You are on page 1of 265

1

Isus to niije rekao


Pria o tome ko je izmenio Bibliju i zato

Bart D. Erman BEOGRAD 2007

BEOGRAD 2007

Naslov originala: ,,Misquoting fesus" - Bart D. Ehrman Copvright na prevod za Srbiju IP BABUN Izdava IP BABUN Urednik: Dragan Paripovi Prevod: Goran Boji Lektura: Dragan Paripovi Recenzija: Dr Radmilo Petrovi tampa: Lukatampa, Beograd, Tira:913 Prvo izdanje ISBN 978-86-83737-45-1 3

UVOD Vie od bilo ega o emu sam pisao, tema ove knjige mi je bila na umu u proteklih trideset godina, od poznog tinejderskog doba kad sam 'ek poinjao moje prouavanje Novog zaveta. Poto je to bilo deo mene tako dugo, mislim da bi trebalo da ponem sa jednom linom priom i razjasnim zato mi je ta materija bila vana i zato mi je vana i dalje. Ova knjiga govori o drevnim rukopisima Novog zaveta i razlikama koje medu njima postoje, o pisarima koji su prepisivali rukopise, a ponekad ih i menjali. Tema moda ne izgleda kao obeavajui klju za neiju autobiografiju, ali ta je - tu je. ovek ima malo kontrole nad takvim stvarima. Pre nego to objasnim kako i zato su rukopisi Novog zaveta postali emocionalno i intelektualno neto od zaista izuzetnog znaaja za mene, za moje razumevanje sebe, sveta u kome ivim, mojih shvatanja o Bogu i Bibliji, trebalo bi da objasnim neto o sebi. Roen sam i vaspitavan na konzervativnom mestu i u konzervativno vreme - u srcu nacije, sredinom pedesetih (dvadesetog veka). Moje vaspitanje je bilo uobiajeno. Bili smo prilino tipina petolana porodica, ili smo u crkvu, ali nismo bili posebno poboni. Poetkom godine bio sam u petom razredu, pripadali smo Episkopalnoj crkvi u Lorensu u Kanzasu, crkvi koja je imala dobrog i mudrog rektora, koji nam je takode bio sused i iji je sin bio jedan od mojih prijatelja (sa kojim sam kasnije u niim razredima srednje kole pravio nestaluke - neto to je imalo veze sa cigarama). Kao i mnoge episkopalne crkve, i ova je bila uvaena u drutvu i odgovorna 4

prema drutvu. Crkvene liturgije je shvatala ozbiljno, a sveti spisi su bili deo tih liturgija. Ali, Biblija nije bila preterano naglaavana: bila je prisutna kao jedan od vodia u veri i praksi, uporedo sa crkvenom tradicijom i zdravim razumom. Nismo, zapravo, mnogo priali o Bibliji, niti je mnogo itali, ak ni u nedeljnoj koli, koja se bavila vie praktinim i drutvenim stvarima i pitanjem kako iveti u svetu. U naoj kui Biblija je imala uvaeno mesto, posebno za moju majku, koja bi povremeno itala iz nje i starala se da razumemo biblijske prie i moralne pouke (a manje njene doktrine"). Sve do srednje kole, ini mi se, gledao sam na Bibliju kao na tajanstvenu knjigu koja je od vanosti za religiju, ali svakako ne kao na neto to bi moglo da se naui i da se njime ovlada. Ona je u sebi imala ukus drevnosti i bila nekako neraskidivo povezana sa Bogom i crkvom i oboavanjem. Pa ipak, nisam video zato bih je na svoju ruku itao ili prouavao. Stvari su se drastino izmenile za mene dok sam bio na drugoj godini srednje kole. Tada sam imao iskustvo ponovnog roenja" , u jednom okruenju koje je bilo potpuno drugaije od moje domae crkve. Bio sam tipini marginalac" - dobar uenik, zainteresovan i aktivan u kolskim sportovima, ali ne i sjajan u bilo kome od njih, zainteresovan i aktivan u drutvenom ivotu, ali ne u viim slojevima popularne kolske elite. Priseam se oseanja neke vrste praznine koju izgleda nita nije ispunjavalo - ni skitanje unaokolo sa mojim prijateljima (ve smo se bili ozbiljno upleli u drutveno prihvaeno opijanje po urkama), sastanci (poetak ulaenja u veliku misteriju sveta seksa), kola (trudio sam se i prolazio dobro, ali nisam bio velika zvezda), rad (prodavao sam kao akviziter proizvode jedne kompanije koja je pravila pomagala za slepe), crkva (bio sam vernik, i prilino poboan - nisam 5

proputao liturgiju nedeljom ujutru, bez obzira ta se deavalo subotom uvee). Postojala je neka vrsta usamljenosti povezana sa ranim mladalakim godinama, ali ja, naravno, nisam shvatao da je to neraskidivo povezano sa tim dobom - mislio sam da mi neto fali. Tada sam poeo da odlazim na sastanke Kampa kluba Hristove omladine; oni su se odravali po kuama dece - prvi na koji sam otiao odran je kao dvorini parti u kui jednog prilino popularnog deaka, to me je navelo da verujem da je ta grupa zacelo u redu. Njen voda imao je dvadeset i neto godina i zvao se Brus, i to je radio da bi se izdravao - organizovao lokalne klubove Hristove omladine, pokuavao da preobrati srednjokolce da se ponovo rode", a potom da ih navede na ozbiljno prouavanje Biblije, molitvene sastanke i slino. Brus je bio veoma dopadljiva linost - mlai od naih roditelja, ali stariji i iskusniji od nas - sa monom porukom da praznina koju oseamo iznutra (Bili smo tinejderil Svi smo oseali prazninu!) potie od toga to ne nosimo Hrista u svojim srcima. Kad bismo samo zamolili Hrista da ude, on bi uao i ispunio nas radou i sreom koju jedino spaseni" mogu da doive. Brus je znao citate iz Biblije napamet, i zapanjujue esto ih je navodio. Poto sam potovao Bibliju, a slabo je poznavao, sve to mi je zvualo sasvim ubedljivo. I bilo je sasvim drugaije od svega onoga to sam dobijao u crkvi, koja je upotrebljavala stari utvreni ritual i vie se obraala situiranim odraslim ljudima nego momcima koji su eleli zabavu i avanturu, ali koji su se iznutra oseali prazno. Da jo vie skratim ovu kratku priu, na kraju sam se upoznao sa Brusom, prihvatio njegovu poruku o spasenju, zaimolio 6

Isusa da ue u moje srce i imao pravo iskustvo ponovnog roenja. U stvarnosti, ja sam se bio rodio petnaest godina ranije, a to je za mene bilo novo i uzbudljivo iskustvo koje me je navelo da poem putem vere, na kome je bilo mnogo krivina i zaokreta, a koji se zavrio u orsokaku koji se, zapravo, pokazao kao ispravan put kojim sam naposletku krenuo, nakon dobrih trideset godina. Oni meu nama koji su imali ovakva iskustva ponovnog roenja smatrali su se pravim" hrianima - za razliku od onih koji su naprosto ili u crkvu jer se to podrazumeva, koji nisu zaista imali Hrista u svojim srcima i zato su to inili reda radi, bez osnove u stvarnosti. Jedan od naina na koji smo se razlikovali od njih bila je naa posveenost Bibliji i molitvi. Posebno prouavanju Biblije. Sam Brus je bio poznavalac Biblije; pohadao je Biblijski institut Mudi u ikagu i mogao je da navede odgovor iz Biblije na bilo koje pitanje koje bi nam palo na pamet (kao i na mnoga druga koja nam nikad ne bi pala na pamet). Uskoro sam poeo da mu zavidim na toj sposobnosti da citira Sveto pismo, pa sam se i sam upustio u prouavanje Biblije, uei neke tekstove, razumevajui njihov znaaj, pa ak i uei napamet kljune stihove. Brus me je ubedio da bi trebalo da razmislim o tome da postanem ozbiljan" hrianin i da se potpuno posvetim hrianskoj veri. To bi podrazumevalo studiranje Svetog pisma na Biblijskom institutu Mudi, a to bi, izmedu ostalog, trailo i drastinu promenu naina ivota. Na Mudiju je postojao etiki kodeks" da studenti treba da potpiu da: nee puiti, nee piti, nee plesati, nee igrati karte i nee gledati filmove. I da e puno itati Bibliju. Imali smo obiaj da kaemo: Bihlijski institut Mudi, gde je Biblija nae srednje ime". Pretpostavljam 7

da sam gledao na to kao na neku vrstu hrianskog kampa za obuku regruta. U svakom sluaju, odluio sam da ne budem polovian u pogledu moje vere; prijavio sam se na Mudi, bio primljen i otiao tamo u jesen 1973. Iskustvo na Mudiju je bilo intenzivno. Odluio sam da mi glavni smer bude biblijska teologija, to je znailo da se puno prouava Biblija i uestvuje na sistematskim kursevima teologije. Na tim kursevima se predavalo iz samo jedne perspektive, na koju su se obavezali svi profesori (morali su da daju pismenu izjavu) i svi studenti (to smo uinili i mi): Biblija je nepogreiva re Boija. U njoj nema greaka. Ona je u potpunosti nadahnuta i njenom terminologijom reeno predstavlja potpuno verbalno nadahnue". Svi kursevi koje sam pohadao podrazumevali su taj stav i pouavali tom stavu, dok se svaki drugi smatrao pogremm, ak i jeretikim. Pretpostavljam da bi neki to nazvali ispiranjem mozga. Za mene je to bio ogroman korak napred" u odnosu na plaljivi pogled na Bibiiju kakav sam imao kao drutveni episkopalac u ranoj mladosti. To je bila sr hrianstva namenjena potpunim posveenicima. Ali, postojao je jedan oigledan problem sa tvrdniom da je Biblija verbalno nadahnuta - povezan sa svim onim to je u njoj reeno. Kao to smo nauih na Mudiju, na jednom od prvih kurseva, mi zapravo nemamo izvorne spise Novog zaveta. Imamo samo kopije tih spisa, sainjene godinama kasnije - u najveem broju sluajeva, mnogo godina kasnije. tavie, nijedna od tih kopija nije potpuno tana i precizna, poto su ih prepisivai nenamerno i/ili namerno mestimino menjali. Svi prepisivai su to inili. Zato, umesto da imamo nadahnute autografe (tj. originale) Biblije, mi imamo samo 8

kopije tih autografa sa nizom greaka. Zato je jedan od najteih zadataka bio da se utvrdi ta originali Biblije kau, imajui u vidu da su (1) oni bili nadahnuti i (2) da ih mi nemamo. Moram da kaem da mnogi moji prijatelji na Mudiju uopte nisu smatrali taj zadatak bitnim ili interesantnim. Bili su zadovoljni tvrdnjom da su autografi bili nadahnuti i manje ili vie su zapostavljali problem da ti izvorni tekstovi nisu preiveli. Medutim, za mene je to bio gorui problem. Bog je nadahnuo upravo rei Svetog pisma. Svakako da onda moramo da znamo koje su to rei bile, ako hoemo da znamo kako nam ih je On preneo, poto su te rei bile njegove rei, i poto nam neke druge rei (one kojc su prepisivai namerno ili nenamerno umetali) nee mnogo pomoi da saznamo Njegove rei. To je probudilo kod mene interesovanje za rukopise Novog zaveta, ve u osamnaestoj godini. Na Mudiju sam nauio osnove oblasti poznate kao tekstologija - to je tehniki izraz za nauku o restauriranju izvornih" rei nekog teksta iz rukopisa. Ali, nisam jo bio spreman da se upustim u to prouavanje; najpre sam morao da nauim grki, izvorni jezik Novog zaveta, i, ako je mogue, druge stare jezike, kao to je hebrejski (jezik hrianskog Starog zaveta) i latinski, a da ne pominjem savremene evropske jezike kao to su nemaki i francuski, kako bih saznao ta su drugi prouavaoci rekli o tim stvarima. Preda mnom je bio dug put. Na kraju mojih studija na Mudiju (do diplome je trebalo tn godine), dobro sam proao na mojim kursevima I ozbiljnije nego ikad sam nameravao da postanem hrianski naunik. Tada sam razmiljao kako ima mnogo visokoobrazovanih naunika medu evangelistikim hrianima, ali nema mnogo evangclista 9

medu (svetovno) visokoobrazovanim naunieima, pa sam eleo da postanem evangelistiki glas' u svetovnim krugovima, tako to u stei diplome koje e mi omoguiti da poduavam u svetovnim krugovima, a da pri tome ostanem posveen mojim evangelistikim zavetima. Ali, najpre je trebalo da diplomiram, a da bih to postigao, odluio sam da se upiem na najbolji evangelistiki takultet. Izabrao sam Viton koled, u predgradu ikaga. Na Mudiju su me upozorili da e mi biti teko da nadem pravog hrieanina na Vitonu - to pokazuje koliko je Mudi bio fundamentalistiki. Viton je samo za hriane evangeliste i tu kolu je, na primer, zavrio Bili Grejem (Viijem Frenklin Grejem, poznat kao Bili" roden 1918. Ameriki religijski lider koji je vodio evangelistike ture po itavom svetu. - prim. prev.), Isprva mi je izgledalo da je koled malo suvie iiberalan za moj ukus. Studenti su razgovarali o knjievnosti, istoriji i hlozofiji vie nego o verbalnom nadahnuu svetih spisa. Oni su to inili iz hrianske perspektive, ali ipak: zar nisu shvatali ta je zaista vano? Odluio sam da mi na Vitonu glavni predmet bude engleska knjievnost, poto mi je itanje oduvek bilo strast i poto sam znao da, ako elim da udem u naune krugove, moram dobro da se upoznam sa nekom drugom oblau izuavanja osim Biblije. Odluio sam takocle da se posvetim uenju grkog. Upravo sam tokom prvog semestra na Vitonu upoznao dr Deralda Hotorna, mog uitelja grkog i oveka koji je ostvario prilan uticaj u mom ivotu kao naunik, uitelj i najzad, prijatelj. Hotorn je, kao i veina mojih profesora na Vitonu, bio posvecni cvangclistiki hrianin. Ali, on se nije plaio da postavlja pitanja o svo joj veri. Ja sam tada to smatrao slabou 10

(zapravo, mislio sam da imam gotovo sve odgovore na sva pitanja koja je on postavljao); na kraju sam to saglcdao kao iskrenu posvcenost istini i voljnost da se ovek otvori prema mogunosti da revidira svoje stavove u svetlosti daljeg znanja i ivotnog iskustva. U'enje grkog donelo mi je veliko ushienje. Pokazalo sc da sam dobro savladao osnove tog jezika, i uvek sam udeo da nauim jo vie. Ali, na dubijcm nivou, uenje grkog je bilo donekle uznemiravajue iskustvo za mene i uticalo je na moje vienje svetih spisa. Brzo sam uvideo da sc potpuno znaenje i nijanse grkog teksta Novog zaveta mogu shvatiti satno kad se on ita i prouava na izvornom jeziku (isto vai i za Stan zavet, to sam kasniie shvatio kad sam nauio hebrejski). Razlog vie, mislio sam, da temcljno izuim taj jezik. Istovremcno, to je poelo da me nagoni da preispitam moje poimanje Svetog pisma kao verbalno inspirisane rci Boije. Ako se potpuni smisao rei Svetog pisma moe shvatiti jedino kada se ono proui na grkom (i hebrejskom), zar to ne znai da veina hriana, koji ne razumeju te stare jezike, nikad nce imati potpum pnstup onome to Bog eli da oni znaju? I zar to ne ini ucnjc o nadahnuu jednim uenjem rezervisanim samo za obrazovanu elitu, koja poseduje intelektualnu vetinu i ima dovoljno slobodnog vremena da naui te jezike i prouava te tekstove itajui ih u originalu? Kakva korist od toga da kaemo da je te rei nadahnuo Bog kada su za veinu ljudi one nedostupne, a dostupan im je samo njihov manje ili vie nezgrapan prevod na neki jezik, kao to je engleski, koji nema nikakve veze sa izvornim reima? ' Moja pitanja su se sve vie komplikovala kako sam dalje razmiljao o rukopisima koji prenose te rei. Sto sam vie prouavao grki, to vie su me lnteresovali rukopisi koji su 11

sauvali Novi zavet za nas, kao i nauka o kritici teksta, koja bi trebalo da nam pomogne da rekonstruiemo izvorne rei Novog zavcta. Stalno sam se vraao na moje osnovno pitanje: kakva korist da kaemo da je Bibhja nepogreiva re Boija ako zapravo ncmamo rei koje je Bog nepogreivo nadahnuo, ve samo rci kojc su prcpisivali pisari - ponekad tano, a ponekad (u mnogim sluajevima!) netano? Kakva konst da kaemo da su izvorni tekstovi bili inspirisani? Mi nemamo originale! Imamo samo kopije pune greaka, a najvei broj tih kopija od originala dele vekovi i oigledno se od njega razhkuju na hiljade naina. Te sumnje su me i opsedale i nagonile da kopam sve dublje i dubljc, da bih razumeo ta je zaista Biblija. Diplomirao sam na Vitonu za dve godine i odluio da se pod vodstvom profesora Hotorna posvetim tekstualnoj kritici Novog zaveta, tako to u studirati sa vodeim svetskim strunjakom u toj oblasti, naunikom po imenu Brus M. Mecger, koji je predavao na Teolokom seminaru univerziteta Prinston. I opet su me moji evangehstiki prijatelji upozorili da ne idem na Prinston, poto u, kako su mi rekli, imati problema da tamo nadem prave" hriane. To je, na kraju krajeva, prezbiterijanski seminar, ne ba pogodno tlo za ponovo rodene hriane. Ali, moje prouavanje en gleske knjievnosti, filozonje i istorije - a pogotovo grkog - proirilo je znaajno moje vidike, pa sam sada udeo za znanjem, znanjem svih vrsta, l svetim i svetovnim. Ako bi poimanje istine" znailo da neu vie moi da se poistovetim sa ponovo rodenim hrianima, kakve sam upoznao u gimnaziji, neka tako i bude. Namerio sam da sledim svoju potragu za istinom ma kuda me ona odvela, uveren da svaka istina do koje dodem nee biti 12

manje istinita zbog svoje neoekivanosti, ili zbog toga to se teko uklapa u ablone mog evangelistikog obrazovanja. Po dolasku na Teolo.ki seminar Prinstona, smesta sam upisao grku l hebrejsku egzegezu (tumaenje biblijskih tekstova) i svoj raspored is punio sa to vie tih kurseva. Uvideo sam da ti asovi predstavljaju iza zov za mene, kako akademski tako i lino. Akademski izazovi su mi bili potpuno dobrodoli, ali su lini izazovi sa kojima sam se suoavao bili prilino naporni. Kao to sam rekao, ve na Vitonu sam poeo da preispitujem neke od aspekata moje posveenosti Bibliji kao nepogreivoj rei Boijoj. Ta posveenost je postala ozbiljno ugroena mojim detaljnim prouavanjima na Prinstonu. Odupro sam se svim iskuenjima da promenim moje poglede i pronaao odredeni broi prijatelja koji su, kao i la, doli iz konzervativnih evangelistikih kola i pokuavali da odre veru" ( kada se danas osvrnem na to, malo neozbiljan izraz, jer svi smo mi, na kraju krajeva, sluali program hrianskog bogoslovlja). Ali, moje fakultetske obaveze su poele da me sustiu. Prekretnica je nastala u drugom semestru, na kursu koji sam pohadao kod jednog veoma potovanog i pobonog profesora po imenu Kalen Stori. Tema kursa je bila tumaenje Jevanelja po Marku, u to vreme mog najomiljenijeg jevandelja (to je i sad). Na tom kursu, morali smo da nauimo da itamo Jevandelje po Marku u potpunosti na grkom (nauio sam sve grke rei tog jevandelja nedelju dana pre nego to je poeo semestar); trebalo je da vodimo egzegetiki dnevmk gde emo beleiti naa razmiljanja o tumaenjima kljunih pasusa 1 da diskutujemo o problemima tumaenja teksta; i, naposletku, od nas se zahtevalo da napiemo zavrni rad o nekom problemu tumaenja koji sami odabe remo. Odabrao sam pasus iz 13

Jevanelja po Marku gl. 2, u komc se Isus sukobio sa fariscjima zato to je sa uenicima iao kroz useve, jedui klasje u subotu. Isus je hteo da pokae farisejima da je subota nainjena oveka radi, a ne ovek subote radi", pa ih je podsetio ta je veliki kralj David uinio kada je ogladneo on i ljudi koji behu s njim, kako su uli u Boju kuu kada Avijatar bee prvosvetenik" i pojeli postavljene hlebove koje nije smeo da jede niko osim svetenika. Jedan od dobro poznatih problema tog pasusa jeste sledei: kad pogledamo pasus iz Starog zaveta koji citira Isus (1 Sam. 21, 1-6), ispada da David to nije uimo dok je Avijatar bio prvosvetenik, ve, zapravo, dok je prvosvetenikbio Avijatarov otac, Ahimeleh. Drugim reima, to je jedan od onih pasusa na koji se ukazuje da bi se pokazalo da Biblija uopte nije nepogreiva, ve naprotiv, da u njoj ima greaka. U radu koji sam napisao za profesora Storija, upustio sam se u dugu i komplikovanu raspravu kako bih dokazao da, iako Marko ukazuje na to da se dogadaj zbio ,,dok je Avijatar bio prvosvetenik", to ne znai da je Avijatar zaista tada bio prvosvetenik, ve da se taj dogadaj odigrava u onom delu Svetog pisma u kome Avijatar igra jednu od glavnih uloga. Moja rasprava se zasnivala na znaenju grkih rei i bila je donekle komplikovana. Bio sam siguran da e je profesor Stori uvaiti, poto sam znao da je on dobar hrianski naunik koji (kao i ja) nikad ne bi pomislio da u Bibliji moe da postoji bilo kakva istinska greka. Ali, na kraju mog rada, on je dodao jednostavan komentar u jednoj reenici, koji me je iz nekog razloga potpuno prodrmao. On je napisao: Moda je Marko naprosto pogreio". Poeo sam da razmiljam o tome, razmatrajui sav trud koji sam uloio u taj rad, i uvidajui da sam morao da razvijem prihno matovito tumaenje da bih 14

zaobiao taj problem i da je moje reenje pomalo nategnuto. Najzad sam zakljuio: ,,Pa... moda je Marko zaita pogreio". Jednom kada sam to priznao, moje brane su popustile. Jer, ako ie u 2. glavi Jevandelja po Marku mogla da postoji jedna mala, siuna greka, moda greke postoje i na drugim mestima. Moda, kad Isus kasnije u 4. glavi Jevanelja po Marku kae da je zrno goruiino manje od sviju sjemena na zemlji", ne moram da traim matovita objanjenja za to kako je seme slaice najmanje od sveg semenja kad dobro znam da nije. A moda se te greke" odnose i na krupnija pitanja. Kada Marko kae da je Isus bio razapet jedan dan nakon to je obrok na Pashu pojeden (Mar. 14:12, 15:25), a Jovan kae da je on umro dan pre nego to je taj obrok pojeden (Jovan 19:14) - moda to ini pravu razliku. Ili, kad Luka u svojoj prii o Isusovom rodenju govori da su se Josif i Manja vratili u Nazaret posle neto vie od mesec dana od njihovog dolaska u Vitlejem (i obavili rituale proienja, Luka 2:39), dok Matej kae da su pobegli u Egipat (Mat. 2:19-22) - moda je i to razlika. Ili, kad Pavle kae da, nakon to se preobratio na putu u Damask, nije poao u Jerusalim da se susretne sa onima koji su bili apostoli pre njega (Gal. 1:16-17), dok se u Delima svetih apostola kae da je to bilo prvo to je uinio po odlasku iz Damaska (Del. 9:26) - moda je i to razlika. Ova spoznaja podudarila sa problemima sa kojima sam se suoavao prilikom detaljnijeg prouavanja preivelih grkih rukopisa Novog zaveta. Jedna je stvar rei da su originali bili nadahnuti, ali je realna injenica da mi nemamo originale - pa mi tvrdnja da su oni bili nadahnuti nije od koristi ukoliko nisam u stanju da rekonstruiem onginale. tavie, najvei bro] hriana u itavoj istoriji crkve nikad nije imao pristup originalima, to njihovu nadahnutost ini donekle spornom, Mi ne 15

samo da nemamo originale, nego nemamo ni prve prepise originala. A nemamo ak ni prepise prepisa originala, pa ni prepise prepisa prepisa originala. Mi samo imamo prepise koji su nainjeni kasnije - mnogo kasnije. U najveem broju sluajeva, to su prepisi koji su nainjeni mnogo vekova kasnije. A svi ti prepisi se meusobno razlikuju na vie hiljada mesta. Kao to ete videti kasnije u ovoj knjizi, ti prepisi se medusobno raz likuju na toliko mnogo mesta, da ak ni ne znamo koliko razlika ima. Moda je najlake da to izrazimo poredenjem: ima vie razlika medu naim rukopisima nego to ima rei u Novom zavetu. Najvei broj tih razlika su potpuno nevane i nebitne. Veliki deo naprosto pokazuje da drevni prepisivai nisu bili nita pismeniji nego to je to veina ljudi danas (a nisu imali ni renike, a kamoli automatsku proveru pisanja). Pa sve i da je tako, ta da radimo sa svim tim razlikama? Ako neko i insistira na tome da je Bog nadahnuo svaku re Svetog pisma, ta to vredi ako nemamo rei Svetog pisma? Na nekim mestima, kao to emo videti, mi naprosto ne moemo da budemo sigurni da smo tano rekonstruisali izvorni tekst. Malo je teko shvatiti znaenje rei u Bibliji ako ak i ne znamo koje su to rei! To je postao problem u mom shvatanju nadahnua, jer sam uvideo da Bogu ne bi bilo nita tee da sauva rei Svetog pisma nego to mu je bilo da ih u poetku nadahne. Ako je On eleo da narod ima Njcgove rei, svakako da bi im ih dao (pabi ih, verovatno, ak dao na nekom jeziku koji mogu da razumeju, umesto na grkom i hebrejskom). Razmiljao sam: injenica da mi nemamo te rei jasno pokazuje da ih On nije sauvao za nas. A ako On nije izveo to udo, onda izgleda da nema razloga da mislimo da je izveo ono prethodno udo - da nadahne te 16

rei. Ukratko, moje prouavanje grkog Novog zaveta i moja istraivanje rukopisa koji ga sadre doveli su me do korenitog preispitivanja razumevanja prirode Biblije. Za mene je to predstavljalo seizmiku promenu. Pre toga - poev od mog iskustva ponovnog roenja u gimnaziji, pa preko fundamentalistikog perioda na Mudiju, i evangelistikih dana na Vitonu - moja vera je u potpunosti bila zasnovana na odredenom poimanju Biblije kao potpuno nadahnute, nepogreive rei Boije. Sada vie nisam posmatrao Bibliju na taj nain. Biblija je poela da mi izgleda kao veoma ljudska knjiga. Ba kao to je ljudski rod dao pisare koji su prepisivali i menjali tekstove Svetog pisma, tako je ljudski rod dao autore koji su lzvorno napisali tekstove svetog pisma. Knjiga je bila ljudsko delo od poetka do kraja. Napisali su je razni autori u raznim periodima i na raznim mestima, da bi odgovorili raznim potrebama. Nema sumnje da ie veliki broj tih autora oseao da ih je Bog nadahnuo da kau to to su rekli, ali su oni imali svoje sopstvene uglove posmatranja, sopstvena verovanja, sopstvena shvatanja, sopstvene potrebe, sopstvene elje, sopstveno razumevanje, sopstvene teologije; a ti uglovi posmatranja, perspektive, pogledi, potrebe, elje, razumevanja i teologije oblikovali su sve to su oni rekli. U svemu ovde navedenom oni su se medusobno razlikovali. Izmedu ostalog, to znai da Marko nije govorio isto to i Luka zato to i nije hteo da kae isto to i Luka. Jovan se razlikuje od Mateja - nisu isti. Pavle se razlikuje od Dela apostolskih. A jakov se razlikuje od Pavla. Svaki od tih autora pripada ljudskom rodu i mora da se ita da bi se videlo ta on ima da kae (pod pretpostavkom da je mukarac u pitanju), a ne sa idejom da on govori isto, ili saglasno, ili dosledno onome to i svi drugi autori imaju da 17

kau. Na kraju krajeva, Biblija ie veoma ljudska knjiga. To je za mene bila jedna sasvim nova perspektiva, oigledno ne ona koju sam kao evangelistiki hrianin imao - niti je to perspektiva veine dananjih evangelista. Dau vam jedan primer koji pokazuje kako je moja promenjena perspektiva mogla da utie na razumevanje Biblije. Dok sam studirao na Biblijskom institutu Mudi, jedna od najpopularnijih knjiga u kampu bio je apokaliptiki nacrt nae budunosti Hola I.indzija, Pokojna velika planeta Zemlja". Lindzijeva knjiga nije bila popularna samo na Mudiju; bila je zapravo najbolje prodavana knjiga dokumentarne literature na engleskom jeziku sedamdesetih godina (pored Biblije; ovde koristim termin dokumentarna relativno slobodno). Lindzi je, kao 1 mi na Mudiju, verovao da je Bibija potpuno nepogreiva u svakoj svojoj rei, do te mere da moete da itate Novi zavet i saznate ne samo kako Bog hoe da vi ivite i u ta hoe da verujete, ve i ta sam Bog planira u budunosti i ta e uiniti da to postigne. Svet ide ka apokaliptikoj krizi katastrofalnih razmera, a iz nepogreivih rei Svetog pisma moe se saznati kako i kada e se sve to desiti. Posebno me je pogodila re kada". Lindzi je ukazao na Isusovu parabolu o smokvi kao na indikaciju kada moemo da oekujemo budui Armagedon. Isusovi uenici su hteli da znaju kada e doi kraj", a Isus odgovara: ,,Od smokve nauite se prii; kad se ve njezine grane podmlade i ulistaju, znate da je blizu Ijeto. Tako i vi kada vidite sve ovo, znajte da je [Sin ovekov] blizu kod vrata. Zaista vam kaem: ovaj narataj nee proi dok se ovo sve ne zbude." (Mat. 24:32-34) 18

ta ova parabola znai? Lindzi, u uverenju da je to nepogreiva re samog Boga, deifruje njegovu poruku ukazujui na to da se u Bibliji smokva" esto koristi kao simbol za narod Izraela. ta bi znailo da ona pusti svoje listove? To bi znailo da se taj narod, nakon to je spavao tokom jednog perioda (zime) vraa u ivot. A kad se Izrael vratio u ivot? Godine 1948, kada je ponovo postao suverena drava. Isus ukazuje da e se kraj dogoditi u istoj generaciji koja je bi!a svedokom tog zbivanja. A koliko traje jedna generacija u Bibliji? etrdeset godina. I eto boanski nadahnutog uenja iz samih Isusovih usta: kraj sveta e se desiti pre 1988, etrdeset godina nakon ponovne pojave Izraela. To tumaenje je za nas bilo potpuno ubedljivo. Moda to izgleda udno iz dananje perspektive - imajui u vidu da je 1988. prola bez Armagedona - ali, sa druge strane, milioni hriana jo uvek veruju da se Biblija moe itati bukvalno kao potpuno nadahnuta u svojim predvianjima onoga to e uskoro da nas zadesi i dovede istoriju kakvu mi poznajemo do njenog kraja. Pogledajte trenutnu pomamu za serijalom Timotija le Heja i Filipa Denkinsa Ono to nam je zavetano" (Left Behind), jo jednom apokaliptikom vizijom nae budunosti koja se zasniva na bukvalnom itanju Biblije, serijalom koji je u dananje vreme prodat u vie od ezdeset miliona primeraka. Koreniti je pomak kada se sa itanja Biblije kao nepogreivog plana za veru, ivot i budunost pree na itanje Biblije kao jednog veoma ljudskog dela, sa vrlo ljudskim stavovima, od kojih se mnogi meusobno razlikuju, a nijedan ne predstavlja nepogreiv ivotni vodi. Upravo takvu promenu sam 19

naposletku uinio i u sopstvenom nainu razmiljanja, i za nju se sada u potpunosti zalaem. Mnogi hriani, naravno, nikad nisu ni gajili jedan takav bukvalan stav prema Bibliji, pa za njih to predstavlja jednostrano i neiznijanisarno gledite (da ne kaemo - bizarno i nepovezano sa stvarima vere). Ali, jo uvek ima mnogo ljudi koji na Bibliju gledaju na takav nain. Povremeno viam nalepnice na branicima automobila na kojima pie: Bog je tako rekao, ja verujem u to, i to sve reava". Moj odgovor na to je uvek: ta ako Bog to nije rekao? ta ako knjiga za koju smatrate da vam donosi Boije rei umesto njih sadri ljudske rei? ta ako Biblija ne daje potpuno pouzdane odgovore na pitanja savremenog doba - pitanja abortusa, enskih prava, prava homoseksualaca, verske dominacije, demokratije zapadnog tipa i slino? Sta ako sami moramo da osmislimo svoj ivot i svoju veru, i da ne pravimo od Biblije lanog idola - ili proroite koje nam otvara direktnu liniju komunikacije sa Svemoguim? Postoje jasni razlozi zbog kojih ne bi trebalo da Bibliju posmatramo kao nepogreivi vodi za na ivot: izmeu ostalog i zbog toga to na mnogo mesta mi (ak i kao naunici, a ne samo kao obini itaoci) ne znamo koje su rei izvorno stajale u Bibliji. Usled tog uvida moja lina teologija se iz korena promenila, pa me je dovela na puteve potpuno drugaije od onih kojima sam putovao kao tinejer i dvadesetogodinjak. Ja i dalje cenim Bibliju i raznovrsne poruke koje ona sadri - kao to sam poeo da cenim i druge spise ranih hriana iz otprilike istog ili neto kasnijeg perioda, spise manje poznatih figura kao to su Ignjatije Antiohijski, Kliment Rimski i Varnava Aleksandrijski, a takoe i spise osoba druge vere iz otprilike istog perioda, spise Josifa Flavija, Lukijana iz Samosate i Plutarha. Svi ti pisci nastoje da razumeju svet i svoje mesto u njemu i svi 20

oni mogu da nas naue vrednim stvarima. Vano je da znamo ta su ti pisci tano napisali, kako bismo mogli da vidimo ta su imali da kau i da sami prosudimo ta da mislimo i kako da ivimo u svetlu tih rei. To me opet vraa na moje interesovanje za rukopise Novog zaveta i na prouavanje tih rukopisa u okviru tekstologije. Ubeden sam da je tekstologija neodoljiva i zanimljiva oblast od stvarnog znaaja ne samo za naunike, ve i za sve koje interesuje Biblija (podjednako za bukvaliste, izleene bukvaliste, za one sa stavom nikad-u-ivotu-nisam-bio-bukvalista-i-neu-ni-biti, kao i za one koji Bibliju vide samo kao istorijski i drutveni fenomen). Najvie iznenauje injenica da najvei broj italaca - onih koji se interesuju za hrianstvo, Bibliju i prouavanje Biblije, onih koji veruju da je Biblija nepogreiva i onih koji tvrde suprotno - ne zna gotovo nita o tekstologiji. A nije teko shvatiti zato. Uprkos injenici da ona predstavlja temu neprekidnog izuavanja ve trista godina, gotovo da nijedna knjiga o tekstologiji nije napisana za laike to jest, za one koji ne znaju nita o tome, za one koji ne znaju grki i druge jezike neophodne za dublja izuavanja, kao i za one koji ne vide da postoji uopte neki problem" sa tekstom, ali koji bi bili zainteresovani da shvate o kakvim se problemima radi i kako naunici izlaze na kraj sa njima.2 Ovo je upravo jedna takva knjiga - koliko ja znam, prva te vrste. Napisana je za ljude koji ne znaju nita o tekstologiji, ali koji bi eleli da saznaju neto o tome kako su pisari menjali Sveto pismo i kako bismo mi mogli da prepoznamo gde su oni to inili. Ona je napisana na osnovu mojih tridesetogodinjih razmiljanja o toj temi, sa moje sadanje take gledita, nakon to je moje poimanje Biblije pretrpelo korenitu promenu. 21

Napisana je za svakog ko bi voleo da zna kako smo dobili Novi zavet obzirom da u nekim sluajevima nismo ni poznavali rei prvobitnih pisaca, za svakog ko je zainteresovan da uje neto vie o zanimljivim nainima na koje su te rei povremeno menjane i nainima na osnovu kojih bismo mogli, primenom nekog prilino rigoroznog metoda analize, rekonstruisati rei iz originala. Naposletku, za mene je ovo u velikoj meri veoma lina knjiga, krajnji rezultat iednog dugog puta. A moda bi i za druge ona mogla postati deo njihovog linog puta.

22

ISUS TO NIJE REKAO

1.
23

POECI HRIANSKOG SVETOG PISMA Da bismo zapoeli raspravu o prepisima Novog zaveta kojima raspolaemo, moramo krenuti od samog poetka, od jedne veoma neobine osobine hrianstva u grko-rimskom svetu: njegovogknjikog karaktera. Zapravo, da bismo pojmili smisao te osobine hrianstva, moramo da ponemo od perioda pre nastanka hrianstva, od religije iz koje je hrianstvo poniklo: judaizma. Jer, knjikost" hrianstva je u odreenom smislu nagovestio i prethodno uobliio judaizam, koji je bio prva religija knjige" u zapadnoj civilizaciji. JUDAIZAM KAO RELIGIJA KNJIGE Judaizam iz koga je poniklo hrianstvo bio je jedna neuobiajena religija u rimskom svetu, mada ni u kom sluaju jedinstvena. Kao i vernici svih drugih (vie stotina) religija u oblasti Sredozemlja, Jevreji su priznavali postojanje jednog boanskog sveta koji naseljavaju nadljudska bia (andeli, arhaneli, kneevstva, moi); svoja boanstva su oboavali tako to su im rtvovali ivotinje i hranu; smatrali su da postoji posebno sveto mesto na kome to boansko bie boravi ovde na zemlji (Jerusalimski hram), i tu je trebalo prinositi rtve. Molili su se tom Bogu radi zajednikih i linih potreba. Priali su prie kako je u prolosti ovaj Bog stupao u vezu sa ljudskim biima i oekivali su njegovu pomo u sadanjosti. Na sve te naine judaizam je bio blizak" oboavaocima drugih bogova u Rimskom Carstvu. Judaizam se ipak na odreene naine i razlikovao. Sve druge religije u Carstvu bile su politeistike priznavale su i oboavale mnoge bogove svih vrsta i funkcija: velike dravne bogove, manje lokalne bogove, bogove koji su nadzirali razliite aspekte ljudskog roenja, ivota i smrti. Sa druge strane, judaizam je bio monoteistiki; Jevreji su insistirali na oboavanju samo jednog Boga svojih predaka, 24

Boga koji je, kako su smatrali, stvorio ovaj svet, koji upravlja ovim svetom i koji jedini daje svom narodu ono to mu je potrebno. Prema jevrejskom predanju, taj jedan svemogui Bog je izabrao Izrailjce da budu njegov poseban narod i obeao je da e ga tititi i braniti, u zamenu za njegovu apsolutnu posveenost njemu i jedino njemu. Jevreji su, verovalo se, sklopili zavet" sa tim bogom, sporazum da e oni biti iskljuivo njegovi, kao to je on jedinstveno njihov. Samo tog jednog Boga trebalo je oboavati i sluati; pa mu je, zato, bio posveen samo jedan hram za razliku od tadanjih politeistikih religija, koje su, na primer, imale brojne hramove posveene raznim bogovima kao to je, na primer, bio Zevs. Naravno, Jevreji su mogli da oboavaju Boga gde god da ive, ali su svoje religiozne obrede rtvovanja mogli da izvode jedino u Jerusalimskom hramu. Na drugim mestima mogli su da se okupljaju u sinagogama" radi molitve i razgovora o predanjima predaka koja ine sr njihove religije. Ta predanja su govorila i o Boijem uplitanju u poslove predaka naroda Izrailja - otaca i majki vere, to jest: Avrama, Sare, Rahele, Jakova, Rebeke, Josifa, Mojsija, Davida i tako dalje - i davala detaljna uputstva kako taj narod treba da slui Bogu i kako da ivi. Jedna od stvari koje su judaizam uinile jedinstvenim meu verama Rimskog carstva bila su ba ta uputstva, zapisana u njihovim svetim knjigama zajedno sa ostalim predanjima predaka. Naim savremenicima, koji dobro poznaju glavne savremene zapadne religije (judaizam, hrianstvo, islam) moda je teko da zamisle tako neto, ali knjige nisu igrale gotovo nikakvu ulogu u politeistikim religijama drevnog zapadnog sveta. Te religije su se gotovo iskljuivo bavile slavljenjem bogova 25

pomou rtvenih rituala. Nije bilo doktrina koje bi trebalo nauiti, sledei objanjenja iz knjiga, i gotovo nikakvih etikih principa koje bi trebalo slediti onako kako je prikazano u knjigama. To ne znai da sledbenici tih raznih politeistikih religija nisu imali verovanja o svojim bogovima ili da nisu imali etiku, ali njihova verovanja i etika - to udno zvui savremenom itaocu - sama po sebi nisu igrala gotovo nikakvu ulogu u samoj religiji. Umesto toga, ona su bila stvar line filozofije, a filozofija je, naravno, mogla da bude knjika. Poto drevne religije same po sebi nisu zahtevale nikakve posebne sisteme ispravnih doktrina", ili etikih kodeksa", knjige u njima nisu igrale gotovo nikakvu ulogu. Judaizam je bio jedinstven po tome to je naglaavao znaaj tradicije svojih predaka, obiaje i zakone i tvrdio da su oni zapisani u svetim knjigama, koje su zato imale status svetih spisa" za jevrejski narod. Tokom perioda kojim se mi bavimo prvog veka nae ere1, kad su i napisane knjige Novog zaveta Jevreji rasejani irom Rimskog Carstva su posebno podrazumevali da je Bog dao uputstva svom narodu u Mojsijevim spisima, koji su se kao celina nazivali Tora, to bukvalno znai zakon" ili vostvo". Tora se sastojala od pet knjiga, koje su se ponekad nazivale i Pentateuh (,,pet svitaka"), to su bili poeci jevrejske Biblije (hrianskog Starog zaveta): Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi i Zakoni ponovljeni. U njima nalazimo prie o stvaranju sveta, poziv Izrailjcima da budu Boiji narod, prie o oevima i majkama Izrailja i Boijem odnosu prema njima, a to je najvanije (i najobimnije), zakone koje je Bog dao Mojsiju, u kojima govori kako da ga njegov narod oboava i kako da se ljudi ponaaju jedni prema drugima u okviru zajednice. To su bili sveti zakoni, koje je trebalo nauiti, prodiskutovati i slediti - i oni su 26

bili zapisani u nekoliko knjiga. Jevreji su imali i druge knjige koje su bile vane u njihovom religioznom ivotu, na primer knjige proroka (kao to su Isaija, Jeremija i Amos) i pesme (Psalmi), te istorijske knjige (kao to su Isus Navin i Samuil). Na kraju, neko vreme nakon nastanka hrianstva, dolo je do toga da se odreena grupa tih jevrejskih knjiga - ukupno dvadeset i dve - proglasi svetim kanonom Svetog pisma, dananjom jevrejskom Biblijom, Ebju u hriani prihvatili kao prvi deo svog, hrianskog kanona, Stari zavet".2 Ovaj kratak pregled injenica o Jevrejima i njihovim pisanim tekstovima je vaan zato to predstavlja pozadinu hrianstva, koje je takoe bilo, od samog svog poetka, religija knjige". Naravno, hrianstvo je poelo sa Isusom, koji je i sam bio jevrejski rabin (uitelj) koji je prihvatao autoritet Tore, a mogue i ostalih jevrejskih svetih knjiga i svoje uenike pouavao njihbvom tumaenju.3 Kao i drugi rabini njegovog doba, i Isus je smatrao da se Boija volja moe nai u svetim tekstovima, poscbno u Mojsijcvim zakonima. On je itao te spisc, prouavao tc spisc, tumaio te spisc, drao sc tih spisa i pouavao tc spise. Njegovi sledbenici su od samog poetka bili Jevrcji koji su visoko uvaavali te kniigc, koje su pripadale njihovoj tradiciji. I tako su, vc na samom poetku hrianstva, pripadnici ove nove religije, Isusovi sledbenici, u Rimskom C'.arstvu bili neobina pojava kao i Jevreji prc njih, jer su za razliku od gotovo svih drugih sveti autoritet pripisivali svetim knjigama. Hrianstvo je od poetka bilo religija knjige.

27

HRIANSTVO KAO RELIGIJA KNJIGE Kao to emo odmah videti, to to su knjige bile vane za rano hrianstvo nc znai da su svi hricani mogli da itaju knjige; naprotiv, veina ranih hriana, kao i veina stanovnitva Rimskog carstva (ukljuujui i Jevreje!) biia jc ncpismcna. Ali, to ne znaci da su knjige u njihovoj veri igrale sekundarnu ulogu. Zapravo, knjige su bile, na mnogobrojne sutinske naine, od sredinjeg znaaja za ivot hriana u njihovim zajednicama. RANE HRIANSKE POSLANICE Prva stvar koju bi trebalo zapaziti jeste to da su za hrianske zajednice u razvoju u prvim vekovima nakon Isusove smrti bile vane razliite vrste spisa. Najranija svedoenja o hrianskim zajednicama potiu od poslanica koje su pisale hrianske vode. Apostol Pavle je prvi i najbolji primer. Pavle je osnivao crkve po itavom istonom Sredozemiju, uglavnom u urbanim centrima, ubedujui pagane (tj. pripadnike bilo koje od politeistikih religija Rimskog Carstva) da je jevrejski Bog jedini kome se treba moliti i da je Isus njegov sin koji je sve grehe ovog sveta uzeo na sebe i umro zbog njih, i koji e se uskoro vratiti radi suda na zemlji (vidi 1 Sol. 1:9-10). Ne znamo u kojoj se meri Pavle koristio Svetim pismom (tj. tekstovima jevrejske Biblije) u svojim nastojanjima da ubedi potencijalne preobraenike u istinitost svoje poruke; ali, u jednom od glavnih saetaka svojih propovedi, on kae da Hristos umrije ... po pismu... da usta trei dan, po pismu" (1 Kor. 15:3-4). Oigledno je da je Pavle povezivao zbivanja koja se tiu Hristove smrti i vaskrsnua sa svojim tumaenjem glavnih delova jevrejske Biblije, koju je on, kao visokoobra 28

zovani Jevrejin, mogao sam da ita, i koju je tumaio svojim sluaocima u esto uspenim pokuajima da ih preobrati. Poto bi Pavle preobratio odredeni broj ljudi na nekom mestu, on bi odlazio na neko drugo i pokuavao, najee uspeno, da preobrati jo ljudi. Ali, on bi ponekad (esto?) dobijao vesti od neke od zajednica vernika koju je ranije osnovao, i ponekad (esto?) te vesti ne bi bile dobre: pripadnici te zajednice poeli su da se ponaaju loe, javio se pro blem nemorala, dolazili su lani uitelji" koji su prenosili ideje suprotnc od njegovih, neki lanovi zajednice su poeli da slede lana uenja i tako dalje. Poto bi uo takve vesti, Pavle bi toj zajednici poslao povratno pismo, koje se bavilo pomenutim problemima. Takva pisma su bila veo ma vana za ivot tih zajednica i vremenom je odredeni broj tih pisama stekao status svetih spisa. U Novi zavet je ukljueno nekih trinaest pos lanica napisanih u Pavlovo ime. Sada moemo da steknemo izvesnu predstavu o tome koliko su pos lanice bile vane u najranijim fazama hrianskog pokreta, I to upravo iz prvog hrianskog spisa koji posedujemo, Pavlove prve poslanice Solun janima, za koju se smatra da je napisana 49. godine posle Hrista', nekih dvadesetak godina nakon Isusove smrti i oko dvadeset godina pre nego to je bilo koje jevandelje prenelo priu o njegovom ivotu. Pavle zavrava poslanicu reima: Pozdravite brau svu celivom svetim; zaklinjem vas Gospodom da proitate ovu poslanicu pred svom braom svetom" (1 Sol. 5:26-27). To nije bilo obino pismo koje e itati bilo ko koga ono donekle zanima; apostol insistira da se ono proita i da se prihvati kao re njegovog autoriteta, jer je on i osnovao tu zajednicu.

