire. Arnulf je sklopio savez i sa Česima i
Poljacima, u to vreme još nekrštenim. Burkhard nije imao naročiti izbor, ali se oslanjao
na Burgundiju, u to vreme takođe opasnog konkurenta Nemačkoj.

Međutim Hajnrih je nastupio dosta oprezno. → Da bi povratio povoljan uticaj u

vojvodstvima morao se nagoditi sa aristokratijom. Smatralo se naime uspehom ako bi od
pobunjenih aristokrata dobio makar zakletvu na vernost. Hajnrih stoga u prvi mah
zanemaruje i Arnulfa i Gizelberta i kreće na Švapsku a Burkhard II se predaje kralju bez
borbe i priznaje njegovu vlast.

Prvi pravi ispit imao je Hajnrih položiti u borbi sa Arnulfom Bavarskim. Posle
919. Arnulfov uticaj u Bavarskoj je još više ojačao. Posle smrti Arnulfovog oca, osnivača
dinastije Liutpolda, mladi Arnulf je preuzeo političko vođstvo, kao naslednik oca i ratni
vođa Bavaraca. Pojedinačni manji uspesi protiv Mađara jačala su ugled porodice
Liutpolda, pa oni sada imaju i pretenzije na presto.

Nemačka vojska je 921. opsela Regensburg,glavni grad Bavarske i Arnulf je shvatio

da je najbolje da se preda. Pritom su oba vladara i njihove vojske težile da ne dođe do
većeg krvoprolića. Između kralja Hajnriha I i vojvode Arnulfa postignut je usmeni
sporazum, ali detalje ne znamo. Zna se da o kraljevskoj kruni i nezavisnoj Bavrskoj nije
više moglo biti reči. Ipak u rukama vojvode su ostala znatna prava:

1. Pravo mobilisanja vojske.

2. Zadržavanje krunskih prava i dvorova Karolinga.
3. Kovao je sopstveni novac.
4. Zadržao je pravo da slobodno sklapa sporazume.
5. Pravo da po volji raspolaže crkvenom imovinom.

Vojvodska vlast je ojačala toliko da je Arnulf po svojoj volji raspolagao

imovinom crkve i bez ikakve kontrole kralja. Zato je i dobio nadimak ''zli'' od crkve.

170
Cena koju je kralj morao da plati za umirivanje zemlje bila je prilično visoka. Vojvodstvo
postaje sada takav činilac da ga kruna ne može više zaobilaziti.

Hajnrih I & Lotaringija

Konrad I Frankonski je uzalud pokušavao da iz Lotaringije protera Šarla III Prostog

(898-923), a Hajnrih je opet delovao opreznije, ali sa većom upornošću. On je želeo
dobre odnose sa Šarlom, ali i povratak Lotaringije pod vlast Nemačke.

Šarl III je svoja nastojanja da obnovi kraljevsku vlast započeo u Lotaringiji. Do

otvorenog sukoba je došlo kada je Gizelbert biskupa grada Litiha postavio ne pitajući
Šarla III za mišljenje. Ovo je za francuskog kralja bio izazov na koji je morao odgovoriti.
919. kralj je izdejstvovao sudsku presudu da se iz opatije sv. Servantije ukloni
Gizelbertov čovek. Posle ovoga opatija je data, kao vrsta pomoćne selekture, nadbiskupu
Trijera Ruotgeru, koji je bio verni pristalica Šarla III. Gizelbert je prećutao incident sa
ovom opatijom odlučan da u biskupiji Litih deluje odlučnije nego ranije. Naime Litih leži
u srcu oblasti koju kontroliše Gizelbertova porodica i veoma je važno da lokalni biskup
ovde bude njegov čovek. Litih je važan i za kralja jer je to načn da se ograniči
Gizelbertova moć. U samoj Lotaringiji na stranu kralja stala je porodica Matfridina kojo
je pripadao Rihard, opat Trima, u stvari čovek Šarla III podređen za Litih. Gizelbert se
oslonio na Hermana, nadbiskupa Kelna, a moguće da ga je i Hajnrih podsticao.

Pošto je privremeno ugušio pobunu svoje vlastele Šarl III se okrenuo Lotaringiji i
sa vojskom stigao do Vormsa, koji je ležao na levoj obali Rajne. Hajnrih je sa vojskom
izašao na Rajnu, a kada je stigla vest o približavanju nemačke vojske Francuzi su se
okrenuli nazad. I Nemci su se tada povukli jer je bavarsko pitanje još uvek bilo nerešeno.
Tu je zaključeno kog se Hajnrih ozbiljno držao dok ne reši pitanje Bavarske.

7. II. 921. sklopljeno je primirje iz kog je nastao Bonski ugovor koji je značajan
jer predstavlja prvi nemačko-franački ugovor. 4. XI. 921. dva kralja su se srela u Bonu, a
7.XI. su isplovili brodićem na Rajnu. Na sredini reke, gde je trebala da bude granica, oni
su uz prisustvo duhovnih velikaša i vlastele ratifikovali ugovor, posle čega je u lokalnoj
crkvi usledila zakletva pred relikvijama. Iz spiska svedoka iz koga se vidi ko je bio
prisutan zaključuje se da je sa Šarlove strane učestvovala lokalna lotarinška vlastela, čime
je Šarl izrazio svoje pretenzije na Lotaringiju. Hajnrih je sa tim u datom trenutku morao
da se složi. U strogom ceremonijalu Hajnrih je sebe potpuno izjednačio sa Karolingom,
jer te ceremonije podvlače jednakost kraljeva.

Šarl III je odmah iz Bona požurio u Lotaringiju koja je jako opustošena, ali otpor i
dalje nije jenjavao. Nadbiskup Remsa Flodoard 72 je prebacivao Šarlu zbog pustošenja
Lotaringije u vreme posta. Šarl je u međuvremenu bio slomljen. Oslonivši se previše na
saveznike iz Lotaringije on je opatiju Šel kod Pariza poverio Haganonu, koji je bio
Lotarinžanin niskog porekla. Činjenica da je neplemenit čovek postavljen za opata
72
Inače analista.

171
uvredila je čast francuske gospode. Tako su se pobunili oni feudalci iz okoline Šela:
Robert, grof Pariza i njegov sin Hugo od Francije 73. Pobuni se priključio Rudolf,
vojvoda Burgundije i i njegov brat Hugo Crni. Uz pomoć Gizelberta oni su 29. VI. 922.
izabrali Roberta za kralja. U Remsu ga je miropomazao biskup grada Soasona, jer je
Heravej biskup Remsa ostao veran Šarlu III. Hajnrih je priznao Roberta I (922-923) za
kralja pa se time Šarlov položaj još više pogoršao. Stoga je on pokušao da problem reši u
jednoj odsudnoj bitci. Juna 923. kod Soasona se odigrala bitka u kojoj je Robert poginuo,
ali je Šarlova popularnost tolika opala da su ga odmah posle bitke izdali vazali.

Šarl III je prinuđen na bekstvo, ali je pao u ruke Hariberta od Vermandoa, koji
je čak bio rođak kraljevske porodice. Šarlova žena, krlajica Edita, izbegla je
zarobljavanje i pobegla je sa maloletnim sinom u Englesku. Edita je bila kćer engleskog
kralja Edvarda 74 (899-924). Šarl je ostao zarobljen do kraja života 929. Nakon ovih
događaja zavrenici su na mesto poginulog Roberta I postavili Rudolfa Burgundskog
(923-936). Međutim Šarl je iz zarobljeništva doturio pismo Hajnrihu u kome ga poziva na
poštovanje Bonskog sporazuma. Ovaj poziv odgovara Hajnrihovim namerama. 923.
nemačka vojska ulazi u Lotaringiju gde je Gizelbert potpuno slomljen. Nakon ovoga
Hajnrih je u celoj kraljevini priznat za kralja.

Dalja osvajanja privremeno nisu bila moguća, a i Rudolf se spremao da upadne u

Lotaringiju. 927. Gizelbert je pokoren jer su Rudolfove snage u borbi sa Normanima
poražene. Od tada je Lotaringija čvrsto vezana za Nemačku. Osvajanje Lotaringije je
jedna od najznačajnijih prekretnica u nemačkoj istoriji. Ovo je prvi korak nemače obnove
Karlovog carstva. Riade je gradić za koji se ne zna gde se tačno nalazio, ali se
poredpostavlja da je bio u blizini današnjeg Ritesburga, u istočnoj Saksoniji.

Hajnrih I & Mađari 924- 926 g.

Samo što je pripajanje Lotaringije završeno, Nemačka se suočila sa prodorom

Mađara. 924. Nemačka nije imala odgovor na mađarski izazov. Mađarska konjica je bila
brza, a ratnici okrutni i nemilosrdni.

Naime 924. jedan odred Mađara upao je u Saksoniju, a kralj se sklonio u Verlu.
Jedan od zapovednika Mađara ne očekujući otpor upao je u zamku i pritom bio zarobljen.
Po Vidukindu doveden je pred kralja u lancima. Mađari su odmah ponudili kralju veliku
količinu dragocenosti da pusti zarobljenika. Ipak Hajnrih je dragocenosti odbio traživši
samo jedno - mir. Dolazi do pregovora koji su potrajali dve godine. 926. konačno je
sklopljeno primirje na devet godina, s tim da nemački kralj plaća određeni godišnji danak
Mađarima. Ovaj ugovor ojačao je njegov položaj u Nemačkoj, pošto je primirje važilo za
celo kraljevstvo, a ne samo za Saksoniju. Na ovaj način se Hajnrih pokazao kao kralj cele
Nemačke, čime je dodatno oslabio Arnulfov položaj, koji se još 920. proglasio za kralja.

73
Obojica iz kuće Kapeta.
74
Reč je o Edvardu Starijem (899-924) sinu Alfreda Velikog (871-899).

172
 Mađari za vreme primirja sa Nemačkom pljačkali su po Provansi, Šampanji,
Burgundiji i oblastima Loare. Primirje se obema stranama činilo kao dobar potez, ali se
ispostavilo da je bilo na štetu Mađara. Nemci su tada ojačali, a mađarska opasnost je
ujedinila nemačka plemena. Kruna je stvorila Nemačku i Nemce a lojalnost kruni je
predstavljala i pripadnost naciji.

Novembra 926. čim je primirje stupio na snagu kralj je sazvao najviše plemstvo
na dvorski sastanak, sabor u Vormsu. Na samom čelu agende 75 bila je odbrana od
Mađara. Između kralja i vlastele vladalo je potpuno saglasje. Odlučeno je da se oko
biskupskih rezidencija, crkava i manastira podignu zidine.

Kralj je obnovio starogermanski običaj LANDWEHR tzv. zemaljske odbrane. To

je opšta mobilizacija seljaka koji su se starali o tvrđavi i njenim instalacijama. Vidukind
na neki način zamera kralju što je stvorio ''seljačku vojsku''. Kralj je seljaštvo
organizovao u devetine tj. odrede od po devet ljudi. Jedan od njih bi sedeo u tvrđavi i
starao se o njoj, a ostali bi je snabdevali hranom. Za oružje su bili zaduženi plemići.
Svaka tvrđava dobija svog komandanta koji komanduje odbranom tvrđave. Kralj
naređuje da su tvrđavi održavaju suđenja i da se tu odvijaju okupljanja seljaka, da bi ljudi
stekli naviku da borave u njoj. Mnoge od ovih tvrđava će kasnije prerasti u gradove, ali
su u trenutku kada su podizane bile mesta bojišta.
Hajnrih je nastojao i da ojača vojsku. U vojsku kao pešake poziva svo ostalo seljaštvo.
Glavna reforma koja je iznela pobedu nad Mađarima jeste stvaranje konjice tako da
glavninu vojske čine oklopljeni plemići na konjima.

Hajnrih I & Sloveni

U zimu 928. Hajnrihova konjica je napala Havelce, pleme Polapskih Slovena.

Neuobičajeni zimski napad počeo je zbog svesti o tome da je zemlja Havelaca močvarna i
da konjica može proći samo zimi. Havelci nisu očekivali napad te su Nemci su zauzeli
Brandenburg.

Hajnrih je znao da ne može da se bori na dva fronta pa stoga Slovene napada

jedne po jedne. Sledeći su bili Daleminci. Oni su napadnuti i opsednuta je njihova
tvrđava Jahna (Jona). Daleminci su bili ratoborniji, Jona dobro utvrđena, a oni spremni za
odbranu. Pritom su u prošlosti bili saveznici Mađara. Opsada je trajala 12 dana i pružan
je žestok otpor. Pobednici su masakrirali stanovništvo grada.

Sledeći su bili Česi. Oni su bili već ozbiljniji protivnici. Bilo ih je više jer je to bio
čitav plemenski savez. na čijem čelu je bio Vaclav I (921-929). Kada je video da sa
severa upada kralj, a sa juga Arnulf Zli zatražio je primirje. Vaclav je položio vazalnu
zakletvu 76 i obećao godišnji danak i od tada će Češka biti u sastavu Nemačke, a potom i

75
AGENDA (lat.) - ''ono što treba da se uradi''.
76
Pored zakletve i danka Vaclav je primio hrišćanstvo što je naročito negativno odjeknulo među paganskim
Česima. Stoga je već 929. Vaclav zbačen i ubijen. Kao prvi hrišćanski vladar Češke, Vaclav je kasnije
proglašen za sveca.

173
Austrije do 1918. Pošto postaje vazalna država, Češka opozicija diže glavu i svrgava
Vaclava, a na vlast dovodi Boleslava I Okrutnog (929-967).

Hajnrih I & Mađari 933 g.

933. ističe primirje sa Mađarima i Hajnrih odbija da plaća dalji danak što ove
provocira i oni ponovo napadaju. Postoji i priča da je Hajnrih smrtno uvredio Mađare
bacivši im mrtvog psa kada su došli po danak, ali ovo nije tačno. U proleće 933. Mađari
upadaju u Saksoniju. Kada su prešli Labu podelili su se u dve vojske kojima su želeli da
obuhvate planine Harc i tako završe sa Hajnrihom. Zapadnu vojsku je uništio saksonski
vojvoda sa odredima Tirinžana. Južnu vojsku je sačekao Hajnrih sa svojom netaknutom
vojskom. Iako su Mađari bili brojniji nisu imali nikakvu taktiku niti su njihovi konjanici
bili okloljeni. Stoga su u čeonom sudaru sa nemačkom konjicom bili samleveni i
pocepani na više delova i odbačeni prema Riadi. Značaj ovog događaja je ogroman jer su
Mađari prvi put na otvorenom polju doživeli poraz i mit o njihovoj nepobedivosti je
uništen.
Hajnrih I & Normani (Danci)

934. Hajnrih je napao Normane na njihovoj teritoriji. Granica između Nemačke i

Danske bila je tada na reci Ajderu. Hajnrih je napao jednog od danskih kraljeva, Hnuba
(Chinuba). To je bio presedan jer je prvi put neki hrišćanski vladar napao Normane na
njihovoj teritoriji. Hnubova prestonica se nalazila na obe obale reke Šlaje (Schlei) i zvala
se Hajtabu (Haithabu) odnosno Hedebu (Hedeby). Niko se pre Hajnriha nije usudio na
ovakav korak. Nakon pobede Hajnrih je pomerio granicu i preko Ajdera.

935. Hajnrih je postigao novi uspeh. U malom mestu Ivoa na rečici Šijer (Ivois sur
Chiers) sastala su se dva kralja, nemački i francuski. Hajnrih je presudio u sporu izmešu
pobunjenog grofa od Vermandoa Heriberta i kralja Rudolfa. Na kraju sastanka zaključen
je mirovni ugovor između država s tim što je Rudolf priznao Hajnrihu pravo na
Lotaringiju.

U jesen 935. na vrhuncu moći kada se nalazio u lovu na planini Harnosu, u

jugoistočnoj Saksoniji, kralja Hajnriha je pogodio srčani udar. On međutim nije odmah
umro tako da se postarao za pitanje svog naslednika. Na samrtničkoj postelji za
prestolonaslednika je odredio svog srednjeg sina Otona, Matildinog sina. Hajnrihova
prva žena se zvala Hateburg (Hatheburg). Njen i Hajnrihov sin se zvao Tankmor
(Thanknar), koji je proglašen kao nepodoban da nasledi presto, tim pre što je brak između
Hajnriha i Hateburg još ranije poništen.

Tek deset meseci nakon srčanog udara Hajnrih je umro (2.VI.936) u Memlebenu,
u istočnoj Saksoniji. Njegovo telo je prebačeno u kapelu sv. Marije. 7.VIII.936. je
obavljeno krunisanje Hajnrihovog sina Otona I (936-973) za kralja.

174
ISTORIJA NEMAČKE
U X VEKU

PREDAVANJA M. ANTONOVIĆA
V I VI SEMESTAR 2002/2003

175
843. se odigrala deseta podela franačke države među trojicom braće:

4. Lotar I (843-855) – Italija i centralni delovi države (Lotaringija) kao najstariji sin
Ludviga Pobožnog.
5. Ludvig II Germanus (843-875) – Istočna Franačka (istočno od Rajne). Nadimak
germanus dobija posle 844 godine.
6. Karlo II Ćelavi (843-877) – Zapadna Franačka.

Ludvig u to vreme još uvek nije nemački car, ali će nemačka to postati kroz nekih 60
godina putem političkih i socijalnih preobražaja. Najvažniji socijalni preobražaj jeste
jačanje plemena, odnosno njihovih vojvodstava u Istočnoj Franačkoj.

1. Saksonija

2. Frankonija – nazvana po tzv. Istočnim Francima naseljenim uz reku Majnu. Tu se

danas nalazi Frankfurt ili most Franaka.

3. Švapska – nalazi se južno od Frankonije, a naziv je dobila po Svevima, a koju je

svojevremeno obrazovao plemenski savez Alemana sa kojima je Hlodoveh ratovao.
Svevski element je ojačao nakon poraza koje je pretrpeo alemanski savez, pa se time i
njihovo ime nameće.

4. Bavarska – sa ovim vojvodstvom tvorci nemačke države imaće veliki problem.

Načelno, vojvodstvo je pod kraljem, međutim uspomena na staro plemensko vojvodstvo
bila je još uvek živa iako je 778 godine Karlo Veliki zbacio poslednjeg vojvodu kojeg je
sa porodicom poslao u manastir. Od tada su imenovane samo vojvode iz Franačke.
Konrad I i Hajnrih Ptičar imali su loših iskustava sa ovim vojvodstvom.

5. Lotaringija – samo ime ove oblasti sugeriše da u njemu nema nacionalnog

plemenskog jedinstva domaćeg stanovništva. Znamo pouzdano da je bilo dosta Romana u
centralim delovima Franačke, ali i puno drugih naroda kao što su Alemani i Frizi. Ono
što ih čini posebnim jeste politička pripadnost, pa time Lotarinžanin znači podanik kralja
Lotara. Po smrti Lotara I (843-855) država se deli njegovim sinovima:

a) Najstariji sin Ludvig II (855-875) dobija carsku krunu i Italiju.

b) Srednji sin Karlo (855-863) dobija Burgundiju.

c) Najmlađi sin Lotar II (855-869) dobija Lotaringiju.

Oba sina, a moguće i treći bili su epileptičari. Kada je umro Karlo 863 Ludvig je
zauzeo njegovu oblast. Međutim kada je umro Lotar II 869 Ludvig se sukobio sa željama

176
svojih stričeva – Karla Ćelavog i Ludviga Germanusa. Ludvig protiv njih dvojice nije
mogao da istera neku pravdu i primoran je da se povuče. Tako je Lotaringija podeljena.

880 godine ugovorom u Ribeonu fiksirana je podela, ali je kasnije zapadno-

franački kralj iskoristio sukobe u istočnom kraljevstvu da otme i njegov deo. U ovim
sukobima beleži se nekakav osećaj pripadnosti, posebnosti Lotarinžana. Svojim većim
delom Lotarinžani su pripadali germanskog govornom području. I danas oni delovi koji
se nalaze u Francuskoj, a stanovništvo govori svojim maternjim jezikom, za sebe tvrdi da
su Francuzi.

Tvorac nemačke države Hajnrih I Ptičar (919-936) imao je velikih problema u

smirivanju oblasti pod svojom vlašću. On je takođe bio u sukobu sa Karlom Prostim,
zapadnim kraljem. Kako ni Karlo nije bio preterano popularan protiv njega je izbila
pobuna 921. koja ga je koštala prestola. On je 929. umro u zatočeništvu prethodno
pokušavši da prethodno osigura sebi Lotaringiju, u nastojanju da ojača materijalnu bazu
prema pobunjenim vojvodama, u prvom redu grofu Šampanje.

Ovo mu je u jednom trenutku pošlo za rukom. Pošto ratna propaganda nije

savremeni izum saksonska istoriografija je zalepila Karlu nadimak Prosti da bi time što
više osporila njegova prava i prava zapadne Franačke na Lotaringiju. Konačno 925.
Hajnrih je osvojio Lotaringiju i time stavio tačku na ovaj spor.

Karledmar – napisao je to da je Hajnrih pripadao malom broju nemačkih vladara

o kojem su sačuvane narodne pesme. U kolektivnom pamćenju nemačkog naroda
najstarije su zabeležene krajem XII veka. Uostalom tradicija koja se već formirala oko
njegove ličnosti, prvog vladara je nazvala Ptičar. Navodno Hajnriha je vest o izboru za
kralja stigla u lovu. Ipak u svom izboru za kralja Hajnrih je uzeo i te kakvo učešće.

Kod Vidukinda postoji čitav ep o smrti kralja Konrada I Frankonskog (911-

918). On je navodno Eberhardu naložio da kraljevske insignije preda Hajnrihu i sveto
koplje u čijoj se osnovi nalazi jedan od klinova kojim je Isus zakovan na krst. Vidukind
klasifistički u usta umirućeg kralja stavlja podugačak govor o tome šta je kraljevska vlast.
Kroz ovaj govor se pokazuje da je narodna tradicija utisnula svoj pečat u sve pore
nemačkog društva.

Sreća – osnovni pojam u mentalnom sklopu Germana, direktno vezan za sudbinu.

Iz ovoga se vidi da nam je Vidukind preneo samo tradiciju. Po njoj vlast treba da ima
onaj kog je sudbina odredila i ko ima sreću, a to je njihov vojvoda koji ima sve
karakteristike jednog kralja. Vidukind je takođe preneo da je Hajnrih, kada je saznao,
prihvatio izbor, ali je na saboru franačke gospode (rex francorum) obavestio da se ne
smatra dostojnim časti pa je odbio da se kruniše. Kada se 962. njegov sin Oton I
proglasio za cara, bio je krunisan u Rimu. Original ove krune čuva se u narodnom muzeju
u Beču. Vidukindovo delo se zove RES GESTAE SACSONICUS. Pisao je sa jasnom
namerom da važne događaje opisuje iz saksonske perspektive. Događaji kojima mogu da
se objasne politički planovi vladara iz saksonske porodice.

177
 918. umro je Konrad I, prvobitno vojvoda Frankonije, iz porodice Karolinga. Celu
vladavinu on nije imao sreće u sukobima sa Mađarima i plemstvom. Umro je dva dana
pred Božić (23.12.918) posle vladavine od sedam godina koja je Nemačkoj donela samo
građanske ratove. Njegov najveći problem je bio što je pokušao da vlada na način
Karolinga, pa su ga otuda smatrali konfliktnom ličnošću. Zemlja stoga počinje da se
raspada, vojvoda Lotaringije je prešao na stranu Karla Prostog i položio mu vazalnu
zakletvu.

Sama Frankonija nije do 918. htela da bilo kome da političku zakletvu i

suprotstavljala se volji kralja. Vrhunac nevolja je došao sa Bavarskom jer je tamošnja
vlastela za kralja izabrala svog vojvodu, koga crkvena tradicija zove Anful I Zli (919-
937) jer je nastojao da raspolaže crkvenim imanjima po svojoj volji. Hajnrih ga je
međutim porazio i naterao da položi vazalnu zakletvu, ali su ga njegove pristalice i dalje
smatrale svojim kraljem.

Kao verodostojan možemo uzeti podatak da se skupština franačkih i saksonskih

velikaša okupila tek u maju 919. da bi priznala Hajnriha za kralja. Izbor se odigrao u
mestu daleko od Švapske i Bavarske jer se njihovo učešće na saboru nije ni očekivalo.
Nije moguće ne primetiti da je sam način izbora, mesto, okolnosti, kašnjenje dokaz da
metafizički nemoguće da ne postoji kralj u zemlji. Ova teorija jeste osnova Vidukindovih
izlaganja. Jer odugovlačenje nosi strašne posledice. Sve to je ostavilo loš znak na prve
godine Hajnrihove vladavine. Aristokratija je pristala da se odrekne pretenzija da monarh
bude njeg podanik. Kod Eberharda je ovo potčinjavanje prikazano kao dobrovoljno. Tim
pre što novi kralj nije bio ni Karoling, ni Franak. Porodica kojoj je pripadao etnički je bila
saksonska. Na ovaj način su Saksonci proglašeni za državotvorni narod.

Putem hrišćanske vere, hristijanizacije, Franci i Saksonci su postali jedan narod,

ali postoji veliko nepoverenje u ovu teoriju. Način na koji se lokalna plemena utapaju u
buduću nemačku naciju ide upravo u tom pravcu – princip jedne vere. Jedna država,
jedan vladar i jedna vera su elementi koji čine konstitutivne sile buduće nemačke nacije.
Kada ulazi u sastav nemačke države Bavarska se naziva slobodna država Bavarska što
samo pokazuje koliko je mučan proces unifikacije germanskih plemena. Što se tiče
ostatak karolinške tradicije ona je naročito bila opasna za Hajnriha jer ne treba zaboraviti
zakletvu datu od strane plemstva papi i Pipinu Malom (751-768) 754. da će birati na
presto samo Karolinge. Stoga je izvesno da je odbijanje carske krune i miropomazanja
predstavljalo izvestan raskid sa karolinškim tradicijama. Uz to ide i sukob Hajnrihov sa
predstavnicima nemačke crkve, u prvom redu biskupom Majnca, koji je imao starešinstvo
nad nemačkom crkvom.

Sakralne kraljevske titule obavezuju da se fizički kruna stavi na glavu da bi se

obeležio ulazak u vršenje kraljevske vlasti. Logika stvari upućuje na to da neko ko ne
pripada kraljevskom rodu , prosto bi hteo da se kruniše. Možda je po sredi hrišćanska
skromnost ili politička računica. Uz sukob, da li ovo znači da se Hajnrih odriče i političke
mogućnosti da se oslanja na crkvu. Možda je Hajnrih osećao da je uticaj crkve za vreme
Ludviga u samoj osnovi kraljevske vlasti i procenjivao je da je njen uticaj postao prejak.

178
Danas se veruje da je hteo da se odrekne političke kontrole nad crkvom, ali i da pokaže
vlasteli da se odriče starih načela vladavine.

S obzirom da se distancira od oslonca koji bi mu pružila crkva, stvorio je osnovu

za sporazum sa aristokratijom. Izgleda da je stvarno došlo do nekog sporazuma između
Hajnriha i vlastele, jer ga je ona posle početno odbijanja priznala za kralja. Bilo je i
istoričara koji su Hajrnihovo odbijanje krune smatrali vraćanjem starogermanskim
tradicijama. I pored ovih poteza za Hajnriha se može reći da je bio dobar hrišćanin, što se
ne može reći za njegovog prethodnika Konrada I, kom je jedan hroničar svojevremeno
nalepio epitet mač bez balčaka. Samo kraljevsko dostojanstvo nije stanje voljne odluke –
da je bio dobar hrišćanin Hajnrih bi odbio da bude kralj.

Kada je prihvatio titulu našao se pred problemima koje Konrad nije uspeo da reši:
suzbijanje bavarske pobune, povratak Lotaringije i suzbijanje Mađara. Ovo je mogao da
izvede samo u slučaju da ojača ugled krajlevske porodice, a taj ugled neće biti ojačan
krunisanjem već dogovorom sa vlastelom. Arnulf Bavarski se proglasio za kralja u
Forhajndu, koji je bio blizu Bavarske granice i u istom mestu se 911 Konrad krunisao za
kralja. Ovo je bilo potencijalno opasno po Hajnriha. Tim pre što je Arnulf svoje
pretenzije zasnivao na nekoj daljoj povezanosti sa porodicom Karolinga čime se vidi da
je pretendovao na vlast nad celim kraljevstvom.

Pored Arnulfa, vojvode Bavarske, protivnici kralja Hajnriha bili su i Burkhard II

Švapski i Gizelbert, vojvoda Lotaringije. Gizelbert je bio sumnjičen da traži i teži većoj
vlasti nego što je njegova vojvodska. Kraljevi protivnici su u isto vreme i veliki protivnici
krune. Oni se povezuju i sa inostranim silama, što kraljevstvo dovodi u životnu opasnost.
Najdalje je otišao Arnulf koji je imao savez sa Mađarima. Mađari su u tom trenutku
posebno opasniprotivnici jer nisu bili hrišćani, a anjihovi pohodi su prvenstveno usmereni
na bogate manastire. Arnulf je sklopio savez i sa Česima i Poljacima, u to vreme još
nekrštenim. Burkhard nije imao naročiti izbor, ali se oslanjao na Burgundiju, u to vreme
takođe opasnog konkurenta Nemačkoj.

Međutim Hajnrih je poznavao neke tajne vladanja i nastupio je oprezno. Da bi

povratio na kratko povoljan uticaj u vojvodstvima morao se nagoditi sa aristokratijom.
Smatralo se naime uspehom ako bi od pobunjenih aristokrata dobio makar zakletvu na
vernost. Hajnrih stoga u prvi mah zanemaruje i Arnulfa i Gizelberta i kreće na Švapsku.
Kada su Burgunđani uvideli da kralj ne preza čak ni od rata oni su okrenuli leđa
Burkhardu i ovaj se kralju predao bez borbe i priznao njegovu vlast. Potčinjavanje kralju
ojačalo je Burkhardov uticaj u vojvodstvu, ma koliko to paradoksalno zvučalo, kako
prema crkvi tako i prema drugim aristokratama. Za biskupa grada Augsburga postavljen
je Udalrik. Pri njegovom postavljanju kralj se samo složio sa onim što je vojvoda
predložio.

Prvi pravi ispit imao je Hajnrih položiti u borbi sa Arnulfom Bavarskim. Posle
919. Arnulfov uticaj u Bavarskoj je još više ojačao. Posle smrti Arnulfovog oca, osnivača
dinastije Liutpolda, mladi Arnulf je preuzeo političko vođstvo, kao naslednik oca i ratni

179
vođa Bavaraca. Pojedinačni manji uspesi protiv Mađara jačala su ugled porodice
Liutpolda, pa oni sada imaju i pretenzije na presto.

U Regensburgu, glavnom gradu Bavarske, Arnulf je čekao napad iz Saksonije

nadajući se da će ovakav napad na grad imati iste efekte kao sa kraljem Konradom I
(911-918) ranije. Hajnrih je međutim imao ozbiljne namere. Nemačka vojska je 921.
opsela Regensburg i Arnulf je shvatio da je najbolje da se preda. Pritom su oba vladara i
njihove vojske težile da ne dođe do većeg krvoprolića. Između kralja i vojvode postignut
je usmeni sporazum, ali detalje ne znamo. Zna se da o kraljevskoj kruni i nezavisnoj
Bavrskoj nije više moglo biti reči. Ipak u rukama vojvode su ostala znatna prava:

1. Pravo mobilisanja vojske.

2. Zadržavanje krunskih prava i dvorova Karolinga.
3. Kovao je sopstveni novac.
4. Zadržao je pravo da slobodno sklapa sporazume.
5. Pravo da po volji raspolaže crkvenom imovinom.
Vojvodska vlast je ojačala toliko da je Arnulf po svojoj volji raspolagao
imovinom crkve i bez ikakve kontrole kralja. Zato je i dobio nadimak ''zli'' od crkve.
Cena koju je kralj morao da plati za umirivanje zemlje bila je prilično visoka. Vojvodstvo
postaje sada takav činilac da ga kruna ne može više zaobilaziti. Moguće je da je Hajnrih
iz ličnog iskustva znao da lojalni vojvoda predstavlja stabilizujući faktor u državi i da tu
vlast 77 može da ima.

Borbe koje je Konrad vodio sa vojvodama oslabile su ugled kraljeva, ali je

Hajnrih uključivanjem vojvoda u državnu politiku otklonio tu paralizu. Konrad I
Frankonski je uzalud pokušavao da iz Lotaringije protera Šarla III Prostog (898-923), a
Hajnrih je opet delovao opreznije, ali sa većom upornošću. On je želeo dobre odnose sa
Šarlom, ali i povratak Lotaringije pod vlast Nemačke. U ovom slučaju rešenje Švapske i
Bavarske nije bilo moguće. Ovde je aktivnu ulogu odigrao Šarl III, mada mu je
Lotaringijia pala u ruke bez ikakvih zasluga. Shvatio je da mu se pruža dobra prilika jer
je u svojoj državi bio potusnut od strane Burgundije i drugih velikaša. Međutim njegov
pokušaj da obnovi franačka vlast nije uspeo.

Šarl III se ponašao kao da se ništa nije promenilo od vremena Karla Velikog. Ali
od vremena Karla Velikog društvena hijerarhija nije više odlika plemenske solidarnsoti
ratnika već je to vazalna zakletva. Naravno vazali su se zaklinjali kralju, ali je vazalni
odnos bio dvostran. Svoja nastojanja da obnovi kraljevsku vlast Šarl je započeo od
Lotaringije. Do otvorenog sukoba je došlo kada je Gizelbert biskupa grada Litiha
postavio ne pitajući Šarla III za mišljenje. Ovo je za francuskog kralja bio izazov na koji
je morao odgovoriti. 919. kralj je izdejstvovao sudsku presudu da se iz opatije sv.
Servantije ukloni Gizelbertov čovek. Posle ovoga opatija je data, kao vrsta pomoćne
selekture, nadbiskupu Trijera Ruotgeru, koji je bio verni pristalica Šarla III. Gizelbert je
prećutao incident sa ovom opatijom odlučan da u biskupiji Litih deluje odlučnije nego
ranije. Naime Litih leži u srcu oblasti koju kontroliše Gizelbertova porodica i veoma je

77
''Kraljevsku vlast bez krune''

180
važno da lokalni biskup ovde bude njegov čovek. Litih je važan i za kralja jer je to načn
da se ograniči Gizelbertova moć. U samoj Lotaringiji na stranu kralja stala je porodica
Matfridina kojo je pripadao Rihard, opat Trima, u stvari čovek Šarla III podređen za
Litih. Gizelbert se oslonio na Hermana, nadbiskupa Kelna, a moguće da ga je i Hajnrih
podsticao.

Pošto je privremeno ugušio pobunu svoje vlastele Šarl III se okrenuo Lotaringiji i
sa vojskom stigao do Vormsa, koji je ležao na levoj obali Rajne. Hajnrih je sa vojskom
izašao na Rajnu, a kada je stigla vest o približavanju nemačke vojske Francuzi su se
okrenuli nazad. I Nemci su se tada povukli jer je bavarsko pitanje još uvek bilo nerešeno.
Tu je zaključeno kog se Hajnrih ozbiljno držao dok ne reši pitanje Bavarske.

7. II. 921. sklopljeno je primirje iz kog je nastao Bonski ugovor koji je značajan
jer predstavlja prvi nemačko-franački ugovor. 4. XI. 921. dva kralja su se srela u Bonu, a
7.XI. su isplovili brodićem na Rajnu. Na sredini reke, gde je trebala da bude granica, oni
su uz prisustvo duhovnih velikaša i vlastele ratifikovali ugovor, posle čega je u lokalnoj
crkvi usledila zakletva pred relikvijama. Iz spiska svedoka iz koga se vidi ko je bio
prisutan zaključuje se da je sa Šarlove strane učestvovala lokalna lotarinška vlastela, čime
je Šarl izrazio svoje pretenzije na Lotaringiju. Hajnrih je sa tim u datom trenutku morao
da se složi. U strogom ceremonijalu Hajnrih je sebe potpuno izjednačio sa Karolingom,
jer te ceremonije podvlače jednakost kraljeva.

Šarl III je odmah iz Bona požurio u Lotaringiju koja je jako opustošena, ali otpor i
dalje nije jenjavao. Nadbiskup Remsa Flodoard 78 je prebacivao Šarlu zbog pustošenja
Lotaringije u vreme posta. Šarl je u međuvremenu bio slomljen. Oslonivši se previše na
saveznike iz Lotaringije on je opatiju Šel kod Pariza poverio Haganonu, koji je bio
Lotarinžanin niskog porekla. Činjenica da je neplemenit čovek postavljen za
opatauvredila je čast francuske gospode. Tako su se pobunili oni feudalci iz okoline Šela:
Robert, grof Pariza i njegov sin Hugo od Francije 79. Pobuni se priključio Rudolf,
vojvoda Burgundije i i njegov brat Hugo Crni. Uz pomoć Gizelberta oni su 29. VI. 922.
izabrali Roberta za kralja. U Remsu ga je miropomazao biskup grada Soasona, jer je
Heravej biskup Remsa ostao veran Šarlu III. Hajnrih je priznao Roberta I (922-923) za
kralja pa se time Šarlov položaj još više pogoršao. Stoga je on pokušao da problem reši u
jednoj odsudnoj bitci. Juna 923. kod Soasona se odigrala bitka u kojoj je Robert poginuo,
ali je Šarlova popularnost tolika opala da su ga odmah posle bitke izdali vazali.

Šarl III je prinuđen na bekstvo, ali je pao u ruke Hariberta od Vermandoa, koji
je čak bio rođak kraljevske porodice. Šarlova žena, krlajica Edita, izbegla je
zarobljavanje i pobegla je sa maloletnim sinom u Englesku. Edita je bila kćer engleskog
kralja Edvarda 80 (899-924). Šarl je ostao zarobljen do kraja života 929. Nakon ovih
događaja zavrenici su na mesto poginulog Roberta I postavili Rudolfa Burgundskog
(923-936). Međutim Šarl je iz zarobljeništva doturio pismo Hajnrihu u kome ga poziva na

78
Inače analista.
79
Obojica iz kuće Kapeta.
80
Reč je o Edvardu Starijem (899-924) sinu Alfreda Velikog (871-899).

181
poštovanje Bonskog sporazuma. Ovaj poziv odgovara Hajnrihovim namerama. 923.
nemačka vojska ulazi u Lotaringiju gde je Gizelbert potpuno slomljen. Nakon ovoga
Hajnrih je u celoj kraljevini priznat za kralja.