29

Poslanice su kruile medu hrianskim zajednicama od najranijih vremena. One su povezivale zajednice koje su ivele na razlidtim rnes tima; ujedinjavale su veru i hriansku praksu; ukazivale su na to u ta bi hriani trebalo da veruju i kako bi valjalo da se ponaaju. Poslanice su itane naglas celoj zajednici na njenim skupovima - jer, kao to sam ve kazao, veina hriana, kao i veina pripadnika drugih religija, ne bi umela sama da ih proita. Odredeni broj tih poslanica naao je svoje rnesto u Novom zavetu. Zapravo, Novi zavet se u velikoj meri i sastoji od poslanica koje su pisali Pavle i druge hrianske vode hrianskim zajednicama (na primer Korinanima, Galatirna) i pojedincima (na primer Filimonu). tavie, sauvane poslanice - u Novom zavetu ih ima dvadeset i jedna - samo su deo onoga to je napisano. U sluaju Pavla, moemo da pretpostavimo da je on napisao mnogo vie poslanica nego to mu se pripisuje u Novom zavetu. I'u i tamo on pominje druge poslanice koje danas vie ne postoje; u 1 Kor. 5:9, na primer, pominje jednu poslanicu koju je ranije napisao Korinanima (neto pre prve poslanice Konnanima). Takode pominje i iednu drugu poslanicu koju je neko od Korinana poslao njemu (1 Kor. 7:1). Na drugom mestu on pominje poslanice njegovih protivnika (2 Kor. 3:1). Nijedna od tih poslanica nije sauvana. Prouavaoci ve odavno pretpostavljaju da su neke od poslanica iz Novog zaveta koje se smatraju Pavlovim, zapravo pisali njegovi kasniji sledbenici pod pseudonirnom.5 Ako je ta pretpostavka tana, to je onda jo. jedan dokaz vie o znaaju poslanica za rani hrianski pokret: da bi naveo druge da sasluaju njegovc stavove, ovek bi napisao poslanicu u apostolovo ime, u pretpostavci da e ona tako dobiti na teini. 30

Jedno od tih navodnih poslanica pod pseudonimom je poslanica Koloanima, koja i sama naglaava vanost poslanica i pominje jo jednu koja vie ne postoji: ,,I kad se ova poslanica proita kod vas, uinite da se proita i u I aodikijskoj crkvi, i onu to je pisana u Laodikiji da i vi proitate." (Kol. 4:16). Pavle - ili on lino ili neko ko je pisao u njegovo ime napisao je poslanicu oblinjem gradu Laodikiji. I ona je izgubljena.6 Ono to hou da kaem jeste da su poslanice bile vane za ivot ranih hrianskih zajednica. One su bile pisani dokumenti sa namenom da budu vodii u veri i praksi. One su povezivale crkve. One su pomogle da hrianstvo bude sasvim drugaije od drugih religija u Rimskom Carstvu, a ta razlika sastojala se u tome to su se razliite hrianske zajednice, ujedinjene tom zajednikom literaturom koja je kruila unaokolo (Kol. 4:16), drale uputstava iz tih pisanih dokumenata ili knjiga". Nisu samo poslanice bile vane za te zajednice. Zapravo su rani hriani stvarali, irili, itali i sledili irok dijapazon literature, to se razlikovalo od svega poznatog u rimskom paganskom svetu. Umesto da nairoko opisujem tu literaturu, ovde u samo pomenuti neke primere knjiga koje su u to vreme bile pisane i raznoene. Rana jevanelja Hrianima je, naravno, bilo stalo da saznaju to je mogue vie o ivotu, uenju, smrti i vaskrsnuu njihovog Gospoda; iz tog razloga su napisana brojna jevandelja - da bi se zabeleila razna predanja vezana za Isusov ivot. Od tih jevandelja, etiri 31

su ula u iroku upotrebu - jevandelje po Mateju, Marku, Luki i Jovanu u Novom zavetu - ali su bila napisana i mnoga druga. Mi jo uvek posedujemo neka od njih: na primer, Jevandelja koja se pripisuju Isusovom ueniku Filipu, njegovom bratu Judi Tomi i njegovom enskom pratiocu Mariji Magdaleni. Ostala jevandelja, ukljuujui i nekoliko koja su bila medu prvima, izgubljena su. Mi to znamo, na primer, iz Jevanelja po Luki, u kome njegov autor ukazuje da je u pisanju svoje prie konsultovao mnoge" prethodne prie (Luka 1:1), koje oigledno danas ne postoje. Jedna od tih ranijih pria je moda bila izvor, koji su naunici nazvali ,,Q", verovatno u pisanom obliku, koji su i Luka i Matej koristili kako bi naveli mnoga karakteristina Isusova uenja (na primer, Oena i Isusove izjave o tome ko je blaen u Besedi na gori)." Kao to smo videli, Pavle i drugi su tumaili Isusov ivot u svetlosti jevrejskih spisa. I te knjige - posebno Petoknjije i drugi jevrejski spisi, kao to su Knjige proroka i Psalmi - bili su rasprostranjeni medu hrianima, koji su ih koristili da bi videli ta mogu da otkriju o Boijoj Volji, posebno o tome kako je ona bila ispunjena u Hristu. Prepisi jevrejske Biblije, uglavnom na grkom jeziku (takozvana Septuaginta) tada su se mogli nai svuda u ranim hrianskim zajednicama, kao materijal za prouavanje i refleksiju. Rana Dela apostolska Rastue hricanske zajednice iz prvog i drugog veka interesovao je ne samo Isusov ivot, ve i ivoti njegovih prvih sledbenika. Ne udi nas onda to vidimo da su prie o apostolima - njihovim avanturama i misionarskim poduhvatima, posebno nakon Isusovc smrti i vaskrsnua - bile 32

veoma vane za hriane koji su bili zainteresovani da saznaju vie o svojoj religiji. Jedan od tih spisa, Dela apostolska, na kraju je uao u Novi zavet. Ali, napisane su i mnoge druge prie, uglavnom o pojedinim apostolima, kao to su na primer, Dela Pavlova, Dela Petrova i Dela Tornina. Ostala Dela su preivela samo u odlomcima ili su u potpunosti izgubljena. Hrianska otkrovenja Kao to sam ve ukazao, Pavle je (kao i drugi apostoli) pouavao da e se Isus uskoro vratiti sa Neba da bi sudio na zemlji. Kraj svega postojeeg neprekidno je opinjavao rane hriane, koji su naveliko oekivali da e se Bog uskoro umeati u zemaljske poslove da bi zbacio sile zla i uspostavio svoje dobro carstvo ovde na zemlji, sa Isusom na elu. Neki hrianski pisci su napisali proroke prie o tome ta e se desiti prilikom tog kataklizmikog kraja sveta koji emo doiveti. Ta apokaliptika" literatura imala je svoje jevrejske prethodnike, na primer, u Knjizi Danilovoj u jevrejskoj Bibliji, ili u Knjizi Enohovoj u Jevrejskim apokrifima. Jedna od hrianskih apokalipsi je na kraju ukljuena u Novi zavet: Jovanova Apokalipsa. Druge, kao to su Petrova Apokalipsa i Jermin Pastir, bile su takode popularno tivo u odreenom broju hrianskih zajednica u prvim vekovima crkve. Crkvena pravila Rane hrianske zajednice su se umnoavale i rasle, poev od Pavlovog vremena, nastavljajui da rastu i u generacijama posle njega. Izvorno su hrianske crkve, bar one koje je osnovao sam Pavle, bile neto to bismo mogli nazvati harizmatikim zajednicama. One su verovale da je svakom 33

lanu te zajednice dodeljen ,,dar" Duha (grki: harizma) kako bi pomogao zajednici u njenom praktinom ivotu: na primer, postojali su darovi pouavanja, upravljanja, milostinje, leenja i prorokovanja. Ali, kako su oekivanja skoranjeg kraja sveta na kraju poela da blede, postalo je jasno da mora da postoji stroa crkvena struktura, posebno ako je crkva trebalo da postoji dugorono (up. 1 Korin. 11, Matej, 16, 18). Crkve u Sredozemlju, ukljuujui i one koje je osnovao Pavle, poele su da imenuju vode koje e preuzimati odgovornost i donositi odluke (umesto prakse da je svaki lan zajednice podjednako" obdaren Duhom); poela su da se uobliavaju pravila o tome kako da zajednica ivi, kako da upranjava svoje svete rituale (npr. krtenje i priest), kako da obuava nove lanove, i tako dalje. Uskoro su poeli da nastaju doku menti koji su ukazivali kako crkva treba da bude regulisana i uredena. Ta takozvana crkvena pravila su postala posebno vana u drugom i treem veku hrianstva, ali je prvo napisano ve oko 100. godine nae ere (koliko je nama poznato) i razdeljeno svuda, i to je bila knjiga po imenu Uenje dvanaestorice apostola". Uskoro su za njom sledile mnoge druge. Hrianske apologije Dok su se osnivale hrianske zajednice, one su ponekad nailazile na protivljenje Jevreja i pagana koji su na tu novu veru gledali kao na pret nju sumnjajui da se njeni pripadnici bave nemoralnim i dru.tveno tetnim aktivnostima (ba kao to se i danas na nove religiozne pokrete esto gleda da sumnjom). To protivljenje je ponekad dovodilo do lokalmh progona hriana; na kraju je to proganjanje postalo zvanino", i to onda kada su se rimski upravitelji umeali, hapei hriane u nas tojanju da ih privole da se vrate starim 34

oblicima paganstva. Kako je hrianstvo raslo, ono je preobraalo i intelektualce u svoju veru, a oni su bili veoma dobro potkovani da diskutuju i opovrgnu optube koje su uobiajeno upuivane hrianstvu. Spisi tih intelektualaca se ponekad nazivaju apologijama, od grke rei apologia, koja znai odbrana". Apologisti su pisali intelektualne odbrane nove vere, nastojei da pokau da je to religija koja propoveda moralno ponaanje, ni u kom sluaju ne predstavljajui pretnju drutvenoj strukturi Rimskog carstva, i da je ona daleko od toga da predstavlja opasnupraznovericu, ve da otelovljuie kraj -nju istinu u svom oboavanju jednog pravog Boga. Za rane hriane su ove apologije bile veoma vane, budui da su im pruale preko potrebne argumente u prilikama kada bi se i sami suoili sa progonom. Tu vrstu odbrane nalazimo ve tokom perioda Novog zaveta, na primer u knjizi I Petar (3:15: uvek budite spremni da se odbranite od svakoga ko vam trai da mu obrazloite nadu koja je u vama") i u knjizi Dela, u kojoj se Pavle i drugi apostoli brane od optubi koje su podignute protiv njih.U drugoj polovini drugog veka, apologije su postale veoma popularan oblik hrianskih spisa. Hrianske prie o muenicima Otprilike u isto vreme kad su poele da se piu apologije, hriani su poeli da stvaraju prie o tome kako ih proganjaju, kao i o svom muenitvu koje je iz tog progona proizalo. Odredeno prikazivanje tih stvari nalazimo ve u Novom zavetu, u Delima, u kojima znaajan deo pripovedanja predstavlja pria o otporu hrianskom pokretu, hapenju hrianskih lidera i pogubljenju bar jednog od njih (Stefan; vidi Dela, 7). Prvi od spisa o muenitvu je Muenitvo Polikarpovo; Polikarp je bio vaan hrianski voa, koji je 35

sluio kao episkop crkve u Smirni u Maloj Aziji, skoro itavom prvom polovinom drugog veka. Pria o Polikarpovoj smrti naena je u jednom pismu koje su napisali pripadnici njegove crkve jednoj drugoj zajednici. Ubrzo nakon toga, poele su da se pojavljuju i prie o drugim muenicima. One su postale popularne meu hrianima, poto su ohrabrivale one koje su takode progonili zbog vere, a ujedno pruale i uputstva o tome kako se suoiti sa ekstremnim pretnjama hapenja, muenja i smrti. Protivjeretike rasprave Problemi sa kojima su se hricani suoavali nisu bili ogranieni na spoljanje pretnje progonom. Od najstarijih vremena, hriani su bili svesni da u njihovim sopstvenim redovima postoji odredena raznovrsnost tumaenja religijske istine". Jo je apostol Pavle grdio lane uitelje" - na primer, u svojoj poslanici Galatima. itajui preostale spise, mi jasno moemo da vidimo da ti protivnici nisu bili van hrianskih redova. Oni su bili hriani koji su poimali religiju na sutinski drugaije naine. Da bi izale na kraj sa tim problemom, hrianske voe su poele da piu rasprave koje su se suprotstavljale jereticima" (onima koji su izabrali pogrean nain za razumevanje vere); u odreenom smislu, neke od Pavlovih poslanica predstavljaju najstariji primer takvih rasprava. I tako su se na kraju hriani svih sekti upustili u poduhvat da uspostave pravo uenje" (bukvalno znaenje rei ortodoksija") i da se suprotstave onima koji su zagovarali lano uenje. Interesantno je da su ak i grupe lanih uitelja" pisale rasprave protiv lanih uitelja", tako da su hriani, ije su postavke na kraju proglaene lanim, ponekad polemisali protiv one grupe koja je jednom za svagda utvrdila u ta 36

hriani treba da veruju (na primer, one grupe od koje potiu verovanja koja su dospela do nas danas). To smo saznali iz relativno nedavnih otkria jeretike" literature u kojoj takozvani jeretici smatraju da su njihova shvatanja ispravna, a da su shvatanja pravovernih" crkvenih otaca lana.8 Rani hrianski komentari Dobar deo rasprave o ispravnim i lanim verovanjima ukljuivao je tumaenje hrianskih tekstova, ukljuujui i Stari zavet, koji su hriani smatrali delom sopstvene Biblije. To opet pokazuje koliko su tekstovi bili od sredinje vanosti u ivotu ranohrianskih zajednica. Na kraju, hrianski pisci su poeli da piu tumaenja tih tekstova, ne obavezno da bi pokudili lana tumaenja (iako se i to esto imalo na umu), ve ponekad naprosto da bi razjasnili smisao tih tekstova i pokazali koliko su oni vani za hrianski ivot i praksu. Interesantno je da je prvi hrianski komentar na bilo koji sveti spis za koji znamo potekao od jednog takozvanog jeretika, gnostika iz drugog veka po imenu Iraklion, koji je napisao komentar na Jevandehe po Jovanu.9 Na kraju su komentari, tumaenja, praktina izlaganja i propovedi postale uobiajene u hrianskim zajednicama treeg i etvrtog veka. Ovde sam dao pregled raznih vrsta spisa koji su bili vani u ivotu ranih hrianskih crkava. Nadam se da se iz ovoga moe videti koliko je pisanje bilo od prevashodnog znaaja za te crkve i hriane koji su im pripadali. Knjige su bile u samom srcu hrianske vere od samog njenog poetka za razliku od drugih religija Rimskog carstva. Knjige su donosile prie o Isusu i njegovim apostolima koje su hriani priali i prepriavali; knjige su davale hrianima uputstva u ta da 37

veruju i kako da ive; knjige su povezivale prostorno udaljena drutva u sveoptu crkvu; knjige su podravale hriane u vreme progona i pruale im modele odanosti veri koje mogu da primene ukoliko se suoe sa muenjem i smru; knjige nisu davale samo dobar savet, ve i ispravno uenje, koje je upozoravalo na lana uenja drugih i zalagalo se za pnhvatanje pravovcrnih uverenja; knjige su omoguavale hrianima da shvate pravo znaenje drugih spisa, pruale vodstvo za nain miljenja, bogosluenje i ponaanje. Knjige su, dakle, bile u sreditu panje u ivotu ranih hriana. STVARANJE HRIANSKOG KANONA Na kraju, poelo je da se smatra da neke od tih hrianskih knjiga ne samo da su vredne da se proitaju, ve da predstavljaju apsolutni autoritet u pogledu hrianskih verovanja i prakse. One su postale Sveto pismo. Poeci hrianskog kanona Obrazovanje hrianskog kanona bio je dug, komplikovan proces oko koga ovde ne moram da zalazim u detalje.10 Kao to sam ve ukazao, u izvesnom smislu su hricani i zapoeii sa jednim kanonom, zato to je osniva njihove vere i sam bio jevrejski uitelj koji je prihvatao Toru kao merodavni sveti spis od Boga i koji je svoje sledbenike pouavao njegovom tumaenju. Prvi hriani su bili Isusovi sledbenici koji su prihvatali knjige jevrejske Biblije (koja tada jo uvek nije bila uspostavljena kao kanon" jednom za svagda) kao svoj sopstveni sveti spis. Za pisce Novog zaveta, ukljuujui i prvog autora, Pavla, re sveto pismo" odnosila se na jevrejsku Bibliju, zbirku knjiga koju je Bog dao svom narodu i koja 38

predskazuje dolazak Mesije, Isusa. Uskoro su, medutim, hriani poeli da prihvataju druge spise kao ravne jevrejskim. Koren ovog prihvatanja moda je bilo autoritativno uenje samog Isusa, poto su njegovi sledbenici smatrali da je njegovo tumaenje svetih spisa po autoritetu ravno reima samih svetih spisa. Isus je moda ohrabrivao takvo poimanje samim nainom na koji je iskazivao neka od svojih uenja. U Besedi na gori, na primer, zabeleeno je kako Isus iznosi zakone koje je Bog dao Mojsiju, a potom iznosi svoje jo radikalnije tumaenje tih zakona, ukazujui da je njegovo tumaenje merodavno. 'Ib nalazinio u takozvanim antitezama, koje belei Matej, u poglavlju 5., Isus kae: Culi ste da se kae 'Ne ubij' (jedna od zapovesti), ali ja vam ka.em, ,,ko se makar i naljuti na svog brata lli sestru, za osudu je" Ono to Isus kae u svom tumaenju Zakona, izgleda isto toliko merodavno kao i sam Zakon. Ili, Isus kae: uli ste da se kae 'Ne ini preljubu' (jo jedna od Deset zapovesti). Ali,;' vam kaem, ,,ko pogleda enu sa poudom prema njoj u svom srcu, ve je poinio preljubu sa njom". U nekim sluajevima izggleda da ta autontativna tumaenja svetih spisa zapravo ponitavaju zakone samih svetih spisa. Na pnmer, Isus kae: uli ste da se kae: 'Ko se razvede od svoje ene treba da joj da potvrdu o razvodu' (jedna zapovest koja se nalazi u Zakoni ponovljeni, 24:1), ali ja vam kaem da svako ko se razvede od svoje ene a da razlog za to nije seksualna nemoralnost, tera svoju enu da ini preljubu, a ko god se oeni razvedenom enom ini preljubu". Teko je rei kako neko moe da poslua Mojsijevu zapovest da lzda potvrdu o razvodu, ako razvod zapravo i nije stvar izbora. U svakom sluaju, Isusova uenja su uskoro poela da se 39

smatraju lstim autoritetom kao i Mojsijevi iskazi - to jest, sama Tora. To postaje jo jasnije kasnije, u doba Novog zaveta, u poslanici I Timotiju, koja se pripisuje Pavlu, ali prouavaoci esto smatraju da ju je neki kasniji sledbenik napisao pod njegovim imenom. U I Timotije 5:18 autor moli svoje itaoce da plaaju one koji slue medu njima i svoje nagovaranja potkrepljuje citirajui sveto pismo". Ono to je interesantno jeste da on potom navodi dva pasusa, od kojih se jedan nalazi u Tori (,,Ne stavljaj brnjicu volu koji koraa", Zakoni ponovljeni, 25:4), a drugi koji je rekao Isus (Radnik je zasluio svoju platu", Luka, 10:7). Izgleda da su za tog autora Isusove rei ve ravne svetom pismu. Ali, ta druga ili trea generacija hriana nije smatrala svetim pismom samo Isusovo uenje. Takvim je smatrala i uenje njegovih apostola. Dokaz za to nalazimo u posiednjoj knjizi Novog zaveta, 2. knjizi Petrovoj, knjizi za koju najkritimji prouavaoci veruju da je zapravo nije napisao Petar, ve neki od njegovih sledbenika pod pseudonimom Petar. U 2. knjizi Petrovoj, tree poglavlje, autor pominje lane uitelje koji iskrivljuju smisao Pavlovih pisama kako bi ih naveli da kau ono to bi oni hteli da kau ,,ba kao to to ine i sa ostalim svetim spisima" (2 Petar 3:16). Ispada da se ovde Pavlova pisma smatraju svetim spisima. Ubrzo nakon perioda Novog zaveta, odredeni hrianski spisi su citirani kao merodavni tekstovi za ivot i verovanja crkve. Istaknut primer predstavlja jedno pismo koje je napisao Poiikarp, pomenuti episkop Smirne, poetkom drugog veka. Crkva u Filipi je zamolila Polikarpa da ih posavetuje, posebno u sluaju koji se ticao jednog od voda koji se oigledno upustio u neku vrstu finansijskih mahinacija unutar crkve (mogue je 40

da je proneverio crkveni novac). Polikarpovo pismo Filibljanima koje i danas postoji zanimljivo je iz vie razloga, a jedan od vanijih je i njegova sklonost da citira ranije hrianske spise. U samo etrnaest kratkih poglavlja, Polikarp citira vie od sto pasusa poznatih iz tih ranijih spisa, potvrujui da oni predstavljaju autoritet u situaciji sa kojom se Filibljani suoavaju (za razliku od samo tuceta citata iz jevrej skih spisa); na jednom mestu on izgleda Pavlovu poslanicu Efeanima naziva svetim spisom. ee on naprosto citira ili aludira na ranije spise, podrazumevajui da oni predstavljaju autoritet za tu zajednicu.11 Uloga hrianske liturgije u obrazovanju kanona Znamo da su u periodu neto pre Polikarpovog pisma hriani sluali itanje jevrejskih svetih spisa tokom njihovih slubi. Autor I poslanice Timoteju, na primer, moli da primalac pisma obrati panju na (javno) itanje, podsticanje i pouavanje". (4:13). Kao to vidimo u sluaju pisma Koloanima, izgleda da su se i pisma hriana itala na skupovima zajednice. A znamo da se sredinom drugog veka dobar deo hrianskog bogosluenja sastojao od javnog itanja svetih spisa. Na primer, u jednom pasusu hrianskog intelektualca i apologiste Justina Muenika o kome se mnogo raspravlja, stiemo uvid od ega se sastojala crkvena sluba u njegovom rodnom gradu Rimu: ,,U danu nazvanom nedelja, svi koji ive u gradovima ili u selima skupljaju se najedno mesto, pa se itaju seanja apostola ili spisi proroka, koliko vreme doputa; potom, kada itazavri, predsedavajui reima upuuje ipodstie na imitaciju tih dobrih stvari..." (I Apol. 67) 41

Izgleda verovatno da je liturgijska upotreba nekih hrianskih tekstova - na primer, seanja apostola", za koje se uobiajeno smatra da su to zapravo jevandelja, uzdigla njihov status za veinu hriana, pa su se i oni, isto kao i jevrejski spisi (spisi proroka") poeli smatrati merodavnim. Uloga Markiona u obrazovanju kanona Na osnovu dokaza koji su preostali moemo jo podrobnije da pratimo nastanak kanona. U vreme dok je Justin pisao sredinom drugog veka, jo jedan istaknuti hrianin je bio aktivan u Rimu, filozof uitelj Markion, koji je kasnije proglaen jeretikom.12 Markion je viestruko zanimljiva linost. Doao je u Rim iz Male Azije, poto se tamo ve obogatio, oigledno na brodogradnji. Po dolasku u Rim, dao je ogromnu svotu novca Rimskoj crkvi, verovatno delom 1 da bi joj se umilio. Ostao je pet godina u Rimu, pri emu je dosta vremena proveo poduavajui sopstvenom poimanju hrianske vere i razradi njenih detalja u nekoliko spisa. Preovladujue je uverenje da su njegovi najuticajniji spisi bili oni koje on zapravo nije napisao, ve uredio. Markion je bio prvi hrianin koga poznajemo koji je stvorio pravi kanon" svetog pisma - tj. zbirku knjiga koja je, kako je on tvrdio, predstavljala svete tekstove te vere. Da bismo stekli nekakav utisak o ovom prvom pokuaju da se ustanovi kanon, potrebno je da znamo poneto o Markionovom specifinom uenju. Markiona su u potpunosti zaokupljali ivot i uenja apostola Pavla, koga je on smatrao onim pravim" apostolom prvih godina crkve. U nekim od svojih poslanica, kao to su Rimljanima i Galatima, Pavle je uio da ispravan 42

odnos prema Bogu dolazi samo pomou vere u Hrista, a ne obavljanjem bilo kakvih radnji koje propisuje jevrejski zakon. Markion je doveo tu razliku izmeu jevrejskog zakona i vere u Hrista do neega to je smatrao njenom logikom posledicom, a to je da postoji apsolutna razlika izmedu zakona sa jedne strane i jevandelja sa druge. Zapravo, zakon i jevandelja su se toliko razlikovali da oni nisu mogli da poteknu od istog Boga. Markion je zakljuio da Isusov (i Pavlov) Bog nije bio Bog Starog zaveta. Postoje, zapravo, dva razliita Boga: Bog Jevreja, koji je stvorio svet, pozvao Izrailj da bude njegov narod i doneo svojsurovi zakon; i Isusov Bog, koji je poslao Hrista u svet da spase ljude od osvctnikog gneva jevrejskog Boga tvorca. Markion je verovao da je sam Pavle pouavao takvom razumevanju Isusa, pa je prirodno to je njegov kanon ukljuio deset Pavlovih pisama koja su mu bila dostupna (sva koja su ula u Novi zavet, osim pastoralnih pisama 1 i 2 Timotiju i Titu); a poto je Pavle ponekad pominjao svoje Jevanelje", Markion je u svoj kanon ukljuio to jevandelje, jednu verziju dananjeg Jevandelja po Luki. I to je bilo sve. Markionov kanon se sastojao od jedanaest knjiga: nije bilo Starog zaveta, samo jedno Jevanelje i deset pisama. Ali, to nije kraj: Markion je doao do ubeenja da su lani vernici, koji nisu poimali veru kao on, preneli tih jedanaest knjiga prepisujui ih i dodajui tu i tamo poneto da bi ih prilagodili sopstvenim verovanjima, ukh'uujui i lanu" predstavu da je Bog Starog zaveta bio i Isusov Bog. I tako je Markion ispravio" tih jedanaest knjiga kanona, izbacujui pozivanja na Boga Starog zaveta, ili na stvaranje kao delo pravog Boga, ili na Zakon kao na neto ega bi se trebalo drati. Kao to emo videti, Markionovi pokuaji da svoje svete 43

tekstove uiniji primerenijim njegovom uenju time to ih je menjao nije zapravo neto to je on poeo prvi. I pre i posle njega, prepisivai ranohrianske literature povremeno su menjali tekstove koje su prepisivali da bi uinili da ovi kau ono to su oni mislili da ti tekstovi treba da kau. Ortodoksni" kanon posle Markiona Mnogi prouavaoci su ubedeni da su se drugi hnani potrudili da uspostave konture onoga to e postati novozavetni kanon upravo da bi se suprotstavili Markionu. Interesantno je da je u Markionovo vreme Justin mogao prilino neodredeno da govori o seanjima apostola" ne ukazujui koje je od tih knjiga (verovatno jevandelja) crkva prihvatila, ili zato ih je prihvatila, dok je nekih trideset godina kasnije jedan drugi hrianski pisac, koji se isto tako suprotstavljao Markionu, zauzeo daleko merodavniji stav. Bio je to episkop Liona u Gaiiji (savremenoj Francuskoj), Irinej, koji je napisao delo u pet tomova protiv jeretika kao to su Markion i gnostici i koji je imao veoma jasnu predstavu o tome koje bi knjige trebalo smatrati kanonskim jevaneljima. U esto citiranom odeljku iz njegove knjige Protiv jeresi", Irinej kae da su ne samo Markion, ve i drugi jeretici, pogreno pretpostavili da samo jedno od jevandelja treba prihvatiti kao sveti spis: jevrejski hriani, koji su smatrali validnim jevrejski zakon koristili su samo Mateja; odredene grupe koje su tvrdile da Isus nije pravi Hrist pnhvatale su samo Jevandelje po Marku; Markion i njegovi sledbenici prihvatili su samo (jednu verziju) Jevandelja po Luki; a grupa gnostika zvanih Valentinijani prihvatala je samo Jevanelje po Jovanu. Medutim, sve te grupe su bile u zabludi, zato to nije mogue 44

dajevanelja bude ni vie ni manje nego to ih ima. Jer, poto postoje etiri oblasti sveta u kome ivimo, i etiri glavna vetra, a Crkva je razbacana po svetu, a stub i temelj crkve je. jevanelje... pogodnoje da Crkva ima etiri stuba..." (Protiv jeresi". 3.11.7.) Drugim reima, etiri strane sveta, etiri vetra, etiri tuba dakle, nuno i etiri jevandelja.Dakle, pred kraj drugog veka bilo je hriana koji su insistirali na tome da su spisi Mateja, Marka, Luke i Jovana ta jevandelja; nije ih bilo ni vie ni manje.Rasprave o obliku kanona nastavile su se tokom nekoliko vekova. Izgleda da su hriani bili naveliko u brizi da saznaju koje knjige prihvatiti kao merodavne kako bi mogli da znaju (1) koje knjige da itaju tokom svojih bogosluenja i, shodno tome (2) da znaju na koje knjige se mogu osloniti kao na pouzdane vodie u ta valja verovati i kako se ponaati. Odluke o tome koje bi knjige na kraju trebalo uzeti za kanonske nisu bile automatske ili lagodne; rasprave su bile duge i iscpne, a ponekad i grube. Mnogi dananji hriani moda misle da se kanon Novog zaveta jednoga dana, ubrzo posle Isusove smrti, naprosto pojavio na sceni, ali nita ne moe biti dalje od istine. Kako stvari stoje, mi moemo da ukaemo kada je prvi put jedan hrianin od poverenja naveo dvadeset sedam knjiga Novog zaveta upravo kao knjige Novog zaveta - ni manje n i vie. Mada je to moda iznenadujue, taj hrianin je pisao u drugoj polovini etvrtog veka, skoro tri stotine godine nakon to su napisane same knjige Novog zaveta. Taj autor je bio moni episkop Aleksandrije po imenu Atanasije. Godine 367. Atanasije je napisao svoje godinje pastirsko pismo egipatskim crkvama u njegovoj nadlenosti i u njega je ukljuio savet koje knjige bi trebalo itati u crkvama kao svete spise. On navodi naih dvadeset i sedam knjiga, 45

iskljuujui sve ostale. To je prvi sauvani primer da neko potvrduje na niz knjiga kao Novi zavet. Pa ak ni Atanasije nije sredio stvar. Rasprave su se nastavile decenijama, pa ak i vekovima. Knjige koje mi nazivamo Novim zavetom su sakupljene u jedan kanon i proglaene svetim pismom, najzad i konano, tek stotinama godina nakon to su same te knjige nastale. lTAOCI HRIANSKIH SPISA U prethodnom odeljku u ii nae rasprave se nala kanonizacija hrianskih spisa. Ali, kao to smo ranije videli, hriani u prvim vekovima su pisali i itali razne knjige, a ne samo one koje su ule u Novi zavet. Bilo je i drugih jevanelja, dela, poslanica i otkrovenja; bilo je zapisa o progonima, pria o muenitvu, apologija vere, crkvenih pravila, napada na jeretike, pisama podrke i upuivanja, izlaganja o svetim spisima - itav jedan korpus literature koji je pomogao da se definie hrianstvo i da se ono uini religijom kakvu poznajemo danas. U ovoj fazi nae rasprave bilo bi korisno postaviti jedno osnovno pitanje o itavoj toj literaturi. Ko ju je, zapravo, itao? U savremenom svetu bi to izgledalo kao prilino neobino pitanje. Ako pisci piu knjige za hriane, onda je verovatno da su njihovi itaoci hriani. Ali, kada se ovo pitanje postavi u odnosu na antiki svet, ono ima posebnu teinu, poto u antici veina ljudi nije bila u stanju da ita. Pismenost je na nain ivota na savremenom Zapadu. Mi itamo sve vreme, svakog dana. itamo novine, asopise i knjige svih vrsta - biografije, romane, knjige o tome kako 46

uraditi neto, knjige o samopomoi, ishrani, religiozne knjige, filozofske knjige, istorije, memoare i tako dalje. Ali, nae vladanje pisanim jezikom daleko je od prakse itanja i stvarnosti u doba antike. Prouavanje pismenosti je pokazalo da je ono to mi smatramo masovnom pismenou savremeni fenomen, neto to se javilo tek sa dolaskom industrijske revolucije.13 Tek kad su drave bile u stanju da uvide ekonomsku dobrobit od toga to e skoro svi biti u stanju da itaju, postale su voljne da izdvoje ogromna sredstva - posebno vreme, novac i ljudske resurse - potrebne da bi se obezbedilo opte opismenjavanje. U neindustrijskim drutvima, resursi su bili neophodni za druge stvari, a pismenost ne bi doprinela ni ekonomiji ni dobrobiti drutva kao celine. Zbog toga je sve do savremenog doba u gotovo svim drutvima samo veoma mali broj ljudi bio u stanju da ita i pie. To se odnosi i na antika drutva koja bismo mogli da poveemo sa itanjem i pisanjem - na primer, Rim u ranim vekovima hrianstva,' pa ak i Grku tokom klasinog perioda. Najbolja i najuticajnija studija o pismenosti u periodu antike, studija Viljema Harisa, profesora Kolumbija univerziteta, ukazuje da je na najboljim mestima i u najboljim vremenima - na primer, u Atini na vrhuncu klasinog perioda u 5. veku pre Hrista - procenat pismenih retko bio vei od 10 ili 15 posto. Kad obrnemo brojeve, to znai da u najboljim okolnostima 85 do 90 posto populacije nije, umelo da ita ili pie. U prvim vekovima hrianstva, irom Rimskog carstva, procenat pismenosti je lako mogao biti i manji.14 Kako ispada, ak je i definisanje toga ta znai itati i pisati komplikovan posao. Mnogi ljudi mogu da itaju, ali, na primer, 47

nisu u stanju da sklope reenicu. A ta znai itati? Da li su ljudi pismeni ako mogu da shvate dijalog u stripovima, ali ne i uvodnik u asopisu? Moe li se rei da je neko u stanju da pie ako moe da se potpie, ali nije u stanju da prepie jednu stranicu teksta? Problem definisanja je jo izraeniji ako se okrenemo antikom svetu, u kome su sami stari narodi imali problema da definiu ta znai biti pismen. Jedan o,d najpoznatijih primera koji to ilustruje dolazi iz Egipta u drugom veku hrianstva. Poto tokom veeg dela antike veina ljudi nije mogla da pie, postojali su lokalni itai" i pisari" koji su naplaivali svoje usluge ljudima kojima je bilo potrebno da vode neki posao koji je zahtevao pisane tekstove: priznanice za porez, zakonske ugovore, licence, lina pisma i slino. U Egiptu su postojali lokalni inovnici iji je zadatak bio da nadgledaju odreene poslove vlade koji su zahtevali pisanje. Obino se to naimenovanje za lokalnog (ili seoskog pisara) nije trailo: kao i kod mnogih zvaninih" administrativnih poloaja, oni koji su ih zauzimah bili su odgovorni da taj posao plate iz svog depa. Drugim reima, ti poslovi su dopadali bogatijim lanovima drutva i donosili im odreeni status, ali su iziskivali ulaganje linih sredstava. Primer koji ilustruje problem definisanja pismenosti odnosi se na egipatskog pisara po imenu Petaus, iz sela Karanis u gornjem Egiptu. Kao to se esto deava, Petaus je imenovan na dunost u neko drugo selo, Ptolemais Hormou, gde mu je bilo dato da nadgleda finansijske i poljoprivredne poslove. Godine 184. Hristove ere, Petaus je morao da odgovori na neke albe na jednog drugog seoskog pisara iz Ptolemais Harmoua, oveka po imenu Ishirion, koji je naimenovan da negde drugde 48

preuzme odgovornosti pisara. Seljaci pod Ishirionovom nadlenou bili su uznemireni time to Ishirion nije mogao da ispuni svoje obaveze jer je, kako su ga oni optuivali, bio nepismen". Reavajui tu raspravu, Petaus je ustvrdio da Ishirion uopte nije nepismen, zato to je mogao da napie svoje ime na raznim slubenim dokumentima. Drugim reima, za Petausa je pismenost" bila naprosto sposobnost da se ovek potpie. Sam Petaus je imao problem da uradi vie od toga. Ispalo je da imamo komadi papirusa na kome je Petaus vebao svoje pisanje i na kome je napisao, dvanaest puta, rei (na grkom) koje je morao da potpie na zvaninom dokumentu: ,,Ja, Petaus, seoski pisar, podneo sam ovo". udno je to to je on te rei ispravno prepisao prva etiri puta, ali je peti put izostavio prvo slovo poslednje rei, a ostalih sedam puta je nastavio da izostavlja to slovo, to ukazuje da nije pisao rei koje je znao da napie, ve da je naprosto prepisivao prethodni red. Oigledno je da nije mogao da proita ak ni te jednostavne rei koje je upisivao na stranicu. A on je bio zvanini lokalni pisar!15 Ako ubrojimo Petausa u pismene" ljude antike, koliko je onda ljudi stvarno moglo da ita tekstove i shvati ta oni govore? Nemogue je rei tanu cifru, ali izgleda da taj procenat nije ba bio veliki. Postoje razlozi da se smatra da je taj procenat u hrianskim zajednicama bio jo i nii od opteg proseka. Naravno, uvek je bilo izuzetaka, kao to su to apostol Pavle i drugi autori iji su tekstovi uli u Novi zavet i koji su oigledno bili veti pisci; ali, veinom su hriani poticali iz redova nepismenih. Ovo je nesumnjivo tano to se tie samih prvih hriana, a to 49

bi bili Hristovi apostoli. U jevaneljskim priama, mi saznajemo da su veina Isusovih uenika bili prosti seljaci iz Galileje - neobrazovani ribari, na primer. Za dvojicu od njih, Petra i Jovana, izriito se kae da su bili nepismeni" u knjizi Dela (4:13). Apostol Pavle ukazuje svojoj korintskoj pastvi da mnogi od vas nisu mudri po ljudskim merilima". (I Kor. 1:27) - to bi moglo da znai da je samo mali broj bio solidno obrazovan, a nikako veina. Kao to sam ukazao, neki intelektualci su preli u hrianstvo, ali je veina hriana poticala iz niih klasa i bila neobrazovana. Dokazi za ovo miljenje dolaze iz nekoliko izvora. Jedan od najinteresantnijih je jedan paganski protivnik hrianstva po imenu Celz koji je iveo u drugom veku. Celz je napisao knjigu Prava Re" u kojoj je napao hrianstvo na vie osnova, tvrdei da je to budalasta, opasna religija koju treba zbrisati sa lica Zemlje. Na nesreu, mi nemamo samu Pravu Re"; imamo samo citate iz nje i to u spisima uvenog hrianskog crkvenog oca Origena, koji je iveo oko sedamdeset godina posle Celza, i koga su zamolili da napie odgovor na njegove optube. Origenova knjiga Protiv Celza" je preivela i predstavlja na glavni izvor informacija o tome ta je ueni kritiar Celz u svojoj knjizi rekao protiv hriana. To nam omoguuje da sa prilinom tanou rekonstruiemo Celzove tvrdnje. Jedna od tih tvrdnji je da su hriani neuki ljudi iz niih slojeva. Frapantno je da u svom odgovoru Origen to ne porie. Pogledajte sledee Celzove optube. (Hrianski) nalozi su sledei: 'Neka se niko obrazovan, niko mudar, niko razborit ne pribliava. Jer mi mislimo da su te sposobnosti zle. Ali, svak ko je neuk, svak glup, svak neobrazovan, svak koji je kao dete, neka slobodno doe'". 50

(Protiv Celza, 3.44) 'tavie, primeujemo da se oni koji izlau svoje sveto uenje na pijacama i idu unaokolo prosei ne bi nikada usudili da dou na neki skup inteligentnih Ijudi, niti da otkriju svoja plemenita verovanja u njihovom prisustvu; ali kad god vide nekog nedoraslog mladia i gomilu robova i druinu budala, oni se tu proguraju i iskazuju.' (Protiv Celza, 3.50) 'U privatnim kuama takoe vidimo abadije, obuare, perae i najnepismenije seljaine koji se ne bi usudili da kau bilo ta u prisustvu svojih starijih i inteligentnijih gospodara. Ali, kad god se dokopaju dece nasamo, i ena sa njima, onigovore neke zapanjujue stvari, kao to je, na primer, da ne smeju da obraaju nikakvu panju na svoga oca i kolske uitelje;... kau da ovi govore besmislice i da nista na razumeju... I da oni, ako hoe, treba da ostave oca i svoje uitelje i pou zajedno sa enama i malom decom, koji su njihovi drugari, u abadijsku radnju, ili u obuarsku, ili u peraku, da bi mogli da postignu savrenstvo. I govorei to oni ih navode da to urade'". (Protiv Celza, 3.56) Origen odgovara da su pravi hrianski vernici u sutini mudri (a neki su, zapravo, i dobro obrazovani), ali su oni mudri to se tie Boga, a ne to se tie stvari ovog sveta. Drugim reima, on ne porie da hrianske zajednice u velikoj meri ine nie, neobrazovane klase. JAVNO ITANJE U HRIANSKOJ ANTICI Dakle, izgleda da u ranom hrianstvu imamo jednu paradoksalnu situaciju. Ono je bilo knjika religija, sa svakovrsnim spisima koji su bili krajnje vani za gotovo svaki 51

aspekt te vere. Pa ipak, veina ljudi nije mogla da ita te spise. Kako da objasnimo taj paradoks? Zapravo, ta stvar nije tako udna ako se prisetimo onoga to smo ukazali ranije, da su svi slojevi drutva u antici uglavnom koristili usluge pismenih u korist nepismenih. Jer, u antikom svetu itanje" knjige nije po pravilu znailo da je ovek ita za sebe; to je znailo da je ita glasno, za druge. Govorilo se da neko ita knjigu kad, zapravo, slua kako je itaju drugi. Izgleda da se nikako ne moe izbei zakljuak da su knjige toliko vane za rani hrianski pokret - gotovo uvek itane naglas na drutvenim skupovima, kao to je na primer bilo bogosluenje. Ovde treba da se podsetimo kako Pavle upuuje svoje solunske sluaoce da njegovo pismo treba proitati svoj brai i sestrama" (I Sol. 5:27). To se i radilo naglas, na skupovima. A autor Koloana pie: ,,A kad proitate ovo pismo, postarajte se da se ono proita u crkvi Laodikeje, a da vi proitate pismo napisano Laodikeji" (Kol. 4:16) Prisetite se, takoe, izvetaja Justina Muenika da se ,,u danu zvanom nedelja svi koji ive u gradovima ili na selu skupljaju na jednom mestu, pa se itaju seanja apostola ili spisi proroka, koliko vreme doputa" (I Apol. 67). Na istu stvar se ukazuje i u drugim ranim hrianskim spisima. Na primer, u knjizi Otkrovenja kae nam se: Blagosloven je onaj koji ita rei proroanstva i blagosloveni su oni koji sluaju te rei" (1:3) - to se oigledno odnosi na javno itanje tog teksta. U manje poznatoj knjizi zvanoj 2. Kliment, iz sredine drugog veka, autor ukazuje, to se tie njegovih rei podstreka Citam vam zahtev da obratite panju na ono to je napisano, kako biste mogli da spasete sebe i onoga ko vam ita" (2 Klim. 19.1) 52

Ukratko, knjige koje su bile od vrhunskog znaaj a u ranom hrianstvu u najveem broju sluajeva itali su naglas oni koji su bili u stanju da itaju, kako bi nepismeni mogli da uju, razumeju, pa ak i da ih prouavaju. Uprkos injenici da su rani hriani bili veinom nepismeni vernici, ta religija je u osnovi poivala na visokoj pismenosti. Ali, moramo da prodiskutujemo o jo jednom kljunom pitanju. Ako su knjige bile toliko vane za rano hrianstvo, ako su one poele da se itaju u hrianskim znjednicama irom Mediterana, kako su zapravo te zajednice dobijale te knjige? Kako su se one umnoavale? Sve ovo se zbivalo u danima kada nije bilo kompjuterskog izdavatva, elektronskih sredstava umnoavanja, pa ak ni pokretnog sloga. Ako su zajednice vernika imale kopije raznih hrianskih knjiga, kako su ih dobijale? A najvanije pitanje za kljunu temu naeg istraivanja jeste kako moemo mi (ili - kako su mogli oni) da znaju da su kopije koje su dobili tane, i da nisu bile izmenjene u procesu reprodukcije?

2
PREPISIVAI RANIH HRIANSKIH SPISA Kao to smo videli u prvom poglavlju, hrianstvo je od samog poetka bilo knjika religija, u kojoj su svakovrsne knjige igrale centralnu ulogu u ivotu i veri rastuih hrianskih zajednica u Sredozemlju. Kako se, dakle, umnoavala i delila hrianska literatura? Odgovor je, naravno, da je knjiga koja je trebalo da se razdeli unaokolo morala da se prepisuje. 53

PREPISIVANJE U GRKO-RIMSKOM SVETU Jedini nain da se neka knjiga u antiko doba prepie bio je prepisivanje rukom, slovo po slovo, re po re. Bio je to spor i pipav proces, ali druge nije bilo. Mi smo danas navikli da vidimo mnotvo kopija knjiga koje se pojavljuju na policama velikih knjiara po itavoj zemlji samo nekoliko dana nakon njihovog objavljivanja, pa prihvatamo zdravo za gotovo da je, na primer, jedan primerak Da Vinijevog koda potpuno identian svim drugim primercima. Nijedna re se tu nikad nee razlikovati - bie to potpuno ista knjiga, bez obzira na to koji primerak itamo. Nije bilo tako u antikom svetu. Ba kao to knjige nisu lako mogle da se masovno distribuiraju (nije bilo kamiona ni aviona ni eleznica), one nisu mogle ni da se masovno proizvode (nije bilo tampe). A poto su morale da se prepisuju rukom, jedna po jedna, sporo i pipavo, veina knjiga i nije nainjena u velikom broju. Meutim, one knjige koje su doivele to da budu prepisane u velikom broju kopija nisu sve bile iste, jer su pisari koji su prepisivali tekstove neizbeno unosili izmene - menjajui rei koje su prepisivali bilo sluajno (usled omake ili druge vrste nepanje) ili planski (kada je pisar namerno menjao rei koje je prepisivao). Niko ko je u antici itao neku knjigu nije mogao da bude siguran da ita ono to je njen autor napisao. Rei su mogle biti izmenjene. Zapravo, one su najverovatnije to i bile, makar i samo malo. Danas, izdava javnosti daje odreeni tira neke knjige distribuirajui ga u knjiare. U antikom svetu, poto knjige nisu bile u masovnoj proizvodnji i nije bilo izdavakih preduzea i knjiara, stvari behu drugaije.1 Obino bi neki 54

pisac napisao knjigu i moda je dao nekoj grupi prijatelja da je proita ili slua dok se ona naglas ita. To je stvaralo priliku da se neto od sadraja te knjige i doradi. Potom, kada bi zavrio knjigu, autor bi dao da se ona prepie za nekoliko prijatelja i poznanika. Tako je u to vreme izgledao in objavljivanja - koji je oznaavao da knjiga vie nije samo pod nadzorom svog autora, ve i u rukama drugih. Ako bi ovi drugi hteli dodatne primerke - moda da bi ih poklonili lanovima svoje porodice ili prijateljima - oni bi morali da preduzmu dalje prepisivanje te knjige angaujui, recimo, nekog lokalnog pisara koji prepisivanjem zarauje za ivot, ili nekog pismenog roba kome je prepisivanje tekstova bilo u opisu kunih poslova. Mi znamo da je taj proces mogao da bude izluujue spor i netaan i da su primerci koji su nastajali na taj nain mogli da se na kraju potpuno razlikuju od originala. Svedoanstvo o tome dolazi od samih antikih pisaca. Ovde u pomenuti samo nekoliko interesantnih primera iz 1. veka Hristove ere. U uvenom eseju o pitanju gneva, rimski filozof Seneka ukazuje da postoji razlika izmeu gneva usmerenog na ono to nam nanosi tetu i gneva usmerenog na neto to ne moe da nam naudi. Da bi ilustrovao ovaj drugi primer, on pominje odreene neive stvari, kao to je rukopis koji esto bacamo od sebe jer je napisan suvie malim slovima, ili ga cepamo jer je pun greaka".2 Mora da je bilo frustrirajue iskustvo itati neki tekst koji je pun tamparskih greaka" (odnosno, greaka prepisivaa), toliko da oveka dovede do ludila. Jedan aljiv primer nam dolazi iz epigrama duhovitog rimskog pesnika Marcijala koji u jednoj svojoj pesmi izvetava itaoca: Ako ti bilo koja od pesama na ovim listovima, itaoe, izgleda ili suvie nejasna, ili napisana na ne ba dobrom latinskom, 55

greska nije moja: prepisiva ih je pokvario u svojoj urbi da za tebe dovri svoj niz stihova. Ali, ako misli da greka nije njegova, nego moja, onda upoverovati da nemapameti. ,,Pa ipak, vidis, ovojeste loe."Kao da ja poriem to tojejasno! Ovojeste loe, ali znaj da ni ti nepie bolje. "3 Prepisivanje tekstova ostavljalo je mogunost manuelnih greaka; i taj problem je bio iroko poznat u itavoj antici. PREPISIVANJE U RANOHRIANSKIM KRUGOVIMA U ranim hrianskim tekstovima imamo odreeni broj referenci na praksu prepisivanja." Jedan od najinteresantnijih dolazi iz jednog popularnog teksta s poetka prve polovine drugog veka, po imenu Pastir", napisao Jerma. Ta knjiga se nairoko itala od drugog do etvrtog veka hrianstva; neki hriani su verovali da je treba smatrati delom kanona svetog pisma. Ona je, na primer, ukljuena kao jedna od knjiga Novog zaveta u jedan od najstarijih preostalih rukopisa, uveni Sinajski kodeks iz 4. veka. U toj knjizi, hrianskom proroku po imenu Jerma daje se niz otkrovenja, od kojih se neka tiu budunosti, a druga linog i zajednikog ivota hriana njegovog doba. U jednoj od prvih poenti u toj knjizi (koja je inae dugaka, dua od svih knjiga koje su ule u Novi zavet) Jerma ima viziju jedne stare ene, neke vrste andeoske figure, koja simbolizuje hriansku crkvu, i koja ita glasno iz jedne male knjige. Ona pita Jermu moe li da objavi stvari koje je uo svojim blinjim hrianima. On odgovara da ne moe da se seti svega to je ona proitala i moli je: Daj mi knjigu da je prepiem". Ona mu daje knjigu, a on onda pria kako Uzeh knjigu i odoh na drugi kraj polja, gdeprepisah celu stvar, slovo po slovo, jer nisam mogao da raspoznam slogove. 56

A potom, kad sam dovrio slova knjige, naglo mije uzee iz ruku; nisam video ko." (Pastir, 5.4) Iako je to bila mala knjiga, mora da je bilo teko prepisati je slovo po slovo. Kad Jerma kae da nije mogao da raspozna slogove", on moda ukazuje da nije bio vet u itanju - to jest, da nije bio obuen kao profesionalni pisar, neko ko je mogao da teno ita tekstove. Jedan od problema sa starim grkim tekstovima, (u koji spadaju i svi rani hrianski spisi, ukljuujui i Novi zavet) je u tome to se pri njihovom prepisivanju nisu koristile take, nije bilo razlike izmeu malih i velikih slova, i povrh toga, to je savremenom itaocu jo udnije, rei se nisu razdvajale razmakom. Taj nain kontinualnog pisanja se nazivao scriptuo continua, i oigledno je inio tekst tekim za itanje, a da i ne govorimo o razumevanju teksta. Izraz godisnowhere mogao bi da znai sasvim drugu stvar za vernika (God is now here - Bog je sada ovde) i za ateistu (God is nowhere - nema Boga).5 A ta bi znailo kad se napie lastnightatdinnerisawabundanceonthetable? (Sinozaveeromvideobiljezastolom?) Je li to bio normalan ili natprirodan dogaaj? Kad Jerma kae da nije mogao da raspozna slogove, on oigledno hoe da kae da nije mogao da teno ita tekst, ali je mogao da prepozna slova, pa ih je prepisivao jedno po jedno. Oigledno je da, ukoliko ne znate ta itate, mogunost da pogreite prilikom prepisivanja raste. Neto kasnije u toj viziji Jerma opet govori o prepisivanju. Stara ena mu opet dolazi i pita da li je knjigu koju je prepisao predao crkvenim voama. On odgovara da nije, a ona mu kae: 57

Dobro si uinio. Jer imam da dodam jo neke rei. Potom, kad dovrim sve rei, oni e preko tebe moi da saznaju ko su sve odabrani. I tako, napisae dve knjiice, poslati jednu Klimentu, a drugu Grapti. Kliment e svoju poslati stranim gradovima, jer to je njegova dunost. Ali e Grapte posavetovati udovice i siroie. A ti eproitati svoju u svom gradu, sa svetenicima koji vode crkvu." (Pastir, 8.3) I tako su u tekstu koji je on dugo prepisivao morale da se dodaju neke izmene, pa je morao da prepie dva primerka. Jedan od tih primeraka otiao bi oveku po imenu Kliment, koji je moda osoba poznata iz drugih tekstova kao trei episkop grada Rima. Moda se ovo odnosi na period pre nego to je postao crkveni poglavar, poto ovde izgleda da je on imao ulogu da obavlja spoljanju prepisku za Rimsku hriansku zajednicu. Da li je on bio neka vrsta zvaninog pisara koji je prepisivao njihove tekstove? Drugi prepis trebalo je da ode eni po imenu Grapte, koja je moda takoe bila pisar, moda onaj koji je pravio prepise tekstova za neke lanove rimske crkve. Sam Jerma je trebalo da proita svoju kopiju knjige hrianima svoje zajednice (od kojih je veina bila nepismena, pa zato nisu mogli da sami proitaju taj tekst) ali, kako se to moglo oekivati od njega, kad ni on sam nije mogao da razazna slogove, nigde se ne objanjava. Ovde, dakle, stiemo realan uvid u pogledu toga na ta je liilo prepisivanje u prvobitnoj crkvi. Verovatno je situacija bila slina i u raznim drugim crkvama razbacanim po Sredozemlju, iako (verovatno) nijedna druga crkva nije bila velika kao ona u Rimu. Nekoliko odabranih lanova bili su crkveni pisari. Neki od tih pisara bili su vetiji od drugih. Izgleda da je jedna od Klimentovih crkvenih dunosti bila irenje hrianske lite58

rature; Jerma se poduhvatio tog zadatka naprosto zato to mu je u toj jednoj prilici on bio dodeljen. Prepisi tekstova koje su prepisali ti pismeni pripadnici pastve (neki od njih su bili pismeniji od drugih) potom su se itali celoj zajednici. ta jo moemo da kaemo o tim pisarima u hrianskim zajednicama? Mi ne znamo tano ko su bili Kliment i Grapte, iako imamo dodatne informacije o Jermi. On govori o sebi kao o bivem robu (Pastir", II) Oigledno je da je bio pismen, a i relativno dobro obrazovan. On nije bio jedan od voa crkve u Rimu (nije ukljuen u svetenike"), iako kasnije predanje rvrdi da je njegov brat bio ovek po imenu Pije, koji je postao episkop te crkve sredinom drugog veka.6 Ako je to tano, mogue je da je ta porodica stekla znatan ugled u hrianskoj zajednici, iako je Jerma nekad bio rob. Poto su, oigledno, jedino obrazovani ljudi mogli da budu pismeni, i poto je sticanje obrazovanja uobiajeno znailo da ovek ima slobodnog vremena i novca koji su za to potrebni (ukoliko nije opismenjen kao rob), ispada da su ranohrianski pisari bili bogatiji i obrazovaniji lanovi hrianskih zajednica u kojima su iveli. Kao to smo videli, van hrianskih zajednica, u itavom rimskom svetu, tekstove su normalno prepisivali profesionalni pisari ili pismeni robovi kojima je bilo naloeno da taj posao obavljaju kao deo svojih kunih poslova. To izmeu ostalog znai da ljudi koji su prepisivali tekstove irom carstva nisu po pravilu bili ljudi koji su eleli te tekstove. Prepisivai su uglavnom prepisivali tekstove za druge. Sa druge strane, jedno od vanih nedavnih otkria naunika koji prouavaju rane hrianske pisare, jeste da je kod njih bilo upravo obrnuto. Izgleda da su hriani koji su prepisivali te tekstove bili jedini 59

koji su i hteli te tekstove - to jest, oni su prepisivali tekstove ili za svoju linu upotrebu i/ili upotrebu zajednice, ili su ih pravili radi ostalih lanova zajednice.7 Ukratko, ljudi koji su prepisivali rane hrianske tekstove uglavnom nisu bili profesionalci (pitanje je da li je bilo ijednog profesionalca meu njima) koji su prepisivali tekstove da bi se izdravali. (vidi Jermu u prethodnom tekstu); oni su naprosto bili pismeni ljudi u hrianskim crkvama koji su bili u stanju da prepisuju (poto su bili pismeni) i eleli su da to rade. Neki od tih ljudi - ili veina? - moda nisu bili voe tih drutava. Imamo razloga da verujemo kako su prvi hrianski lideri bili imuniji pripadnici crkve, po tome to su se crkve po pravilu sastajale u domovima svojih lanova (nije poznato da je tokom prva dva veka crkve bilo crkvenih zgrada), a samo su kue bogatijih lanova mogle da budu dovoljno velike da prime veliki broj ljudi, poto je veina stanovnika antikih gradova ivela u malenim stanovima. Nije neopravdano ako zakljuimo da je ovek koji je davao dom takoe bio i voa crkve, poto se to podrazumeva u odreenom broju hrianskih pisama koja su dospela do nas, u kojima autor pozdravlja toga i toga i crkvu koja se sastaje u njegovom domu". Ti bogatiji kuevlasnici su verovatno bili i obrazovaniji, pa ne predstavlja iznenaenje to su ih ponekad podsticali da itaju" hriansku literaturu svojoj pastvi, kao to moemo da vidimo, na primer, u I Tim. 4:13: Dok ja ne doem, obratite posebnu panju na (javno) itanje, na podsticanje i na pouavanje". Da li je onda mogue da su, bar u veini sluajeva, crkvene voe bile odgovorne i za to da se prepisi hrianske literature itaju pastvi?

60

PROBLEMI SA PREPISIVANJEM RANIH HRIANSKIH TEKSTOVA Poto rane hrianske tekstove nisu prepisivali profesionalni pisari,8 bar u prva dva ili tri veka crkve, ve naprosto obrazovani pripadnici hrianskih zajednica koji su mogli da obave taj posao i koji su bili voljni da ga urade, za oekivati je da su, posebno u prvim prepisima, prilikom pisanja uobiajeno pravljene greke. Uistinu, posedujemo solidne dokaze da je to bilo ba tako, poto su se na to povremeno alili hriani koji su itali te tekstove i pokuavali da otkriju koje su bile izvorne rei njihovih autora. Origen, crkveni otac iz 3. veka, na primer, jednom je napisao sledeu albu na prepise jevanelja koje je imao: Razlika izmeu rukopisa bila je velika, bilo zbog nemara nekih prepisivaa, bilo zbog perverzne drskosti drugih; oni su ili propustili da prekontroliu ono to su prepisali, ili su prilikom korekture dodavali ili oduzimali ta im se prohte."9 Origen nije jedini koji je zapazio taj problem. Njegov paganski protivnik Celz ga je takoe zapazio, nekih sedamdeset godina ranije. U svom napadu na hrianstvo i njegovu literaturu, Celz je izgrdio hrianske prepisivae zbog njihove prepisivake prakse pune greaka. Neki vernici, kao da su doli sapijanke, idu dotle daprotivree sami sebi i menjaju izvorni tekst jevanelja po tri ili etiri i viseputa, te menjaju njegov karakter da bi uzpomo toga izbegli probleme kada se suoe sa kritikom." (Protiv Celza, 2.27)

61

U ovom primeru je zapanjujue to to se Origen, kada se suoi sa optubom da se u hrianskim krugovima loe prepisuje od strane osobe van hrianskih krugova, zapravo upinje da porekne da su hriani menjali tekst, uprkos injenici da je on sam to osudio u svojim drugim spisima. Dodue, jedan izuzetak koji on navodi u svom odgovoru Celzu ukljuuje nekoliko jeretikih grupa koje su, rvrdi Origen, zlonamerno menjale svete tekstove.10 Ve smo se susreli sa tom optubom da su jeretici ponekad preobliavali tekstove koje su prepisivali kako bi se ovi bolje uklopili u njihove sopstvene poglede, jer znamo da je na taj nain optuen filozof-teolog Markion iz 2. veka, koji je obelodanio svoj kanon od jedanaest svetih knjiga tek nakon to je izbacio one delove koji su se suprotstavIjali njegovom uverenju da za Pavla Bog Starog zaveta i nije pravi Bog. Markionov pravoverni" protivnik Irinej tvrdio je da je Markion uinio slcdee: osakatio Pavlove poslanice, uklanjajui sve to je apostol rekao o Bogu koji je stvorio svet, ak i injenicu da je On Otac naeg Gospoda Isusa Hrista, kao i one pasuse iz knjiga proroka koje apostol citira da bi naspouio da su oni unapred najavili dolazak Gospoda." (Protiv jeresi, 1.27.2) Markion nije bio jedini krivac. Otprilike u isto vreme kad i Irinej iveo je jedan pravoverni episkop Korinta po imenu Dionisije, koji se alio da su lani vernici bezobzirno izmenili njegove sopstvene spise, ba kao to su uinili i sa nekim drugim svetim tekstovima. Kad su me moja braa hriani pozvali da piem pisma, ja 62

sam to i uinio. Njih su davolji apostoli napunili grahoricom, oduzimajui neke stvari, a dodajui druge. Njih e snai nesrea. Ne bi bilo udo da su se neki usudili da pokvare cak i rei samog Gospoda, kad su se zaverili da unakaze moj ponizni trud." Optube te vrste protiv jeretika" - da su izmenili tekst svetog pisma kako bi uinili da se u njemu kae ono to oni ele da se kae - bile su sasvim uobiajene meu ranim hrianskim piscima. Ali, ono to je vredno zapaziti, jeste da su nedavna prouavanja pokazala da dokazi koje pruaju preiveli rukopisi ukazuju upravo suprotno. Pisari koji su bili povezani sa pravovernom tradicijom poesto su menjali svoje tekstove, ponekad da bi uklonili mogunost da ih zloupotrebe" hriani koji su afirmisali jeretika verovanja, a ponekad da bi ih uinili primerenijim doktrinama koje su pouavali hriani njihovog sopstvenog ubedenja.11 Sasvim stvarna opasnost da tekstove po volji menjaju pisari koji se ne slau sa onim to je u njima reeno oigledna je i na druge naine. Uvek moramo da imamo na umu da su prepisivai ranih hrianskih spisa prepisivali svoje tekstove u jednom svetu koji ne samo da nije imao tamparske maine, ve ni zakon o autorskim pravima. Kako su autori mogli da garantuju da se njihovi tekstovi nee izmeniti kada ili jednom puste u promet? Jednostavan odgovor glasi da oni to i nisu mogli. I to onda objanjava zato su pisci ponekad bacali kletvu na svakog prepisivaa koji prepravi njihov tekst bez odobrenja. Tu vrstu proklinjanja nalazimo ve u jednom ranom hrianskom spisu koji je uao u Novi zavet, knjizi Otkrovenja, iji autor, pred kraj dela, daje sudbonosno upozorenje:

63

Svedoim svima koji uju reiproroanstva ove knjige: akoim bilo ko neto doda, Boe e mu dati poasti opisane u ovoj knjizi: a ako bilo ko oduzme neku od rei knjige ovogproroanstva, Bog e oduzeti njegov deo drveta ivota i svetog grada, kako je opisano u ovoj knjizi." (Otkr. 22:18-19) Ovo nije nekakva pretnja itaocu da treba da prihvati ili poveruje u sve to je napisano u toj knjizi proroanstva, kao to se ponekad tumai; to je tipina pretnja prepisivaima te knjige da ne dodaju i ne oduzimaju nijednu od njenih rei. Slina proklinjanja mogu se nai u celom opsegu ranohrianskih spisa. Pogledajte ove prilino ozbiljne pretnje koje izrie latinski hrianski uenjak Rufin u pogledu svog prevoda jednog od Origenovih dela: Uistinu u prisustvu Boga Oca i Sina i Svetog Duha ja molim i preklinjem svakog ko bi ove knjige bilo prepisivao, bilo itao, njegovom verom u carstvo koje e doi, misterijom vaskrsnua iz mrtvih i venom vatrom pripremljenom za avola i njegove anele, da ne bi dospeo za venost na ono mesto gde je pla i krgut zuba i gde se njihova vatra ne gasi i gde njihov duh ne umire, da ne dodaju nita onom toje napisano niti da od toga oduzimaju, i da nita ne umeu i ne menjaju, ve da uporede svoj prepis sa primerkom sa koga su ga nainili. "u To su strane pretnje - paklenim ognjem i sumporom - za puko menjanje nekih rei teksta. Pa opet vidimo da, uprkos tome to su neki pisci su bili vrsto reeni da osiguraju (putem zastraujuih kletvi) da njihove rei budu prenesene netaknute, nijedna pretnja nije mogla da bude dovoljno stroga za prepisivae koji su mogli da menjaju tekst po volji, u jednom svetu koji nije imao zakon o autorskim pravima.

64

IZMENE TEKSTA l'ogreili bismo, meutim, ako bismo pretpostavili da su jedine izmene pravili prepisivai koji su imali lini interes da tekst govori ovo ili ono. Zapravo, najvei broj izmena koje nalazimo u ranohrianskim rukopisima nemaju nikakve veze sa teologijom ili ideologijom. Daleko najvei broj izmena je posledica istih greaka - omaki pera, sluajnih izostavljanja, nenamernih dodavanja, pogreno napisanih rei, zabluda ove ili one vrste. Pisari su mogli da budu nesposobni: vano je da se prisetimo da najvei broj prepisivaa u prvim vekovima nije bio obuen da obavlja taj posao, ve su to bili naprosto pismeni lanovi svojih zajednica koji su (manje ili vie) bili za to sposobni i voljni. ak i kasnije, poev od etvrtog i petog veka, kada su se hrianski pisari pojavili kao klasa profesionalaca unutar crkve,13 i jo kasnije, kad su najvei broj rukopisa prepisivali monasi posveeni tom poslu u manastirima - ak i tada su neki pisari bili manje veti od drugih. U svim vremenima je taj zadatak bio naporan posao, kao to ukazuju beleke koje su povremeno dodavali rukopisima i u kojima bi pisar ispustio uzdah olakanja, kao to je: Kraj rukopisa, slava neka je Bogu!"14 Ponekad bi pisari izgubili koncentraciju; ponekad su bili gladni ili pospani; ponekad se naprosto nisu trudili da daju sve od sebe. ak su i pisari koji su bili sposobni, obueni i paljivi ponekad greili. Ipak, ponekad su, kao to smo videli, oni menjali tekst zato to su mislili da on treba da se promeni. Ali, to nije bilo samo iz odreenih teorijskih razloga. Bilo je i drugih razloga da pisar namerno neto promeni - na primer, kada bi naiao na neki pasus koji mu se inio kao da sadri greku koju treba ispraviti, moda zbog neke protivrenosti koju je naao u 65

tekstu, ili pogrenog geografskog naziva, ili izostavljene aluzije na svete tekstove. I tako, kad bi pisari unosili namerne izmene, ponekad su njihovi motivi bili isti kao suza. Ali, oni su ipak menjali tekst, pa su usled toga autorove izvorne rei bivale izmenjene i na kraju izgubljene. Jedan interesantan primer namerne izmene nalazimo u jednom od naih najlepih prepisa, Vatikanskom kodeksu (koji je tako nazvan zato to je naden u Vatikanskoj biblioteci), nainjenom u etvrtom veku. U uvodu poslanice Jevrejima postoji pasus u kome nam, prema veini rukopisa, kau da Hrist dri (grki: PHERON) sve stvari reju svoje moi" (Jev. 1:3)" Ali, u Vatikanskom kodeksu, izvorni pisar je malo izmenio tekst, jednim glagolom koji na grkom slino zvui; ovde tekst umesto navedenog glasi: Hrist manifestuje (grki PHANERON) sve stvari reju svoje moi". Nekoliko vekova kasnije, jedan drugi pisar je proitao taj pasus u rukopisu i odluio da izmeni neuobiajenu re manifestuje u obiniju re drzi - briui jednu re i piui drugu. Potom, opet posle nekoliko vekova, neki trei pisar je proitao taj rukopis i primetio da je njegov prethodnik izmenio tekst; pa je on izbrisao re dri i ponovo napisao re manifestuje. Potom je dodao beleku na margini koja pokazuje ta je mislio o ovom prethodnom, drugom pisaru. Beleka glasi: Budalo i nitkove! Ostavi stari tekst, ne menjaj ga!" Uzgred, lino posedujem prepis te stranice koji sam uramio i okaio na zid iznad mog radnog stola kao stalni podsetnik na pisare i njihove sklonosti da menjaju i ponovo menjaju svoje tekstove. Oigledno je to izmena jedne jedine rei; pa zato je ona toliko bitna? Zato to jedini nain da razumemo ta je neki autor hteo da kae jeste da znamo koje su zaista bile njegove 66

rei - sve njegove rei. (Pomislite o svim propovedima koje se odravaju na osnovu jedne rei u nekom tekstu: ta ako je to re koju autor zapravo nije napisao?) Ako kaemo da Hrist manifestuje sve stvari svojom monom reju, to je potpuno drugaije nego ako kaemo da on odrava univerzum svojom reju! TEKOE DA SAZNAMO IZVORNI TEKST" I tako, pisari koji su prepisivali rukopise radili su svakakve stvari u njima. U narednom poglavlju emo se dublje pozabaviti raznim vrstama izmena. Zasad je dovoljno da znamo da je izmena bilo i da ih je bilo svuda, pogotovo u prve dve stotine godina u kojima su se hrianski tekstovi prepisivali, kada su veina pisara bili amateri. Jedan od glavnih zadataka tekstologije mora da bude oporavljanje izvornog teksta - teksta koji je autor izvorno napisao - jer znamo da su nai rukopisi u prilinoj meri puni greaka. Problem jo oteava injenica to je neka greka, kad se jednom naini, mogla vrsto da se ukoreni u tekstualnoj tradiciji, zapravo, da se vre ukoreni nego original. To e rei, kad jednom pisar izmeni neki tekst - bilo sluajno, bilo namerno - te izmene postaju trajne u njegovom rukopisu (ukoliko, naravno, neki drugi pisar ne doe na pomisao da ispravi tu greku). Naredni pisar, koji prepisuje taj rukopis, prepisuje i te greke (mislei da je to ispravan tekst) i dodaje svoje greke. Naredni pisar, koji prepisuje taj rukopis, prepisuje i greke oba svoja prethodnika i dodaje svoje greke, i tako dalje. Jedini nain da se greke isprave jeste da neki pisar shvati da je njegov prethodnik pogreio i da pokua to da rei. Ali, nema garancije da e pisar, koji nastoji da ispravi greku, 67

to uraditi na ispravan nain. To jest, menjajui neto za ta misli da je greka, on zapravo moe da netano izmeni tekst, pa sad imamo tri oblika teksta: original, greku i pogrean pokuaj da se ta greka ispravi. Greke se umnoavaju i ponavljaju; ponekad se one isprave, a ponekad se nagomilaju, i tako to ide. Vekovima. Ponekad, naravno, pisar moe da poseduje i vie od jednog rukopisa i tako ima mogunost da ispravi greke u jednom rukopisu pomou ispravnog teksta u drugom rukopisu. To, zapravo, znaajno popravlja situaciju. Sa druge strane, takoe je mogue da pisar ponekad ispravi ispravan rukopis prema neispravnom. ini se da je broj mogunosti beskrajan. Ako znamo te probleme, kako moemo da se nadamo da emo uspostaviti bilo ta to bi liilo na originalan tekst, tekst koji je zapravo napisao autor? To je ogroman problem. Zapravo, to je tako veliki problem da je odreeni broj tekstologa poeo da tvrdi kako moemo da zaboravimo na raspravu o originalnom" tekstu, jer nam je on nedostupan. To je moda preterano, ali e nam primerdva iz spisa Novog zaveta pokazati kakvi su to problemi. PRIMERI PROBLEMA Za prvi primer uzeemo Pavlovo pismo Galatima. ak i to se tie samog pisanja tog pisma, moramo da razmotrimo brojne tekoe, koje e uiniti da bolje razumemo one koji nas savetuju da se okanemo ideje ispitivanja kakav je bio originalan" tekst. Galatija nije bio jedan grad sa jednom crkvom; bila ja to oblast u Maloj Aziji (savremenoj Turskoj) u kojoj je Pavle osnovao crkve. Kada je pisao Galatima, da li je 68

pisao jednoj od crkava, ili svima njima? Verovatno je, poto on ne istie posebno nijedan grad, imao nameru da njegovo pismo dospe do svih njih. Da li to znai da je on nainio vie prepisa jednog pisma, ili je hteo da to pismo cirkulie kroz sve crkve u toj oblasti? Pretpostavimo da je nainio vie primeraka. Kako je to uinio? Za poetak, izgleda da to pismo, kao i ostala Pavlova pisma, nije pisano njegovom rukom, ve je diktirano pisaru-sekretaru. Dokaz za to nalazimo na kraju pisma, gde Pavle dodaje post scriptum linim rukopisom, kako bi primaoci znali da je on autor tog pisma (uobiajen nain za diktiranje pisama u antici): Vidite, velikim slovima piem vam sopstvenom rukom" (Gal. 6:11). Drugim reima, njegov rukopis je bio krupniji i verovatno naizgled manje profesionalan od rukopisa pisara kome je diktirao to pismo.15 Sad, ako je Pavle diktirao to pismo, da li ga je diktirao re po re? Ili, da li je izdiktirao samo osnovne stvari, a doputao pisaru da popuni ostatak? Oba metoda su se podjednako koristila pilikom pisanja pisama u antici.16 Ako je pisar popunjavao ostatak, moemo li biti sigurni da ga je popunio tano onako kako je Pavle eleo? Ako nije, da li mi zaista imamo Pavlove rei, ili su to rei nekog nepoznatog pisara? No, pretpostavimo ipak da je Pavle diktirao to pismo re po re. Da li je mogue da je na nekim mestima pisar napisao pogrene rei? I udnije stvari su se deavale. Ako je tako, onda je autograf (original) tog pisma ve u sebi sadrao neku greku", pa sve naredne kopije ne bi bile Pavlove rei (na mestima gde ih je pisar pogreno napisao). Pretpostavimo, ipak, da je pisar uhvatio sve rei sto posto 69

ispravno. Ako je u svet otilo nekoliko prepisa tog pisma, moemo li biti sigurni da su svi ti prepisi takoe bili sto posto tani? U najmanju ruku je mogue, ak i ako su svi oni bili prepisivani u Pavlovom prisustvu, da se tu i tamo promenila re ili dve u ovom ili onom prepisu. Ako je tako, ta ako je samojedna od tih kopija posluila kao original sa koga su prepisivane sve ostale kopije - u prvom veku, pa u drugom i treem veku, i tako dalje? U tom sluaju, najstariji primerak koji je posluio kao osnova za sve naredne prepise tog pisma nije sadrao tano ono to je Pavle napisao ili to je hteo da napie. Kada se primerak jednom pusti u promet - to jest, kad doe na svoje odredite u jedan od gradova Galatije - on se, naravno, prepisuje, pa se i prave greke. Ponekad pisari mogu da namerno promene tekst; ponekad sluajno. Ti prepisi puni greaka se onda prepisuju; pa se prepisi prepisa puni greaka prepisuju, i tako dalje, redom. Negde usred svega toga izvorni primerak (ili svaki od izvornih primeraka) se na kraju izgubi, ili izlie, ili uniti. U odreenom trenutku, nije vie mogue uporediti neku kopiju sa originalom da bi se utvrdilo da li je ispravna", ak i ako nekom padne na pamet sjajna ideja da to uradi. Dakle, ono to je preostalo do danas nije izvorni prepis tog pisma, ni jedan od prepisa koji je nainio sam Pavle, ni bilo koji od prepisa koji je nainjen u bilo kom od gradova Galatije kojima je to pismo poslato, ni bilo koji od prepisa tih prepisa. Prvi prihvatljivo kompletan prepis poslanice Galatima (taj rukopis je fragmentaran, tj. u njemu nedostaje odreeni broj delova) jeste papirus nazvan P46 (poto je to 46. papirus Novog zaveta koji je katalogizovan), koji datira iz otprilike 200. g. 70

Hristove ere.17 To je priblino 150 godina nakon to je Pavle napisao to pismo. Ono je bilo u opticaju, prepisivalo se ponekad ispravno, ponekad neispravno sto i pedeset godina pre nego to je nainjen bilo koji prepis koji je preostao do danas. Mi ne moemo da rekonstruiemo primerak sa koga je prepisan P46. Da li je to bio taan primerak? Ako jeste, koliko taan? On je svakako imao greke odreene vrste, kao to ih je imao i primerak sa koga je on prepisan i primerak sa koga je taj primerak prepisan, i tako dalje. Ukratko, veoma je komplikovano govoriti o originalnom" tekstu poslanice Galatima. Mi ga nemamo. Najbolje to moemo da uradimo jeste da se vratimo u neku ranu fazu prenoenja i da se jednostavno nadamo da ono to rekonstruiemo u pogledu prepisa nainjenih u toj fazi - to zasnivamo na prepisima koji su preostali do danas (sve ih je vie kako ulazimo u srednji vek) - u razumnoj meri odraava ono to je sam Pavle zaista napisao, ili bar ono to je nameravao da napie kad je diktirao pismo. Kao drugi primer ovog problema, uzmimo Jevanelje po Jovanu. To jevanelje se sasvim razlikuje od ostala tri jevanelja Novog zaveta, poto iznosi odreeni broj pria koje se razlikuju od pria iz ostalih tri i pisano je primetno drugaijim stilom. Ovde, u Jevanelju po Jovanu, Isusove rei su dugi govori, a ne jezgrovite, direktne izreke; Isus, na primer, kod Jovana nikad ne pria neku parabolu, za razliku od ostala tri jevanelja. tavie, dogaaji o kojima se pria u Jevanelju po Jovanu nalaze se samo u tom jevanelju; na primer, Isusov razgovor sa Nikodimom (u poglavlju 3) i sa Samariankom (poglavlje 4) ili njegova uda pretvaranja vina u vodu (poglavlje 2) i dizanje Lazara iz mrtvih (poglavlje 10). I 71

autorov portret Isusa je sasvim drugaiji; za razliku od ostalih jevanelja, Jovan dosta mesta posveuje objanjavanju ko je on (onaj koji je poslat sa neba) i araniranju znakova" koji treba da dokau da je ono to Isus sam kae o sebi istina. Nema sumnje da je Jovan imao izvore za svoju priu - mogue neki izvor koji je, na primer, priao o Isusovim znacima, i izvor koji je opisivao njegove govore.18 On te izvore spaja u svoju sopstvenu tenu priu o Isusovom ivotu, sluenju, smrti i vaskrsnuu. Ipak, mogue je da je Jovan nainio nekoliko razliitih verzija svog jevanelja. Na primer, itaoci su odavno primetili da poglavlje 21 izgleda kao kasniji dodatak. Samo jevanelje izgleda da se okonava sa 20:30-31; a dogaaji u poglavlju 21 izgledaju kao neka vrsta naknadnog razmiljanja, koja je, mogue, dodata da bi se popunila pria o pojavljivanju vaskrslog Isusa i da bi se objasnilo da jeste bilo predskazano kako e voljeni uenik" koji pria predanja u jevaneljima umreti (21:22-23). Ni drugi pasusi u tom jevanelju se ne slau potpuno sa ostalima. ak i poetni stihovi 1:1-18, koji su neka vrsta prologa za jevanelje, izgledaju kao da se razlikuju od ostatka. Ta proslavljena poema govori o Rei" Boijoj, koja je postojala sa Bogom od poetka i bila je sam Bog, i koja je postala meso" u Isusu Hristu. Taj pasus je napisan uzvieno poetskim stilom koji ne nalazimo u ostatku tog jevanelja; tavie, iako se neke od njegovih sredinjih tema ponavljaju u ostatku prie, neki od najvanijih izraza se ne ponavljaju. I tako, Isus se u prii prikazuje kao onaj koji je doao odozgo, ali se ni na jednom drugom mestu u tom jevanelju ne naziva Reju. Da li je mogue da je taj uvodni pasus potekao iz nekog drugog izvora za razliku od ostatka prie, i da ga je autor dodao 72

kao pogodan poetak, nakon to je neko ranije izdanje te knjige ve bilo objavljeno? Pretpostavite, na sekundu, isto radi teorije, da poglavlja 21 i 1:1-18 nisu bila izvorni delovi tog jevanelja. Kako to pomae tekstologu koji eli da rekonstruie originalni" tekst? Koji original se rekonstruie? Svi nai grki rukopisi sadre pomenute delove. Pa, da li onda tekstolog rekonstruie kao originalni tekst onaj oblik tog jevanelja koji ih je izvorno sadrao? Ali, zar ne bi trebalo da smatramo originalom" raniji oblik, u kome ih nije bilo? A ako neko eli da rekonstruie taj raniji oblik, da li je u redu da stane tu, na rekonstrukciji, da kaemo, prvog izdanja Jevanelja po Jovanu? Zato da ne pode dalje i pokua da rekonstruie izvore koji stoje u osnovi tog jevanelja, kao to je izvor za znamenja i izvor za govore, ili moda ak i usmeno predanje koje stoji u njihovoj osnovi? To su pitanja koja opsedaju tekstologe i koja su navela neke od njih da izjave da treba da se okanemo svake potrage za izvornim tekstom - poto ne moemo da se sloimo ak ni u tome ta bi moglo da znai da govorimo o originalu" Poslanice Galatima ili Jevanelja po Jovanu. Ali, ja ipak nastavljam da mislim da ak i ako ne moemo da budemo sto posto sigurni u to ta moemo da postignemo, bar moemo biti sigurni da su svi preostali rukopisi prepisani sa drugih rukopisa, koji su i sami bili prepisani sa drugih rukopisa i da je u najmanju ruku mogue vratiti se do najstarije i najranije faze rukopisa svake od knjiga Novog zaveta. Svi nai rukopisi poslanice Galatima, na primer, oigledno potiu od nekog teksta koji je prepisan; svi nai rukopisi Jevanelja po Jovanu oigledno potiu od neke verzije tog jevanelja koja je 73

ukljuivala prolog i poglavlje 21. I tako se moramo zadovoljiti saznanjem da je vraanje do najranije verzije koju moemo da domaimo najbolje to moemo da uinimo, bilo da jesmo ili da nismo stigli do originalnog" teksta. Najstariji oblik tog teksta je bez sumnje blizak (veoma blizak) onome to je autor izvorno napisao, pa predstavlja osnov za nae tumaenje njegovog uenja. REKONSTRUISANJE TEKSTOVA NOVOG ZAVETA Slini problemi se, naravno, odnose i na sve nae ranohrianske spise, i one koji su uli u Novi zavet i one koji nisu, bilo da se radi o jevaneljima, delima, poslanicama, otkrovenjima ili bilo kojoj drugoj vrsti ranih hrianskih spisa. Zadatak tekstologa je da odredi koji je najraniji oblik teksta za sve te spise. Kao to emo videti, postoje utvreni principi kako se to odreuje, naini da se utvrdi koje su razlike u naim rukopisima greke, koje su nenamerne izmene, a koje verovatno potiu od izvornog autora. Ali, to nije lak zadatak. No, rezultati ovoga mogu biti krajnje prosvetljujui, interesantni, pa ak i uzbudljivi. Tekstolozi su bili u stanju da sa relativnom pouzdanou odrede nekoliko mesta u preivelim rukopisima koja ne predstavljaju izvorni tekst Novog zaveta. Za one koji o toj disciplini ne znaju nita, ali koji dobro poznaju Novi zavet (recimo, u prevodu na engleski) neki od rezultata mogu biti iznenaujui. U zakljuku ovog poglavlja, razmotriu dva takva odlomka - u ovom sluaju, odlomke iz jevanelja za koje danas priiino pouzdano znamo da nisu izvorno pripadali Novom zavetu, iako su postali delovi Biblije popularni kod hriana vekovima, a takvi su i danas.

74

ena uhvaena u preljubi Pria o Isusu i eni uhvaenoj u preljubi je verovatno najpoznatija pria o Isusu u Bibliji; a svakako je bila najomiljenija u holivudskoj verziji njegovog ivota. Ula je ak i u Stradanje Hristovo" Mela Gibsona, iako se taj film usredsreuje samo na Isusove poslednje asove (ta pria je u filmu prikazana kao jedna od retkih reminiscencija). Uprkos njenoj popularnosti, pria je naena u samo jednom pasusu Novog zaveta, u Jevanelju po Jovanu, 7:53-8:12, a izgleda da se izvorno nije nalazila ak ni tu. Sadraj prie je poznat. Isus pouava u hramu, a prilazi mu grupa pisara i fariseja, njegovih zakletih neprijatelja, vodei enu koja je bila uhvaena u samom inu preljube". Oni je dovode pred Isusa zato to hoe da ga provere. Mojsijev zakon, kako mu oni kau, zahteva da se takva kamenuje do smrti; ali oni hoe da znaju ta on ima da kae o tome. Treba li da je kamenuju ili da je pomiluju? Naravno, to je klopka. Ako im Isus kae da puste tu enu da slobodno ide, optuie ga da kri Boiji zakon; a ako im kae da je kamenuju, optuie ga da odbacuje sopstveno uenje 0 ljubavi, milosru i opratanju. Isus ne odgovara odmah; umesto toga, on se saginje da napie neto na tlu. Na njihova ponovljena pitanja, on im kae: Neka onaj od vas koji je bez greha prvi baci kamen na nju". On se potom vraa svom pisanju po zemlji, dok oni koji su doveli enu poinju da odlaze - oigledno se oseajui osudenima zbog sopstvenih nedela - dok ne ostane samo ena. Podigavi glavu, Isus kae: eno, gde su oni? Ima li nekog da te osudi?" Na to ona odgovara: Nikog, Gospode". On potom odgovara: ,,Ni ja te ne osuujem. Idi i ne grei vie". 75

To je sjajna pria, ispunjena patosom i domiljatou, u kojoj Isus koristi svoju dovitljivost da izbavi sebe iz klopke - a da i ne govorimo 0 jadnoj eni. Naravno, kod paljivog itaoca ta pria izaziva niz pitanja. Kfa primer, ako je ta ena uhvaena u inu preljube, gde je mukarac sa kojim je uhvaena? Prema Mojsijevom zakonu, trebalo bi kamenovati oboje (vidi Knjigu levitsku, 20:10). I jo, dok Isus pie po tlu, ta on pie? (Po jednom starom predanju, on je pisao grehe tuilaca, koji su, kad su videli da su njihovi sopstveni prestupi poznati, otili postieni.) A ak i ako je Isus zaista pouavao poruci ljubavi, da li je on zaista mislio da Zakon Boiji koji je saoptio Mojsije vie ne vredi i da ga ne treba sluati? Da li je mislio da gresi ne treba da budu kanjeni? Uprkos briljantnosti ove prie, njenoj oaravajuoj poruci i nadasve interesantnom zapletu, postoji jo jedan ogroman problem koji ona donosi. Kako stvari stoje, ona se nije izvorno nalazila u Jevanelju po Jovanu. Zapravo, ona se izvorno nije nalazila ni u jednom jevanelju. Dodali su je kasniji prepisivai. Kako to znamo? Zapravo, naunici koji prouavaju tradiciju rukopisa u ovom sluaju nemaju nikakvih sumnji. Kasnije u ovoj knjizi emo dublje ispitati kakve dokaze ti naunici iznose da bi opravdali svoj sud. Ovde naprosto mogu da ukaem na nekoliko osnovnih injenica koje su bile ubedljive gotovo svim naunicima svih opredeljenja: ta pria se uopte ne nalazi u naim najstarijim i najboljim rukopisima Jevandelja po Jovanu; 18 stil kojim je ona pisana se veoma razlikuje od stila Jevandelja po Jovanu (ukljuujui i stil prie koja je pre nje i prie koja je posle nje); i u njoj se nalazi veliki broj rei i fraza kojih inae u tom jevanelju nema. Zakljuak je neizbean: taj odeljak nije 76

izvorno pripadao tom jevanelju. Kako je on onda dodat? O tome postoje brojne teorije. Najvei broj naunika misli da je to naprosto dobro poznata pria iz usmenog predanja o Isusu, koja je u odreenom momentu dodata na margini rukopisa. Iz toga je neki pisar zakljuio kako je ta beleka na margini trebalo da bude deo teksta, pa ju je dodao neposredno nakon prie koja se zavrava u Jevanelju po Jovanu 7:52. Vredno je zapaziti da su drugi pisari ubacili tu priu na raznim mestima u Novom zavetu - na primer, neki od njih nakon stiha 21:25 u Jevandelju po Jovanu, a drugi, to je prilino interesantno, nakon stiha 21:38 u Jevanelju po Luki. U svakom sluaju, ma ko da je napisao tu priu, to nije bio Jovan. Ovo prirodno ostavlja itaoca u nedoumici: ako ta pria nije izvorno bila deo Jevanelja po Jovanu, da li je treba smatrati delom Biblije? Na to pitanje nee svi odgovoriti na isti nain, ali je za najvei broj tekstologa odgovor - ne treba. Poslednjih dvanaest stihova Jevanelja po Marku Drugi primer koji emo razmotriti moda nije tako poznat prosenom itaocu Biblije, ali je onbio izuzetno uticajan u istoriji tumaenja Biblije i predstavlja priline probleme prouavaocima tekstualne tradicije Novog zaveta. Taj primer potie iz Jevanelja po Marku i tie se njegovog zavretka. U Markovoj prii, saznajemo da je Isus razapet i da ga je potom sahranio Josif Arimatejski na dan pre Sabata (15:42-47). Na dan Sabata, Marija Magdalena i jo dve druge ene vratile 77

su se do groba da bi pomazale telo kako dolikuje (16:1-2). Kad stignu, one otkrivaju da je kamen odgurnut. Kad uu u grob, vide jednog mladia u beloj odori, koji im kae: Nemojte se uditi! Vi traite Isusa iz Nazareta koji je bio raspet. On je ustao i nije ovde - vidite Ii mesto gde su ga poloili?" On potom pouava ene da kau uenicima da e Isus doi pre njih u Galileju i da e ga tamo videti, ,,ba kao to vam je rekao". Ali, ene pobegnu iz groba i ne kau nita nikome, jer su se uplaile". (16:4-8) Potom dolaze poslednjih dvanaest stihova iz Jevandelja po Marku u mnogim savremenim prevodima na engleski, stihovi koji su nastavak te prie. Kae se da se sam Isus pojavio Mariji Magdaleni, koja to saoptava uenicima; alijoj oni ne veruju (stihovi 9-11), On se potom javlja drugoj dvojici (st. 12-14), i najzad jedanaestorici uenika (bez Jude Iskariota) koji su se.okupili za stolom. Isus ih prekoreva to nisu verovali, a potom im nalae da idu i objave njegovo jevanelje svemu to je stvoreno". Oni koji poveruju i krste se bie spaseni", ali oni koji to ne uine bie osueni". A potom dolaze dva najinteresantnija stiha ovog odeljka: J ovo su znaci koji epratiti one koji veruju: oni e isterivati demone u mpje ime; govorie novejezike; i uzimae zmije svojim rukama; a akopopiju bilo kakav otrov, on im nee nauditi; oni epoh.gati ruke na bolesne i leiti ih." (st. 17-18) Isus je potom odveden na Nebo i posaen sa desne strane Boga. A uenici odlaze u svet objavljujui jevanelje, dok njihove rei potvruju znaci koji ih prate. (str. 19-20) To je izvanredan odeljak, misteriozan, dirljivi moan. To je jedan od odeljaka koji koriste pentekostalci da bi pokazali kako 78

e pravi Isusovi sledbenici biti u stanju da govore nepoznatim jezicima", to se dogada pri njihovim sopstvenim bogosluenjima; i to je glavni odeljak na koji se oslanjaju apalaki hvatai zmija" koji do dan danas hvataju otrovne zmije rukama da bi pokazali svoju veru u Isusove rei, da im se nee nita desiti ako to ine. Ali, tu opet ima jedan problem. I u ovom sluaju se taj odeljak nije nalazio u izvornom Jevanelju po Marku. Njega je dodao neki kasniji pisar.Na odreeni nain, o tom tekstualnom problemu se vie diskutovalo nego o prii o eni uhvaenoj u preljubi, jer bez tih zavrnih stihova Jevandelje po Marku ima sasvim drugaiji kraj, teko razumljiv. To ne znai da su naunici skloni da prihvate te stihove, kao to emo odmah videti. Razlog iz koga ih smatraju dodatkom je vrst, gotovo neporeciv. Ali, naunici se spore oko toga kakav je bio stvaran zavretak Jevanelja po Marku, poto znamo da taj kraj koji nalazimo u mnogim prevodima na engleski (iako se obino oznaava kao neautentian) i u kasnijim grkim rukopisima nije pripadao originalu. Dokaz da ti stihovi nisu bili u originalu Jevanelja po Marku je sline vrste kao i za odeljak o eni uhvaenoj u preljubi i nema potrebe da ovde opet ulazim u sve detalje. Tih stihova nema u naa dva najstarija i najbolja rukopisa Jevanelja po Marku, kao i u drugim vanim svedoanstvima; stil tog odeljka se razlikuje od stila ostatka Markovog jevandelja; teko je razumeti prelazak sa prethodnog pasusa na ovaj (npr. u stihu 9 se uvodi Marija Magdalena kao da se dotad nije pominjala, iako se o njoj govori u prethodnim stihovima; postoji jo jedan problem sa grkim jezikom koji taj prelaz ini jo nezgrapnijim); i u tom odeljku postoji veliki broj rei i fraza 79

koje se ne nalaze ni na jednom drugom mestu u Jevanelju po Marku. Ukratko, ima dovoljno dokaza da gotovo svi tekstolozi budu ubedeni kako su ti stihovi dodati Jevanelju po Marku. Pa ipak, bez njih se pria zavrava prilino naglo. Zapazite ta se deava kada se ti stihovi oduzmu. enama je reeno da obaveste Isusove uenike da e on stii pre njih u Galileju i da e se tamo sresti; ali one, te ene, bee iz groba i ne kau nita nikome, ,,jer se plae". I tako se javenelje zavrava. Oigledno je da su pisari mislili da je taj kraj suvie nagao. ene nisu rekle nikom? Dakle, uenici nikad nisu saznali za vaskrsnue? A Isus se nije sam pojavio pred njima? Kako to moe da bude kraj! Da bi reili taj problem, pisari su dodali kraj.19 Neki naunici se slau sa mih'enjem pisara da je stih 16:8 i suvie nagao zavretak za jedno jevanelje. Kao to sam ukazao, to ne znai da ti naunici veruju da su poslednjih dvanaest stihova u naim kasnijim rukopisima bili u izvornom zavretku - oni znaju da to nije sluaj - ali misle da je, moda, poslednja strana Jevanelja po Marku, ona u kojoj Isus stvarno susree uenike u Galileji, nekako bila izgubljena, i da svi nai prepisi tog jevanelja potiu od tog jednog okrnjenog rukopisa, bez poslednje strane. To objanjenje je sasvim mogue. Takoe je mogue, po miljenju nekih drugih naunika, da Marko nije zaista nameravao da okona svoje jevanelje stihom 16:8.20 To je nesumnjivo okantan kraj. Uenici nikad ne saznaju istinu 0 Isusovom vaskrsnuu zato to im ene to nikad nisu rekle. Jedan od razloga da mislimo kako je mogue da je Marko na taj nain zavrio svoje jevanelje jeste to to se takav kraj vrlo dobro slae sa drugim motivima u tom jevanelju. Kao to su 80

prouavaoci Jevandelja po Marku odavno primetili, u tom jevanelju izgleda da uenici nikad nisu shvatili" (za razliku od nekih drugih jevanelja). Stalno se ponavlja da oni ne razumeju Isusa (6:51-52; 8:21), a kad im Isus u nekoliko navrata kae da on mora da pati i umre, oni oigledno ne uspevaju da pojme njegove rei (8:31-33; 9:30-32; 10:33-40). Moda oni zaista i nisu nikad razumeli (za razliku od italaca Jevanelja po Marku, koji mogu da od poetka razumeju ko je Isus zaista). Takoe je interesantno da se zapazi da u itavom Jevandelju po Marku, kad god neko uspe da razume neto o Isusu, Isus toj osobi nareuje da uti - pa ipak ta osoba esto prenebregava to nareenje, pa iri novosti (npr. 1:43-45). Kakva je onda ironija to je enama na grobu reeno da ne ute, ve da govore, a one takoe ignoriu to nareenje - i ute! Ukratko, moda je Marko i nameravao da tako naglim krajem svog itaoca ostavi na neki nain uskraenim - to je dovitljiv nain da italac zastane, doe do vazduha i upita: ta?

ZAKLJUAK Odeljci o kojima smo raspravljali predstavljaju samo dva od vie hiljada mesta na kojima su pisari menjali rukopise Novog zaveta. U oba primera, imamo posla sa dodacima koje su pisari uneli u tekst, dodacima znatne duine. Iako veina izmena nisu tog obima, postoji niz znaajnih izmena (a jo vie beznaajnih) u preostalim rukopisima Novog zaveta. U narednim poglavljima emo videti kako su naunici poeli da otkrivaju te izmene i kako su razvili metode da utvrde koji je najstariji oblik teksta (odnosno, koji je originalni" tekst; posebno emo se pozabaviti sa jo nekoliko primera izmena u 81

tekstu - i time kako su te izmene uticale na na prevod Biblije na engleski). Hteo bih da ovo poglavlje zavrim naprosto jednim zapaanjem o posebno izraenoj ironiji koju smo izgleda otkrili. Kao to smo videli u poglavlju I, hrianstvo je od poetka bilo religija knjige, koja je isticala odreene tekstove kao merodavne svete spise. Ali, kao to smo videli u ovom poglavlju, mi zapravo nemamo te merodavne tekstove. Ovo je jedna tekstualno orijentisana religija iji su tekstovi izmenjeni i preiveli samo u prepisima koji se razlikuju od primerka do primerka, ponekad i na veoma bitne naine. Zadatak tekstologa je da pokua da obnovi najstarije oblike tih tekstova. To je oigledno kljuni zadatak, jer mi ne moemo da tumaimo rei Novog zaveta ako ne znamo koje su to rei bile. tavie, kao to se nadam da je dosad postalo jasno, znanje o tome koje su to rei bile nije bitno samo onima koji smatraju da su te rei bile boanski inspirisane. Ono je vano svima onima koji smatraju Novi zavet znaajnom knjigom. A sigurno je da to smatraju svi koji su zainteresovani za istoriju, drutvo i kulturu zapadne civilizacije, jer je Novi zavet, ako nita drugo, velianstvena kulturna batina, knjiga koju potuju milioni i koja tvori temelje najvee svetske religije danas.

82

3.
Tekstovi Novog zaveta
Izdanja, rukopisi i razlike Prakse prepisivanja koje smo dosad razmotrili uglavnom su se ticale prva tri veka hrianstva, kada najvei broj prepisivaa hrianskih tekstova nisu bili profesionalno obueni za taj posao, ve su to bili naprosto pismeni hriani iz ove ili one zajednice, sposobni da itaju i piu, pa su zato bili pozvani da u slobodno vreme prepisuju tekstove svoje zajednice.1 Poto nisu bili dobro obueni da obavljaju taj posao, oni su ee pravili greke nego profesionalni pisari. To objanjava zato se nai najstariji primerci Novog zaveta ee razlikuju meusobno, kao i od kasnijih kopija, nego to se kasnije kopije (recimo, sa kraja srednjeg veka) razlikuju jedna od druge. Najzad je jedna klasa profesionalnih pisara postala deo hrianskih intelektualaca, a sa pojavom profesionalnih pisara, poela je i kontrolisanija praksa prepisivanja u kojoj su se greke pravile mnogo ree. Pre nego to je do toga dolo, tokom prvih vekova crkve, hrianski tekstovi su se prepisivali na bilo kom mestu gde su napisani ili odneti. Poto su se tekstovi prepisivali lokalno, nije udo to su razni krajevi razvili razliite tekstualne tradicije. To e rei, rukopisi u Rimu su imali mnogo zajednikih greaka, jer su bili najveim delom kuni" dokuinenti, koji su se prepisivali jedan sa drugog; na njih nisu mnogo uticali i ukopisi koji su se prepisivali u Palestini; a rukopisi iz Palestine imali su svoje osobenosti, koje nisu bile iste kao u rukopisima koji su, 83

na primer, naeni u Aleksandriji u Egiptu. tavie, u prvim vekovima crkve, neka mesta su imala bolje prepisivae od drugih. Savremeni naunici su utvrdili da su pisari iz Aleksandrije - koja je bila glavni intelektualni centar antikog sveta - bili posebno obazrivi, ak i u tim prvim vekovima, i da u Aleksandriji postoje veoma isti oblici u kojima su tekstove ranih hrianskih spisa uvali, deceniju za decenijom, posveeni i prilino veti hrianski prepisivai. PROFESIONALNI HRIANSKI PREPISIVAI Kadajecrkvapoeladakoristiprofesionalneprepisivaedabiumno avala tekstove? Postoje dobri razlozi da mislimo da se to desilo negde pred poetak etvrtog veka. Dotle je hrianstvo bila jedna mala, manjinska religija Rimskog carstva, kojoj su se esto protivili, a ponekad je i progonili. Ali, ogromna promena se dogodila kada je rimski car Konstanin preao u tu veru oko 312. g. Hristove ere. Iznenada je hrianstvo, od religije drutvenih izgnanika, koju su progonile i lokalne ruh'e i carske vlasti, postalo glavni igra na religioznoj pozornici Carstva. Ne samo da su progoni prestali, ve je i najvea sila zapadnog sveta poela da obasipa crkvu naklonou. Dolo je do masovnih preobraanja, pa je u doba kada je sam car javno objavio svoju odanost hrianstvu postalo popularno biti Hristov sledbenik. Sve vie i vie visokoobrazovanih i izvebanih ljudi je prelazilo u tu veru. Prirodno je da su oni bili podobniji da prepisuju tekstove hrianske tradicije. Ima razloga da pretpostavimo da su se u to vreme u glavnim urbanim zonama pojavili hrianski skriptoriji.2 Skriptorij je mesto za profesionalno prepisivanje rukopisa. Ima nagovetaja da su 84

hrianski skriptoriji radili poetkom etvrtog veka. Godine 331. Hristove ere, car Konstantin, koji je eleo da se raskone Biblije obezbede glavnim crkvama koje je on dao da se sagrade, napisao je zahtev episkopu Cezareje, Euzebiju,3 da naini pedeset primeraka Biblije na carev troak. Euzebije se prema tom zahtevu poneo sa svom pompom i potovanjem koje je car zasluivao, i postarao se da se on ispuni. Oigledno je da je poduhvat tog obima zahtevao profesionalni skriptorij, a da i ne govorimo o materijalu koji je bio potreban da se naine raskoni prepisi hrianskih spisa. Jasno je da je to sasvim drugaije vreme od perioda samo vek ili dva ranije, kada bi lokalne crkve naprosto zamolile nekog od svojih lanova da nekako nae dovoljno slobodnog vremena kako bi prepisao neki tekst. Poev od etvrtog veka, dakle, prepise tekstova su poeli da prave profesionalci; naravno da je to znaajno smanjilo broj greaka koje su se potkradale u tekstu. Na kraju, kako su prolazile decenije i vekovi, prepisivanje grkih tekstova postalo je dunost monaha koji su iveli van manastira i provodili vreme prepisujui svete tekstove paljivo i savesno. Ta praksa se nastavila tokom srednjeg veka, sve do pronalaska tampe sa pokretnim slogom u petnaestom veku. Ogromna masa preostalih grkih rukopisa dola je do nas iz pera tih srednjovekovnih hrianskih pisara koji su iveli i radili na Istoku (na primer, u oblastima koje danas pripadaju Turskoj i Grkoj), poznatom kao Vizantijsko carstvo. Zbog toga se rukopisi od sedmog veka pa nadalje ponekad nazivaju vizantijskim" rukopisima. Kao to sam ukazao, svi kojima je poznata rukopisna tradicija Novog zaveta znaju da su ti vizantijski prepisi tekstova bili 85

veoma slini jedni drugima, dok se raniji prepisi znaajno razlikuju kako meusobno, tako i od tekstova koje nalazimo u kasnijim kopijama. Sada bi razlog za to trebalo da bude jasan: to je zavisilo od toga ko je prepisivao tekstove (profesionalci) i gde su oni radili (u relativno ogranienoj oblasti). Ipak, bila bi ozbiljna greka misliti da kasniji rukopisi, zato to se tako dobro meusobno slau, predstavljaju bolja svedoanstva o tome kakav je bio originalni" tekst Novog zaveta. Jer, uvek se moramo zapitati: odakle su ti pisari nabavili te primerke koje su prepisivali na profesionalan nain? Oni su ih dobili iz prethodnih tekstova, koji predstavljaju prepise jo ranijih tekstova, koji su i sami prepisani sa jo ranijih tekstova. Zato se tekstovi koji su verniji originalu, to je donekle iznenaujue, nalaze upravo u tim promenljivim i amaterski raenim kopijama iz najranijeg doba hrianstva, a ne u standardizovanim profesionalnim prepisima kasnijih vremena. Latinska Vulgata Prepisivaka praksa o kojoj sam ovde saeto izlagao odnosila se uglavnom na istoni deo Rimskog carstva, gde je grki bio i ostao glavni jezik. Ali, nije prolo mnogo pre nego to su hriani u oblastima u kojima se nije govorio grki poeleli da imaju hrianske tekstova na sopstvenim, lokalnim jezicima. Latinski je, naravno, bio jezik velikog dela zapadnog Carstva; sirijski se govorio u Siriji; koptski u Egiptu. U svakoj od tih oblasti, knjige Novog zaveta prevedene su na njihove maternje jezike verovatno negde sredinom ili krajem drugog veka. A onda su te prevedene tekstove prepisivali pisari u svojim mestima.4 Za istorijat ovog teksta posebno su znaajni prevodi na latinski, 86

poto je to bio glavni jezik veoma velikog broja hriana na Zapadu. Meutim, problemi sa prevodima tekstova na latinski su se pojavili veoma brzo, jer ih je bilo veoma mnogo, i znatno su se meusobno razlikovali. Problem je doao do vrhunca krajem etvrtog veka hrianstva, kad je papa Damas naloio najveem uenjaku svog vremena, Jeronimu (Euzebiju Hijeronimu - prim. red.), da naini zvanini" prevod na latinski koji bi mogli da prihvate kao merodavan tekst svi hriani koji govore latinski, u Rimu i ire. Sam Jeronim govori o mnotvu dostupnih prevoda i baca se na posao da razrei taj problem. Izabravi jedan od najboljih postojeih prevoda na latinski, i poredei taj tekst sa boljim grkim rukopisima koje je imao na raspolaganju, Jeronim je nainio novo izdanje jevandelja na latinskom. Moda je takoe on, ili neko od njegovih sledbenika, nainio novo izdanje i drugih knjiga Novog zaveta na latinskom.5 Taj oblik Biblije na latinskom - Jeronimov prevod - postao je poznat kao Vulgata (=narodna) Biblija hriana latinskog jezika. To je bila Biblija zapadne crkve, koja je i sama prepisana i iznova prepisana jo mnogo puta. Bila je to knjiga koju su hriani itali, uenjaci prouavali, a teolozi koristili vekovima, sve do dan danas. Danas ima gotovo dvadeset puta vie prepisa latinske Vulgate nego grkih prepisa Novog zaveta. PRVO TAMPANO IZDANJE NOVOG ZAVETA NA GRKOM Kao to sam ukazao, tekst Novog zaveta je prepisivan u prilino standardizovanom obliku kroz itav srednji vek, i na Istoku (vizantijski tekst) i na Zapadu (latinska Vulgata). Pronalazak tamparske prese u 15. veku (izumeo je Johan 87