Dalja osvajanja privremeno nisu bila moguća, a i Rudolf se spremao da upadne u

Lotaringiju. 927. Gizelbert je pokoren jer su Rudolfove snage u borbi sa Normanima
poražene. Od tada je Lotaringija čvrsto vezana za Nemačku. Osvajanje Lotaringije je
jedna od najznačajnijih prekretnica u nemačkoj istoriji. Ovo je prvi korak nemače obnove
Karlovog carstva. Riade je gradić za koji se ne zna gde se tačno nalazio, ali se
poredpostavlja da je bio u blizini današnjeg Ritesburga, u istočnoj Saksoniji. Samo što je
pripajanje Lotaringije završeno, Nemačka se suočila sa prodorom Mađara. 924. Nemačka
nije imala odgovor na mađarski izazov. Mađarska konjica je bila brza, a ratnici okrutni i
nemilosrdni. U javnom mnjenju Nemačke javlja se isti utisak koji su imali Rimljani pred
naletima Atilinih Huna.

Naime 924. jedan odred Mađara upao je u Saksoniju, a kralj se sklonio u Verlu.
Jedan od zapovednika Mađara ne očekujući otpor upao je u zamku i pritom bio zarobljen.
Po Vidukindu doveden je pred kralja u lancima. Mi ne znamo o kome se radi, ali
ponašanje Mađara ukazuje da je taj poglavica zauzimao vrlo visoko mesto u mađarskoj
hijerarhiji, pa je čak i moguće da je bio u srodstvu sa dinastijom Arpada. Mađari su
odmah ponudili kralju veliku količinu dragocenosti da pusti zarobljenika. Ipak Hajnrih je
dragocenosti odbio traživši samo jedno - mir. Dolazi do pregovora koji su potrajali dve
godine. 926. konačno je sklopljeno primirje na devet godina, s tim da nemački kralj plaća
određeni godišnji danak Mađarima. Ovakav ugovor je pomračio sjaj Hajnrihove
vladavine. U načelu u to vreme je uspešan kralj i uspešan vojskovođa i on treba da uzima
novac, a ne da ga daje. Međutim ovaj kraljev potez, naizgled diskutabilan, ojačao je
njegov položaj u Nemačkoj, pošto je primirje važilo za celo kraljevstvo, a ne samo za
Saksoniju. Na ovaj način se Hajnrih pokazao kao kralj cele Nemačke, čime je dodatno
oslabio Arnulfov položaj, koji se još 920. proglasio za kralja.

Mađari, inače verolomni, ovoga puta pokazali su se kao spremni da drže reč.
Naime verovali su da im ovo primirje daje slobodne ruke za delovanje u Francuskoj i
Italiji.Za vreme primirja sa Nemačkom pljačkali su po Provansi, Šampanji, Burgundiji i
oblastima Loare. Primirje se obema stranama činilo kao dobar potez, ali se ispostavilo da
je bilo na štetu Mađara. Nemci su tada ojačali, a mađarska opasnost je ujedinila nemačka
plemena. Kruna je stvorila Nemačku i Nemce. a lojalnost kruni je predstavljala i
pripadnost naciji.

Novembra 926. čim je primirje stupio na snagu kralj je sazvao najviše plemstvo
na dvorski sastanak, sabor u Vormsu. Na samom čelu agende 81 bila je odbrana od
Mađara. Između kralja i vlastele vladalo je potpuno saglasje. Odlučeno je da se oko
biskupskih rezidencija, crkava i manastira podignu zidine. Najbolji primer za ovaj
nedostatak odbrane je manastir Sveti Gal u Burgundiji:

81
AGENDA (lat.) - ''ono što treba da se uradi''.

182
''Opat Egzelbert naoružao je svoje monahe i nagovorio ih da pruže otpor napadačima.
Međutim u manastiru nije bilo uslova za odbranu i oni su se povukli na brdašce koje je
opat ranije utvrdio. U manastiru je ostao samo maloumni opat Heribald. Mađari su sve
spalili, a Heribalda su poštedeli zbog ludila iako su inače monahe ubijali. Što se tiče
onong brda gde je trebalo pružiti otpor, Mađari su ga zaobišli. Ovo je u ponosnoj opatiji
Sv. Gala prikazano kao čudo Sv. Egzelberta. Međutim čuda nije bilo i da su Mađari
kojim slučajem napali sve bi monahe pobili''.

Kralj je na neki način obnovio prastari starogermanski običaj tzv. zemaljske

odbrane pozantije kao LANDWEHR. To je opšta mobilizacija seljaka koji su se starali o
tvrđavi i njenim instalacijama. Vidukind na neki način zamera kralju što je stvorio
''seljačku vojsku''. Kralj je seljaštvo organizovao u devetine tj. odrede od po devet ljudi.
Jedan od njih bi sedeo u tvrđavi i starao se o njoj, a ostali bi je snabdevali hranom. Za
oružje su bili zaduženi plemići. Svaka tvrđava dobija svog komandanta koji komanduje
odbranom tvrđave. Kralj naređuje da su tvrđavi održavaju suđenja i da se tu odvijaju
okupljanja seljaka, da bi ljudi stekli naviku da borave u njoj. Mnoge od ovih tvrđava će
kasnije prerasti u gradove, ali su u trenutku kada su podizane bile mesta bojišta. Kraljeva
naredba se generalno poštovala, ali npr. Hercfeld znamenita Karolinška opatija je takođe
fortifikovana, ali prilično nemarno. Zbog toga se jedan deo zida obrušio i jedan radnik je
povređen, a od smrti ga je spasao Sv. Vigibert, patron ovog manastira. Osim podizanja
Hajnrih je nastojao i da ojača vojsku. U vojsku kao pešake poziva svo ostalo seljaštvo.
Glavna reforma koja je iznela pobedu nad Mađarima jeste stvaranje konjice tako da
glavninu vojske čine oklopljeni plemići na konjima.
Koliko je kralju bilo stalo do vojske pokazuje i primer lopovske čete. Jednu veliku
grupaciju lopova i šljama kralj je pomilovao i poslao naoružane na granicu Saksonije,
prema Polapskim Slovenima. Ovi lopovi su se pokazali kao prilično lojalni prema kralju.
Napadali su Slovene da bi izazvali reakciju i da kao odgovor kralj započne rat protiv njih.
Nameravao je da u tom ratu izvežba svoju novu vojsku. U zimu 928. Hajnrihova konjica
je napala Havelce, pleme Polapskih Slovena. Neuobičajeni zimski napad počeo je zbog
svesti o tome da je zemlja Havelaca močvarna i da konjica može proći samo zimi.
Havelci nisu očekivali ovako masovan napad i njihov vođa Tugomir se pokazao nevešt u
datoj situaciji. Nemci su zauzeli Brandenburg, a Tugomir je odveden u zarobljeništvo, ali
se zna da jeiveo još u prvoj deceniji Otonove vladavine.

Hajnrih je znao da ne može da se bori na dva fronta pa stoga Slovene napada

jedne po jedne. Sledeći su bili Daleminci. Oni su napadnuti i opsednuta je njihova
tvrđava Jahna (Jona). Daleminci su bili ratoborniji, Jona dobro utvrđena, a oni spremni za
odbranu. Pritom su u prošlosti bili saveznici Mađara. Opsada je trajala 12 dana i pružan
je žestok otpor. Pobednici su masakrirali stanovništvo grada. Sledeći su bili Česi. Oni su
bili već ozbiljniji protivnici. Bilo ih je više jer je to bio čitav plemenski savez. na čijem
čelu je bio Vaclav I (921-929). Kada je video da sa severa upada kralj, a sa juga Arnulf
Zli zatražio je primirje.Arnulf nije napadao Čehe zato što mu je kralj to naložio. On u
stvari želi zaštitu bavarskih interesa. Političkih i crkvenih jer je želeo da ojača uticaj

183
Salcburške nadbiskupiju. Vaclav je položio vazalnu zakletvu 82 i obećao godišnji danak i
od tada će Češka biti u sastavu Nemačke, a potom i Austrije do 1918. Pošto postaje
vazalna država, Češka opozicija diže glavu i svrgava Vaclava, a na vlast dovodi
Boleslava I Okrutnog (929-967).

933. ističe primirje sa Mađarima i Hajnrih odbija da plaća dalji danak što ove
provocira i oni ponovo napadaju. Postoji i priča da je Hajnrih smrtno uvredio Mađare
bacivši im mrtvog psa kada su došli po danak, ali ovo nije tačno. U proleće iste godine
Mađari upadaju u Saksoniju. Kada su prešli Labu podelili su se u dve vojske kojima su
želeli da obuhvate planine Harc i tako završe sa Hajnrihom. Zapadnu vojsku je uništio
saksonski vojvoda sa odredima Tirinžana. Južnu vojsku je sačekao Hajnrih sa svojom
netaknutom vojskom. Iako su Mađari bili brojniji nisu imali nikakvu taktiku niti su
njihovi konjanici bili okloljeni. Stoga su u čeonom sudaru sa nemačkom konjicom bili
samleveni i pocepani na više delova i odbačeni prema Riadi. Značaj ovog događaja je
ogroman jer su Mađari prvi put na otvorenom polju doživeli poraz i mit o njihovoj
nepobedivosti je uništen.

934. Hajnrih je napao Normane na njihovoj teritoriji. Granica između Nemačke i

Danske bila je tada na reci Ajderu. Hajnrih je napao jednog od danskih kraljeva, Hnuba
(Chinuba). To je bio presedan jer je prvi put neki hrišćanski vladar napao Normane na
njihovoj teritoriji. Hnubova prestonica se nalazila na obe obale reke Šlaje (Schlei) i zvala
se Hajtabu (Haithabu) odnosno Hedebu (Hedeby). Niko se pre Hajnriha nije usudio na
ovakav korak. Nakon pobede Hajnrih je pomerio granicu i preko Ajdera.

935. Hajnrih je postigao novi uspeh. U malom mestu Ivoa na rečici Šijer (Ivois sur
Chiers) sastala su se dva kralja, nemački i francuski. Hajnrih je presudio u sporu izmešu
pobunjenog grofa od Vermandoa Heriberta i kralja Rudolfa. Na kraju sastanka zaključen
je mirovni ugovor između država s tim što je Rudolf priznao Hajnrihu pravo na
Lotaringiju.

U jesen 935. na vrhuncu moći kada se nalazio u lovu na planini Harnosu, u

jugoistočnoj Saksoniji, kralja Hajnriha je pogodio srčani udar. On međutim nije odmah
umro tako da se postarao za pitanje svog naslednika. Na samrtničkoj postelji za
prestolonaslednika je odredio svog srednjeg sina Otona, Matildinog sina. Hajnrihova
prva žena se zvala Hateburg (Hatheburg). Njen i Hajnrihov sin se zvao Tankmor
(Thanknar), koji je proglašen kao nepodoban da nasledi presto, tim pre što je brak između
Hajnriha i Hateburg još ranije poništen.

Tek deset meseci nakon srčanog udara Hajnrih je umro (2.VI.936) u Memlebenu,
u istočnoj Saksoniji. Njegovo telo je prebačeno u kapelu sv. Marije. 7.VIII.936. je
obavljeno krunisanje Hajnrihovog sina Otona I (936-973) za kralja. U Vidukindovom
delu Res Gestae Sacsonicae pružena nam je slika Otonovog krunisanja: ''Oton je nakon

82
Pored zakletve i danka Vaclav je primio hrišćanstvo što je naročito negativno
odjeknulo među paganskim Česima. Stoga je već 929. Vaclav zbačen i ubijen. Kao prvi
hrišćanski vladar Češke, Vaclav je kasnije proglašen za sveca.

184
pristupanja na presto krenuo ka crkvi gde ga je dočekao narod sa uzvicima,
proglašavajući ga za kralja. Oton zatim odlazi u crkvu, na sebi ima veliki broj insignija,
svečani ogrtač, a biskup Majnca izgovara određene reči za svaku od insignija. Kada je sa
tim završio biskup je miropomazao Otona i stavio mu krunu na glavu. Kralj je potom
otišao u katedralu i seo na Karlov kameni presto i saslušao liturgiju. Oko kralja su se u
jednom trenutku okupili Gizelbert, vojvoda Lotaringije (komornik); Edgebart, vojvoda
Frankonije (trpeznik); Herman, vojvoda Svabije (peharnik) i Arnulf, vojvoda Bavarske
(dvorski maršal). Ranke je u svemu ovome video osnivački akt nemačke države.

Otonov vladalački program je svoj akcenat imao na ostvarivanju političkog

jedinstva. Iste godine u februaru umro je francuski kralj Rudolf. U Lavonu aristokratija je
izabrala za novog kralja sina Šarla III, Luja IV Prekomorskog (936-952). Sve do 967.
traju manje ili krupnije pobune, braće, sinova i drugih neprijatelja cara Otona. Još 929.
Hajnrih I je napravio redosled naslednika i Oton je već tada smatran
prestolonaslednikom. Ćerka Edvarda Starijeg (899-925), Edgita, udala se za Otona I što
mu je znatno povečalo ugled jer je supruga bila iz kraljevske porodice. Pred smrt Hajnrih
I je predao kraljevske insignije i blagajnu svom drugom sinu Otonu.

Hajnrih je međutim imao i starijeg, prvog sina, koji se zvao Tankmar. Brak
Hajniha i Tankmarove majke Hateburge bio je poništen tako da je dete iz ovog braka
proglašeno nepodobnim za naslednika prestola. Otonova mlađa braća bili su Hajnrih
Mlađi i Brun. Oni su 929. bili premladi tako da se nisu mogli smatrati za naslednike.
Zigfrid od Magdeburga vaspitavao je Hajnriha Mlađeg, a najmlađeg Bruna je
vaspitavao biskup Utrehta, Baldrih. Brun je bio predodređen za duhovnu karijeru i čak je
postao biskup, ali je umro mlad.

Još dok je Hajnrih I bio živ Otonu i Edgiti rodio se sin, koji je dobio ime Liudolf,
po Liudolfu I († 866.) osnivaču saksonske vojvodske porodice. Nakon Hajnrihove smrti
dolazi do mnogih pobuna, a najčešći uzroci su bili:

a) Zaobilaženje starijeg sina.

b) Sukob kralja i vojvode. Naime Arnulf Bavarski je rpe smrti odredio sebi
naslednika i naredio da ga proglase za vojvodu.
c) Pitanje lokalne aristokratije.

Oton I nije želeo da toleriše privatne rasprave vlastele što je uticalo na pojavu
nezadovoljstva kod aristokratije. To je dalo povoda za njihove pobune. Nakon
Hajnrihove smrti i Mađari su videli svoju šansu. Ono što karakteriše početak Otonove
vladavine jeste neuspešan pohod na češkog kneza Boleslava. Markgrofovi na granicama
bili su Herman Bilung i Gero. Njih je sam Oton postavio. Stariji Hermanov brat,
Filham, bio je zaobiđen u izboru markgrofa pošto nije želeo da se bori protiv Slovena na
granicama. On se stoga sklonio u Saksoniju gde su se okupljali ljudi nezadovoljni
Otonovom vladavinom. Gero je postavljen za markgrofa nakon Zigfridove smrti.

Eberhart, brat ranijeg vladara Konrada I, ostao je vojvoda u Frankoniji. 938.

prema Vidukindu odigralo se Tankmarovo ubistvo na samom oltaru jedne kapele. Za to

185
vreme Eberhart je bio zatočen, a potom pušten da bude vojvoda u Frankoniji, ali pod
punom kraljevom kontrolom. Početkom 939. izbio je ustanak Hajnriha Mlađeg kome su
se priključili Eberhart i Gizelbert, vojvoda Lotaringije. Uz Zalfeldovu (Saalfeld)
okupljale su se pristalice Hajnriha Mlađeg koji je u to vreme imao samo 18 godina. Iako
mlađi od Otona, Hajnrih je smatrao da od njega ima više prava na krunu. Naime kada se
Oton rodio, Hajnrih I je bio još uvek vojvoda, a u vreme kada se Hajnrih Mlađi rodio,
Hajnrih I je već bio kralj.

Zagovornik pobune bila je Otonova i Hajnrihova majka, Matilda, koja je smatrala

da Hajnrih ima veće pravo na presto. Eberhart i Gizelbert su bili prave vođe i začetnici
pobune. Oton je takođe naterao Eberhartove vazale da istrpe tradicionalnu germansku
kaznu, nošenje psa. I ovo je bio jedan od razloga za pobunu. Oton I je ipak izvojevao
pobedu kod Ksantena. Prilikom prelaska preko Rajne, kralja i njegovu prethodnicu
napala je Gizelbertova vojska. Kralj se našao odsečen od središnjeg dela vojske. Tada je
Oton I uzeo u ruke koplje 83 i počeo da se bori. Njegov postupak je ohrabrio vojnike i oni
su pobedili brojčanu jaču Gizelbertovu vojsku.

Luj IV Prekomorski (936-954) je iskoristio borbe u Nemačkoj i upao sa vojskom

u Alzas. Njegovi planovi nam nisu poznati. Upad francuskog kralja naterao je Otona I da
stupi u savez sa francuskom aristokratijom na čijem se čelu nalazio vojvoda od Francije,
Hugo Kapet i grof od Vermantoa, Heriberg. Ovo je nateralo Luja IV da odstupi iz Alzasa.
U međuvremenu Gizelbert dobija nova pojačanja od nadbiskupa Majnca Hildriha,
biskupa Strazburga Rurgarda i Adalberona od Meca. Sve ovo nije mnogo pomoglo
buntovnicima jer je ubrzo Eberhart poginuo, a Gizelbert se udavio u Rajni prilikom
bekstva iz zasede u koju je njegova vojska upala. Hajnrih Mlađi se sklonio kod
Gizelbertove udovice Geberge. Kralj Oton I je pomilovao svog brata i postavio ga za
vojvodu Lotaringije. To se pokazalo kao pogrešan potez jer je Hajnrih Mlađi spremao
zaveru.

Kada se vojska udaljila od kralja, odlučeno je da on treba biti ubijen na Uskrs 941.
u Kvediburgu gde je planirano da se izvede atentat. Neko je međutim javio kralju o zaveri
i on je dozvolio da se proslava održi kako bi pohvatao sve zaverenike. I stvarno nakon
proslave vojnici su uhvatili sve zaverenike izuzev jednog grofa koji je pružio otpor i
pritom bio ubijen. Svi zaverenici bili su kažnjeni smrću.

Hajnrih Mlađi je pobegao, ali je brzo bio uhvaćen i poslat u Ingejham u

zatočeništvo. Hajnrih je uspeo da pobegne uz pomoć jednog sveštenika iz Majnca i
potom je otišao kod kralja da ga moli za oproštaj. Dok je Oton išao na jutarnju misu na
Badnji dan, Hajnrih je istupio ispred njega i bacio se na pod, tražeći milost 84. Posle
pomirenja Otona sa bratom Hajnrihom izgledalo je kao da je borba prošla. Međutim

83
Koje je bilo deo insignije. Oton je naime uvrstio ovo kultno oružje u insignije koje je
dobio njegov otac od kralja Burgundije.
84
Detalji u vezi ovog događaja sačuvani su u delu ''Dela Otona Velikog cara'' Rozvite iz
Gandershajma. Rozvita je bila nemačka pesnikinja-monahinja. Bila je veoma obrazovana
i pisala je drame po ugledu na Terencija.

186
velikodušnost se pokazala ili kao preuranjena ili kao nepotrebna. Fridrih, nadiskup
Majnca, pušten je iz zatvora pa je čak i vraćen na položaj koji je zauzimao pre izbijanja
pobune.

Sada je izgledalo kao da je došlo vreme za ostvarivanje još jednog Otonovog

plana. To je bilo rešavanje pitanja vojvodstava i rešavanja učešća njihovih članova z
vlasti. Pitanje vojvodstava nastojao je da reši intenzivnom porodičnom politikom
kombinovanjem između dinastičkih problema i samog problema koji je postojao. Kako je
koje vojvodstvo dolazilo na red tako se njegovo pitanje rešavalo. 14.VII.937. umro je
vojvoda Bavarske Arnulf Zli. Osetivši da mu se bliži kraj za svog naslednika je odredio
svog sina Eberharta (937-938). Čak je dozvolio da lokalna bavarska aristokratija
Eberharta izabere za vojvodu kao da se radi o nezavisnoj državi. Izgledalo je da se
Bavarska vraća na put samostalnosti kakvu je posedovala za vreme Konrada I i u početku
vladavine Hajnriha I.

Oton međutim nije imao nimalo volje da dopusti ovakvo ponašanje Bavaraca tim
pre što je imao svest o tome koliko je bavarsko pitanje značajno za celu Nemačku kao
državu. Tako je kralj tokom 938. u dva uspešna pohoda izbacio Eberharta iz igre, ali se
nije usudio ili možda nije hteo da dira u nasledna prava porodice Liutpoldinga. Stoga je
za vojvodu imenovan Arnulfov mlađi brat Bertold (938-947) koji je primio znake svog
dostojanstva od kralja. Položaj vojvode prema kralju se iz osnova promenio. On je morao
da prizna svoj položaj kraljevog vazala i da položi vazalsku zakletvu. Još je morao da
prekine sa Arnulfovom crkvenom politikom jer je kralj hteo da od bavarskih crkvenih
poseda ima dobit za sebe. Bertold je morao da prihvati ovakve uslove. Ovo se pokazalo
kao efikasan i uspešan metod jer je Bertold bio dobar vojskovođa koji je zadržavao upade
Mađara.

Međutim sam Bertold nije bio mnogo mlađi od svog brata i umro je već 947. Tada
je Oton sproveo svoj plan do kraja. On je umesto sinu pokojnog Bertolda vojvodstvo
Bavarske poverio svom bratu Hajnrihu Mlađem. Ovo je bio rizičan potez, ali izgleda da
je Hajnrih ozbiljno shvatio ono što mu se zbilo 941. Jednom pokajani grešnik zauvek je
ostao veran kralju. Takođe se pokazao kao vešt vojskovođa koji je suzbijao navale
Mađara, poput Bertolda. Međutim zbog suda javnog mnjenja kralj i njegov brat su se
morali nagoditi sa Liutpoldinzima. Stoga se Hajnrih Mlađi oženio Juditom, ćerkom
Arnulfa Zlog tako da je došlo do spajanja dinastije Liutpoldinga (Bavarska) sa dinastijom
Liudolfinga (Saksonija). Mada je i ovo bilo rizično rešenje pokazalo se kao pun pogodak.
Prvi put posle 907. nemačka vojska prelazi granicu i upada na teritoriju Mađara.

Polako delovanjem zakona i druga vojvodstva su se dovodila u red. 938. poginuo

je frankonski vojvoda Eberhard i Frankonija dobija novog vojvodu u liku samog kralja.
Sam Oton je voleo da centralne oblasti nemačke drži pod svojom kontrolom. U samoj
Nemačkoj preostalo je još vojvodstvo Švapska. U njoj je vladao Herman, potomak
frankonske dinstaije Konradinaca. Od 947. Hermanova ćerka Ida bila je udata za
prestolonaslednika Liudolfa, Otonovog najstarijeg sina iz prvog braka. Već 949. Liudolf
je postao vojvoda Švapske.

187
 Poslednje vojvodstvo van direktnog kraljevog domašaja bila je Lotaringija. Nakon
Gizelbertove pogibije 940/941. pitanje Lotaringije je ostalo nerešeno. Francuski kralj Luj
IV Prekomorski nikako ne zaboravlja da je Lotaringija jednom bila deo Zapadne
Franačke i da se u njoj nalazi srce nekadašnje države Karolinga. Kao jedini vladar iz
dinastije Karolinga na prostoru nekadašnjeg carstva Luj je imao veoma visoko mišljenje
o svom ugledu i smatrao je da ima primat nad ostalim kraljevima bivšeg carstva. Stoga se
on veoma brzo oženio Gerbergom, udovicom Gizelberta.

Na ove pretenzije francuskog kralja Oton nije mogao gledati blagonaklono. Ubrzo
je jaka nemačka vojska prodrla preko granice i proterala kralja i vojvodkinju iz
Lotaringije. Vlast je poverena grofu Otonu koji je i sam bio Lotarinžanin. On je prognan
nakon Hajnrihove pobune 941. ali je ubrzo vraćen na svoj položaj. Već 944. Oton je
umro i vojvoda u Lotaringiji je postao znameniti Konrad Crveni. Konrad je bio rajnski
Franak, prethodno grof Vormsa, Špajera i Izupa. Mada ga lokalna vlastela nije volela kao
rođenog Franka, Konrad je vladao gvozdenom rukom i u početku je bio lojalan kralju. Za
to je imao i dobrih razloga jer je za ženu dobio Otonovu kćer Liutgard.

Krajem 40-ih godina X veka izgledalo je kao da su svi nemački problemi rešeni i
da je u toku izgradnja čvrste i moćne države. Ovo međutim Nemačkoj nije bilo suđeno.
Pre svega su italijanski pohodi Otona I doveli do pobune princa Liudpolda. Italija je
ulazila u vidokrug kraljevog posmatranja još daleko ranije i nema nikakve sumnje da je
Oton sanjao o carskoj kruni. Promena stanja u Italiji omogućila mu je takvu intervenciju.
Vojno mešanje u italijanske prilike bilo je iznušeno jer je izgledalo da je na pomolu
stvaranje italijansko-burgundske države koju bi činile severna Italija i Arelat (Burgundija
i Provansa). Stvaranjem ove države Nemačkoj bi bio preprečen kopneni put za Rim.

Krajem 30-ih godina postojala je stvarna mogućnost za stvaranje ovakve države

jer je za kralja izbran grof Hugo od Provanse (931-948) jedan od unuka Lotara I po
ženskoj liniji. Iza smrti kralja Rudolfa II od Burgundije (912-937) Hugo se oženio
njegovom udovicom te je dobio u posed i Burgundiju. Zbog ovoga u Nemačkoj su ''sva
zvona zvonila na uzubnu''. Oton je na svog dvor domamio Konrada, sina Rudolfa II, koji
je bio prinuđen da prizna vazalitet prema Nemačkoj. Da bi dalje oslabio Hugov položaj
Oton je podupirao njegovog političkog protivnika, markgrofa Ivreje, Berengara II (950-
963). 941. Berengar je poražen u borbi sa Hugom pa se sklonio na Otonov dvor. Tada je i
on morao da položi zakletvu. Nakon toga nemačke trupe su ga vratile natrag u Italiju te je
počeo da potiskuje Huga.

948. umro je Hugo od Provanse. Presto je ostavio svom sinu Lotaru II (948-949)
koji je bio oženjen Adelaidom, ćerkom gornjo-burgundskog kralja Rudolfa II. Na taj
način Adelaida je i sama postala kraljica Italije. Mešutim u tom trenutku Berengar II je
bio gospodar gotovo cele severne Itlaije. Lotar se nekako održavao, ali je već 949. umro.
Berengar izlazi kao pobednik, a u ruke mu pada i Adelaida koju je imao nameru udati za
svog sina Adalberta. Adelaida ga nije želela i odbila je da se uda za Adalberta. Da bi je
''ubedio'' Berengar ju je zatvorio u tvrđavu Garda. Uz pomoć odane posluge i jednog
sveštenika ona je poslala pismo kralju Otonu u kom ga moli za pomoć. Kada se govori o
razlozima koji su Otona naveli na italijanski pohod možemo ih svesti na sledeće:

188
 Lični razlozi: Oton je već nekoliko godina bio udovac. Imao je četrdeset godina, a
Adelaida svega devetnaest.

Politički razlozi: Adelaida je bila ćerka Rudolfa II od Burgundije i udovica kralja

Lotara II. Ona svojom ličnošću time nosi pravo na oblasti veoma značajne za Nemačku.
Njen rođeni brat Konrad Crveni se nalazio pod ''zaštitom'' kralja Otona.

Konrad Crveni i Hajnrih Mlađi su u međuvremenu pažljivo posmatrali šta se

dešava u severnoj Italiji. Po svemu sudeći Hajnrih je imao neke svoje planove. Ovo se
vidi iz pokušaja da se obračunaju sa Berengarom. Prvi je potegao mač princ Liudolf, ali
je Hajnrih javio o ovome Berengaru, a zatim sa bavarskom vojskom upao u
markgrofoviju Furlaniju i osvojio je bez otpora. U ovim trenucima kralj Oton nije mogao
dozvoliti da nejgov sin i brat bacaju ljagu na krunu svojim postupcima. Stoga septembra
951. jaka nemačka vojska prelazi Brener 85. Berengar nije pružao otpor pa su Nemci
zauzeli Paviju gde je lokalna vlastela položila zakletvu, a onda se Oton krunisao za kralja
''Franaka'' i ''Langobarda'' 86. Trebalo je pripremiti papu Agapita II (946-955) i tadašnjeg
stvarnog gospodara u Rimu, kneza Albertika za ono što se sprema. Albertik je bio stvarni
gospodar u Rimu i zaslužan je za najdublji pad papstvau čitavoj njegovoj istoriji.

Kada se Fridrih pojavio odmah je konstatovao da Rimljani nisu voljni da prime

Nemce i vratio se Otonu neobavljena posla. Kralj ga je primio vrlo hladno što je Fridriha
odbilo u protivnički tabor. U međuvremenu Adelaida je pobegla čim su ratne operacije
počele i sklonila se kod biskupa Ređa. Berengar nije ni pokušao da je goni i kada je
Otonovo svečano poslanstvo ono je sa sobom donelo darove i prsten Adelaidi. Ovog puta
ona je pristala da ''sarađuje'' i pristala da se uda za Otona. Već u jesen 951. brak je
sklopljen. Ovo je pomoglo Otonu da još više osnaži svoje pretenzije i Berengara proglasi
za uzurpatora. Međutim kraljevski par je morao požuriti natrag u Nemačku jer su se tamo
nadvijali crni oblaci. Princ Liudolf je shvatio da ovaj brak može izaći samo na loše po
njega. Ukoliko bi Oton i Adelaida dobili muško dete Liudolf je trebao biti razbaštinjen.
On je stoga pohitao iz Italije u Nemačku i počeo okupljati nezadovoljnike na istom mestu
gde je to činio svojevremeno i njegov stric Hajnrih. Osim toga on je sa kraljevskim
sjajem proslavio Božić, čime je podvukao svoje pretenzije na krunu.

Ali u februaru 952. Oton i Adelaida se vraćaju u Nemačku. Svečano su proslavili

Uskrs uz još veći sjaj i raskoš nego Liudolf Božić. Pošto nije došlo do otvorenog raskida i
princ je prisustvovao službi koju je vršio nadbiskup Majnca, Fridrih. Možda bi i Liudolf
odustao od svega da se tih dana nije približio Konrad Crveni sa zarobljenim Berengarom
II. Čim je saznala za to lokalna saksonska aristokratija je požurila na dan hoda da oda
kraljevske počasti Berengaru. Sam Berengar je bio spreman da položi sve zakletve, a da
mu se zauzvrat vrati kruna.

85
U pratnji su bili sva trojica vojvoda, nadbiskup Fridrih od Majnca i nadbiskup Trijera
Ruotbert. U njihovoj pratnji se nalazio najmlađi kraljev sin Bruno.
86
Ovu titulu je nosio i Karlo Veliki. Oton ju je namerno prisvojio da bi stavio do znanja
svima svoju pretenziju na Itlaiju i carski naslov.

189
 Saksonska aristokratija je požurila ne pitajući kralja za njegove namere. To je
godilo Konradu Crvenom, ali je kralj eksplodirao pa puna tri dana nije hteo d aih primi.
Berengar je mogao da pretpostavi šta ga čeka, a konrad je sa svoje strane bio jako
uvređen. Razume se cela ova predstava je išla na ruku princu Liudolfu i nadbiskupu
Fridrihu. Avgusta 952. u Augsburgu (Švapska) održan je sabor na kome su Berengar i
Adalbert priznali vlast Otona i primili italijansko kraljevstvo iz njegovih ruku.
Markgrofovije Furlanija i Verona su ušle u sastav Nemačke čime se najviše okoristio
Hajnrih Mlađi jer su pomenute teritorije ušle u sastav Bavarske. Ovo je bio mudar potez
jer je obezbeđivao prelaz preko Brenera u svako doba.

Krajem 952. Adelaida je rodila sina koji je na Liudolfov užas dobio ime Hajnrih.
Mada Oton nikada nije direktno pretio Liudolfu da će ga razbaštiniti, davanje imena po
dedi-kralju bila je nema opomena šta ga čeka. U proleće 953. počela je pobuna unapred
osuđena na neuspeh jer se princ Liudolf nije pripremio za sukob sa svojim ocem. Liudolf
je hteo da silom natera oca da prizna njegovo pravo na nasleđe prestola. Pobuna je takođe
imala za cilj da odstrani Hajnriha Mlađeg iz bilo kakvog učešća u vlasti.

Kada je otpočela pobuna se brzo proširila i smesta su joj se priključile Švapska i

Frankonija. Palatinski grof Arnulf, sin Arnulfa Zlog, se takođe priključio pobunom u
Bavarskoj. Naročito je crkva okrenula leđa Hajnrihu Bavarskoj. Posebno iznenađenje za
kralja je bilo držanje markgrofa Zigfrida od Gerona koji je bio oženjen damom iz
porodice Konradina. Zigfrid je ostao neutralan u ovom sukobu. Kada je ustanak otpočeo
Italijani su napali Veronu i Furlaniju ne bi li ih povratili. Kralj se sastao sa Liudolfom i
Fridrihom u Majncu gde je nateran na kompromis. Kako je od njega iznuđeno to što je
iznuđeno, Oton se nije smatrao obaveznim da se toga i pridržava. Šta je tačno sadržavo
ultimatum nije ni danas poznato. Oton je po susretu u Majncu sazvao sabor u Friclau gde
je od zaverenika traženo da se pojave i opravdaju pred kraljem. Liudolf i konrad Crveni
nisu došli.

Dalji događaji nisu se povoljno odigravali za kralja Otona. Iako je Konrad Crveni
zbačen sa položaja lotarinškog grofa on je uspevao da odoli kralju u Majncu gde je bio
napadnut. Nadbiskup Fridrih je proteran iz zemlje, a kralj je tražio od Liudolf i Fridriha
da predaju pomagače, ali oni su to odbili. U međuvremenu u Bavarskoj dolazi do
prevrata. Arnulf II (952-954) postaje vojvoda i Regensburg otvara vrata predstvaniku
stare dinastije Liutpoldinga. Liudolf nakon toga odlazi u Bavarsku. U kraljevskoj vojsci
počinje gunđanje te je kralj bio primoran da raspusti veći deo vojske, ali se i dalje nije
predavao.

953. Brun je postao nadbiskup Kelna, a u jesen iste godine i vojvoda Lotaringije.
Tokom cele 953. kraljevska vojska je trpela poraze. Oton nije uspeo ni da osvoji
Regensbrug u kom su se nalazili Arnulf II i Liudolf.

954. Mađari su osetili da na granici više nema Hajnriha te su upali u Nemačku i

došli do Rajne. Stanovnici Vormsa su ih ugostili, a Mađari odatle kreću u pustošenje
Lotaringije, Francuske i Burgundije da bi se preko severne Italije vratili u Panoniju.

190
Nema dokaza da su pobunjenici pozvali Mađare, ali je verovatno da su paktirali sa njima.
Kada je opasnost prošla javno mnjenje je bilo toliko ogorčeno da je počelo masovno
otpadanje od Liudolfa i Arnulfa II. Oni stoga moraju od kralja tražiti milost. Bili su
zbačeni sa vlasti i lišeni svakog ugleda, ali su ostavljeni u životu. Najgore je prošao
biskup Salcburga, Herot. on je stajao na čelu crkvene opozicije Hajnrihu Mlađem i zato
su mu iskopane oči. Švapska je vraćena porodici Hunfridinga, pri čemu se Burkhard
III (954-973) oženio Hadvigom, ćerkom Hajrniha Bavarskog. Iste godine umro je i
Fridrih što je Oton iskoristio da postavi na njegovo mesto svog nezakonitog sina
Vilhelma. Ovaj je pogrešno protumačio želje svog oca. Bio je izuzetan biskup i ni u kom
slučaju slepo oružje u kraljevim rukama. Na ove načine je Oton umirio zemlju i
pripremio se za konačan obračun sa Mađarima.

Kada se pogleda na izvore mora se zapitati da li su savremenici shvatili epohalni

značaj Otonovog krunisanja za cara. Adalbert iz Magdeburga piše o tome samo u jednoj
rečenici kao i Liutprand iz Kremone. Neki izvori čak ni ne spominju krunisanje iako
znaju da je do njega došlo. Od takvog stanja javnog mnjenja odudara jedino Rozvitina
poema o caru Otonu. Postavlja se pitanje da li je i ona bila svesna šta je krunisanje u
Rimu značilo.

Ono što se zna jeste da aristokratiji u Saksoniji nije bilo drago to silno kraljevo
angažovanje u Italiji, pa ni njegovo krunisanje za cara. Ovo se može objasniti i logičnom
činjenicom da je stalno odsustvo kralja iz zemlje ohrabrivalo njegove političke
protivnike. Osim toga glave dižu i spoljni neprijatelji, pre svih Mađari i polapski Sloveni.
Stoga je kraljevo prisustvo bilo neophodno u Nemačkoj. Ponešto od ovog stava
nemačke aristokratije znamo i iz Vidukindovog dela. Kao dvorski istoričar on odaje
priznanje Otonu. Za njega car nije onakav kakvim ga vide u Italiji. On ga vidi kao cara-
vojskovođu i u njegovim rečima osećamo prizvuk maksime ''vojska čini carevinu''.
Prilagođeno nemačkim prilikama Otona carem nije učinilo samo krunisanje već i vojnički
uspesi.

Polovinom X veka kada je obnova carstva još uvek bila samo ideja, Nemačka se
našla u novoj opasnosti od mađarske navale. Oton je bio najugledniji evropski vladar toga
vremena i bilo je očekivano da on ponese titulu cara kao vrhovni vladar na zapadu. Osim
navedenog njegov ugled se vezivao za epohalnu pobedu nad Mađarima na Leškom polju
10. VIII. 955. Samo godinu dana pre ovog događaja nije izgledalo da bi se stvari mogle
povoljno rešiti za Nemačku. Naime Mađari su 954. načinili jedan od svojih najdubljih i
najpustošnijih prodora u zapadnu Evropu. Rešili su da to ponove i naredne 955. Vratili su
se po ono što je ostalo, prodrli preko Bavarske do Švapske gde im je otpor pružio biskup
grada Augsburga, Ulrik. Ulrik se pokazao kao čovek veoma sposoban da se odupre
Mađarima, nevičnim opsadnom ratovanju. I mada je Augsburg bio slabo utvrđen (rimski
bedemi su odavno propali), uspevao je da se održi pre svega zahvaljujući Ulrikovom
požrtvovanju.
Braniteljima je podstrek dalo i jedno ''čudo'' koje se dogodilo. U jednom trenutku
je na Ulrika pao oblak strela, ali je on izašao potpuno nepovređen. Mađari nisu mogli da
vide da su promašili metu, ali sama činjenica da im je neko još uvek pružao otpor ih je
veoma naljutila. Spremali su se za konačan juriš kada je stigla vest o približavanju

191
nemačke vojske. Mađari su tada digli opsadu i spremili se za obračuna sa Nemcima na
otvorenom polju.