Gutenberg, iveo od 1400. do 1468.) promenio je iz korena sve to se tie reprodukcije knjiga u celini, a posebno Biblije. tampanje knjiga pokretnim slogom moglo je da garantuje da e svaka stranica biti potpuno identina svakoj drugoj stranici, bez ikakvih varijacija u pogledu rei. Proli su dani prepisivaa, od kojih je svaki pravio drugaiji prepis istog teksta, usled sluajnih i namernih izmena. Ono to je bilo odtampano, bilo je kao urezano u kamen. tavie, knjige su mogle da se prave daleko bre: nije vie bilo neophodno da se kopiraju slovo po slovo. Usled toga, mogle su da postanu mnogo jeftinije. Teko da je ita drugo toliko uticalo na savremeni svet kao tamparska maina; naredna stvar po uticaju (koja bi, moda, mogla da premai po znaaju i tamparsku maihu) jeste nastanak personalnog raunara. Prvo glavno delo koje je odtampano u Gutenbergovoj tampariji bilo je velianstveno izdanje Biblije na latinskom (Vulgate), i bilo je potrebno 6 godina (1450-1456) da se ono naini.6 U narednih pedeset godina, objavljeno je jo oko pedeset izdanja Vulgate u raznim tamparijama u Evropi. Moda izgleda udno, ali nije bilo interesa da se u tim ranim godinama tamparstva odtampa neki primerak Novog zaveta na grkom. Nije teko uvideti razlog: na njega smo ve ukazali. Uenjaci irom Evrope - ukljuujui i biblijske uenjake - bili su skoro hiljadu godina navikli da misle da je Jeronimova Vulgata prava Biblija crkve (slino kao kad neke dananje crkve misle da je verzija Biblije kralja Dejmsa prava" Biblija). Na latinskom Zapadu se grka Biblija smatrala stranom teologiji i uenosti; na latinskom Zapadu, smatralo se da ona pripada grkim pravoslavnim hrianima, za koje se smatralo da su izmatici koji su se odvojili od prave crkve. Malo je uenjaka u Zapadnoj Evropi moglo da uopte ita 88

grki. I tako se, u poetku, niko nije oseao obaveznim da odtampa Bibliju na grkom. Prvi zapadni uenjak kome je pala na pamet ideja da naini neku verziju grkog Novog zaveta bio je panski kardinal po imenu Himenes de Cisneros (Ximenes de Cisneros) (1437-1517). Pod njegovim vostvom, jedna grupa uenjaka, ukljuujui i oveka po imenu Dijego Lopez de Zunjiga (Diego Lopez de Zuniga), poduhvatila se da naini izdanje Biblije u nekoliko tomova. Bilo je to poliglotsko izdanje; to jest, ono je reprodukovalo tekst Biblije na nekoliko jezika. I tako je Stari zavet predstavljen izvornim hebrejskim, latinskom Vulgatom i grkom Septuagintom, u stupcima postavljenim jedan kraj drugog. (Ono to su ti izdavai mislili o nadmonosti Vulgate, moe se videti po njihovim komentarima na ovo izdanje u predgovoru: oni su ga uporedili sa Hristom - koga predstavlja Vulgata - raspetim izmeu dva razbojnika; lani Jevreji su predstavljeni jevrejskim tekstom, a izmatini Grci Septuagintom.) To delo je odtampano u gradu po imenu Alkala, ije je latinsko ime Komplutum. Zato je Himenesovo izdanje poznato kao Komplutumski poliglot. Prvi je odtampan Novi zavet (tom 5, zavren 1514.); on je sadrao grki tekst i ukljuio grki renik, sa latinskim ekvivalentima. Ali, nije bilo planirano da se taj tom objavi zasebno - trebalo je da se svih est tomova (esti je sadrao hebrejsku gramatiku i renik, koji bi pomogli da se itaju tomovi 1-4) objave zajedno, a to je trajalo veoma dugo. Oigledno je da je itav posao zavren 1517; ali poto je to bilo katoliko izdanje, trebalo je dobiti odobrenja pape, Lea X, da bi moglo da se objavi. Odobrenje je konano dobijeno 1520., ali se zbog nekih drugih komplikacija 89

ta knjiga nije distribuirala do 1522., otprilike pet godina nakon to je sam Himenes umro. Kao to smo videli, do tada je postojalo nekoliko stotina grkih rukopisa (tj. rukom pisanih prepisa) koji su bili dostupni hrianskim crkvama i uenjacima na Istoku. Kako su Zunjiga i njegovi prijatelji urednici odluili koje od tih rukopisa da iskoriste, i koji rukopisi su im zapravo bili dostupni? Na nesreu, prouavaoci nikad nisu uspeli da pouzdano odgovore na ta pitanja. U posveti ovog dela, Himenes izraava zahvalnost papi Leu X za grke primerke koje mu je pozajmio ,,iz Apostolske biblioteke". Zato su rukopisi za to izdanje moda doli iz vatikanskih zaliha. Ali, neki naunici smatraju da su korieni rukopisi koji su bili dostupni na toj teritoriji. Oko 250 godina po nastanku Komplutuma, jedan danski naunik po imenu Moldenhaver je posetio Alkalu da bi pregledao njene biblioteke izvore kako bi odgovorio na to pitanje, ali nije uopte mogao da nae rukopise Novog zaveta na grkom. Poto je sumnjao da ta biblioteka mora da na nekom mestu ima neke takve rukopise, on je uporno istraivao, dok mu na kraju bibliotekar nije rekao da je ta biblioteka zaista ranija imala antike grke rukopise Novog zaveta, ali da su 1749. svi oni prodati jednom proizvoau raketa po imenu Torio ,,kao beskorisni pergamenti" (ali odlini za pravljenje vatrometa). Kasniji naunici su pokuali da opovrgnu tu priu.7 Ali, ona u najmanju ruku pokazuje da prouavanje grkih rukopisa Novog zaveta nije nauka o raketama. PRVO IZDANJE GRKOG NOVOG Zaveta Iako je Komplutumski poliglot prvo tampano izdanje Novog 90

zaveta na grkom, on nije i prvo objavljeno izdanje. Kao to smo videli, Komplutum je odtampan do 1514., ali nije objavljen do 1522. U tom periodu je jedan preduzimljivi holandski uenjak, humanista intelektualac Erazmo Roterdamski, sainio i objavio jedno izdanje Novog zaveta na grkom, i tako stekao ast da je uredio prvo takozvano editio princeps (=prvo objavljeno izdanje). Erazmo je niz godina prouavao Novi zavet, kao i druga velika antika dela, imajui u vidu da u odreenom trenutku sastavi jedno izdanje za tampu. Ali, tek kad je posetio Bazel u avgustu 1514. izdava po imenu Johan Frober ga je ubedio da krene dalje. I Erazmo i Frober su znali da je Komplutumski poliglot u radu, pa su pourili da objave grki tekst to je pre mogue, iako su druge obaveze spreile Erazma da se ozbiljno poduhvati tog posla sve do jula 1515. Tada je poao u Bazel da potrai pogodne rukopise koje bi mogao da upotrebi za osnovu svog teksta. On nije otkrio neko bogatstvo rukopisa, ali je ono to je naao bilo dovoljno za taj posao. Veinom se oslanjao samo na aicu kasnih srednjovekovnih rukopisa koje je obeleio kao kada se koriguje rukopis za tampara; tampar je uzeo tako obeleene rukopise i nainio slog direktno sa njih. Izgleda da se Erazmo za izdanje jevanelja jako oslonio na samo jedan dvanaestovekovni prepis, a za Dela apostolska i Poslanice na drugi, takoe iz 12. veka - iako je mogao da se poslui i nekolicinom drugih rukopisa i da unese ispravke prema njihovom zapisu. Za Knjigu otkrovenja morao je da pozajmi jedan rukopis od svog prijatelja, nemakog humaniste Johanesa Rojhlina; na nesreu, na nekim mestima je bilo gotovo nemogue itati taj rukopis, a on je izgubio njegovu poslednju stranu, koja sadri poslednjih est stihova. U svojoj 91

urbi da obavi posao, Erazmo je naprosto uzeo latinsku Vulgatu i preveo njen tekst ponovo na grki, pa je tako stvorio neka mesta u tekstu kojih nema ni u jednom preostalom grkom rukopisu. I to je, kao to emo videti, izdanje grkog Novog zaveta koje su u sve praktine svrhe koristili prevodioci Biblije kralja Dejmsa otprilike jedan vek kasnije. tampa Erazmovog izdanja poela je u oktobru 1515. i zavrena je za samo pet meseci. To izdanje je sadralo na brzinu skupljen grki tekst kao i revidiranu verziju latinske Vulgate, jedno pored drugog (u drugo i kasnija izdanja, Erazmo je ukljuio sopstveni prevod teksta na latinski, umesto Vulgate, na uas mnogih tadanjih teologa, koji su i dalje smatrali da je Vulgata prava" Biblija crkve). Ta knjiga je bila obimna, sa gotovo hiljadu strana. Pa opet je sam Erazmo kasnije rekao da je ona ,,pre bila zbrzana nego ureena" (kako se izrazio na latinskom, preacipitatum veruis quam editum). Vano je shvatiti da je Erazmovo izdanje bilo editio princeps Novog zaveta na grkom ne samo zato to je to interesantno kao istorijski detalj, ve mnogo vie zato to su, kako se prouavanje teksta razvijalo, Erazmova izdanja (on ih je nainio pet, i sva su bila nainjena na osnovu tog prvog na brzinu sakupljenog) postala merilo za objavljivanje grkih tekstova Novog zaveta koje e objavljivati zapadni tampari tokom vie od tri stotine godina. Sledila su brojna izdanja na grkom, koja su objavili izdavai ija su imena dobro poznata poznavaocima te oblasti: Stefanus Rober Estijen (RobertEstienne), Teodor Beza (Theodore Beza) i Bonaventura (Bonaventure) i Abraham Elzevir (Abraham Elzevir). Ali, svi su se ti tekstovi manje ili vie oslanjali na tekstove njihovih prethodnika, a svi oni potiu od Erazmovog teksta (sa svim njegovim grekama), koji se zasnivao na veoma malom broju 92

rukopisa (ponekad samo dva ili ak i jedan - a za neke delove Otkrovenja, ni na jedan!) koji su nastali relativno kasno u srednjovekovnom periodu. Izdavai uglavnom nisu tragali za novim rukopisima koji bi mogli biti stariji i bolji, kako bi svoje tekstove zasnovali na njima. Umesto toga, oni su naprosto tampali i pretampavali isti tekst, unosei samo manje izmene. Nesumjivo je da su neka od tih izdanja znaajna. Na primer, Stefanusovo tree izdanje iz 1550. je zapaeno kao prvo izdanje uopte koje sadri napomene koje ilustruju razlike izmeu nekih od rukopisa koji su korieni; njegovo etvrto izdanje (1551.) moda je jo znaajnije, poto je to prvo izdanje Novog zaveta na grkom koje deli tekst na stihove. Do tada, tekst je bio tampan ucelo, bez naznaka za podelu na stihove. Postoji jedna zabavna pria o tome kako je Stefanus obavio taj posao za pomenuto izdanje. Njegov sin je kasnije ispriao kako je Stefanus odluio da ga podeli na stihove (kakvi su veinom zadrani u naim prevodima na engleski) dok je putovao na konju. Nesumnjivo je on hteo da kae kako je njegov otac radio na putu" - to jest, da je unosio brojeve stihova uvee, u gostionicama u kojima je odsedao. Ali, poto njegov sin bukvalno kae da je Stefanus nainio te izmene jaui na konju", neki duhoviti komentatori su pretpostavili da je on zapravo obavljao svoj posao u prolazu, pa kad god bi se njegov konj neoekivano trznuo, Stefanusovo pero bi poskoilo, to objanjava neke prilino udne podele na stihove, koje jo uvek nalazimo u naem prevodu Novog zaveta na engleski. Ali, vanija stvar na koju ovde hou da ukaem jeste to to su sva naredna izdanja - ukljuujui i Stefanusovo - na kraju krajeva potekla od Erazmovog editio princeps, koje je bilo zasnovano na nekim prilino kasnim i ne obavezno pouzdanim 93

grkim rukopisima - onima koje je naao u Bazelu i onima koje je pozajmio od svog prijatelja Rojhlina. Ima razloga da sumnjamo da su ti rukopisi bili posebnog kvaliteta, jer to su naprosto bili rukopisi kojih je uspeo da se dokopa. Zaista, kako ispada, ti rukopisi i nisu bili najboljeg kvaliteta; na kraju krajeva, oni su nastali nekih hiljadu i sto godina nakon originala! Na primer, glavni rukopis koji je Erazmo koristio za jevanelja sadrao je i priu 0 eni uhvaenoj u preljubi u Jevanelju po Jovanu i poslednjih dvanaest stihova Jevanelja po Marku, to su odeljci koji nisu izvorno pripadali jevaneljima, kao to smo videli u prethodnom poglavlju. Ali, ima jedan kljuni pasus svetih spisa koji Erazmov izvor nije sadrao. To je pria u I Poslanici Jovanovoj 5:7-8, koju su uenjaci nazvali Jovanovom zapetom, koja se nalazi u rukopisima latinske Vulgate, ali ne i u najveem broju grkih rukopisa - jedan pasus koji je dugo omiljen hrianskim teolozima, poto je to jedini pasus u itavoj Bibliji koji izriito opisuje doktrinu o Trojstvu, da boanstvo ima tri linosti, ali da sve tri ine samo jednog Boga. U Vulgati, taj pasus glasi: Ima tri koji svedoe na nebu: Otac, Re i Duh, a tih tri su jedno; i ima tri koji svedoe na zemlji, Duh, voda i krv, i tih tri sujedno." To je misteriozan odeljak, ali neuporediv po podrci koju prua tradicionalnom uenju crkve o trostrukom Bogu koji je jedno". Bez tog stiha, doktrina o Trojstvu morala bi da se posredno izvodi iz vie raznih pasusa. koji u kombinaciji pokazuju da je Hrist Bog, kao to je to Duh i sam Otac, a da ipak postoji samo jedan Bog. Za razliku od toga, taj pasus direktno i jezgrovito iznosi tu doktrinu. 94

Ali, Erazmo to nije naao u grkim rukopisima, u kojima umesto toga naprosto pie: Ima trojica koji svedoe: Duh, voda i krv, i ta tri su jedno".' Gde su nestali Otac, Re i Duh"? Oni nisu bili u Erazmovom primarnom rukopisu, niti u bilo kom drugom koji je konsultovao, pa ih je, prirodno, izostavio iz svog prvog izdanja grkog teksta. To je vie od svega drugog razgnevilo teologe njegovog doba, koji su optuili Erazma da kvari tekst u nastojanju da ukloni doktrinu o Trojstvu i da obezvredi njenu posledicu, doktrinu o potpunoj boanstvenosti Hrista. Posebno je Zunjiga, jedan od glavnih urednika Komplutumskog poliglota, javno blatio Erazma i insistirao da u svojim narednim izdanjima on vrati te stihove na njihovo pravo mesto. Kako pria kae, Erazmo se - moda u nekom trenutku slabosti -sloio da ubaci te stihove u neko budue izdanje svog Novog zaveta na grkom, ali pod jednim uslovom: da njegovi protivnici obezbede grki rukopis u kome se moe nai taj stih (nije bilo dovoljno da se on nae u latinskim rukopisima). I tako je taj grki rukopis obezbeen. Zapravo, nainjen za tu priliku. Izgleda da je neko prepisao grki tekst Poslanica, pa kad je doao do navedenog pasusa, preveo je latinski tekst na grki, dajui Jovanovoj zapeti njen poznati, teoloki koristan oblik. Drugim reima, rukopis koji je donet Erazmu bio je esnaestovekovni proizvod, nainjen po narudbi. Uprkos svojim nedoumicama, Erazmo je odrao re i ukljuio Jovanovu zapetu u svoje naredno izdanje i sva ostala naredna izdanja. Ta izdanja su, kao to sam pomenuo, postala osnova za naredna izdanja Novog zaveta na grkom koje su potom ponavljali izdavai poput Stefanusa, Beze i Elzevirovih. To 95

izdanje posluilo je kao oblik teksta koji su upotrebili prevodioci Biblije kralja Dejmsa. I itaocima tako poznati pasusi engleske Biblije - od kralja Dejmsa 1611. pa nadalje, sve do savremenih izdanja dvadesetog veka - ukljuuju enu uhvaenu u preljubi, poslednjih dvanaest stihova Jevandelja po Marku i Jovanovu zapetu, iako se nijedan od tih delova ne moe nai u starijim i boljim rukopisima Novog zaveta na grkom. Oni su uli u svest engleskog govornog podruja naprosto istorijskom sluajnou, zasnovanom na onim rukopisima koji su se upravo nali pri ruci Erazmu, i na rukopisu koji je napravljen radi njega. Razna izdanja grkog teksta u esnaestom i sedamnaestom veku su bila toliko slina da su na kraju izdavai mogli da tvrde kako su to tekstovi koje su svuda prihvatili svi uenjaci i itaoci Novog zaveta na grkom - kao to i jesu, poto nije bilo konkurencije! Najvie citirana tvrdnja se nalazi u jednom izdanju Abrahama i Bonaventure Elzevira (koji su bili ujak i neak) iz 1633. u kome oni kau svojim itaocima, reima koje su od tada postale uvene meu prouavaocima, da: Sada imate tekst koji su prihvatili svi i u kome nismo dali nita izmenjeno ni pokvareno".8 Frazeologija tog reda, posebno rei tekst koji su prihvatili svi" daje nam uobiajeni izraz Textus Receptus (skraeno T. R.), izraz koji koriste tekstolozi da ukau na onaj oblik grkog teksta koji je zasnovan ne na najstarijim i najboljim grkim rukopisima, ve na obliku teksta koji je izvorno objavio Erazmo i predao ga izdavaima na vie od tri stotine godina, dok tekstolozi nisu poeli da insistiraju na tome kako se grki tekst Novog zaveta mora ustanoviti na naunim principima zasnovanim na naim najstarijim i najboljim rukopisima, a ne samo da se pretampava na osnovu obiaja. Upravo je ta loija verzija Textus Receptus-a. posluila 96

kao osnova za prve prevode na engleski, ukljuujui i Bibliju kralja Dejmsa i druga izdanja skoro do kraja devetnaestog veka. MlLOVE KRITIKE NAPOMENE UZ IZDANJE NOVOG ZAVETA NA GRKOM Dakle, tekst Novog zaveta na grkom je najveem broju prouavalaca koji su mogli da se domognu tampanog izdanja tokom esnaestog i sedamnaestog veka izgledao solidno zasnovan. Na kraju krajeva, rei u gotovo svim izdanjima su bile gotovo iste. Ipak bi se, povremeno, neko prouavanje posvetilo tome da pronae i potvrdi kako se grki rukopisi razlikuju od teksta u njegovom poznatom tampanom izdanju. Videli smo da je Stefanus u svoje izdanje iz 1550. ukljuio napomene na margini koje utvruju mesta na kojima se razlikuju nekoliko rukopisa koje je on pregledao (ukupno etrnaest). Neto kasnije, u sedamnaestom veku, engleski prouavaoci Brajan Volton i Don Fel su objavili izdanja koja su ozbiljnije shvatila razlike u postojeim (i dostupnim) rukopisima. Ali, gotovo niko nije shvatio koliko je ogroman problem tekstualnih razlika dok se 1707. nije pojavilo revolucionarno izdanje jednog od klasika tekstologije Novog zaveta, knjiga koja je imala ogroman uticaj na prouavanje prenoenja Novog zaveta na grkom, pokrenuvi lavinu koja je nagnala prouavaoce da ozbiljno shvate situaciju sa tekstovima naeg Novog zaveta.9 Bilo je to izdanje Novog zaveta na grkom Dona Mila, predavaa Kvins koleda u Oksfordu. Mil je potroio trideset godina napornog rada da sakupi materijale za svoje izdanje. Tekst koji je on odtampao bio je naprosto tekst Stefanusovog 97

izdanja iz 1550. g; ali, ono to je bitno za Milovo izdanje nije tekst koji je upotrebio, ve razliita odstupanja od tog teksta koja citira u kritikim napomenama. Mil je imao pristup tekstovima oko sto grkih rukopisa Novog zaveta. Pored toga, on je paljivo prouio spise prvih crkvenih otaca, da bi video kako oni citiraju taj tekst - pretpostavljajui da moemo da rekonstruiemo rukopise koji su bili dostupni tim oevima prouavanjem njihovih citata. tavie, iako on nije poznavao mnogo drugih antikih jezika, osim latinskog, upotrebio je jedno ranije izdanje koje je objavio Volton, da bi video gde se starije verzije na jezicima kao to su sirijski i koptski razlikuju od grkog. Zahvaljujui tom intenzivnom tridesetogodinjem naporu da sakupi materijale, Mil je objavio svoj tekst praen napomenama u kojima ukazuje na mesta na kojima se razlikuju svi preiveli materijali koji su njemu bili dostupni. Na zaprepaenje i uas mnogih svojih italaca, Milove napomene su izdvojile nekih trideset hiljada razlika medu preivelim svedocima, trideset hiljada mesta na kojima razni rukopisi, citati crkvenih otaca i druge verzije imaju drugaiji tekst za pasuse iz Novog zaveta. tavie, u svom prikazu podataka koje je sakupio, Mil nije bio iscrpan. On je, zapravo, naao daleko vie od trideset hiljada mesta na kojima postoji razlika samo to nije citirao sve to je otkrio, izostavljajui varijacije koje se, primerice, tiu reda rei u reenici. A opet su mesta koja je zapazio bila dovoljna da trgnu italaku publiku iz samozadovoljstva u koje je zapala usled stalnog ponovnog izdavanja Textus Receptus-a i prirodnog zakljuka na osnovu toga da u T. R.-u imamo originalni" tekst Novog zaveta na grkom. Sada je status 98

originala bio iroko otvoren za polemike. Ako neko ne zna koje rei su bile u izvornom tekstu Novog zaveta na grkom, kako onda moe da se osloni na te iste rei da bi procenio koja hrianska doktrina i uenje je ispravna? KONTROVERZE KOJE JE STVORILO MlLOVO IZDANJE Uticaj Milovog izdanja se odmah osetio, iako on sam nije poiveo da vidi kako se drama razvija. Umro je od kapi samo dve nedelje nakon to je njegovo obimno delo objavljeno. Njegova prerana smrt (za koju jedan od svedoka kae da je nastupila zato to je pio previe kafe"!) nije spreila klevetnike da ponu sa svojim poslom. Najtei napad je doao nakon tri godine, u jednom uenom delu koje je napisao jedan suparnik po imenu Danijel Vitbi, koji je 1710. objavio niz beleki o tumaenju Novog zaveta, kojima je dodao apendiks na sto strana u kome podrobno ispituje varijante koje Mil citira u svom kritikom delu. Vitbi je bio konzervativni protestantski teolog iji osnovni stav je glasio da ak i ako Bog nije hteo da sprei da se greke potkradu u prepisane kopije Novog zaveta, on istovremeno ne bi nikad dopustio da taj tekst bude toliko iskvaren (tj. izmenjen) da ne bi mogao da na odgovarajui nain ostvari svoj boanski cilj i svrhu. I tako on ali: ,,Ja zato PATIM i potresen sam to u Milovom uvodu nalazim toliko toga to sasvim jasno odslikava kolebljivost njegove vere, ili u najmanju ruku daje dobar povod drugima za sumnju".10 Vitbi nastavlja sa uverenjem da bi rimokatoliki uenjaci - koje on naziva papistima" - bili vie nego sreni kada bi mogli da pokau, na osnovu poljuljanih temelja grkog teksta Novog zaveta, da Sveto pismo nije dovoljan autoritet za veru - to jest, da je, za razliku od njega, autoritet crkve neprikosnoven. On 99

tvrdi: Morinus (katoliki uenjak) je, na osnovu detaljnog itanja grkog Novog zaveta R. Stefanusa, tvrdio kako je grki tekst iskrivljen, to autoritet spisa uveliko dovodi u pitanje; kakav bi tek onda bio trijumf papista nad tim istim tekstom kada bi videli razlike koje je uetvorostruio Mil, znojei se trideset godina nad svojim delom?"11 Vitbi nastavlja da tvrdi kako je, zapravo, tekst Novog zaveta pouzdan, poto jedva da bilo koja varijanta koju navodi Mil ukljuuje neko pitanje vere ili pitanje ponaanja, a veliki broj Milovih varijanti ne pretenduju na autentinost. Moda je Vitbi imao nameru da njegovo pobijanje deluje, a da ga zapravo niko i ne proita; jer, radi se o gomili visokoparnih i neprivlanih argumenata, gde on na gusto kucanih sto strana teksta nastoji da izvede svoju poentu pukim nagomilavanjem mase svojih negiranja.Moda bi Vitbijeva odbrana i dovela stvari u red da je nisu preuzeli upravo oni koji su Milovih trideset hiljada mesta razlike upotrebili upravo u onu svrhu koje se Vitbi i plaio, kako bi ustvrdili da se tekstu Svetog pisma ne moe verovati, jer je sam po sebi prilino nepouzdan. Glavni meu onima koji su se zalagali za tu poentu bio je engleski deista Antoni Kolins, prijatelj i sledbenik Dona Loka, koji je 1713. napisao jedan pamflet pod nazivom Rasprava o slobodnom miljenju". To delo je tipino za deistiku misao ranog osamnaestog veka: u njemu on insistira na preimustvu logike i dokaza nad otkrovenjem (npr. u Bibliji) i tvrdnjama o udesnom. U odeljku 2 tog dela, koje se bavi ,,verskim pitanjima", Kolins primeuje, usred hiljada drugih stvari, da su ak i hrianski svetenici (tj. Mil) tvrdili i radili na tome da dokau kako je tekst svetog pisma nepouzdan", pri emu se poziva na Milovih trideset hiljada varijanti.

100

Kolinsov pamflet, koji se nairoko itao i vrio ne mali uticaj, izazvao je odreeni broj otrih odgovora, od kojih su mnogi bili dosadni i t,eki, a neki od njih ueni i puni jeda. Verovatno je njegov najznaajniji rezultat bio taj to je uvukao u raspravu jednog naunika ogromne medunarodne reputacije, dekana Triniti koleda na Kembridu, Riarda Bentlija. Bentli je bio poznat po svojim radovima o klasinim piscima kao to su Homer, Horacije i Terencije. U odgovoru i Vitbiju i Kolinsu, napisanom pod pseudonimom Fileleuterus Lipsienzis (to otprilike znai poklonik slobode Lajpciga" - to je oigledna aluzija na Kolinsovo insistiranje na slobodnom miljenju") Bentli je istakao oigledan zakljuak da varijante u rukopisima koje je Mil nagomilao nisu mogle da oslabe osnove protestantske vere, poto su te varijante postojale ipre nego to ih je Mil zapazio. On ih nije izmislio; on je samo ukazao na njih! Ako bismo verovali ne samo tom mudrom autoru (Kolinsu) ve i jo mudrijem vasem doktoru (Vitbiju), On (Mil)je iskonstruisao sve to da bi pokazao kako je tekst Svetog pisma nepouzdan... A zasto tome vai Vitbiji toliko pridaju znaaja i to naglaavaju? Doktorovi Radovi, kae on, ine itav Tekst nepouzdanim; i izlau reformiste papistima, a samu religiju Ateistima. Boe spasi! Mi sejo uvek nadamo boljim stvarima. Jer sigurno da su ta Razliita Pisanja postojala i ranije u nekoliko Primeraka; Dr Mil ih nije nainio ni sroio, on ihje samo izloio naem pogledu. Akoje dakle religija bila ispravna ranije, iako su ta Razliita Pisanja postojala, ona e biti isto tako istinita, i shodno tome bezbedna i dalje, iako ih svi vide. Oslonite se na nju; nijedna Istina, nijedna injenica koja se izloi nikad ne moe podriti pravu Religiju. "n

101

Bentli, strunjak za klasinu tekstologiju, ide dotle da ukazuje kako se moe oekivati da otkrijemo mnotvo varijanti teksta gde god postoji veliki broj rukopisa. Kad bi postojao samo jedan rukopis nekog dela, ne bi bilo tekstualnih varijanti. Ali, im se otkrije neki drugi rukopis, on e se razlikovati od prvog na vie mesta. Medutim, to nije loe, jer e nam odreeni broj tih drugaijih pisanja pokazati gde se u prvom rukopisu sauvala greka. Dodajte trei rukopis i dobiete dodatne varijante tiva, ali usled toga i jo neka mesta gde je izvorni tekst sauvan (npr. gde prva dva rukopisa imaju istu greku). I tako to ide - to vie rukopisa otkrivamo, to vie ima varijanti teksta: ali je isto tako vea i verovatnoa da emo negde meu tim razlikama u tivu moi da otkrijemo izvorni tekst. Zato trideset hiljada varijanti koje je otkrio Mil ne umanjuju integritet Novog zaveta; one naprosto obezbeuju podatke koji su naunicima potrebni da bi radili na uspostavljanju teksta, teksta koji je obilnije dokumentovan nego bilo koji drugi iz antike. Kao to emo videti u narednom poglavlju, ta rasprava oko Milovog izdanja na kraju je navela Bentlija da svoje izuzetne intelektualne sposobnosti usmeri na problem uspostavljanja najstarijeg dostupnog teksta Novog zaveta. Ali, pre nego to preemo na tu diskusiju, moda bi trebalo da se vratimo korak unazad i razmotrimo gde smo danas, u pogledu Milovog zapanjujueg otkria trideset hiljada varijanti u rukopisnoj tradiciji Novog zaveta.

102

NAA TRENUTNA SITUACIJA Dok je Mil poznavao ili istraio nekih sto grkih rukopisa da bi otkrio svojih trideset hiljada varijanti, mi danas poznajemo daleko, daleko vie. Prema poslednjem raunanju, otkriveno je i katalogizovano vie od sedam hiljada i petsto grkih rukopisa. To je sedamdeset pet puta vie nego to je Mil znao u 1707. Tih sedam hiljada i petsto rukopisa ukljuuju sve - od najmanjih odlomaka rukopisa - veliine kreditne kartice - pa do veoma obimnih i velianstvenih dela, sauvanih u celini. Neki od njih sadre samo jednu knjigu Novog zaveta; drugi sadre malu zbirku (na primer, etiri jevanelja, ili Pavlove poslanice); veoma malo ih sadri itav Novi zavet.13 Pored toga, postoji mnogo rukopisa razliitih ranih verzija (=prevoda) Novog zaveta. Ti rukopisi po starosti variraju od poetka drugog veka (jedan mali odlomak, zvani P52, koji sadri nekoliko stihova iz I poslanice Jovanove 18) do esnaestog veka.14 Po veliini se znatno razlikuju: neki su mali prepisi koji mogu da stanu u aku, kao to je koptski prepis Jevanelja po Mateju, zvani eidski kodeks, veliine 10xl2,5cm; drugi su veoma veliki i impresivni primerci, meu kojima je ve pomenuti Sinajski kodeks, veliine 37,5x34cm, to je veoma velika povrina kada se potpuno otvori. Neki od tih rukopisa su jeftini, urno napravljeni prepisi; neki su zapravo prepisivani na ve koriene strane (dokument sa njih je izbrisan i tekst Novog zaveta napisan na izbrisane strane); ostali su izuzetno raskoni i skupi primerci, ukljuujui i neke pisane srebrnim ili zlatnim mastilom na pergamentu potopljenom u purpur. Po pravilu prouavaoci govore o etiri vrste grkih rukopisa.15 103

(1) Najstariji su rukopisi mpapirusu, pisani na materijalu izraenom od papirusne trske, vanom, ali jeftinom i upotrebljivom materijalu za pisanje u antikom svetu; oni datiraju iz drugog do desetog veka. (2) Majuskule (=sa velikim slovima) rukopisi nainjeni od pergamenta (=ivotinjska koa; ponekad zvana i vellum), nazvani tako po velikim slovima, donekle nalik na naa velika slova, kojim su pisani; oni veinom datiraju iz etvrtog do devetog veka. (3) Minuskule (=sa malim slovima) rukopisi takoe nainjeni na pergamentu, ali pisani manjim slovima, koja su esto kombinovana (bez podizanja pera sa stranice) u pisanje koje je neka vrsta grkog ekvivalenta kurzivnog pisma: oni datiraju iz devetog veka i kasnije. (4) Lekcionari su obino po formi takoe minuskule, ali umesto da se sastoje od knjiga Novog zaveta, oni sadre, odreenim redom odlomke" uzete iz Novog zaveta za korienje u crkvi svake nedelje ili svakog praznika (nalik na lekcionare koji se koriste u crkvama danas). Pored tih grkih rukopisa, mi znamo za oko deset hiljada rukopisa latinske Vulgate, a da i ne pominjemo rukopise na drugim jezicima, kao to su sirijski, koptski, jermenski, starogruzijski, crkvenoslovenski i slino (prisetite se da je Mil imao pristup samo nekolicini antikih verzija, a i njih je poznavao samo u njihovom prevodu na latinski). Pored toga, imamo spise crkvenih otaca, kao to su Kliment Aleksandrijski, Origen i Atanasije od Grka, i Tertulijan, Jeronim i Avgustin od Rimljana - a svi oni citiraju tekstove Novog zaveta na odreenim mestima, pa tako omoguuju da rekonstruiemo kakvi su bili ti rukopisi (danas uglavnom izgubljeni). Sa tim obiljem dokaza, ta moemo da kaemo o ukupnom broju varijanti koje su poznate danas? Naunici se u svojim 104

procenama znatno razilaze - neki kau da postoji 200.000 poznatih varijanti, neki kau 300.000, neki 400.000 i vie! To ne znamo pouzdano zato to, uprkos impresivnom razvoju kompjuterske tehnologije, niko jo nije uspeo da ih sve prebroji. Moda je, kao to sam ovde ukazao, najbolje da jednostavno tu stvar prikaemo poreenjem. Postoji vie razlika meu naim rukopisima nego to ima rei u Novom zavetu. VRSTE IZMENA U NAIM RUKOPISIMA Ako se ve trudimo da govorimo o broju izmena koje jo uvek postoje, ta moemo da kaemo o vrstama izmena koje nalazimo u tim rukopisima? Naunici danas razlikuju izmene koje su nainjene sluajno, grekom pisara, i one koje su nainjene namerno, usled odredenog plana. Naravno, nema potpuno jasnih granica, ali je primereno podvui ih: mi moemo da shvatimo kako je neki pisar nenamerno izostavio neku re dok je prepisivao tekst (sluajna promena), ali je teko shvatiti kako su poslednjih dvanaest stihova Jevanelja po Marku mogli da se dodaju omakom pisara. I tako, moda bi vredelo da zavrimo ovo poglavlje sa nekoliko primera obe vrste izmena. Poeu ukazujui na neke primere sluajnih" varijanti. Sluajne izmene Nema sumnje da je sluajne pisarske greke16 pogoravalo to to su svi grki rukopisi pisani u scriptuo continua - bez znakova interpunkcije, pa ak i bez razmaka izmeu rei. To znai da su rei koje izgledaju slino ccsto bile brkane. Na primer, i I Posl. Korinanima, Pavle kae svojim i itaocima da 105

treba da se poslue Hristom, jagnjetom Pashe, a ne treba ila jedu stari kvasac, kvasac poronosti i zla". Poslednja re, zlo, pie se na grkom PONERAS, to, kako ispada, prilino lii na re seksualni nemoral", PORNEIAS. Razlika u znaenju moda nije tako krupna, ali je znaajno to to Pavle u nekoliko preivelih rukopisa eksplicitno upozorova ne na zlo u celini, ve posebno na seksualnu poronost. Do takve vrste greaka je jo pre dovodila okolnost u kojoj su pisari ponekad skraivali odreene rei da bi utedeli vreme ili prostor. Na primer, grka re za ,,i" je KAI, za koju su neki pisari naprosto pisali poetno slovo K, sa nekom vrstom crte na dole na kraju da bi ukazali da je to skraenica. Druge uobiajene skraenice predstavljaju ono to su naunici nazvali nomina sacra (=sveta imena) kao to su Bog, Hrist, Gospod, Isus i Duh, koja su se skraivala ili zato to su se pojavljivala veoma esto, ili da bi se pokazalo da se na njih obraa posebna panja. Te razne skraenice su ponekad zbunjivale kasnije pisare, koji su ih brkali meusobno ili pogreno itali skraenicu kao celu re. I tako, na primer, u Poslanici Rimljanima, 12:11 Pavle moli svog itaoca da slui Gospodu". Ali, re Gospod, KURIW, u rukopisima je tipino skraivana kao KW (sa crtom povrh slova), to su neki od prvih pisara pogreno proitali kao skraenicu za KAIRW, to znai vreme". I tako u tim rukopisima Pavle podstie svoje itaoce da slue vreme". Slino, u I Korinanima 12:13 Pavle ukazuje da su svi u Hristu krteni u jedno telo" i da su svi oni pijani od jednog Duha". Re Duh (PNEUMA) se u najveem broju rukopisa skraivala kao PMA, to su, razumljivo, neki pisari mogli da pogreno proitaju (i proitali su!) kao grku re za pie" (POMA); i 106

tako po njima Pavla kae da su svi pijani od jednog pia". Jedna uobiajena vrsta greaka u grkim rukopisima javljala se kad bi se dva reda teksta koji se prepisivao zavrila istim slovima ili istim reima. Pisar je moda prepisao prvi red teksta, pa bi mu oko, kad bi se vratilo na stranicu, moda palo na iste rei u narednom redu, umesto u redu koji je upravo prepisao; on bi nastavio da prepisuje odatle, a usled toga bi izostavio rei i/ili redove koje su izmeu. Takva vrsta greke se naziva periblepsis (omaka oka"), izazvana homoeteleutonom (istim zavrecima"). Svoje studente uim da mogu da tvrde kako su univerzitetski obrazovani tek kada mogu razumljivo da govore o periblepsisu izazvanom homoeteleutonom. Kako to izgleda, moe da ilustruje tekst Jevanelja po Luki 12:8-9, koji glasi: Ko god me prizna pred Ijudima, sin oveiji Priznae ga pred anelima Boijim 9 Ali ko god me porekne pred Ijudima Bie poreknut pred anelima Boijim
8

Nai najstariji rukopisi tog pasusa na papirusu izostavljaju ceo stih 9; a nije teko videti kako je ta greka nastala. Pisar je prepisao rei pred andelima Boijim" u stihu 8 i kad mu se oko vratilo na stranicu, on je ugledao iste rei u stihu 9 i pretpostavio da su to rei koje je upravo prepisao, pa je nastavio da prepisuje stih 10, izostavljajui potpuno stih 9. Ponekad ovakva greka moe da bude jo katastrofalnija po znaenje teksta. U Jevanelju po Jovanu 17:15, Isus kae u svojoj molitvi Bogu o svojim sledbenicima:

107

Ja ne traim da ih uva od Sveta, ve da ih uva Od zla. Ali, u jednom od naih najboljih rukopisa (Vatikanski kodeks iz 4. veka) rei od sveta..." do ...uva od" su izostavljene, pa Isus izgovara nesrenu molitvu: ,,Ja ne traim da ih uva od zla"! Ponekad su sluajne greke pravljene ne zato to su rei izgledale, ve zato to su zvuale slino. To se moglo dogoditi, na primer, kad bi pisar prepisivao tekst po diktatu - kada bi jedan pisar itao iz rukopisa, a jedan ili vie pisara prepisivali te rei u nove rukopise, kako se ponekad radilo u skriptorijima posle 4. veka. Ako bi se dve rei izgovarale isto, onda bi pisar koji je pisao mogao da nenamerno upie pogrenu u svoj prepis, posebno ako bi ona zvuala savreno smisleno (iako pogreno). Izgleda da se to dogodilo u Otkrovenju 1:5, gde se autor moli onome koji nas je oslobodio grehova". Re za oslobodio" (LUSANTI) izgovara se potpuno isto kao re za oprati" (LOUSANTI), pa nije udo to se u odreenom broju srednjovekovnih rukopisa autor moli onome koji nas je oprao od naih grehova". Jo jedan primer se javlja u Pavlovoj poslanici Rimljanima, u kojoj Pavle tvrdi da poto smo opravdani verom, imamo mir sa Bogom" (Rimljanima 5:1). Ali, da li je to rekao? Re za imamo mir", konstatacija jedne injenice, izgovara se potpuno isto kao hajde da imamo mir", podsticanje. I tako u velikom broju rukopisa, ukljuujui i neke od najstarijih, Pavle ne ostaje uveren da on i njegovi sledbenici imaju mir sa Bogom, ve moli sebe i druge da trae mir. To je pasus u kome tekstolozi teko mogu da utvrde kojije tekst ispravan.17 U ostalim tekstovima nema mnogo dvosmislenosti, jer izmena 108

u tekstu, iako je razumljiva, zapravo od smislenog teksta ini besmislen. To se esto deava, iz razloga o kojima smo ve govorili. Na primer, u Jevanelju po Jovanu 5: 39, Isus kae svojim protivnicima da pregledaju svete spise... jer oni svedoe o meni". U jednom starom rukopisu, poslednji glagol je izmenjen u glagol koji zvui slino, ali u tom kontekstu nema smisla. U tom rukopisu Isus kae pregledajte svete spise... jer se oni ogreuju o mene"! Jedan drugi primer dolazi iz Knjige otkrovenja, u kojoj prorok ima viziju prestola Boijeg, oko koga bee duga koja izgledae kao smaragd" (1:3). U nekima od ranijih rukopisa, kae nam se da oko prestola behu svetenici koji izgledahu kao smaragd"! Od hiljada i hiljada sluajnih greaka koje su nainjene u naim rukopisima, moda najudnije izgleda ona koja se pojavljuje u jednom minuskulu etvorojevaneljakoji se zvanino oznaavakao br. 109, anastao je u 14. veku. Pisar je oigledno prepisivao rukopis koji je saoptavao genealogiju u dva stupca. Iz nekih razloga, on nije prepisivao stubac po stubac, ve je prepisivao red iz jednog, red iz drugog stupca. Usled toga, imena u genealogiji su izbaena iz poretka, pa su veina linosti ispala sinovi pogrenog oca. Jo gore, poto drugi stubac koji je pisar prepisivao nije imao isti broj redova kao prvi, u prepisu koji je on nainio, otac ljudske rase (tj. poslednji koji se pominje) nije Bog, ve neki Jevrejin po imenu Fares; a za samog Boga se kae da je sin nekog oveka po imenu Aram! Namerne izmene U odreenom smislu, ove izmene za kojima smo tragali su najlake da se uoe i otklone prilikom nastojanja da uspostavimo najraniji oblik teksta. Sa namernim izmenama, 109

pak, ne ide tako lako. Jer, ba zato to su (oigledno) nainjene namerno, te izmene zvue smisleno. A poto zvue smisleno, uvek e biti prouavalaca koji e tvrditi da je to najbolji smisao - to jest, da su to originali. Ovde nije posredi rasprava izmeu naunika koji misle da je tekst izmenjen i onih koji misle da nije. Svi znaju da tekst jeste izmenjen; jedino je pitanje koja verzija predstavlja izmenu, a koja najraniji dostupni oblik teksta. Tu se naunici ponekad razilaze. U znaajnom broju sluajeva - zapravo, u veini - strunjaci se naveliko slau. Moda je ovde za nas korisno da razmotrimo niz vrsta namernih izmena koje nalazimo u naim rukopisima, poto nam one mogu pokazati kakve razloge su pisari imali da te izmene naine. Ponekad su pisari menjali svoje tekstove zato to su mislili da oni sadre injeninu greku. Izgleda da je to bio sluaj na samom poetku Jevanelja po Marku, gde autor predstavlja svoje jevanelje reima: Ba kao to pie u knjizi proroka Isaije, Gle, aljem glasnika pred vama... Ispravite mu puteve". Problem je to taj citat uopte nije iz Isaije, ve predstavlja kombinaciju jednog pasusa iz Izlaska 23:20 i jednog iz Malahije, 3:1. Pisari su shvatili da je to problem, pa su izmenili tekst tako da on glasi: Ba kao to pie u knjiziproroka...". Sad nema problema sa pogrenim pripisivanjem citata. Ali, skoro da nema sumnje ta je Marko izvorno napisao: pripisivanje Isaiji se nalazi u naim najstarijim i najboljim rukopisima. Ponekad greka" koju je neki pisar nastojao da ispravi nije bila injenina, ve greka u tumaenju. Dobro poznat primer nalazimo u Jevanelju po Mateju, 24:36, gde Isus predvia kraj ere i kae da to se tie tog dana i sata, niko ne zna - ni aneli 110

na nebu, pa ak ni Sin, ve jedino Otac". Pisari su smatrali da je taj pasus teak: Sin Boiji, sam Isus, ne zna kada e kraj doi? Kako to moe biti? Zar on nije sveznajui? Da bi reili taj problem, neki pisari su naprosto izmenili tekst izostavivi rei ,,pa ak ni sin". Sad, aneli mogu da budu neznalice, ali Sin Boiji nije.19 U drugim sluajevima pisari su izmenili tekst ne zato to su mislili da u njemu postoji greka, ve zato to su eleli da izbegnu da se on pogreno razume. Primer je Jevanelje po Mateju 17:12-13, u kome Isus identifikuje Jovana Krstitelja kao Iliju, proroka koji e doi na kraju vremena: Kaem vam daje Ilija ve doao, a oni ga nisu prepoznali, ve su mu uinili ta su hteli. Tako e isto Sin oveiji uskoro propatiti od njih." Tad njegovi uenici shvatie da im on govori o Jovanu Krstitelju. Potencijalni problem je u tome to, ovako napisan, tekst moe da se protumai kao da ne znai da je Jovan Krstitelj Ilija, ve da je on Sin oveiji. Pisari su dobro znali da to nije sluaj, pa su neki od njih obrnuli tekst, stavljajui frazu njegovi uenici shvatie da im on govori o Jovanu Krstitelju" ispred izjave o Sinu oveijem. Ponekad su pisari menjali tekst iz oiglednijih teolokih razloga, da bi se osigurali da jeretici" nee zloupotrebiti tekst ili da bi obezbedili da on govori ono to su (pisari) ve pretpostavili da znai. Postoje brojni primeri ove vrste promena, koje emo ire razmotriti u jednom od narednih poglavlja. Zasad u naprosto predstaviti nekoliko kratkih primera. U drugom veku bilo je hriana koji su vrsto verovali da je 111

spasenje koje je doneo Hrist potpuno nova stvar, via od svega to je svet ikad video, a svakako via od judaistike vere iz koje se hrianstvo izrodilo. Neki hriani su ili toliko daleko da su tvrdili kako je pojava Hrista daleko nadila judaizam, staru veru Jevreja. Pisarima takvih uverenja, parabola o novom vinu i starim meinama koju pripoveda Isus mogla je da izgleda problematina. Niko ne stavlja novo vino u stare mesine... Ve se novo vino mora staviti u nove meine. A niko kopije staro vino ne eli novoga, jer oni kau, 'Staroje bolje'." (Jevaneljepo Luki, 5:38-39) Kako bi Isus mogao da ukazuje da je staro bolje od novog? Zar nije spasenje koje on donosi vie od svega to judaizam (ili bilo koja druga religija) ima da ponudi? Pisari koji su smatrali da je ova izreka zbunjujua naprosto su uklonili poslednju reenicu, tako da sada Isus ne govori nita o tome da je staro bolje od novog. Ponekad su pisari menjali tekst da bi se postarali da se njihova omiljena doktrina na odgovarajui nain istakne. To nalazimo, na primer, u prii o Isusovoj genealogiji u Jevanelju po Marku, koje poinje sa ocem Jevreja, Avramom, i prati Isusov rodoslov od oca do sina sve do Jakova, koji je bio otac Josifa, mua Marije, koja rodi Isusa, koga zovu Hrist". (Matej, 1:16). Kako stvari stoje, ta genealogija ve tretira Isusa kao izuzetan sluaj, poto se ne kae da je on sin" Josifov. Ali, nekim pisarima to nije bilo dovoljno, pa su izmenili tekst tako da glasi: Jakov, koji je bio otac Josifov, kome je data u zaruke devica Marija koja rodi Isusa, koga zovu Hrist". Sad se Josif ak i ne naziva Marijinim muem, ve samo 112

njenim verenikom, a za nju se jasno istie da je bila devica - to je bila vana poenta za mnoge stare pisare! Povremeno bi pisari menjali svoje tekstove ne zbog teologije, ve iz liturgijskih razloga. Poto je asketska tradicija ojaala u ranom hrianstvu, nije udo to je ona dala svoj doprinos pisarskim izmenama teksta. Na primer, u Jevanelju po Marku 9, kad Isus izgoni demona koga uenici nisu mogli da pomaknu, on im kae: Ova vrsta se izgoni samo molitvom". (Marko, 9:29). Kasniji pisari su dopisali primeren dodatak, u svetlu njihove sopstvene prakse, pa se sad pokazuje da Isus govori: Ova vrsta se izgoni samo molitvom i postom". Jednu od najpoznatijih liturgijskih izmena teksta nalazimo u Lukinoj verziji molitve Oe na. Tu molitvu nalazimo i kod Mateja, i taj dui, Matejev oblik, bio je i ostao najpoznatiji hrianima.20 Kad se uporedi, Lukina verzija izgleda beznadeno osakaena. Oe, neka je sveto tvoje ime. Neka doe carstvo tvoje. Daj nam svakog dana na svakodnevni hleb. I oprosti nam nae grehe, jer mi opratamo naim dunicima. I ne navedi nas u iskuenje." (Luka, 11:2-4) Pisari su reili problem krae Lukine verzije tako to su dodali deo koji je poznat iz odgovarajueg pasusa kod Mateja, 6:9-13, pa sada, kao kod Mateja, ta molitva glasi: Oe na koji si na nebu, neka je sveto ime tvoje. Neka doe carstvo tvoje i neka se ispuni volja tvoja, na zemlji kao i na nebu. Daj nam svakog dana na svagdanji hleb. I oprosti nam nae dugove kao to mi opratamo naim dunicima. I ne navedi nas u iskuenje, ve nas izbavi od zla. 113

Ta pisarska sklonost da usklauju" pasuse u jevaneljima je sveprisutna. Gde god se ista pria pria u nekom drugom jevanelju, ovaj ili onaj pisar e se sigurno postarati da te prie budu u savrenom skladu, uklanjajui razlike potezima svoga pera. Ponekad na pisare nisu uticali istovrsni pasusi, ve usmeno predanje koje je kruilo o Isusu i prie koje su se priale o njemu. To smo ve u velikoj razmeri videli u sluaju ene uhvaene u preljubi i poslednjih dvanaest stihova Jevanelja po Marku. I u manjoj razmeri, moemo da vidimo kako je usmeno predanje uticalo na pisani tekst jevanelja. Jedan istaknut primer je upeatljiva pria u Jevanelju po Jovanu, 5, u kojoj Isus isceljuje jednog invalida kraj banje Vitezde. Na poetku te prie nam se kae da je nekolicina ljudi - invalida, slepih, hromih i paralizovanih - leala pored te bare, a da je Isus izdvojio jednog oveka, koji je tu boravio trideset osam godina, da bi ga izleio. Kad je upitao tog oveka da li bi eleo da bude izleen, ovek odgovara da nema nikog ko bi ga stavio u banju, pa ,,kad se voda uzburka", uvek se neko drugi progura. U naim najstarijim i najboljim rukopisima nema objanjenja zato bi taj ovek eleo da ue u banju kad se voda uzburka, ali je usmeno predanje nadoknadilo taj manjak dodatkom stihovima 3-4, koji nalazimo u mnogim naim kasnijim rukopisima. Tu nam kau da je neki aneo povremeno silazio u tu baru i talasao vodu; a prvi koji bi uao nakon to se voda uzburka, bio bi izleen".21 Lep dodatak jednoj ionako interesantnoj prii.

114

ZAKLJUAK Pria o mestima na kojima je tekst Novog zaveta sluajno ili namerno izmenjen, moe da se protegne unedogled. Kao to sam ukazao, tih primera nema samo nekoliko stotina, ve na hiljade. Primeri koje smo izneli dovoljni su da prenesu optu situaciju, ali postoji mnogo razlika meu naim rukopisima, razlika koje su stvorili pisari to su prepisivali svoje svete tekstove. U prvim vekovima hrianstva, pisari su bili amateri, a takvi su bili skloniji da menjaju tekstove koje su prepisivali ili skloniji sluajnim izmenama - nego pisari kasnijeg doba koji su, poev od 4. veka, poeli da postaju profesionalci. Vano je da vidimo kakve su izmene, i sluajne i namerne, pisari bili skloni da unose, jer onda nam je lake da te izmene izdvojimo, i tako eliminiemo neka nagaanja koja odreuju koji oblik teksta predstavlja izmenu, a koji predstavlja raniji oblik. Takoe je vano da vidimo kako su savremeni naunici razvili metode da se to odredi. U narednom poglavlju emo pratiti deo te prie, poev od vremena Dona Mila, pa do danas, i videti metode koji su razvijeni za rekonstrukciju teksta Novog zaveta i za prepoznavanje naina na koji se on menjao u procesu njegovog prenoenja.