Za to vreme Oton je čim mu je stigla vest o prodoru Mađara počeo da okuplja

vojsku. Počeo je od Saksonije, ali odavde nije uzeo mnogo ljudi jer su mnogi bili
angažovani na istočnoj granici gde su upade vršili polapski Sloveni. Oton se sa oko 2.000
vojnika ulogorio blizu Augsburga na reci Leh, čekajući pojačanja iz Bavarske, Frankonije
i same Švapske. Vojsku Frankonije vodio je Konrad Crveni, oženjen jednom od kraljevih
kćeri, a vojsku Švapske novopostavljeni Burkhard III. Brun, biskup Trijera i vojvoda
Lotaringije je čekao sa trupama na Rajni.

Vidukind piše detaljno o vojsci koju predstavlja legijama. Bavarska je vodila tri,
Švapska dve legije, Saksonija i Češka pomoćnu vojsku od oko 1.000 ljudi. Posebnu
jedinicu oko samog kralja čini 1.000 ljudi. Od prilike oko 10.000 vojnika, pre svega
konjanika se okupilo na Lehu. Vidukind je izveštaj o bitci temelji na iskazima pojedinih
učesnika. Tako su pojedini delovi bitke kod Vidukinda opisani sa tačke gledišta jednog
vojnika koji se bori na jednom sektoru i nema pregled na drugim sektorima bojišta.

Mađarska konjica koja je bila brza i pokretljiva napala je prva i to nemačku

komoru. Napad je bio iznenadan, a rezultat bežanje češke pomoćne vojske koju je činila
pešadija. Mađarima je u ruke pala komora sa velikim brojem zarobljenika, među njima i
žene pošto su i one pratile muževe u ratu. Sledeći su na red došli Burkhardovi Švabi koji
su takođe potučeni. Ali prekretnicu je doneo Konrad Crveni koji je iskoristio razvlačenje
mađarskog bojnog reda i jendim napadom povratio komoru. Nakon toga bitka je
privremeno utihnula. Položaj Nemaca je bio jako loš, bili su razvučeni po celom bojnom
polju sa velikim gubitcima. Presudan trenutak bio je juriš nemačke konjice koju je
predvodio sam Oton naoružan Svetim kopljem. Ne zna se šta je kralj mislio, ali je sigurno
sebe video kao branitelja hiršćanstva od sila zla i bezbožnika. Sudar je bio strašan, ali na
skučenom prostoru Mađari nisu mogli da iskoriste manevarske mogućnosti svoje konjice,
a Nemci su sa svojom teško oklopljenom konjicom cepali mađarski bojni red na sitne
komade. Nastao je strahoviti pokolj pa su se Mađari dali u paničan beg, a Nemci su ih
gonili. Vidukind svedoči da ih se jako malo spasilo begom u Panoniju.

Na bojnom polju uhvaćeno je nekoliko mađarskih vojvoda kojima nije zabeleženo

ime, a koji su obešeni nakon bitke. Gubitke su imali i Nemci. Vidukind ih ne spominje,
ali potvrđuje da su bili jako veliki. Među palima se nalazio i Konrad Crveni. Naime
Vidukind piše kako je dan u kom se bitka odigrala bio jako topao. Konrad je u jednom
trenutku razvezao kaiševe koji su vezivali vratni i grudni deo oklopa i u tom trenutku ga
je pogodila strela. Njegovo telo je preneto u Vorms i svečano sahranjeno.

Iz razdoblja unutrašnjih sukobljavanja Nemačka izlazi ojačana jendom jasnom

pobedom. U bitci na Lehu su učestvovala sva plemenska vojvodstva i ojačala je svest o
pripadnosti jednoj naciji. Tako ova bitka predstavlja prekretnicu u nemačkoj istoriji. Na
samom bojnom polju nakon bitke, na starogermanski način vojnici su uzvikivali ovacije
Otonu, a Vidukind ih je predstavio kao proklamovanje carstva. Carsku vlast je Oton
osvojio na Lehu, a ne u Rimu.

192
 Oton se postarao da se glas o njegovoj pobedi raširi po celoj Evropi. Specijalno
naređenje određivalo je da se po crkvama služe svečane liturgije i procesije. I sama
javnost u zapadnoj Evropi je postala svesna značaja ove pobede. Jedan hroničar je
zabeležio da se ova pobeda može uporediti sa pobedom Karla Martela nad Arapima.
Vojničko Vidukindovo carstvo, ako je ikada i postojalo kao ideja, nije imalo svoju
budućnost. Još je i Karlo Veliki imao jasnu sliku da je carstvo vezano samo za Rim i
papstvo. Otonov savez sa crkvom i imperijalne franačke tradicije ukazivale su na Italiju
ako na pravac delovanja. Ali i sam Oton je uvideo da su se stvari promenile i da je
priroda kraljevske vlasti drugačija, a drugačije su i papske privilegije. Zbog ovoga je
Oton morao da sačeka da ga papa pozove. Sledećih nekoliko godina oton je održavao
državne sabore u Lotaringiji što je pokazivalo da je stanje u toj pokrajini još uvek
nerešeno. Takođe su ga i veliki gubitci u bitci na Lehu terali da se posveti unutrašnjim
prilikama u Nemačkoj, a da pohod u Italiju ostavi za bolje dane.

Na vest da Berengar II tiranski vlada u Italiji i da sprema ujedinjenje sa

Burgundijom, Oton ne reaguje vojnim pohodom već šalje manju vojsku koju predvodi
Liudolf, u međuvremenu vraćen u milost. U jesen 956. Liudolf je prešao Alpe i proterao
Berengara iz Pavije. Ovaj je pobegao, ali je njegov sin Adalbert pružio otpor i pritom
poginuo. Liudolf je pokorio celu severnu Italiju, dobio zakletve na vernost i sa velikim
plenom krenuo u Nemačku. Umro je 6. IX. 957. u severnoj Italiji kod Logo Mađore,
ostavljajući iza sebe ženu sa dvoje dece. Vremenom se formirala legenda o njemu, čije su
se istorijske osnove stapale sa likovima drugih pobunjenika iz poznijeg vremena, ali je
uspomena na njega ostala da živi u narodu.

Kao kulminacija ovih nemačkih uspeha u Italiji Oton I je krunisan za cara na

Sretenje 2. II. 962. Berengar II međutim nije prihvatio ovakvo stanje stvari pa je nastavio
sa pružanjem otpora iz nekoliko tvrđava. Najpoznatije su bile Garda i San Leone 87. Car
Oton i njegova supruga su se povukli u Padovu. Do kraja 962. je trajao sukob između
Otona i Berengara.

U međuvremenu papa Jovan XII (955-963) je počeo da kuje zavre protiv cara, za
šta je ovaj saznao putem glasina koje su nemački istoriografi zapisali. Jedna od ovih
glasina koja je kružila bila je ta da je Oton u pomoć protiv Berengara pozvao Mađare.
Stoga je Oton poslao vojsku na Rim. Jovan XII i Adalbert su pobegli iz Rima da ne bi bili
uhvaćeni. Plemstvo Rima je potom obećalo caru da neće birati papu, a da se prethodno ne
konsultuje sa carem.

U decembru 963. u Rimu je sazvan jedan sinod na koji su došli biskupi iz Italije i
Nemačke. Ovim saborom je predsedavao sam car, po ugledu na Konstantina Velikog, sa
ciljem da sudi odbeglom papi. Ovo se suprotstavljalo kanonima crkve jer se crkvenom
licu ne sme suditi na svetovnom sudu. O ovome je pisao Liutprand Kremonski i to veoma
pristrasno, stavši na stranu cara protiv pape. Papi se sudilo za ubistvo, krivokletstvo,
jeres, incest i brakolomstvo. Krajem iste godine Jovan XII je proglašen krivim i zbačen sa

87
U blizini današnjeg San Marina.

193
mesta pape, a na njegovo mesto je postavljen Leon VIII (963-965). Sinodisti su sebe
nazivali vaseljenskim konsilijima i nastupali su javno.

Car Oton je veći deo svoje vojske raspustio kako bi sprečio ekscese i sukobe. Pre
toga je osvojena Garda, a posle deset meseci i San Leone. Berengar i njegova porodica su
odvedeni u zarobljeništvo. O sudbini njegove porodice se malo zna, a sam Berengar je
odveden u Hamburg gde je umro avgusta 966. Sahranjen je u Hamburgu uz kraljevske
počasti.

Jovan XII je u međuvremenu organizovao jednu zaveru koja se odigrala 3. I. 964.

a u kojoj je glavom trebalo da plate Oton I i Lav III. Zavera nije uspela, a na ulicama
Rima je došlo do nereda. Nedelju dana nakon ovog događaja Oton I je napustio Rim.
Jovan XII je tada ušao u grad sa namerom da se osveti Lavu VIII. Ovaj je međutim
pobegao u nemački vojni logor izvan gradskih zidina. Tada su Nemci upali u Rim i
proterali Jovana XII. Biskup Špajera Otger dobio je kaznu bičevanja i potom je bačen u
tamnicu. Ubrzo je pušten i upućen caru da bi posredovao između Otona i Jovana XII.
Međutim Jovan XII je ubrzo umro (14. V. 964.), a Rimljani su zaboravili na zakletve date
caru pa su za papu postavili uglednog Benedikta V Gramatika (964). Nemačka vojska
brzo ulazi u Rim bez borbe, zarobljava Benedikta V i vraća na papski tron Lava VIII.
Benedikt V je odveden u Hamburg gde je ubrzo umro. O ovim događajima pisao je
Adalbert, nastavljač opata Regina.

Za vreme opsade Rima okolina je opustošena tako da je kasnije bilo onemogućeno

snabdevanje, a uz to su vladale i vleike vrućine. Oton je iz ovih razloga hteo da vojsku
prebaci u drugi deo Italije. Pojavila se epidemija, najverovatnije kolera, među vojnicima i
veliki broj ih je umro. Među predvodnicima nastradali su biskup Trijera Hajnrih, opat
Vajserburga i vojvoda Lotaringije Gotfrid. U proleće 965. car je preko Koma i kantona
Hur prebacio ostatak vojske u Nemačku.

Sama Nemačka nije pretrpela nikakve štete i to pre svega zahvaljujući Otonovoj
braći koji su ostali u Nemačkoj i održavali red i mir u zemlji. Zaslužni su bili i markgrof
Geron i Herman Bilung. Otonov povratak u Nemačku je izazvao veliko olakšanje. Brun,
Otonov brat, kasnije je proglašen za sveca, a napisao je bratovljevo žitije. 962. je
njegovom zaslugom održana prva sednica Rajhstaga u Kelnu. Uporedo je održan i
državni crkveni sabor. A Matilda žena Hajnriha I Ptičara i majka Otona I je posvetila
jednu crkvu Otonovom povratku u Nemačku. Rajhstagu su prisustvovali i Gerberga,
udovica Konrada Prekomorskog i Hajnrih sin pogubljenog Hajnriha, koji je od oca i
majke nasledio Bavarsku. Hajnrih je bio miljenik svoje babe Matilde. Na saboru iz 965.
politika Otona I je doživela svoj vrhunac.

Oton II (973-983), nasledio je svog oca Otona. Sa svega 18 je postao samostalan

vladar. Za sebe je smatrao da stoji na čelu porodice zapadno-evropskih naroda. U očima
drugih Oton nije bio tako značajan. Vrhunac njegove politike i politike njegovog oca bilo
je dobijanje carske krune. Do pojave krize dolazi prvo u samoj Nemačkoj i to vezano za
dinastijska osporavanja. Nemiri su počeli u Bavarskoj i Švapskoj i to tamo gde je vojvoda
bio Hajnrih Svađalica. Njegov otac je bio Hajnrih Pobunjenik, brat Otona I. Deda mu je

194
bio Hajnrih Ptičar. Majka mu je bila Judita i to po poreklu sa majčine strane Hajnrih je
bio iz bavarske porodice. Deda mu je sa majčine strane bio Arnulf Zli.

Oton II je trebao da dobije markgrofovije Veronu i Furlaniju. Vojvotkinja Judita

je bila vlastoljubiva žena. Posle smrti njenog muža 955. preuzela je regenstvo nad
maloletnim sinom. Potom je svoju kćer Hadvigu udala za švapskog vojvodu Burkharda.
Iste godine iznenada umiru Oton I i Burkhard 973.

Kada je Hajnrih Svađalica postao punoletan bio je oženjen Gizelom rođakom

carice Adelaide i suprugom Otona I. Na taj način Hajrnih i Gizela imaju jak uticaj na
južnu Nemačku. Biskup Augzburga je prešao mladog princa. Biskup je igrao veoma
važnu ulogu u svakodnevnom crkvenom i svetovnom životu. Mogao je da ima uticaj u
razvoju privrede i ekonomskom životu neke oblasti.

Krajem 973. umro je Burkhard koji iz braka sa Hadvigom nije imao dece. Za to
vreme mladi Oton II je svoje poverenje ukazao Otonu, sinu Liudolfa koji je postao
švapski vojvoda. Ovo imenovanje je značilo casus beli Hajnrihu Svađalici. Ovaj je stupio
u savez sa Mješkom I (960-992) i Boleslavom II Pobožnim (967-999), poljskim
odnosno češkim knezovima. Rajstag je potom sudio Hajnrihu Svađalici zbog pobune, ali
ovaj je pobegao i ponovo se pobunio. Tek 978. Oton II je uspeo da uguši njegovu
pobunu. Oton II je u međuvremenu osnovao novo vojvodstvo, Karantiju tako da je značaj
Bavarske znatno umanjen. Liutpold Bauenberg je dobio na upravu istočnu marku.
Njegova loza je tu vladala do XIII veka kada su je zamenili Habsburgovci.

Judita se povukla u manstir Nider Minster ma Šlajeru. Carica majka Adelaida

ćutke je morala da se povuče na svoje posede u Burgundiji, a kasnije je otišla u Italiju.
Njeno mesto je zauzela Teofana, vizantijska princeza čiji uticaj sve više jača. Najveće
borbe u ovo vreme su vođene na severu kod danske granice. Harold I Plavozubi (940-
987), danski kralj potčinio je svojoj vlasti i Norvešku. Njegove trupe su prešle tzv. danski
zid (Deneverk) i Oton II je na brzinu prikupio vojsku koja je potisnula napadače nazad
preko zida. Hakon je sa svojim Norvežanima pružio žestok otpor pa je došlo do velikih
borbi. U jesen 974. kada su Norvežani otišli ka svojim fjordovima Nemci su zauzeli
Deneverk.

Titmar Mersemburški je dao nemačkom narodu pesmu u kojoj je predstavljena

bitka kod Videlforda. Slično je radio Snori Stilinson, norveški pesnik. Neprilike Otona II
je iskoristio Lotar II (952-986) od Francuske pa ga je napao 978. Početkom te godine
Lotar je na saboru u Laoru pridobio lotarinškog vojvodu. Napad nije bio ničim izazvan i
iznenadio je Nemce. Rihem od Remsa je ostavio svedočanstvo o ovim događajima. Car i
carica su pobegli iz Ahena prilikom ovog iznenadnog napada. Palata Karla Velikog je
tom prilikom opljačakana.

1. X. 978. je dogovoreno na nemačkom saboru da se svim snagama krene na

Francusku. To je odmah učinjeno i već krajem oktobra nemačka vojska se nalazila u
bilizini Pariza. Oton je dozvolio svojim vojnicima da tri dana pljačkaju okolinu Pariza.
Njegov logor je bio na Mon Martru. Prilikom prelaska reke Aisne (Ene) Nemci su

195
napadnuti od strane Francuza. Ali Lotar nije želeo više da se bori. 980. ugovoren, uz
primenu statusa quo. Posle sedam godina vraćen je mir i bezbednost na severu i zapadu
države uz velike gubitke.

Za vreme ovih Otonovih borbi u Italiji dolazi do uspona porodice Krispentija. U

samom Rimu se u to vreme nalazila nemačka posada sa nemačim prefektom grada na
čelu. Na jugu Italije je vladao knez Beneventa, Kapue i Smolenta Bandulf
Gvozdenoglavi. Od velikog strateškog značaja bila je i markgrofovija Kamerino.
Bandulf je pre svega želeo da osigura vojvodstvo Salerno. Na taj način bi držao južnu
Italiju pod svojom kontrolom i stvorio preduslove za stvaranje nekog manjeg carstva na
jugu poluostrva.

Zgodna prilika za Otonovo pojavljivanje u Italiji jeste poziv pape Benedikta VII
(974-983) koji je posle ubistva ranijeg pape Benedikta VI (973-974) postao papa. Ubrzo
je bio proteran od strane antipape Bonifacija VII (974, 984-985) pa je otišao caru u
severnu Italiju. Tek u jesen 980. malobrojna vojska je krenula iz Nemačke i u novembru
iste godine stigla do Alpa. Vojsku je vodio sam Oton sa najbližim članovima porodice.
Kao namesnik u Nemačkoj ostao je Vigilis, biskup Majnca. Carica Adelaida se povukla
Padovu.

Oton je hteo da njegova žena Teofano preda Adelaidi na čuvanje tek rođenog
Otona III, koji je tada imao nekoliko meseci. Adelaida nije mogla do ovo odbije. Na to su
je mnogi savetovali mnogi, a među njima i uticajni opat Klinija, Major. Sjedinjena
porodica je otišla u Ravenu gde je proslavila Božić. Januara 981. Oton II je sa svojom
vojskom krenuo ka Rimu. Antipapa Bonifacije je pobegao u Carigrad, a na presto je
vraćen Benedikt VII. još u maju iste godine carska porodica se nalazila u Rimu i njegovoj
okolini. U toku maja i juna 981. rezidencija cara Otona u Italiji, Pola di Ćelići bila je
centar zbivanja evropske diplomatije. Tu su dolazile delegacije i predstvanici mnogih
zemalja.

Situacija za cara nije bila loša. U proleće 981. umro je vojvoda Bandulf. Njegov
stariji sin Landulf je vladao matičnim oblastima vojvodstva. Ali veliku opasnost
predstavljaju Arabljani sa Sicilije koji koriste promenu u vrhu vlasti da bi proširili zone
svojih upada. Oni se šire kroz Kalabriju i Apuliju gde formiraju svoje ''mostobrane''.
Pošto je Vizantija u tom trenutku bila usred građanskog rata na Nemačkoj je bilo da spase
južnu Italiju od nevernika. Stoga u jesen 981. mala nemačka vojska polazi na jug da bi se
borila sa Arabljanima. Otonu II se žurilo iako mu je iz Nemačke tada krenulo pojačanje
od 2.000 teško oklopljenih vitezova. On ih međutim nije čekao već je sa malim snagama
krenuo na jug. Oktobra 981. zauzeo je Benevent, a azatim i Napulj i Salerno. Kada mu je
konačno pristiglo pojačanje iz Nemačke u proleće 982. on je odlučio da udari na
vizantijske posede oko Tarenta. Sam Tarent je pao posle nekoliko dana i Oton II uzima
titulu IMPERATOR ROMANORUM AUGUSTUS. Napad na vizantijske posede i
uzimanje sporne titule odjeknulo je negativno u Vizantiji.

Napredovanje Otona II je nastavljeno i u junu 982. kada je ušao u Kalabriju.

Carica i prestolonaslednik su ostali u mestu Rozano pod zaštitom Teodoriha od Meca.

196
Oton se u tom trenutku nalazio na vrhuncu svoje moći. Nakon što je zaustavio prodor
Danaca na severu, odbio Lotara od Lotaringije, ušao u Rim i osvojio skoro celu južnu
Italiju on je mogao da se smatra rimskim imperatorom. U to će njegov pad biti još veći
nakon Kotrone.

Vrhovni komandant arabljanske vojske bio je emir Sicilije Abul Kasir, koji je i
organizovao upade u južnu Italiju. Kada je saznao da je nemačka vojska u blizini
njegovih poseda objavio je džihad i podigao dosta veću vojsku od Nemaca, ali ne i toliko
kvalitetnu. Dve armije su se sukobile 13. VII. 982. kod mesta Kotrone u podnožju planine
Kapo de la Kotrone. Nemci su za bojno polje odabrali ravnicu koja odvaja planinu od
mora. Arabljani su shvatili da neće moći izdržati udar nemačke konjice pa su pri prvom
sudaru sa neprijateljem rasturili svoje redove i krenuli u beg. Ova taktika navlačenja
neprijatelja potpuno je upalila i Nemci su krenuli u mahnitu poteru. Abul Kasir je
međutim pre bitke u obližnjem klancu sakrio veliki broj vojnika koji su u pogodnom
trenutku izjurili na usplahirene Nemce. Arabljanski kontranapad bio je katastrofalan po
Nemce i oni su od gonilaca postali gonjeni.

Poraz je bio više nego evidentan. Mali je broj onih koji su se spasili begom. Oton
II, vojvode Švabije i Bavarske i nekoliko slugu su se sapsili. Titmar Mersemburški
navodi imena palih plemića među kojima stu bili njegov rođak biskup Hajnrih, dva sina
Bandulfa Gvozdenoglavog, Landulf i Bandulf, knez Landulf od Kapue i nejgov brat
Atenaulf. Biskup Petar iz Varčelija je zarobljen kao i veliki broj plemića od kojih se samo
mali broj kasnije oslobodio. Brun iz Kverfurta je napisao da se ''zemlja obojila
purpurnom krvlju otadžbine''. Otonovo spasenje je bilo pravo čudo od avanture u ono
vreme. Priča o tome se nalazi kod Titmara Mersembruškog:

''Sa samo dvojicom ljudi 88 stigao je do mora. Blizu obale su ugledali jedan brodić
iz lokalne vizantijske oblaske straže. Car je uzjahao Kalominosovog konja i ujahao u
more s njim pokušavajući da se dokopa lađe, ali ga kapetan nije primio. U to se se u
daljini videli Arabljani koji nisu hteli da im izmakne tako siguran plen. U tom trenutku se
pojavila i druga vizantijska lađica i car je sa obale video jednog lokalnog Langobarda koji
ga je prepoznao i koji mu je dugovao uslugu, tako da je primio cara na brod. Neko od
posade je prepoznao cara i javio za to kapetanu. Oton je priznao da je car i dodao još da
se u luci Rozano nalazi njegova porodica sa državnom blagajnom i da bi hteo da ih ukrca
na brod i da se tako preda vizantijskom caru. Kapetan je poverovao priči, pristao u blizini
seoceta i dozvolio Ditrihu od Majnca da se ukrca na brodić. Dok se ovaj peo na brod svi
su gledali u njega pa je Oton iskoristio nepažnju, skočio u more i doplivao do obale.
Preko Salerna i Kapue je otišao u Rim''.

Koliko god neverovatna ova priča bila likovi koji se u njoj pominju su svakako
istorijski. Nemački poraz kod Kotrone bio je potpun, ali su i arabljanski gubici bili
ogromni, tim pre što je emir Abul Kasir pao u bitci. Zako su se, umesto da iskoriste
veliku pobedu, Arabljani vratili na Siciliju. Ono što je ostalo od nemačke vojske Oton je

88
To su bili Hajnrih, njegov lični telohranitelj slovenskog porekla i Kalominos, Jevrejin
iz Italije i kasniji veliki rabin Majnca.

197
poslao natrag za Nemačku što se pokazalo kao pogrešan potez jer se priča o porazu
raširila, što nikako nije valjalo interesima države. Car je u Rimu proveo Božić 882. i
Uskrs 883. Mada je poraz bio težak Oton je smatrao da se samo novom akcijom može
popraviti novonastala situacija. Ali u proleće 983. nemačka vlastela zahteva da se sastane
sa carem. Poraz je državu rastrojio, a caru je malo šta škodilo. Naime cvet nemačkog
plemstva je pao u bitci, a mnogi su se nalazili u zarobljeništvu. Razlog zbog kog su
plemići hteli da se sastanu sa carem jeste regulisanje stanja u državi jer ako se zemljište
bez posednika ne podeli izbio bi građanski rat. Zato je sazvan jedan od najvećih Rajstaga
u istoriji Nemačke u Veroni.

Sabor se pretvorio u jedan od najbolje posećenih u istoriji. Prisustvovali su mu

carica majka Adelaida, carica Teofana, nadbiskup Akvileje, mnogobrojni biskupi, opati
uglednih manastira i već neizbežni opat Klinija, Major. U međuvremenu je umro Oton
Švapski koji je držao vlast u Švabiji i Bavarskoj. Glavna pitanja na saboru su bila podela
lena i pitanje prestolonaslednika. Prva unija Švabije i Bavarske je ukinuta i svaka je
dobila zasebnog vojvodu. Vojvoda u Švabiji je postao Konrad od Konradinaca, a vojvoda
Frankonije je postao njegov brat Ludo. Bavarsku je dobio nazad Hajnrih Svađalica koji je
vraćen iz progonstva. Pitanje prestolonaslednika je rešeno tkao što je tza kralja Nemačke
postavljen trogodišnji Oton III, koji je postao prvi kralj koji je izabran u Italiji i to
glasovima Italijana. Sa obzirom na predstojeći rat Oton će ga odmah objaviti, a pratiće ga
Vigilis, nadbiskup Majnca i Jovan, biskup Ravene. Jova je mladog kralja odveo u Ahen
na krunisanje. U Italiji je ostao Oton II da sprema rat protiv Arabljana.

Pripreme za napad već su dobro odmakle kada je Nemce snašla nova opasnost.
Naime izbio je ustnak Ljutića i drguih Polapskih Slovena u Nemačkoj. Plemena
Polapskih Slovena bilo je mnogo, a najveća su bila plemena Abordita (Oborditi),
Ljutića 89 i Lužičkih Srba. Polapski Sloveni su se jako patili pod nemačkom okupacijom
jer su Nemci krajnje bezobzirno vladali, hristijanizacija je nasilno izvršena, a nemačka
vojska se prema njima odnosila kao prema životinjama. Pripadnici nemačke vojske
slovenskog porekla vratili su se nakon italijanskog pohoda i počeli da šire vesti o porazu
koji je car pretrpeo. Ovo je bila idealna prilika i do ustanka je došlo sponatno bez ikakvih
priprema. Krajem juna 983. Sloveni su napaali Havelberg, jednu nemačku tvrđavu u srcu
teritorija Havelaca, koja je ujedno bila i sedište biskupije. Posada je pobijena, a crkva
spaljena. Oštrica napada je prvenstveno bila uperena protiv omrznutog hrišćanstva, a
potom prema Nemcima. Tri dana kasnije pao je i Brandenbrug, sedište lokalnog
markgrofa Ditriha i biskupije. Biskup Folkman je pobegao još ranije dok se Ditrih probio
iz grada koji je goreo. Duhovna lica su poubijana, a crkve opljačkane i spaljene. Grob
biskupa Danila je otvoren, a njegove kosti oskrnavljene i razbacane. Ustanak je dobio
dodatno na snazi kada mu se priključio knez Abodrita, Mstivoj 90.

89
Ljutići su bili plemenski savez zasnovan prevashodno na ideološko-religioznoj osnovi,
za razliku od mnogih drugih saveza koji su mahom zasnivani na krvnom srodstvu i
političkim interesima.
90
U ovom postupku je određenu ulogu igrala i povređena čast kneza Mstivoja. On je
učestvovao u vojnim operacijama carske vojske, pa je po povratku zatražio ruku ćerke

198
 Mstivoj je napao Hamburg, sedište nadbiskupije i glavno misionarsko mesto
odakle su kretali misije ka Polapskim Slovenima, Baltiku i Skandinaviji. Hamburg je
spaljen do temelja. Sloveni su potom prešli Labu i opljačkali oblasti severno od
Landenburga. Titmar kaže da ga je Mstivojev kapelan obavestio da je ovaj poludeo zato
što je napao malo mesto u kom se nalazila crkva sv. Lavrentija. Ovome je teško
poverovati jer je Mstivoj poput svojih sunarodnika odbacio hrišćanstvo po izbijanju
ustanka pa mu samim tim nije trebao kapelan i u ovome možemo osetiti samo hrišćansko-
nemačku propagandu.

Glavni slovenski napad je usmeren ka Magdeburgu koji je bio najvažniji centar

Saksonije u to vreme. grad je bio zadužbina saksonske vladajuće porodice i u njemu se
nalazio grob Otona I u gradskoj katedrali. Ukoliko bi ovaj grad pao u ruke Slovena
propala bi nemačka vlast severno od Labe. Međutim Ditrih je mobilizovao saksonsko
plemstvo i uspeo da u jednoj nerešenoj bitci kod gradića Tangera odbije dalje napade
Slovena. Sloveni su se vratili preko Labe, a nemačka vlast istočno od reke je potpuno
srušena za narednih dvesta godina 91. Plemena Polapskih Slovena koijh je bilo oko dvesta
je narednih vekova pružalo otpor što Nemcima, što Poljacima i od svih tih plemena
preživelo je jedino pleme Lužičkih Srba. Bitka kod Tangera je zaustavila dalji prodor
Slovena, a ditrih je osigurao granicu podižući utvrđenja na Labi. O vraćanju izgubljenih
teritorija Nemci su u datom trenutku mogli samo da sanjaju.

Posle Rajstaga Oton II je opremio jednu vojsku i prodro čak do Barija, ali se u
septembru 883. vratio nazad u Rim gde je nastojao da sa ličnim uticajem osigura izbor
svog pape umesto nepodobnog Benedikta VII. Njegov prvi kandidat je bio opat Klinija
Major, koji ovo nije prihvatio, pa je car proturio svog italijanskog arhikancelara, biskupa
Pavije, Petra. Ubrzo iza izbora za papu car je počeo da pokazuje znake oboljenja od
malarije, koja je bila čest bolest u rimskoj oblasti. Da bi se vratio vojsci koja je ostala u
južnoj Italiji Oton II je uzeo ''jako sredstvo'' za brz oporavak, ali je umro decembra 983.
Njegov mermerni sarkofag se i danas nalazi su katedrali sv. Petra u Rimu. Tako se
završila vladavina cara koja je ostala pod znakom neprekinutog rata. Zanimljivo je da
iskustva Otona II, teška i opasna po državu nije naučio njegov naslednik. Borba za
očuvanje integriteta carstva nastaviće se i pod Otonom III (983-1002).

Geribert iz Orijaka koji je prihvatio poziv Otona III da dođe na carski dvor, pa je
uskoro postao carev prijatelj i savetnik. Uticao je na Otona III podsećajući ga na njegovo
grčko poreklo po majci Teofani i na dužnosti cara. 998. car je imenovao Geriberta za
nadbiskupa Ravene, a crkva ga je rukopoložila. Geribert je voleo da mu se odaju
priznanja.

Otrid iz Magdeburga. Oton III je želeo da ojača položaj nadbiskupa Ravene.

Njegovoj vlasti je potčinio posede u Pentapolju i na taj način učinio je gerberta jednim od

saksonskog vojvode, koja mu je ranije obećana. Tada se umešao markgrof Ditrih i rekao
da neće dozvoliti da se ćerka jednog vojvode uda za jednog psa.
91
Samo je grad Majsen u Sorobiji ostao u nemačkim rukama.

199
kneževa carstva. U martu 999. umro je papa Gregorije V (996-999), a na to mesto je Oton
III rešio da dovede Geriberta. Prilikom stupanja na presto kandidat uzima drugo ime pa je
Geribert uzeo ime Silvester, po papi Silvesteru I (314-335) koji je navodno krstio
Konstantina Velikog (306-337). Geribert je postao Silvester II (999-1003). Cara i
njegovu okolinu je obuzimalo veliko osećanje religioznosti. Kraj X veka je početak
obnove zapadne religioznosti i značajnu ulogu u tom buđenju je odigrao manastir Klini.
Opat Odil iz Klinija, Nil Kalabrijski, pustinjak Romualt iz Kanadolija i biskup grada
Praga Adalbert su bili najznačajnije ličnosti ove duhovne obnove. Careva religiozna
osećanja bila su isprepletana sa univerzalnim osećanjima o postojanju jednog velikog
carstva.

Adalbert, biskup Praga, kršteno ime mu je bilo Vojteh. Bio je sin češkog kneza
Slavnika i rođen je 955. Obrazovao se u Magdeburgu. Prilikom krštenja i miropomazanja
Vojteh odbacuje svoje slovensko ime i uzima ime prvog nadbiskupa Magdeburga. Od
juna 983. Adalbert je bio biskup grada Praga. Kao pripadnik reda Slavnika došao je u
sukob sa češkom porodicom Pšemisla. Diliginis, nadbiskup Majnca, pozvao ga je kod
sebe kao svog potčinjenog. Dok je Adalbert bio van Praga, Pšemisli su napali rod
Slavnika i potpuno ga istrebili. Adalbert se nije smeo vratiti u Prag, pa odlazi u
Mađarsku, a zatim i u Poljsku, a odatle među Pruse. Kod Prusa je kao misionar postigao
veliki uspeh. Pri povratku je napadnut od Prusa i ubijen. Nakon toga je zasnovan kult o
njemu. Boleslav I Hrabri (992-1025), poljski knez, iskoristio je Adalbertovu smrt, od
Prusa otkupio njegovo telo i sahranio ga u poljskoj prestonici Gnjeznu. Tokom 80-ih
godina X veka Adalbert se susretao sa carem Otonom II. njegov rođeni brat Radim, koji
je kao monah dobio ime Gaudecije, nalazio se na čelu jedne poljske delegacije koja je išla
kod pape kako bi dobila dozvolu za osnivanje poljske crkve i nadbiskupije. Protiv toga je
bio nadbiskup Magdeburga pod čijom juridsdikcijom je bila biskupija u Poznanju.
Gaudecije je dobio titulu nadbiskupa od svetog mučenika Adalbeta, a poljska crkva je
svedena na rang misionarske crkve.

Krajem 999. izvršene su pripreme za hodočašće u Gnjezno ka grobu Adalberta.

Po prvi put je car Oton III napusito zemlju ne predvodeći vojsku. Oton III je tu stvar u
Nemačkoj predstavio kao odlazak na hodočašće, a ne odlazak u drugu zemlju radi
diplomatskih pregovora. Zaobilazeći Češku, Oton je prošao kroz Saksoniju istigao u
Šleziju gde ga je dočekao Boleslav I kao bi ga otpratio u Gnjezno. Približavajući se
gradu, Oton III je sjahao i bosonog ušao u Gnjezno obavljajući na taj način pokloničko
putovanje. U poveljama koje su nastale posle događaja u Gnjeznu Oton III se nazivao
slugom Isusa Hrista, što je uzeto iz poslanice apostola Pavla. Na taj način car s
identifikovao sa apostolom. Gaudecije je tom prilikom proglašen za nadbiskupoa
Gnjezna, dok je biskup Kolbert je dobio položaj u Krakovu i Bratislavi. Oton III je
predao Boleslavu I kopiju svetog koplja, a potom su dva vladara izdelila relikvije: car je
dobio celu ruku sv. Adalberta, a Boleslav I čestice moštiju sv. Mavrikija 92. Boleslavove
dužnosti u odbrani hrišćanstva su dobijanjem svetog koplja postale identične sa carevim.
To je ujedno značilo da Boleslav I nije vazal nemačkog cara.

92
Patron i zaštitnik nemačke države. Živeo je početkom IV veka, a u kasnijem periodu je
predstavljan kao crnac.

200
 Titmar Mersemburški je izbegavao da u svojoj Hronici opširno piše o poljskom
knezu i o tome da je car dodelio Boleslavu I krunu ili da mu je priznao političku
nezavisnost. Na jednom mestu on kaže: ''Bože oprosti caru što je vazala uzdigao na rang
gospodara''.

Gal Anonim, anonimni pisac francuskog porekla bio je u Poljskoj i pisao njenu
istoriju oko 1100. Piše da je car proglasio Boleslava za kralja, da ga je čak i krunisao
sopstvenom krunom i da ga je proglasio za svog brata. Danas se smatra da Boleslav I nije
krunisan od strane cara već da je sam sebi stavio krunu na glavu i to tek 1025.

201
 FRIDRIH BARBAROSA
(1152-90)

Fridrih ("gospodar mira") I (1152-90) je imao trideset godina kada je izabran za kralja.
Nije bio impozantnog izgleda ‡ bio je to čovek malog rasta, bledog tena i žute kose, i
crvene brade po kojoj je u Italiji dobio ime Barbarosa (Crvenobradi).
Ali um mu je bio bistar, a volja jaka; život je proveo u napornim državničkim
poslovima; i, mada je pretrpeo mnogo poraza, Nemačku je ponovo doveo na vodeće
mesto u hrišćanskom svetu.
Proglasio je Landfried ® mir zemlje, izmirio svoje neprijatelje, smirio prijatelje i
energično suzbio svađe, nered i prestupništvo.

NJegov privatni život bio je hvaljen kao visoko moralan; međutim od prve
žene se razveo pod izgovorom da su u krvnom srodstvu, pa se oženio naslednicom grofa
od Burgundije, te je tako sa nevestom dobio jedno kraljevstvo.

U želji da ga papa kruniše za cara, obećao je papi Evgeniju III pomoć protiv buntovnih
Rimljana i neugodnih Normana, u zamenu za miropomazanje. Kada je
stigao u Nepi, na domak Rima, ponositi mladi kralj sastao se sa novim pontifom,
Hadrijanom IV, i tom prilikom izostavio uobičajeni ritual po kojem je svetovni vladar
pridržavao papi uzde i stremen i pomagao mu da sjaše s konja. Hadrijan je sišao bez
pomoći, i odbio da Fridrihu da "poljubac mira", i carsku krunu, sve dok se ne obavi
tradicionalni ritual. Dva dana su pomoćnici pape i kralja raspravljali o tom problemu, i
carevina je zavisila od protokola. Onda je Fridrih popustio; papa se povukao i ponovo
nastupio jašući na konju; Fridrih je pridržao uzde i stremen.
Carska titula ga je učinila i kraljem Lombardije. Nijedan nemački vladar od vremena
Henriha IV nije tu titulu shvatao doslovno; ali, Fridrih je sada u svaki grad severne Italije
poslao podestate da vladaju u njegovo ime. Te tuđinske gospodare su neki gradovi
prihvatili, a neki su ih odbacili.Fridrih je 1158. godine krenuo da pokori buntovne
gradove.

Na svoj dvor u Ronkalji pozvao je učene pravnike koji su u Bolonji obnavljali rimski
zakon. Bio je zadovoljan kada je od njih saznao da po tom zakonu car ima apsolutnu vlast
nad svim delovima Carstva, da poseduje svu imovinu u njoj, i da može da menja ili ukida
privatna prava kad god smatra da je to za državu poželjno.

Strahujući za sekularna prava papstva, i navodeći donacije Pipina i Karla

Velikog, papa Aleksandar III je odbacio te zahteve i, kada je Fridrih na njima insistirao,
on ga je izopštio (1160). Dve godine je Fridrih opsedao nepopustljivi Milano; na kraju ga
je osvojio i spalio do temelja (1162).

Razgnevljeni tom okrutnošću i ogorčeni zbog poreza koje su im nametali nemački

načelnici (podesta), Verona, Vićenca, Padova, Trevizo, Ferara, Mantova, Breša,
Bergamo, Kremona, Pjaćenca, Parma, Modena, Bolonja i Milano formirali su

202
Langobardski savez: Lombardijsku ligu (1167).

Godine 1176. u Lenjanu, vojska tog Saveza porazila je Fridrihovu nemačku vojsku i
primorala ga na šestogodišnje primirje. Godinu dana kasnije, car i papa su se pomirili; i,
Fridrih je u Konstancu potpisao (1183) ugovor kojim se italijanskim gradovima vraća
samouprava. Oni su za uzvrat priznali formalnu vrhovnu vlast Carstva i velikodušno se
saglasili da hranom snabdevaju Fridriha i njegovu svitu prilikom poseta Lombardiji.

Fridrih je u Italiji bio poražen, ali je na svim drugim mestima trijumfovao. Uspešno je
učvrstio carsku vlast nad Poljskom, Češkom i Mađarskom. Ponovo je kod nemačkog
sveštenstva potvrdio, u praksi, ako ne na rečima, sva prava imenovanja koja je Henrih IV
zahtevao, i dobio je podršku tog sveštenstva čak i protiv papa.

Godine 1189. stari car poveo je 100.000 ljudi u Treći krstaški rat.
Godinu dana kasnije utopio se u Kilikiji.

HAJNRIH VI (1190-1197)

Henrih VI je godine 1194. uz pomoć Đenove i Pize, osvojio je južnu Italiju i

Siciliju preotevši ih od Normana 1194-1266 dinastija Hoenštaufen u kraljevini Obe
Sicijije ;
1 Őĺíđčőó ńĺ pokorila cela Italija osim Papskih država
2 Provansa, Dofine, Burgundija, Alzas, Lorena, švajcarska, Holandija, Nemačka,
Austrija, Češka, Moravska i Poljska bile su ujedinjene pod Henrihovom vlašću.
3 Engleska mu je priznala svoje vazalstvo
4 almohadski Mavri iz Afrike slali su mu danak
5 Antiohija, Kilikija i Kipar tražili su da budu uključeni u carevinu
6 Henrih je na Francusku i Španiju bacao oko sa nezasitim apetitom i planirao da osvoji
Vizantiju

Prvi odredi njegove vojske već su se uputili na Istok kada je Henrih, u trideset trećoj
godini života, podlegao dizenteriji dok je boravio na Siciliji.
NJegov jedini sin bio je dečak od tri godine; usledila je decenija nereda dok
su se pretendenti na carski presto među sobom borili.

203
 FRIDRIH II HOENŠTAUFEN

(1215-1250)

žene:
1. 1209. ® Konstanca od Aragona, umrla 1222 g.
2. 1225. ® Izabela od Jerusalima, umrla 1235 g.
3. 1235. ® Izabela od Engleske

Izopšteni krstaš

Konstanca je imala trideset godina kada se udala za Henriha, a četrdeset dve kada je
rodila svoje jedino dete. Plašeći se sumnji u njenu trudnoću i zakoniti status
deteta, ona je dala da se podigne šator na tržnici blizu Ankone; i tu, na očigled svih, ona
je rodila dečaka koji će postati najfascinantnija ličnost kulminacionog perioda srednjeg
veka. U njegovim venama je tekla krv normanskih kraljeva Italije pomešana s krvlju
nemačkih careva dinastije Hohenštaufen.

Imao je četiri godine kada je u Palermu krunisan za kralja Obe Sicilije (1198).

Otac mu je umro godinu dana ranije, majka godinu dana kasnije.

U oporuci je molila papu Inoćentija III (1198-1216) da preuzme starateljstvo, školovanje
i političku zaštitu njenog sina,a za uzvrat ponudila znatnu rentu,kao i namesništvo i
obnovljeno sizerenstvo nad Sicilijom. Papa je to rado prihvatio i svoj položaj iskoristio da
raskine onaj savez Sicilije s Nemačkom koji je Fridrihov otac bio nedavno postigao; pape
su se s razlogom plašile carevine koja bi Papske države okružila sa svih strana, i zapravo
utamničila papstvo i njime vladala.
Inoćentije je Fridrihu obezbedio školovanje, ali je Otona IV pomagao da dođe na
nemački presto.

Fridrih je rastao zanemaren, povremeno u siromaštvu, tako da su saosećajni građani

Palerma morali povremeno da donose hranu tom kraljevskom gamenu. Bilo mu je
dozvoljeno da slobodno trčkara ulicama i po pijacama te poliglotske prestonice i da bira
drugare gde god mu drago. Nije dobio sistematsko obrazovanje, ali je zahvaljujući
pronicljivom umu učio iz svega što bi čuo ili video; svet će se kasnije diviti obimu i
detaljnosti njegovog znanja. U to vreme, i uz ondašnje običaje, on je naučio arapski i
grčki, i nešto od jevrejske nauke.

Pročitao je mnogo knjiga iz oblasti istorije. Postao je dobar jahač i mačevalac, i ljubitelj
konja i lova. Bio je niskog rasta, ali snažan, "lepog i otmenog držanja", i duge, riđe,
kovrčave kose; bio je pametan, samopouzdan, i ponosit.
U dvanaestoj godini(1206) je otpustio Inoćentijevog podnamesnika i preuzeo vlast;u
četrnaestoj godini(1208) postao je punoletan;u petnaestoj(1209) se oženio Konstancom
od Aragona, i dao se na posao da vrati carsku krunu.

Sreća mu je bila naklonjena, naravno, uz izvesnu cenu.

204
Oton IV je prekršio svoj dogovor da će poštovati vrhovnu vlast pape i Papske države;
Inoćentije ga je izopštio, i naredio baronima i biskupima Carstva da za
cara izaberu njegovog mladog štićenika Fridriha. Ali, iako se naglo okrenuo Fridrihu,
Inoćentije nije odustao od namere da zaštiti papstvo.

Kao cenu za podršku, on je od Fridriha tražio (1212) obećanje:

1 da će i dalje plaćati danak i nastaviti feudalnu lojalnost Sicilije u odnosu na pape;
2 da će čuvati neprikosnovenost Papskih država;
3 da će "Dve Sicilije" ‡ normansku južnu Italiju i ostrvo ‡ trajno održavati odvojenim
od Carstva;
4 da će živeti u Nemačkoj kao car, a Siciliju ostaviti svom tek rođenom sinu
Henrihu kao kralju Sicilije pod regentom kojeg će imenovati Inoćentije.

Osim toga, Fridrih se obavezao: da će očuvati sva ovlašćenja klera u svom carstvu, da će
kažnjavati jeretike, i da će poneti krst kao krstaš.

Plativši za svoje putovanje i pratnju novcem obezbeđenim od pape, Fridrih je ušao u

Nemačku koju su još držale Otonove vojske. Ali, Filip Avgust je kod Buvina(1214)
porazio Otona; njegov otpor je oslabio; Fridrih se krunisao za cara
na veličanstvenoj ceremoniji u Ahenu (1215). Tu je svečano ponovio svoj zavet da će
poći u krstaški rat. Tako je, u punom oduševljenju pobedonosnog mladića, mnoge
prinčeve privoleo da daju isti zavet.

Ali, pojavile su se prepreke. Otonov brat Henrih je sakupio vojsku da svrgne Fridriha, a
novi papa, Honorije III, složio se da mladi car mora da brani svoj
tron. Fridrih je savladao Henriha.

Verovatno je već čeznuo za svojom rodnom Italijom jer je od pedeset

šest godina života u Nemačkoj je proveo samo osam godina.

Baronima je dao velika feudalna prava, povelje o samoupravi nekolicini

gradova, a upravljanje Nemačkom je poverio ®
1 nadbiskupu Engelbertu od Kelna i
&
2 Hermanu od Salce, Velikom majstoru tevtonskih vitezova.

Baroni i biskupi su bili toliko zadovoljni svojim odsutnim gospodarom da su, da bi mu

ugodili, njegovog sedmogodišnjeg sina Henriha krunisali za "kralja Rimljana" ‡ tj. za
naslednika carskog trona (1220). U isto vreme, Fridrih je sebe postavio za regenta Sicilije
umesto Henriha, koji je ostao u Nemačkoj.
Papa Honorije je popustio, pa je čak Fridriha krunisao za cara Rima, jer je bio nestrpljiv
da Fridrih odmah počne da spasava krstaše u Egiptu.

Međutim, tada su pobunu podigli baroni u južnoj Italiji i Saraceni na Siciliji; Fridrih je
dokazivao da mora da obnovi red u italijanskom delu svoga carstva pre nego što pođe na
dugo putovanje.

205
U međuvremenu (1222) mu je umrla žena. U nadi da će ga podstaći da ispuni svoj zavet,
Honorije ga je ubedio da se oženi Izabelom, naslednicom izgubljene Jerusalimske
kraljevine. Fridrih je pristao (1225), i titulu kralja Jerusalima dodao titulama kralja
Sicilije i cara Svetog rimskog carstva.

Godine 1227, Honorije je umro, a na papski presto je došao strogi Grgur IX. Fridrih se
sada ozbiljno pripremio za krstaški rat , izgradio veliku flotu, i okupio 40.000 krstaša u
Brindiziju. Tu je strahovita kuga izbila u njegovoj vojsci.
Na hiljade je pomrlo, više hiljada dezertiralo. Sam car se razboleo, kao i njegov glavni
vojskovodja, Luj od Turingije.
No, Fridrih je ipak izdao naredbu da se isplovi; Luj je umro, a Fridrihu se stanje
pogoršavalo. NJegovi lekari, i viši sveštenici koji su bili sa njim, savetovali su ga da se
vrati u Italiju. On je to i učinio, i potražio lek u Pocuoliju.

Izgubivši strpljenje, papa Grgur je odbio da sasluša objašnjenja Fridrihovih emisara, i

svetu je objavljeno da je car izopšten.

Sedam meseci kasnije,i dalje izopšten, Fridrih je isplovio za Palestinu (1228). Saznavši
za njegov dolazak u Siriju, Grgur je Fridrihove podanike i sina Henriha
oslobodio zaveta na vernost, i počeo pregovore sa ciljem da svrgne cara.
Shvativši te postupke kao objavu rata, Fridrihov namesnik u Italiji je započeo napad
na Papske države. Grgur je uzvratio poslavši vojsku da napadne
Siciliju; monasi su širili glasine da je Fridrih poginuo; i, veliki deo Sicilije i južna Italija
bili su ubrzo u papskim rukama.
Dva franjevca, kao papini izaslanici, stigla su u Akru ubrzo posle Fridriha, i svima u
redovima hrišćanske vojske zabranila da se pokoravaju izopšteniku.

Saracenski zapovednik al-Kamil je bio zapanjen kada je ustanovio da jedan evropski

vladar razume arapski i ceni arapsku književnost, nauku i filozofiju, pa je sklopio
povoljan mir sa Fridrihom, koji je sada ušao u Jerusalim kao osvajač bez kapi
prolivene krvi. Pošto nijedan sveštenik nije hteo da ga kruniše za kralja Jerusalima, on se
krunisao u crkvi Svetog groba. Biskup Cezareje je izjavio da su hram i grad oskrnavljeni
Fridrihovim prisustvom, i izdao zabranu održavanja verskih službi u Jerusalimu i Akri.

Saznavši da Fridrih namerava da poseti čuveno mesto Hristovog krštenja u reci Jordan,
neki vitezovi templari su poslali tajnu poruku al-Kamilu, sugerišući da je to za sultana
prilika da zarobi cara. Muslimanski vojskovođa je to pismo poslao Fridrihu.

Da bi Jerusalim oslobodio zabrane bogosluženja, car ga je napustio trećeg dana i otišao u

Akru. Tu je, dok je koračao ka svom brodu, gomila bacala blato na njega.

Kada je stigao u Brindizi,Fridrih je organizovao improvizovanu vojsku,i krenuo da

ponovo zauzme gradove koji su se predali papi.Papska vojska se razbežala, gradovi su
otvorili kapije;jedino je Sora pružila otpor,i odolevala opsadi;bila je zauzeta i pretvorena
u pepeo.Na granici Papskih država, Fridrih se zaustavio i poslao papi molbu za mir.Papa

206
se saglasio;potpisan je Ugovor u San Germanu (1230) ® izopštenje je povučeno. Na
kratko vreme zavladao je mir.

Unutrašnje uređenje

Fridrih se posvetio upravljanju sa dvora u Fođi u Apuliji.

Posetio je Nemačku 1231, i u "Zakonu u korist kneževa" potvrdio ovlašćenja i

povlastice koje su on i njegov sin dali baronima.

Pobunjeni Saraceni u brdima Sicilije bili su pohvatani, prevezeni u Italiju, obučavani kao
najamnici i postali najpouzdaniji vojnici u Fridrihovoj vojsci.

Palermo je po zakonu ostao prestonica Dveju Sicilija tj. /Regno/, kako su se one nakratko
zvale; ali prava prestonica bila je Fođa.

Godine 1223, počeo je da u Fođi gradi asimetričnu palatu-zamak. Ubrzo je oko njegove
palate podignut veliki broj palata za smeštaj njegovih pomoćnika.
Pozvao je plemiće italijanskog dela svog carstva da služe kao paževi na njegovom dvoru;
tu su oni napredovali kroz sve šire funkcije i vršili vlast. Među njima je vodeći položaj
zauzimao pravnik Pjero dele Vinje, Fridrih ga je imenovao za logoteta, tj. državnog
sekretara.

U Melfiju 1231, on je za /Regno/ ‡ uglavnom zahvaljujući pravnoj veštini i savetima

Pjera dele Vinje ‡ izdao Liber Augustalis, prvi naučno kodifikovani sistem zakona od
vremena Justinijana, i jedan od najcelovitijih tekstova pravne nauke u istoriji prava®
1 njime su zadržana stara prava gospodara nad kmetom ali plemiće je lišio
zakonodavne i sudske vlasti i prava kovanja novca, i sve ih koncentrisao u rukama
države;
2 ukinuo je suđenje pomoću dvoboja, kao i pomoću mučenja;
3 predvideo je da državni tužioci gone prestupe koji su do tada prolazili nekažnjeno ako
nijedan građanin nije podneo tužbu.
4 Zabranio je odlaganja sudskih procesa, nalagao sudijama da skrate govore advokata,
i od državnih sudova zahtevao da zasedaju svakoga dana osim u dane praznika.

Godine 1235, umrla mu je druga žena( Izabela od Jerusalima) i on se ponovo tj. po treći
put oženio, ali Izabela od Engleske nije mogla da shvati njegov duh i moral, i povukla se
u pozadinu, dok se Fridrih družio s ljubavnicama i dobio nezakonitog sina.

Neprijatelji su ga optužili da drži harem, a Grgur IX ga je optužio za sodomiju.

Devet jezika je govorio, a pisao na sedam ®

na arapskom se dopisivao s al-Kamilom

na grčkom sa svojim zetom, grčkim carem Jovanom Vatacem
na latinskom s ljudima iz zapadnog sveta

207
Fridrih je bio pesnik, a Dante je pohvalio njegove stihove pisane na italijanskom.

Lično je čitao mnoga arapska remek-dela, dovodio muslimanske i jevrejske naučnike i

filozofe na svoj dvor, i plaćao učenim ljudima da na latinski prevode
naučne klasike Grčke i islamskog sveta.

Toliko je voleo matematiku da je sultana Egipta ubedio da mu pošalje čuvenog

matematičara al-Hanifija, a bio je blizak s Leonardom Fibonačijem, najvećim
hrišćanskim matematičarem toga doba.

Fridrih je 1224 g. osnovao univerzitet u Napulju ‡ redak primer srednjovekovnog

univerziteta osnovanog bez odobrenja Crkve. Na taj univerzitet je pozvao učenjake iz
svih umetnosti i nauka i dao im velike plate. Odredio je novčanu pomoć da bi siromašnim
ali sposobnim studentima omogućio da se školuju. Mladićima njegovog /Regno/ zabranio
je da idu u druge zemlje radi višeg
školovanja.

Prema glasinama u koje je poverovao papa Grgur IX, Fridrih je optužen da je rekao da su
"trojica opsenara vešto zaveli svoje savremenike da bi osvojili vlast nad
svetom ‡ Mojsije, Isus i Muhamed"; cela Evropa je brujala zbog tog bogohuljenja.
Fridrih je porekao optužbu, ali je ona doprinela da se javno mnjenje okrene protiv njega u
kritičnim trenucima pred kraj njegovog života.

Za sve vreme svoje vladavine izgradio je samo jednu hrišćansku crkvu.

Carstvo protiv papstva

Kako se Fridrihova vladavina u Fođi razvijala, njegovi dalekosežni ciljevi su postali

mnogo jasniji: uspostaviti vladavinu širom Italije, ujediniti Italiju i Nemačku u
obnovljeno Rimsko carstvo, a Rim eventualno ponovo učiniti političkom, kao i verskom
prestonicom zapadnog sveta.

Kada je 1226. pozvao plemiće i gradove na skupštinu u Kremoni, otkrio je svoje namere
time što je u svoj poziv uključio vojvodstvo Spoleta, koje je tada bilo papska država, a i
time što je sa vojskom prošao kroz zemlje koje su pripadale papama. Papa je plemićima
Spoleta zabranio da prisustvuju skupštini.

Gradovi Lombardije, podozrevajući da Fridrih namerava da ih uvede u stvarnu, a

ne samo nominalnu pokornost Carstvu, odbili su da pošalju svoje predstavnike; umesto
toga oni su formirali drugi Lombardijski savez, u kojem su se Milano, Torino,
Bergamo, Breša, Mantova, Bolonja, Vićenca, Verona, Padova i Trevizo zavetovali na
odbrambeni i ofanzivni savez za period od dvadeset pet godina. Skupština nikada nije ni
održana.

208
Godine 1234, Henrih (Fridrihov sin) se pobunio protiv oca i udružio se sa
Langobradskim savezom. Fridrih je iz južne Italije odjahao u Vorms, bez vojske, ali sa
mnogo novca; na vest o njegovom dolasku pobuna je propala.
Henrih je bačen u tamnicu, venuo u njoj sedam godina, a onda je, prilikom prebacivanja
na drugo mesto konfinacije, odjahao na konju do jedne stene i tu izvršio samoubistvo
bacivši se u ambis.

Fridrih je nastavio za Majnc, predsedavao skupštini u tom gradu, i ubedio mnoge

plemiće da mu se pridruže u pohodu za obnovu carske vlasti u Lombardiji.
Uz njihovu pomoć, Fridrih je porazio vojsku Saveza kod Kortenuove (1237); svi gradovi
su se predali osim Milana i Breše; Grgur IX je pokušao da posreduje ali bezuspešno. U
tom kritičnom času, Grgur je, iako je imao devedeset godina i bio bolestan, odlučio da
svoju sudbinu podeli sa Savezom jer ako bi Fridrih savladao te gradove, Papske države bi
bile progutane u okviru ujedinjene Italije i ujedinjenog Carstva kojim vlada neprijatelj
hrišćanstva i Crkve.

Godine 1238, Grgur je Veneciju i Đenovu ubedio da se pridruže njemu i Savezu u

ratu protiv Fridriha; u energičnoj poslanici on je optužio cara za bezbožništvo, svetogrđe i
despotizam, kao i za nameru da uništi autoritet Crkve; izopštio ga je 1239. godine i
naredio svim rimokatoličkim prelatima da ga
proglase odmetnikom, a njegove podanike oslobodio zakletve na vernost.
Na Fridrihovu stranu je stalo plemstvo Nemačke i Italije, nadajući se da će gradove
vratiti na feudalnu potčinjenost.
Fridrih je u Rimu imao mnogo pristalica. Dok se sa malom vojskom približavao Rimu,
gradovi su pred njim jedan za drugim otvarali kapije. Grgur je predosećao da će biti
uhvaćen, pa je kroz prestonicu poveo tužnu povorku. Hrabrost i fizička
krhkost starog pape dirnuli su srca Rimljana, i mnogi su se latili oružja da ga zaštite.
Pošto nije bio voljan da forsira ishod događaja, Fridrih je zaobišao Rim i prezimio u Fođi.

NJegov sin Konrad je (1237) krunisan za kralja Rimljana.

Upravu nad Vićencom, Padovom i Trevizom predao je svom zetu, sposobnom ali
surovom Ecelinu da Romanu, a vlast nad ostalim pokorenim gradovima dodelio je svom
sinu miljeniku Enciju.

U proleće 1240, car Fridrih je zauzeo Ravenu i Faencu,

a 1241, razorio je Benevento, središte papske vojske.

NJegova flota je presrela đenovski konvoj koji je plovio za Rim prevozeći grupu
francuskih, španskih i italijanskih kardinala, biskupa, opata i sveštenika. Fridrih ih je u
Apuliji držao zatvorene, kao taoce pomoću kojih bi se cenjkao sa drugom stranom. Ubrzo
je oslobodio Francuze, ali ostale je dugo zadržao, i nekoliko njih je umrlo u tamnici, što
je zgranulo Evropu naviknutu da sveštenstvo smatra neprikosnovenim; mnogi su sada
poverovali da je Fridrih antihrist.

209
Fridrih je predložio da oslobodi prelate ako Grgur potpiše mir, ali stari papa je sve do
smrti (1241) ostao nepokolebljiv.

Inoćentije IV je bio pomirljiviji. Na nagovor svetog Luja on se saglasio s uslovima mira

(1244). Lombardijski gradovi su odbili da ratifikuju taj sporazum a Inoćentije je u tajnosti
napustio Rim i pobegao u Lion. Inoćentije je sazvao
prelate Crkve na Sabor u Lionu; Sabor je obnovio izopštenje cara, i optužio ga kao
nemoralnog, bezbožnog i nelojalnog vazala pape kojeg je priznavao za sizerena (1245).

Na papin nagovor, grupa nemačkih plemića i biskupa izabrala je Henriha Raspea kao
anticara; i, kada je ovaj umro, oni su za naslednika izabrali Vilijama od Holandije.
Proglašeno je izopštenje svih Fridrihovih pristalica, a religiozne službe su zabranjene u
svim oblastima koje su mu bili lojalne;protiv njega i Encija je objavljen krstaški rat, a oni
koji su uzeli krst za spas Palestine dobijali su sve privilegije krstaša ako bi se pridružili
ratu protiv bezbožnog cara.

Fridrih je tada izdao je "Manifest reforme" osuđujući kler kao "robove ovozemaljskog
duha, opijene svetovnim uživanjima; sve veće njihovo bogatstvo ugušilo im je
pobožnost".
U Regno-u je konfiskovao riznice Crkve da bi finansirao svoje ratovanje.

Primivši od sina Konrada IV poziv za pomoć, krenuo je u Nemačku; kod Torina je

saznao da je Parma zbacila svoj garnizon, da je Encio u opasnosti, i da se na
pobunu digla cela severna Italija, pa čak i Sicilija.
Gušio je pobunu za pobunom, krećući se od jednog do drugog grada; iz svakog je uzimao
taoce, i te ljude ubijao kada bi se njihovi gradovi pobunili. Zarobljenicima za koje se
ustanovilo da su papini glasnici odsecane su ruke i stopala, a saracenski vojnici,
neosetljivi na suze i kletve hrišćana, korišćeni su kao xelati.
Za vreme opsade Parme, Fridrih je, nestrpljiv zbog neaktivnosti, pošao s Encijom i
pedeset vitezova u lov na ptice u obližnje močvare. Dok su bili odsutni, muškarci i žene
Parme napravili su očajnički juriš, savladali dezorganizovanu i obezglavljenu carevu
vojsku, zarobili carevu blagajnu, njegov "harem" i celu menažeriju. On je uveo visoke
poreze, sakupio novu vojsku i nastavio borbu.

Onda mu je neko doneo dokaz da njegov pouzdani prvi ministar Pjero dele Vinje kuje
zaveru protiv njega; Fridrih je naredio da ga uhvate i oslepe; potom je Pjero udarao
glavom o zid u tamnici sve dok nije umro (1240). Iste te godine došla je vest da su Encija
zarobili Bolonjci u bici kod La Fosalte. Otprilike u isto vreme, Fridrihov lekar je pokušao
da ga otruje.
Brzo nizanje tih udaraca caru je slomilo duh; povukao se u Apuliju, i više nije
učestvovao u ratu.
Godine 1250, njegovi generali su imali mnogo uspeha, i izgledalo je da se talas
preokrenuo. Sveti Luj, kojeg su muslimani zarobili u Egiptu, zahtevao je od Inoćentija da
okonča rat, tako da bi Fridrih mogao da dođe u pomoć krstašima.

210
Cara je oborila dizenterija. Tražio je oprost i dobio ga: slobodni mislilac je obukao ruho
cistercitskog monaha i umro u Fjorentinu 13. decembra 1250.

Fridrihov uticaj nije bio očigledan; njegovo carstvo je ubrzo propalo, i njim je zavladao
još veći haos nego kada je on došao. Nestalo je jedinstvo za koje se borio, čak i u samoj
Nemačkoj.

Fridrih je bio "čovek renesanse" čitav vek pre nego što je ta epoha nastupila.

Niče je priznavao Fridrihov uticaj ‡ "prvi Evropljanin po mom ukusu".

Još jedan period od dvadesetak godina meteža usledio je posle

smrti Fridriha II(1250) u kojem su izborni kneževi prodavali presto Nemačke svakom
slabiću koji bi im ostavio slobodu da učvršćuju svoju nezavisnu vlast.
Kada se haos raščistio, dinastiji Hohenštaufen je došao kraj; i, tako je godine 1273.
proglasivši Beč svojom prestonicom, Rudolf Habsburški započeo novu kraljevsku
dinastiju.
Da bi dobio carsku krunu, Rudolf je 1279. godine potpisao objavu kojom priznaje
potpunu podređenost kraljevske vlasti papskoj vlasti, i kojom se odriče svih prava na
južnu Italiju i Siciliju.
Rudolf nikada nije postao car; ali, zahvaljujući njemu obnovljeni su red i blagostanje
Nemačkoj, i učvršćena je dinastija koja je vladala Austrijom i Mađarskom sve do 1918.

Godine 1263. sedmorici plemića ‡ nadbiskupima Majnca, Trira i Kelna, vojvodama

Saksonije i Bavarske, grofu palatinu i markgrofu Brandenburga ‡ na osnovu lenske
dužnosti je povereno da izaberu kralja; i, ti izborni kneževi su ograničavali ovlašćenja
vladara, uzurpirali kraljevske prerogative, i prisvajali posede krune.

Nemačka nacija još nije postojala. Postojali su samo Saksonci, Svabi, Bavarci, Franci...
Još nije postojao nacionalni parlament, već samo teritorijalne skupštine, /Landtage;
Reichstag/, ili Diet, tj. Skupština zajednice država, osnovana 1247. slabila je u vreme
međuvlašća, a istaknutu ulogu stekla je tek 1338.

Grupacija "ministerijala" ‡ kmetova ili slobodnjaka koje je postavljao kralj ‡ činila je

labavu birokratiju i kontinuitet vlasti. Nijedna od nekoliko prestonica nije koncentrisala
lojalnost i interes države; nije postojao jedinstven sistem za upravljanje kraljevstvom.

Uprkos Barbarosinim naporima da celoj Nemačkoj nametne rimske zakone, svaka oblast
je zadržala svoje običaje i zakonike.
Godine 1225. zakoni Saksonaca formulisani su u /Sachsenspiegel/, tj. Saksonskom
ogledalu godine 1275; /Schwabenspiegel/ je sistematizovao zakone i običaje Svabije.
Tim zbornicima ustanovljeno je drevno pravo ljudi da biraju svog kralja, i seljaka da
čuvaju svoju slobodu i zemlju. Kmetstvo i ropstvo, pisalo je u /Sachenspiegel/-u

211
suprotni su prirodi i volji Boga, i svoje poreklo duguju prisili ili prevari. Ali, kmetstvo je
raslo.

Henrih VII (1308-1313) je napravio poslednji pokušaj da ujedini Nemačku i Italiju. Sa

neznatnom podrškom nemačkih plemića, i malom pratnjom valonskih vitezova, on je
prešao Alpe (1310) i u Lombardiji dočekan sa dobrodošlicom od mnogih gradova
umornih od staleških ratova i međusobne borbe, i željnih da zbace političku vlast Crkve.
Dante je osvajača pozdravio traktatom "O monarhiji" smelo proglasivši oslobođenje
svetovne od duhovne vlasti, i pozvao Henriha da Italiju spase od papske dominacije. Ali,
firentinski Gvelfi stekli su prevlast, uznemireni gradovi su uskratili svoju pomoć, a
Henrih je, okružen neprijateljima, umro od malarične groznice.

Fridrih III
( 1440/1452 – 1493 )

Fridrih III, rođen je u Insbruku 21.IX.1415. Bio je nemački kralj od 1440. i Sveto-
Rimsko Nemački car od 1452. Najznačajnije njegovo delo jeste uvećanje snaga i poseda
Habsburgovaca.

Fridrih je bio sin vojvode Ernesta od Austrije a po smrti svog oca 1424. nasledio
je posede Habsburgovaca, Štajersku, Karantiju, Karniolu i Goricu. Do 1439. postao je
senior habsburške porodice, a 1440. je postao i nemački kralj. Od početka je njegova
vladavina bila u znaku obesti svemoćnog plemstva. Bio je neka vrsta čuvara Ladislavu II
Posmrčetu (1445-1457), ugarskom kralju i sinu Fridrihovog rođaka Alberta. Fridrih je
hteo da iskoristi svoje ''starateljstvo'' nad maloletnim kraljem i da vlast u Češkoj i
Ugarskoj prenese na njegov ogranak Habsburške porodice. Njegovo buntovno plemstvo,
kao i plemstvo Ugarske, ga je nateralo da oslobodi Ladislava tutorstva pre vremena 1452.
Kada je mladi ugarski kralj umro 1457. Habsburzi su privremeno izgubili Češku i
Ugarsku. U Češkoj je kralj postao Jiržij Podjebrad, a u Ugarskoj mladi Matija Korvin.

Pobune austrijskog plemstva, sporovi sa nemačkim knezovima i nesposobnost da

sprovede unutrašnje reforme uzrokovale su Fridrihovo povlačenje iz oblasti nemačkih
poslova. Ovo je dovelo do velikog omrznuća Fridriha u Nemačkoj i do pojave mnogih
pretendenata na presto, uključujući i Fridrihovog rođenog brata, Alberta VI. Albertovom
smrću 1463. i prepuštanjem Tirola od strane Fridrihovog rođaka Sigismunda Fridrihovom
sinu Maksimilijanu došlo je do poboljšanja situacije. Austrijske nasledne zemlje koje su
od 1379. bile podeljene između dve zavađene strane porodice Habsburga, bile su ponovo
ujedinjene.

Fridrih je uspeo da donekle poboljša odnose sa crkvom. Putujući u Italiju on je

primio krunu Lombardije 1452. a 19.III.1452. sam papa ga je krunisao za Rimskog cara.
Fridrih III je bio poslednji Sveto-rimsko nemački car kog je krunisao papa.

212
 Fridrih nikada nije uspeo da učvrsti svoje istočne granice. Osmanlije su zauzele
Carigrad 1453. i potom su njihove pljačkaške čete navaljivale sve do Štajerske i
Karantije. Finansijski i vojno slab car nije im se mogao suprotstaviti. Tim pre što je sam
Fridrih od svojih savremenika, a i kasnijih istoričara okarakterisan kao najveći slabić i
kukavica svog vremena.

Njegova vladavina međutim predstavlja prekretnicu jer se od tada Austrija našla

na granici hrišćanske Evrope naspram nadirućeg Islama i takvo stanje je potrajalo
naredna tri veka.

Fridrih je za života morao još da pretrpi poniženje da vidi ugarskog kralja Matiju
Korvina kao gospodara najvećeg dela Austrije. Matija Korvin je 1485. zauzeo Beč i tek je
njegova smrt 1490. omogućila princu Maksimilijanu da povrati Austriju (1490-1491).

Najveći uspeh Fridrihove vladavine jeste taj što je svog sina i naslednika Maksimilijana
oženio Marijom, ćerkom Karla Smelog, vojvodom Burgundije 1477. Habsbrugovci su
ovim brakom u naredna tri veka kontrolisali Najveći deo današnje Belgije, Flandrije,
Luksemburga, Franš Konta itd. Može se slobodno tvrditi da je ovaj brak doneo
habsburškoj monarhiji epitet velike sile u kasnijim vekovima.

Posle 1486. na insistiranje nemačkih knezova, Maksimilijan je postao kralj

Nemačke i regent Carstva. Sam car je preuzeo manje aktivnu ulogu u državnim
poslovima.

Kao mnogi ljudi tog vremena Fridrih je bio naklonjen humanizmu, astrologiji,
magiji i alhemiji. Takođe je u mladosti 1437. sa mnogim poznatim humanistima otišao za
Svetu Zemlju odakle se vratio sa mnogim dragocenim knjigama i dragim kamenjem.
Umro je u Lincu 19.VIII.1493.

213
 HANZA
(savez severnonemačkih gradova)

Teško je odrediti momenat kada je Hanza nastala ali u zna se da su u početku to bili
sporazumi između nekoliko gradova. Sredinom XIV veka Hanza obuhvata sve
severnonemačke gradove koji su se nalazili na obali Baltika ali i one gradove u
unutrašnjosti zemlje koji su bili vezani za trgovinu na Severnom i Baltičkom moru.

Jezgro Hanze su činila tri grada Hambrug, Libek i Bremen.Vremenom ovim gradovima
se pridružuju gradovi na rekama Rajni (npr.Keln),Vezeru i Odri, zatim gradovi u Pruskoj
npr. Dancig, Kenigsberg.

Treba napomenuti da je važnu ulogu u Hanzi igrao grad Vizbi na ostrvu Gotland koji je
bio centar trgovine sa južnom Skandinavijom.

Hanza je u Brižu,Londonu,Novgorodu i drugim gradovima imala kontoare → posebni

kvartovi u kojima su se nalazila Hanzina stovarišta i domovi, koje su čuvale naoružane
straže a žene nisu puštane u domove.

Glavni predmet Hanzine trgovine bilo je Severno i Baltičko more tj. proizvodi baltičkih
zemalja, Rusije i Skandinavije. Hanza je uvozila žito, krzna, so, med, ribu, mast, drva,
vosak, bakar, gvozdenu rudu, a izvozila je tkaninu, metalne proizvode, vino, začine i
luksuzne proizvode.

Prvi put termin ”nemačka Hanza” javlja se 1356 g. kada je flandrijski grof ukinuo
privilegije trgovcima iz severne Nemačke a članovi Hanze su zajednički ustali protiv
grofa i uveli blokadu Flandrije te su na kraju primorali grofa na ustupke.

Od druge polovine XIV veka Hanza formira kongres u koji ulaze predstavnici svih
gradova ovog saveza.Odluke kongresa donošene su prostom većinom i bile su
obavezujuće za sve članice Hanze.

Krupan događaj u istoriji ovog saveza odigrao se 1367 g. → Kada je Danska pokušala da
podrije trgovački značaj Hanze onda se u gradu Kelnu sastao kongres na kome je doneta
odluka da se objavi rat Danskoj. Ovo je ujedno bilo i prerastanje saveza iz strogo
trgovačkog u politički savez.Rat se završio tako što je Hanzina mornarica zauzela
Kopenhagen a na strani Hanze učestvovali su i Švedska, Holštajn i Meklenburg. Nakon
pada Kopenhagena usledio je 1370 g. potpisivanje Štralzundskog mira koji je bio
izuzetno nepovoljan po Dansku jer pri izboru danskog kralja bila je obavezna saglasnost
Hanze.

Nakon Štralzundskog mira Hanza prerasta u trgovačkog i političkog gospodara

Severnog mora i Baltika što je za posledicu imalo i dobijanje povlastica u Engleskoj.

214
Iako je Hanza Štralzundskim mirom prerasla i u političi faktor na Severnom moru i
Baltiku ipak političko ustrojstvo saveza nije bilo čvrsto.Naime,nije postojala zajednička
blagajna,niti zajednička flota a ni neki zajednički upravni organ a stalno su isplivavali na
površinu sukobi između gradova članica oko raznih interesa.

Odnose unutar saveza regulisao je Veliki statut Hanze koji se odnosio na sve gradove.

Sredinom XV veka moć Hanze počinje da opada i to prevashodno zbog ekonomske

konkurencije drugih zemalja u oblasti trgovine npr. Engleske a otkrivanjem novih
pomorskih puteva Hanza u ptpunosti gubi svoju prevlast.

215
 NORMANI u južnoj Italiji ( XI vek)

Istoričari ponekad nazivaju sredinu XI veka ''Prvom resnsansom'' jer sredinom

pomenutog veka,narodi se bolje upoznaju a počinje i izgaradnja puteva i raznih građevina
od čvrstog materijala.

Početkom XI veka Normani se pojavljuju u južnoj Italiji.

Italiju u,ovo vreme,na sever i jug delila je Papska država a sever Italije poprimio je
germanski karakter dok jug Italije donekle zadržao grčki karakter.

U južnoj Italiji postojale su tri republike→Gaeto,Napulj,Amalfi a prema Papskoj državi

na severu se nalaze tri kneževine→Benevento,Salerno,Kapua.

Ostrvo Sicilija bilo je pod vlašću Arapa.

Oblastima Apulijom i Kalabrijom vladala je Vizantija koja je težila da helenizuje ove

oblasti ali imala je uspeha samo u oblastima Apulije i Otranta jer u ostalim oblastima
uspešno se,vizantijskom uticaju,suprotstavio germanski element i autonomni gradovi.