4.
POTRAGA ZA IZVORIMA Metodi i otkria Kao to smo videli, davno pre nego to je Mil objavio svoje 115

izdanje Novog zaveta na grkom, sa napomenama od trideset hiljada mesta na kojima se preostali rukopisi razlikuju, nekoliko uenjaka (mali broj) je uvidelo da postoji problem sa tekstom Novog zaveta. Ve je u drugom veku paganski kritiar Celz tvrdio da hriani menjaju taj tekst kako im se prohte, kao da su pijani; njegov protivnik Origen govori o velikom" broju razlika meu rukopisima jevanelja; vie od jednog veka kasnije, papa Damas se toliko zabrinuo zbog razlika medu latinskim rukopisima, da je naimenovao Jeronima da naini standardizovan prevod; a sam Jeronim je morao da uporedi brojne kopije tog teksta, i grke i latinske, da bi prosudio o tekstu za koji je smatrao da su ga izvorno napisali autori. No, taj problem je bio potisnut tokom srednjeg veka, sve do sedamnaestog veka kada su Mil i drugi poeli ozbiljno da mu posveuju panju. Dok je Mil sakupljao podatke za svoje prelomno izdanje iz 1707., jo jedan istraiva je marljivo radio na problemu teksta Novog zaveta; taj naunik, meutim, nije bio Englez, ve Francuz, i nije bio protestant, ve katolik. tavie, njegovo vienje (mada ga on, u krajnjoj analizi, okree protiv protestanata) je upravo izraavalo onu istu bojazan koju su imali engleski protestanti, a koja proizlazi iz paljivog prouavanja teksta Novog zaveta - naime, da dijapazon razlika u tradiciji tog teksta ukazuje na lo da se hrianska vera ne moe zasnivati iskljuivo na Svetom pismu (to je protestantska reformistika doktrina sola scriptum), budui da je taj lckst nepostojan i nepouzdan. Umesto toga, po njegovom stavu, katolici su u pravu to zahtevaju da se apostolska tradicija obavezno zasnuje na (katolikoj) crkvi. Taj francuski pisac koji je izneo pomenute ideje u nizu znaajnih publikacija bio je Riar Simon (Richard Simon, 1638-1713).

116

RlAR SlMON Iako je Simon bio uglavnom strunjak za hebrejski, on je prouavao prenoenje tekstova i Starog i Novog zaveta. Njegova maestralna studija, Kritika istorija teksta Novog zaveta" pojavila se 1689., dok je Mil jo uvek radio na otkrivanju razlika u tekstovima. Mil je imao pristup tom delu, pa je u uvodu svog izdanja iz 1707. on pohvalio njegovu erudiciju i vanost za sopstvena istraivanja, iako se nije slagao sa njegovim teolokim zakljucima. Simonova knjiga nije posveena otkrivanju svih dostupnih razlika u pisanju, ve raspravi o razlikama u prenetim tekstovima, da bi pokazala nepouzdanost tih tekstova na odredenim mestima i da bi, povremeno, istakla nadmonost latinske Biblije, za koju katoliki teolozi jo uvek smatraju da je merodavan tekst. Njemu su i suvie dobro poznati glavni problemi sa tekstom. On, na primer, nairoko analizira prilian broj onih delova koje smo ve pomenuli u tom smislu: enu uhvaena u preljubi, poslednjih dvanaest stihova Jevandelja po Marku, i Jovanovu zapetu (koja eksplicitno potvruje doktrinu o Trojstvu). U svojoj diskusiji on nastoji da pokae kako je Jeronim obezbedio crkvi tekst koji se moe iskoristiti kao osnova za teoloke refleksije. Kao to u predgovoru prvom delu svoga rada kae: "Sv. Jeronim je uinio crkvi poprilinu uslugu, ispravljujui i revidirajui stare latinske rukopise, po najstroim pravilima tekstualne kritike. To nastojimo da pokaemo u ovom delu, kao i da najvei broj antikih grkih primeraka Novog zaveta nije najbolji, poto oni odgovaraju onim rukopisima latinske crkve za koje je Sv. Jeronim otkrio da su veoma iskvareni, u toj meri 117

da su im neophodne izmene."2 To je duboko domiljat argument, sa kojim emo se sresti opet: najstariji grki rukopisi su nepouzdani zato to oni predstavljaju upravo te iskvarene kopije koje je Jeronim morao da revidira da bi ustanovio bolji tekst; preostalim grkim primercima, prepisima nastalim pre Jeronimovog vremena, mada su to stariji primerci, ne moe se verovati. Ma koliko da je to domiljat argument, on nikad nije dobio iroku podrku meu tekstolozima. Zapravo, to je samo izjava da se ne moe verovati naim najstarijim rukopisima, ali moe njihovoj reviziji. Na kojim osnovama je, dakle, Jeronim revidirao svoj tekst? Na osnovama starijih rukopisa. ak je i on verovao ranijim prepisima teksta. Ako i mi ne bismo uradili isto, bio bi to ogroman korak unazad - bez obzira na razlike meu tekstovima prvih vekova. U svakom sluaju, branei svoju tezu, Simon tvrdi da u svim rukopisima postoje izmene teksta, a posebno u grkim (ovde moda pre imamo polemiku prave" crkve protiv grkih izmatika"). Danas nema nijednog primerka ak ni Novog zaveta, ni grkog ni latinskog ni sirijskog ni arapskog, koji bi se zaista mogao nazvati autentinim, jer ne postoji nijedan, na bilo kom jeziku da je napisan, a da mu neto nije dodato. Ja mogu da jemim da su grki prepisivai sebi dali veoma veliku slobodu u tivu svojih prepisa, kao to emopokazati na drugom mestu."3 Simonov teoloki program za ovakva zapaanja je jasan iz 118

njegove duge rasprave. Na jednom mestu, on postavlja retoriko pitanje: ,,Da li je mogue... da je Bog dao svojoj Crkvi knjige da joj slue kao merilo, a da je istovremeno dopustio da se originali tih knjiga izgube na samom poetku hrianske religije?"4 Njegov odgovor je, naravno, da nije. Sveti spisi zaista daju temelj za veru, ali nisu same knjige ono to ima konaan znaaj (poto su one, na kraju krajeva, sve vremenom izmenjene), ve tumaenje tih knjiga koje nalazimo u apostolskoj tradiciji koju prenosi (katolika) crkva. Iako Sveti spisi predstavljaju pouzdano merilo na komeje zasnovana naa vera, ipak to merilo nije potpuno dovoljno samo po sebi; neophodno je da znamo, pored toga, ta je apostolska tradicija; a o njoj moemo da saznamo samo od apostolske crkve, kojaje sauvala pravi smisao svetog pisma."5 Simonovi antiprotestantski zakljuci postaju jo jasniji u nekim od njegovih drugih spisa. Na primer, u delu koje se bavi glavnim komentatorima Novog zaveta", on direktno tvrdi: Velike promene do kojih je dolo u rukopisima Biblije... poto su originali izgubljeni, potpuno rue principe protestanata... koji konsultuju jedino iste te rukopise Biblije u obliku koji imaju danas. Da istina religije nije ivela u crkvi, ne bi bilo bezopasno da se ona danas trai u knjigama koje su pretrpele toliko promena i koje su na toliko mnogo naina zavisile od volje prepisivaa. "6 Ta vrsta striktno intelektualnog napada na protestantsko poimanje Svetog pisma shvaena je sasvim ozbiljno u 119

akademskim krugovima. Kada se 1707. pojavilo Milovo izdanje, protestantske biblijske uenjake je priroda njihovih interesovanja povukla da razmotre i odbrane svoje razumevanje vere. Oni, naravno, nisu mogli da jednostavno odbace ideju sola scriptura (jedino sveto pismo - prim. red.) Za njih, rei Biblije i dalje su predstavljale nosioce autoriteta Rei Boije. Ali, kako da se odnosimo prema situaciji kad u mnogim sluajevima ne znamo koje su to rei bile? Jedno reenje je bilo da se razviju tekstoloki metodi koji e omoguiti savremenim naunicima da rekonstruiu izvorne rei, kako bi se iznova pokazalo da je osnov vere pouzdan. Taj teoloki program leao je u osnovi mnogih napora, posebno u Engleskoj i Nemakoj, da se iznau dobri i pouzdani metodi rekonstrukcije izvornih rei Novog zaveta iz brojnih njegovih prepisa prepunih greaka koji su preostali do danas. RlARD BENTLI Kao to smo videli, Riard Bentli, klasini filolog i dekan Triniti koleda u Kembridu, usmerio je svoj uveni intelekt na probleme prenosa tekstova Novog zaveta, u odgovor na negativne reakcije koje je izazvalo objavljivanje Milovog Novog zaveta na grkom sa njegovom masivnom zbirkom tekstualnih razlika meu rukopisima.7 Bentlijev odgovor deisti Kolinsu, Odgovor na raspravu o slobodnom miljenju", pokazao se kao veoma popularan i doiveo je osam izdanja. Njegov preovlaujui stav bio je da trideset hiljada varijacija u grkom Novom zavetu i nije toliko veliki broj koliko bi se moglo oekivati od jedne tekstualne tradicije koja poseduje toliko bogatstvo materijala, a da se Mil teko moe smatrati krivim za podrivanje istine hrianske religije, poto on nije izmislio ta mesta na kojima postoje razlike, ve ih je naprosto 120

zapazio. Najzad se i sam Bentli zainteresovao za rad na tekstualnoj tradiciji Novog zaveta, pa kad je jednom usmerio svoj um na to, on je zakljuio da bi zapravo mogao da znatno napreduje ako bi ustanovio izvorni tekst na veini mesta na kojima postoje tekstualne razlike. U pismu svom pokrovitelju, nadbiskupu Vejku iz 1716., on je utvrdio principe za predloeno novo izdanje grkog Zaveta: on bi bio u stanju da paljivom analizom restaurira tekst Novog zaveta do stanja koje je imao u vreme Nikejskog sabora (poetak etvrtog veka), to je oblik teksta koji je u prethodnim vekovima objavio veliki filolog antike, Origen, niz vekova pre nego to je (kako je Bentli verovao) mnotvo tekstualnih varijanti pokvarilo tu tekstualnu tradiciju. Bentli nikad nije patio od lane skromnosti. Kako tvrdi u tom pismu: Smatram da sam u stanju (to neki misle da je nemogue) da nainim izdanje Novog zaveta tacno onakvo kakvi su bili njegovi najbolji primerci u vreme Nikejskog sabora; tako da ne bude dvadeset reci razlike, pa ak ni razlike u nekom lanu... kako bi knjiga za koju se, po dananjim uverenjima, misli da je krajnje nepouzdana, postala svedoanstvo pouzdanosti vie od svih drugih knjiga, i kako bi se smesta uinio kraj razliitim varijantama (tj. razliitim itanjima) od sada pa nadalje. "8 Bentlijev metod je bio prilino direktan. On je odluio da sakupi (tj. uporedi u detaljima) tekst najvanijeg grkog rukopisa Novog zaveta u Engleskoj, Aleksandrijski kodeks, sa poetka petog veka, sa najstarijim dostupnim primercima 121

latinske Vulgate. On je okrio nit znaajnih podudarnosti u tivu, po kojima su se ti rukopisi uvek meusobno slagali, ali nisu sa mnotvom grkih rukopisa prepisanih u srednjem veku. Ta slaganja su se ticala ak i takvih stvari kao to je red rei, po kome su se razni rukopisi razlikovali. Bentli je, dakle, bio ubeen da moe da uredi i latinsku Vulgatu i grki Novi zavet kako bi stigao do najstarijih oblika tih tekstova, da jedva moe da bude sumnje u pogledu najstarijih varijanti tiva. Tako bi Milovih trideset hiljada razlika postale gotovo beznaajne za one koji uloe trud da uspostave merodavnost tog teksta. Osnovni logiki metod za to bio je jednostavan: ako je, zapravo, Jeronim upotrebio dostupne grke rukopise da bi ispravio tekst, onda se, poreenjem najstarijih rukopisa Vulgate (da bi se obezbedio izvorni Jeronimov tekst) sa najstarijim rukopisima grkog Novog zaveta (da bi se obezbedilo da su to oni koje je koristio Jeronim), moe odrediti kako su izgledali najbolji tekstovi Jeronimovog doba - i preskoiti hiljade godina prenoenja tekstova u kojima se tekst esto menjao. tavie, poto je Jeronimov tekst bio tekst njegovog prethodnika Origena, moe se sa sigurnou tvrditi da je to bio najbolji tekst dostupan u prvim vekovima hrianstva. I tako, Bentli donosi zakljuak za koji misli da je neizbean: Uklonivi dve hiljade greaka Vulgate, i isto toliko greaka protestantskog pape Stefanusa (tj. Stefanusovog izdanja - T. R.) mogu uspostaviti uporedno izdanje obe u stupcima, a da ne koristim nijednu knjigu mlau od devetsto godina, koji e se tako tano slagati re po re, i, to meje isprva zapanjilo, redpo red, da se bolje ne mogu sloiti ni dva rauna, ili dva primerka ugovora. "9 Potroivi jo neko vreme na poreenje rukopisa i na 122

ispitivanje poreenja koja su obavili i drugi, Bentli je postao jo uvereniji da moe da obavi taj posao, da ga obavi ispravno, i da ga obavi jednom za svagda. Godine 1720. objavio je pamflet pod nazivom Predlozi za tampu", sa ciljem da podri svoj projekat obezbeujui mu odreeni broj pretplatnika. U njemu postavlja svoj predlog metoda za rekonstruisanje teksta, tvrdei kako je on neuporedivo taan. Autor veruje da je (sa izuzetkom veoma malo mesta) povratio pravi Origenov primerak... I on je siguran da su grki i latinski rukopisi, svojim uzajamnim slaganjem, toliko uspostavili izvorni tekst do najsitnijih detalja, kakav se danas ne moze nai ni kod jednog klasinog autora; i da on vodi iz lavirinta od trideset hiljada razliitih tiva, kojima vrve stranice najboljih dananjih izdanja, kojima se svima podjednako veruje, na tetu mnogih dobrih Ijudi: to je klju koji nas vodi i ispetljava tako da e teko ostati i dvesta od toliko mnogo hiljada (razlika) koje e zasluivati da se imalo razmatraju. "i0 Standardizovanje broja znaajnih razlika od Milovih trideset hiljada na samo dvesta je nesumnjivo veliki napredak. Ali, nisu svi bili sigurni da Bentli moe da ispuni ta oekivanja. U jednom anonimnom traktatu, napisanom u odgovor na Predloge" (bilo je to doba parniara i pisaca traktata), koji diskutuje o tom pamfletu odeljak po odeljak, anonimni protivnik napao je Bentlija zbog njegovog programa i rekao da on nema ni talenta ni odgovarajueg materijala za posao kojeg se poduhvatio". Bentli je to shvatio kao negiranje njegovih (samopriznatih) velikih talenata i odgovorio je na slian nain. Na nesreu, on je pogreio identitet svog protivnika, koji je zapravo bio kembridski uenjak po imenu Koniers Midlton (Conyers 123

Middleton), ve je mislio da je to Don Kolba (John Colbatch), pa je napisao jedak odgovor, imenujui Kolbaa i, kako je to bilo uobiajeno tih dana, nazivajui ga raznim imenima. U dananje vreme tananih polemika takvi estoki pamfleti su zapanjujui; u to vreme nije bilo nieg tananog u pogledu line ogorenosti. Bentli primeuje da ,,ne treba da idemo dalje od ovog paragrafa da bismo nali tipian primerak najvee zlobe i bezobrazluka koji bi ma koje opskurno krabalo moglo da stavi na papir".121 u svom odgovoru on pokazuje prilino iroko poznavanje prilino slikovitih psovki, nazivajui Kolbaa (koji, kao to smo ve videli, nije imao nikakve veze sa pomenutim pamfletom) kupusoglavim, insektom, crvom, larvom, pacovom, reeim psom, glupim razbojnikom i arlatanom.13 Ah, to su bila vremena! Kada su Bentlija upozorili na pravi identitet njegovog protivnika, on se, naravno, donekle postideo to je lajao na pogreno drvo, ali je nastavio sa svojom samoodbranom, pa su obe strane razmenile po nekoliko plotuna. Te odbrane su, naravno, nakodile samom delu, kao i drugi faktori, ukljuujui i Bentlijeve naporne obaveze kao upravnika svog koleda na Kembridu, njegovi drugi spisateljski projekti i odreena bolna ogranienja, meu kojima je bio i njegov neuspeh da dobije oslobadanje od carine na papir koji je nameravao da upotrebi za to izdanje. Na kraju, njegovi predlozi za tampanje Novog zaveta na grkom, sa tekstom koji nee biti tekst kasnijih iskvarenih grkih rukopisa (kakvi su bili oni koji su posluili kao osnova za Textus Receptus), ve najstariji dostupni tekst, nisu dali nikakav rezultat. Nakon njegove smrti, njegov neak je bio prinuen da vrati novac koji je prikupljen za pretplatu, to je okonalo itav poduhvat.

124

JOHAN ALBREHT BENGEL Od Francuske (Simon) do Engleske, a sada i Nemake, tekstualni problemi Novog zaveta zaokupljali su vodee biblijske strunjake tog doba u glavnim oblastima evropskog hrianstva. Johan Albreht Bengel (Johann Albrecht Bengel, 1687-1752) bio je poboni luteranski pastor i profesor koga je ve u ranom ivotnom dobu duboko uznemirilo prisustvo tako velikog broja tekstualnih varijanti u prenosu rukopisa Novog zaveta; ve kao dvadesetogodinjaka ga je posebno izbacilo iz koloseka pomenuto Milovo izdanje sa trideset hiljada mesta na kojima se javljaju razlike. Bengel ih je doiveo kao veliki izazov svojoj veri, koja je bila zasnovana na samim reima svetog pisma. Ako te rei nisu pouzdane, ta je sa verom zasnovanom na njima? Bengel je proveo dobar deo svoje akademske karijere radei na tom problemu i, kao to emo videti, nainio znaajan napredak u nalaenju reenja. Ipak, najpre treba da ukratko vidimo kakav je bio Bengelov pristup Bibliji.14 Bengelova religiozna opredeljenja proimala su njegov ivot i misao. Sa kolikom ozbiljnou je drao svoju veru moe se videti iz naziva uvodnog predavanja koje je odrao kada je naimenovan za mlaeg tutora na novom teolokom seminaru u Denkerdorfu: ,,De certissima ad veram etudionem perveniendi ratione per studium pietatis" (Neprekidna tenja ka pobonosti je najsigurniji metod postizanja prave uenosti"). Bengel je bio klasino obrazovan, izuzetno paljiv tuma biblijskog teksta. On je verovatno najpoznatiji kao komentator Biblije: napisao je obimne beleke o svim knjigama Novog 125

zaveta, ispitujui nairoko pitanja gramatike, istorije i tumaenja, diskursom koji je toliko jasan i neodoljiv - da vredi da se ita i danas. U sreditu tog rada na tumaenju Biblije stajalo je poverenje u rei svetog pisma. Ta vera je ila toliko daleko da je odvela Bengela u pravcu koji danas moe izgledati pomalo udan. U uverenju da su sve rei svetog pisma nadahnute - ukljuujui i rei proroka i Knjige otkrovenja Bengel je postao ubeen da se Boije znaajno uplitanje u ljudske poslove pribliava vrhuncu i da biblijsko proroanstvo ukazuje da njegova generacija ivi u vreme koje je blizu kraju sveta. On je, zapravo, verovao da zna kada e taj kraj doi: trebalo bi da bude oko sto godina kasnije, 1836. Bengela nisu pokolebali stihovi kao to su stihovi iz Jevanelja po Mateju 24:36, koji kau da ,,o tom danu i satu niko ne zna, ni aneli na nebu, pa ak ni Sin, ve jedino Otac". Poto je bio paljiv tuma, Bengel ukazuje da ovde Isus govori u prezentu: u njegovo vreme Isus je jedino mogao da kae niko ne zna"; ali to ne znai da ni u kasnijim vremenima niko nee znati. Zapravo, prouavajui biblijska proroanstva, kasniji hriani e saznati. Papa je bio Antihrist, masoni su mogli da predstavljaju lane proroke" iz Otkrovenja, a kraj e doi oko jedan vek posle (on je pisao oko 1730.). Velika Patnja, koju je prvobitna crkva oekivala od budueg Antihrista, nije dola, ali je veoma blizu; jer su se proroanstva Apokalipse, oddesetogdo etrnaestogpoglavlja, ispunjavala tokom mnogih vekova: a glavna poenta postaje sve oiglednija i oiglednija, da se tokom narednih sto godina moe odigrati velika oekivana promena stvari... Pa ipak, neka ostane opomena, posebno veliko okonanje kojepredviam za 1836."15 126

Oigledno je da su predvianja sudnjeg dana u nae vreme kao to je Hol Lindzijevo (pisac Pokojne velike planete Zemlje" i Timotija Le Heja (koautor serije Ono to je preostalo") - imala svoje prethodnike, kao to e imati i svoje naslednike - u svetu bez kraja. Za nas su ovde ta Bengelova kapriciozna tumaenja proroanstva vana jer su se temeljila na tanim reima svetog pisma. Ako broj Antihrista ne bi bio 666, ve, recimo, 616, to bi bilo veoma vano. Poto su rei vane, vano je i da imamo rei. I tako je Bengel dobar deo svojih istraivanja posvetio prouavanju mnogo hiljada varijanti tiva dostupnih u naim rukopisima, a u svojim pokuajima da prevazie izmene kasnijih pisara i vrati se tekstu izvornih autora, izvrio je nekoliko proboja u metodologiji. Prviodnjihjekriterijumkojijeonpostavio,ikojijemanjeiliviesumi -rao njegov pristup uspostavljanju izvornog teksta kada postoji nedoumica oko rei. Naunici pre njega, kao to su Simon i Bentli, pokuali su da izmisle kriterijume za procenu varijanti u tivu. Neki drugi, o kojima ovde nismo diskutovali, izmislili su dugaak spisak kriterijuma koji bi se mogli pokazati korisnim. Nakon intenzivnog prouavanja te materije (Bengel je sve prouavao intenzivno) Bengel je otkrio da veliku veinu predloenih kriterijuma moe da sumira u j ednostavnu reenicu od etiri rei: Proclivi scriptioni praestat ardua" tee tivo ima prednost nad lakim. Logika je sledea: kada su pisari menjali svoje tekstove, oni su bili vie skloni da ih popravljaju. Ako bi videli neto to su smatrali grekom, oni bi to ispravili; ako bi se susreli sa tekstom koji se protivio njihovim teolokim pogledima, oni bi ga menjali. U svakom sluaju, da bismo znali koji je najstariji (pa ak i originalni") 127

tekst, moramo dati prednost ne tekstu sa ispravljenim grekama, uskladenom priom ili poboljanom teologijom, ve naprotiv, tekstu koji vapi" da bude objanjen. U svakom sluaju, tei tekst ima prednost.16 Drugi proboj koji je Bengel nainio tie se ne toliko mase razliitih tiva koje imamo na raspolaganju, ve mase dokumenata koji ih sadre. On je zapazio da su dokumenti koji su prepisivani jedni sa drugih prirodno bili najsliniji primercima sa kojih su prepisani i drugim prepisima koji su nainjeni sa istih primeraka. Odreeni rukopisi su sliniji nekim drugim rukopisima od drugih. Dakle, svi preostali dokumenti se mogu urediti u neku vrstu genealokog odnosa, u kojoj postoje grupe dokumenata koji su medusobno sliniji nego to su slini drugim dokumentima. To je korisno da se zna, zato to se teorijski moe uspostaviti neka vrsta genealokog stabla i pratiti poreklo dokumenata do njihovog izvora. To je donekle kao kad biste traili zajednikog pretka za vas i neku drugu osobu iz druge drave koja ima isto prezime. Kasnije emo videti kako se grupisanje preostalih tekstova u familije razvilo u formalniji metodoloki princip koji pomae tekstolozima da uspostave originalni tekst. Zasad je dovoljno da konstatujemo da je Bengel prvi koji je doao na tu ideju. Godine 1734. on je objavio svoje veliko izdanje Novog zaveta na grkom, koje je u najveem delu teksta ponavljalo Textus Receptus, ali je on ukazao na mesta za koja je mislio da je naao bolje varijante teksta.

128

JOHAN J. VETTAJN Jedna od najkontroverznijih flgura biblijske nauke u 18. veku bio je J. J. Vettajn (}.}.Wettstein, 1693-1754). U mladosti je Vettajna oaralo pitanje teksta Novog zaveta i njegovih mnogostrukih varijanti i on je pratio tu temu u svojim ranim prouavanjima. Dan nakon njegovog dvadesetog roendana, 17. marta 1713., on je izloio jednu tezu na Univerzitetu u Bazelu o Raznolikosti tiva u rukopisima Novog zaveta". Izmeu ostalog, protestant Vettajn je tvrdio da razlike u tivu ,,ne mogu imati uticaja na pouzdanost ili integritet Svetog pisma". Razlog: Bog je obdario svet tom knjigom jednom i zauvek radi usavravanja ljudskog karaktera. Ona sadri sve to je neophodno za spasenje i verovanja i ponaanja". Dakle, varijacije u tivu mogu da utiu na manje stvari u svetom pismu, ali osnovna poruka ostaje netaknuta bez obzira kakvo tivo tu zapazimo.17 Vettajn je 1715. poao u Englesku (kao deo svoje literarne turneje) i tamo mu je doputeno da pogleda Aleksandrijski kodeks, o kome je ve uo u okviru informacija koje je imao o Bentliju. Jedan deo tog rukopisa je posebno privukao Vettajnovu panju: bila je to jedna od onih sitnica sa ogromnim implikacijama. Ona se ticala teksta glavnog pasusa u I poslanici Timotiju. Pasus u kome se radi, I Timotije 3:16, dugo su koristili zagovornici ortodoksne teologije da bi podrali shvatanje da sam Novi zavet naziva Isusa Bogom. Jer taj tekst, u najveem broju rukopisa, govori o Hristu kao Bogu ispoljenom u mesu i opravdanom u Duhu". Kao to sam ukazao u poglavlju 3, najvei broj rukopisa skrauje sveta imena (tzv. nomina sacra), 129

i to je sluaj i ovde, gde se grka re Bog (0EOE) skrauje na dva slova, teta i sigma (01), sa crtom povrh koja ukazuje da je to skraenica. Prilikom prouavanja Aleksandrijskog kodeksa, Vettajn je primetio da je linija povrh ova dva slova bila napisana drugaijim mastilom od okolnih rei, pa izgleda kao da ju je neko dopisao kasnije (tj. kasniji pisar). tavie, horizontalna crta u sredini prvog slova, 0, nije zapravo deo tog slova, ve je linija koja se providi sa druge strane starog pergamenta. Drugim reima, ta re nije skraenica (tetasigma) za Bog (0Z), ve je ta re zapravo omikron sigma (OZ), to je potpuno druga re, koja naprosto znai koji". Dakle, izvorni tekst tog rukopisa ne govori o Hristu kao Bogu ispoljenom u mesu", ve o Hristu koji se ispoljio u mesu". Prema svedoanstvu drevnog Aleksandrijskog kodeksa, Hrist se u tom pasusu ne naziva eksplicitno Bogom. Kako je Vettajn nastavljao svoja istraivanja, otkrio je da i drugi pasusi koji su se tipino koristili da potvrde doktrinu o Hristovoj boanstvenosti, zapravo predstavljaju tekstualne probleme; kada se ti problemi ree na osnovama tekstologije, u najveem broju sluajeva pozivanje na Isusovu boanstvenost nestaje. To se dogaa, na primer, i kad se uvena Jovanova zapeta ukloni iz teksta (I poslanica Jovanova 5:7-8). A to se deava i u jednom pasusu u Delima 20:28, koji u mnogim rukopisima govori o Crkvi Boijoj, koju je on stekao sopstvenom krvlju". I ovde, opet, izgleda da se o Isusu govori kao o Bogu. Ali, u Aleksandrijskom kodeksu i nekim drugim rukopisima, umesto toga tekst govori o Crkvi Gospodarevoj, koju je stekao sopstvenom krvlju". Sad se Isus naziva Gospodarem, ali se ne poistoveuje eksplicitno sa Bogom. Uzbunjen tim problemima, Vettajn je poeo ozbiljno da 130

razmilja o sopstvenim teolokim ubeenjima i postao svestan tog problema - da Novi zavet retko Isusa naziva Bogom (ako ga uopte tako i zove). I poeli su da mu smetaju njegove kolege pastori i uitelji u njegovom rodnom gradu Bazelu koji su povremeno meali izraze o Bogu i Hristu - na primer, kad bi govorili o Sinu Boijem kao da je on Otac, ili se obraali Bogu Ocu u molitvi govorei o tvojim svetim ranama". Vettajn je smatrao da je potrebna vea preciznost kada se govori o Ocu i Sinu, poto oni nisu isto. Vettajnovo naglaavanje ovih stvari poelo je da izaziva sumnje kod njegovih kolega, sumnje koje su se za njih potvrdile kada je Vettajn 1730. objavio jednu diskusiju o problemima Novog zaveta na grkom, kao najavu jednog novog izdanja koje je pripremao. U primere u njegovoj raspravi ukljueni su i neki od tih problematinih tekstova koje su teolozi koristili da nau biblijsku osnovu za doktrinu o Hristovoj boanstvenosti. Vettajn je smatrao da su ti tekstovi zapravo bili izmenjeni upravo da bi se prilagodili tom shvatanju: izvorni tekstovi se nisu mogli upotrebiti da ga podre. Ovo je izazvalo prilian bes medu Vettajnovim kolegama, od kojih su mnogi postali njegovi protivnici. Oni su u Gradskoj skuptini Bazela insistirali da se Vettajnu ne dopusti da objavi svoj Novi zavet na grkom, koji su oni nazvali beskorisnim, neuemesnim, pa ak i opasnim delom"; i smatrali su da akon Vettajn propoveda neto to je nepravoverno, u svojim predavanjima iznosi tvrdnje koje se protive uenjima reformistike crkve, a i namerava da odtampa grki Novi zavet u kome e se pojaviti neke opasne inovacije, veoma nalik na sosijanstvo (doktrina koja porie Hristovu boansku 131

prirodu)".18 Kad je pozvan na odgovornost zbog svojih stavova pred univerzitetsku skuptinu, utvreno je da on ima racionalistike" poglede koji poriu potpunu inspirisanost svetih spisa i postojanje davola i demona, kao i da je usmerio panju na nejasnoe u svetim spisima. Oduzet mu je in akona i naterali su ga da napusti Bazel, pa se naselio u Amsterdamu, gde je nastavio svoj rad. On je kasnije tvrdio da je ta rasprava odloila za dvadeset godina objavljivanje njegovog izdanja Novog zaveta na grkom (1751-52). Pa opet je to bilo velianstveno izdanje, posle 250 godina jo uvek znaajno dananjim prouavaocima. U njemu Vettajn tampa Textus Receptus, ali takoe navodi i masu zapanjujuih grkih, rimskih i jevrejskih tekstova koji sadre izjave paralelne onima koje nalazimo u Novom zavetu i mogu da pomognu da se osvetli njihovo znaenje. On takoe citira veliki broj tekstualnih varijanti, iznosei kao dokaz nekih dvadeset pet rukopisa majuskula i oko 250 minuskula (gotovo triput vie nego to je bilo dostupno Milu), uredivi ih na jasan nain tako to svaki majuskul oznaava drugaijim velikim slovom, a koristei arapske cifre da oznai rukopise minuskule - to je sistem referenci koji je bio standard vekovima, a u sutini se nairoko koristi i danas. Uprkos ogromnoj vrednosti Vettajnovog izdanja, teorija teksta koja stoji u njegovoj osnovi se obino smatra potpuno nazadnom. Vettajn je prenebregao metode koje je ustanovio Bentli (za koga je nekad radio, poredei rukopise) i Bengel (koga je smatrao neprijateljem) i smatrao je da se starim grkim rukopisima Novog zaveta ne moe verovati jer su, kako 132

je on smatrao, svi bili izmenjeni da bi se usaglasili sa latinskim primercima. Ali, nemamo dokaza da se to dogodilo, a krajnji rezultat koji dobijamo ako to uzmemo kao glavni kriterijum procene kad prosuujemo o tekstualnim varijantama, jeste da je najbolje da ne gledamo ta govore najstariji svedoci (oni su, po njegovoj teoriji, najdalje od originala!) ve da vidimo takau noviji (grki srednjovekovni rukopisi). Nijedan od vodeih strunjaka za tekstologiju ne podrava ovu udnu teoriju. KARL LAHMAN Nakon Vettajna, doao je niz strunjaka za tekstologiju koji su dali manji ili vei doprinos metodologiji za odreivanje najstarijeg oblika biblijskog teksta u situaciji kada je broj rukopisa koji potvruju varijacije rastao (kako su se oni otkrivali); meu njima su bili i J. Semler (Semler) i J. J. Grisbah {Griesbach). Pa ipak, do glavnog prodora dolo je tek posle osamdeset godina, sa publikacijom ne ba sjajnog izgleda, ali zato revolucionarnom - tankim izdanjem Novog zaveta na grkom nemakog filologa Karla Lahmana (Karl Lachmann, 1793-1851).19 Ve rano u svom radu, Lahman je utvrdio da tekstualni dokazi naprosto nisu pogodni da odrede ta su izvorni autori napisali. Najstariji rukopisi kojima je on imao pristup bili su rukopisi iz etvrtog i petog veka - stotine godina nakon to su nastali originali. Ko bi mogao da predvidi udi prenosa rukopisa koji se odigrao izmeu trenutka kada je pisan autograf i nastanka najstarijih preivelih prepisa posle nekoliko vekova? Zato je Lahman sebi postavio laki zadatak. Textus Receptus, znao je, bio je zasnovan na rukopisnoj tradiciji 12. veka. On je to 133

mogao da popravi - za osamsto godina - tako to e napraviti izdanje Novog zaveta, kakvo bi se pojavilo otprilike krajem etvrtog veka. Preiveli rukopisi na grkom, zajedno sa rukopisima Jeronimove Vulgate i citatima teksta pisaca kao to su Irinej, Origen i Kiprijan, u najmanju ruku bi mogli da omogue bar to. I to je i uradio. Oslanjajui se na aicu ranih rukopisa majuskula, kao i na najstarije latinske rukopise i citate tekstova naene kod crkvenih otaca, on je reio ne samo da rediguje Textus Receptus gde je to neophodno (to je taktika kojom su se sluili njegovi prethodnici), ve da potpuno napusti T. R. i da ponovo uspostavi tekst, po svojim sopstvenim principima. Tako je on 1831. nainio novu verziju teksta, koja nije bila zasnovana na T. R.-u. Bilo je to prvi put da se neko usudio da to uini. Za to je bilo potrebno vie od 300 godina, ali je najzad svetu dato izdanje Novog zaveta na grkom koji je bio zasnovan iskljuivo na dokazima iz antike. Lahmanov napor da saini tekst kakav bi on bio krajem etvrtog veka nije uvek bio shvaen, a ak i kad je bio shvaen, nije uvek bio uvaen. Mnogi itaoci su mislili da Lahman tvrdi da iznosi originalni" tekst i prigovarali su mu da je tom prilikom zaobiao gotovo sve dokaze (kasniju tekstualnu tradiciju, koja sadri obilje rukopisa). Drugi su zapazili slinost njegovog pristupa Bentlijevom, koji je takoe imao ideju da uporedi najstarije grke i latinske rukopise da bi odredio tekst iz etvrtog veka (za koji je, meutim, Bentli smatrao da je to tekst koji je bio poznat Origenu poetkom treeg veka); usled toga je Lahman ponekad nazivan Bendijevim imitatorom. U stvari je Lahman raskinuo sa nekorisnim obiajem koji su usvojili i tampari i prouavaoci, naime da T.R.-u daju 134

povlaen status, status koji on svakako ne zasluuje, poto je tampan i pretampavan ne zato to je bilo ko oseao da je on zasnovan na pouzdanoj tekstualnoj osnovi, ve samo zato to je taj tekst bio i uobiajen i poznat. LOBEGOT FRIDRIH KONSTANTIN FON TIENDORF Dok su naunici poput Bentlija, Bengela i Lahmana profinjavali metodologiju koja e se koristiti u prouavanju razliitih varijanti rukopisa Novog zaveta, u bibliotekama i manastirima, kako na Istoku, tako i na Zapadu, redovno je dolazilo do novih otkria. Jedan devetnaestovekovni prouavalac, koji je bio najpriljeniji u otkrivanju rukopisa Biblije i objavljivanju njihovih tekstova, imao je interesantno ime - Lobegot Fridrih Konstantin fon Tiendorf (Lobegott Friedrich Constantine von Tischen-dorf, 1815-1874). Dobio je ime Lobegot (na nemakom - slava Bogu) jer je pre njegovog roenja njegova sujeverna majka videla nekog slepca i uplaila se da e se zbog toga njeno dete roditi slepo. Kada se on rodio potpuno zdrav, ona ga je posvetila Bogu i dala mu njegovo neobino prvo ime. Tiendorf je bio neuobiajeno priljean istraiva, koji je svoj rad na tekstu Novog zaveta video kao sveti, od boanstva odreeni zadatak. Jednom je napisao svojoj verenici (u svojoj dvadeset i nekoj godini): Suoen sam sa svetim zadatkom, borbom da povratim izvorni oblik Novog zaveta". 20 Taj sveti zadatak on je nastojao da ispuni locirajui svaki rukopis, uvlaei se u sve biblioteke i manastire koje je mogao da nae. Nekoliko puta je obiao Evropu i Istok" (ono to bismo mi nazvali Srednjim Istokom), nalazei, transkribujui i objavljujui rukopise kud god bi poao. Jedan od njegovih 135

najranijih i najpoznatijih uspeha ticao se jednog rukopisa koji je ve bio poznat, ali niko nije bio u stanju da ga proita. To je Codex Ephraemi Rescriptus, smeten u Nacionalnoj biblioteci u Parizu. Taj kodeks je izvorno bio grki rukopis Novog zaveta, ali je izbrisan u dvanaestom veku kako bi se njegove stranice od pergamenta mogle iskoristiti da se na njima napiu neke propovedi sirijskog crkvenog oca Jevrema. Poto stranice nisu bile potpuno izbrisane, neto od teksta koji je stajao ispod jo uvek se moglo videti, iako ne dovoljno jasno da bi se deifrovala veina rei - ak i poto je nekoliko vrsnih istraivaa uinilo najbolje to se moglo. Ali, u Tiendorfovo doba bili su otkriveni hemijski reagensi koji su mogli da pomognu da se otkrije tekst koji je bio napisan ispod. Primenjujui paljivo te reagense i polako krei put kroz tekst, Tiendorf je uspeo da doe do njegovih rei, pa je tako nainio prvu uspenu transkripciju tog ranog teksta i tako stekao za sebe odredeni ugled meu onima kojima je stalo do takvih stvari. Neki od takvih ljudi su se osetili pobuenim da obezbede finansijsku pomo za Tiendorfova putovanja u druge evropske zemlje i Srednji Istok, da bi otkrivao rukopise. Po svoj prilici, njegovo najvanije otkrie ticalo se jednog od zaista najbitnijih rukopisa Biblije od onih koji su danas dostupni, naime Sinajskog kodeksa. Pria o tom otkriu je stvar legende, iako o tome direktno govori i sam Tiendorf. Tiendorf se zaputio u Egipat 1844., dok jo nije napunio ni trideset godina, i jaui na kamili konano stigao u divljinu u kojoj se nalazio manastir Svete Katarine. Ono to se tamo dogodilo 24. maja 1844., ipak je najbolje opisano njegovim sopstvenim reima: 136

,,U podnoju planine Sinaj, u samostanu Sv. Katarine, otkrio sam dragulj svih mojih istraivanja. Prilikom posete tom manastiru u maju 1844., primetio sam usred velike sale jednu veliku i iroku korpu punu starih pergamenata; a bibliotekar, koji je bio zaduen za informacije, rekao mije da su dve sline hrpe papira, koje su se od stajanja ubuale, ve baene u vatru. Kakvo je bilo moje iznenadenje kada sam meu tim gomilama papira otkrio znatan broj listova jednog primerka Novog zaveta na grkom, koji mi je izgledao kao da je najstariji od svih koje sam ikada video. Manastirska uprava mi je dozvolila da uzmem treinu tih pergamenata, odnosno oko etrdeset tri lista, tim pre to su oni ve bili spremni za potpalu. Ali, nisam mogao da ih ubedim da se odreknu i ostatka. Suvie ivo zadovoljstvo koje sam pokazao navelo ih je da posumnjaju da su ti pergamenti vredni. Transkribovao sam stranicu teksta Isaije i Jeremije i naredio monasima da kao religijsku vrednost uvaju sve takve ostatke na koje bi mogli da naiu".21 Tiendorf je pokuao da se dokopa ostatka tog dragocenog rukopisa, ali nije mogao da ubedi monahe da se rastanu od njega. Oko devet godina kasnije, on se vratio na isto mesto, ali nije mogao da mu nae ni traga. Potom se 1859. opet uputio tamo, ovog puta pod pokroviteljstvom ruskog cara Aleksandra II, koji se interesovao za sva hrianska pitanja, pogotovo za hrianske starine. Ovog puta, Tiendorf nije naao ni traga od tog rukopisa do poslednjeg dana svoje posete. Bio je pozvan u igumanovu sobu i razgovarao sa njim o Septuaginti (Starom zavetu na grkom), a iguman mu je rekao: ,,I ja sam itao Septuagintu". On je poao i iz ugla sobe izvukao jednu knjigu umotanu u crvenu tkaninu. Tiendorf nastavlja:

137

Odmotao sam tkaninu i na svoje veliko iznenaenje otkrio ne samo one odlomke koje sam pre petnaest godina izvukao iz korpe, ve i druge delove Starog zaveta, potpuni Novi zavet, i pored toga, Varnavine poslanice i deo Jerminog Pastira". Pun radosti, za koju sam ovog puta sebi naredio da je sakrijem od igumana i ostale bratije, zatraio sam, naoko nehatno, dozvolu da ponesem taj rukopis u moju spavau sobu dagapogledam na miru."22 Tiendorf je smesta prepoznao ta je taj rukopis - najstariji preiveli svedok teksta Novog zaveta: najdragocenije biblijsko blago koje postoji - dokument ija starost i vanost prevazilaze vanost svih rukopisa koje sam ikad prouavao". Nakon komplikovanih i dugih nagaanja, u kojima je Tiendorf ne ba suptilno podseao monahe na svog pokrovitelja, ruskog cara, koji bi bio oduevljen poklonom kao to je jedan takav redak rukopis i nesumnjivo bi uzvratio obasuvi manastir finansijskim dobroinstvima, on je najzad uspeo da ih izmoli za doputenje da odnese taj rukopis u Lajpcig, gde je o carevom troku pripremio njegovo bogato etvorotomno izdanje koje se pojavilo 1862., na hiljaditu godinjicu osnivanja Ruskog carstva.23 Nakon ruske revolucija, nova vlada, kojoj je trebao novac, a nije bila zainteresovana za rukopise Biblije, prodala je Sinajski kodeks Britanskom muzeju za 100.000 funti; on je danas deo stalne postavke Britanske biblioteke, izloen na istaknutom mestu u Sali za rukopise te biblioteke. To je, naravno, bio samo jedan od mnogih Tiendorfovih doprinosa oblasti prouavanja tekstova.24 Sveukupno je on objavio dvadeset i dva izdanja ranih hrianskih tekstova, 138

ukljuujui osam zasebnih izdanja Novog zaveta na grkom; osam njegovih izdanja se danas smatraju pravom riznicom informacija koje se tiu potvrivanja grkog teksta i dokaza o verzijama za ovu ili onu varijantu teksta. Njegovu nauniku produktivnost moemo proceniti iz jednog bibliografskog eseja koji je za njega napisao jedan naunik po imenu Rene Kaspar Gregori: spisak Tiendorfovih izdanja zauzeo je dobrih jedanaest stranica.25 BRUK FOS VESTKOT I FENTON DON ANTONI HORT Savremena tekstologija vie od bilo koga drugog iz osamnaestog i devetnaestog veka duguje zahvalnost dvojici naunika sa Kembrida, Bruku Fosu Vestkotu (Brook Foss Westcott, 1835-1901) i Fentonu Donu Antoniju Hortu (Fenton John Anthony Hort, 1828-1892) za to to su razvili metode analize koji nam pomau da prouimo tradiciju rukopisa Novog zaveta. Od njihovog uvenog dela iz 1881., Novi zavet na izvornom grkom", to su postala imena koja nijedan naunik nije mogao da zaobide - ili potvrujui njihov osnovni uvid, ili se petljajui sa detaljima njihovih tvrdnji, ili ustanovljujui alternativne pristupe u svetlu Vestkotovog i Hortovog dobro definisanog i neodoljivog sistema analize. Pouzdanost te analize poprilino duguje naroito Hortovom geniju. Izdanje Vestkota i Horta pojavilo se u dva toma, od kojih je jedan bio stvarno izdanje Novog zaveta zasnovano na njihovih dvadeset i osam godina zajednikog rada na razluivanju originalnog teksta gde god bi se u prenosu pojavile razlike; u drugom tomu su izloeni principi tekstologije koje su sledili da bi nainili svoje delo. Drugi tom je napisao Hort i on 139

predstavlja izuzetno dobro promiljen i neodoljiv pregled materijala i metoda koji su dostupni naunicima koji bi hteli da se poduhvate tekstologije. Spis je saet; nije protraena ni re. Logika je neodoljiva: nijedan ugao nije previden. To je sjajna knjiga, koja u svakom sluaju predstavlja klasik u toj oblasti. Ja ne doputam mojim studentima da diplomiraju ako nisu savladali tu knjigu. Na odreeni nain, problemitekstaNovog zaveta zaokupljali supanju Vestkota i Horta tokom najveeg dela njihovog bavljenja izdavatvom. Ve u dvadeset treoj godini, Hort, koji je znao klasine jezike, ali isprva nije bio svestan situacije sa tekstom u Novom zavetu, napisao je u pismu svom prijatelju Donu Elertonu: ,,Do pre nekoliko nedelja nisam imao predstavu o vanosti tekstova, poto sam veoma malo itao grki Zavet i zamlaivao se sa zlikovakim Textus Receptus-om... Tako mnogo izmena na dobrim rukopisnim autoritetima uinile su stvari jasnim ne na obian, pojmovan nain, ve dajui im dublje ipunije znaenje... Pomisli kako se taj niski Textus Receptus oslanja samo na kasne rukopise; pravi je blagoslov to postoje stariji. "26 Samo nekoliko godina kasnije, Vestkot i Hort su odluili da urede novo izdanje Novog zaveta. U drugom pismu Elertonu od 19. aprila 1853., Hortpria: Nisam viao nijednog poznanika osim Vestkota... koga sam posetio na nekoliko sati. Jedan od rezultata naeg razgovora mogu da kaem i tebi. On i ja emo urediti grki tekst N. Z. Nastao oko dvesta ili trista godina posle, ako je mogue. 140

Lahman i Tiendorf e nam obezbediti materijal, ali ni priblino dovoljan... Na cilj je da obezbedimo svetenstvu, kolama, itd. depni Novi zavet koji nee biti izoblien usled vizantijskih (tj. srednjevekovnih) iskrivljavanja."27 Hortovo optimistiko oekivanje da za to izdanje nee biti potrebno mnogo vremena vidljivo je i u novembru te godine, kada on ukazuje da se nada da e Veskot i on uspeti da izguraju njihovo izdanje ,,za neto manje od godinu dana".28 Ali, im su poeli sa tim poslom, nade u brzi obrt su poele da blede. Oko devet godina kasnije, Hort, u jednom pismu koje je napisao da obodri Vestkota koji je ve bio klonuo duhom imajui u vidu ta ga sve jo eka, nagovarao ga je: Taj posao mora da se obavi, a nikako se ne moe obaviti na zadovoljavajui nain... bez ogromnog truda, to je injenica koje su, izgleda, svesni svi u celoj Evropi osim nas. Za veliku masu tih rukopisa, ako ih u mislima odvojimo od ostalih, trud je potpuno neproporcionalan. Ali, iako verujem da je nemogue da se razlue vani od nevanih delova teksta, ipak ne bih rekao da je itav taj trud neproporcionalan dobiti koju donosi fiksiranje itavog teksta u najveoj meri u kojoj je to izvodljivo. Mislim da bi bilo potpuno neoprostivo da odustanemo od tog zadatka. "29 Oni nee odustati od tog posla, ali je on, kako je vreme prolazilo, postajao sve komplikovaniji i zahtevniji. Na kraju, toj dvojici kembridskih naunika je trebalo 28 godina gotovo neprekidnog rada da dobiju svoj tekst, ukljuujui i uvod koji je napisao Hort. Ali, taj rad je i te kako bio vredan truda. Grki tekst koji su 141

dobili Veskot i Hort je izuzetno slian onome koji nairoko koriste dananji prouavaoci, dakle, vie od sto godina posle njih. To ne znai da nisu otkriveni novi rukopisi, ili da nije bilo teorijskog napretka, ili da se nisu javile razlike u miljenju od vremena Vestkota i Horta. Pa ipak, ak i sa naom naprednom tehnologijom i metodologijom, ak i uz neuporedivo vie rukopisnih izvora koji nam stoje na raspolaganju, nai dananji grki tekstovi izuzetno lie na grki tekst Vestkota i Horta. Ovde ne bi imalo smisla da se uputam u detaljnu raspravu o metodolokim usavravanjima koje su doneli Vestkot i Hort prilikom utvrivanja teksta Novog zaveta na grkom.30 Moda je najvanija oblast njihovog rada bila grupisanje rukopisa. Poto je Bengel prvi uvideo da se rukopisi mogu sakupiti u porodice" (neto slino pravljenju genealogije lanova porodice), naunici su pokuali da grupiu razne grupe rukopisa u porodice. I Vestkot i Hort su se u velikoj meri bavili time. Njihov pogled na stvari bio je zasnovan na principu da rukopisi pripadaju istoj porodinoj liniji ako se u svojim reima slau jedni sa drugim. To jest, ako dva rukopisa neki stih piu istim reima, to mora da je posledica toga to su oni imali zajedniki izvor - bilo neki originalni rukopis, bilo njegovukopiju. Ponekad se ovaj princip iskazuje sledeim reima: identinost stiva ukazuje na identinost porekla. Na osnovu tekstualnih slaganja meu raznim preivelim rukopisima, mogu se ustanoviti porodine grupe. Za Vestkota i Horta postojale su etiri glavne porodice svedoka: (1) sirijski tekst, (ono to su drugi naunici imenovali kao vizantijski tekst), koji obuhvata najvei broj kasnih srednjovekovnih rukopisa; oni su brojni, ali nisu ba bliski reima izvornog teksta; (2) zapadni tekst, koji je nainjen od rukopisa koji se 142

mogu datirati ne veoma rani period - njihovi arhetipovi mora da su potekli najkasnije iz drugog veka; ali, u tim rukopisima nalazimo slobodnu prepisivaku praksu pisara iz tog perioda, pre nego to je prepisivanje tekstova postalo posao profesionalaca; (3) aleksandrijski tekst, koji je dobijen iz Aleksandrije, gde je bilo pisara koji su bili veti i paljivi, ali su povremeno menjali svoje tekstove da bi ih uinili gramatiki i stilski prihvatljivijim, pa su tako menjali i rei originala; i (4) neutralni tekst, koji se sastoji od rukopisa koji nisu doiveli nikakvu znaajnu izmenu ni reviziju u procesu njihovog prenoenja, ve najtanije predstavljaju tekstove originala. Dva vodea predstavnika neutralnog teksta su, po miljenju Vestkota i Horta, Sinajski kodeks (rukopis koji je otkrio Tiendorf), a u jo veoj meri Vatikanski kodeks, otkriven u Vatikanskoj biblioteci. To su bila dva najstarija rukopisa dostupna Vestkotu i Hortu, i po njihovom miljenju, oni su daleko bolji od svih drugih rukopisa, jer predstavljaju takozvani neutralni tekst. Od vremena Vestkota i Horta, mnoge stvari su se izmenile u nomenklaturi; naunici vie ne govore o neutralnom tekstu, a najvei broj uvia da je naziv zapadni tekst pogreno imenovanje, poto se slobodna prepisivaka praksa sretala i na Istoku i na Zapadu. tavie, sistem Vestkota i Horta su usavrili kasniji naunici. Na primer, najvei broj savremenih naunika misli da su neutralni i aleksandrijski tekstovi isti; stvar je samo to neki rukopisi bolje predstavljaju tu vrstu teksta od drugih. Potom, od njihovog vremena, dolo je do znaajnih otkria rukopisa, posebno otkria papirusa.31 Pa ipak, osnovna metodologija Vestkota i Horta i dalje neto znai naunicima koji nastoje da odrede gde u preostalim rukopisima 143

imamo kasnije izmene, a gde moemo da naemo najraniju verziju teksta. Kao to emo videti u narednom poglavlju, osnovnu metodologiju je relativno lako razumeti, kad se ona jasno postavi. Kad je primenimo na probleme teksta, ona moe biti interesantna, pa ak i zabavna, poto radimo na tome da utvrdimo koje varijante tiva u naim rukopisima predstavljaju rei teksta kako su ga napisali njegovi autori, a koje predstavljaju izmene koje su uneli kasniji prepisivai.