Protiv Vizantije dizane su pobune,npr.lombardijski aristokrata Melo je

1009 god. digao bunu a nakon neuspeha morao je da pobegne u Nemačku,odakle se
vratio 1016 god. i stupio u pregovore sa Normanima.Rezultat pregovora manifestovan je
činjenicom da su normanski vojnici počeli da postepeno popunjavaju Melovu
vojsku;jedan od značajnijih normanskih vojskovođa bio je Žilber Tonelije ( sa četvoricom
braće).
1017 god. Melo dobija pomoć salernskog princa i diže pobunu sa ciljem da protera
Vizantince ali već 1018. biva poražen te beži u Nemačku gde i umire.

Normani nakon Melovog poraza i bekstva(1018 god.) stupaju u službu Pandulfa od

Beneventa i opata Monte Kasina( nap. Pandulfo od Beneventa ovladao je ovim
prostorima).
U periodu 1034-1037 god. Normani su bili u službi više gospodara a pojavili su se novi
normanski lideri od kojih je najpoznatiji bio Rober Gviskard.
Vizantijski upravnik južne Italije,Georgije Manijakis,koristio je usluge Normana a
nakon svađe sa njima pokušao je da zauzme Siciliju što je oslabilo vlast Vizantije u
južnoj Italiji te su ponovo počele da niču pobune protiv Vizantije.1041 god. ustanici
potomognuti Noramnima uspevaju da pobede Vizantiju u bici na Monte Mađoreu.1042
god. Georgije Manijakis postaje guverner čitave južne Italije ali je ubrzo smenjen pa je sa
nekim normanskim pustolovima krenuo u Carigrad kako bi preuzeo vlast.Manijakis je
ubrzo je umro a Normani su stigli na zapadne obale Grčke.
Kada je Normanin Viljem-Gvozdena ruka zauzeo neke vizantijske posede stanovništvo
se 1049,zbog dobro poznate normanske surovosti,obraća za pomoć papi Lavu
XI.Organizovana je zavera sa ciljem da se u jednom danu pobiju svi Noramni a to je i

216
delimično uspelo 1051 jer su tada pobijene neke normanske vođe.Potom je papa pozvao
svoje saveznike ali su tu vojsku 1053 god. porazili Normani te Normani stižu do
Otranta,Lećea i opsedaju Ređo.
1058 god. stanovništvo Kalabrije se pobunilo zbog gladi a 1059 god. Rober Gviskard se
približio papi.Naslednici pape Lava XI→Viktor II i Stefan IX borili su se da investitura
pripadna papi te pape stupaju u savez sa Normanima a papa Nikola II je priznao
osvajanja Robera Gviskarda a ovaj mu je obećao neizostavnu podršku.Papa Nikola II u
svojoj borbi (za investituru) koristio se falsifikatom tj. Konstantinovom darovnicom.

Protiv Gviskarda pobunjuju se neki noramnski plemići potpomognuti Vizantijom te

Gviskard gubi neke posede ali kada su se pojavili Seldžuci Vizantija je morala da povuče
svoje trupe.Ovo povlačenje koristi Gviskard da porazi pobunjenike i da povrati
izgubljene teritorije a počeo je da razmišlja i o osvajanju Sicilije jer su Apulija i Kalbrija
bile siromašne.Pored toga,Sicilija je bila ključna za bezbednost normanskih poseda u
južnoj Italiji samo ostrvo je blizu i severnoj Africi.

Glavnu ulogu u osvajanju Sicilije imao je Gviskardov brat Rožer koji se umešao u sukobe
između muslimanskih emira.Uz normansku pomoć,deo muslimana je 1061 god. zauzeo
Mesinu.
1064 god. Rožer bezuspešno pokušava da zauzme Palermo ali ipak će ga osvojiti 1072
god.Pober Gviskard je dobio Palermo i Mesinu a Rožer ostatak Sicilije,braća su pažljivo
vladala ostrvom i onemogućavala su pobune.
1072 god. Rikard,knez od Kapue,diže ustanak a pomoć mu pruža papa Aleksandar II;cilj
je bio da se u južnoj Italiji stvori država pod vlašću crkve.
Ali ubrzo su se knez Rikard i papa Aleksandar II sukobili što koristi Rober Gviskard da
uguši ustanak i da se okrene protiv pape Grgura VII.Nakon toga papa Grgur VII i
Rikardo se približavaju.Papa je 1074 god.ekskomunicirao Robera Gviskarda.Henrik IV
nudi pomoć Gviskardu sukobu sa papaom ali Gviskard odbija.Rober Gviskard je ubrzo
opseo Salerno i Napulj a potom i papski posed Benevento.Benevento je spasio Đordano-
sin i naslednik pokojnog Rikarda,kneza od Kapue.

Uskoro Apulija i Kalabrija dižu ustanak protiv Robera Gviskarda ali on ustanak ubrzo
guši.Nakon ugušenja Robrova moć dostiže vrhunac te papa stupa u pregovore sa
njim,neprijateljstva se obustavljaju a Rober Gviskard se okreće Vizantiji jer želi da kazni
Romeje jer je pomagala ustanike.Stupio je u pregovore sa vizantijskim carem da bi se
orodio sa carskom dinastijom ali ipak je Gviskard želeo da na bilo koji način stavi
Vizantiju pod svoju vlast te se krajem maja 1081 god. iskrcao u Valoni a potom zauzeo
Krf i Drač.Ovime su bili ugroženi interesi i Mletačke republike te je maletačka flota u
nekoliko navrata porazila Normane.Na zapomaganje pape,Rober se povukao u južnu
Italiju.Za to vreme Gvikardov sin Bohemond uspeo je da osvoji neke vizantijske gradove
ali uskoro ga je porazio Aleksije Komnin.
U novom pohodu (vs Vizantije) Gviskardovu vojsku zahvata epidemija od koje i sam
umire.Nasledio ga je sin Rožer koji je stupio u savez sa stricem
Rožerom I, grofom od Sicilije.
1085 god. zauzeta je Sirakuza a 1091 god. i čitava Sicilija;
Rožer I je umro 1101 god. a vlast je ostavio sinu Rožeru II.

217
 ČEŠKA I POLJSKA U SREDNJEM VEKU

Češka pod Pšemislima

Češkom je od početka X veka vladala dinastija Pšemisla. Legenda spominje da je

kćer kneza Kodra, Lubiša nakon smrti oca za svog muža izabrala jednog od plemića
Pšemisla. Ova legenda se može smatrati istinitom. Tek više od vek posle toga možemo
pratiti istoriju Češke. Prvi istoriji poznat, češki knez bio je Vaclav I, poznat i kao sveti
Vaclav (924/925-929) i prvi hrišćanski vladar češke države. Vaclav je odrastao pod
uticajem svoje babe hrišćanke sv. Ljudmile, ali je njegova ambiciozna majka
Dragomira pogubila Ljudmilu i preuzela regentstvo. Konačno 924. ili 925. Vaclav je
postao samostalan vladar željom naroda, umornog od stalnog sukobljavanja hrišćana i
pagana i Dragomirinih intriga. Kao vladar bio je pobožan i pomagao je rad nemačkih
misionara u Češkoj. Ipak imao je i dosta protivnika u borbi sa paganima. 929. suočio se
sa nemačkim napadom koji je vodio kralj Hajnrih I Ptičar (919-936). Njegovo
potčinjavanje nemačkom kralju i pomirljiv stav izazvali su mnoge velikaše da organizuju
zaveru u koju su ukjučili i Vaclavovog mlađeg brata Boleslava. Vaclav je bio presretnut
na putu za misu od strane Boleslava koji ga je ubio na vratima crkve. Kasnije tokom
svoje vladavine Boleslav je uplašen vestima o čudima na grobu svog brata naredio da se
njegovi zemni ostaci prenesu i sahrane u crkvi sv. Vita u Pragu (932). Vaclav je postao
zaštitnik češkog kraljevstva tokom čitave njegove istorije.

Vaclava je zbacio i ubio njegov mlađi brat Boleslav I Okrutni (929-967).

Boleslav je udario temelje srednjovekovnoj češkoj državi. Na presto je došao nakon što je
uklonio svog starijeg brata sv. Vaclava. Učinio je Prag efektivnim administrativnim
centrom svog domena, pomagao je širenje hrišćanstva i Češkoj pripojio oblasti
Moravske, Slovačke i Šlezije. Češka država je te oblasti držala kroz ceo srednji vek93.
Posle napada nemačkog kralja Otona I Velikog (936-973) 950. bio je primoran da prizna
nemačko sizerenstvo. Njegove obaveze prema Nemačkoj bile međutim sasvim formalne i
Češka je uživala široku autonomiju pod Nemačkom kroz ceo srednji vek. Pet godina
kasnije Boleslav je sa svojim trupama pomogao Otonu da porazi Mađare na Lehu (955).
Vladavina Boleslava I je trajala još do 967. bez nekih većih potresa. Nasledio ga je
njegov sin Boleslav II Pobožni (967-999). Nastavio je napore svog oca na konsolidaciji
države i prevlasti Češke nad ostalim okolnim plemenima. Osnivao je mnoge manastire,
bolnice i dr. Boleslav II je osigurao osnivanje biskupije u Pragu 973. ili 974. pod
nadleštvom nadbiskupa od Meca. Izdajnički je uspeo da istrebi rod Slavnikovca koji su
bili jedini stvarni rivali vladajućim Pšemislima (995). Tokom svoje vladavine bio je
relativno veran svojim sizerenima, rimsko-nemačkim carevima Otonu II (973-983) i
Otonu III (983-1002), a prvom je pomogao u njegovom ratu sa poljskim kneževima.
Ipak on je pomagao buntovnog vojvodu Bavarske, Hajnriha Svađalicu što je navelo
Otona II da pokrene kaznenu ekspediciju protiv Češke 975. i 977/978.

 Sa izuzetkom Slovačke koja je od kraja X veka bila u sastavu Mađarske i Šlezije koja je bila u 
93

sastavu Poljske od početka XI do početka XIV veka. 

218
 Nakon smrti Boleslava Pobožnog Češka je zapala u anarhiju. Između
Boleslavovih sinova je izbio sukob oko toga ko će naslediti tron. Borbe su potrajale sve
do 1012. kada je pobedu izvojevao Oldrih (1012-1037), najmlađi Boleslavov sin. On je
međutim vladao u samo jednom delu kraljevstva, koje je ujedinjeno tek za vreme
njegovog naslednika. Oldriha je nasledio njegov sin Bratislav I Obnovitelj (1037-1055).
Bratislav je nastavio borbu svog oca da povrati teritorije izgubljene u građanskom ratu s
početka XI veka. Uspeo je da povrati neke oblasti od Poljske, a u dve velike kampanje da
osvoji i Šleziju, Krakov, Poznanj i Gnjezno (939). Ovi Bratislavovi uspesi nisu nimali
radovali Hajnriha III (1037-1056) koji je iskoristio zauzetost Bratislava u Poljskoj da
napadne samu Češku (941). Bratislav se povukao iz poljskih gradova, ali je do kraja
života zadržao Šleziju 94. Njegovi napori da povrati Slovačku takođe nisu urodili plodom.
Da bi izbegao sukobe prilikom nasleđivanja prestola Bratislav se dogovorio sa
plemstvom da se u Češku uvede prinicip primogeniture. Tako je Bratislava I nasledio
prvo njegov najstariji sin Spitihnev II (1055-1061), a zatim njegov drugi sin Vratislav II
(1061-1092).

Vladavina Vratislava II po mnogo čemu je značajna za istoriju Češke. Vratislav je

bio vazal cara Hajnriha IV (1056-1106) i pomogao mu je da savlada ustanak Saksonaca
70-ih godina XI veka. Ovaj mu je zauzvrat dodelio kraljevsku titulu 1085. Njegov
naslednik Vladislav I (1092-1117) postao je i lični vinonoša cara Hajnriha V (1106-
1125) oko 1114. Kao lični poslužitelj cara, u skladu sa hijerarhijom, tadašnji češki vladar
je obezbedio svojoj zemlji položaj elektora odnosno države koja je učestvovala u biranju
nemačkog kralja. Ovo se pokazalo na delu za vreme Vladislavljevog naslednika Borivoja
II (1117-1140), kada su elektori nemačkog kraljevstva nakon smrti Hajnriha V umesto
nekog frankonskog dinasta za kralja postavili Lotara II od Suplinburga (1125-1137).
Naslednik Borivoja II bio je Vladislav II (1140-1173) koji je pomagao caru Fridrihu I
Barbarosi (1152-1190) u njegovim kampanjama u Italiji. Kao nagradu car Fridrih ga je
svojom rukom krunisao za kralja Češke u Milanu 1158.

Kasni XII vek bio je obeležen sukobima među članovima dinastije Pšemisla. Za
vreme vladavine Bratislava II (1173-1197) otpočeli su unutrašnji sukobi. Njih je
pomagao i car Fridrih I koji je hteo da pored sebe ima oslabljenu Češku. Stoga je on, kao
vrhovni sizeren Češke, 1182. naredio da se smanji zavisnost oblasti Moravske od Praga.
Time je doprineo dezintegraciji Češke monarhije. Takođe je 1187. prašku biskupiju
podredio carskoj vlasti i zabranio je da Pšemisli dalje zauzimaju ovaj važan položaj. Ipak
ovi problemi su se rešili sami od sebe. Dinastija Pšemisla je svedena na jednu granu tako
da je problem nasledstva postao neprimetan, a smrću cara Fridriha I 1190. smanjio se
pritisak Nemačke na Češku. Novi car Hajnrih VI (1190-1197) bio je više zaintersovan
za svoje italijanske provincije koje je ubrzo proširio pripajanjem južne Italije i Sicilije.
Novi češki vladar je 1197. postao Pšemisl Otokar I (1197-1230) koji se ubrzo sam
proglasio za kralja Češke 1198. i koji je vladao do 1230. Ovo je predstavljalo direktan
izazov nemačkom interesu u Češkoj. Međutim u Nemačkoj tada vlada rat između
suprotstavljenih Hoenštaufena i Velfa.

94
Koja je posle njegove smrti ponovo pripala Poljskoj.

219
 Kralj Filip od Švabije (1197-1208) bio je primoran da Otakaru I prizna široku
autonomiju. Nakon Filipovog ubistva kralj je postao Oton IV od Brunsvika (1198-1215)
koji je pokušao da povrati svoj uticaj u Češkoj. Međutim Otakar I se tada udružio sa
pristalicama Hoenštufena i pomogao dolazak na presto mladog Fridriha. Konačno 1212.
bulom cara Fridriha II (1215-1250) rešeni su sporovi između Nemačke i Češke. Vlast
nemačkog kralja bila je svedena na minimum zlatnom bulom od Sicilije, a Češki kralj je
dobio garancije da će Pšemisli ostati jedina vladajuća dinastija u Češkoj. Pod Otakarom I
Češka je ušla u XIII vek ojačana i spremna za vrhunac koji će nastupiti polovinom veka.

Otakara I je nasledio njegov sin Vaclav I (1230-1253). Vaclav je 1241. uspeo da

spreči dublji upad Mongola u Češku, ali nije uspeo da ih spreči da poharaju Moravsku.
Po smrti poslednjeg Babenberga od Austrije, Fridriha II (1246), Vaclav je obezbedio ruku
rođake preminulog vojvode svom sinu Vladislavu. Ali kako je Vladislav ubrzo umro,
Vaclav je izgubio Austriju. Kada je ugušio pobunu u Češkoj 1248/1249. Vaclav je
naterao austrijske plemiće da priznaju njegovog sina Otokara za svog vojvodu. Za vreme
Vaclava I nemački kulturni uticaj na Češku je bio na vrhuncu. Vaclava I je nasledio
njegov sin Pšemisl Otakar II (1253-1278). Za vreme njegove vladavine Češka je dosegla
vrhunac svoje moći. Otakar II je još od 1251. bio vojvoda austrijski, a od septembra
1253. i kralj Češke. 1254. poveo je krstaški rat protiv paganskih Prusa. Kasnije je poveo
krstaški rat protiv paganskih Litvanaca (1266-1267). Oduzeo je Štajersku Mađarima
(1260), a u 1269. je uspostavio svoju vlast nad Karantijom, Karniolom i Istrom. Bio je
najjači vladar u Nemačkoj. Međutim njegov pad je počeo prvo uzdizanjem za cara
Rudolf I Habsbruškog (1273-1291). Na isto mesto je i Otakar II konkurisao, ali
nemački kneževi nisu želeli da sa njim dobiju jakog kralja sa najvećim posedima u
državi. Dietom od Regensburga Otakar II je prvo lišen svojih austrijskih oblasti (1274).
1276. Otakar II je bio označen kao buntovnik pa je Rudolf krenuo protiv njega i
primorao ga da prihvati tzv. Bečki ugovor novembra 1276. Dve godine kasnije Otakar II
je pokušao da ratom povrati izgubljene teritorije pa je stoga upao u Austriju. Bio je
međutim poražen i ubijen u bici kod Dernkurta 26.VIII.1278.

Pogibija Otakara II značila je slom moći koje je Češka pod njim stekla. Otakara je
nasledio njegov sedmogodišnji sin Vaclav II (1278-1305). Vaclav je bio sposoban vladar
koji je uspeo da umanji katastrofu nastalu nakon Otakarovog poraza. Vaclav je u početku
vladavine živeo na dvoru svog rođaka Otona IV od Brandenburga koji mu je biu regent
do 1283. Posle 1283. Vaclav II se vratio u Prag i shvatio da je stvarni vladar ambiciozni
Zaviša od Falkenštajna, ljubavnik i kasnije suprug njegove majke. Vaclac je 1289. uništio
Zavišine pristalice, a njega samog poogubio 1290. Nakon toga je vladao samostalno,
koristeći bogatstva Češke i pomažući trgovinu. Pošto je anektirao veći deo Gornje
Šlezije, Vaclav je osvojio Krakov 1291. i konačno postao kralj Poljske 1300. Ponuđena
mu je i kruna Ugarske, ali ju je odbio i postavio svog sina Vaclav za ugarskog kralja
1301. Bio je međutim primoran da ga povuče iz Ugarske 1304. Ubrzo nakon ovih
događaja kralj Vaclav II je umro oktobra 1305. Nasledio ga je 16-ogodišnji sin Vaclav
III (1305-1306). Vaclav III je bio kralj Ugarske od 1301. do 1304. i nikada nije odustao
od borbe za ugarsku krunu. Bio je veoma obrazovan i ambiciozan vladar. Odmah po
dolasku na presto ozvaničio je svoje pretenzije na vojvodstvo Austriju i krune Poljske i
Ugarske. Već je počeo i da skuplja vojsku u proleće 1306. da bi svoja prava i ostvario

220
kada je ubijen od strane atentatora 4.VIII.1306. u Olomucu. Sa njim je izumrla vladajuća
dinastija Pšemisla

Poljska pod Pjastima

Pjasti su dinastija koja je vladala Poljskom od druge polovine IX veka do 1370.

Verovatno četvrti vladar iz dinastije Pjasta i prvi vladar ujedinjene Poljske bio je knez
Mješko I (960-992). Mješko je prihvatio hrišćanstvo direktno iz Rima 966. sa namerom
da spreči da Poljska dobije hrišćanstvo iz neprijateljske Nemačke. Mješko je svakako
hteo da izbegne sudbinu Češke i ovo njegovo razmišljanje se pokazalo ispravnim. Češka
je kroz ceo srednji vek bila sastavni deo Nemačkog carstva, a Poljska je bila nezavisna
država. Mješko je iskoristio snage sjedinjene pod svojom vlašću da osvoji oblasti Šlezije,
Galicije i Malopoljske (989-992) na račune Češke, a na severu je iskoristio pobunu
Polapskih Slovena protiv Nemaca da zauzme Pomeraniju (967-990). Nasledio ga je sin
Boleslav I Hrabri (992-1025), kog je imao sa češkom princezom Dubravkom. Po smrti
oca Boleslav je nasledio oblasti Velikopoljske (izmešu Odre i Varte), 996. je pokorio
Pomeraniju i osvojio Krakov. 996. je od paganskih Prusa otkupio zemne ostatke sv.
Adalberta, biskupa Praga i sahranio ih u svojoj prestonici Gnjeznu. 1000. ga je u
Gnjeznu posetio Rimsko-nemački car Oton III (983-1002), koji je došao da se pokloni
moštima svog učitelja i prijatelja. Tom prilikom je Boleslav navodno krunisan za kralja
Otonovim rukama. Sa blagoslovom pape Silvestera II car je Poljskoj darovao samostalnu
nadbiskupiju, sa sedištem u Gnjeznu. Boleslav je tako uredio crkvu u Poljskoj da je ona
bila podređena direktno pape, bez posredstva nemačke crkve. Po smrti Otona III 1002.
Boleslav I je zauzeo carske zemlje Lužice i Misnije (Majsen), kao i deo češke kneževine.

Ove njegove akcije su pokrenule nemačkog kralja Hajnriha II (1002-1024) na rat

koji je potrajao do 1018. Te godine je potpisan mir u Baucenu kojim je Boleslav I
zadržao Lužice i Misniju, a Hajnrih II je osigurao Češku. Na drugoj strani Boleslav je
izvojevao veliku pobedu nad velikim knezom Jaroslavom I u bici kod Kijeva
21.VII.1018. Potom je na tron u Kijevu postavio svog posinka, Jaroslavljevog brata
Svjatopolka. Kako se njegovo kraljevstvo prostiralo od srednje Elbe do Zapadnog Buga
Boleslav je želeo da učvrsti svoj međunarodni položaj. Stoga je na Božić 25.XII.1024.
krunisan za kralja od strane nadbiskupa Gnjezna. Bio je to prvi poljski kralj. Ubrzo zatim
juna 1025. on je umro.

Smrt kralja Boleslava I predstavljala je veliki udarac za Poljsku. Ona je zapala u

građanski rat prvo između Boleslavljevih sinova, a potom i njihovih potomaka.Vladari su
se brzo smenjivali: Mješko II (1025-1034), Vesprim (1031-1032), Kazimir I Obnovitelj
(1034-1037, 1038-1058), Boleslav II Odvažni (1058-1079) i Vladislav I Herman (1079-
1102). Vladari iz dinastije Pjasta su izgubili svoju kraljevsku titulu i samo je Boleslav II u
kratkom vremenskom periodu posedovao (1076-1079). Za vreme vladavine
Vladislaveljevog naslednika Boleslava III Krivoustog (1102-1138) situacija u Poljskoj se
donekle poboljšala. Za života svog oca vladao je jednim delom kraljevstva, a njegov
stariji polubrat Zbigniev drugim delom. Boleslav III je nasledio titulu kneza 95 od oca i
prvih godina svoje vlade se borio Zbignievom kog je proterao 1107. Poljska se našla pred
95
Nijedan poljski vladar od 1079. do 1296. nije nosio kraljevsku titulu.

221
opasnošću kada je car Hajnrih V (1106-1125) napao Šleziju 1109. Ipak Boleslav III je
uspeo da ga odbije, a nakon toga je pomilovao Zbignieva i dozvolio mu povratak u
Poljsku 1112. Ubrzo je naredio da se on oslepi zbog navodne izdaje. Zbigniev je umro
ubrzo posle toga. Sledeće dvadeset dve godine vladavine (1113-1135) Boleslav je najviše
napora posvetio osvajanju provincije Pomeranije (Pomorja). Uspeo je da osvoji istočnu
Pomeraniju 1122. ali je zapadnu dobio u posed tek kada je položio vazalnu zakletvu
nemačkom kralju Lotaru III (1125-1137). Nakon toga Boleslav je poslao misionare u
Pomeraniju, primorao Pomerance da prime hrišćanstvo i inkorporirao ih u poljsku
državu. Nakon toga je propisao red na koji će se država podeliti nakon njegove smrti.
Najstariji sin je trebalo da dobije Pomeraniju i Šleziju, a ostala trojica druge manje
provincije. Ovaj sistem je poznat i kao senioratski jer je najstariji sin vladao
najznačajnijim oblastima, a ostala braća su mu se morala formalno pokoravati, ali su u
svojim oblastima vladali samostalno. Ovo je nakon Boleslavove smrti dovelo do raspada
Poljske.

U drugoj polovini XII veka u Poljskoj je vladala anarhija. Nakon smrti Boleslava
IV Mazurskog (1138-1173), koji je vladao Pomeranijom i Šlezijom, na presto je došao
Mješko III Stari (1173-1177) za kog je vladao građanski rat između suprotstavljene
braće. Mejškov protivnik bio je Kazimir II Pravedni (1177-1194), vladar Krakova i
Sandomjerža. Iako je Mješko još u dva navrata na kratko vratio presto (1190-1191 i
1194), Kazimir je vlast držao čvrsto u svojim rukama. Kazimir je bio najjači vladar u
Poljskoj i 1180. je bio priznat od strane plemstva i klera. Obećao im je privilegije, a oni
su mu se zakleli da će samo njegove naslednike priznavati za legitimne vladare. Kazimira
je nasledio njegov sin Lešek I (1194-1202) koji je svoju vladavinu proveo u stalnim
borbama sa pretendentima. Njegov naslednik Boleslav V Blistavi (1202-1227) je bio još
beznačajniji vladar.

Tokom perioda podela koje su trajale skoro dvesta godine (do vladavine
Kazimira III) Poljska je prošla kroz transformaciju celokupnog društva. Centralizovani
aparat iz perioda ranih Pjasta bio je utemeljen na sistemu fortifikovani naselja kojima je
komandovao kastelan, koji je bio administrator, vojni komandant, sudija i sakupljač
poreza. Oko ovih naselja su živeli tzv. nadničari koji su svoja dugovanja nadoknađivali
kulučenjem. Socijalna piramida tog doba na vrh je stavljala kneza, njegove
velikodostojnike, najviše vojne zapovednike, slobodnjake, poluslobodne ljude i na robove
na dnu. Između X i XII veka ovaj sistem je postepeno propadao. Unapređenje sistema
obrađivanja zemljišta tzv. sistem tri polja povećali su vrednost zemlje koju je držao
vladar i druge koja je darivana crkvi, plemićima, vojnicima i dr. Porast stanovništva je
takođe bio vidljiv. Stari sistem družine je ustupio mesto odabranoj ličnoj gardi, koju su
činili plemići-zemljoposednici.

XIII vek je označio prekretnicu u istoriji srednjovekovne Poljske. Revolucija u

polju agrokulture bila je praćena otvaranjem rudnika zlata i srebra u Šleziji i solana u
Malopoljskoj. Poljska je postala veoma značajan činilac u trgovini Baltika sa centralno-
evropskim državam i Sredozemnim basenom. Povećanje i umnožavanje velikih poseda
omogućili su stvaranje viška proizvoda koji su prodavani na trgovima. Postalo je mnogo
profitabilnije da zemlju obrađuju seljaci-zakupci nego seljaci-kmeti, pa su velike grupe

222
naseljenika dolazile iz Nemačke i Nizozemske, ohrabrene povoljnim uslovima. Ovi
naseljenici su uživali ličnu slobodu, fiksne rente i neke samoupravne mere pod tzv.
nemačkim zakonom. Gradovi su dobijali formalne ugovore koji su im donosili
autonomiju, samoupravu po ugledu na nemački grad Magdeburg 96. Odatle termin
Magdeburški zakon. Međutim naseljavanje ovih nemačkih seljaka-zakupaca bilo je
ograničeno na Pomeraniju i Šleziju. Ostatak zemlje ostao je poljski. Veliki priliv Jevreja
bio je rezultat pomirljive politike Pjasta. Boleslav VI Čestiti je Jevrejima izdao tzv.
Kališku privilegiju (1264) kojom im je obećana lična sloboda, nešto autonomije i sloboda
veroispovesti.

Šanse za ujedinjenje bile su maglovite jer je nekoliko vladajućih grana dinastije

Pjasta teralo svoje interese i doprinosile daljoj podeli zemlje. Oblasti zapadne i istočne
Pomeranije imale su domaće dinastije i bile su umnogome udaljene od Poljske. Na
zapadu je Poljskoj pretio agresivni Brandenburg, na jugu je Češka bila najjača država u
carstvu, na istoku i severoistoku su živeli paganski Litvanci i Prusi. 1226. Konrad I od
Mazovije je pozvao nemačke krstaše, poznatije kao Tevtonci, obezbedio im baze i
krenuo sa njima u osvajanje Pruske. Prusi su postali Konradovi vazali, ali su Tevtonski
vitezovi taktizirali i omogućili podršku pape i cara protiv Konrada koji je bio primoran da
prizna njihovu nezavisnot. Oblast kasnije istočne Pruske bio je očišćen od Prusa i na tom
prostoru je formirana država Tevtonskih vitezova.

Ipak i pored podeljenosti Pjasti su očuvali crkvenu strukturu, jezik i ekonomiju,

sve što je činilo bazu za kasnije stvaranje poljske države. Prvi pokušaji za ujedinjenjem
su međutim propali. Te korake su učinili šleske vojvode Henrih I i Henrih II Pobožni.
Međtuim 1241. Malopoljska i Šlezija pretrpele su ogromne štete od prodora Mongola.
Vojvoda Šlezija Henrih II Pobožni, koji je u međuvremenu planirao da ujedini Poljsku
pod svojom vlašću poginuo je u bici na Legnici i Mongoli su poharali pomenute oblasti.
Posle njih je Velikopoljski knez Pšemisl II (1279-1295) priznat za poljskog kralj u
periodu 1295. do 1296. Kada je češki kralj Vaclav II (1278-1305) postao kralj dve
trećine Poljske u Poljskoj je došlo do velikih promena. Vladislav I Lokjetek 97 (1306-
1333) , unuk Konrada I od Mazovije poveo je borbu protiv tuđina i 1306. po smrti
Vaclava III (1305-1306) je osvojio Krakov i Sandomjerž. Velikopoljska je osvojena
1314. a ubrzo je pripojena oblast Pomeranije i Danciga. Međutim Pomeraniju su ubrzo
zauzeli Tevonci i ona je ostala odvojena od Poljske sve do 1945. Pošto je ujedinio državu
Vladislav se krunisao za kralj 20.I.1320. u Krakovu.

Kasnije u toku vladavine Vladislav je pokušao da se obračuna sa Tevtonskim

vitezovima. Međutim 27.IX.1331. pretrpeo je težak poraz u bici kod Plovca i time su sve
njegove pretenzije pale u vodu. Na diplomatskom planu Vladislav je jačao dobre odnose
sa Ugarskom, koja mu je pomagala protiv Čeha. Privremeno je uspeo i da zaustavi
prodore Litvanaca udavši svoju kćer za njihovog vođu. Po smrti Vladislava stvorena je
sigurna baza za dalje jačanje Poljske. Vladislava je nasledio njegov drugi sin Kazimir III
Veliki 98 (1333-1370). Još 1325. Kazimir je oženjen Aldonom-Onom, ćerkom litvanskog

96
Vroclav 1242, Poznanj 1253 i Krakov 1257.
97
Odnosno ''kratki''.
98
Poznat i pod nadimkom ''seljački kralj''.

223
vojvode Gediminasa. Sa sobom je kao miraz dovela 24.000 poljski ratnih zarobljenika.
Međutim ona je umrla 1339. ne rodivši Kazimiru sina. Dve godine kasnije Kazimir se
oženio nemačkom princezom Adelaidom od Hesena, ali je i ovaj brak bio jalov pa je
princeza poslata nazad 1356. Treći brak iz 1365. sa šleskom princezom Hedvigom od
Glogau-Sagana bio je takođe jalov. Kako nije imao muškog naslednika Kazimir je za
naslednika odredio svog nećaka, ugarskog kralja Lajoša I Velikog (1342-1382), a kao
drugu alternativu sina svoje najstarije kćeri Kazimira od Pomeranije. Ova druga
alternativa pokazala se kao idealno oružje u rukama plemstva protiv jačanja kraljevske
vlasti. Pošto nije imao sina i naslednika Kazimir se potrudio da barem dobro uda svoje
kćeri. Njegova druga kćer se udala za Ludviga Brandenburškog 1345, treća se udala za
Vaclava (1378-1411), sinu cara Karla IV (1343-1378) 1369. Sam car se oženio
Kazimirovom unukom.

Kazimir je tokom cele svoje vladavine vodio miroljubivu politiku, koliko je to bilo
moguće. Nizom diplomatskih poteza između 1335. i 1348. Kazimir je obezbedio savez sa
Češkom i Ugarskom. Češkoj je priznao Šleziju, a ona je zauzvrat odvacila svoje
pretenzije na poljski tron. Daljom diplomatijom je osigurao povlačenje Tevtonskih
vitezova iz Kujavie i Dobrcina. Pošto je osigurao zapadne granice diplomatijom i
političkim brakovima Kazimir se okrenuo istoku. Kazimir je okupirao oblasti
nekadašnjeg vojvodstva Halič i Vladimir i da ih korak po korak inkorporira u Poljsku.
Kao rezultat ove pomirljive politike do tada buntovni kneževi Mazovije su priznale
Kazimira za svog suverena (1351-1353). Do 1370. je udovstručio poljsku teritoriju. Ipak
važnije od teritorija bio je prestiž koji je kralj imao u celoj Evropi. Na kongresu u
Krakovu 1364. bili su prisutni kraljevi Ugarske, Češke, Danske i Kipra, kao veliki broj
kneževa. Kazimir, koji je trideset godina ranije ponizno molio na dvoru ugarskog kralja u
Višegradu, bio je tada zamoljen da arbitrira u sukobu cara i ugarskog kralja.

Na domaćem planu Kazimir je pomagao ekonomske aktivnosti i planirao da

ujednini državu pod jednim zakonom i valutom. Osnovao je i nekoliko novih gradova 99, a
postojeće je pomagao. Mnogim gradovima je obezbedio Magdeburški zakon da bi ojačao
njihovu strukturu, trgovinu i sl. U Krakovu je osnovan poseban sud koji je radio po
zakonima kodifikovanim u Liber iuris Teutonici odn. Tevtonskim zakonima. Postojeće
privilegije Jevreja su proširene i utvrđene. Ipak Kazimir je uspeo da uvede jedan zakonski
sistem u Malopoljskoj i Velikopoljskoj, dok su oblasti Mazovije, Haliča i Vladimira
ostale pod svojim nepisanim zakonima. Želeći da obuči što više novih pravnika i
administratora osnovao je Univerzitet u Krakovu 1364. koji je procvetao nakon njegove
smrti. Kazimir je umro 5.XI.1370. nakon nesreće u lovu. Bio je poslednji muški
predstavnik dinastije Pjasta koja se posle njega ugasila.

99
Dva su nazvana po njemu.

224
 UZROCI KRSTAŠKIH RATOVA

Prvi neposredan uzrok Krstaških ratova bio je napredovanje Turaka Seldžuka. oni
su 1070. zauzeli Jerusalim od Fatimida i hodočasnici su počeli da kući donose vesti o
ugnjetavanju hrišćana i skrnavljenju svetinja.

Drugi neposredan uzrok Krstaških ratova bilo je opasno slabljenje Vizantijskog

carstva. Godine 1071. vizantijska vojska je bila gotovo uništena kod Mancikerta.
Seldžuci su zauzeli Edesu, Antiohiju (1085), Tarsos, pa čak i Nikeju i preko Bosfora
gledali na sam Konstantinopolj. Car Aleksije I (1081-1118) spasao je deo Male Azije
potpisavši ponižavajući mir, ali nije imao vojna sredstva da se odupre daljoj invaziji. Ako
Konstantinopolj padne, cela Istočna Evropa će ležati otvorena Turcima, a pobeda kod
Tura (732) će biti poništena.

Zaboravivši na teološki ponos, Aleksije je poslao izaslanike Urbanu II i Saboru u

Pjaćenci, moleći Latinsku Evropu da mu pomogne da istera Turke. Bilo bi mudrije,
tvrdio je, boriti se sa nevernicima na tlu Azije nego čekati ih da preko Balkana nagrnu ka
zapadnim prestonicama.

Treći neposredni uzrok Krstaških ratova bila je težnja italijanskih gradova Pize,
Đenove, Venecije, Amalfija i drugih da prošire svoju rastuću trgovačku moć. Kada su
Normani oteli Siciliju od muslimana (1060-1091), a hrišćanska vojna moć smanjila
muslimansku vlast u Španiji (1085), zapadni Mediteran je bio oslobođen za hrišćansku
trgovinu, a italijanski gradovi smerali da okončaju muslimansku prevlast u istočnom
Mediteranu.

Konačna odluka je potekla od samog Urbana. Druge pape su prihvatile ideju.

Gerbert je, kao Silvester II, apelovao na hrišćanski svet da spase Jerusalim i jedna
neuspešna ekspedicija iskrcala se u Siriji (oko 1001). Grgur VII je usred iscrpljujuće
borbe sa Hajnrihom IV uzviknuo: "Radije bih dao život oslobađajući sveta mesta, nego
što bih vladao čitavom vasionom".

Ta svađa je bila još žestoka kada je Urban predsedavao na Saboru u Pjaćenci u

martu 1095. On je tu podržao molbu Aleksijevih legata, ali je savetovao oprez jer je
predvideo da bi neuspeh ozbiljno naškodio ugledu Crkve. Od marta do oktobra 1095.
putovao je po severnoj Italiji i južnoj Francuskoj, proveravao raspoloženje poglavara i
osiguravao podršku. U Klermonu u Overnju, održan je istorijski sabor na kome je papa
održao govor.

Kroz gomilu se prolamao uzbuđen uzvik: "Bog tako hoće!" Urban je to prihvatio i
predložio da im to bude ratni poklič. Zatražio je da oni koji krenu u krstaški rat nose krst
na čelu ili na grudima. Energični papa je prešao na druge gradove: Tur, Bordo, Tuluz,
Monpelje, Nim i devet meseci držao propovedi zalažući se za krstaški rat.

Kada je stigao u Rim posle dva meseca odsustva, preuzeo je pravo da oslobodi
krstaše od obaveza koje su ometale krstaški rat. Kmeta i vazala je, za vreme trajanja rata,

225
oslobodio lojalnosti gospodaru. Svim krstašima je dao privilegiju da im sude crkveni, a
ne vlastelinski sudovi i jamčio im za vreme njihovog odsustva, episkopsku zaštitu
njihove imovine. Uspostavio je novo načelo poslušnosti iznad kodeksa feudalne vernosti.

226
 PRVI KRSTAŠKI RAT
1096-1099

Izvanredni motivi doveli su pod ratni steg ogroman broj ljudi. Potpuni oprost
kojim se oslobađaju svih kazni zbog greha bio je obećan onima koji poginu u tom ratu.
Kmetovima je bilo dozvoljeno da napuste zemlju za koju su inače bili vezani. Građani su
oslobađani poreza, dužnici su koristili moratorijum na kamatu, zatvorenici su oslobađani,
a smrtne kazne su zahvaljujući smelom proširenju papske vlasti, zamenjivane doživotnim
služenjem u Palestini. Urban je mesec avgust 1096. označio kao vreme polaska.

Siromašna seljačka vojska

Petar Pustinjak i Valter Siromah

Nestrpljivi seljaci koji su bili prvi regrutovani nisu mogli da čekaju. Jedna takva
''vojska'' koja je brojala nekih 120.000 ljudi, među kojima je bilo samo osam vitezova,
pošla je u martu iz Francuske, na čelu sa Petrom Pustinjakom i Valterom Siromahom.
Jedna druga grupa, možda oko 5.000 ljudi, pošla je iz Nemačke pod vođstvom sveštenika
Gotšalka. Treća je napredovala iz Rajnske oblasti na čelu sa grofom Emikom
Lajningenom.

Regruti su poneli skromna sredstva i malo hrane, a njihove neiskusne vođe su loše
organizovali snabdevanje hranom. Kada su sredstva potrošena, a oni počeli da gladuju,
bili su primorani da na svom putu pljačkaju njive i domove, a uskoro su uz pljačku dodali
i silovanje. Kada su napokon bez prebijene pare stigli do Konstantinopolja i desetkovani
glađu, kugom, leprom, groznicom i bitkama na putu, dočekao ih je Aleksije, ali ih nije
dovoljno nahranio. Oni su onda provalili u predgrađa i opljačkali crkve, kuće i palate. Da
bi prestonicu oslobodio tih pobožnih skakavaca, Aleksije im je obezbedio brodove da
pređu Bosfor, poslao im namirnice i zamolio ih da čekaju dok ne stignu bolje naoružane
vojske.

Bilo zbog gladi ili uznemirenosti, krstaši su ignorisali ta uputstva i krenuli ka

Nikeji. Turska vojska izašla je iz grada i gotovo uništila prvu vojsku Prvog krstaškog
rata. Među poginulima je bio i Valter Siromah. Petar Pustinjak, kojem se zgadila njegova
neobuzdana vojska, vratio se pre bitke u Konstantinopolj, gde je mirno živeo do 1115.

U međuvremenu feudalni poglavari koji su uzeli krst okupili su svaki svoju

vojsku u svom mestu. Među njima nije bio nijedan kralj. Odista, Filip I kralj Francuske,
Vilijem II kralj Engleske i Hajnrih IV kralj Nemačke su svi bili pod izopštenjem kada se
Urban zalagao za krstaški rat.

Mnogi grofovi i vojvode su pristupili krstaškoj vojsci i gotovo svi su bili Francuzi
ili Franci. Prvi krstaški rat bio je u velikoj meri francuski poduhvat. Vojvoda Godfrid,

227
gospodar Bujona (mali posed u Belgiji) bio je pobožan do fanatizma. Grof Bohemund od
Taranta bio je sin Robera Giskarda. Bio je hrabar i vešt poput oca. Rajmund, grof od
Tuluza, već se borio protiv islama u Španiji.

Te su se vojske različitim putevima probile do Konstantinopolja. Bohemund je

Godfridu predložio da zauzmu grad, ali je Godfrid to odbio, govoreći da je došao samo
da se bori protiv nevernika. Aleksije je krstaše zamolio za pomoć u borbi protiv Turaka,
a ponudio je krstašima novčanu pomoć, prevoz, vojnu pomoć, a vođama lep mito.
Zauzvrat je tražio da se plemići zavetuju na lojalnost njemu kao svom feudalnom
suverenu. Svi posedi koje oni osvoje spadali su u vazalsku obavezu prema njemu.
Odobrovoljeni srebrom plemići su se dali zakletvu.

Početkom 1097. moreuz su prešle vojske sa ukupno otprilike 30.000 ljudi.

Muslimani su bili podeljeni. Fatimidski kalifi Egipta držali južnu Siriju, dok su njihovi
neprijatelji, seldžučki Turci, držali severnu Siriju i veći deo Male Azije.

Vojske Evrope su krenule na opsadu Nikeje i kada je Aleksije obećao da će im

životi biti pošteđeni, turski garnizon se predao (jun 1097). Posle nedelju dana odmora,
krstaši su krenuli prema Antiohiji. Sukobili su se sa turskom vojskom pod komandom
Kilidž Arslana blizu Dorileuma i izvojevali krvavu pobedu (1. jula 1097) i potom
promarširali kroz Malu Aziju gde im je jedini neprijatelj bila nestašica vode i hrane, kao i
vrućina. Muškarci, žene, konji i psi umirali su od žeđi na tom surovom maršu od 500
milja.

Prelazeći planinski lanac Taurus, neki plemići su svoje vojske odvojili od

glavnine da bi obavili privatna osvajanja. Rajmund, Bohemund i Godfrid u Jermeniji,
Tankred i Balduin (Godfridov brat) u Edesi. Tu je Balduin osnovao prvu latinsku
kneževinu na Istoku (1098), grofoviju Edesu.

Antiohija odolevala je opsadi osam meseci. U maju 1098. stigla je vest da se

velika muslimanska vojska približava na čelu sa Karbogom, princom od Mosula.
Antiohija je pala 3. juna 1098. nekoliko dana pre nego što je ta vojska stigla.

Napredujući sa grčkom vojskom, Aleksije je bio zavaran dezerterima te je

poverovao da su hrišćani već poraženi. Vratio se natrag da štiti Malu Aziju i nikada mu
nije oprošteno pa kada su pod Bohemundovom jedinstvenom komandom krstaši postigli
odlučujuću pobedu, a Bohemund postao knez Antiohije tvrdili su da ih je Aleksijev
nedolazak u pomoć oslobodio njihovih zakletvi na vernost.

Pošto su proveli šest meseci u oporavku i reorganizovanju svojih oslabljenih

snaga, poveli su vojske na Jerusalim. Konačno 7. juna 1099. posle trogodišnjeg
ratovanja, svedeni na 12.000 boraca, krstaši su stajali pred zidinima Jerusalima.
Fatimidski garnizon od 1.000 ljudi je četrdeset dana pružao otpor, a kada je grad pao
pobijeno je 70.000 muslimana koji su ostali unutar zidina. Preživeli Jevreji su sakupljeni
u sinagogi i živi spaljeni.

228
 LATINSKO KRALJEVSTVO JERUSALIMA
1099-1143

Godfrid od Bujona bio je izabran da Jerusalimom i njegovom okolinom vlada

pod skromnom titulom Branilac Svetog groba, a Latinsko kraljevstvo Jerusalima postalo
je odmah suverena država.

Grčkoj crkvi je oduzet službeni položaj, njen patrijarh je pobegao na Kipar, a

parohije nove kraljevine prihvatile su latinsku liturgiju, italijanskog primata i papsku
vlast.

Dve nedelje posle velikog ''oslobođenja'' jedna egipatska vojska je došla do

Aškalona da ponovo oslobodi grad Jerusalim, ali ju je Godfrid porazio, da bi posle
godinu dana umro (1100). Njegov brat, Balduin I (1100-1118) uzeo je titulu kralja. Pod
kraljem Fulkom V, grofom od Anžua (1131-1143), nova država je priključila veći deo
Palestine i Sirije, ali muslimani su i dalje držali Alep, Damask i Emesu.

Uređenje

Kraljevstvo je podeljeno na četiri feudalne kneževine, sa središtima u Jerusalimu,

Antiohiji, Edesi odnosno Tripolisu. Svaka od četiri kneževine bila je isparcelisana na
praktično nezavisne feudalne posede, čiji su pohlepni gospodari vodili ratove, kovali
sopstveni novac i na druge načine podražavali nezavisnost.

Kralja su birali baroni, a kontrolisala ga je crkvena hijerarhija potčinjena jedino

papi. Kralj je još bio oslabljen time što je kontrolu nad nekoliko luka Jafom, Tirom,
Akrom, Bejrutom i Aškalonom ustupio Veneciji, Pizi ili Đenovi, što je bila cena
pomorske pomoći i namirnica transportovanih morskim putem.
Baroni su preuzeli svo vlasništvo nad zemljom, sveli ranije vlasnike hrišćane ili
muslimane na položaj kmetova i nametnuli im feudalne obaveze surovije od bilo kojih u
tadašnjoj Evropi.

Vojničko-monaški redovi

Mlada kraljevina je imala jedinstvenu podršku u novim redovima kaluđera

vojnika. Još 1048. trgovci Amalfija su od muslimana dobili dozvolu da izgrade bolnicu u
Jerusalimu za siromašne ili bolesne hodočasnike. Oko 1120. Rejmon di Pi je osoblje te
ustanove reorganizovao i to kao religiozni red zavetovan na siromaštvo, poslušnost i
vojnu zaštitu hrišćana u Palestini. I ti hospitaleri, ili vitezovi bolnice svetog Jovana,
postali su najplemenitija udruženja u hrišćanskom svetu.

Otprilike u isto vreme (1119) Hugo de Pajen i osam drugih krstaških vitezova
svečano su se posvetili monaškoj disciplini i vojničkom služenju hrišćanstvu. Oni su od

229
Balduina II dobili rezidenciju blizu Solomonovog Hrama, i uskoro se nazvali vitezovi
hramovnici (templari). Sveti Bernard je
sastavio pravilo za njih.

Hospitaler je nosio crnu odeću s belim krstom na levom rukavu, a templar je

nosio belu odeću s crvenim krstom na ogrtaču. Svaki je prema onom drugom gajio
religioznu netrpeljivost.

Sa zaštite hodočasnika i brige o njima, hospitaleri i templari su prešli na aktivne

napade na saracenska uporišta. Mada je templara bilo samo 300, a hospitalera nekih 600
godine 1180. oni su igrali istaknutu ulogu u bitkama za vreme Krstaških ratova i stekli
veliki ugled kao ratnici.

Oba reda su finansijsku pomoć primala od Crkve i države, od bogatih i

siromašnih. U trinaestom veku svaki od njih je posedovao velika imanja u Evropi,
uključujući opatije, sela i gradiće. Godine 1190. Nemci su u Palestini, pomognuti
nekolicinom u zavičaju, osnovali red tevtonskih vitezova, kao i bolnicu blizu Akre.

Većina krstaša se vratila u Evropu posle oslobađanja Jerusalima. Godine 1144.

Zangi, mladi princ Mosula (inače poreklom rob) je zauzeo Edesu i vratio je u islamske
ruke. Zangi je poginuo, ali ga je nasledio sin Nurud-din, jednake hrabrosti i veće
sposobnosti. Upravo je vest o tim događajima nagnala Evropu na Drugi krstaški rat.

230
 DRUGI KRSTAŠKI RAT
1146-1148

Bernard je otišao pravo kralju Luju VII i ubedio ga da uzme krst. Sa kraljem na
svojoj strani, održao je govor masi u Vezleu (1146). Kada je završio, ljudi su počeli
masovno da se prijavljuju.

Kada je pridobio Francusku, prešao je u Nemačku i ubedio kralja Konrada III

(1137-1152), da prihvati krstaški rat kao jedinstven povod kojim može da ujedini stranke
Gvelfa i Hohenštaufena koje su tada razjedinjavale carstvo. Mnogi plemići su sledili
Konardov primer. Među njima bio je i mladi Fridrih, vojvoda od Šabije koji će ostati
poznat kao Barbarosa koji će umreti u toku Trećeg krstaškog rata.

Na Uskrs 1147. Konrad i Nemci su krenuli. Na Duhove, Luj i Francuzi su pošli za

njima, na bezbednoj distanci, nesigurni da li su im veći neprijatelji Nemci ili Turci.

Manojlo I Komnin (1143-1180) je predložio da vojske pređu Helespont kod

Sestosa, umesto da idu kroz Konstantinopolj, ali su Konrad i Luj su to odbili. Luja je
pratila njegova Eleonora, poznata po teškoj naravi.

Uprkos Manojlovom savetu, Konrad je navaljivao da ide putem Prvog krstaškog

rata i Nemci su upali u niz pustinja bez hrane, kao i u muslimanske zasede. Njihovi
gubici u ljudstvu bili su obeshrabrujući.

Kod Dorileuma, gde su krstaši u Prvom ratu porazili Kilidž Arslana, Konradova
vojska se sukobila sa glavnom muslimanskom vojskom i bila tako strašno poražena da je
jedva jedan u deset hrišćana preživeo.

Francuska vojska, daleko pozadi, bila je zavarana lažnim vestima o nemačkoj

pobedi. Ona je neoprezno napredovala i bila desetkovana glađu i muslimanskim
napadima. Stigavši do Atalije, Luj je pregovarao sa grčkim pomorskim kapetanima da
njegovu vojsku prevezu morem do hrišćanskog Tarsosa ili Antiohije. Kapetani su tražili
nerealno veliku naknadu po putniku. Luj i nekoliko plemića, Eleonora i nekoliko gospi,
krenuli su na put ka Antiohiji, ostavivši francusku vojsku u Ataliji. Muhamedanske snage
su silovito napale taj grad i pobile skoro sve Francuze u njemu (1148).

Luj je stigao u Jerusalim sa damama, ali bez vojske. Konrad je ostao sa žalosnim
ostatkom vojske sa kojom je pošao iz Ratisbona. Od tih preživelih, kao i od vojnika koji
su već bili u prestonici, improvizovana je vojska, koja je krenula na Damask pod
podeljenim zapovedništvom Konrada, Luja i Balduina III (1143-1162). Za vreme opsade
došlo je do sporova među plemićima u vezi sa tim ko će vladati Damaskom kada ovaj
bude pao. Kada je došla vest da emiri Alepa i Mosula napreduju sa velikom vojskom da
pomognu Damasku hrišćanska vojska se razbila na delove i pobegla u Antiohiju, Akru ili
Jerusalim.

231
 Konrad, poražen i bolestan, vratio se osramoćen u Nemačku. Eleonora i većina
francuskih vitezova vratili su se u Francusku. Luj je ostao još jednu godinu u Palestini i
išao na hodočašća obilazaći svetilišta.

SALADIN

U toku četrdeset godina mira koji je usledio posle Drugog krstaškog rata,
Latinsko kraljevstvo Jerusalima nastavilo je da se raspada zbog unutrašnjih sukoba, dok
su se njegovi muslimanski neprijatelji kretali ka jedinstvu.

Nurud-din je svoju vlast iz Alepa proširio na Damask (1164). Kada je on umro,

Saladin je Egipat i muslimansku Siriju doveo pod jedinstvenu vlast (1175).

1183. mala vojska vitezova pustolova pod komandom Redžinalda, zapovednik

tvrđave Krak de Ševalije, rešila je da napadne Medinu te je otplovila Crvenim morem,
iskrcala se u el-Hauri i krenula na Medinu. Iznenadila ih je jedna egipatska vojska, te su
posečeni svi osim nekolicine koji su pobegli sa Redžinaldom, kao i nekoliko zarobljenika
koji su odvedeni u Meku i pobijeni umesto koza kao žrtve na godišnjem hodočašću.

Ovim činom je Saladin uvređen do srži u svojoj pobožnosti te je formirao vojsku

koja je za njega osvojila Damask i sukobila se sa vojskom Latinskog kraljevstva u
neodlučnoj bici na istorijskoj poljani Esdraelon (1183).

Nekoliko meseci kasnije napao je Redžinalda u tvrđavi Krak de Ševalije , ali nije
uspeo da uđe u tvrđavu. Godine 1185. Redžinald je napao, iz zasede, jedan muslimanski
karavan i uzeo bogat plen i nekoliko zarobljenika, uključujući Saladinovu sestru, a
Saladin se razbesneo, objavio poziv na sveti rat protiv hrišćana i zakleo se da će
Redžinalda ubiti vlastitim rukama.

Presudan okršaj u Krstaškim ratovima odigrao se kod Hitina, blizu Tiberiasa, 14.
jula 1187. Saladin je zauzeo položaje sa kojih je kontrolisao sve bunare. Pošto su ravnicu
prešli po vrućini sredine leta, hrišćani su pod teškim oklopima ušli u bitku dahćući od
žeđi i bili su poraženi.

Saladin je naredio da se kraq Gij i vojvoda Rexinald dovedu pred njega. Kralju je
dao da pije kao jamstvo oprosta, a Redžinaldu je dao da bira ili smrt ili da prizna
Muhameda kao Božjeg proroka. Kada je Redžinald odbio, Saladin ga je ubio.
Deo plena koji su pobedioci uzeli bio je Pravi krst, koji je kao bojnu zastavu nosio
sveštenik. Saladin ga je poslao kalifu u Bagdad. Videvši da nikakva vojska nije ostala da
ga ugrozi, on je nastavio sa zauzimanjem Akre, gde je oslobodio 4.000 muslimanskih
zarobljenika, a svoje vojnike platio bogatstvom iz te prometne luke. Nekoliko meseci
gotovo cela Palestina bila je u njegovim rukama.

232
 Saladin je osvojio Jerusalim 1187. a opsada je trajala samo dvanaest dana. Potom
je poveo umornu vojsku na opsadu Tira, ustanovio da ne može da ga osvoji, raspustio
veći deo vojske i povukao se u Damask bolestan i iscrpljen (1188) u pedesetoj godini
života.

233
 TREĆI KRSTAŠKI RAT
1189-1192

Zadržavanje Tira, Antiohije i Tripolisa ostavilo je hrišćanima neki delić nade.

Italijanske flote su još kontrolisale Mediteran i bile spremne da prevezu nove krstaše za
izvesnu cenu. Vilijam, nadbiskup Tira, vratio se u Evropu i pred skupovima u Italiji,
Francuskoj i Nemačkoj pričao o padu Jerusalima. U Majncu je njegov apel tako uzbudio
Fridriha Barbarosu, da je veliki car, star šezdeset sedam godina, gotovo odmah krenuo sa
svojom vojskom (1189).

Prešavši Helespont kod Galipolja, nova vojska je, na novom putu, ponovila iste
greške i tragedije Prvog krstaškog rata. Turske čete su ometale njeno napredovanje i
prekinule njeno snabdevanje hranom. Na stotine ljudi pomrlo je od gladi. Fridrih se
sramno utopio u maloj reci Salef u Kilikiji (1190) i samo jedan deo njegove vojske
doživeo je da se pridruži opsadi Akre.

Ričard I Lavlje Srce, nedavno krunisan za kralja Engleske u trideset prvoj godini,
bio je rešen da okuša svoju ruku na muslimanima. Strahujući od upada Francuza na
engleske posede u Francuskoj, on je insistirao da ga prati Filip Avgust francuski kralj,
mladić od dvadeset tri godine. Ovaj se složio i dva mlada monarha su primila krst od
Vilijama iz Tira na uzbudljivoj ceremoniji u Vezleu.

Ričardova vojska sastavljena od Normana, jer malo je Engleza učestvovalo u

Krstaškim ratovima, pošla je brodovima iz Marseja, a Filipova iz Đenove, da bi se sastale
na Siciliji (1190). Tu su se kraljevi svađali i na druge načine se zabavljali pola godine.

Tankred, kralj Sicilije uvredio je Ričarda, a ovaj je zauzeo Mesinu i onda je

vratio za 40.000 unci zlata. Tako finansijski obezbeđen krenuo je sa svojom vojskom za
Palestinu. Nekoliko njegovih brodova razbilo se na obali Kipra. Posade je zarobio grčki
guverner. Ričard je na kratko zastao, osvojio Kipar i dao ga Giju de Luzinjanu,
nestalnom kralju Jerusalima. Stigao je u Akru u junu 1191. godinu dana pošto je pošao iz
Vezlea.

Filip je stigao pre njega. Hrišćani su Akru opsedali već devetnaest meseci i
nekoliko nedelja posle Ričardovog dolaska Saraceni su se predali. Pobednici su tražili i
bilo im je obećano 200.000 zlatnika, 1.600 odabranih zarobljenika i vraćanje Pravog
krsta. Saladin je potvrdio dogovor, a muslimanskom stanovništvu Akre, osim onih 1.600,
bilo je dozvoljeno da odu s onoliko hrane koliko su mogli da ponesu.

Filip Avgust bolestan od groznice vratio se u Francusku, ostavivši za sobom

francusku vojsku od 10.500 ljudi, a Ričard je postao jedini vođa Trećeg krstaškog rata.
Kada su vođe opsednute Akre oklevale u izvr{ewu dogovorenih uslova predaje, Ri~ard

234
je naredio da se 2.500 muslimanskih zarobljenika pogubi ispred zidina što je ove trebalo
da podstakne da požure.

Kada je Saladin saznao za to naredio je da se ubijaju svi od tada uzeti zarobljenici

u bici s engleskim kraljem. Promenivši raspoloženje, Ričard je predložio okončanje
krstaških ratova oženivši svoju sestru Džoanu za Saladinovog brata al-Adila. Crkva je
osudila taj potez i on je odbačen.

Znajući da Saladin neće ostati miran posle poraza, Ričard je reorganizovao svoje
snage i pripremio se za marš od šezdeset milja na jug duž obale da oslobodi Jafu, koja je,
opet u hrišćanskim rukama, bila pod opsadom muslimana.

Njegova vojska se sukobila sa Saladinovom kod Arsufa i odnela neodlučnu

pobedu (1191). Saladin je predložio da se bitka ponovi, ali se Ričard sa svojim ljudima
povukao iza zidina Jafe, a Saladin je ovlastio svog brata da sa Ričardom potpiše mir
prepuštajući hrišćanima sve obalske gradove koje su oni tada držali, kao i polovinu
Jerusalima. Ričard je bio toliko zadovoljan ali nešto kasnije, čuvši da je Saladin suočen
sa pobunom na istoku, odbacio je Saladinove uslove, opseo i zauzeo Darum i napredovao
do na dvanaest milja od Jerusalima. Saladin, koji je vojnike bio za zimu raspustio,
pozvao ih je ponovo pod oružje.

U međuvremenu je u hrišćanskom taboru izbio spor je su izviđači su javili da su

bunari na putu za Jerusalim otrovani i da vojska neće imati ništa da pije. Sastalo se veće
da bi se donela odluka o strategiji i izglasano je da se odustane od Jerusalima i krene na
250 milja udaljeni Kairo. Ričard se bolestan, uvređen i potišten povukao u Akru.

Ali kada je Ričard čuo da je Saladin ponovo napao Jafu i zauzeo je za dva dana,
odmah je otplovio za Jafu i 1192. sa samo 3.000 ljudi zauzeo grad. Potom je Saladin u
spas pozvao glavninu svoje vojske. Ona je brojčano daleko nadmašivala Ričardovih
3.000, ali je Ričardova hrabrost donela pobedu. Videvši Ričarda da se bori peške,
Saladin mu je poslao bojnog konja, govoreći da je sramota da se jedan tako hrabar ratnik
bori peške. Sledećeg dana ratna sreća se izmenila. Saladinu su stigla pojačanja, a Ričard,
ponovo bolestan i bez podrške vitezova u Akri i Tiru, još jednom je molio za mir. U
groznici je vikao tražeći voće i osvežavajući, hladni napitak. Saladin mu je poslao kruške
i breskve i snega, kao i svog lekara.

Godine 1192. 2. septembra, dva junaka su potpisala mir na tri godine i podelila
Palestinu. Ričard je imao da zadrži sve obalske gradove koje je osvojio, od Akre do Jafe,
muslimani i hrišćani će moći da prelaze sa jedne teritorije na drugu i obratno, a
hodočasnici će biti zaštićeni u Jerusalimu. Ali bilo je predviđeno da taj grad ostane u
rukama muslimana. Saladin je umro 1195. kada je imao samo pedeset pet godina. Ričard
je umro 1199. u četrdesetoj godini.

235
 ČETVRTI KRSTAŠKI RAT
1202-1204

U Trećem krstaškom ratu oslobođena je Akra, ali Jerusalim nije bio spasen. Bio je
to obeshrabrujuće slab učinak učešća najvećih kraljeva Evrope. Utapanje Barbarose,
bekstvo Filipa Avgusta, sjajan Ričardov neuspeh, bezobzirne intrige hrišćanskih vitezova
u Svetoj zemlji, sukobi između templara i hospitalera, kao i obnavljanje rata između
Engleske i Francuske sve je to slomilo ponos Evrope i još više oslabio teološku
uverljivost hrišćanstva. Ali rana Saladinova smrt i raspad njegovog carstva, stvorili su
nove nade.

Inoćentije III (1198-1216) je na samom početku svog pontifikata zahtevao da se

učini još jedan napor, a Fulk iz Nejia, običan svešetnik, propovedao je u prilog Četvrtog
krstaškog rata, ali rezultati su bili obeshrabrujući.

Carević Fridrih II bio je dečak od četiri godine. Filip Avgust je smatrao da mu je

jedan krstaški rat dovoljan a Ričard I podsmevao se Fulkovim nagovaranjima.

Ali je papa Inoćentije bio uporan. Nagoveštavao je da pohod na Egipat može da

uspe zahvaljujući italijanskoj kontroli Mediterana i da će to omogućiti put za
približavanje Jerusalimu iz Egipta kao baze.

Posle mnogo cenkanja Venecija se saglasila da za uzvrat dobije 85.000 srebrnih

maraka da bi opremila brodove za 4.500 vitezova i konja, 9.000 štitonoša, 20.000 pešaka
i zaliha hrane za devet meseci. Ona će takođe obezbediti pedeset bojnih galija, ali sve to
pod uslovom da polovina plena od osvajanja pripadne Venecijanskoj republici.

Međutim, Venecijani nisu imali nameru da napadnu Egipat. Oni su svake godine
zarađivali milione izvozeći drvnu građu, gvožđe i oružje u Egipat, a uvozeći robove. Oni
nisu ni pomišljali da tu trgovinu ugroze ratom ili da je dele sa Pizom i Đenovom. Dok su
pregovarali sa većem krstaša, oni su s egipatskim sultanom napravili tajni ugovor,
garantujući toj zemlji da je neće napasti (1201). Savremeni letopisac, Ernoul, tvrdi da je
Venecija primila ogroman mito da odvrati krstaše od Palestine.

U leto 1202, nove vojske su se okupile u Veneciji. Bili su tu markiz Bonifacije od

Monferata, grof Luj od Bloa, grof Baldvin od Flandrije, Simon od Monfora (koji se
proslavio u krstaškom ratu protiv albižanskih jeretika) i među mnogim drugim uglednim
ljudima, Žofroa de Vilarduen (1160-1213), maršal Šampanje, koji će igrati vodeću ulogu
u diplomatiji i ovom krstaškom pohodu.

Kao i obično, Francuska je obezbedila najviše krstaša. Svaki čovek je dobio upute
da donese veliku sumu novca, u srazmeri s mogućnostima, da bi se sakupio iznos od
85.000 maraka koje treba platiti Veneciji za njene troškove. Ukupna suma je bila manja
od 34.000 maraka.

236
 Na to je Enriko Dandolo, gotovo slepi dužd sa svoje devedeset četiri godine,
predložio da se neplaćena razlika oprosti ako krstaši pomognu da Venecija zauzme Zaru
(današnji Zadar). To je sada bila najvažnija jadranska luka posle same Venecije. Venecija
ju je osvojila 998. godine, ali sada je pripadala Mađarskoj i za tu zemlju je bila jedini
izlaz na more. Njeno bogatstvo i moć su rasli, a Venecija se bojala konkurencije u oblasti
trgovine na Jadranu.

Inoćentije III je osudio taj predlog kao podao i zapretio da će izopštiti sve
učesnike. Ali združene flote su napale Zadar i zauzele ga za pet dana. Onda su krstaši
poslali izaslanstvo papi moleći za oprost. On ga je dao, ali je zahtevao da vrate plen; oni
su mu se zahvalili na oprostu i zadržali plen. Venecija je ignorisala izopštenja i prešla na
drugi deo plana i to osvajanje Konstantinopolja. Svojevremeno je car Manojlo Komnin
uhapsio hiljade Mlečana u Konstantinopolju i na neko vreme tu ukinuo venecijanske
trgovačke privilegije (1171).

Prilike u Vizantiji i zauzeće Carigrada

Isak II Angelos (1185-1195) nije oklevao da stupi u savez sa Saracenima. Godine

1195. Isaka je svrgnuo, bacio u tamnicu i oslepeo njegov brat Aleksije III. Isakov sin, po
imenu takođe Aleksije, pobegao je u Nemačku. Godine 1202. otišao je u Veneciju,
zamolio venecijanski Senat i krstaše da spasu i vrate na tron njegovog oca, a zauzvrat im
obećao sve što je Vizantija mogla da obezbedi za njihov napad na islamske zemlje.

Dandolo i francuski baroni su nastojali da sa mladićem izvuku veliku korist.

Ubedili su ga da krstašima obeća 200.000 maraka srebra, opremi vojsku od 10.000 ljudi
za službu u Palestini, a grčku pravoslavnu crkvu potčini rimskom papi. Godine 1202. 1.
oktobra, zaplovila je velika flota od 480 brodova i posle raznih odlaganja, armada je 24.
juna 1203. stigla pred Konstantinopolj.

Aleksiju III je predat ultimatum: on mora da vrati Carstvo oslepljenom bratu ili
mladom Aleksiju, koji je išao sa flotom. Kad je ovaj to odbio, krstaši su se iskrcali i pred
zidinama grada naišli na slab otpor. Aleksije III je pobegao u Trakiju, grčki plemići su
Isaka Angelosa otpratili od tamnice do prestola, a u njegovo ime poslata je poruka
latinskim poglavarima da on čeka da pozdravi svog sina.
Pošto su od Isaka izvukli obećanje da će se držati obaveza koje je im je dao
njegov sin, Dandolo i baroni su ušli u grad, a mladi Aleksije IV je krunisan za sacara.
Ali, kada su Grci saznali za cenu po kojoj je ta pobeda kupljena oni su se sa gnevom i
prezirom okrenuli protiv njega, a sveštenstvo je gnevno odbacilo predlog da se poklone
Rimu.

U međuvremenu, neki latinski vojnici su bili užasnuti kada su našli muslimane

koji idu bogosluženje u džamiju u jednom hrišćanskom kvartu, pa su tu džamiju zapalili,

237
a vernike poubijali. Požar je besneo osam dana, proširio se na tri milje i znatan deo
Konstantinopolja pretvorio u pepeo.

Jedan princ kraljevske krvi poveo je narodnu bunu, ubio Aleksija IV, ponovo
bacio u tamnicu Isaka Angelosa, zauzeo presto kao Aleksije V Duka i počeo da
organizuje vojsku da istera Latine iz njihovog logora kod Galate. Ali, posle mesec dana
opsade oni su se predali(1204), Aleksije V je pobegao a krstaši su opustošili grad.

Kada je zamah pljačke popustio, latinski plemići su izabrali Balduina od Flandrije

da bude na čelu Latinskog kraljevstva (1204) i francuski proglasili za zvaničan jezik.
Vizantijsko carstvo je bilo podeljeno na feudalne posede, a svakim je vladao latinski
plemić.

Venecija je u želji da kontroliše trgovinske puteve, za sebe obezbedila

Adrijanopolj, Epir, Akarnaniju i Jonska ostrva, deo Peloponeza, Eubeju, Egejska ostrva,
Galipolj i tri osmine Konstantinopolja. Sam Dandolo je uzeo titulu "Dužd Venecije,
Gospodar jedne četvrtine i jedne osmine Rimskog carstva". Ubrzo zatim je umro, na
vrhuncu svog bezobzirnog uspeha.

Grčke sveštenike su većinom zamenili Latini, u nekim slučajevima na brzinu

zaređeni za tu priliku. Inoćentije III je, još protestujući protiv tog napada, s milošću
prihvatio zvanično ujedinjenje Grčke i Latinske crkve. Većina krstaša se vratila kući s
plenom, neki su se naselili na novim posedima, samo šačica je stigla do Palestine i to bez
rezultata.

238
 DEČJI KRSTAŠKI POHODI
1212

Sramotni ishod Četvrtog krstaškog rata, koji je u jednoj deceniji dopunio neuspeh
Trećeg, nije dao mira hrišćanskoj veri. Nekim prostim dušama je palo na pamet da jedino
nevinost može da povrati Hristovu citadelu.

Godine 1212. jedan mladi Nemac, poznat kao Nikolas objavio je da mu je Bog
dao u zadatak da povede decu u Svetu zemlju, u krstaški rat. Osudili su ga i sveštenici i
laici, ali se ta ideja brzo širila. Roditelji su se trudili da spreče decu, ali se na hiljade
dečaka i nešto devojčica u dečačkoj odeći, u proseku dvanaest godina stari, iskralo i
pošlo za Nikolasom. Gomila od 30.000 dece, koja su mahom pošla iz Kelna, išla je
dolinom Rajne i preko Alpa. Mnoga su pomrla od gladi, neku decu koja su zaostala
pojeli su vukovi. Lopovi su se umešali u kolonu i krali odeću i hranu. Preživeli su stigli u
Đenovu, ali kapetani brodova nisu hteli da ih prevezu do Palestine, a kada su se obratili
Inoćentiju III on im je blago naredio da se vrate kući. Neki su se razočarani uputili nazad
preko Alpa, a mnogi su se naselili u Đenovi

Iste godine u Francuskoj, dvanaestogodišnji pastir po imenu Stefan je objavio da

mu se Hrist prikazao i naredio mu da povede Dečji krstaški rat u Palestinu. Iako mu je
kralj Filip Avgust naredio da se vrati svojim ovcama ipak se okupilo se 20.000 dečaka
spremnih da pođu za Stefanom.

Oni su se probili kroz Francusku do Marseja, gde će se, kako im je Stefan obećao,
okean podeliti da bi im omogućio da se po suvom domognu Palestine. Okean ih je
izneverio, ali zato su se dva brodovlasnika ponudila da ih besplatno prevezu do odredišta.
Oni su se ukrcali na sedam brodova, i zaplovili pevajući pobedničke himne. Dva broda su
se razbila o hridine nedaleko od Sardinije i utopili su se svi koji su na njima bili. Ostala
deca su dovezena u Tunis ili Egipat, gde su prodata kao robovi. Brodovlasnici su obešeni
po naređenju Fridriha II.

239
 PETI KRSTAŠKI RAT
1217-1218

Tri godine kasnije (1215) Inoćentije III je na Četvrtom lateranskom saboru opet
apelovao na Evropu da povrati Hristovu zemlju i vratio se na plan koji je Venecija
osujetila, napad na Egipat.

Godine 1217. Peti krstaški rat je ostavio Nemačku, Austriju i Mađarsku pod
mađarskim kraqem Andrijom. Krstaši su bezbedno stigli u Damijetu, na najistočnijoj
tački ušća Nila. Grad je pao posle godinu dana opsade, a Malik al-Kamil, novi sultan
Egipta i Sirije, ponudio je uslove mira: predaju većeg dela Jerusalima, oslobađanje
hrišćanskih zarobljenika, vraćanje Pravog krsta. Krstaši su tražili i odštetu koju je al-
Kamil odbio.

Rat se nastavio, ali se odvijao loše. Očekivana pojačanja nisu došla i konačno je
potpisano osmogodišnje primirje po kojem su krstaši dobili Pravi
krst, ali je muslimanima vraćena Damijeta i zahtevana je evakuacija svih hrišćanskih
vojnika sa tla Egipta.

Krstaši su za svoju tragediju krivili Fridriha II, mladog cara Nemačke i Italije. On
je dao krstaški zavet 1215. i obećao da će se pridružiti vojsci koja je opsela Damijetu, ali
sprečile su ga političke komplikacije u Italiji.

ŠESTI KRSTAŠKI RAT

1228-1229

Godine 1228. dok je bio izopšten zbog svojih zakašnjenja, Fridrih II je pošao u
Šesti krstaški rat. Kada je stigao u Palestinu, nije dobio nikakvu pomoć od tamošnjih
hrišćana, koji su se klonili čoveka kojeg je Crkva izopštila.

Poslao je izaslanike al-Kamilu, koji je sada predvodio saracensku vojsku kod Nablusa.
Dva vladara su započela prijateljsku razmenu pohvala i ideja i potpisali su mirovni
ugovor (1229) po kojem je al-Kamil Fridrihu prepustio Akru, Jafu, Sidon, Nazaret,
Vitlejem i ceo Jerusalim osim ograđenog prostora svetog za islam u kojem se nalazila
"Kupola u steni".

Bilo je predviđeno da se hrišćanskim hodočasnicima omogući ulaz u taj prostor

da bi obavili svoje molitve na mestu Solomonovog Hrama. Takođe je bilo predviđeno da
slična prava uživaju muhamedanci u Vitlejemu.

Svi zarobljenici na obema stranama su imali biti oslobođeni, a svaka strana se

zaklela da će održavati mir deset godina i deset meseci. Izopšteni car je uspeo tamo gde

240
je hrišćanski svet u toku sto godina doživljavao fijasko, ali je papa Grgur IX osudio pakt
kao uvredu za hrišćanski svet i odbio da ga ratifikuje.

Posle Fridrihovog odlaska hrišćansko plemstvo Palestine je preuzelo upravu nad

Jerusalimom i udružilo hrišćansku vlast u Aziji s muslimanskim vladarom u Damasku
protiv egipatskog sultana (1244). Ovaj je u pomoć pozvao Turke iz Kvarizma, koji su
zauzeli Jerusalim, opljačkali ga i masakrirali veliki broj njegovih stanovnika. Dve godine
kasnije, Bajbars je pobedio hrišćane kod Gaze, a Jerusalim je opet pao u ruke
muhamedanaca (oktobra 1244).

Dok se Inoćentije IV zalagao za krstaški rat protiv Fridriha II, a svima koji bi
zaratili protiv cara u Italiji ponudio iste indulgencije i povlastice koje se daju onima koji
su služili u Svetoj zemlji, sveti Luj IX, francuski kralj, organizovao je Sedmi krstaški rat.
Ubrzo posle pada Jerusalima, on je uzeo krst.

SEDMI KRSTAŠKI RAT

1248-1250

Nastojao je da Inoćentija pomiri sa Fridrihom, tako da bi ujedinjena Evropa

mogla da podrži Krstaški rat. Inoćentije je odbio i umesto toga, poslao je fratra Đovanija
de Pjano Karpinija Velikom kanu, predlažući savez Mongola i hrišćana protiv Turaka.
Kan je odgovorio zatraživši pokoravanje hrišćanskog sveta mongolskoj vlasti. Napokon,
1248. Luj je krenuo.

Ekspedicija je stigla do Damijete i ubrzo je zauzela, ali redovna godišnja poplava

Nila, na koju nisu računali u planiranju pohoda, počela je kada su krstaši stigli i tako
poplavila zemlju da su pola godine bili prikovani za Damijetu. Kada je vojska nastavila
marš bila je iscrpljena glađu, bolešću i
dezerterstvom, a oslabljena nedisciplinom.