5.
ORIGINALI KOJI SU BITNI
Uovom poglavlju ispitaemo metode koje su naunici razvili da bi razlikovali originalni" oblikteksta (ilibar najstariji dostupni" oblik) od teksta koji predstavlja kasnije pisarske izmene. Nakon to opiem ove metode, ilustrovau kako se oni mogu upotrebiti, usredredivi se na tri tekstualne varijante koje smo nali u naoj rukopisnoj tradiciji Novog zaveta. Izabrao sam te tri zato to je svaka od njih kritina za tumaenje knjige koju sadri; tavie, nijedna od tih varijanti teksta nije se nala u najveem broju naih savremenih prevoda Novog zaveta na engleski. To e rei, po mom miljenju, najvei broj prevoda koji su dostupni najveem broju italaca engleskog govornog podruja zasnovani su na pogrenom tekstu, a ako imate pogrean tekst, onda je zaista teko protumaiti te knjige. Najpre, meutim, treba da razmotrimo metode koje su razvili naunici da odrede koje varijante teksta su originalne, a koje predstavljaju kasnije izmene nainjene od strane pisara. Kao 144

to emo videti, uspostavljanje najranijeg oblika teksta nije uvek jednostavna stvar; to moe biti zahtevan posao. SAVREMENI METODI TEKSTUALNOG KRITICIZMA Najvei broj dananjih tekstologa nazvao bi sebe same racionalnim eklektiarima kad se postavi pitanje o najstarijem obliku teksta. To znai da oni biraju" (znaenje korena rei eklektiar") izmeu nekoliko varijanti teksta onu koja najbolje predstavlja najstariji oblik teksta, koristei niz (racionalnih) tekstualnih argumenata. Ti argumenti su zasnovani na dokazima koji se obino po svojoj prirodi klasifikuju ili kao spoljanji ili kao unutranji.1 SPOLJANJI DOKAZI Argumenti zasnovani na spoljanjim dokazima odnose se na situaciju u kojoj preiveli rukupisi podravaju jedno ili drugo tivo. Koji rukopisi potvruju tivo? Da li su ti rukopisi pouzdani? Zato su pouzdani ili nisu pouzdani? U razmiljanju o tome da li neki rukopis podrava jednu tekstualnu varijantu nautrb druge, ovek moe doi u iskuenje da naprosto prebrojava sluajeve, kako bi sagledao koja varijanta teksta se nalazi u najveem broju preivelih rukopisa. Ali, najvei broj dananjih naunika uopte nije ubeden da veina rukopisa nuno obezbeuje najbolji dostupni tekst. Zato je tako, lako je objasniti jednim primerom. Pretpostavimo da su, nakon to je nastao originalni rukopis nekog teksta, nainjena dva prepisa, koja moemo nazvati A i B. Ta dva prepisa e se, naravno, meusobno razlikovati na 145

odreene naine - moda znaajno, a moda neznatno. Sad, pretpostavimo da je primerak A prepisao jedan pisar, ali je primerak B prepisalo pedeset pisara. Nakon toga je originalni rukopis izgubljen, pa je u tekstualnom prenosu preostao samo pedeset i jedan prepis, jedan nainjen sa A, a pedeset sa B. Ako se neki odlomak koji se nalazi u pedeset rukopisa (nastalih od B) razlikuje od odlomka naenog u onom jednom (nastalom od A), da li to nuno znai da je varijanta u onih pedeset rukopisa izvorni tekst? Ne, nipoto - ak i ako se brojanjem odlomaka utvrdi da se oni nalaze u pedeset rukopisa-svedoka. Zapravo, odluujua razlika u podrci za autentinost tog odlomka nije pedeset rukopisa prema jedan. To je razlika jedan prema jedan (A prema B). Zato puki broj rukopisa koji podravaju jedno tivo u odnosu na drugo ne pogoduje nuno i odgovoru na pitanje koja varijanta teksta u rukopisima koji su preiveli predstavlja originalni (najstariji) oblik teksta.2 Naunici su uveliko ubeeni da su druge stvari daleko vanije u odreivanju koju varijantu tiva je najbolje smatrati najstarijim oblikom teksta. Jedan drugi faktor je starost rukopisa koji podrava neku varijantu. Daleko je verovatnije da e se najstariji oblici teksta nai u najstarijim preivelim rukopisima - pod uslovom da se tekst tokom vremena ee menjao. To, naravno, ne znai da se moemo slepo drati najstarijih rukopisa u svim sluajevima. Za to postoje dva dobra razloga; jedan je stvar logike, a drugi istorije. to se tie logike, pretpostavimo da u rukopisu iz petog veka postoji jedna varijanta, ali neki rukopis iz osmog veka ima neku drugu. Da li je varijanta koja se nalazi u rukopisu iz petog veka nuno i stariji oblik teksta? Ne, ne nuno. ta ako je primerak iz petog veka prepisan sa nekog prepisa iz etvrtog veka, ali je rukopis iz osmog veka prepisan sa neke kopije iz treeg veka? U tom 146

sluaju, rukopis iz osmog veka sauvae stariju verziju. Drugi, istorijski razlog to ne moemo naprosto da gledamo ta pie u najstarijim rukopisima a da ne uzimamo u obzir ostale faktore, jeste to to je, kao to smo videli, najraniji period prenosa tekstova bio i najmanje kontrolisan. Tada su nae tekstove veinom prepisivali neprofesionalni pisari - i u svojim prepisima pravili dosta greaka. I tako, starost ima uticaja, ali ona ne moe da bude apsolutni kriterijum. Zato su tekstolozi veinom racionalni eklektiari. Oni veruju da treba da pregledaju niz argumenata koji govore u prilog ovoj ili onoj varijanti teksta, a ne da samo broje rukopise ili da uzimaju u obzir samo one provereno najstarije. Pa ipak, na kraju krajeva, ako veina naih najstarijih rukopisa daje prednost jednoj varijanti nad drugom, svakako da se mora smatrati da ta kombinacija inilaca ima znaaja za donoenje odluke o tekstu. Jo jedna odlika spoljanjih dokaza je geografska rasprostranjenost rukopisa koji daju prednost jednoj varijanti u odnosu na drugu. Pretpostavimo da se neka varijanta teksta nalazi u odreenom broju rukopisa, ali se moe pokazati da svi ti rukopisi potiu, recimo, iz Rima, dok iroki spektar drugih rukopisa iz, recimo, Egipta, Palestine, Male Azije i Galije sadri drugu varijantu. U tom sluaju tekstolog moe da pretpostavi da je jedna varijanta lokalna" varijanta (prepisi iz Rima koji svi imaju istu greku), a da je druga varijanta ona koja je starija i verovatnije uva originalni tekst. Verovatno najvaniji spoljanji kriterijum koji naunici slede jeste sledei: da bi se neka varijanta smatrala originalnom', po pravilu bi ona trebalo da se nalazi u najboljim rukopisima i 147

najboljim grupama rukopisa. Ova procena prilino podsea na domiljanje, ali jeste delotvorna zbog sledeeg: na raznim osnovama se moe pokazati da su neki rukopisi bolji od drugih. Na primer, gde god unutranji dokazi (o kojima emo diskutovati u daljem tekstu) praktino govore u korist neke varijante, ti rukopisi gotovo uvek imaju ba tu varijantu, dok ostali rukopisi (obino, kako se pokae, kasniji rukopisi) imaju onu drugu varijantu. Princip koji je ovde u pitanju tvrdi: ukoliko je poznato da su neki rukopisi bolji u varijantama koje oigledno pripadaju najstarijem obliku, onda je verovatnije i da e oni biti bolji kada su u pitanju varijante za koje unutranji dokazi nisu takojasni. Na neki nain, to je kao da imate svedoke na sudu, ili prijatelje ijoj rei moete verovati. Kada znate da je neka osoba sklona laganju, onda nikada ne moete biti sigurni da joj se moe verovati; ali ako znate da je neka osoba potpuno pouzdana, onda joj moete verovati ak i kad vam govori neto to ne moete da proverite na drugi nain. Isto se odnosi i na grupe svedoka. U poglavlju 4 videli smo da su Vestkot i Hort razvili Bengelovu ideju da se rukopisi mogu grupisati u porodice tekstova. Kako ispada, nekim od tih grupa tekstova moe se verovati vie nego drugima, zato to oni uvaju najstarije i najbolje od naih preivelih svedoka, pa kada se provere, pokazuje se da obezbeuju bolje varijante. Posebno, najvei broj racionalnih eklektiara misli da takozvani aleksandrijski tekst (koji ukljuuje i Hortov neutralni" tekst), koji je izvorno bio povezan sa paljivom prepisivakom praksom hrianskih pisara iz Aleksandrije u Egiptu, predstavlja najbolji dostupni oblik teksta, i u najveem broju sluajeva, gde god postoje varijante, on nam daje najstariji ili originalni" tekst. Sa druge strane, manje je vero148

vatno da vizantijski" ili zapadni" tekstovi uvaju najbolje varijante ukoliko ih ne podravaju aleksandrijski rukopisi. Unutranji dokazi Tekstolozi koji sebe smatraju racionalnim eklektiarima biraju izmeu niza raznovrsnih varijanti na osnovu nekoliko vrsta dokaza. Pored spoljanjih dokaza koje daju rukopisi, po pravilu se koriste dve vrste unutranjih dokaza. Prvi se odnosi na ono to se naziva unutranjom verovatnoom - verovatnoom zasnovanom na onome to je sam autor teksta najverovatnije napisao. Mi smo, naravno, u stanju da prouimo stil pisanja, renik i teologiju jednog autora. Kada se u naim rukopisima nae jedna ili vie varijanti, a jedna od njih koristi rei ili stilistike crte koje se inae ne nalaze u nigde delu tog autora, ili ako ona predstavlja neko gledite koje se ne slae sa onim to autor inae zastupa, onda nije verovatno da je to ono to je taj autor napisao - posebno ako se ostale proverene varijante savreno slau sa onim to taj autor pie na drugim mestima. Druga vrsta unutranjeg dokaza se naziva verovatnoom transkripcije. Ona se ne pita koju varijantu je verovatno napisao neki autor, ve koju varijantu je verovatno napisao neki pisar. U krajnjoj konsekvenci, ta vrsta dokaza se vraa Bengelovoj ideji da je verovatnije da tea" varijanta bude original. Ovo je zasnovano na ideji da su pisari bili veoma skloni da pokuaju da isprave ono to smatraju grekama, da usklade pasuse koje smatraju protivrenim i da priblie teologiju teksta svojoj sopstvenoj teologiji. Verovatnije je da e pisari ispraviti varijantu koja na prvi pogled izgleda kao da sadri neku greku", ili da nije usklaena, ili neku posebnu teologiju, nego neke lake" varijante. Ovaj kriterijum se 149

ponekad izraava na sledei nain: varijanta koja najbolje objanjava postojanje drugih varijantije verovatnije original.3 Skicirao sam razne spoljanje i unutranje oblike dokaza koji su predmet razmatranja naunika tekstologa, ne zato to oekujem da e svi koji itaju ovu knjigu ovladati tim principima i poeti da ih primenjuju na rukopisnu tradiciju Novog zaveta, ve zato to je vano da shvatimo da se, kada pokuavamo da odredimo kakav je bio originalni tekst, mora uzeti u obzir niz faktora i odluivati na mnogo mesta. Ponekad se razni dokazi meusobno sukobljavaju, na primer, kad tei oblik teksta (verovatnoa transkripcije) nije podran ranim rukopisima (spoljanji dokaz), ili kad se tei oblik teksta ne slae sa stilom autora (unutranja verovatnoa). Ukratko, odreivanje originalnog teksta nije nimalo lako ni jednoznano! Ono iziskuje dosta premiljanja i paljivog prosejavanja dokaza, a razni naunici po pravilu dolaze do raznih zakljuaka - ne samo o nebitnim stvarima koje nemaju uticaja na znaenje nekog pasusa (kao to je pravilno pisanje neke rei ili promena reda rei u grkom koja se ak ne moe ni reprodukovati u prevodu na engleski), ve i o stvarima od krupnog znaaja, stvarima koje utiu na tumaenje itave jedne knjige Novog zaveta. Da bih ilustrovao vanost nekih tekstualnih odluka, sada se okreem trima tekstualnim varijantama ove druge vrste, gde odredivanje izvornog teksta znaajno utie na to kako emo razumeti poruke nekih od autora Novog zaveta.4 Kako ispada, po mom miljenju je najvei broj prevodilaca na engleski odabrao pogrenu varijantu, pa zato nije predstavio prevod originalnog teksta, ve teksta koji su pisari stvorili kad su izmenili original. Prvi od tih tekstova je Markov i odnosi se na 150

Isusa koji se razbesni kad ga neki jadni gubavac moli da ga isceli. MARKO I GNEVNI ISUS Tekstualni problem u Jevanelju po Marku 1:41 pojavljuje se u prii o Isusu koji lei oveka sa konom boleu.5 Preostali rukopisi uvaju stih 41 u dva razliita oblika; oba oblika su pokazana ovde, u zagradama. 39 I on poe propovedajui u njihove sinagoge u itavoj Galileji i isterivae demone. 401 jedan gubavac mu doe molei ga i govorei mu: Ako hoe, ti moe da me oisti". 41 I [osetivi samilost (na grkom SPLANGNISTHEIS) razgnevivi se (na grkom: ORGISTHEIS) pruivi ruku, on ga dotaknu i ree mu: Hou, oisti se". 42 I smesta gubavac ode od njega, i bi oien. 43 I izgrdivi ga strogo, on ga smesta otera; 44 i ree mu: Postaraj se da ne kae nita nikome, ve idi, pokai se sveteniku i ponudi za tvoje oienje ono to je Mojsije zapovedio za svedoanstvo njima". 45 Ali, kad izae, on poe da propoveda mnoge stvari i da iri re, tako da on [Isus] nije vise mogao da javno ue ugrad. Najvei broj prevoda na engleski daje poetak stiha 41 kao da on naglaava Isusovu ljubav prema tom jadnom odbaenom gubavcu: osetivi samilost" (ili, te rei se mogu prevesti, pokrenut samilou") prema njemu. U tome ti prevodioci prate grki tekst koji se nalazi u najveem broju naih rukopisa. Svakako je lako da se vidi zato bi ta situacija mogla da iziskuje samilost. Mi ne znamo tano kakva je bila priroda bolesti tog oveka - mnogi komentatori pre misle da je to bio nekikrastavi koni poremeaj nego truljenje mesa koje uobiajeno povezujemo sa leprom. U svakom sluiaju, moda 151

je on pao pod udar Tore koja je zabranjivala leproznima" bilo koje vrste da ive normalan ivot; oni su morali da budu izolovani, odseeni od sveta i smatrani neistim (Trea knjiga Mojsijeva, 13-14). Pokrenut saah'enjem prema jednom takvom, Isus prua svoju nenu ruku, dodiruje njegovo obolelo meso i isceljuje ga. Tednostavni patos i neproblematina oseanja te scene sasvim dobro mogu da objasne zato prevodioci i tumai, po pravilu, nisu uzimali u obzir alternativni tekst koji nalazimo u nekim naim rukopisima. Jer, rei u jednom od naih najstarijih svedoanstava, zvanom Beze kodeks, koga podravaju tri rukopisa na latinskom, isprva izgledaju zbunjujue i uvrnuto. Tu, umesto da se kae da je Isus osetio samilost prema tom oveku, tekst ukazuje da se on razgnevio. Na grkom postoji razlika izmeu rei SPLANGNISTHEIS i ORGISTHEIS. Za ovu drugu varijantu, poto ima potvrde i u grkim i u latinskim svedoanstvima, specijalisti za tekstologiju smatraju da potie u najmanju ruku iz drugog veka. Da li je, dakle, mogue da je to ono to je sam Marko napisao? Kao to smo ve videli, nikad nismo potpuno sigurni ako kaemo da je, u sluaju kada veina tekstova ima jednu varijantu, a samo nekolicina drugu, ta veina u pravu. Ponekad su nekoliko rukopisa u pravu ak i kad se svi drugi ne slau. Delom je to sluaj zato to je najvei broj naih rukopisa nastao stotinama i stotinama godina nakon originala, i oni nisu prepisivani sa originala, ve sa drugih, mnogo kasnijih kopija. Kad jednom neka promena ue u rukopisnu tradiciju, ona moe da se ponavlja sve dok ne pone da se ee prenosi nego originalne rei. U tom sluaju, obe varijante koje razmatramo izgledaju kao da su veoma stare. Koja je originalna? 152

Ako bi se hricanskim itaocima danas dalo da izaberu izmeu te dve varijante, nesumnjivo bi gotovo svi izabrali onu koja je ee potvrena u naim rukopisima. Isus je osetio saah'enje prema tom oveku, pa ga je izleio. Drugu varijantu je teko pojmiti: ta bi znailo rei da se Isus razgnevio? Zar nije samo po sebi dovoljno da pretpostavimo kako Marko mora da je napisao da je Isus osetio saahenje? Ba naprotiv, upravo to to jedna od tih varijanti izgleda da sasvim ima smisla navodi neke naunike da sumnjaju da je pogrena. Jer, kao to smo videli, pisari bi takoe voleli da je tekst neproblematian i lak za razumevanje. Pitanje koje treba postaviti je sledee: ta je verovatnije, da bi pisar koji je prepisivao taj tekst izmenio rei tako da tekst glasi kako se Isus razgnevio umesto da se saalio, ili da glasi da se Isus saalio umesto da se razgnevio? Koja varijanta bolje objanjava postojanje one druge? Kad se pogleda iz te perspektive, ova druga mogunost je verovatnija. Varijanta koja ukazuje da se Isus razgnevio je tea varijanta" pa je zato verovatnije da je originalna". Postoji jo bolji dokaz od ovog zakljuivanja koju bi varijantu pisari verovatnije izmislili. Kako stvari stoje, mi nemamo nijedan grki rukopis Jevanelja po Marku koji sadri taj pasus sve do kraja etvrtog veka, gotovo tri stotine godina nakon to je nastao. Ali, imamo dva autora koji su prepisali tu priu u periodu od dvadeset godina nakon to je ona nastala. Naunici su odavno shvatili da je Jevanelje po Marku prvo jevanelje koje je napisano, a da su i Matej i Luka koristili Markovu verziju kao izvor sopstvenih pria o Isusu.6 Mogue 153

je, dakle, da se proue Matej i Luka da bi se videlo kako su oni izmenili Markovu priu, svuda gde priaju istu priu, ali na (manje ili vie) razliit nain. Kad to uinimo, otkrivamo da su i Matej i Luka preuzeli tu priu od Marka, svog zajednikog izvora. Frapantno je to je i kod Mateja i kod Luke ta pria gotovo od rei do rei ista kao kod Marka to se tie gubaveve molbe i Isusovog odgovora u stihovima 40-41. Koju re, dakle, oni koriste da opiu Isusovu reakciju? Da li se on smiluje ili razgnevi? udno je, ali i Matej i Luka potpuno izostavljaju tu re. Da je Markov t ekst koji je bio dostupan Mateju i Luki opisao Isusa kao samilosnog, zato bi obojica izostavili tu re? I Matej i Luka na drugim mestima opisuju Isusa kao samilosnog, a gde god Marko ima neku priu u kojoj se Isusova samilost izriito pominje, i jedan ili drugi zadravaju taj opis u svojoj prii.7 ta kaete na drugu mogunost? ta ako su i Matej i Luka u Markovom jevanelju proitali da se Isus razbesneo? Da li bi oni bili skloni da uklone to oseanje? Zapravo, postoje i druge prilike u kojima se Isus razbesni kod Marka. U svim tim sluajevima, Matej i Luka su preoblikovali priu. U Jevanelju po Marku 3:5 Isus gleda unaokolo ,,sa gnevom" na ljude u sinagogi koji posmatraju da vide da li e on izleiti oveka sa osuenom rukom. Kod Luke je taj stih gotovo isti kao kod Marka, ali je on uklonio ukazivanje na Isusov gnev. Matej potpuno iznova pie taj deo prie i ne govori nita o Isusovom gnevu. Slino tome, u Jevanelju po Marku 10:14 Isusa iritiraju njegovi uenici (upotrebljena je druga grka re) koji ne doputaju ljudima da donesu svoju decu da ih blagoslovi. I Matej i Luka imaju tu priu, esto verbalno istu, ali obojica izbacuju ukazivanje na Isusovu ljutnju (Matej 19:14; Luka 154

18:16). Da sumiramo, Matej i Luka se ne ustruavaju da opiu Isusa kao samilosnog, ali ga nikad ne opisuju kao gnevnog. Kad god jedan od njihovih izvora (Marko) to ini, obojica nezavisno izbacuju taj izraz iz svojih pria. I zato, dok je teko da se razume zato bi oni izbacili izraz osetivi saaljenje" iz prie o tome kako Isus lei gubavca, sasvim je lako da vidimo zato bi hteli da uklone izraz razgnevivi se". Kad tome dodamo injenicu da ovaj drugi izraz podrava jedna veoma stara struja nae rukopisne tradicije i da bi pisari teko stvorili tu varijantu poavi od mnogo razumljivije - osetivi saaljenje" - postaje sve oiglednije da je Marko, zapravo, napisao da se Isus razgnevio kad mu je gubavac priao da bi bio izleen. Pre nego to krenemo dalje, moramo da naglasimo jo jednu stvar. Ukazao sam da je Mateju i Luki bilo teko da Isusu pripiu gnev, dok Marku nije. ak i u prii o kojoj govorimo, po strani od tekstualnog problema u stihu 41, Isus ne postupa prema tom jadnom gubavcu u rukavicama. Nakon to ga izlei, on ga estoko izgrdi" i izbaci napolje". To je bukvalno znaenje tih grkih rei, koje se u prevodu obino ublaava. To su grubi izrazi, koji se na drugim mestima u Jevandelju po Marku koriste u kontekstu estokih sukoba i agresije (npr. kad Isus izgoni demone). Teko je da se shvati zato bi Isus grubo izgrdio tog oveka i izbacio ga napolje ako je oseao saaljenje prema njemu; ali, ako je ljut, to je moda shvatljivije. Na tabi, onda, Isus mogao da bude ljut? Ovde odnos teksta i tumaenja postaje kritian. Neki naunici, koji smatraju da tekst pre ukazuje da se Isus razgnevio" u tom pasusu izneli su nekoliko prilino neverovatnih tumaenja. Izgleda da su oni to uinili da bi opravdali to oseanje, tako to e namestiti da Isus 155

izgleda samilosno iako shvataju da tekst kae da le ualjutio.8 Jedan komentator, na primer, tvrdi da se Isus ljuti to u svetu ima puno nesree i bolesti: drugim reima, on voli bolesnika, ali mrzi bolest. Nema osnove u tekstu za takvo tumaenje, ali ono ima tu dobru siranu to ini da Isus izgleda dobar. Jedan drugi tuma tvrdi da se Isus Ijuti zato to je taj gubavac izolovan od drutva, previdajui injenicu da tekst ne govori nita o tome da je ta; ovek bio izgnanik i da, ak i da je to bio sluaj, to ne bi bila krivica drutva u kome ;e iveo Isus, ve krivica Boijeg Zakona (posebno Knjige levitske). Trei tvrdi da je upravo to ono na ta se Isus ljuti, to Mojsijev zakon doputa takvu vrstu otudenja. Ovo tumaenje prenebregava injenicu da u zakljuku tog pasusa (stih 44) Isus potvruje Mojsijev zakon i nalae bivem gubavcu da ga potuje. Svim tim tumaenjima je zajednika elja da opravdaju Isusov gnev i odluku da se premosti tekst kako bi se to postiglo. Ako bismo odabrali da uinimo drugaije, ta bismo zakljuili? Izgleda mi da ima dve mogunosti: jedna se usredsreduje na neposredni literarni kontekst tog pasusa, a druga na njegov iri kontekst. Prvo, u okviru neposrednijeg konteksta, kakav utisak na itaoca ostavlja portretisanje Isusa u uvodu Jevanelja po Marku? Ostavljajui na trenutak po strani sve nae unapred stvorene zamisli o tome ko je bio Isus i naprosto itajui ta; tekst, moramo da priznamo da Isus tu ne izgleda kao krotki i blagi dobri pastir mekih crta sa prozorskih vitraa. Marko poinje svoje jevanelje slikajui Isusa kao fiziki i harizmatiki moan autoritativni lik sa kojim se nije aliti. On ga predstavlja kao zadivljalog proroka u divljini; izbaen ;'e iz drutva da bi se u divljini borio sa Satanom i divljim zverima; on se vraa da 156

bi pozvao na hitno pokajanje uoi neposrednog dolaska Boijeg suda; on odvaja svoje sledbenike od njihovih porodica; on nadvladava svoje sluaoce svojim autoritetom; on kori i izgoni demonske sile koje mogu da potpuno savladaju puke smrtnike; on odbija da se povinuje zahtevima naroda, ignoriui Ijude koji mole da ih primi. Jedina pria u tom uvodnom poglavlju Jevanelja po Marku koja ukazuje na linu samilost jeste isceljenje tate Simona Petra, koja lei bolesna u krevetu. Ali, ak se i to tumaenje samilosti moe dovesti u pitanje. Neki duhoviti posmatrai su primetili da tata, nakon to je Isus uklonio njenu groznicu, ustaje da bi im sluila, verovatno da im donese veeru. Da li je mogue da ;e u uvodnim scenama Jevandelja po Marku Isus naslikan kao moan lik sa jakom voljom i sopstvenim planom, harizmatini autoritet koji ne voli da mu smetaju? To bi svakako uinilo smislenim njegov odgovor izleenom gubavcu, koga grubo izgrdi, a potom otera. Ipak, postoji jo jedno objanjenje. Kao to sam ukazao, Isus se ljuti i na drugim mestima u Jevandelju po Marku. Sledei put se to deava u poglavlju 3, koje, upadljivo je, takoe sadri drugu priu o leenju. Ovde se izriito kae da je Isus ljut na fariseje, koji misle da on nije ovlaen da izlei oveka kljastog u jednu ruku u subotu. Na odreeni nain, jo bliu paralelu imamo u prii u kojoj se Isusov gnev ne spominje eksplicitno, ali je ipak oigledan. U Jevanelju po Marku, 9, kada Isus silazi sa Planine preobraaja sa Petrom, Jakovom i Jovanom, on nailazi na gomilu koja je okruila njegove uenike i jednog oajnog oveka u sredini. Sina tog ovekaje opseo demon i on objanjava tu situaciju 157

Isusu, a potom ga poziva: Ako si u stanju, smiluj se i pomozi nam". Isus uzvraa ljutitim odgovorom: Ako si u stanju? Sve je mogue onome ko veruje". ovek pada u jo vee oajanje i moli: Verujem, pomozi mojoj neveri". Isus tada izgoni demona. Ono to je upadljivo u tim priama jeste da Isusov gnev izbija kad neko sumnja u njegovu voljnost, sposobnost ili boanski autoritet da lei. Moda se i u prii o gubavcu takoe radi o tome. Kao u prii iz Jevanelja po Marku, 9, neko bojaljivo prilazi Isusu da bi upitao: Ako bi hteo, ti moe da me izlei". Isus se razbesni. Naravno da bi hteo, isto tako kao to je i u stanju i ovlaen da to ini. On isceljuje tog oveka, jo uvek donekle neraspoloen, otro ga izgrdi i otera ga. Potpuno je drugaiji oseaj u toj prii ako se konstruie na ta; nain, a to je konstrukcija nainjena na osnovu teksta koji je, izgleda, Marko i napisao. Marko na nekoliko mesta prikazuje razljuenog Isusa.9 LUKA I HLADNOKRVNI ISUS Za razliku od Marka, Jevanelje po Luki nikad eksplicitno ne kae da se Isus razbesneo. Zapravo, u njemu izgleda kao da se Isus uopte ne uznemirava, ni na koji nain. Umesto ljutitog Isusa, Luka slika hladnokrvnog Isusa. U tom jevanelju postoji samo jedan odeljak u kome Isus izgleda da gubi prisebnost. I to je, to je ba interesantno, u odeljku u kome o njegovo; autentinosti vatreno raspravljaju poznavaoci jevrejskih spisa.10 Taj odeljak se pojavljuje u kontekstu Isusove molitve na Maslinovoj gori, upravo pre nego to ga izdaju i uhapse (Luka 158

22:39-46). Nakon to K pridruio svojim uenicima ,,da se mole, da ne bi pali u iskuenje", Isus ih ostavlja, klekne na kolena i moli se: Oe, ako je tvoja volja, ukloni ovaj pehar od mene. Ali da ne bude moja volja, ve neka se izvri tvoja". U velikom broju rukopisa, nakon ove molitve sledi pria koju ne nalazimo nigde u naim jevaneljima, pria o Isusovoj intenziviranoj agoniji i takozvanom krvavom znoju: ,,I aneo s neba mu se javi, osnaujui ga. I poto je bio u agoniji, poe da se moli jo usrdnije, a njegov znoj posta nalik na kapi krvi koje padaju na zemlju". (st. 43-44). Ta scena se zavrava tako to Isus ustaje iz molitve i vraa se svojim uenicima, da bi ih zatekao usnule. On potom ponavlja svoje prvobitno uputstvo: Molite se, da ne biste pali u iskuenje". Na te rei, Juda stie sa gomilom i Isusa hapse. Jedna od zanimljivih crta rasprave o tom pasusu je uravnoteenost argumenata i kontraargumenata o tome da li je stihove o kojima se raspravlja (43-44) napisao Luka ili ih je ubacio neki kasniji pisar. Rukopisi za koje se zna da su najraniji i koji se u celini smatraju najboljim (aleksandrijski" tekst) po pravilu ne sadre te stihove. Zato su oni moda kasniji dodatak prepisivaa. Sa druge strane, te stihove nalazimo u nekoliko drugih ranih dokumenata i u celini su oni iroko rasprostranjeni u itavoj rukopisnoj tradiciji. Dakle, da li su ih dodali pisari koji su hteli da se oni tu nau, ili su ih izbacili pisari koji su eleli da oni ne budu tu? To je teko rei na osnovu samih rukopisa. Neki naunici su predloili da razmotrimo druge osobine tih stihova da bismo lake doneli odluku. Jedan naunik je, na primer, tvrdio da je renik i stil tih stihova veoma slian onom koji nalazimo na drugim mestima Jevanelja po Luki (taj 159

argument je zasnovan na unutranjoj verovatnoi"): na primer, pojave anela su uobiajene kod Luke, a nekoliko rei i fraza koje se nalaze u tom pasusu nalaze se i na drugim mestima kod Luke, ali nigde drugde u Novom zavetu (na primer, re za osnaiti"). Taj argument nije bio ubedljiv svima, poto je najvei broj tih tipino Lukinih" ideja, konstrukcija i fraza formulisan na jedan netipino Lukin nain (na primer, aneli se kod Luke ne pojavljuju nigde na drugom mestu a da ne govore) ili su tipini za jevrejske i hrianske tekstove van Novog zaveta. tavie, postoji previe velika koncentracija neobinih rei i fraza u tim stihovima: na primer, tri od kljunih rei (agonija, znoj i kapi) ne pojavh'uju se nigde na drugom mestu kod Luke, niti ih imamo u Delima (drugi tom koji je napisao isti autor). Na kraju, teko je da se prosudi o tim stihovima na osnovu njihovog renika i stila. Jo jedan argument koji su naunici koristili odnosi se na literarnu strukturu tog pasusa. Ukratko, izgleda da je taj pasus namerno uoblien u strukturu koju naunici nazivaju reeninom inverzijom. Kad je neki pasus ureen po principu reenine inverzije, prvi iskaz u tom pasusu odgovara poslednjem; drugi iskaz odgovara pretposlednjem; trei treem otpozadi i tako dalje. Drugim reima, to je smiljeni oblik; njegov cilj je da fokusira panju na sredite tog pasusa kao njegov klju. Pa imamo: Isus (a) kae svojim uenicima da se mole da ne bi pali u iskuenje" (st. 40). On ih potom (b) naputa (st. 41a) i (c) klei da bi se molio (v. st. 41b). Sredite tog pasusa je (d) sama molitva, molitva uokvirena njegovim dvema molbama da se ispuni Boija volja (st. 42). Isus potom (c) ustaje iz molitve (v.st. 45a) (b) vraa se svojim uenicima (v.st. 45b) i (a) 160

naavi ih kako spavaju, jo jednom im se obraa istim reima, govorei im da se mole da ne bi pali u iskuenje" (v.v. st. 45c-46). Nije poenta u pukom prisustvu ove oigledne literarne strukture. Poenta je kako ta inverzija doprinosi znaenju tog pasusa. Pria poinje i zavrava se uputstvom uenicima da se mole kako bi izbegli da padnu u iskuenje. Odavno je primeeno da je molitva vana tema u Jevanelju po Luki (vie nego u drugim jevaneljima); ovde je ona posebno istaknuta. Jer, u samom sreditu tog pasusa je Isusova sopstvena molitva, molitva koja izraava njegovu elju, okruenu njegovom jo veom eljom da se ispuni Oeva volja (st. 41c-42). Kao centar inverzne strukture, ta molitva daje tom pasusu fokus, i shodno tome, klju za tumaenje. To je pouka o vanosti molitve kada se suoavamo sa iskuenjem. Uenici, uprkos tome to Isus ponavlja zahtev da se mole, umesto toga padaju u san. Neposredno potom stie gomila da uhapsi Isusa. I ta se dogaa? Uenici, koji se nisu molili, zaista padaju u iskuenje"; oni bee sa poprita, ostavljajui Isusa da se sam suoi sa svojom sudbinom. A ta je sa Isusom, onim koji se molio pre nego to je njegovo iskuenje dolo? Kada gomila stigne, on se mirno predaje Oevoj volji, predajui se muenitvu koje je bilo pripremljeno za njega. Naracija Stradanja po Luki, kao to je odavno primeeno, jeste pria o Isusovom stradanju, stradanju koje, kao i mnoga druga, slui tome da prui primer vernima kako da ostanu vrsti pred licem smrti. Lukina martirologija pokazuje da jedino molitva moe da pripremi oveka da umre. ta se, dakle, deava kada se sporni stihovi (43-44) ubace u taj 161

pasus? Na literarnom nivou, inverzija koja fokusira taj pasus na Isusovu molitvu se potpuno naruava. Sada se sredite tog pasusa, a otuda i njegov fokus, prebacuje na Isusovu agoniju, agoniju koja je tako uasna da zahteva natprirodnog uteitelja da bi mu dao snagu da je podnese. Interesantno je da u toj duoj verziji prie Isusova molitva ne prua mirno uverenje kojim on odie u ostatku te prie; zaista, tek nakon nje se on moli jo usrdnije" tako da njegov znoj poinje da lii na velike kapi krvi koje padaju na zemlju. Ono to hou da kaem nije samo to da je izgubljena jedna fina knjievna struktura, ve da se itavo sredite panje premeta na Isusa u dubokoj i srceparajuoj agoniji i na potrebu za udesnom intervencijom. To samo po sebi moda i ne izgleda kao nereiva tekoa, dok italac ne shvati da nigde u Jevandelju po Luki Isus nije naslikan na taj nain. Ba naprotiv, Luka se uveliko potrudio da se suprotstavi upravo takvom pogledu na Isusa kakav ti stihovi sadre. Umesto da ue u svoje stradanje ophrvan strahom i drhtanjem, u agoniji u pogledu sudbine koja ga eka, Lukin Isus ide u smrt mirno i kontrolisano, sa poverenjem u volju svog Oca do samog kraja. Upadljiva ;'e injenica, od posebnog znaaja za ovaj tekstualni problem, da je Luka mogao da stvori takvu Isusovu sliku samo uklanjanjem onog predanja iz svog izvora (tj. Jevanelja po Marku) koje joj se suprotstavlja. Jedino se dui tekst stihova 22:43-44 kod Luke istie svojim odstupanjem od toga. Jedno jednostavno poreenje sa Markovom verzijom te prie koja nam je pri ruci pouno je u tom pogledu (ako shvatimo da je Marko bio izvor za Luku - koji je on izmenio da bi naglasio neke druge karakteristike). Kod Luke je potpuno izostavljen Markov iskaz da Isus poinje da biva alostan i uznemiren" (Marko, 14:33), kao i Isusov komentar njegovim 162

uenicima: Moja dua je duboko uznemirena, ak do smrti" (Marko, 14:34). Umesto da padne na zemlju u patnji (Marko, 14:35), Lukin Isus klekne na kolena (Luka 22:41). Kod Luke, Isus ne trai da ga mimoie taj as (uporedi Marko 14:35); a umesto da se moli tri puta da ga mimoie ta; pehar (Marko, 14: 36, 39, 41) on to trai samo jednom (Luka, 22:42), pre svoje molitve - samo to kod Luke to ini pod vanim uslovom: Ako je to tvoja volja". I tako, dok Lukin izvor, Jevanelje po Marku, pokazuje Isusa kako se u patnji moli u vrtu, Luka je potpuno preoblikovao tu scenu da bi pokazao smirenog Isusa koji se suoava sa smru. Jedini izuzetak je Isusov krvav znoj", pria koje nema u naim najstarijim i najboljim dokumentima. Zato bi se Luka toliko trudio da ukloni Markov portret Isusa koji pati ako bi Isusova patnja trebalo da bude poenta njegove prie? Jasno je da Luka ne deli Markovo poimanje da Isus pati, na ivici oajanja. Nigde to nije oiglednije nego u njihovim priama o Isusovom raspeu. Marko slika Isusa kako uti na putu do Golgote. Njegovi uenici su se razbeali; ak i verne ene gledaju samo ,,sa odstojanja". Svi prisutni mu se podsmevaju - prolaznici, jevrejske voe i oba razbojnika. Markov Isus je prebijen, ismevan, a napustili su ga i zaboravili ne samo njegovi sledbenici, ve na kraju i sam Bog. Njegove jedine rei u itavom prosedeu dolaze na samom kraju, kad on glasno povie: Eloi, eloi, lema sabahtani" (Moj Boe, moj Boe, zato si me ti napustio?) On zatim glasno krikne i umre. I ovaj portret je, opet, u otroj suprotnosti sa onim to nalazimo kod Luke. U Lukinoj prii, Isus uopte ne uti, a kad govori, pokazuje da i dalje kontrolie situaciju, pun pouzdanja u Boga, svog Oca, pouzdanja u svoju sudbinu, brian za sudbinu ostalih. Na putu ka svom raspeu, prema Luki, kada Isus vidi 163

grupu ena koje jecaju, on im kae da ne jecaju zbog njega, ve zbog sebe i svoje dece, zbog nesree koja e ih uskoro zadesiti (23:27-31). Dok ga prikivaju na krst, umesto da uti, on se moli Bogu: ,,0e, oprosti im, jer ne znaju ta ine" (23:34). Na krstu, u bolovima svog stradanja, Isus se uputa u inteligentan razgovor sa jednim od razbojnika koji je raspet pored njega, uveravajui ga da e tog dana biti zajedno u raju (23:43). I najizraajnije od svega, umesto da na kraju patetino krikne zato to su ga napustili, Lukin Isus, u punom poverenju da stoji pred Bogom, predaje svoju duu svom voljenom Ocu: Oe, u ivoje ruke predajem svoj duh" (24:46). Teko je preceniti znaaj tih izmena koje je Luka nainio u odnosu na svoj izvor (Marka) za razumevanje naeg tekstualnog problema. Ni u jcdnoj taki Lukine prie o stradanju Isus ne gubi kontrolu, niti je ikad u ilubokoj i iznurujuoj strepnji za svoju sudbinu. On je tu odgovoran za svoju sopstvenu sudbinu, zna ta mora da uradi i ta e mu se desiti kad to uradi. To je ovek koji je u miru sa samim sobom i smiren pred licem smrti. ta emo, dakle, rei o naim problematinim stihovima? To su jedini stihovi u Jevanelju po Luki koji podrivaju ovaj jasan portret. Jedino u njima Isus pati zbog svoje budue sudbine; jedino u njima izgleda da je izgubio kontrolu, nesposoban da podnese teret svog udesa. Zato bi Luka potpuno uklonio sve tragove Isusove agonije na svim drugim mestima ako je nameravao da je ovde jo snanije naglasi? Zato bi uklonio prigodan materijal iz svog izvora, i pre i posle navedenih stihova? Izgleda da pria o Isusovom krvavom znoju", koja se ne nalazi u naim najstarijim i najboljim rukopisima, nije izvorno postojala kod Luke, ve da su je pisari naknadno 164

dodali tom jevanelju.11 POSLANICA JEVREJIMA I NAPUTENI ISUS Lukino prikazivanje Isusa u suprotnosti je ne samo sa Markovim, ve i sa prikazivanjem kod drugih autora Novog zaveta, ukljuujui i nepoznatog autora Poslanice Jevrejima, koji izgleda da pretpostavlja poznavanje predanja o stradanju u kome je Isus uasnut pred licem smrti i umire bez boanske pomoi ili podrke, kao to se moe videti u reenju jednog od najinteresantnijih tekstualnih problema u Novom zavetu.12 Taj problem se pojavljuje u kontekstu koji opisuje konano potinjenje svih stvari Isusu, Sinu oveijem. Kao i ranije, stavio sam u zagrade tekstualne varijante koje su u pitanju. "Jer kad mu [Bog] potini sve stvari, on ne ostavlja nita to nije potinjeno njemu. Ali mi jo ne vidimo da su sve stvari potinjene njemu. Ali mi vidimo Isusa, koji je, poto je uinjen malo niim od anela, bio krunisan zahvaljujui svojoj patnji i smrti kako bi [milou Boga/odvojeno od Boga] on mogao da iskusi smrt za svakog. (Jevrejima, 2:8-9)" Iako gotovo svi preostali rukopisi tvrde da je Isus umro za sve Ijude milou Boijom" (CHARITI THEOU), umesto toga nekoliko drugih tvrde da je umro odvojeno od Boga". Ima dobrih razloga da smatramo da je ovo poslednje ipak bilo izvorno napisano u Poslanici Jevrejima. Nema potrebe da ulazim u komplikovana pitanja koji to rukopisi podravaju varijantu odvojen od Boga"; jedino u rei da, iako se ono pojavljuje u samo dva dokumenta iz 10. 165

veka, za jedan od njih (Rukopis br.1739) se zna da je nainjen sa jednog primerka koji je bio star u najmanju ruku kao nai najstariji rukopisi. Jo vanije je to to nam uenjak sa poetka 3. veka, Origen, kae da je to pisalo u veini rukopisa njegovog doba. I drugi dokazi ukazuju na to da je ta varijanta bila popularna u ranom periodu: ona je naena u rukopisima poznatim Ambroziju i Jeronimu na latinskom Zapadu, a citira je niz crkvenih otaca sve do 11. veka. I tako, uprkos injenici da tu varijantu ne podravaju iroko nai preostali rukopisi, nju su nekad podravali jaki spoljanji dokazi. Kad se od spoljanjih okrenemo unutranjim dokazima, ne moe biti sumnje u nadmo te slabo podrane varijante. Ve smo videli kako su pisari mnogo radije neki tekst koji je teak za razumevanje inili lakim, nego to bi neki lak tekst inili teim. Hriani iz prvih vekova su svi smatrali Isusovu smrt vrhunskim ispoljavanjem Boije milosti. Dakle, ako se kae da je Isus umro odvojeno od Boga", moglo bi se smatrati da to znai mnogo stvari, od kojih je veina neprijatna. Poto su pisari nuno stvorili jednu varijantu od druge, nema mnogo sumnje u to koja od njih predstavlja kvarenje. Ali, da li je ta izmena bila namerna? Naravno da su zagovornici uobiajenijeg teksta (Boija milost") morali da tvrde da ta izmena nije uinjena namerno (inae bi njihov omiljeni tekst gotovo sigurno bio posledica menjanja originala). Iz nunosti, oni su onda izmislili alternativne scenarije da objasne sluajno poreklo tee varijante. Obino uzimaju u obzir pretpostavku da je, naprosto zato to su rei o kojima se radi sline po izgledu (XARITI/XWRIS), neki pisar nenamerno zamenio re "milost" predlogom "odvojeno".

166

No, to shvatanje izgleda prilino nategnuto. Da li je verovatnije da ncpaljivi ili duhom odsutni prepisiva izmeni tekst piui re koja se icde koristi u Novom zavetu (odvojeno") ili onu koja se koristi ee (milost" - etiri puta ee)? Da li je verovatno da bi stvorio reenicu koja se ne pojavljuje nigde drugde u Novom zavetu (odvojeno od Boga") ili onu koja se pojavljuje vie od dvadeset puta (milou Boijom")? Da li je verovatnije da bi stvorio tvrdnju, ak i sluajno, koja je neobina i problematina, ili onu koja je poznata i laka? Svakako, ovo drugo: itaoci olnno brkaju neobine rei sa obinima i pojednostavljuju ono to je komplikovano, posebno kada su delimino odsutni u mislima. Tako, ak i tcorija o nepanji podrava manje potvrenu varijantu (odvojeno od Boga") kao originalnu. Najpopularnija teorija medu onima koji misle da fraza odvojeno od Boga nije originalna oslanja se na jedan tekst koji je nastao kao beleka na margini: neki pisar je proitao u Poslanici Jevrejima da e ,,sve stvari" biti potinjene gospodstvu Hristovom, i smesta pomislio na Prvu poslanicu Korinanima 15:27: Jer e sve stvari biti potinjene pod njegovim [Hristova] stopalima". Ali, kad on kae da e,,sve stvari biti potinjene", jasno je da on misli sve stvari osim onog ko ih potinjava [tj. sam Bog nije medu stvarima koje su potinjene Hristu na kraju. Po toj teoriji, pisar koji je prepisivao Drugu poslanicu Jevrejima je hteo da tu bude isto tako jasno da kad taj tekst ukazuje da e sve biti potinjeno Hristu, to ne ukljuuje Boga Oca. Da bi zatitio taj tekst od pogrenog razumevanja, pisar je 167

tu umetnuo beleku objanjenja na margini Jevrejima 2:8 (kao neku vrstu reference na I posl. Korinanima 15:27), ukazujui da nita ne ostaje nepotinjeno Hristu, osim Boga". Tu beleku je usled toga neki kasniji nepaljivi pisar umetnuo u tekst narednog stiha Jevrejima 2:9, gde je mislio da on spada. Uprkos popularnosti tog reenja, ono je moda i suvie domiljato i potrebno mu je suvie sumnjivih koraka da bi bilo delotvorno. Ne postoji rukopis koji podrava obe varijante u tekstu (tj. ispravku na margini ili tekst stiha 8, gde bi ona spadala i originalni tekst stiha 9). tavie, ako je neki pisar mislio da je ta beleka bila ispravka na margini, zato je nije naao na margini do stiha 8, umesto do stiha 9? I konano, ako je pisar koji je nainio tu beleku uradio to pozivajui se na Prvu poslanicu Korinanima, zar ne bi napisao osim Boga" (EKTOS THEOU - frazu koja se zapravo pojavljuje u tom pasusu poslanice Korinanima) umesto odvojeno od Boga" (CHOPJS THEOU - frazu koja se ne nalazi u Korinanima)? U celini, izuzetno je teko objasniti frazu odvojeno od Boga ako je fraza milou Boijom bila izvorni tekst Poslanice Jevrejima 2:9. Istovremeno, dok bi se jedva moglo oekivati da neki pisar kae da je Hrist umro odvojeno od Boga" imamo sve razloge da mislimo da je upravo to ono to je autor Poslanice Jevrejima rekao. Jer, ta manje potvrena varijanta je u veem skladu sa teologijom Poslanice Jevrejima (unutranja verovatnoa"). Nigde se u itavoj toj poslanici re milost (CHARIS) ne odnosi na Isusovu smrt ili na dobrobiti spasenja koje se usled toga gomilaju. Umesto toga, ona je stalno povezana sa darom spasenja kojim e tek biti obasut onaj koji veruje, usled dobrote Boije (vidi posebno Jevrejima 4:16; 168

takoe i 10:29; 12:15; 13:25). Da se ne zaboravi, istorijski su na hriane vie uticali drugi autori Novog zaveta, posebno Pavle, koji je smatrao Isusovo rtvovanje na krstu vrhunskim ispoljavanjem Boije milosti. Ali, Poslanica Jevrejima ne koristi taj izraz na taj nain, iako moda pisar koji je mislio da je njen autor Pavle to nije shvatio. Sa druge strane, tvrdnja da je Isus umro odvojeno od Boga" zagonetna kada se uzme izolovano - dobija neodoljiv smisao u irem literarnom kontekstu pisma Jevrejima. Dok njen autor nikad ne govori o Isusovoj smrti kao o ispoljavanju boanske milosti", on stalno iznova naglaava da je Isus umro potpuno ljudskom, sramnom smru, potpuno odvojen od carstva iz koga je doao, carstva Boijeg; usled toga, njegova rtva je prihvaena kao savreno ispatanje za greh. tavie, Bog se nije umeao u Isusovo stradanje i nije uinio nita da umanji njegov bol. Tako, na primer, Jevrejima 5:7 govori o Isusu koji suoen sa smru preklinje Boga glasnim povicima i suzama. U 12:2 se kae da je on podneo sramotu" svoje smrti, ne zato to ga je Bog podrao, ve zato to se nadao osloboenju. U itavoj toj poslanici se govori da je Isus doiveo ljudsku bol i smrt, kao i druga ljudska bia ,,u svakom pogledu". Njegova agonija nije bila ublaena nekom posebnom privilegijom. to je jo znaajnije, glavna tema neposrednog konteksta Jevrejima 2:9, naglaava da se Isus spustio ispod anela da bi potpuno doiveo krv i meso, iskusio ljudsku patnju i umro ljudskom smru. Ne zaboravimo, zna se da je njegova smrt donela spasenje, ali taj pasus ne kae ni re o Boijoj milosti koja se ispoljila u Hristovom radu za iskupljenje. Umesto toga, ona se usredsreuje na hristologiju, na Hristovo sputanje u prolaznu oblast patnje i smrti. Kao potpuno ljudsko bie je Isus 169

doiveo svoje stradanje, odvojen od svake pomoi koja bi mu mogla pripadati kao uzvienom biu. Rad koji je on poeo svojim sputanjem dovrio je svojom smru, smru koja je morala da bude odvojeno od Boga". Kako to da varijanta odvojeno od Boga", koja se teko moe objasniti pisarskom izmenom, odgovara po lingvistikim sklonostima, stilu i teologiji ostatku Poslanice Jevrejima, dok se alternativna varijanta milou Boijom", koja pisarima ne bi predstavljala nikakvu tekou, sukobljava i sa onim to Poslanica Jevrejima govori o Hristovoj smrti i sa nainom na koji to ona govori? Izgleda da je u Jevrejima 2:9 izvorno stajalo da je Isus umro odvojeno od Boga", naputen, u velikoj meri onako kako je opisan u prii o Stradanju u Jevandelju po Marku. ZAKLJUAK U svakom od ova tri sluaja postoji neka vana tekstualna varijanta koja igra znaajnu ulogu u tome kako se odlomak koji je u pitanju tumai. Oigledno je vano da znamo da li se kae da Isus osea saaljenje ili gnev u Jevanelju po Marku 1:41; da li je bio miran i sabran ili duboko uzrujan u Jevandelju po Luki 22:43-44; i da li se kae da je umro milou Boijom ili odvojeno od Boga" u Poslanici Jevrejima 2:9. Moemo lako da pogledamo i ostale odeljke, da bismo stekli oseaj koliko je vano da znamo rei autora ako hoemo da protumaimo njegovu poruku. Ali, ima mnogo vie toga u tekstualnoj tradiciji Novog zaveta nego to je to puko uspostavljanje onoga to je autor zaista napisao. Tu je takoe i pitanje zato su te rei izmenjene i kako 170

te izmene utiu na smisao tih tekstova. To pitanje o izmeni tekstova u ranoj hrianskoj crkvi bie predmet naredna dva poglavlja, poto ja nastojim da pokaem kako su pisari koji uopte nisu bili zadovoljni onim to su knjige Novog zaveta govorile izmenili njihove rei da bi uinili da one bolje podre pravoverno hrianstvo, a ee se suprotstave jereticima, enama, Jevrejima i paganima.