Kod Mansure (1250), uprkos hrabroj borbi, ona je poražena i dala se u bezglavo
bekstvo. 10.000 hrišćana je zarobljeno, uključujući i samog Luja, koji je zbog dizenterije
gubio svest. Arapski lekar ga je lečio i posle mesec dana muka i nevolja bio je oslobođen,
ali je zauzvrat morao da preda Damijetu i preda otkup. Luj je ostatak vojske poveo u
Akru i tu ostao četiri godine, uzalud pozivajući Evropu da obustavi svoje ratove i
pridruži mu se u novom pohodu. Poslao je monaha Vilijama iz Rubrukisa mongolskom
kanu ponovivši Inoćentijev poziv, ali je ishod bio sličan. Godine 1254. vratio se u
Francusku.

241
 OSMI KRSTAŠKI RAT
1269-1270

Od 1256. do 1260. rat Venecijana protiv Đenovljana u sirijskim lukama uvukao je

sve frakcije i iscrpeo hrišćansku vojsku u Palestini. Bajbars, sultan (poreklom rob)
Egipta, iskoristio je tu priliku, krenuo uz obalu i redom zauzimao hrišćanske gradove:
Cezareju (1265), Safad (1266), Jafu (1267), Antiohiju (1268). Zarobljeni hrišćani su
ubijani i oterani u roblje, a Antiohija je bila tako opustošena pljačkom i požarom da se
nikada nije oporavila.

Podstaknut na novi entuzijazam u starosti, Luj IX je po drugi put uzeo krst

(1267). Sinovi su pošli za njegovim primerom, ali francusko plemstvo je odbacilo
njegove planove. Ovoga puta se kralj iskrcao sa malom vojskom u Tunisu, nadajući se da
će tamošnjeg beja obratiti u hrišćanstvo i napasti Egipat sa zapada. Jedva da je dotakao
tlo Afrike kada se "razboleo od krvarenja u želucu" i umro s rečju "Jerusalim" na usnama
(1270).

Godinu dana kasnije, engleski princ Edvard se iskrcao u Akri, hrabro poveo
nekoliko uzaludnih juriša, a zatim pohitao nazad da primi englesku krunu. Konačna
propast je došla kada su neki hrišćanski pustolovi opljačkali muslimanski karavan u
Siriji, obesili devetnaest muslimanskih trgovaca i opljačkali nekoliko muslimanskih
gradova.

Muslimanski sultan Halil je tražio satisfakciju i pošto je nije dobio, on je krenuo

na Akru, najjaču hrišćansku bazu u Palestini. Zauzeo ju je posle opsade od četrdeset tri
dana (1291), a svojim ljudima dozvolio da pobiju ili oteraju u roblje 60.000 zarobljenika.

Ubrzo posle toga, pali su Tir, Sidon, Haifa i Bejrut. Latinsko kraqevstvo
Jerusalima je neko vreme avetinjski opstajalo u titulama taštih velikaša, a Evropa je znala
da je Krstaškim ratovima došao kraj.

242
 CRKVA U SREDNJEM VEKU

REGULA ST. BENEDICTI

REGULA (tipik) sv. Benedikta je najčuveniji tipik koji je postao uzor

organizovanog monaštva na zapadu i taj uzor je opstao do danas. Sv. Benedikt je bio
patrijarh zapadnog monaštva u vreme kada su se stvarala varvarska kraljevstva. njegova
delatnost pada u vreme kada nije postojalo mnogo istorijskih izvora tako da o njegovom
delovanju saznajemo na osnovu izvora u obliku hagiografije koju je napisao papa Grgur I
Veliki oko 593/4 godine. Napisao ju je 40 godina posle Benediktove smrti, a samo žitije
je drugi deo Grgurovih ''Dijaloga''. Ideja o pisanju dijaloga je da moralno vaspita i u
okviru tog vaspitanja je idealna uzorna priča o sv. Benediktu. Poruka dijaloga jeste da se
predstavi asketizam Bendeiktov u Italiji, da se pokaže da i Italija ima askete. Ovo je
trebalo da da nadu Rimu da ih bog čuva i da spašava narod u italiji koji je prolazio kroz
teške trenutke.

529 godine je sv. Benedikt osnovao manastir Monte Cassino. Regula manastira je
sačuvana i to je jedan od najvažnijih izvora ranog monaštva; najstariji rukopis iz Monte
Cassina je iz VIII veka oko 710 godine.

1. Prolog (kratka žitija).

2. 73 člana (tu su odvojeni delovi o radu, službi božjoj, disciplini, o načinu života i
obavezama monaha).

Regula je sastavljena sredinom VI veka i vođene su rasprave u nauci oko toga da

li je ovo delo stvarno Benediktovo ili je to skup pravila koja su u reguli (u smislu da to
nije njegovo delo, odnosno da je on indirektni autor).

Ova regula pokazuje kako je izgledala askeza u na zapadu u VI veku. Interesantno

je to da je ona i dan danas spis koji uređuje monaški život Monte Cassina se koristi. treba
još istaći da je ona delo veoma obrazovanog čoveka.

Važno je istaći da svi izvori o kojima smo pričali (pisma, regule) su pisani
poluuncijalom. Ovo je prvo minuskulno pismo iz koga su nastalasva pisma koja su se
razvila u varvarskim kraljevstvima.

Monaštvo u Galiji je imalo duboke korene. Centar monaštva je bio manastir sv.
Martina u Turu, a glavni izvor o tome je Grgur iz Tura. Sv. Martin je bio prihvaćen kao
zaštitnik svih Franaka. Centri monaškog života su se nalazili u episkopskim gradovima i
pod nadzorom biskupa. Oko 590 godine monaštvo iz Galije je pojačano misionarstvom iz
Irske.

243
 SV. KOLUMBAN

Sv. Kolumban (oko 543-615) je bio veoma važna ličnost u hrišćanskoj istoriji
Irske. On je bio jedan od retkih ljudi koji je ostavio značajan trag kao individua u ona
vreme kada je to bilo teško. Postoji i podatak da je čak bio i princ iz jedne aristokratske
porodice. U početku je bio učitelj i monah u manastiru Bandor u Irskoj. Nakon toga je
simbolično otišao u ''pustinju''. Naravno ne pravo pustinju već u nehristijanizovane
krajeve. Odlazi u Galiju, a zatim i kod burgundskog kralja Hildeberta kod kog je bio gost.
Ova njegova misija bila je uspešna jer je Burgunde mahom Arijance priklonio katoličkoj
veri. Odatle nastavlja misije po Galiji i oko 590 godine osniva manastir Liksej (Luxeuil)
koji će postati važan centar galskog monaštva odnosno ''rasadnik'' iz koga će biti
osnivano drugi manastiri. Osnivač je još manastira (odnosno njegovi učenici), a to su:
Bobbio (614), St. Gallen (613) i dr. Ovi manastiri su bili prave irske kolonije i one
predstavljaju pravu invaziju irskog monaštva na kontinent i oni su veoma zaslužni za
snažan talas hristijanizacije kod Franaka. Sv. Kolumba je umro 615 godine u Bobiju
(Bobbio).

Sv. Kolumban je bio velikim uticajem monaštva iz Egipta. Odatle je došao u Irsku
da širi hrišćanstvo i 563 godine je osnovao manastir Jonu (Iona) na ostrvu Man. Kelti su
pustinjsko monaštvo prilagodili svojoj prirodi i mentalitetu i stvorili jedinstven oblik
monaštva. Kolumba je bio taj koji je u manastire doneo pravilo (regulu), koje je više
poznato kao REGULA ST. COLUMBANI. Ova regula je takođe pisana poluuncijalom i
to je tzv. irska poluuncijala koja je veoma lepo pismo i doprinos svetskoj kulturi od
strane Irske. Irski misionari šire ovo pismo u anglosaksonsku Englesku uporedo sa
hrišćanskom verom. Ovo pismo ima specifičnu kaliografiju i ostavilo je traga u literaturi.
Čuveno Lindisfarnsko jevanđelje (manastir Lindisfarn) koje je čuveno upravo zbog svoje
lepote je napisano ovim pismom (danas se čuva u Britanskom muzeju). Ovaj ''irski
fenomen'' hrišćanstva i umetnosti je rodio i posebnu crkvenu organizaciju. Karakteristike
hrišćanske crkve prvih vekove njenog širenja su uslovljene i direktno zavise od
romanizacije odnosno urbanizacije tih prostora koji su hristijanizovani kao npr. Galija
koja je bila skroz romanizovana i u kojoj su tragovi rimskog elementa bili presudni za
razvoj crkve.

Irska pad nikada nije bila pod rimskom vlašću i nije imala tradicije urbanog
društva. Sedišta crkve su bila u manastirima i manastir je centar duhovnog života u
tadašnjoj Irskoj. Posed manastira utvrđuje lokalna ''dinastija''. opat manastira bio je
najčešće (ili uvek) iz takve porodice. Glavni manastir i centar hrišćanske misli u Irskoj
bila je Jona koju je osnovao sv. Kolumba. Veza kraljeva i i crkve je ključ za razumevanje
irskog monaštva. Ovakav sistem monaštva se kasnije širi i u franačkoj (npr. manastir
Linseil).

635. godina Lindisfarne – manastir u severnoj Engleskoj.

650. godine Corbie – manastir koji je osnovao Hlodovehova žena. Ovaj manastir
je kasnije postao jedan od centara franačkog monaštva.
651. godine Flury – manastir na Loari. Kod svih manastira je važno koju će

244
regulu prihvatiti, Benediktovu ili Kolumbijanovu. Ovaj manastir je preuzeo REGULAE
BENEDICTI. Tamo se stvara novi oblik ''pulenskog'' odnosa između manastira oji se
kasnije osnivaju i Monte Cassina ili Ionae, tako da je manastir Flury poslao delegaciju u
Monte Cassino i postoji priča da je ta delegacija ukrala mošti sv. Benedikta.

Engleska je imala drugačiju sudbinu. ona je nekada bila deo rimske imperije, ali
od tog uticaja nije ostalo mnogo, osim dobrih puteva, Hadrijanovog i Antoninovog zida i
ponekog arheološkog ostatka. Rimljani se povlače sa ostrva 410. godine i tada nastupa
tzv. keltski pretperiod uključujući i legende o kralju Arturu i sl. Između 441-449 počinju
da pristižu na ostrva prvi kontigenti Angla i Sasa, koji su bili čak i među Germanima
najzaostalija plemena. Oni osvajaju najveći deo rimske Britanije i odbacuju Kelte na
prostor Velsa i Kornvola. Hrišćanstvo je nestalo sa prostora koje su osvojili ovi varvari.
U vremenima koja slede ono se ipak vraća na ove prostore i to iz dva centra:

1. Iz Irske Jone što možemo okarakterisati kao keltsku misiju.

2. Iz Rima direktno od pape što možemo nazvati papskom misijom.

Papska misija je veoma značajna jer je inicijativa potekla od samog pape, Grgura I
(590-604) i on šalje preko franačke misionare koji dolaze na dvor kralja Kenta. Ovaj im
dozvoljava da osnuju manastir Keneterberi gde će se ubuduće krunisati kentski kraljevi.
U blizini Kenterberija osnovan je manastir Sv. Petra i Pavla koji je po osnivaču i vođi
cele misije preimenovan u manastir Sv. Avgustina. Ovaj manastir imao je REGULAE
BENEDICTI kao ustrojstveno.

Tako dolazi do ponovnog jačanja rimskog uticaja na britanskom ostrvu nakon

dvesta godina. Naš najveći izvor za period ove crkvene dualnosti Engleske jeste Beda
(673-735) i njegovo čuveno delo Historia Ecclesiastica. On opisuje razna dešavanja u
Engleskoj po pitanju ovog zaoštravanja i opisuje razne spletke i intrige koje su bile
posledice toga. Najznačajnije iz njegovog dela je opis dramatične 664. godine kada je
došlo do otvorenog sukoba između Rima i Irske. Te godine je nortumbrijski kralj Osvi
sazvao crkveni sabor u Vitbiju sa idejom da crkva koju mu bolje izloži svoj ''program''
bude prihvaćena kao glavna na prostoru njegove kraljevine. Rimska ideja je odnela
pobedu i to je od presudnog značaja za dalju istoriju ostrva. Ubrzo je i Irska crkva
priznala vrhovnu vlast rimskog pape.

245
 KAROLINŠKA REFORMA

Karlo, kao i Konstantin gradio je crkve, davao bogate darove manastirima. Prva
faza obnove carstva je vezana direktno za Karla, a druga posle njegove smrti. Carstvo
puni sjaj doživljava za vreme Karla Ćelavog. Deca bogatih će biti školovana u
manastirima, u Italiji će se pristupiti prepisivanju dela antičkih pisaca da bi se sačuvala
od zaborava. Takođe se tragalo za savršenstvom forme, a hrišćanstvo inače pridaje veliki
značaj knjizi. Reč (λογος) je bila sredstvo kojim se ostvarivala direktna veza sa bogom.

Javljaju se novi oblici reljefa, skulptura, a unutar same jnige se nalazi predstava
cara ili jevanđeliste, a to očigledno evocira antičke uzore. U okviru kulturne reforme se
težilo ka jačanju škola i skriptorija, a to se činilo tako što su vladari davali dosta
materijalnih sredstava da bi biblioteke bile što punije. Način ostvarivanja toga bio je kroz
davanje darovnih povelja i ovakvi primeri su bili rezultat pobožnosti vladara, ali i
kompromisa koji bi se, prosto rečeno, svodio na ovo: Mi ćemo vama dati sve što treba od
materijalnih dobara, a vi ćete za uzvrat da se molite za nas i naše duše, da odemo u raj i
budemo slavljeni.

Ovakva oraganizacija je igrala glavnu ulogu na novoosvojenim teritorijama tako

da su manastiri Hercfeld i Fulda imali zadatak da šire hrišćanstvo na istok. Takođe je
manastir Rajhenau značajna opatija na jugu. Odatle se sprovodi Karlova politika širenja
na istok. Svi ovi manastiri u doba Karla Velikog okupljaju intelektualnu elitu, a to za cilj
ima uspostavljanje jednoobraznog modela organizacije tih manastira. Ipak ova ideja
nikada nije sprovedena do kraja.

Karlo je opatije uzeo direktno pod svoju kontrolu, njegov naslednik Ludvig
Pobožni je pozvao Benedikta iz Anijane u Ahen na dvor i dao mu na upravu novu opatiju
blizu dvora. Ova je reforma bila izuzetno značajna za razvoj asketskog monaštva i došlo
je do stvaranja monaškog kapitularija (edikt) sa ciljem da se ojača monaški duh. Opat je
bio neka vrsta svetovnog šefa u manastiru. Vremenom je napuštena ravnoteža između
molitve i pisanja, manastiri su vremenom postali čuvari starog, a ne stvaraoci novog.

Manastiri su uvek bili slabi za odbranu tako da nisu odoleli upadima Vikinga i
Mađara. Tako je 883. godine stradao Monte Cassino. Na krizu je dosta uticao sukob
među sinovima Ludviga Pobožnog (814-840). Glavni izvor za ovo nemirno i nesređeno
vreme je žitije sv. Oda. Ovo žitije traga za manastirom koji je jedini sačuvao tipik sv.
Benedikta i tako nailazi do manastira Klini. Iako su Karlovi prethodnici utrli put stvarnog
carstva, Karlov doprinos je veliki korak dalje. Granica carstva na istoku je pomerena na
Labu, a osvajanjem Saksonije i Bavarske je osvojena teritorija kasnije Nemačke. Veći
deo Italije i severna Španija do Ebra su bili pod vlašću Franaka. Van Karlovog carstva su
bili Irska, Britanija, veći deo Španije i južna Italija. U ovo vreme u Francuskoj se javljaju
prvi tragovi feudalizma, ali se on stvarno razvija tek u XI veku. Karlovo krunisanje
carskom krunom je značilo da je centar hrišćanstva ponovo vraćen na zapad. Značaj ovog
događaja će se osetiti tek u budućnosti. Karlo je podigao crkvu u Ahenu upravo zbog
ideje obnove rimskog carstva. Umetnička stremljenja su težila obnovi rimske umetnosti,
ali figuralni stil, veliki portreti cara i jevanđelista su ipak uticaj germanske umetnosti.

246
 KLINIJEVSKA REFORMA

Manastiri su u Karlovo vreme bili duhovne vođe intelektualnog života. Slom

carstva donosi kraj ovoj ''idili''. Jovan iz Salerna u žitiju sv. Oda dosta opisuje
predklinijevsko vreme. Ova reforma je reforma manastira. 909. godine Vilem I
Akvitanski daje opatu Bernou svoje selo Klini za mesto novog manastira koji će uživati
autonomiju. Manastir je naime stekao pravo da opate bira samostalno i da ima kontrolu
nad svojim imanjima. Manastir je stavljen pod direktnu ingerenciju svete stolice što je u
pravnom smislu bio presedan za ono vreme. Klini je obnovljen i počeo je da jača za
vreme svojih vrlih opata sv. Oda, sv. Odila i sv. Iga. Opati Klinija postaju nosioci
diplomatske aktivnosti i posrednici između pape i cara. U Kliniju su se odigravali tajni
pregovori između pape i cara tako da je Klini kako duhovno tako i politički važan centar.

Klinijevski red je postao izuzetno bogat. U Parizu je sačuvana velika zbirka

rezidencije ovog reda sa mnogim predmetimaiz života reda. Opat ovog manastira Odo
dao je manastiru novu ideju misionarstva i novu teologiju. Bio je opsednut strašnim
sudom i smatrao je da je spas u molitvi i povlačenju iz života i u obnovi Benediktove
regule. To je u Kliniju i uspostavljeno, kao i u drugim manastirima kasnije pod kontrolom
Klinija. U žitiju sv. Oda opisana je jedna epizoda njegovog odlaska u druge manastire.
Odlazi u obližnji manastir Fleri (Fleurie) gde uspeva da tamošnje neuke i grube monahe
privuče na svoju stranu. Tako je Fleri ušao u domen Klinija. Ove su reforme na neki
način značile stvaranje duhovnog carstva. Na taj način Klini je vremenom postao
najznačajniji manastir srednjeg veka, a njegova organizacija postala je svojevrsni uzor
ustrojstva jednog srednjovekovnog manastira.

Iako je Karlova reforma propala Klini je dosta od nje preuzeo i nasledio, ali sa
druge strane Klini donosi nešto novo i upravo taj aristokratizam reda određuje mnoge
stvari. Primera radi zna se da se kod Benediktinaca praktikovao fizički rad u sklopu
monaških aktivnosti. Kod Klinijevaca to je bilo sasvim drugačije jer su monasi-
aristokrate ostajali i pod rizom aristokrate, pa je fizički rad zamenjen lepom i razvijenom
liturgijom.

Opat je u Kliniju i njemu potčinjenim manastirima apsolutni gospodar koji je

birao svog naslednika. Naglo širenje manastira od sredine X veka daje sliku ovog doba
koje stavlja akcenat na ceremonijalno i ritualno. Centri reforme u Evropi su bili: Gorze
kod Meca, Fulda, Regensburg, Hirsau u Normandiji, Fecamp u Francuskoj, Limoges
(Limož) u Italiji, Monte Cassino, Frutaria i Vinčester u Engleskoj.

Javlja se više tipova crkvi, u tom periodu hodočašća postaju češća i po

hodočasnicima bio je poznat manastir Satiago de Compostela. Preko hodočašća se
prenose umetnički stilovi, a sa opadanjem manastira završava se romanička umetnost.

Ideja koja se na zapadu prožimala kroz ceo srednji vek je obnova rimskog carstva
ili RENOVATIO IMPERIO. Kada se posle Karla carstvo raspalo zamrla je i ideja o
obnovi. Obnovljena je u Nemačkoj početkom X veka. Nemačka je naime najmanje

247
stradala od vikinških najezdi, a Mađare koji su je dosta mučili zaustavila je 955. godine
na Lehu. Centar nove imperije postaje Saksonija koja je možda poslednja pokreštena u
Karlovom carstvu, ali sa posebnom vrstom zanosa. Oton I (936-972) 962. godine postaje
imperator svetog rimsko-nemačkog carstva koje je trajalo sve do 1806. godine.

Opet je na delu bio poseban vladarski dvor i episkopski stalež. Ideja je bila da se
obnove klasičke forme i ona je bila potpomognuta uzorima koji su dolazili iz Vizantije.
Oton II (962-972) oženio se vizantijskom princezom Teofanom i njen je dolazak u
Nemačku obeležen donošenjem mnogih značajnih relikvija i umetničkih dela. Njihov sin
Oton III je 1000. godine hteo da prestonicu carstva premesti u Rim što samo dokazuje
kolika je jaka bila želja za obnovom stare slave rimske imperije. 1000. godina je bila
simbolična u teološkom smislu jer se verovalo u smak sveta. U ovakvoj atmosferi je
došlo do drugačijih pogleda na boga. Crkveni istoričar Ladiri (čuven po monografiji o
selu ''Mongaju'') je bio upravo za ovaj period značajan sa svojim zapažanjima pošto je i
sam bio zainteresovan.

Nemački prinčevi su širili svoju vlast ka istoku od XI veka i teritorije tamo su

otimali od slovenskih plemena koja su i pokrštavali. Čuda božja u ovo vreme pokreću
ljude i oni kreću na hodočašća, najviše u Kompostelu, Rim i Jerusalim. Polovinom XI
veka se javlja želja za oslobođenjem svete zemlje od neverničke vlasti. U XI veku se
polako centri duhovnog života sele iz manastira u gradove. Ipak ovaj proces će postati
očigledan tek u sledećem veku. Otvaraju se prvi univerziteti i knjiga u potpunosti menja
svoju namenu i postaje ne samo duhovno već i materijalno dobro. Najznačajniji grad u
ovo vreme pa kroz ceo srednji vek postaje Pariz. On je bio podeljen na četiri dela (odatle
reč gradska četvrt). Jedna od četvrti zvala se latinska upravo po studentima koju su tu
živeli i znali latinski jezik.

248
 SHOLASTIČKA KULTURA

Nastava se odigravala u tremu crkve Notrdam i u latinskom kvartu. Abelar je bio

prvi intelektualac, prvi profesor i predstavnik lutajuće intelektualne grupe. U tim
grupama se kroz satiru oštro kritikovalo društvo. Abelar je bio svedok svih promena u
XIII veku i imao je želju i intelektualnu potrebu za rušenjem idola. Ovaj period je bio
veoma značajan za dalji razvoj knjige koja se u ovo vreme prepisivala pro precio tj. ''za
cenu'' i po narudžbini. Za dalju istoriju je vrlo važno što se knjiga desakralizuje odnosno
više ne služi samo u duhovne svrhe i nemaju samo duhovna lica privilegiju čitanja i
pisanja.

Najznačajniji vladar dinastije Kapeta u Francuskoj (987-1322) bio je Luj IX Sveti

(1226-1270). On je udario temelje ideji o francuskoj naciji koja je kulminirala konačnim
ujedinjenjem Francuske nakon stogodišnjeg rata (1337-1453). Luj IX Sveti bio je
poslednji kralj-vitez. Njegovom smrću završava se vreme svetih ratova i počinje vreme
trgovaca. Primera radi Marko Polo je 1291. godine krenuo svilenim putem u Kinu, a
preduzimljivi trgovci daju ton novom vremenu.

Na glavne teološke katedre u Parizu dolaze Toma Akvinski i Bonaventura.

Između 1250 i 1280. godine dešava se veliki razvoj Evrope i centar razvoja se iz
Francuske seli na Mediteran i uzdižu se italijanski gradovi u kojima nastaje jedno novo
društvo. Umetnost katedrala polako slabi jer se pogled čoveka na život menja tj. postaje
mnogo ''svetovniji''. Umetnička dela nastaju u jednoj homogenoj sredini, a posle 1280.
godine se širi područje na kom nastaju. Počinju da se izrađuju i po narudžbini i veoma
važna je ideja nastajanja dela, dok je sam umetnik puki interpretator – majstor.

Posle 1280. godine se takođe menja i agrarna politika; jačaju kneževski dvorovi,
nastaje umetnički pravac koji se naziva devotio moderna, ars nova onoga vremena. U
njoj se umetnost desakralizuje i prestaje da bude rezultat samo duhovnih vrednosti.
Umetnost postaje traganje za imaginarnim i to je veliki preobražaj društvenog tkiva.

Prelomni trenutak ovog razvoje je velika epidemija kuge u XIV veku (1348-1351)
u kojoj je stradala 1/3 evropskog stanovništva. Ova epidemija je uticala na promenu
shvatanja stanovništva Evrope jer njeni ljudi počinju da stiču nove navike i ukuse. Veoma
je značajno što su ljudi onog vremena, naravno najviše aristokrate i učenjaci shvatali
značaj svog vremena i bili svesni modernosti u odnosu na prethodno vreme što se dosta
sreće u izvorima. Tada dolazi do procvata književnosti na narodnom jeziku i stapanja
aristokratske kulture sa gradskim vrednostima. To je vreme kada se teži približiti ''viteški
ideal'' novom vremenu. Ideal viteštva je podrazumevao vojničke vrline, junaštvo, snagu i
odanost slobodno izabranom vođi. U ovim idealima leži suština feudalnih odnosa.
Žena u književnosti dobija posebno mesto. Vrlo je karakteristično za XIII vek
traganje za svetim gralom. Npr. Rolan je junak o kom je nastala priča u XII veku, ali je
događaj iz VIII veka. Roman XIV veka takođe neguje viteški ideal, ali je bio pod
uticajem franjvačkog monaštva. Duh ovog veka je kolektivni duh, on se javlja u novoj
crkvenoj arhitekturi. Novi oblik crkve je skroman, ona je pobednička i njena osnovna
svrha je kolektivna molitva. To je osnovno i važno za zajedničko doživljavanje i

249
obeležavanje nekih praznika. Crkve su imale mesta određena samo za vladare tzv.
kraljevska kapela. Kapela je samo minijaturan detalj velike crkve. Skromno ukrašena ona
dobija svoj smisao tek sa relikvijama koje simbolizuju Novi Jerusalim.

SVEST O PAPSKOJ VLASTI

Plemstvu i vladarima bila je neophodna pomoć crkve koja je u ime boga

opravdavala novonastalo feudalno uređenje. Feudalizam je u vreme poslednjih Karolinga
dobio karakteristike koje će imati kroz ceo srednji vek. Za usluge koje je činila plemstvu i
vladarima crkva je od njih dobijala posede, privilegije i darove. Tako se i sama crkva
pretvarala u moćnog feudalca. Samim tim ona je postala ideološki stub feudalizma kroz
ceo srednji vek.

Od svih crkvenih velikodostojnika na zapadu najveće bogastvo i ugled imao je

svakako rimski papa. Već u VI veku pape su posedovale velike zemljišne parcele u Italiji,
Sardiniji, Siciliji i Korzici. U to vreme pape su bile pod vrhovnom vlašću vizantijskih
careva nakon obnove rimskog carstva pod Justinijanom I (527-565). Međutim već 568. u
Italiju upadaju Langobardi i vizantijska vlast je ograničena na Ravenu, gde se formira
egzarhat, Veneciju, južnu Italiju i tri pomenuta ostrva. Okolina grada Rima bila je
formalno pod nadleštvom ravenskog egzarhata. U biti je vladar Rima i njegove okoline
postao papa, a Rim i njegova okolina su nazvani rimski dukat. Prvi otpor carskoj vlasti se
javlja već početkom VII veka, ali je prvi papa Martin I (649-654) otvoreno protivurečio
caru Konstansu II (641-668). Za to je bio kažnjen izgnanstvom, ali to je carsku vlast u
rimskom dukatu još više oslabilo.

Do otvorenog raskola je došlo za vreme pape Gregorija II (715-731), kada je car

Lav III (717-741) ediktima iz 726. i 730. proglasio ikonoborstvo za vladajući oblik
hrišćanstva u celom carstvu. Papa je žestoko osudio taj potez i cara proglasio za jeretika.
Car je uzvratio tako što je papi uskratio prihode sa preostalih vizantijskih poseda u Italiji.
Na pape su se još okomili i Langobardi pod kraljem Liutprandom (712-744), tako da je
rimski dukat sveden na grad Rim sa užom okolinom. Papa Grergorije III (731-741) je
tražio pomoć od franačkog majordom Karla Martela (719-741), ali ga je ovaj odbio i
ostao veran Langobardima koji su mu pomogli u borbi protiv Arabljana. U tom trenutku
papstvo se , u svađi sa Vizantijom, u stalnom ratu sa Langobardima, sa Francima koji su
bili nezainteresovani našlo gotovo pod totalnim padom pod vlast jedne strane sile.

Bolji dani za pape došli su za vreme Pipina Malog, sina Karla Martela. On je
želeo da osnaži svoj položaj u kraljevstvu time što bi uzeo kraljevsku krunu. Međutim
nije mogao da pređe prkeo prava legitimne dinastije Merovinga koja je figurirala na
kraljevskom položaju zadnjim sto godina. Stoga je Pipin sklopio savez sa papstvom.
Uzeo je kraljevsku krunu 751. a 752. je došao sam papa Stefan II u Franačku i krunisao
Pipina za kralja Franaka. Zauzvrat papa je tražio pomoć protiv obesnih Langobarda. U
međuvremenu je došlo do drastičnih promena snaga u Italiji. Langobardski kralj Estulf
(749-756) je zauzeo Ravenu i uništio egzarhat. Stoga je papa molio Pipina za pomoć. I

250
Pipin je stvarno upao u Italiju 756. zbacio Estulfa i doveo na presto Deziderija (756-774)
i dao papi odobrenje za stvaranje papske države.

Za vreme Karla Velikog papstvo je još dobilo na snazi. 774. uništena je država
Langobarda, a papstvo je još proširilo svoje posede u srednjoj Italiji. Međutim papstvo je
moralo da plati cenu u svojoj samostalnosti, jer je Karlo crkvom vladao kao svojim
domenom. Za vreme njegovog naslednika Ludviga Pobožnog papstvo se dobrim delom
osamostalilo, ali je takođe pomagalo posrnulu franačku imperiju jer joj je bio potreban
moćan zaštitnik. U to vreme su ojačale aristokratske frakcije u Rimu i severnoj Italiji, a
na jugu poluostrva su pljačali Arabljani. Međutim carstvo Karolinga se raspalo 840. i
papin najbliži sused postala je kraljevina Italija. U njoj je kroz celu istoriju do 962.
vladalo haotično stanje.

Ipak u početku su pape umnogome zavisile od preostalih franačkih vladara. Već u

doba Karolinga javlja se ideja o svetskoj papskoj vlasti. Da bi se ona i opravdala ponikli
su u papskim kancelarijama razni falsifikati i legende. Najpre se pojavio falsifikovani
dokument zvani ''Konstantinova darovnica''. Nešto kasnije se javlja legenda da je Hristov
apostol Petar bio prvi biskup grada Rima i da je on papama kao božjim namesnicima na
zemlji podario starešinstvo nad čitavim svetom. Na žalost posle raspada imperije
Karolinga položaj papa nije bio najsretniji. Samovoljni feudalci su napadali crkvena i
manstirska imanja u težnji da ih prisvoje. Zatim italijanski feudalci i razni strani vladari
su se mešali u izbor papa. Nije bio redak slučaj da pape budu zbacivane pa i ubijane.
Najbolji primer za ovo jeste suđenje koje je papa Stefan VI (896-897) priredio
ekshumiranom papi Formozu (891-896). Sam Stefan VI je ubrzo zbačen i udavljen u
tamnici. Ceo X vek bio je ispunjen ovakvi događajima koji su urušili papsku vlast i
umanjili njen ugled. Ovakvo stanje se završilo pontifikatom Benedikta IX (1032-1044,
1045, 1047-1048) koji je poslednji papa izabran od strane uticajnih rimskih feudalaca. Od
tada je papu biralo posebno veće kardinala.

Kao reakcija na ovakvo stanje nastao je klinijevski pokret. Duša klinijevskog

pokreta bio je lukavi i uporni monah Hildebrand. On je prošao kroz strogu školu
klinijevskog manastira i bio je do fanatizma odan ideji stvaranja svetske papske vlasti. On
je vrlo rano dospeo na papski dvor gde je stekao veliki uticaj da je kod dvojice papa
upravljao svim poslovima crkve. Njegovim nastojanjem sastao se crkveni sabor u
Lateranu 1059. sa ciljem da sprovede reforme u klinijevskom duhu. Na saboru je doneta
odluka da papu ubuduće biraju kardinali tj. najviši crkveni dostojanstvenici koje imenuje
papa, a ne plemstvo ili car. Sabor se još izjasnio za celibat sveptenika kao i za to da se
vladarima uskrati pravo da imenuju biskupe tzv. laička investitura.

Godine 1073. Hildebrand je izabran za papu pod imenom Gregorije VII i na tom
položaju je ostao do smrti 1085. Kao papa preduzeo je niz mera sa ciljem d aogromno
bogatstvo i uticaj kojim je raspolagala crkva pretvori u papsku političku moć nad celim
hrišćanskim svetom. Gregorije VII je vladarima zabranio da postavljaju biskupe. On je
tvrdio da su vladari dužni da se pokoravaju papi kao svom vrhovnom senioru i da papa
ima pravo da svrgava neposlušne vladare, pa i same careve. Mnogi vladari su se pokorili
papi i dobijali od njega potvrdu svoje vlasti (Francuska, Mađarska, Zeta, Hrvatska,

251
Engleska). Jedini evropski vladar koji nije hteo da prihvati novonastalu situaciju bio je
nemački car Hajnrih IV (1056-1106).

Sa težnjama Gregorija VII nije se mirio Hajnrih IV pa je sa papom započeo

energični obračun. Tako je došlo do borbe između dveju najmoćnijih sila tadašnjeg
feudalnog društva, carstva i papstva. Povod za sukob bilo je biskupsko pitanje. Hajnrih
IV se nije hteo odreći prava da u svojoj zemlji postavlja biskupe jer su od careva
postavljeni biskupi predstavljali glavni oslonac carske vlasti u borbi protiv svetovnih
feudalaca. Hajnrih IV je doneo odluku da po ugledu na svog oca Hajnriha III (1039-
1056) zbaci Gergorija VII i na njegovo mesto dovede nekog podobnijeg papu. Sabor
nemačkih biskupa doneo je odluku da se papa zbaci. Na to je papa znajući da ima
podršku nemačkih feudalaca Hajnriha IV proglasio za otpadnika od vere i lišio sve
njegove podanike zakletve na vernost, a samog Hajnriha zbacio sa prestola (1076).
Nemački feudalci su jedva dočekali ovu priliku pa su se pobunili protiv cara. Hajnrih je
video da je dospeo u ćorsokak pa je sa malom pratnjom prešao preko Alpa u Italiju da bi
papu molio za oproštaj. Pred zamkom u Kanosi u severnoj Italiji gde se tada nalazio papa
Hajnrih je morao u odelu pokajnika provede tri dana moleći papu da ga primi. Tek
četvrtog dana papa mu je dodelio oproštaj pošto je ovaj pristao da mu se potčini (1077).

Tako je Hajnrih, po cenu poniženja u Kanosi, uspeo da se održi na prestolu i da

uskoro pobedi pobunjene feudalce. U međuvremenu je nastavio sa svojom dotadašnjom
politikom u pogledu investiture. Papa je shvatio da je izigran pa je ponovo
ekskomunicirao Hajnriha i zbacio ga s prestola (1080). Hajnrih je u međuvremenu
postigao uspehe protiv pobunjenih feudalaca pa je obnovio borbu sa papom samo sada
pod povoljnijim okolnostima. Hajnrih je sa vojskom ušao u Italiju i opseo Rim. Uzalud je
papa pokušavao da mu skrene pažnju sa Rima, Hajnrih ga je uporno opsedao do 1084.
Papa se sklonio u tvrđavu San Anđelo i pozvao u pomoć Robera Gviskarda. Ovaj je
odmah došao sa jakom vojskom odbacio Nemce i ušao u Rim. Rim je tom prilikom
dobrim delo stradao u požaru pa se sada omrznuti papa sklinio na jug Italije kod
Normana gde je i umro.

Borba se nastavila i posle Gregorijeve smrti.Ona nije donela odlučujuću pobedu ni

jednoj ni drugoj strani. Ipak carstvo je iz ove borbe izašlo oslabljeno i rasparčano i takvo
je ostalo sve do ujedinjenja Nemačke. 1122, je došlo do privremenog sporazuma koji je
poznat pod imenom Vormski konkordat. Po tom sporazumu svaka strana je zadržala
svoje pozicije. Pitanje postavljanja novih biskupa je rešeno kompromisom: papi je
priznato pravo da dodeljuje biskupsko zvanje dok je car mogu već postavljenom biskupu
dati feud na uživanje. Vormski konkordat je predstavljao privremeno rešenje je osnovno
pitanje prvenstva svetovne ili crkvene vlasti nije bilo rešeno. Papstvo je konačno
trijumfovalo nad carstvom nakon smrti Fridriha II (1215-1250).

252
 FRANJEVCI

- Franja iz Asizija (1181-1226),sin bogatog trgovca,bio je očaran apostolskim životom

te je očevo bogatsvo podelio sirotinji a na glavnom trgu u Asiziju skinuo se potpuno go i
primio je odeću iz ruku episkopa.
U početku je pomagao gubavcima i opravljao zapuštene crkve u okolini Asizija.

- sakupio je oko sebe sledbenike tj. grupu sledbenika koja je sebe nazivala fratres
minores tj. malom braćom;fratri su lutali Italijom uglavnom proseći za hranom a
propovedali su mmir i pokajanje.

- 1209 g. fratri dolaze u Rim kod pape Inoćentija III da im odobri njihov način života i
dozvoli da propovedaju;papa je odobrio način života a onda se uverio da je Franja
izuzetno blizak Crkvi i da je veoma poštuje te mu je odobrio da propoveda ali uz uslov da
propoved bude ograničena na moralni život jer su propovedi smeli da drže samo
rukopoloženi sveštenici a Franja je bio laik pa njegove propovedi nisu smele da zalaze u
sferu teologije;Franja je ovo prihvatio.

- Franja se odlučio na ekstremno siromaštvo → nema rezervne odeće,nema materijalnih

dobara(novac,zgrade,crkve),prosio je od vrata do vrata,radio u zamenu za hranu ili često
bio gladan.

- propovedao je o Božjoj ljubavi i potrebi ljudima da se pokaju;nije zalazio u teologiju,

nije odobravao jeretike,nije napadao zvanično sveštenstvo;svojim sledbenicima je
nalagao da čine dobra po svetu.

- napisao je „Pesma o bratu Suncu“ u kojoj iznosi svoje stavove

- Franja se 1211 g. uputio u Svetu zemlju ali zbog brdoloma je morao da se vrati;
1219 g. pridružio se krsrstašima Petog krstaškog rata i stigao je u Egipat gde je
propovedao pred sultanom Iluminatom.

- 1224 g. Franji se dogodila STIGMATA – na telu su počele da se pojavljuju otvorene

rane koje su tumačene kao pet rana Isusovih

prerastanje u verski red

- kako su franjevci sticali pristalice i većavali svoj broja uočilo se da je bilo sve teže
primenti Franjin ideal o ekstremnom siromaštvu na toliki broj ljudi;papa Honorije III i
neki fratri učinili su da franjina grupa postane verski red;crkve i kuće,koje su koristili
franjevci,pravno su pripadale papi a svoje fratrije su osnivali u gradovima gde su

253
propovedali i ispovedali ljude;ovo je naišlo na unutrašnji otpor te su neki fratri, ovo
prerastanje u verski red, smatrali kao izdaju Franjinih ideala pa su se povukli u osamu.

uređenje reda

- Franjevci su pripadali redu kao celini a ne pojedinoj fratriji i po potrebi su bili slati
svugde po hrišćanskom svetu

- fratrije → osnivane su u gradovima;fratrijom je rukovodio glavni sveštenik;

fratrije su delegirale predstavnike za pokrajinski sabor koji je opet delegirao učesnike
glavnog franjevačkog sabora koji se održavao svake treće godine.

Drugi red sv. Franje

- ženski red koji je 1212 g. osnovala Klara od Asizija,blizak prijatelj i sledbenik Franje

- pošto nije mogla da živi kao fratar ona je osnovala zajednicu monahinja u crkvi
San Damijano u Asiziju;nije koristila Regulu sv.Benedikta već svoju koju je odobrio
Papa Aleksandar III

Treći red sv.Franje

- ovom redu su pripadali obični ljudi tj. pobožna gradska svetovna lica koja nisu mogla
da pristupe franjevcima jer su bili oženjeni,imali decu,ili bili zaposleni tj. nisu hteli da se
odreknu ovozemaljskog života i posvete se apostolsom načinu života; oni su veoma
poštovali učenje franjeaca;ovaj red je nastao da bi ovi pobožni ljudi mogli da zadovolje
svoje verske potrebe a ne da se priklone katarima ili valdenzima

254
 MANASTIR KLINI
&
KLINIJEVSKA REFORMA

Manastiri su u vreme Karla Velikog bili duhovne vođe intelektualnog života.

Slom carstva donosi kraj ovoj ''idili''. Jovan iz Salerna u žitiju sv. Oda dosta opisuje
predklinijevsko vreme.

909. godine Viljem I Akvitanski daje opatu Bernou svoje selo Klini za mesto novog manastira
koji će uživati autonomiju - manastir je stekao pravo da opate bira samostalno i da ima kontrolu
nad svojim imanjima.
Manastir je stavljen pod direktnu ingerenciju svete stolice što je u pravnom smislu bio presedan
za ono vreme. Klini je počeo je da jača za vreme svojih opata sv. Oda,
sv.Odila i sv.Iga. Opati Klinija postaju nosioci diplomatske aktivnosti i posrednici između pape i
cara. U Kliniju su se odigravali tajni pregovori između pape i cara tako da je Klini kako duhovno
tako i politički važan centar.

Sv.Odo & Klini

Opat ovog manastira Odo dao je manastiru novu ideju misionarstva i novu teologiju. Bio je
opsednut strašnim sudom i smatrao je da je spas u molitvi i povlačenju iz života i u obnovi
Benediktove regule. To je u Kliniju i uspostavljeno, kao i u drugim manastirima kasnije pod
kontrolom Klinija. U žitiju sv. Oda opisana je jedna epizoda njegovog odlaska u druge manastire.
Odlazi u obližnji manastir Fleri (Fleurie) gde uspeva da tamošnje neuke i grube monahe privuče
na svoju stranu. Tako je Fleri ušao u domen Klinija.

širenje i moć Klinija

- opat Klinija Ig Veliki (1049-1109) bio je po prestižu drugi iza pape a prvi po bogatsvu jer je
upravljao sa više od 1000 manastira,u samom manastiru bilo je 300 monaha,liturgija u Kliniju je
služena 24 sata,velika crkva u Kliniju bila je najveća do 16 veka,pregršt aristokrata je darivalo
Klini i nudilo svoje sinove

- red se raširio po Španiji,južnoj Francuskoj i Italiji

godine 1000 postoji oko 30 manastira,
početkom XII veka – 600 sa 10 000 monaha a ½ XII veka više od 1000 pa se može zaključiti da
je Klini stvorio prvi internacionalni red ( iako nije imao tu nameru)

- centri reforme u Evropi su bili: Gorze kod Meca, Fulda, Regensburg, Hirsau u Normandiji,
Fecamp u Francuskoj, Limoges (Limož) u Italiji, Monte Cassino, Frutaria i Vinčester u
Engleskoj.

Jedan od opata Klinija bio je i Hildebrand, kasnije poznat kao papa Grgur VII

- papa Urban II je bio veliki prior Klinija

- moć je počela da opada u XII veku jer se promenio verski ideal – raširio se ideal apostolskog
života – franjevci,valdenzi, predavanje ekstremnom siromaštvu ...

255
- mana: Klini nije imao opšte sabore priora sa opatom te kako se red povećavao smanjivala se
verovatnoća da će opat uspeti da obiđe i nadgleda sve manastire pa je u pojedinim dolazilo do
opadanja monaške discipline

- karakteristika : aristokratizam reda odredio je mnoge stvari npr. kod Benediktinaca se

praktikovao fizički rad u sklopu monaških aktivnosti a kod Klinijevaca to je bilo sasvim drugačije
jer su monasi-aristokrate ostajali i pod rizom aristokrate, pa je fizički rad zamenjen lepom i
razvijenom liturgijom.

KATARSKA JERES

- reč ’katar’ na grčkom znači čist

- katarska jeres je harala Zapadnom Evropom u periodu XI-XIII vek a stilgla je tokom
krastaških ratova sa Balkanskog poluostrva gde je bila poznata kao bogumilska jeres

- u južnoj Francuskoj katari su se zvali Albižani po gradu Albi (centar jeresi), u

Lombardiji - humilijati(ponizni) ili patareni,u Nemačkoj –Ketzer : KATARI =
ALBIŽANI = PATARENI

- katari su oštro napadali katoličku crkvu tvrdeći da je papa namesnik Đavola i da je

katolička crkva zajednica bludnika i poročnika

učenje:

katari su matrijalni svet smatrali svetom zla i tame svaka materija,telo ili telesni nagon
smatran je za manifestaciju zla;katari su smatrali da je greh jesti meso a brak i poodica bili
su oličenje zla;bili su protiv prolivanja krvi,državnih ustanova,feudalizma i vojske.

organizacija katara:

Katari su se delili u dve grupe –perfecti (savršeni): mali broj propovednika koji su se
strogo pridržavali učenja i credentes(prosti vernici ili obični ) - ljudi koji su krili
pripadnost jeresi

Kako su perfecti isticali visokim moralnim vrlinama lako su pridobijali vernike te su

predstavljali opasnost za katoličku crkvu i feudalizma te i ne čudi da su dva protivnika
papa i Fridrih II Hoenštaufen bili najžešći neprijatelji jeretika.

Katarska jeres se širi u Lombardiji i južnoj Francuskoj potom na severnu Francusku,južnu

Nemačku te stiže do Bamberga i Pruske a odatle u Englesku;
jeres se najviše širla trgovinom tj. trgovačkim putevima i sajmovima.

256
Ako se neki credentes razboli onda sledi običaj zvan uteha (consolamentum) – oblik
krštenja Jovanovim jevanđeljem - koji podrazumeva da će se duša,nakon smrti tela,spasti
ali ako bolesnik počne da ozdravlja onda katari strepe da njegova duša neće biti čista te
mu uskraćuju vodu i hranu pa bolesnik umire ali bitno je da mu je duša čista i da je
očekuje spasenje,ovaj običaj zvao se endura.

Albižanski krstaški pohod

(1209-1229)

Kada je Inoćentije III postao papa borba protiv jeresi poprima radikalni oblik umesto
bezuspešnih propoved i raznih istraga protiv jeresi pokrenut je krestaški rat;kuriozitet je
zaj što je sada po prvi put krstaški pohod bio usmeren protiv unutrašnjeg neprijatelja.

Albižanski krstaški pohod predvodio je francuski grof Simon od Monfroa a kasnije

francuski kralj Luj VIII(1223-1226).

Inkvizicija

Inkvizija je sud koji je stvoren da iskoreni preživele jeretike nakon Albižanskog

krastaškog pohoda,bio je nezavistan od mesnog episkopa.

Car Fridrih II Hoenštaufen je 1232 g. uveo inkviziciju ali papa Grgur XI (1227-1241) se
bojao jačanja Fridrihove moći te je stvorio papski kontrolisanu inkviziciju koju su
sprovodili dominikanci, ova papska inkvizicija je bilo moćno oruđe protiv jeretika jer su
fratri bili obrazovani i revnosni a imali su velika ovlašćenja.

Inkvizicija je postojala gde god je bilo jeretika i gde su lokalni vladari inkvizitorima
dozvoljavali da deluj;u južnoj Francuskoj inkvizicija je radila jedan vek.

Katari su nestali do 1330 g. .

257
 VALDENZI

( XII i XIII VEK)

- tvorac valdenškog pokreta tj. valdenga bio je bogati trgovac iz Liona Valdo;on je bio
očaran apostolškim siromaštvom te se 1173 g. odrekao bogatstva i posvetio se
apostolskom siromašnom životu.

- Kao i apostoli i Valdo je hteo da propoveda ali Valdo nije bio dovoljno obrazovan ali je
bio jake vere te je proučavao neke teološke spise;međutim pravo propovedanja su imali
samo rukopoloženi sveštanici te je Valdo uskoro došao u sukob sa Crkvom. →

Počeo je da, sa grupom sledbenika, propoveda ulicama Liona ali mu je lionski

arhiepiskop to zabranio te se Valdo žalio papi;na Trećem lateranskom saboru u Rimu
(1179) Valdo je svoje spise,iz kojih je držao propovedi,podneo na uvid koncilu ali koncil
je ustanovio da Valdo ne poznaje dovoljno teologiju pa njegve propovedi mogu da zbune
vernika;ipak papa Aleksandar III našao je kompromisno rešenje – odobrio je njegov
način života ali mu je zabranio da propoveda ukoliko to ne dozvole lokalne crkvene
vlasti.

Kada se vratio kući lionski kler mu nije odobrio da drži propovedi te je usledio
definitivni raskid valdenga sa Crvom. → Valdo nije bio jeretik jer njegova verovanja nisu
se znatije razlikovala od crkvenih ali do definitivnog raskida je došlo zbog toga što Valdo
nije hteo da se odrekne propovedanja a ni crkva nije htela da se odrekne zabrane pa je
papa Lucije III isključio valdenge iz Crkve.

- Valdo je nastavio sa propovedima a valdenzi,mahom svetovnjaci, nisu priznavali

sveštenstvo ni Svete tajne;veliki broj pristalica stekli su u južnoj Francuskoj i severnoj
Italiji te su počeli da ugrožavaju zvaničnu Crkvu;papa Inoćentije III bio je svestan
opasnosti koju donose valdenzi te je stupio u pregovore sa njima i uspeo je da jedan deo
njih prikloni Crkvi dok se drugi deo priklonio katarima

258
FEUDALNO DRUŠTVO I SREDNJEVEKOVNI GRADOVI

prof.Momčilo Spremić

predavanja,V semestar

259
Vazalni odnosi → vazal i senior

Termin vazal naučnici su posle dugih diskusija zaključili da potiče od reči vassus.Još dva
termina su vezana za termin vazal-miles(vitez) i homo.Velike diskusije su vođene u
nauci oko toga kako su nastali vazalni odnosi.

Slobosni ljudi se preporučuju(commendatio) drugom slobodnom čoveku i stupaju u

njegovu družinu.Pošto su stvorene prve varvarske kraljevine odvija se sledeći proces.U
seobi naroda Evropa je,u ekonomskom i kulturnm pogledu, pala dosta nisko.Zemlja je
bila neobrađena pa je država u beneficium( bene-dobro,ficium-raditi,činiti→beneficium
bukvalno znači dobročinstvo)davala zemlju.Davana je zemlja pod povoljnim uslovima
uz određene nadoknade. Konačno u IX veku(u karolinško doba) se spajaju commendatio
i beneficium→ jedan čovek stupa u službu drugog i dobija posed.Onaj koji je dobio
beneficium ima i svoju zemlju,njegovo pravo na beneficium i na svojoj nasleđenoj zemlji
dobijenoj od oca(allodium) nije isto. Nad allodium-om vlasnik ima punu svojinu dok kod
beneficium-a nema punu svojinu,ne može da radi šta hoće,ne može da je proda,ne može
da je da u miraz ćerki,ne može da je pokloni crkvi,ne može da je preda sinu u nasledstvo(
ali poštopoto to želi da uradi pa je ta tendencija izražena(da je ostavi sinu u nasledstvo))
Tokom vremena beneficium dobija naziv feud koji daje ime čitavom društveno-
ekonomskom uređenju(feudalizam).

Srednji vek je doba ceremonija→ kada su se dva čoveka dogovorila formira se

ceremonija hominium(homaqium)Öomaž se sastoji iz jedne ceremonije koja ima
nekoliko delova:obično bi senior sedeo ili stajao a vazal bi kleknuo i sklopio bi scoje
ruke i stavio ih u ruke seniora(inixtio manum-mešanje ruku).
Potom bi senior i vazal dodirnuli mošti nekog sveca ili Sveto pismo i zaklinjali su se da
će poštovati ugovor koji su sklopili(zakletva-sacramentum).Većina vazalnih ugovora je
sklopljena usmeno a postoje i pismeni ugovori.
Posle sacramentum-a vazal ustaje i njih dvojica(senior i vazal) se poljube(osculum).
Kada je ugovor sklopljen obojica imaju prava i obaveze→ vazal senioru duguje pomoć i
savet(auxilium et consilium).Auxilium se deli na servitium(služba) i materijalnu
pomoć.Naravno,najvažnija pomoć je vojna pomoć a u dokumentima servitium može biti
i expdito(odlazak u rat).
Već u karolinškim dokumentima se kaže da je vazal dužan da pruži vojnu poimoć
senioru(expedito) do 40 dana u godini a u ratu do neke reke ili neke planine odnosno
dokle je ovaj bio vremenski i teritorijalno ograničen.Posle 40 dana sve troškove vazala
snosi senior.

Vazal je senioru bio dužan i da ispuni neke obaveze i u doba mira npr. Eqitatio (jahanje,
konjica) tj. pratnju senioru ili custodia (straža) tj. obično bi vazal, na zahtev seniora, slao
svoje ljude na seniorov dvor ali davanje straže je bilo vremenski ograničeno.

Što se tiče materijalne pomoći vazal je daje senioru ponekad isključivo u novcu i to u
tačno određenim slučajevima:

260
a) kada senior padne u ropstvo vazal ga otkupljuje
b) kada se seniorov sin proizvodi(imenuje) u ritera deo troškova gozbe snosi vazal
c) kada senior udaje najstariju ćerku vazal pomaže senioru oko miraza
d) kada bi senior odlučio na putovanje u Jerusalim išao je sa pratnjom a troškove puta
finansirao je vazal

Vazal je bio dužan da senioru da savet tako što bi povremeno dolazio na seniorov dvor
gde su na suđenjima vazalovi saveti pomagali senioru.Suštinski, vazal je dolazio na dvor
seniora i da mu poklonjenjem izrazi vernost.

U karolinškim dokumentima daju se opšte odredbe o seniorovim obavezama:

- da je senior dužan da pruža zaštitu svom vazalu

- da je senior dužan da pruža odbranu svom vazalu
- da je senior dužan da pruža garanciju za svog vazala

Vazalni odnos najpre je važio doživotno→ ako prvo umre senior onda vazal obnavlja
vazalni odnos sa najstarijim sinom pokojnog seniora; ako vazal nema sina nego ćerku
onda senior traži muža toj vazalovoj najstarijoj ćerki.Zemlja ostaje u posedu jedne
vazalske porodice iz naraštaja u naraštaj (iz generacije u generaciju). Vazalni odnosi su
retko raskidani. Vazal može raskinuti odnos ako senior pokuša da ga ubije, bije, ako mu
otme imanje, ako ga ne štiti, ako hoće da ga pretvori u roba, ako mu otme ženu.

Princip primogenture se najpre učvrstio u privatno-pravnim odnosima.

U ranom sredjem veku sinovi, nakon očeve smrti, dele zemlju.

Senior je vazalu predavao zemlju tako što mu je davao busen zemlje. To je tzv. uvođenje
u posed tj. investitura. Kasnije termin investitura označava uvođenje u čin episkopa.
Vazalni odnosi su rašireni u Franačkoj u VIII veku. Sa proširenjem Franačke proširili su
se i vazalni odnosi. Vremnom vazal sklapa odnose i sa po nekoliko seniora (od kojih mu
je jedan glavni a on je njegov homo liqius) da bi dobio što više poseda.

Vremeno se ustalio običaj da kad senior umre, vazal obnavlja odnos sa njegovim
najstarijim sinom uz uslov da mu ovaj nešto da (pokloni) a to je najčešće bio prsten-
relevium(reljef)→nasledna taksa.

Jedan feudalac ima zemlju i dvor. Ta zemlja se delila na dva idealna dela: dominium
directum (direktno je obrađuje) i bliža je dvoru

261
 &
doninium utiles (posredni iz nje izvlači korist) je isparcelisana i data seljacima na
korišćenje (obrađivanje).

Jedna parcela naziva se mansus a više mansus-a je villu i na čelu villu-e je villicus, više
villu-a čini fiscus na čijem čelu se nalazi iudex (fiscus je više sela),
više fiscus-a čini pagus (grofovija) i na čelu je comes (knez,grof).

rezime:
mansus→villu→fiscus→pagus

napomena: mansus je deonica zemlje koju dobija jedna porodica kada se raspada rod
→→???

Postoji više vrsta mansus-a:

a) mansi iugeniules → parcela data seljaku

b) mansi lidiles → parcela data oslobođeniku
c) mansi serviles → parcela data robovima

Najmanje rabote i davanja imali su seljaci (mansi iugeniules), rabote se dele na mano
pere (rad rukama) i carrofere (rad sa kolima), a rabote su mogle da podrazumevaju i
čuvanje stoke.
Seljak je dužan da u toku jedne sedmice radi 2 dana na dominium directum.

U srednjem veku davanja su mogla biti i u naturi i u novcu.Od krstaških ratova feudalci
traže i rentu za zemlju pa se seljaci vezuju za tržište. Ovo je podstivalo promet novca Od
X do XII veka zapadna Evropa je narasla za oko 50 miliona ljudi. Feudalci daju
seljacima šumu na krčrnje a na krčevinama oni (seljaci) imaju bolji položaj od onih na
mansus-ima a zovu se hospites.

Gradovi

U gradovima su svi ljudi slobodni te zato seljaci beže u gradove a ukoliko odbeglog
seljaka feudalac vrati u roku od godinu dana taj seljak je idalje feudalčev kmet. Da ne bi
seljaci bežali, feudalci su počeli od XIII veka da praktikuju da oslobađaju seljake teških
taksi i vezanosti za zemlju.

Sve do kraja srednjeg veka oko 90% ljudi živelo je na selu (ali postojali su izuzeci kao
što je severna Italija). Pod gradom se podrazumeva privredno središte sa
nepoljoprivrednim zanimanjima. U gradu-tvrđavi sedi grof i taj grad je administrativno

262
središte a ako u njemu sedi (stoluje) episkop onda je taj grad i versko središte. Međutim
ovakav grad ranog srednjeg veka nije i privredno središte.

Tokom ranog srednjeg veka u Evropu upadaju azijski narodi. U IX veku Arabljani
kontrolišu čitav Mediteran. Od X i XI veka počinje hrišćanska rekonkvista (ponovno
osvajanje). Normani su u drugoj ½ XI veka zauzeli Siciliju. Italijanski gradovi tj. njihove
flote oslobađaju Sardiniju i Korziku.

Od XI veka nastaje Klinijevski red (manastir Klini). Klinijevci traže centralizaciju

crkvene vlasti i postaju pape. Naročito su bili angažovani u borbi protiv Saracena.
Krstaški ratovi počinju 1096 godine.

Zanatlija živi na mansus-u i deo zanatskih proizvoda daje gospodaru. Postoji trgovina sa
Vizantijom i Istokom ali trgovinu ugrožavaju Normani i Arabljani.

Od XI veka na pojedinim raskršćima puteva, prelazima preko reka, pored manastira

održavaju se svečanosti. Na te svečanosti zanatlije donose robu i prodaju je. Vremenom
neki od tih se tu i trajno naseljavaju. Pošto se dešavalo da feudalac neće da ih pusti oni su
ili bežali ili su otkupljivali svoju slobodu. Njihova naselja bila su slobodna i zvala su se
mercatum(trg) a da bi se zaštitili od napadača podizali su odbrambene zidine te su tako
od XI veka nastajali pravi gradovi u kojima žive zanatlije i trgovci.

Feudalci traže od gradova novac a građani od seniora slobodu. Građani su najčešće

otkupljivali svoja prava. Najpre su otkupljivali pravo sudske vlasti → gradovi dobijaju
sudsku samoupravu. Zatim su tražili učešće u upravljanju gradom (npr. organizovanje
straža,izgrađivanje vodovoda i ...). Na kraju su gradovi tražili samostalno vođenje
unutrašnje i spoljne politike. Tako su nastali gradovi-države (gradovi-komune), naročito
u Italiji.
Neki gradovi su ostvarivali samo delimičnu autonomiju.
Vremenom su gradske starešine uvidele da su gradovi isplatljiviji od sela te su neka sela
pretvarali u ''nove gradove'' i tim novim gradovima prodavali prava.
napomena: jedino su stanovnici gradova zapadne Evrope bili lično slobodni

Naselja u zapadnoj Evropi mogla su nići i oko nekog zamka.

Prilikom izgradnje gradova prvenstveno se vodilo računa o njegovoj bezbednosti. Zbog

širenja grada diže drugi pa i treći bedem. Oko gradskih zidina kopa se vodeni rov. Zidovi
kula bili su naročito debeli. U grad se ulazilo preko pokretnog mosta.

U srednjem veku gradovi su padali najčešće zbog nedostatka hrane pri dugoj opsadi.

Oblik grada je zavisio od tla na kome je podizan. U ravnici su gradovi najčešće podizani
na ušću dveju reka i bili su najčešće u obliku trougla. Najčešće su deljeni na mali i veliki
grad s'tim što je mali grad bio dobro utvrđen (dvostruke zidine, mnogobrojne kule).

263
Gradske kapije su mogle biti uzane (za pešake i konjanike) i široke( za zaprege).
Najčešće je grad imao dve kapije sa ciljem da ako napadači prodru kroz jednu kapiju
branioci bi mogli da pobegnu kroz drugu. Kapije zamka imale su svoja imena. Svaki
grad je imao svog sveca-zaštitnika (npr. Venecija-sv. Marko) i često je grad imao mošti
svoga sveca-zaštitnika. Iznad kapija se na Zapadu često nalazio kip sveca-zaštitnika a na
Istoku njegova freska. Sve mošti su na Zapad stigle preko Istoka. U okolini grada
nalazilo se i podgrađe koje je moglo biti i naknadno utvrđeno.

Ulica srednjovekovnog grada mogla je biti uzana i široka (za kolski saobraćaj i polazi od
ulazne kapije).

Svaki grad morao je da ima makar jedan trg na kome se nalaze najvažnije ustanove.
Ukoliko je grad imao više trgova onda je gospodar grada određivao koja roba će se
prodavati na kom trgu. Na gradskom trgu nalazi se katedrala.

Svaki grad imao je makar jednu tajnu kapiju koja se relativno lako mogla otvoriti a koja
je služila za tajno odlaženje i dolaženje.

Kuće su isprva građene od drveta a kasnije od kamena. Zbog skučenog prostora unutar
gradskih bedema kuće se dižu u vis.

London je imao 120 crkava a Rim čak nekoliko stotina.

Kasnije gradovi izgrađuju vodovode.

Srednjovekovni grad je mračan pa se vremenom organizuju gradske straže →

ljudi noću patroliraju gradskim ulicama sa upaljenim bakljama.

Ukoliko se grad nalazio na moru imao je luku a naročito su građani i neke službe vodile
računa da li na brodu se nalaze naoružani ljudi i da li brod stiže iz zaraženih krajeva.

Samostalniji gadovi imali su sopstvenu kovnicu novca.

U Engleskoj je u XII veku u gradovima živelo 5% ukupnog stanovništva a u XIV-XV

veku 12-15%.

Manji gradovi su imali nekoliko stotina stanovnika, sredji nekoliko hiljada a najveći
nekoliko desetina hiljada stanovnika.

Najveći gradovi na Zapadu su bili: London, Pariz, Milano, Venecija i Napulj

Napomena: Italija ima najveći broj velikih gradova

Posetioci grada (seljaci koji donose proizvode za prodaju i stranci) nisu mogli da noće u
njemu osim sa posebnom dozvolom.

264
Grad se brinuo o ishrani svojih građana i snabdevao se naročito žitaricama (zbog hleba).
Snabdevanje se vršilo iz sopstvenog distrikta (ukoliko je plodan) i preko sindika a sindici
su izaslanici komuna koji u žitnim oblastima kupuju pšenicu za svoj grad. U srednjem
veku je uvek više ili manje bilo nestašice žitarica pa su neke države zabranjivale izvoz
žita dok su druge tražile posebnu dozvolu (trata). Sa dozvolom(trata) bilo je moguće
izvesti samo određenu količinu žita (npr. 100 kola žita). U komunama žito se smešta u
žitne rupe (fosae). Cena žita u gradu je bila uvećana, u odnosu na kupovnu cenu, za
vozarinu(n(v)aulum→?). U gradu su stanovnici mogli da kupe samo određenu količinu
žita svake nedelje. Zbog vođenja ovakve brižljive politike u gradovima nije bilo gladi. O
seljacima niko nije vodio računa pa je obično jedna godina u deceniji bila gladna.

U gradovima je najniži sloj bio habitator (stanovnik) i oni su obično bili nosači ili sluge.
Viši sloj bio je civis (građanin) a najviši sloj nobilis (plemić). Plemići su upravljali
gradom.

Neki gradovi su se međusobno sporazumevali i recipročno smanjivali carine.

Pored pšenice najvažnije namirnice bile su još i ulje, sir i vino. Ulje je moglo biti od
masline (koristi se naročito u manastirima zbog posta) ali češće je korišćena svinjska
mast. Sir se prodavao u kolutovima, sušen i svaka porodica je mogla kupiti krišku
nedeljno (npr.1/8 koluta). U gradovima se nastojalo da se očuva cena vina (npr.
zabranom sadnje novih vinograda).

Drugi veliki strah srednjovekovnog čoveka (prvi je bio glad) bila je epidemija. Najčešća
bolest bila je kuga a najstrašnija epidemija bila je ona koja je izbila polovinom XIV veka
a došla je iz Kine preko italijanskih trgovaca. Kuga se prenosila dodirom, zvala se još i
crna smrt (jer čovek-žrtva promeni boju kože).
Naročito su gradovi bili podložni epidemijama pa su zbog toga mnogi gradovi doneli i
neke higijenske propise (npr. stoka se izbacuje van grada, uvode se gradski lekari, čiste
se ulice, ...) Komuna je plaćala gradskog lekara a lekar je mogao biti internista ili hirurg
Lekar je morao da ima univerzitetsku diplomu. Uziman je obično na godinu dana (zbog
probe) i bez posebne dozvole nije mogao da napušta grad. Ukoliko bi lekar morao iz
privatnih razloga da duže odsustvuje iz grada, zvanični gradski lekar morao je da nađe
zamenu pre no što napusti grad a tu zamenu je sam plaćao. Vladari su imali svoje lekare
a gradovi su mogli da pozajme svog vladara nekom feudalcu.
Da bi se zaštitili od bolesti gradovi su van zidina pravili kontumace i svi sumnjivi putnici
morali su da provedu određeno vreme u kontumacima.
Napomena: grad Salerno je imao razvijenu medicinsku školu

Prve bolnice nastaju u manastirima.Prvi apotekari bili su takođe monasi. Pacijent je

lekaru plaćao neke usluge ali samo u slučaju ukoliko bi bio izlečen.

Benedektinci su podizali manastire u močvarama koje su prethodno isušili a franjevci i

dominikanci u gradovima.

265
U ranom srednjem veku samo su monasi bili pismeni.

Gradovi organizuju tzv.gradske škole a u većim gradovima profesor je imao

univerzitetsku diplomu. U gradskim školama su izučavane Septem Artes Liberales (
Sedam slobodnih veština).
SEPTEM ARTES LIBERALES se sastojalo od tropuća i četvoropuća tj. 3+4

tropuće→ GramatikaÖobuhvata čitanje i pisnje na latinskom jeziku

RetorikaÖizučava hrišćanske retore (npr. Jovan Zlatousti) i podučavala je
nadovezivanju reči u govoru tj. tečnom govoru i izražavaju
DijalektikaÖje bila slična današnjoj Logici (predmet u školi i faxu)

četvoropuće→ Aritmetika Ö podučava 4 osnovne računske operacije

Geometrija Ö važna za Arhitekturu
Astronomija Ö važna za izračunavanje praznika (uskrs,...)
Muzika Ö crkvena muzika

Gradom su upravljala veća.

Mediteranski gradovi su sačuvali aristokratsko uređenje.
U Consilium Maius (Veliko Veće) ulazi svo punoletno plemstvo ,ređe se sastaje i donosi
zakone.
Consilium Minus (Malo Veće) je bilo nešto kao gradska vlada i bila je izvršni organ;
često se sastaje ima manje članova i vodi zapisnik
Gradski senat( u Dubrovniku je to Veće umoljenih) vodi spoljnu i unutrašnju politiku
grada.

Na čelu grada može biti dužd, mer, duka, knez, markiz, grof,...
On predsedava većem i ima samo jedan glas. Dešavalo se da gradonačelnik uspostavi i
svoju tiraniju ali i ona je mogla trajati samo nekoliko generacija. Zato od XII veka
gradonačelnik ima samo ''dekorativnu'' namenu jer mu je vlast ograničena većima.

Gradska privreda. Esnafi.

Glavni nosioci gradske privrede su zanatlije i trgovci. Seoske zanatlije ne proizvode za

tržište već su njihovi proizvodi namenjeni poljoprivredi a gradske zanatlije proizvode
fine predmete prevashodno za tržište.
Srednji vek je razvio mnoge zanate. Za zapadnu Evropu karakteristična je proizvodnja
tkanina (naročito od vune).

U gradovima su zanatlije bile grupisane u kvartove i ulice.

U radionici rade šegrt, kalfa i majstor.
Šegrt i po 7 godina uči zanat a na kraju polaže ispit. U ime šegrta ugovor sa majstorom
potpisuju dečakovi roditelji. Šegrt ima stan i hranu a ponekad i malu platu.

266
Kalfe su imale svoja sturkovna udruženja, zamenjivale su majstore a kao i šegrt radile su
mnogo godina, na kraju su izrađivale remek-delo i postajali majstori. Kalfe su obavezno
bile palćene u majstorovoj radionici.

U srednjem veku se često dešavalo da otac i sin rade isti posao.

Zanatlije su u srednjovekovnim gradovima bile vrlo brojne.

Strukovno udruženje srednjovekovnih zanatlija zove se esnaf, ceh ili bratovština.
Tako su, recimo, postojali esnafi nožara koji proizvode korice i esnafi nožara koji
proizvode oštrice.
Esnaf određuje: kvalitet robe, snabdeva radionice sirovinama, zabranjuje noćni rad (zbog
slabijeg kvaliteta robe i da ne bi jedna radionica proizvela više robe od druge), određuje
koliko članova ima jedna radionica, plasira proizvode, brine se da nijedna radionica ne
propadne (ali i da nijedna ''ne odskoči'' od ostalih radionica).
Pravila esnafa utvrđena su statutom esnafa. Svaka radionica morala je bude u esnafu. U
esnafu nisu bili samo malobrojni majstori kao što su vitražisti.

Esnaf ima svoj sud a sudije su bile najistaknutiji majstori tog zanata. Kazne su mogle biti
novčane ali i takve da se majstoru trajno zabrani rad te se kažnjeni majstor obično selio u
drugi grad.
Svaki esnaf je imao svoga sveca-zaštitnika i praznik posvećen tom svetitelju se slavio
(npr. zaštitnik ribarskog esnafa bio je sv.Petar).
Pripadnici raznih esnafa razlikovali su se i po odelu.
U slučajevima rata esnafi su bili i vojni odredi.
Vlasnik svake radionice uplaćivao je ''članarinu'' koja je služila za socijalno-humanitarne
potrebe (npr.esnaf pomaže svog unesrećenog člana).
Dakle, esnafi su bili čvrste organizacije.

Srednjovekovni trgovac je stalno bio na putu. U ranom srednjem veku crkva u zapadnoj
Evropi je preprodaju robe smatrala grehom.
U srednjem veku postoje dve izrazite trgovačke regije:
a) Mediteran & b) Severna oblast: Flandrija,Engleska,severna Nemačka, južna
Skandinavija do Rusije.

U srednjem veku se trguje malo kabastim i relativno skupim proizvodima. Roba se

prenosi kopnom (karavani) i vodom (reke i mora). I tada su postojali međunarodni i
lokalni trgovački putevi (Mediteran i Sever su bili povezani i kopnenim i morskim
putevima).

Svaki grad u srednjem veku imao je svoj statut.Vremenom statuti su dopunjavani novim
odredbama

267
САДРЖАЈ

Аурелије Августин 2
Св. Јероним 4
Касиодор Сенатор 5
Јорданес 7
Павле Ђакон 8
Гргур Турски 10
Псеудо-Фредегарева хроника 12
Liber historiae Francorum 12
Ајнхард 13
Велики анали манастира Лорш 15
Опат Регино 16
Acta Sanctorum 17
Лодовико Антонио Муратори 18
Monumenta Germaniae Historica 19
Исидор Севиљски 20
Видукинд из Корвеја 22
Лиутпранд из Кремоне 23
Кведлинбуршки анали 25
Титмар Мерсебуршки 26
Адам из Бремена 27
Козма из Прага 28
Беда Венерабилис 30
Екхард из Ауре 31
Остроготи 33
Визиготи 38
Хуни 45
Вандали 47
Бургунди 50
Лангобарди 53
Друштвено уређење Лангобарда 61
Меровинзи 62
Франци 63
Хлодовех I 64
После 511.г. 66
Рат две краљице 66
После Рата две краљице 68
Хлотар II 68
Дагоберт 68
Доба лењих краљева 69
Друштвено уређење у доба Меровинга 70,73
Аквитанија, Прованса и Бретања у 7.веку 73
Судско уређење и франачки закони 76
Каролинзи 78

268
 Карло Мартел 81
Пипин Мали 82
Карло Велики 84
Лудвиг Побожни 90
Распад Каролиншког царства 93
Одо Капет 96
Шарл III Безазлени 96
Луј IV Прекоморски 97
Лотар III 97
Хуго (Иг) Капет 98
Роберт II Побожни 99
Анри I 99
Филип I 99
Луј VI Дебели 100
Луј VII 100
Филип II Август 101
Луј VIII 107
Луј IX Свети 107
Филип III 109
Филип IV Лепи 110
Луј X 117
Филип V 118
Шарл IV 118
Енглеска до 1066. 120
Британија под Келтима 121
Британија под Римљанима 121
Долазак Германа у Британију 122
Покрштавање Енглеске 122
Превласт Мерсије 123
Најезда Нормана 123
Алфред Велики 124
Дански краљеви као владари Енглеске 124
Едвард Исповедник 125
Енглеска од 1066-1154. 126
Виљем I Oсвајач 127
Наследници Виљема 128
Енглеска од 1154-1399. 129
Хенри II Плантагенет 130
Ричард Лавље Срце 131
Јован Без Земље 132
Хенри III 133
Едвард I 134
Едвард II 135
Едвард III 136
Ричард II 137
Eнглеска од 1399-1485. 138

269
 Хенри IV 139
Хенри V 139
Хенри VI 140
Едвард IV 140
Ричард III 141
Нортамбрија 142
Етелфрит 142
Едвин 142
Св. Освалд 142
Осви 142
Егфрит 143
Едберт 143
Мерсија 143
Пенда 143
Пеада 144
Вулфхер 144
Етелред 144
Кенред 144
Етелбалд 144
Офа 145
Кенвулф 145
Весекс 145
Егберт 145
Етелвулф 145
Етелбалд 146
Етелберхт 146
Етелред I 146
Едвард Старији 148
Стогодишњи рат 149
Узроци 149
Прва фаза 150
Мировни уговори 151
Шарл V и обнова Француске 151
Лажни мир 152
Хенри V и Јованка Орлеанка 153
Немачка до Отона I 156
Отон I 157
Отон II 159
Отон III 160
Хајнрих II 161
Конрад II 162
Хајнрих III 163
Хајнрих IV 164
Хајнрих V 166
Хајнрих I 167
Историја Немачке у X веку 175

270
 Фридрих Барбароса 202
Хајнрих VI 203
Фридрих II 204
Хајнрих VII 212
Фридрих III 212
Ханза 214
Нормани у јужној Италији 216
Чешка под Пшемислима 218
Пољска под Пјастима 221
Узроци крсташких ратова 225
1.крсташки рат 227
Јерусалимска краљевина 229
Војничко-монашки редови 229
2.крсташки рат 231
Саладин 232
3.крсташки рат 234
4.крсташки рат 236
Дечји крсташки походи 239
5.крсташки рат 240
6.крсташки рат 240
7.крсташки рат 241
8.крсташки рат 242
Црква у средњем веку 243
Regula St. Benedicti 243
Св. Колумбан 244
Каролиншка реформа 246
Клинијевска реформа 247
Схоластичка култура 249
Свест о папској власти 250
Фрањевци 253
Клини и реформа 255
Катари 256
Валдензи 258
Феудално друштво и средњевековни градови 259
Вазални односи – вазал и сениор 260
Градови 262
Градска привреда 266
Еснаф 267
Садржај 268

271