6.
TEOLOKI MOTIVISANE IZMENE TEKSTA Teologija podrazumeva vie od toga da se naprosto utvrdi originalni tekst. Ona takoe ukljuuje uvid kako je tekst bio modifikovan tokom vremena, bilo usled omaki pisara ili usled unoenja namernih izmena od strane pisara. Ove poslednje, namerne izmene, mogu biti izuzetno znaajne, ne zato to nam one nuno pomau da razumemo ta su izvorni autori nastojali da kau, ve zato to mogu da nam kau neto o tome kako su autorov tekst protumaili sami pisari koji su ga reprodukovali. Kada vidimo kako su pisari menjali svoje tekstove, moemo da otkrijemo klju koji govori ta su oni mislili da je vano u tekstu, a moemo i da nauimo vie o istoriji tekstova, o tome kako su se oni stalno iznova prepisivali tokom vekova. Teza ovog poglavlja je da su se ponekad tekstovi Novog zaveta menjali iz teolokih razloga. To se dogaalo kad god su pisari koji prepisuju tekst hteli da se osiguraju da tekstovi kau ono 171

to bi oni eleli da kau; ponekad je razlog za to bio taj to su za ivota samih pisara besnele teoloke rasprave. Da bi nam takve izmene postale jasne, potrebno je da razumemo poneto o teolokim raspravama prvih vekova hrianstva - vekova u kojima je nainjen najvei broj izmena, pre nego to su se svuda pojavili profesionalni" pisari. TEOLOKI KONTEKST PRENOSA TEKSTOVA Mi znamo dosta o hrianstvu tokom drugog i treeg veka recimo, vremenu izmeu dovrenja pisanja knjiga Novog zaveta i prelaska rimskog cara Konstantina u hrianstvo, to je, kao to smo videli, izmenilo sve. Ta dva veka su bila posebno bogata teolokim razlikama meu ranim hrianima. Zapravo, teoloka raznovrsnost je bila toliko naglaena da su se grupe koje su se nazivale hrianima drale verovanja i praksi za koje bi veina dananjih hriana tvrdila da uopte nisu hrianske.1 U drugom i treem veku bilo je, naravno, hriana koji su verovali da postoji samo jedan Bog, Tvorac svega to postoji. Ali, drugi Ijudi koji su se nazivali hrianima tvrdili su da postoje dva razliita Boga - jedan je Bog Starog zaveta (Bog gneva), a drugi Novog zaveta (Bog ljubavi i milosra). To nisu bila naprosto dva razliita aspekta istog Boga: oni su zaista bili dva razliita boga. Zapanjujue je da su sve te grupe koje su iznosile razliite tvrdnje - ukljuujui i sledbenike Markiona, sa kojim smo se ve sreli - izriito polagale pravo na izvorno uenje Isusa i njegovih apostola. Druge grupe, na primer gnostiki hriani, insistirali su da ne postoje samo dva boga, ve dvanaest. Trei su govorili trideset. etvrti opet 365. Pripadnici svih tih grupa su tvrdili da su hriani, insistirajui 172

da su njihovi pogledi istiniti i da su tako pouavali Isus i njegovi sledbenici. Zato te druge grupe nisu prosto itale Novi zavet kako bi se uverile da su njihova shvatanja pogrena? Zato to nije bilo Novog zaveta. Nesumnjivo je da su sve knjige Novog zaveta bile napisane do tog doba, ali bilo je i puno drugih knjiga, za koje se takoe tvrdilo da su ih napisali Isusovi apostoli - drugih jevanelja, dela, poslanica i apokalipsi, koje su imale sasvim drugaiju perspektivu od onih koje nalazimo u knjigama koje su se na kraju nazvale Novim zavetom. Sam Novi zavet je izronio iz tih konflikata o Bogu (ili bogovima), onda kada je jedna grupa vernika imala vie pristalica od svih drugih i prostom veinom presudila koje knjige e biti ukljuene u kanon svetog pisma. Ali, tokom drugog i treeg veka, nije bilo usaglaenog kanona - i nije bilo usaglaene teologije. Umesto toga, na delu je bila velika raznovrsnost: razne grupe su afirmisale raznovrsne oblike teologije zasnovane na raznovrsnim pisanim tekstovima, za koje se tvrdilo da potiu neposredno iz pera Isusovovih apostola. Neke od tih hrianskih grupa tvrdile su kako je Bog stvorio ovaj svet; druge su smatrale da pravi Bog nije stvorio ovaj svet (koji je, na kraju krajeva, ravo mesto), ve je on posledica nekakve kosmike katastrofe. Neke od tih grupa tvrdile su da je jevrejsko Sveto pismo doneo jedan pravi Bog; drugi su tvrdili da jevrejski sveti spisi pripadaju niem Bogu lcvreja, koji nije jedan pravi Bog. Neke od tih grupa su tvrdile da je Isus I Irist bio jedini Sin Boiji ija priroda je bila potpuno ljudska i potpuno boanska; druge grupe su tvrdile da je Hristova priroda bila potpuno Ijudska, a da uopte nije bila boanska; trei su smatrali da je bila potpuno boanska, a nipoto ljudska; 173

a etvrti su tvrdili da je Isus Hrist dvojak - boansko bie (Hrist) i ljudsko bie (Isus). Neke od tih grupa su verovale da je Hristova smrt donela spasenje svetu; druge su smatrale da Hristova smrt nema nikakve veze sa spasenjem ovog sveta; tree su verovale kako Hrist zapravo nije zaista umro. Sva ta gledita - i mnoga druga pored njih - bila su predmet stalnih dijaloga i rasprava u prvim vekovima crkve, kada su se hriani raznih uverenja trudili da ubede druge u istinitost sopstvenih tvrdnji. Samo jedna grupa je pobedila" u tim raspravama. I ta grupa je presudila kakva e biti hrianska vera: ta vera e potvrdivati da postoji samo jedan Bog, Tvorac; da je Isus, njegov Sin, istovremeno ljudske i boanske prirode; i da je spasenje dolo njegovom smru i vaskrsnuem. Bila je to takoe i grupa koja je odluila koje knjige e biti ukljuene u kanon svetog pisma. Do kraja etvrtog veka, najvei broj hriana se sloio da taj kanon treba da ukljui etiri jevanelja, Dela apostolska, Pavlova pisma i grupu ostalih pisama kao to je Prvo pismo Jovanovo i Prvo pismo Petrovo, zajedno sa Jovanovom Apokalipsom. A ko je prepisivao te tekstove? Hriani iz samih crkvi, hriani koji su bili sasvim obaveteni, pa ak i umeani u te rasprave o Boijem identitetu, statusu jevrejskih svetih spisa, prirodi Hrista i posledicama njegove smrti. Ta grupa koja se uvrstila kao pravoverna" (to znai da se drala onoga to se smatralo ispravnim verovanjem") tada je odabrala ono u ta e budue generacije hriana verovati i ta e itati kao sveto pismo. ta bismo mogli nazvati pravovernim" pogledima pre nego to su oni postali veinsko miljenje svih hriana? Moda je najbolje da ih nazovemo prepravovernim. To e rei, bila su to gledita pravovernih" 174

hriana pre nego to je ta grupa pobedila u raspravama negde poetkom etvrtog veka. Da li su te rasprave uticale na pisare pri njihovom prepisivanju spisa? U ovom poglavlju u izneti tvrdnju da jesu. Da bih istakao to pitanje, ovde u se ograniiti na samo jedan aspekt tekuih teolokih rasprava u drugom i treem veku, pitanje o Hristovoj prirodi. Da li je on bio ovek? Da li je njegova priroda bila boanska? Da li je bio i jedno i drugo? Ako je bio i jedno i drugo, da li je bio dva odvojena bia, jedno boansko, a drugo ljudsko? Ili je on bio jedno bie koje je istovremeno bilo ljudsko i boansko? To su pitanja koja su konano reena u verovanjima koja su formulisana, a potom prenoena sve do danas, verovanjima koja tvrde da postoji jedan Gospod Isus Hrist" koji je potpuno Bog i potpuno ovek. Pre nego to je dolo do tih odluka, postojalo je iroko rasprostranjeno neslaganje, a te rasprave su uticale na nae tekstove svetog pisma.3 Da bih ovo ilustrovao, razmotriu tri oblasti rasprave o Hristovoj prirodi, posmatrajui naine na koje su tekstove knjiga koje e postati Novi zavet menjali (nesumnjivo) dobronamerni pisari, koji su namerno unosili izmene u svoje tekstove kako bi ih uinili podobnijim sopstvenim teolokim pogledima, a manje podobnim teolokim pogledima svojih protivnika. Prva oblast koju u razmotriti tie se tvrdnji nekih hriana da je Isus bio toliko potpuno ljudski da nije mogao da bude boanski. To je bilo shvatanje jedne grupe hriana koju dananji prouavaoci nazivaju adopcionistima. Ja tvrdim da su hrianski pisari koji su se suprotstavljali pogledima adopcionista modifikovali tekstove svetog pisma na odreenim mestima kako bi naglasili svoje shvatanje da Isus nije bio samo 175

ljudski, ve i boanski. Te izmene moemo nazvati antiadopcionistikim izmenama svetog pisma. ANTIADOPCIONISTIKE IZMENE TEKSTA Rani hrianski adopcionisti Mi znamo da je odreeni broj hrianskih grupa iz drugog i treeg veka imao adopcionistiki" pogled na Hrista. Taj pogled se naziva adopcionistikim zato to su njegove pristalice smatrale da Isus nije bio boansko, ve potpuno ljudsko bie od krvi i mesa, koje je Bog usvojio" kao svog sina, kako se obino smatralo, pri njegovom krtenju.4 JednaodnajpoznatijihhriansHhgrupakojasedralaadopciomsfi 'fcog pogleda na Hrista bila je izvesna sekta jevrejskih hriana poznata kao ebioniti. Nismo sigurni kako su dobili to ime. Ono moda potie od njihovog opisa samih sebe, zasnovanog na jevrejskom izrazu ebion, to znai siromaan". Ti Isusovi sledbenici su moda podraavali izvornu grupu Isusovih uenika koji su se odricali svega zbog svoje vere, pa su zato dobrovoljno ostajali siromani u korist drugih. Ma kako da je dobila to ime, nai stari zapisi, uglavnom pisani od strane njihovihneprijateljakoji su ih smatrali jereticima, jasno izvetavaju o pogledima te grupe. Ti Isusovi sledbenici su, kao i on, bili Jevreji; od drugih hriana su se razlikovali po svom insistiranju da onaj koji hoe da sledi Isusa tnora da bude Jevrejin. Za mukarce je to znailo da moraju da se obreu. Za mukarce i ene, to je znailo da moraju da se dre jevrejskog zakona koji je ustanovio Mojsije, ukljuujui pravila koer ishrane i potovanje subote i jevrejskih praznika.

176

Njih je posebno odvajalo od drugih njihovo shvatanje Isusa kao jevrejskog Mesije. Poto su oni bili striktni monoteisti verovali su da samo Jedan moe da bude Bog - oni su tvrdili da sam Isus nije bio boanski, ve da je bio ljudsko bie, koje se po prirodi" ne razlikuje od nas ostalih. Roen je kao posledica seksualnog odnosa njegovih roditelja, Josifa i Marije, rodio se kao i svi drugi (njegova majka nije bila devica) i potom je podizan u jevrejskom domu. Ono to je Isusa uinilo drugaijim od ostalih bilo je to to je on bio pravedniji u potovanju jevrejskog zakona; a zbog njegove velike pravednosti, Bog ga je usvojio kao svog sina prilikom njegovog krtenja, kada se javio glas sa neba koji objavljuje da je on Boiji sin. Od tog trenutka se Isus osetio pozvanim da ispuni Boiju misiju koja mu je bila namenjena - da umre na krstu kao pravednik koji se rtvuje zbog greha drugih. To je uinio u vernoj odanosti svome pozivu; Bog je potom proslavio njegovu rtvu podigavi ga iz mrtvih i uzdigavi ga na Nebo, gde jo uvek eka da se vrati kao sudija na zemlju. Dakle, prema ebionitima, Isus nije postojao ranije; nije ga rodila devica; on sam nije bio boanski. Bio je poseban, pravedan ovek, koga je Bog odabrao i uspostavio poseban odnos sa njim. Kao odgovor na te adopcionistike poglede, prepravoverni hriani su tvrdili da Isus nije bio samo" ljudski, ve da je zapravo bio boanski, u odreenom smislu sam Bog. Rodila ga je devica, a bio je pravedniji od svih drugih zato to je po prirodi bio drugaiji; a Bog ga nije uinio svojim sinom pri njegovom krtenju (putem krtenja), ve je samo potvrdio da je on njegov sin i da je to bio od pamtiveka.

177

Kako su ovakve rasprave uticale na tekstove svetih spisa koji su bili u opticaju u drugom i treem veku, tekstove koje su prepisivali neprofesionalni pisari koji su i sami u manjoj ili veoj meri bili umeani u te rasprave? Bilo je veoma malo varijanti (ako ih je uopte i bilo) koje su napisali pisari koji su imali adopcionistika shvatanja. Razlog za taj nedostatak dokaza ne bi trebalo da bude iznenaujui. Da je neki adopcionistiki hrianin zaista umetnuo svoja shvatanja u tekst svetih spisa, nema sumnje da bi ih ispravili kasniji pisari koji su zauzeli mnogo pravoverniji stav. Meutim, mi nalazimo primere u kojima je tekst izmenjen na nain koji se suprotstavlja adopcionistikoj hristologiji. Te promene naglaavaju da je Isusa rodila devica, da nije usvojen prilikom svog krtenja i da je on sam bio Bog. Antiadopcionistike izmene teksta Mi smo, zapravo, ve videli jednu tekstualnu varijantu koja se odnosi na te rasprave o hristologiji u naoj diskusiji u poglavlju 4 o tekstolokim istraivanjima J. J. Vettajna. Vettajn je ispitao Aleksandrijski kodeks, koji je danas u Britanskoj biblioteci, i ustanovio da u Prvoj poslanici Timotiju 3:16 - gde u veini kasnijih rukopisa stoji da je Hrist Bog koji se ispoljio u telu" - u tom starom rukopisu umesto toga stoji da je Hrist onaj koji se ispoljio u telu". Ta promena je u grkom veoma mala - to je razlika izmeu slova teta i omikron, koja izgledaju veoma slino (E i OS). Jedan kasniji pisar je izmenio izvorni tekst, tako da u njemu vie ne stoji ,,on" ve Bog" (koji se ispoljio u telu). Drugim reima, taj kasniji korektor je izmenio originalni tekst menjajui rei na taj nain da naglase Hristovu boanstvenost. Upadljivo je to se ista ispravka pojavila u etiri od naih ostalih ranih rukopisa Prve poslanice Timotiju, i u 178

svima njima su korektori izmenili tekst na isti nain, tako da on sada eksplicitno naziva Isusa Bogom". To je postao tekst ogromne veine kasnijih vizantijskih (tj. srednjovekovnih) rukopisa - a potom je postao tekst najveeg broja prvih prevoda na engleski. Nai najstariji i najbolji rukopisi, meutim, govore 0 Hristu koji" se ispoljio u telu, a da ne nazivaju Isusa izriito Bogom. Izmena koja je poela da dominira srednjevekovnim rukopisima je, dakle, nainjena da naglasi Isusovu boanstvenost u tekstu koji je u najmanju ruku bio dvosmislen. To bi bio primer antiadopcionistike izmene, izmene teksta sa namerom da se pobije tvrdnja kako je Isusova priroda potpuno ljudska i da on sam nije bio boanske prirode. Druge antiadopcionistike izmene odigrale su se u rukopisima koji belee rani Isusov ivot u Jevanelju po Luki. Na jednom mestu nam se kae da su se njegov otac i majka udili onome to mu je reeno", kada su Josif i Marija odneli Isusa u Hram i kada ga je blagoslovio sveti ovek Simeon. (Luka 2:33) Njegov otac? Kako taj tekst moe da zove Josifa Isusovim ocem kada je Isusa rodila devica? Nimalo udno, veliki broj pisara je izmenio taj tekst da bi eliminisao mogui problem, rekavi: .Josif i njegova majka su se udili..." Sada taj tekst nije mogao da upotrebi neki hrianin-adopcionista da bi podrao tvrdnju da je Josif bio otac tog deteta. Slina pojava se deava i nekoliko stihova kasnije u prii o Isusu kao dvanaestogodinjaku u Hramu. Pria je poznata: Josif, Marija i Isus prisustvuju slavlju u Jerusalimu, ali potom, kada ostatak porodice krene kui u karavanu, Isus ostaje za njima, a da oni to ne znaju. Kako tekst kae: njegovi roditelji 179

nisu znali za to". Ali, zato bi tekst govorio o njegovim roditeljima, kad Josif nije njegov otac? Nekoliko tekstova ispravljaju" taj problem tako to menjaju tekst da glasi: Josif i njegova majka nisu znali za to". I opet, posle jo nekoliko stihova, nakon to su se vratili u Jerusalim da sve pretrae kako bi nali Isusa, Marija ga nalazi nakon tri dana u hramu. Ona ga grdi: Otac i ja smo te traili!" I opet su neki pisari reili problem - ovog puta jednostavno izmenivi tekst da glasi ,,Mi smo te traili!" Jedna od najzanimljivijih antiadopcionistikih varijanti meu naim 1 ukopisima pojavljuje se tamo gde bi se mogla i oekivati, u prii 0 tome kako Jovan krsti Isusa, to je mesto koje su mnogi adopcionisti koristili da tvrde kako je Bog odabrao Isusa da bude njegov usvojeni sin. U lcvanelju po Luki, kao i po Marku, kad se Isus krsti, nebesa se otvaraju, Duh silazi na Isusa u obliku goluba i glas dopire sa neba. Ali, rukopis Jevanelja po Luki se razlikuju po tome ta glas zaista kae. Prema najveem broju naih rukopisa, on je izgovorio iste rei koje nalazimo i u Markovoj prii: Ti si moj voljeni Sin kojim sam veoma zadovoljan" (Marko 1:11, Luka, 3:23). Ali, u jednom starom grkom rukopisu i u nekoliko latinskih rukopisa, glas kae neto frapantno drugaije: ,,Ti si moj Sin, danas sam te rodio". Danas sam te rodio! Zar to ne ukazuje da je dan njegovog krtenja dan kada je Isus postao Sin Boiji? Zar ne bi taj tekst mogao da upotrebi neki hrianin adopcionista da naglasi kako je Isus tada postao Boiji Sin? Poto je to veoma interesantna varijanta, dobro bi bilo da se njome ire pozabavimo; to jo izrazitije ilustruje sloenosti problema sa kojima se suoavaju tekstolozi. Prvo pitanje koje treba reiti je sledee: koji od ta dva oblika 180

teksta je izvorni, a koji predstavlja izmenu? Ogromna veina grkih rukopisa ima prvu verziju (,,Ti ti moj voljeni Sin kojim sam veoma zadovoljan"); zato moemo doi u iskuenje da smatramo da je ona druga verzija izmena. Problem u tom sluaju predstavh'a to to taj stih esto citiraju rani crkveni oci u periodu pre nego to je nastao najvei broj naih rukopisa. On se citira u drugom i treem veku svuda, od Rima, preko Aleksandrije, Severne Afrike, Palestine i Galije, pa sve do panije. I u gotovo svim sluajevima, citira se druga varijanta teksta (Danas sam te rodio"). tavie, to je oblik teksta koji manje lii na ono to nalazimo u paralelnom pasusu kod Marka. Kao to smo ve videli, pisari po pravilu nastoje da usklade tekstove umesto da ih sukobe; zato je verovatnije da je onaj oblik teksta koji se razlikuje kod Marka originalan kod Luke. Ti argumenti ukazuju da je manje potvrena varijanta - Danas sam te rodio" - zaista original, i da su je izmenili pisari koji su se plaili njenih adopcionistikih konotacija. Neki naunici imaju suprotan stav, i tvrde da nije mogue da kod Luke glas prilikom krtenja kae Danas sam te rodio", zato to je vepre tog mesta u Lukinoj prii jasno da je Isus Sin Boiji. Tako, u Jevanelju po Luki 1:35, aneo Gavrilo najavljuje Isusovoj majci da e se Sveti Duh spustiti na tebe i Mo Najvieg e te prekriti, pa e se onaj koga rodi zvati svetim, Sinom Boijim". Drugim reima, za samog Luku je Isus ve bio Sin Boiji prilikom njegovog rodenja. Prema toj teoriji, ne bi se moglo rei da je Isus postao Sin Boiji prilikom svog krtenja - pa zato ire potvrena varijanta, ,,Ti si moj voljeni Sin kojim sam veoma zadovoljan", verovatno predstavlja original. 181

Problem sa tim nainom razmiljanja - iako je ubedljiv na prvi pogled - jeste to on previa na koji nain Luka u celini koristi izraze za Isusa u svom delu (ukljuujui ne samo jevanelje, ve i drugu knjigu njegovih spisa, knjigu Dela). Razmotrite, na primer, ta Luka kae o Isusu kao Mesiji" (to je jevrejska re koja znai isto to i grki izraz Hrist). Po Luki 2:11, Isus je roen kao Hrist, ali se u jednom od govora u Delima apostolskim za Isusa kae da je postao Hrist prilikom svog krtenja (Dela, 10:37-38); u jednom drugom odeljku, Luka tvrdi da je Isus postao Hrist prilikom svog vaskrsnua (Dela, 2:38). Kako sve to moe biti tano? Izgleda da je za Luku bilo vano da naglasi kljune trenutke Isusovog postojanja, i da naglasi da su oni sutinski za Isusov identitet (kao Hrista). Isto se odnosi i na Lukino poimanje Isusa kao Gospoda". Kae se da se on rodio kao Gospod kod Luke 2:11; i kod Luke se on za ivota naziva Gospodom; ali se u Delima 2:38 ukazuje da je on postao Gospod prilikom svog vaskrsnua. Za Luku je vaan Isusov identitet kao Gospoda, Hrista i Sina Boijeg. No, oigledno je da mu vreme kad se taj identitet ispoljio nije vano. Isus predstavh'a sve to u kljunim trenucima svog ivota - na primer, roenju, krtenju i vaskrsnuu. Izgleda, dakle, da se u izvornoj Lukinoj prii o lsusovom krtenju zaista zauo glas sa neba da objavi ,Ti si moj Sin, danas sam te rodio". I.uka verovatno nije nameravao da se to tumai na adopcionistiki nain, poto je on, na kraju krajeva, ve ispriao priu o Isusovom devianskom roenju (u 1. i 2. poglavlju). Ali, kasniji hriani koji su itali stih 3:22 u lcvanelju po Luki mogli su se zaprepastiti zbog njegovih moguih implikacija, poto izgleda da je on otvoren za 182

adopcionistiko tumaenje. Da bi spreili da bilo ko shvati tekst na taj nain, neki pre-pravoverni pisari su izmenili taj tekst da bi ga potpuno usaglasili sa tekstom Jevanelja po Marku 1:11. Sad, umesto da se kae da je Isusa rodio Bog, naprosto se luic: Ti si moj voljeni Sin kojim sam veoma zadovoljan". To je, drugim reima, jo jedna antiadopcionistika izmena u tekstu. Ovaj deo diskusije emo zavriti potraivi jo jednu takvu izmenu. Kao i u Prvoj poslanici Timotiju 3:16, ona se tie teksta u kome su pisari nainili izmenu kako bi veoma snanim izrazima potvrdili da Isusa potptuno treba shvatiti kao Boga. Taj tekst se pojavljuje u Jevanelju po Jovanu, jevandelju koje ionako vie od svih drugih koja su ula u Novi zavet govori u smislu identifikacije samog Isusa kao boanskog (vidi, npr. Jovan 8:58,10:30, 20:28). Ta identifikacija je posebno frapantna u pasusu o ijem se originalnom tekstu vatreno raspravlja. Prvih osamnaest stihova Jevanelja po Jovanu se ponekad nazivaju njegovim Prologom. Tu Jovan govori o Rei Boijoj" koja ,,u poetku bee sa Bogom" i koja bee Bog" (stih 1-3). Ta Re Boija je nainila sve stvari koje postoje. tavie, ona je nain na koji Bog komunicira sa svetom; Re je nain na koji se Bog ispoljava drugima. I na jednom mestu nam se kae da Re postade telo i boravi meu nama". Drugim reima, Boija sopstvena Re je postala ljudsko bie (stih 14). To ljudsko bie je bio Isus Hrist" (stih 17). Prema takvom shvatanju stvari, Isus Hrist predstavlja inkarnaciju" Boije sopstvene Rei, koja je bila sa Bogom na poetku i koja je i sama bila Bog, pomou koje je Bog nainio sve stvari.

183

Taj prolog se onda zavrava sa nekoliko upadljivih rei, koje nam dolaze u dve varijante: Niko nikad nije video Boga, ve jedinstvenog Sina/jedinstvenog Boga, koji je u grudima Oevim, onog koji ga je uinio znanim" (stih 18). Tekstualni problem tie se odreivanja tog jedinstvenog". Da li on treba da se odredi kao jedinstveni Bog u nedrima Oca" ili jedinstveni Sin u nedrima Oca"? Mora se priznati da je prva varijanta varijanta koja se nalazi u rukopisima koji su najstariji i u celini se smatraju najboljima - a to su rukopisi iz aleksandrijske tekstualne porodice. Ali, upadljivo je da se ona retko nalazi u rukopisima koji nisu povezani sa Aleksandrijom. Da li je mogue da je to tekstualna varijanta koju je stvorio neki pisar iz Aleksandrije i koja je tamo postala popularna? Ako je tako, to onda objanjava zato najvei broj rukopisa iz svih drugih krajeva ima drugaiji tekst, u kome se Isus ne naziva jedinstvenim Bogom, ve jedinstvenim Sinom. Ima i drugih razloga da mislimo kako je zapravo ova druga varijanta ispravna. Jevanelje po Jovanu koristi frazu jedinstveni Sin" (koja se ponekad pogreno prevodi kao jedini roeni Sin") na nekoliko drugih mesta (vidi Jovan 3:16,18); a ni na jednom drugom mestu ono ne govori o Hristu kao o jedinstvenom Bogu". Pored toga, ta bi uopte znailo da Hrista nazovemo tako? Termin jedinstven na grkom znai jedini od neke vrste". Moe biti samo jedan koji je jedini od neke vrste. Termin jedinstveni Bog mora se odnositi na samog Boga Oca - inae on nije jedinstven. Ali, ako se taj izraz odnosi na Oca, kako se moe upotrebiti za Sina? Ako imamo u vidu injenicu da je uobiajeniji (i razumljiviji) izraz u Jevanelju po Jovanu jedinstveni Sin", ispada da su to bile rei koje su izvorno stajale u jevanelju po Jovanu 1:18. Ve je i to izuzetno uzvieno shvatanje Hrista - on je jedinstveni Sin koji 184

je u nedrima Oca". I on je taj koji objanjava Boga svima drugima. Izgleda, ipak, da neki pisari - verovatno iz Aleksandrije - nisu bili zadovoljni ak ni tim uzvienim poimanjem Hrista, pa su ga uinili jo uzvienijim, preradujui tekst. Sad Hrist nije samo Boiji jedinstveni Sin, ve sam Jedinstveni Bog! I ovde ispada da je to bila antiadopcionistika promena koju su nainili prepravoverni pisari iz drugog veka. ANTIDOKETIKE IZMENE TEKSTA Ranohrianski doketisti Na suprotnom kraju teolokog spektra od judeohrianskih ebionita i njihove adopcionistike hristologije bila je jedna grupa hriana poznata kao doketisti.5 To ime potie od grke rei DOKEO, koja znai izgledati" ili initi se". Doketisti su smatrali da Isus nije bio potpuno ljudsko bie od krvi i mesa. Umesto toga je bio potpuno (i iskljuivo) boanski; samo je izgledao" ili se inio" kao da je ljudsko bie, da osea glad, e i bol, da krvari, da umire. Poto je Isus bio Bog, on nije mogao da zaista bude ovek. On je naprosto doao na zemlju u prividu" ljudskog tela. Moda najpoznatiji doketista izprvihvekovahrianstva jebio filozof-uitelj Markion. Mi znamo dosta o Markionu, zato to su pre-pravoverni oci kao to su Irinej i Tertulijan smatrali njegova gledita istinskom prettijom, pa su nairoko pisali o njima. Posebno, mi imamo Tertulijanovo delo u pet tomova zvano Protiv Markiona" u kome se detaljno izlae i napada Markionovo shvatanje vere. Iz tog polemikog traktata 185

moemo da razaznamo glavne crte Markionove misli. Kao to smo videli,6 izgleda da je Markion uzeo svoje osnovne ideje od apostola Pavla, koga je smatrao jedinim pravim Isusovim sledbenikom. U nekim od svojih pisama, Pavle razlikuje Zakon i Jevanelje, msistirajui na tome da ovek postaje ispravan pred Bogom verujui u 1 Irista (Jevanelje), a ne obavljajui dela jevrejskog Zakona. Za Markiona, taj kontrast izmeu Hristovog jevanelja i Mojsijevog zakona je bio apsolutan, u toj meri da Bog koji je dao Zakon oigledno nije mogao da bude onaj koji je dao spasenje Hristovo. Oni su, drugim reima, dva razliita Boga. Bog Starog zaveta bio je onaj koji je stvorio svet, izabrao Izrailj da bude njegov narod i dao im svoj surovi Zakon. Kad oni prekre taj zakon (to svi ine), on ih kanjava smru. Isus je doao od jednog veeg Boga, poslat da spase ljude od gnevnog Boga Jevreja. Poto on nije pripadao tom drugom Bogu, koji je stvorio ovaj materijalni svet, sam Isus oigledno nije mogao da bude deo ovog materijalnog sveta. To, dakle, znai da nije zaista mogao da bude roen, da nije imao materijalno telo, da nije zaista krvario, da nije zaista umro. Sve te stvari su bile privid. Ali, poto je izgledalo da je Isus umro - to je prividno savrena rtva - Bog Jevreja je prihvatio tu smrt kao iskupljenje za grehe. Svi koji veruju u nju bie spaseni od tog Boga. Pre-pravoverni autori kao to je Tertulijan ozbiljno su prigovarali toj teologiji, insistirajui na tome kako Hrist, da nije bio obino ljudsko bie, ne bi mogao da spase druga ljudska bia, da nije zaista prolio krv, njegova krv ne bi mogla da donese spasenje, da nije zaista umro, njegova prividna" smrt ne bi nikom donela nikakvo dobro. Tertulijan i drugi su zatim zauzeli vrst stav da je Isus - koji je ipak bio boanski 186

(uprkos onome to govore ebioniti i drugi adopcionisti) svejedno bio potpuno ljudski. Imao je krv i meso; mogao je da oseti bol; zaista je krvario; zaista je umro; zaista je, fiziki, bio dignut iz mrtvih; i on se zaista, fiziki, uspeo na nebo, gde danas eka da se vrati, fiziki, u slavi. Antidoketike izmene teksta Rasprava o doketikoj hristologijiuticalaje napisare kojisuprepisivaliknjige koje su na kraju postale Novi zavet. Da bih ovo ilustrovao, ispitau etiri tekstualne varijante u zavrnim poglavljima Jevanelja po Luki, jevanelja koje je, kao to smo videli, Markion prihvatio kao kanonski spis.7 Prvi primer tie se pasusa koji smo takoe razmatrali u poglavlju 5 - prie o Isusovom krvavom znoju". Kao to smo tamo videli, ti stihovi se verovatno nisu nalazili u izvornom Jevanelju po Luki. Prisetite se da taj odlomak opisuje dogaaje koji se odigravaju neposredno pre Isusovog hapenja, kada on ostavlja uenike da bi otiao da se moli nasamo, traei da se pehar njegove patnje ukloni od njega, ali molei da se ,,ispuni Boija volja". Potom, u nekim rukopisima, itamo problematine stihove: ,,I aneo s neba mu se javi, osnaujui ga. A poto je bio u agoniji, on poe da se moli jo usrdnije i njegov znoj postade kao kapi krvi koje su padale na zemlju" (stihovi 43-44). U poglavlju 5 ja tvrdim da stihovi 43-44 naruavaju strukturu tog odeh'ka u Lukinom jevanelju, odeljka koji inae predstavlja reeninu inverziju koja usmerava panju na Isusovu molitvu da se ispuni Boija voh'a. Takoe sam ukazao 187

da ti stihovi sadre jednu teologiju koja je potpuno neslina onom to inae nalazimo u Lukinom pripovedanju Isusovog stradanja. Na svim drugim mestima, Isus je miran i kontrolie situaciju. Luka se, zapravo, potrudio da iz te prie ukloni sva ukazivanja na Isusovu patnju. Dakle, tih stihova ne samo da nema u vanim i ranim rukopisima, ve se i suprotstavh'aju slici Isusa koji se suoava sa smru kakvu nalazimo na drugim mestima u Jevanelju po Luki. Zato su ih onda pisari dodali toj prii? Sada smo u mogunosti da odgovorimo na to pitanje. Primetno je da na te stihove aludiraju pre-pravoverni autori iz sredine i sa kraja drugog veka (Justin Muenik, Irinej iz Galije i Hipolit iz Rima); a to je jo interesantnije, svaki put kad ih pominju, oni to ine kako bi se suprotstavili shvatanju da Isus nije bio pravo ljudsko bie. To jest, duboka patnja koju Isus izraava, u tim stihovima, uzeta je kao primer da se pokae da je on zaista bio ljudsko bie, koje moe da pati kao i svi mi. Tako, na primer, branilac ranih hriana, Justin, nakon to je zapazio da je njegov znoj padao kao kapi krvi dok se molio", tvrdi da to pokazuje ,,da je Otac eleo da njegov Sin zaista doivi takvu patnju zarad nas" kako mi ,,ne bismo mogli da kaemo da on, poto je Sin Boiji, nije osetio ono to mu se deavalo i to mu je uinjeno".8 Drugim reima, Justin i njegove pre-pravoverne kolege su shvatili da ti stihovi slikovito pokazuju kako Isus nije samo izgledao" kao da je Ijudsko bie: on je zaista bio ovek, na svaki nain. Iz toga proizlazi da su ti stihovi, poto se, kao to smo videli, nisu izvorno nalazili u Jevaneh'u po Luki, dodati da bi se suprotstavili doketistima, poto vrlo dobro znaju pravu ljudsku prirodu Isusa.

188

Za pre-pravoverne hriane bilo je vano da se naglasi da je Isus bio pravi ovek od krvi i mesa, jer je upravo rtvovanje njegovog mesa i prolivanje njegove krvi to to je donelo spasenje - ne prividno, ve stvarno. Jo jedna tekstualna varijanta Lukine prie o Isusovim poslednjim asovima naglaava tu stvarnost. To se deava tokom Isusove poslednje veere sa svojim uenicima. U jednom od naih najstarijih grkih rukopisa, kao i u nekoliko latinskih, kae nam se: I uzvei pehar, zahvalivi se, on ree: Uzmite ovo i podelite ga meu sobom, jer ja vam kaem da ja od sad neu piti od roda vinova, dok carstvo Boije ne doe". I uzevsi hleb, zahvalivi se, on ga prelomi i dade im ga, rekavsi: To je moje telo. Alig le, ruka onog ko me izdaje je sa mojom na stolu". (Luka, 22:17-19) Ali, u najveem broju naih rukopisa postoji jedan dodatak tom tekstu, dodatakkoji e zvuati poznato mnogim itaocima Biblije na engleskom, jer je uao u najvei broj savremenih prevoda. Tu, nakon to Isus kae ,,To je moje telo", on nastavlja: koje je dato vama; uinite to u znak seanja na mene". I slino sa peharom posle veere, za koji kae: ovaj pehar je novi zavet moje krvi koja je prolivena za vas". To su poznate rei institucije" poslednje veere, koje su u veoma slinom obliku poznate i iz Pavlove prve poslanice Korinanima (I. Kor. 11:23-25). Uprkos injenici da su ti stihovi poznati, ima dobrih razloga da smatramo da se oni nisu izvorno nalazili u Jevanelju po Luki, ve da su naknadno dodati kako bi naglasili da je Isusovo slomljeno telo i prolivena krv bilo to to je donelo spasenje ,,za vas". Na primer, teko je objasniti zato bi pisari izostavili te stihove ako su se oni 189

izvorno nalazili kod Luke (na primer, nema homoeteleutona koji bi objasnio njihovo izostavljanje), a posebno zato to oni imaju tako jasan i gladak smisao kad se dodaju. Zapravo, kad se ti stihovi oduzmu, veini ljudi izgleda da tekst zvui donekle osakaeno. To to skraena verzija (bez tih stihova) ne zvui poznato, moe biti razlog koji je naveo pisare da dodaju te stihove. tavie, trebalo bi primetiti da ti stihovi, ma koliko zvuali poznato, ne predstavljaju Lukino poimanje Isusove smrti. Jer, jedna izrazita odlika Lukinog prikazivanja Isusove smrti - to isprva moe zvuati udno - jeste da on nikad, ni na jednom drugom mestu, ne ukazuje da je sama njegova smrt ono to nam donosi izbavljenje od greha. Nigde u Lukinom delu u dve knjige (Jevanelje i Dela) ne kae se da je Isus umro ,,za vas". Zapravo, na jednom ili dva mesta u kojima Lukin izvor (Marko) ukazuje da je spasenje dolo putem Isusove smrti (Marko, 10:45, 15:39) Luka je izmenio rei u tekstu (ili ih uklonio). Drugim reima, Luka na drugaiji nain od Marka (i od Pavla, i od drugih ranohrianskih pisaca) shvata kako je Isusova smrt dovela do spasenja. Lako je da vidimo kakvo je bilo Lukino shvatanje ako razmotrimo ono to on govori u knjizi Dela apostolskih, u kojima apostoli dre niz govora da bi preobratili druge u svoju veru. Ni u jednom od tih govora apostoli ne ukazuju da Isusova smrt donosi iskupljenje od grehova (npr. u poglavljima 3, 4, 14). To ne znai da je Isusova smrt nevana. Ona je za Luku izuzetno vana - ali ne kao iskupljenje. Umesto toga, Isusova smrt je ono to navodi druge ljude da uvide sopstvenu krivicu pred Bogom (poto je on umro iako je bio neduan). Kada ljudi shvate svoju krivicu, oni se okreu Bogu u pokajanju, a onda 190

im on oprata njihove grehove. Drugim reima, zaLukuIsusova smrt navodiljude napokajanje, ato pokajanje je ono to donosi spasenje. Ali, to se ne slae sa tim problematinim stihovima kojih nema u nekim od naih ranih svedoanstava: u tim stihovima je Isusova smrt naslikana kao iskupljenje ,,za vas". Izgleda da izvorno ti stihovi nisu pripadali Lukinom jevanelju. Zato su, dakle, dodati? U jednoj kasnijoj raspravi sa Markionom, Tertulijan je naglasio: Isus je dovoljno jasno izjavio sta podrazumeva pod hlebom kad je hleb nazvao svojim telom. On na slian nain, kad pominje pehar i daje novi zavet koji e biti zapeaen njegovom krvlju, potvruje realnost svog tela. Jer, ne moe biti krvi u telu koje nije telo od mesa. Zato nam potvrdivanje mesa daje dokaz o telu, a svedoenje krvi daje nam dokaz o mesu" (Protiv Markiona, 4,40) Izgleda, dakle, da su ti stihovi dodati da bi naglasili da Isus ima pravo telo od mesa koje je zaista rtvovao zarad drugih. Moda to nije naglasio sam Luka, ali su to svakako naglasili prepravoverni pisari, koji su izmenili tekst Lukinog jevanelja da bi se suprotstavili doketistikim hristolozima kakav je bio Markion.9 Jo jedan stih za koji izgleda da su ga u Jevanelje po Luki dodali pre-pravoverni pisari je stih 24:12, koji se odigrava neposredno nakon to se Isus digao iz mrtvih. Neke od ena, Isusovih sledbenika, odlaze u grob, vide da on nije tamo i govori im se da se podigao. One se vraaju da to kau uenicima, koji odbijaju da im poveruju, jer im to zvui kao 191

budalasta pria". Tada se u mnogim rukopisima pojavljuje stih 24:12: Ali Petar, ustavi, potra ka grobu i sagnuvi se vide samo lanenu odeu i vrati se kui, u udu se pitajui ta se zbilo". Postoje odlini razlozi da smatramo da se ti stihovi nisu nalazili u izvornom Jevanelju po Luki. U njima se nalazi veliki broj stilistikih crta koje ne nalazimo nigde drugde kod Luke, ukljuujui i najvei broj kljunih rei tog teksta, na primer sagnuvi se", i lanena odea" (ranije u toj prii se koristi druga re za Isusovu pogrebnu odeu). tavie, teko je shvatiti zato bi neko eleo da ukloni taj stih ako je on zaista bio deo jevandelja (i opet, nema homoeteleutona, itd. koji bi objasnio sluajno izostavljanje). Kao to su primetili mnogi itaoci, taj stih u velikoj meri zvui kao zakljuak jedne prie u Jevanelju po Jovanu (20:3-10) u kojoj Petar i voljeni uenik" tre do groba i nalaze ga praznog. Dali je mogue da je neko dodao slinu priu, kao zakljuak, Jevandelju po Luki? Ako je tako, to je upadljiv dodatak, jer on veoma dobro podrava pre-pravoverni stav da Isus nije bio samo neka vrsta privida, ve je imao pravo, fiziko telo. tavie, to je uvideo glavni apostol, sam Petar. Zato, umesto da dopusti da pria o praznom grobu ostane budalasta pria" nekih nepouzdanih ena, tekst sada pokazuje da u tu priu ne samo moe da se veruje, ve i da je istinita, poto je potvruje niko drugi do Petar (pouzdani mukarac, kako se moe pretpostaviti). to je jo vanije, taj stih naglaava fiziku prirodu vaskrsenja, poto jedina stvar koja je ostala u grobu predstavlja fiziki dokaz vaskrsenja: laneno odelo koje je pokrivalo Isusovo telo. To je bilo telesno vaskrsnue prave osobe. I opet Tertulijan ukazuje koliko je vana ta poenta: 192

Sad, ako se porie (Hristova) smrt, zato to se porice njegova telesnost, nee biti izvesnosti njegovog vaskrsenja. Jer on se nije uzneo, iz istih razloga iz kojih nije ni umro, zato to nije posedovao stvarnost tela kojoj odgovara kako smrt, tako i vaskrsenje. Slino tome, ako se poniti Hristovo vaskrsenje, bie poniteno i nae". (Protiv Markiona, 3, 8) Hrist je, dakle, morao imati pravo telo od mesa, koje se zaista, fiziki, podiglo iz mrtvih. Ne samo da je Isus fiziki patio i umro i fiziki vaskrsao: za pre-pravoverne, on se takoe fiziki uzneo na nebo. Poslednja tekstualna varijanta koju emo razmotriti nalazi se na kraju Jevanelja po Luki, nakon to se odigralo vaskrsenje (ali istog dana). Isus se obratio svojim sledbenicima prvi put, a potom se rastao od njih: ,,I desi se da, dok ih je blagosiljao, on bese udaljen od njih; i oni se vratise u Jerusalim sa velikom radosu." (Luka, 24:51-52) Ali, interesantno je da se zapazi da u nekim od naih najstarijih svedoanstava - ukljuujui i aleksandrijski rukopis Sinajski kodeks -postoji dodatak tom tekstu.10 Nakon to se ukae da je udaljen od njih", u tim rukopisima se kae ,,i bi vaznesen na nebo". To je znaajan dodatak, jer on naglaava fiziku prirodu Isusovog odlaska (umesto blae varijante ,,da je udaljen"). Ova varijanta je posebno interesantna zato to isti autor, Luka, u svojoj drugoj knjizi, knjizi Dela apostolskih, opetpha o Isusovom vaznesenju na nebo, ali eksplicitno naglaava da se ono odigralo etrdeset dana" nakon njegovog vaskrsnua 193

(Dela, 1:1-11). Zbog toga je teko da poverujemo da je Luka napisao reenicu o kojoj govorimo u Jevanelju po Luki 24:51 - poto je sigurno da on ne misli kako se Isus uspeo na nebo na dan svog vaskrsnua, ako ve na poetku svog drugog dela ukazuje da se to dogodilo nakon etrdeset dana. Takoe vredi da se primeti da se glavni izraz o kome se radi (odnet gore") ne pojavljuje ni na jednom drugom mestu u Jevanelju po Luki, a ni u knjizi Dela apostolskih. Zato bi neko dodao te rei? Mi znamo da su pre-pravoverni hriani eleli da naglase stvarnu, fiziku prirodu Isusovog odlaska sa zemlje: Isus je fiziki otiao i fiziki e se vratiti, donosei sa sobom fiziko spasenje. Tako su se oni borili protiv doketista, koji su smatrali da je to bio samo privid. Moe biti da su pisari koji su bili umeani u te rasprave namerno izmenili tekst koji su pisali da bi naglasili tu poentu. ANTISEPARACIONISTIKE IZMENE TEKSTA Ranohrianski separacionisti Trea grupa koja je brinula pre-pravoverne hriane iz drugog i treeg vcka bila je hrianska grupa koja je shvatala Hrista ne samo kao ljudsko bie (kao adopcionisti) i ne samo kao boansko (kao doketisti), ve kao dva bia, jedno potpuno ljudsko, a drugo potpuno boansko.11 Moemo to nazvati separacionistikom" hristologijom, jer ona je delila Isusa Hrista na dva: oveka Isusa (koji je bio potpuno ljudski) i boanskog Hrista (koji je bio potpuno boanski). Po glavnim zagovornicima ovog pogleda, boansko bie, Hrist, je privremeno boravilo u oveku Isusu, osposobivi ga da ini 194

svoja uda i propoveda svoja uenja; ali, pre Isusove smrti, Hrist ga je napustio, prisiljavajui ga da se sa raspeem suoi sam. Tu separacionistiku hristologiju je obino propovedala jedna grupa hriana koju naunici nazivaju gnosticima. Izraz gnosticizam potie od grke rei za spoznaju, gnosis. On se odnosi na brojne i raznovrsne grupe ranih hriana koji su naglaavali vanost tajnog znanja za spasenje. Prema veini tih grupa, materijalni svet u kome mi ivimo nije tvorevina jednog pravog Boga. On je nastao kao posledica jedne katastrofe u boanskom svetu, u kome je jedno od (mnogih) boanskih bia iz nekih tajanstvenih razloga bilo isterano iz nebeskih predela; kao posledica njegovog pada iz boanskog sveta, jedno nie boanstvo je stvorilo materijalni svet, zarobilo ga i zatoilo u ljudskim telima ovde na zemlji. Zato neka ljudska bia imaju iskru boanskog u sebi i ona moraju da spoznaju istinu o tome ko su, odakle su dola, kako su ovde dola i kako mogu da se vrate. Spoznaja te istine odvee ih do spasenja. Ta istina se sastoji od tajnih uenja, misterioznog znanja" (gnosis) koje se moe nauiti jedino od nekog boanskog bia iz nebeskih predela. Za hrianske gnostike, Hrist je bio boansko bie koje otkriva istine spasenja; u mnogim gnostikim sistemima, Hrist je uao u oveka Isusa prilikom njegovog krtenja, osposobio ga da slui, a potom ga ostavio da umre na krstu. Zato je Isus povikao: Moj Boe, moj Boe, zato si me napustio?" Za te gnostike, Hrist je bukvalno napustio Isusa (odnosno ostavio ga za sobom"). Ipak, nakon Isusove smrti, on ga je podigao iz mrtvih kao nagradu za njegovu vernost i nastavio da kroz njega ui njegove uenike tajnim istinama koje vode do spasenja. 195

Pre-pravoverni hriani su smatrali da je to uenje tetno na svim nivoima. Za njih, materijalni svet nije bio loe mesto koje je proizalo iz neke kosmike katastrofe, ve dobra tvorevina jednog istinitog Boga. Za njih, spasenje dolazi verovanjem u Hristovu smrt i vaskrsnue, a ne uenjem tajne gnoze koja moe da osVetli istinu o ljudskom stanju. A najvanije za nas ovde, za njih Isus Hrist nije bio dva bia, ve jedno bic, istovremeno i boansko i ljudsko. Antiseparacionistike izmene teksta Rasprave o separacionistikim hristologijama igrale su odreenu ulogu u prenosu tekstova koji su postali Novi zavet. U jednom primeru smo va' videli varijantu u Poslanici Jevrejima 2:9, koju smo razmatrali u poglav lju 5, u kojoj se kae, u njenom izvornom tekstu, da je Isus umro odvo jeno od Boga". U toj diskusiji, videli smo da je veina pisara prihvatil.i drugu varijantu pisanja, koja kae da je Isus umro milou Boijom", iako to nije bio tekst koji je autor izvorno napisao. Ali, mi nismo detaljnije raspravljali o tome zato su pisari smatrali da je taj izvorni tekst potencijalno opasan, pa ga zato vredi izmeniti. Sada, kada raspolaemo uvidom u osnove gnostikog poimanja Hrista, ova izmena ima vic smisla. Jer, prema separacionistikoj hristologiji, Hrist je zaista umro odvojeno od Boga", na taj nain to se, dok je bio na krstu, boanski element koji je boravio u njemu uklonio, pa je Isus umro sam. Svesni da se taj tekst moe upotrebiti da podri takvo shvatanje, hrianski pisari su nainili jednostavnu, ali duboku izmenu. Sada, umesto da ukae kako se njegova smrt odigrala odvojeno od Boga, tekst potvruje da sc njegova smrt odigrala milou Boijom". Tako, dakle, vidimo na dclu antiseparacionistiku izmenu. 196

Jo jedan interesantan primer te pojave se pojavljuje upravo na onim mestima gde bismo i mogli da je oekujemo, u jevaneljskim priama o Hristovom raspeu. Kao to sam ve ukazao, u Jevanelju po Marku Isus uti tokom itave procedure raspea. Vojnici ga razapinju, prolaznici i jevrejske voe mu se podsmevaju, kao i dva razbojnika koji su razapeti sa njim; a on ne kae ni re - do samog kraja, kada se smrt priblii, kad Isus povie rei uzete iz Psalma 22: Eloi, eloi, lama sa bachthani", koje u prevodu znae; Moj Boe, moj Boe, zato si me napustio?" (Marko, 15:34) Interesantno je zapaziti kako je, prema vienju prepravovernog pisca Irineja, Jevanelje po Marku bilo jevanelje koje su odabrali onl koji su odvajali Isusa od Hrista" - to jest, za gnostike koji su prihva tili separacionistiku hristologiju.13 Imamo vrste dokaze koji ukazuju da su neki gnostici shvatili poslednji Isusov iskaz bukvalno, kao da on ukazuje da je u tom trenutku boanski Hrist napustio Isusa (poto boansko ne moe da iskusi smrtnost i smrt). Dokaze nalazimo u gnostikim dokumentima koji razmiljaju o znaaju tog trenutka u Isusovom ivotu. Tako, na primer, apokrifno Jevanelje po Petru, za koje su neki posumnjali da sadri separacionistiku hristologiju, navodi te rei u neto drugaijem obliku: Moja moi, o moi, napustila si me!" Jo je frapantniji gnostiki tekst poznat kao Jevanelje po Filipu, u kome je naveden taj stih, a potom dodato separacionistiko tumaenje: Moj Boe, moj Boe, zato si me, o Gospode, napustio?" Jer na krstu on ree te rei, jer se tamo razdvojio." Pre-pravoverni hriani su znali za oba ta jevandelja i njihovo tumaenje tog trenutka vrhunca Isusovog raspea. Moda nas 197

onda ne iznenauje previe to su tekst Jevanelja po Marku izmenili neki pisari na nain koji bi zaobiao to gnostiko objanjenje. U jednom grkom rukopisu i nekoliko latinskih svedoanstava, kae se da Isus nije izrekao tradicionalni krik naputenoga" iz Psalma 22, ve je umesto toga povikao: Moj Boe, moj Boe, zato si me ismejao?" Ta izmena teksta daje jednu interesantnu varijantu - i to varijantu koja posebno odgovara tom literarnom kontekstu. Jer, kao to smo ve ukazali, u toj prii se u tom trenutku gotovo svi podsmevaju Hristu - jevrejske voe, prolaznici i oba razbojnika. Sad, u ovoj varijanti teksta, kae se da se i sam Bog podsmeva Isusu. U oajanju, Isus tada glasno povie i izdahne. To je mona scena, ispunjena patosom. Paipaktavarijantanije izvorna, kao to pokazuje injenicada nje nema gotovo ni u jednom od najstarijih i najboljih svedoanstava (ukljuujui i aleksandrijski tekst), kao i injenica da ona ne odgovara aramejskim reima koje Isus zaista izgovara (lema sabachthani - to znai zato si me napustio", a ne zato si me ismejao"). Zato su, dakle, pisari izmenili taj tekst? Poto smo rekli koliko je on koristan za one koji se zalau za separacionistiku hristologiju, ne moramo se mnogo pitati zato. Pre-pravoverni pisari su se brinuli da njihovi gnostiki protivnici ne upotrebe taj tekst protiv njih. Nainili su vanu i tekstualno pogodnu izmenu, pa se sad Bog podsmeva Isusu umesto da ga napusti. Kao poslednji primer jedne tekstualne varijante te vrste, nainjene da se suprotstavi separacionistikoj hristologiji, moemo da razmotrimo jedan pasus koji se pojavljuje u Prvoj 198

poslanici Jovanovoj. U najstarijoj verziji tog teksta 4:2-3 kae nam se: ,,Na taj nain znate Duh Boiji. Svaki duh koji prizna da je Isus Hrist doao u teloje od Boga; a svaki duh koji nepriznaje Isusa nije od Boga. Toje duh anti-Hrista." To je jasan, direktan odlomak: samo oni koji priznaju da je Isus zaista doao u telu (za razliku od, recimo, doketistikih pogleda) pripada Bogu; oni koji to ne priznaju suprotstavljaju se Hristu (anti-Hristi). Ali, postoji jedna interesantna tekstualna varijanta koja se pojavljuje u drugoj polovini tog pasusa. Umesto da govori o onima koji ne priznaju Isusa", nekoliko svedoanstava umesto toga govore o onima koji oslobaaju Isusa". ta to znai - oslobadaju Isusa o i zato je ta varijanta teksta ula u neke rukopise? Za poetak, trebalo bi da naglasim da to nije sluaj u ba mnogo rukopisa. Zapravo, od svedoanstava na grkom, ono se pojavljuje samo na margini jednog rukopisa iz desetog veka (Rukopis 1739). Ali je taj rukopis, kao to smo videli, izuzetan rukopis, jer izgleda da je prepisan sa jednog rukopisa iz etvrtog veka, a napomene na njegovoj margini belee imena crkvenih otaca koji su imali drugaije varijante teksta u odreenim delovima. U ovom primeru, beleka na margini ukazuje da je varijanta oslobaaju Isusa" bila poznata nekolicini crkvenih otaca sa kraja drugog i poetka treeg veka - Irineju, Klimentu i Origenu. tavie, ona se pojavljuje i u latinskoj Vulgati. Izmeu ostalog, to pokazuje da je ta varijanta bila popularna u vreme kad su pre-pravoverni hriani raspravljali sa gnosticima o pitanjima hristologije.

199

Pa ipak se ta varijanta verovatno ne moe prihvatiti kao izvorni" tekst, zbog oskudnih potvrda za nju - ona se ne nalazi, na primer, ni u jednom od naih najstarijih i najboljih rukopisa (zapravo, ni u jednom grkom rukopisu, osim te beleke na margini). Zato bi je, onda, dodao neki hrianski pisar? Izgleda da je ona stvorena da bi omoguila biblijski" napad na separacionistiku hristologiju u kojoj se Isus i Hrist dele na dva odvojena entiteta, ili kako kae ta varijanta teksta, u kojoj je Isus osloboen" od Hrista. Ta tekstualna varijanta ukazuje da svako ko podrava takvo shvatanje nije od Boga, ve je zapravo antihrist. Dakle, opet imamo varijantu koja je stvorena u kontekstu hristolokih rasprava drugog i treeg veka. ZAKLJUAK Jedan od faktora koji su doprineli pisarskim izmenama teksta bio je istorijski kontekst u kome su se oni nali. Hrianski pisari iz drugog i treeg veka bili su upleteni u debate i rasprave svoga vremena, a povremeno su te rasprave uticale na prepisivanje teksta oko koga su se vodile. To znai, pisari su namerno menjali tekstove koje su prepisivali kako bi uinili da oni kau ono to su oni verovali da znae. To nije nuno loe, poto verovatno moemo da pretpostavimo da je najvei broj pisara koji je menjao tekstove to inio ili ne sasvim svesno, ili iz dobrih namera. Ipak, u stvarnosti, kad su oni jednom izmenili taj tekst, njegove rei su bukvalno postale druge rei, a te izmenjene rei su nuno uticale na to kako su kasniji itaoci tumaili te rei. Neki od razloga za te izmene bile su teoloke rasprave drugog i treeg veka, poto su pisari ponekad menjali svoje tekstove u svetlosti adopcionistikih, 200

doketikih ili separacionistikih tumaenja Hrista koja su se nadmetala za prevlast u tom periodu. Delovali su, svakako, i drugi istorijski faktori, koji su se manje odnosili na teoloka neslaganja, a vie na drutvene sukobe tog vremena, sukobe koji su se ticali stvari kao to je uloga ena u ranim hrianskim crkvama, hrianskog protivljenja Jevrejima i hrianske odbrane od napada paganskih protivnika. U narednom poglavlju videemo kako su ti drutveni sukobi uticali na prve pisare koji su prepisivali tekstove svetog pisma vekovima pre nego to je prepisivanje tekstova postalo posao profesionalnih pisara.

7.
DRUTVENI SVETOVI TEKSTA
Verovatno moe s pravom da se ustvrdi kako je prepisivanje ranohrianskih tekstova u velikoj meri bilo jedan konzervativan" proces. Pisari - bilo da se radilo o neprofesionalnim pisarima prvih vekova, ili profesionalnim pisarima iz srednjeg veka - bili su reeni da konzerviraju" tekstualnu tradiciju koju prenose. Njihova krajnja briga nije bila da izmene tu tradiciju, nego da je sauvaju za sebe i za one koji bi hteli da ih slede. Nema sumnje da se veina pisara trudila da pouzdano obavi taj posao, starajui se da tekst koji prepisuju bude isti kao i onaj koji prepiu. Pa ipak, u ranohrianskim tekstovima pravljene su izmene. Pisari bi ponekad - prilino esto - pravili sluajne greke, 201

pogreno piui re, izostavljajui neki red ili naprosto pokvarivi reenice koje je trebalo da prepiu; a povremeno bi menjali tekst namerno, ispravljajui" ga, to se na kraju pokazivalo kao izmena u tekstu koju autor nije izvorno napisao. U prethodnom poglavlju smo prouili jednu vrstu namernih izmena - izmene koje se odnose na neke od teolokih rasprava koje su plamtele u drugom i treem veku, kad je i nainjen najvei broj izmena tekstualne tradicije. Ne bih hteo da stvorim lani utisak da je do te vrste teolokih izmena dolazilo svaki put kad bi neki pisar seo da prepie neki pasus. One su se deavale povremeno. A kad bi do njih dolo, to je imalo dubokog uticaja na tekst. U ovom poglavlju, potraiemo druge faktore okruenja koji su povremeno dovodili do izmena teksta. Posebno emo ispitati tri vrste rasprava koje su bile oigledne u ranim hrianskim zajednicama: jednu unntraniu rasoravu o ulozi ena u crkvi, i dve spoljanje rasprave, jednu sa nehrianskim Jevrejima, a drugu sa neprijateljskim paganima. U svakom sluaju emo videti da su povremeno te rasprave takode igrale ulogu u prenoenju tekstova koje su pisari (i sami ukljueni u te rasprave) prepisivali za svoje zajednice. ENE I TEKSTOVI SVETOG PISMA Rasprave o ulozi ena u crkvi nisu igrale neku ogromnu ulogu u prenoenju tekstova Novog zaveta, ali su ipak igrale odredenu ulogu, u zanimljivim i vanim pasusima. Da bismo pojmili kakve su tu vrste izmena nainjene, potrebno nam je odreeno poznavanje prirode tih rasprava.1

202

ene u ranoj crkvi Savremeni prouavaoci su uvideli da je do rasprava o ulozi ena u ranoj crkvi dolazilo upravo zato to su ene imale neku ulogu - esto znaajnu ulogu, istaknutu'u javnosti. tavie, to je bio sluaj od samog poetka, poev od sluenja samog Isusa. Istina je da su Isusovi najblii sledbenici - dvanaest uenika svi bili mukarci, kako bi se i moglo oekivati od jednog jevrejskog uitelja u Palestini iz prvog veka. Ali, nae najstarije jevanelje ukazuje da su Isusa na njegovim putovanjima pratile i ene, i da su neke od tih ena finansijski izdravale njega injegove uenike, poto su bile pokroviteljke njegovih putujuih propovedi (vidi Marko 15:40-51; Luka, 8:1-3). Kae se da se Isus uputao u javne razgovore sa enama i da im je javno pomagao (Marko 7:24-30, Jovan, 4:1-24). Posebno nam je reeno da su ene pratile Isusa na njegovom poslednjem putovanju u Jerusalim, gde su prisustvovale njegovom raspeu, i da su mu jedino one ostale verne do kraja, dok su muki uenici pobegli (Matej, 27:55; Marko 15:40-41). A to je najznaajnije od svega, sva naa jevanelja ukazuju da su ene - Marija Magdalena sama, ili sa nekoliko pratilja - otkrile njegov prazan grob i da su one prve saznale i potvrdile Isusovo vaskrsnue iz mrtvih (Matej 28:1-10, Marko 16:1-8, Luka 23:55-24:10; Jovan 20:1-2). Interesantno je da se zapitamo ta je to u Isusovoj poruci posebno privuklo ene. Najvei broj strunjaka je ubeen da je Isus objavljivao dolazak Carstva Boijeg, u kome vie nee biti nepravde, patnji ni zla, u kome e svi ljudi, bogati i siromani, robovi i slobodni, mukarci i ene, biti ravnopravni. To se oigledno pokazalo kao posebno privlana poruka nade za one koji su u tom periodu bili podreeni - siromane, bolesne, 203

izgnanike. I ene.2 U svakom sluaju, jasno je da je i posle Isusove smrti njegova poruka ostala privlana za ene. Neki od prvih hrianskih protivnika meu paganima, ukljuujui, na primer, i kritiara sa kraja drugog veka, Celza, sa kojim smo se ve sreli, ocrnili su tu religiju tvrdei kako je ona nainjena uglavnom za decu, robove i ene (tj. one koji u drutvu kao celini nisu imali neki status). Frapantno je to Origen, koji je napisao hrianski odgovor Celzu, nije porekao tu optubu, ve je pokuao da je okrene protiv njega u pokuaju da pokae kako Bog moe da uzme pod svoje ono to je slabo i obdari ga snagom. Ali, nije nam potrebno da ekamo do kraja drugog veka da bismo videli kako su ene igrale vanu ulogu u ranim hrianskim crkvama. Jasan pojam o tome stiemo ve kod ranih hrianskih pisaca ija su dela preivela, npr. apostola Pavla. Pavlove poslanice u Novom zavetu pruaju nam obilje dokaza da su ene igrale istaknutu ulogu u najranijem periodu rastuih hrianskih zajednica. Moemo, na primer, da razmotrimo Pavlovu poslanicu Rimljanima, na ijem kraju on alje pozdrave raznim lanovima rimske zajednice (poglavlje 16). Iako Pavle tu imenuje vie mukaraca nego ena, jasno je da se na ene ni na koji nain ne gleda kao na inferiorne u odnosu na svoje muke kolege u crkvi. Pavle, na primer, pominje Febu, koja je akon (ili svetenik) u crkvi u Cenkri i pokroviteljka samog Pavla, kojoj on poverava zadatak da odnese njegovo pismo u Rim (stihovi 1-2). I tu je Priska, koja je zajedno sa svojim muem Akvilom odgovorna za misionarski rad meu neznabocima i koja izdrava hriansku zajednicu u svojoj kui (stihovi 3-4; zapazite da se ona pominje prva, pre svoga mua). Tu je Marija, Pavlova koleginica koja 204

radi meu Rimljanima (st. 6); tu su takoe i Trifena, Trifoza i Persis, ene koje Pavle naziva svojim saradnicama" u jevanelju (st. 6, 12). A tu su i Julija i majka Rufusova i Nerejeva sestra, koje sve izgleda imaju istaknut poloaj u drutvu (stihovi 13, 15). A najupeatljivije od svega, tu je Junija, ena koju Pavle naziva prvom meu apostolima" (stih 7). Druina apostola je oigledno bila ira od samo dvanaest mukaraca koji su poznati veini ljudi. Ukratko, ene su izgleda igrale znaajnu ulogu u crkvama Pavlovog vremena. U odreenoj meri, takva istaknutost je bila neuobiajena u grko-rimskom svetu. A njen koren je mogao biti, kao to sam rekao, u Isusovoj objavi da e u Carstvu koje e doi mukarci i ene biti jednaki. Izgleda da je to bila i Pavlova poruka, to se, na primer, moe videti iz njegove uvene objave Galatima: ,,/er koliko god vas se krstilo u Hristu odenulo se u Hrista. Tu nema ni Jevreja ni Grka, ni robova ni slobodnih; tu nema mukaraca i enajerste svi vijedno u Isusu Hristu." (Galatima, 3:27-28) Jednakost u Hristu se mogla ispoljiti i u stvarnoj slubi Boijoj u Pavlovim zajednicama. Umesto da samo utei sluaju re", izgleda da su ene bile aktivno ukljuene u nedeljne sastanke druine, uestvujui, na primer, molitvama i proroanstvima, u velikoj meri kao to su inili i mukarci (I Korinanima 11). Istovremeno, savremenim tumaima moe izgledati da Pavle nije svoj pogled o odnosima mukaraca i ena u Hristu doveo do neega to bi moglo izgledati kao njegov logian zakljuak. On je, na primer, zahtevao da, kada se ene mole ili prorokuju 205

u crkvi, one to ine pokrivene glave, da bi pokazale kako su potinjene autoritetu" (I Korinanima 11:3, posebno stih 10). Drugim reima, on nije insistirao na socijalnoj revoluciji u odnosu izmeu mukaraca i ena, iako je smatrao da u Hristu nema ni robova ni slobodnih". Umesto toga, poto je vreme kratko" (do dolaska Carstva), on je insistirao da svi treba da budu zadovoljni ulogom koja im je data i da niko ne bi trebalo da nastoji da izmeni svoj status - bilo da je to bio status roba, slobodnog, oenjenog, samca, mukarca ili ene (I Korinanima 7:17-24). Dakle, u najboljem sluaju se to moe smatrati ambivalentnim stavom prema ulozi ena: one su bile jednake u Hristu i doputeno im je da uestvuju u ivotu zajednica, ali kao ene, ne kao muskarci (one, na primer, ne bi trebalo da skinu svoj veo i da tako izgledaju kao mukarci, bez autoriteta" nad glavom). Ta Pavlova ambivalentnost je na interesantan nain uticala na ulogu ena u crkvama nakon njega. U nekim crkvama se naglaavala jednakost u Hristu; u drugim potreba da ene ostanu potinjene mukarcima. I tako su u nekim crkvama ene igrale vrlo vane, vodee uloge; u drugim, njihova uloga je umanjena, a njihov glas utian. Kada itamo kasnija dokumenta koja se tiu Pavlovih crkava nakon njegove smrti, vidimo da su se rasplamsale rasprave o ulozi koju treba da igraju ene; najzad je u svim crkvama poeo da se ulae napor da se uloga ena u celini potisne. To je postalo oigledno u jednom pismu koje je napisano u Pavlovo ime. Dananji prouavaoci su uveliko uvereni da Prvu poslanicu Timotiju nije napisao Pavle, ve jedan od njegovih kasnijih sledbenika iz druge generacije.3 Tu, u jednom od uvenih (zloglasnih) pasusa koji govore o enama u Novom 206

zavetu, kae nam se da se enama ne sme dopustiti da pouavaju mukarce, poto su one stvorene kao nie, kako je ukazao sam Bog u Zakonu; Bog je stvorio Evu drugu, zarad mukarca; i eni (u rodu sa Evom) se zato ne sme dopustiti da gazduje mukarcem (u rodu sa Adamom) tako to e ga pouavati. tavie, prema tom autoru, svi znaju ta se dogaa kad ena preuzme ulogu uitelja: nju je lako zavesti (avo) pa ona odvodi i mukarce sa pravog puta. I tako, ene treba da ostanu kod kue i da se dre vrlina predvienih za ene, raaju decu svojim muevima i uvaju svoju ednost. Sam taj pasus glasi: Neka ena ui u tiini sa potpunom podreenou. Ne doputam nijednoj eni da pouava ili da ima vlast nad muskarcima; ona treba da uti. JerAdamje nastaoprvi, potom Eva; a Adam nije bio obmanut, veje bila obmanuta ena i postala je prestupnik. Pa ipak e ona biti spasena raanjem dece, ukoliko bude istrajna u veri i Ijubavi i svetosti, sa smernou." (I Timotiju 2:11-15). Ovo izgleda poprilino daleko od Pavlovog shvatanja da ,,u Hristu nema... mukaraca i ena". Kako ulazimo u drugi vek, vidimo da je linija fronta jasno postavljena. Postoje neke hrianske zajednice koje naglaavaju vanost ena i doputaju im da igraju znaajnu ulogu u crkvi, a postoje druge koje veruju da ene treba da ute i da budu potinjene mukarcima u zajednici. Pisari koji su prepisivali tekstove koji e kasnije postati sveto pismo bili su umeani u te rasprave. I povremeno su te rasprave znaajno uticale na tekst koji se prepisivao, poto su delovi menjani da bi odrazili poglede pisara koji ih je prepisivao. U 207

gotovo svim sluajevima u koji-ma se pojavljuju takve izmene, tekst je izmenjen da ogranii ulogu ena i da umanji njihov znaaj za hrianski pokret. Ovde emo razmotriti samo nekoliko primera.

Tekstualne izmene koje se tiu ena Jedan od najvanijih pasusa u savremenim raspravama o ulozi ena u crkvi nalazimo u I poslanici Korinanima 14. U najveem broju savremenih prevoda na engleski, taj pasus glasi: Jer Bog nije Bog pometnje ve mira. I kao u svim crkvama svetaca,34 neka ene ute. Jer njima nije dozvoljeno da govore, ve da budu podreene, bas kao sto zakon kaze.35 Ali ako one ele da naue neto, neka upitaju svoje mueve kod kue. Jer sramno je da zena govori u crkvi.36 ta! Zar je re potekla samo od tebe, ili je sama dola do tebe?'
33

Ovaj pasus izgleda kao jasno i direktno uputstvo enama da ne govore (a da i ne pominjemo pouavanje!) u crkvama, i u velikoj meri podsea na pasus iz Prve poslanice Timotiju 2. Ali, kao to smo videli, najvei broj prouavalaca je ubeen da Pavle nije napisao taj pasus u Prvoj poslanici Timotiju, jer se on pojavljuje u pismu za koje izgleda da ga je namesto Pavla napisao neki njegov sledbenik iz druge generacije, dodue u njegovo ime. Ali, niko ne sumnja da je Pavle napisao Prvu poslanicu Korinanima. Meutim, u navedeni pasus ima sumnji. Jer, kako stvari stoje, pomenuti stihovi (34-35) su u nekim od 208

vanih tekstualnih svedoanstava izmeani. U tri grka rukopisa i u nekoliko latinskih svedoanstava, njih ne nalazimo tu, nakon stiha 33, ve kasnije, nakon stiha 40. To je navelo neke prouavaoce da pretpostave da te stihove nije napisao Pavle, ve da su nastali kao neka vrsta napomene na margini koju je dodao neki pisar, mogue pod uticajem Prve poslanice Timotiju, 2. Razni pisari su tu beleku umetnuli na razna mesta u tekstu - neki posle stiha 33, a drugi posle stiha 40. Ima dobrih razloga da smatramo da Pavle nije napisao te stihove. Na primer, oni se ne uklapaju dobro u neposredni kontekst. U tom delu Prve poslanice Korinanima, Pavle se bavi pitanjem prorokovanja u crkvi i upuuje hrianske proroke kako da se ponaaju tokom hrianskog bogosluenja. To nije tema stihova 26-33, ali je opet tema u stihovima 36-40. Ako izvadimo stihove 34-35 iz njihovog konteksta, izgleda da taj pasus glatko tee kao diskusija o ulozi hrianskih proroka. Dakle, diskusija o enama deluje kao da je umetnuta u kontekst, pa silom ulazi u uputstva koja Pavle daje o sasvim drugim stvarima. Ne samo da ti stihovi deluju kao uljezi u kontekstu poglavlja 14, ve su i nesaglasni sa onim to Pavle govori na drugim mestima u Prvoj poslanici Korinanima. Jer, ranije u toj knjizi, kao to smo ve primetili, Pavle upuuje ene koje govore u crkvi: prema poglavlju 11, kada se mole i prorokuju - to su aktivnosti koje se uvek obavljaju naglas u hrianskom bogosluenju - treba da se postaraju da na glavi imaju veo (11:2-16). U tom pasusu, za koji nema sumnje da ga je napisao Pavle, jasno je da on podrazumeva da ene mogu da govore i da to i ine u crkvi. No, u problematinom pasusu u poglavlju 14, isto tako je jasno da Pavle" zabranjuje enama da uopte 209

govore. Teko je pomiriti ta dva stava - ili je Pavle doputao enama da govore (sa pokrivenom glavom, poglavlja 11) ili nije (poglavlje 14). Poto izgleda besmisleno smatrati da bi Pavle protivreio samom sebi u razmaku od samo tri poglavlja, izgleda da stihovi koje pominjemo ne potiu od Pavla. A tako ispada i na osnovu kombinovanih dokaza - nekoliko rukopisa koji te stihove razbacuju unaokolo, na osnovu neposrednog literarnog konteksta i konteksta Prve poslanice Korinanima u celini - izgleda da Pavle nije napisao stihove 34-35 u Prvoj poslanici Korinanima. Tada bismo mogli da pretpostavimo da ti stihovi predstavljaju pisarsku izmenu teksta, koja je u poetku nainjena moda kao beleka na margini, a na kraju je, u ranoj fazi prepisivanja Poslanice Korinanima, umetnuta u sam tekst. Nema sumnje da je tu izmenu nainio neki pisar kome je bilo stalo da naglasi kako ene ne treba da imaju javnu ulogu u crkvi, da treba da ute i budu potinjene svojim muevima. To shvatanje je onda ukljueno u sam tekst putem izmene teksta.4 Moemo ukratko da razmotrimo i nekoliko drugih tekstualnih izmena sline vrste. Jedna se odigrala u pasusu koji sam ve pomenuo, u poslanici Rimljanima 16, u kojoj Pavle govori o eni po imenu Junija i mukarcu koji je verovatno bio njen mu, Androniku, koje oboje naziva prvim medu apostolima". (st. 7) To je znaajno mesto, jer je to jedino mesto u Novom zavetu na kome se o jednoj eni govori kao o apostolu. Na prevodioce je taj pasus ostavio takav utisak da su mnogi insistirali da se on ne odnosi na enu po imenu Junija, ve na mukarca po imenu Junijas, koga zajedno sa njegovim prijateljem Andronikom hvale kao apostola. Problem kod takvog prevoda je u sledeem: dok je Junija bilo uobiajeno 210

ensko ime, nema dokaza da je u antikom svetu Junijas" bilo muko ime. Pavle govori o eni po imenu Junija, iako u nekim savremenim engleskim prevodima Biblije (ako hoete, moete da proverite u svom!) prevodioci i dalje o tom enskom apostolu govore kao da je to bio mukarac po imenu Junijas.5 Neki pisari su takoe imali problema da smatraju apostolom tu inae nepoznatu enu, pa su zato nainili veoma malu izmenu u tekstu, kako bi zaobili taj problem. U nekim od drugih rukopisa, umesto da kau: Pozdravi Andronika i Juniju, moje roake i drugove iz zatvora, koji su prvi meu apostolima", tekst je sada izmenjen kako bi se spremnije preveo: Pozdravi Andronika i Juniju, moje roake; a takoe pozdravi i moje drugove iz zatvora koji su prvi meu apostolima". Sa tom tekstualnom izmenom, niko vie ne mora da brine o nekoj eni koja se svrstava u apostolsku druinu mukaraca! Neki pisari koji su prepisivali knjigu Dela nainili su jednu slinu izmenu. U poglavlju 17 mi saznajemo da su Pavle i njegov pratilac misionar Sil proveli odredeno vreme u Solunu propovedajui Jevanelje po Hristu Jevrejima u lokalnoj sinagogi. U stihu 4 nam se kae da su njih dvojica zadobili nekoliko vanih preobraenika: ,,I neki od njih behu ubedeni i pridruie se Pavlu i Silasu, kao to je uinio i veliki broj pobonih Grka, zajedno sa velikim brojem istaknutih ena" Ideja da su ene bile istaknute - da i ne govorimo o njima kao istaknutim preobraenicama - bila je odve neprihvatljiva za neke pisare, pa je u nekim rukopisima tekst promenjen, tako da nam se sada kae: ,,I neki od njih behu ubeeni i pridruie se Pavlu i Silu, kao to je uinio i veliki broj pobonih Grka, zajedno sa velikim brojem ena istaknutih ljudi". Sad su mukarci ti koji su istaknuti, a ne ene koje su se preobratile. 211

U knjizi Dela, meu Pavlovim pratiocima bili su i mu i ena po imenu Akvila i Priskila; ponekad, kad se oni pominju, autor prvo kae enino ime, kao da je ona na neki nain bila posebno istaknuta, bilo u toj vezi, bilo u hrianskoj misiji (kao to je sluaj i u Poslanici Rimljanima, 16:3, gde se ona naziva Priska). Nije udo to bi se pisari povremeno uvredili zbog takvog redosleda, pa bi ga obrnuli, tako da je mukarcu dato ono to mu pripada tako to se njegovo ime pominje prvo: Akvila i Priskila, umesto Priskila i Akvila.6 Ukratko, u prvim vekovima bilo je rasprava u crkvi o ulozi ene, a povremeno bi se te rasprave protegnule na tekstualni prenos samog Novog zaveta, poto su pisari povremeno menjali svoje tekstove kako bi ih uinili podobnijim oseaju samih pisara za (ogranienu) ulogu ena u crkvi. JEVREJI I TEKST SVETOG PISMA Do sada smo posmatrali razne rasprave koje su spadale u okvire ranog hrianstva - rasprave o pitanjima hristologije i o ulozi ene u crkvi - i sagledali smo koliko su one uticale na pisare koji su prepisivali svete tekstove. Ali, to nisu bile jedine rasprave u koje su hriani bili upleteni. Isto tako gorue pitanje za one koji su u to bili umeani, a znaajno je za naa prouavanja ovde, jesu sukobi sa onima van te vere, Jevrejima i paganima koji su se suprotstavljali hrianima i uputali se u polemike rasprave sa njima. Te rasprave su takoe igrale odreenu ulogu u prenosu tekstova svetog pisma. Moemo da ponemo tako to emo razmotriti rasprave koje su hriani iz prvih vekova vodili sa nehrianskim Jevrejima.

212

Jevreji i hriani u sukobu Jedna od ironija ranog hrianstva bila je to to je sam Isus bio Jevrejin koji je oboavao jevrejskog Boga, drao se jevrejskih obiaja, tumaio jevrejski Zakon i stekao jevrejske uenike, koji su ga prihvatili kao jevrejskog Mesiju. Pa ipak, samo nekoliko decenija posle njegove smrti, Isusovi sledbenici su stvorili jednu religiju koja se usprotivila judaizmu. Kako su se hriani tako brzo od jedne jevrejske sekte pretvorili u antijevrejsku religiju? To je teko pitanje, i zadovoljavajui odgovor na njega bi zahtevao da se o tome napie posebna knjiga.7 Ovde bar mogu da pruim jednu istorijsku skicu rasta antijudaizma u okviru ranog hrianstva, da bih naslikao uverljiv kontekst u kome je jasno zato su hrianski pisari povremeno menjali svoje tekstove na antijevrejski nain. Poslednjih dvadeset godina dolo je do masovnih istraivanja o istorijskom Isusu. Usled toga, danas postoji niz miljenja o tome kako bi najbolje trebalo razumeti Isusa - kao rabina, socijalnog revolucionara, politikog buntovnika, cinikog filozofa, apokaliptikog proroka: miljenja se reaju i dalje. Ali, jedna stvar u kojoj se gotovo svi naunici slau jeste da bez obzira kako neko razume glavni pravac Isusove misije, on mora da se smesti u svoj izvorni kontekst i milje, kao palestinski Jevrejin i uitelj iz prvog veka. ta god da je drugo bio, Isus je bio u potpunosti jevrejski uitelj - kao to su i njegovi uenici bili Jevreji. U odredenom trenutku - verovatno pre njegove smrti, a svakako posle - Isusovi sledbenici su 213

poeli da ga smatraju jevrejskim Mesijom. Izraz mesija su razni Jevreji iz prvog veka razumeli na razne naine, ali je jedna stvar bila zajednika svim Jevrejima u njihovom razmiljanju o mesiji: on je bio velianstvena i mona figura koja e na neki nain - na primer, tako to e podii jevrejsku vojsku ili povesti nebeske anele - pobediti neprijatelje Izrailja i uspostaviti Izrael kao suverenu dravu kojom moe da vlada sam Bog (mogue ljudskim posredstvom). Hriani koji su nazivali Isusa mesijom oigledno su imali problema da ubede druge u tu tvrdnju, poto je Isus, umesto da bude poznat kao moni ratnik ili nebeski sudija, bio nairoko poznat kao putujui propovednik koji je prekrio zakon, pa je razapet kao neki kriminalac. Za veinu Jevreja je bilo potpuno smeno da se Isus naziva mesijom. Isus nije bio moni voda Jevreja. Bio je slab i nemoan - niko, koga su pogubili na krajnje poniavajui i bolan nain smiljen od strane Rimljana, onih koji poseduju pravu mo. Ali, hriani su insistirali da je Isus bio mesija, da njegova smrt nije bila greka pravde ili nepredvien dogaaj, ve delo Boije, kojim je on doneo spasenje svetu. ta su hriani mogli da urade sa injenicom da imaju problema da ubede veinu Jevreja u svoje tvrdnje o Isusu? Naravno, oni nisu mogli da priznaju da sami nisu u pravu. A ako su oni u pravu, neko mora da nije u pravu? Taj neko su morali da budu Jevreji. Ve od poetka svoje istorije, hriani su poeli da insistiraju kako su Jevreji koji odbijaju njihovu poruku tvrdoglavi i slepi, da odbijanjem poruke o Isusu oni odbijaju spasenje koje je obezbedio sam jevrejski Bog. Neke takve tvrdnje izrekao je ve na najraniji hrianski pisac, apostol Pavle. U njegovom prvom preivelom pismu, 214

napisanom hrianima u Solunu, Pavle kae: Jer vi, brao naa, postadoste oponaatelji crkava Boijih koje su u Judeji u Hristu Isusu,jerstepretrpeli iste stvari odsvojih sunarodnika kakve su onipretrpeli odjevreja, koji su ubili i Gospoda Isusa i njegove proroke, i progonili nas, i ne ugaaju Bogu i suprotstavljaju se svim Ijudima." (I. Solunjanima, 2:14-15) Pavle je doao do uverenja da su Jevreji odbacili Isusa zato to su mislili da njihov sopstveni posebni poloaj pred Bogom zavisi od toga to imaju i dre se Zakona koji im je Bog dao. (I Rimljanima, 10:3-4). Ali, za Pavla je spasenje dolo Jevrejima, kao i neznabocima, ne samo putem zakona, ve i putem vere u smrt i vaskrsnue Isusovo (Rimljanima 3:21-22). Zato, pridravanje Zakona nije moglo da igra nikakvu ulogu u spasenju: neznaboce koji su postali Isusovi sledbenici su zato upuivali da ne misle da mogu poboljati svoj poloaj pred Bogom pridravajui se Zakona. Oni treba da ostanu kakvi su bili - a ne da se preobrate i postanu levreji (Galatima 2:15-16). Ostali rani hriani su, naravno, imali drugaija miljenja - kao to ih o svim pitanjima imaju i dan danas! Na primer, izgleda da Matej pretpostavlja da je, iako smrt i vaskrsnue Isusovo donose spasenje, prirodno da e se njegovi sledbenici pridravati Zakona, ba kao to je to inio i sam Isus (Matej, 5:17-20). Ipak, na kraju je preovladalo opte uverenje da se hriani razlikuju od Jevreja, da pridravanje jevrejskog zakona nije moglo da ima uticaja na spasenje i da bi pridruivanje jevrejskom narodu znailo poistovetiti se sa narodom koji je odbacio sopstvenog mesiju, narodom koji je, zapravo, odbacio svog sopstvenog Boga. Sa ulaskom u drugi vek, vidimo da su hrianstvo i judaizam postale dve razliite religije, koje ipak imaju mnogo ta da 215

kau jedna drugoj. I Iriani su se, zapravo, nali pomalo u kripcu. Jer, oni su priznavali <la je Isus mesija koji je najavljen u jevrejskom svetom pismu, i da bi zadobili poverenje u jednom svetu koji je negovao sve to je drevno", .ili sumnjao u sve skoranje" kao u problematinu novinu, hriani su n.istavili da priznaju sveto pismo - te drevne jevrejske tekstove - kao temelj svojih sopstvenih verovanja. To je znailo da su hriani usvojili H'vrejsku Bibliju kao svoju sopstvenu. Ali, zar nije jevrejska Biblija bila za |c vreje? Hriani su poeli da insistiraju da Jevreji ne samo da su prezreli svog sopstvenog mesiju, pa su tako odbacili sopstvenog Boga, ve i da su t.ikoe pogreno protumaili svoje sopstveno sveto pismo. I tako nalazimo takve hrianske spise kao to je tzv. Pismo Varnavino, knjigu koju su neki rani hriani smatrali delom kanona Novog zaveta, koja tvrdi da judaizam jeste i oduvek je bio lana religija, da je Jevreje neki zli andeo zaveo da pogreno protumae zakone koje im je dao Mojsije kao doslovna uputsrva kako da ive, a zapravo ih treba tumaiti alegorijski.8 Na kraju vidimo kako hriani nagruju Jevreje najgorim moguim izrazima to su odbacili Isusa kao mesiju, i da pisci iz drugog veka, kao to je npr. Justin Muenik, tvrde da je Bog zapovedio Jevrejima da se obrezuju kako bi ih obeleio kao poseban narod koji zasluuje da bude progonjen. Takode nalazimo pisce kao to su Tertulijan i Origen, koji tvrde da je rimska vojska unitila Jerusalim 70. g. Hristove ere za kaznu Jevrejima koji su ubili svog mesiju, a pisci kao to je Melito iz Sarda tvrde da su, zbog ubistva Hrista, Jevreji zapravo krivi za ubistvo Boga. Obratite panju na sve porodice naroda i posmatrajte! Jedno 216

izuzetno ubistvo se dogodilo u centru Jerusalima, u gradu posveenom Boijem Zakonu, u gradu Jevreja, u gradu proroka, u gradu za koji se misli da je pravedan. I ko je bio ubijen? I ko je ubica? Stidim se da odgovorim, ali moram... Onaj ko je okaio Zemlju u prostoru, sam je okaen, onaj koje uvrstio nebesa ne njihovom mestu sam je prikovan; onaj ko je tvrdo uvrstio sve stvari sam je cvrsto prikovan za drvo. Gospod je bio uvreen, Bog je bio ubijen, Kralja Izrailja unitila je desna ruka Izrailja." (PaskalHomilija, 94-96) 9 Jasno je da smo dospeli daleko od Isusa, palestinskog Jevrejina koji se drao jevrejskih obiaja, propovedao svojim sunarodnicima Jevrejima i uio svoje jevrejske uenike pravom znaenju jevrejskog zakona. Ipak, u drugom veku, kad su hrianski pisari prepisivali tekstove koji e na kraju postati deo Novog zaveta, najvei broj hriana bili su bivi pagani, nejevreji, koji su se preobratili u hrianstvo i koji su podrazumevali da je ta religija, mada je na kraju krajeva zasnovana na veri u jevrejskog Boga kako je opisan u jevrejskoj Bibliji, po svojoj orijentaciji potpuno antijevrejska. Antijevrejske izmene teksta Antijevrejska orijentacija nekih hricanskih pisara drugog i treeg veka igrala je odreenu ulogu u prenoenju tih tekstova. Jedan od najjasnijih primera nalazimo u Lukinoj prii o raspeu, u kojoj se kae da se Isus pomolio za one koji su za to odgovorni: ,,A kad dooe na mesto zvano Lobanja", razapee ga tamo, zajedno sa razbojnicima, jednim sa njegove leve, drugim sa desne strane. A Isus ree: Oe, oprosti im, jer ne znaju ta 217

ine". (Luka, 23:33-34) No, ta Isusova molitva se ne moe nai u svim naim rukopisima: ona nedostaje u naem najstarijem grkom svedoanstvu (papirusu nazvanom P75, koji datira otprilike iz 200. g. Hristove ere) i u nekoliko drugih visokokvalitetnih svedoanstava iz etvrtog i kasnijih vekova; istovremeno, ta molitva moe da se nae u Sinajskom kodeksu i u velikom nizu rukopisa, ukljuujui i najvei broj srednjovekovnih tvorevina. I zato pitanje glasi: da li je neki pisar (ili nekoliko pisara) izbacio tu molitvu iz rukopisa koji ju je izvorno sadrao? Ili ju je pisar (ili pisari) dodao nekom rukopisu koji je izvorno nije sadrao? Miljenja uenjaka o tom pitanju su dugo bila podeljena. Poto te molitve nema u nekoliko ranih i visokokvalitetnih svedoanstava, ne mali broj strunjaka je tvrdio da se ona nije izvorno nalazila u tekstu. Ponekad bi se oni pozvali na jedan argument zasnovan na unutranjem dokazu. Kao to sam ukazao, autor Jevanelja po Luki je takoe napisao dela apostolska, pa se pasus slian ovome moe nai u Delima i u prii o prvom hrianskom mueniku, Stefanu, jedinoj osobi ije je smaknue nairoko opisano u Delima. Poto je Stefan bio optuen za bogohuljenje, njega je do smrti kamenovala gomila gnevnih Jevreja, a pre nego to je izdahnuo, on se molio: Gospode, ne uzimaj im ovo za greh". (Dela 7:60) Neki prouavaoci su tvrdili da je neki pisar, koji nije hteo da Isus izgleda manje samilostan od njegovog prvog muenika Stefana, dodao tu molitvu Jevanelju po Luki, kako bi Isus takoe molio da se oprosti njegovim delatima. To je mudar argument, ali nije uopte ubedljiv, iz nekoliko razloga. Najjai 218

je ovaj: kad god su pisari nastojali da meusobno nsklade tekstove, oni su nastojali da to ine tako to bi ponovili iste rei u obapasusa. Ali, u ovom sluaju, ne nalazimo identine rei, a jedva daje to i ista vrsta molitve. To nije usklaivanje" kakvo pisari obino prave. U tom pogledu je takode izuzetno to Luka, sam autor, na mnogo mesta odstupa od svog prosedea da bi pokazao slinosti izmeu onoga to se dogodilo Isusu u Jevanelju i onoga to se dogodilo njegovim sledbenicima u Delima: i Isus i njegovi sledbenici su krteni, u tom trenutku su primili Duh, i on i oni su objavili dobre vesti, odbaeni su zbog njih, propatili su od jevrejskih poglavara i tako dalje. Ono to se deava Isusu u Jevanelju, deava se i njegovim sledbenicima u Delima. Ne bi, dakle, bilo iznenaujue - ve pre za oekivanje - da se jedan od Isusovih sledbenika, koga su kao i njega pogubile gnevne vlasti, moli Bogu za svoje delate. Ima i drugih razloga da se ne sumnja da se Isusova molitva o oprotaju izvorno nalazila u Jevanelju po Luki, 23.1 u tom jevandelju i u delima se, na primer, naglaava da su, iako je Isus bio neduan (kao to su bili i njegovi sledbenici), oni koji su radili protiv njega to inili u neznanju. Kao to kae Petar u Delima 3: ,,Ja znam da ste vi to inili u neznanju". (stih 17) ili kao to kae Pavle u Delima 17: Bog je preao preko vremena neznanja" (stih 27). I to je upravo glavni ton u Isusovoj molitvi: ,,jer oni ne znaju ta ine". Izgleda, dakle, da je stih 23:34 kod Luke pripadao izvornom tekstu. Zato bi onda neki pisar (ili nekoliko pisara) hteli da ga izbace? Tu razumevanje istorijskog konteksta u kome su radili pisari postaje sutinsko. Dananji itaoci mogu da se pitaju za 219

koga se Isus moli. Da li za Rimljane koji ga ubijaju iz neznanja? Ili za Jevreje koji su prevashodno odgovorni to su ga predali Rimljanima? Ma kako da odgovorimo na to pitanje u pokuaju da danas protumaimo taj tekst, jasno je kako su ga tumaili prvi crkveni oci. U gotovo svim primerima u kojima se o toj molitvi raspravlja u spisima crkvenih otaca, jasno je da oni tu molitvu tumae ne kao da se odnosi na Rimljane, ve na Jevreje.10 Isus moli Boga da oprosti jevrejskom narodu (ili jevrejskim vodama) koji je odgovoran za njegovu smrt. Sad postaje jasno zato su neki pisari eleli da izostave taj stih. Isus se molio za oprotaj Jevrejimal Kako to moe da bude? Za rane hriane je u tom stihu, shvaenom na taj nain, bilo dva problema. Najpre, razmiljali su oni, zato bi se Isus molio za oprotaj tom obesnom narodu koji je samovoljno odbacio samog Boga? Mnogim hrianima je to bilo jedva shvatljivo. A to je jo naglaenije, u drugom veku su mnogi hriani bili ubeeni da Bog nije oprostio Jevrejima jer je, kako su oni verovali, dopustio da Jerusalim bude uniten za kaznu to su Jevreji ubili Isusa. Kako kae crkveni otac Origen: Bilo je pravedno da grad u kome je Isus pretrpeo tolike patnje bude potpuno uniten, i da jevrejski narod bude zbaen". (Protiv Celza, 4,22)n Jevreji su dobro znali ta ine i Bog im oigledno nije oprostio. Gledano iz te perspektive, nije bilo mnogo smisla u tome da Isus moli da im se oprosti, kad nije bilo nikakvog budueg oprotaja. ta onda da pisari rade sa takvim tekstom, u kome se Isus moli: Oe, oprosti im jer ne znaju ta ine"? Oni su taj problem reili naprosto tako to su izostavili taj tekst, pa Isus vie ne moli da im se oprosti.

220

Bilo je i drugih pasusa u kojima je antijevrejsko raspoloenje ranohrianskih pisara uticalo na tekstove koje su oni prepisivali. Jedan od najznaajnijih pasusa za konani nastanak antisemitizma je scena suenja Isusu u Jevanelju po Mateju. Prema toj prii, Pilat proglaava Isusa nevinim, perui ruke da pokae da: ,,Ja nisam odgovoran za krv ovog oveka! Vi se postarajte za to!" Jevrejska gomila tada izgovara pokli koji e odigrati tako uasnu ulogu u nasilju koje je vreno nad Jevrejima tokom srednjeg veka, po kome izgleda da su oni odgovorni za Isusovu smrt: Neka njegova krv padne na nas i nau decu". (Matej, 27:24-25) Tekstualna varijanta o kojoj govorimo pojavljuje se u sledeem stihu. Kae se da je Pilat rekao da onda iibaju Isusa i potom ga predao da ga razapnu". Svi koji itaju taj tekst bi prirodno pretpostavili da je on predao Isusa svojim (rimskim) vojnicima da ga razapnu. Ono to ini itavu stvar jo frapantnijom je to to je u nekim ranim svedoanstvima - ukljuujui i jednu od pisarskih ispravki u Sinajskom kodeksu - taj tekst je izmenjen da bi jo vie istakao krivicu Jevreja zbog Isusove smrti. Po tim rukopisima, Pilat ,,ga je predao njima (tj. Jevrejima) kako bi oni mogli da ga razapnu". Sada su Jevreji apsolutno odgovorni za Isusovo pogubljenje, to je promena motivisana antijevrejskim raspoloenjem meu ranim hrianima. Ponekad su antijevrejske varijante prilino male i ne privlae panju itaoca dok malo ne promisli o tom pitanju. Na primer, u prii o roenju u Jevanelju po Mateju kae se da je Josif nazvao Marijinog novoroenog sina Isusom (to znai spasenje"), ,,jer e on spasti svoj narod od njegovih grehova" (Matej, 1:21). Frapantno je to u jednom rukopisu koji je sauvan u prevodu na sirijski jezik, tekst umesto toga 221

glasi: jer e on spasti svet od njegovih grehova". Ovde opet ispada da je pisaru bilo neugodna ideja da e jevrejski narod ikad biti spasen. Slina promena se pojavljuje u Jevanelju po Jovanu. U poglavlju 4, Isus govori sa Samariankom i kae joj: ,,Ti oboava ono to ne zna; mi oboavamo ono to znamo, jer spasenje dolazi od Jevreja". (st. 22) No, u nekim sirijskim i latinskim rukopisima tekst je bio izmenjen, pa sad Isus izjavljuje da spasenje dolazi iz Judeje". Drugim reima, nije jevrejski narod doneo spasenje svetu; to je uinila Isusova smrt u zemlji Judeji. I opet moemo da posumnjamo da je antijevrejsko raspoloenje nagnalo pisara na tu izmenu. Moj poslednji primer u ovom kratkom pregledu potie iz Beze kodeksa iz petog veka, jednog rukopisa koji verovatno ima vie interesantnih i zanimljivih varijanti teksta nego bilo koji drugi. U Jevanelju po Luki 6, gde fariseji optuuju Isusa i njegove uenike to su prekrili abat (6:1-4), u Beze kodeksu nalazimo jednu dodatnu priu koja se sastoji od samo jednog stiha: Istog dana on vide jednog oveka kako radi u subotu, i ree mu, O ovee, ako zna ta ini, blagosloven si, ali ako ne zna, proklet si i kri Zakon". Potpuno tumaenje tog neoekivanog i neobinog pasusa zahtevalo bi dosta istraivanja.12 Za nae svrhe je ovde dovoljno da se primeti kako je Isus u tom pasusu prilino izriit, na nain na koji to nije nigde drugde u jevaneljima. U drugim primerima, kad Isusa optue da kri abat, on brani svoje aktivnosti, ali nikad ne ukazuje da zakone abata treba prekriti. Sa druge strane, u ovom stihu Isus jasno izjavljuje da je svako ko zna zato je zakonito kriti sabat blagosloven to tako ini; jedino oni koji ne znaju zato je to zakonito ine lou stvar. I opet je to 222

varijanta koja izgleda da se odnosi na rastuu plimu antijudaizma u prvobitnoj crkvi. PAGANI I TEKSTOVI SVETIH SPISA Dosad smo razmatrali unutranje rasprave o ispravnom uenju ili crkvenim poslovima (uloga ene) koje su uticale na ranohrianske pisare, kao to je na njih uticao i konflikt izmeu crkve i sinagoge, kao i o tome kako je antijevrejska nastrojenost crkve imala ulogu u pisarskom prenoenju tekstova koji e na kraju biti proglaeni Novim zavetom. Hriani u prvim vekovima crkve morali su da se nadmeu ne samo sa jeretikim pripadnicima crkve i jevrejima van crkve, ve su se nali i u sukobu sa celim svetom, svetom koji je najveim delom bio nainjen od pagana koji ne pripadaju crkvi. U tom smislu re pagan, kada je koriste istoriari, nema negativne konotacije. Ona se naprosto odnosi na sve itelje antikog sveta koji su pripadali bilo kojoj od tadanjih brojnih politeistikih religija. Poto su tu spadali svi koji nisu bili ni Jevreji ni hriani, mi govorimo o otprilike 90% do 93% stanovnika Rimskog carstva. Hriani su ponekad dolazili u sukob sa paganima zbog neuobiajenog oblika njihove slube Boije i njihovog prihvatanja Isusa kao jednog Sina Boijeg, ija je smrt na krstu donela spasenje; a povremeno je taj sukob uticao na hrianske pisare koji su prepisivali tekstove svetih spisa. Pagansko protivljenje hrianstvu Nai najstariji zapisi ukazuju da su paganska rulja i/ili vlasti ponekad koristili nasilje protiv hriana. Apostol Pavle, na primer, kada navodi svoje razne patnje zarad Hrista, prepriava da je u tri prilike bio tuen motkama" (I Kor. 11:25), to je 223

oblik kazne koji su rimske lokalne vlasti koristile za kriminalce koji bi bili osudeni kao drutveno opasni. A kao to smo videli, u svom prvom pismu koje nam je preostalo, Pavle pie da je njegova nejevrejska hrianska pastva u Solunu propatila od svojih sunarodnika ono to su oni (crkva u Judeji) propatili od Jevreja" (I Sol. 2:14). U ovom drugom sluaju, ispada da taj progon nije bio zvanian", ve posledica neke vrste nasilja gomile. Zapravo, veina paganskog protivljenja hricanima tokom prva dva veka crkve bila je vie na lokalnom nivou nego to je bila posledica organizovanog zvaninog rimskog progona. Suprotno onome to izgleda misli veina ljudi, u tim ranim godinama nije bilo nieg ilegalnog" u pogledu hrianstva samog po sebi. Samo hrianstvo nije bilo nezakonito, a u najveem broju sluajeva hriani nisu morali da se kriju. Predstava da su morali da borave u rimskim katakombama da bi izbegli progone i da su se meusobno pozdravljali pomou tajnih znakova kao to je bio simbol ribe, obina je legenda. Nije bilo nezakonito slediti Isusa, nije bilo nezakonito oboavati jevrejskog Boga, nije bilo nezakonito nazivati Isusa Bogom, nije bilo nezakonito (na veem deluteritorije) odravati zasebne sastanke pastve i bogosluiti, nije bilo nezakonito ubeivati druge u svoju veru u Hrista kao sina Boijeg.Pa ipak su hriani ponekad bili progonjeni. Zato se to deavalo? Da bismo shvatili zato su hriani progonjeni, vano je da znamo neto o paganskim religijama Rimskog carstva. Sve te religije - bilo ih je na stotine - bile su politeistike, oboavale mnoge bogove; sve one su naglaavale potrebu da se ti bogovi oboavaju inom molitve i rtvovanja. U najveem broju sluajeva, ti bogovi nisu bili oboavani da bi svom verniku 224

obezbedili srean zagrobni ivot; u celini su se ljudi vie brinuli za svoj sadanji ivot, koji je za veinu, u najboljem sluaju, bio surov i nesiguran. Bogovi su mogli da obezbede ono to je ljudima bilo nemogue da obezbede za sebe same da etva bude obilata, da se nahrani marva, da padne dovoljno kie, da pojedinci budu zdravo i dobro, da mogu da se razmnoavaju, da pobede u ratu, da napreduju u miru. Bogovi su titili dravu i inili je velikom; bogovi su imali mo da se umeaju u ivot da ga uine skladnim, dugim i srenim. A to su inili u zamenu za jednostavne procedure oboavanja oboavanja na dravnom nivou tokom graanskih ceremonija u ast bogova, i oboavanja na lokalnom nivou, u zajednicama i porodicama. Kada stvari nisu ile dobro, kad bi postojala ratna pretnja, ili sua, ili glad, ili bolest, to se moglo smatrati znakom da bogovi nisu zadovoljni nainom na koji se potuju. I ko bi tada mogao biti okrivh'en za nedovoljno potovanje bogova? Oigledno, oni koji odbijaju da ih oboavaju. Tu na scenu stupaju hriani. Naravno, ni Jevreji nisu oboavali paganske bogove, ali su oni u celini smatrani izuzetim od potrebe da itav narod oboava te bogove, poto su Jevreji bili zaseban narod sa sopstvenom predakom tradicijom koju su verno sledili.14 Ali, kada su na scenu stupili hriani, oni nisu bili priznati kao neki zaseban narod - oni su bili preobraenici iz judaizma i itavog niza paganskih religija, bez meusobne krvne povezanosti ili bilo kakvih drugih veza osim njihovog posebnog niza religioznih verovanja i praksi. tavie, bilo je poznato da su oni antisocijalni, da se okupljaju u sopstvene zajednice, da ostavljaju sopstvene porodice i naputaju svoje ranije prijatelje i da ne uestvuju u drutvenim svetkovinama bogosluenja.

225

Dakle, hriani su bili progonjeni zato to se smatralo da su tetni po drutveno zdravlje, i zato to su se uzdravali od oboavanja bogova koji tite drutvo i zato to ive zajedno na nain koji izgleda antisocijalan. Kada bi se dogodila neka nesrea, ili kad bi zavladao strah da bi ona mogla da se dogodi, ko bi najverovatnije mogao biti krivac, ako ne hriani? Samo su se retko rimski upravitelji raznih provincija, a da samog cara i ne pominjemo, meali u te lokalne poslove. Ali, kad bi se umeali, oni bi naprosto smatrali hriane opasnom socijalnom grupom koju je potrebno igosati. Hrianima bi obino bila pruena ansa da se izbave oboavajui bogove na nain na koji se to od njih trailo (na primer, nudei Bogu malo tamjana); ako bi to odbili, smatrani su neposlunim smutljivcima i tako bi se prema njima i postupalo. Sredinom drugog veka, paganski intelektualci su poeli da zapaaju hriane i da ih napadaju u traktatima koje su pisali protiv njih. Ta dela ne samo da su slikala same hriane na negativan nain, ve su i napadala hrianska verovanja kao smena (oni su, na primer, tvrdili da oboavaju Boga Jevreja, a ipak su odbijali da se dre jevrejskog zakona!) i klevetala njihovu praksu kao skandaloznu. Kasnije je ponekad bilo zapaeno da sc hriani okupljaju pod okriljem noi, zovu se meusobno brate" i sestro" i pozdravljaju se poljupcima; govorilo se da oboavaju svog boga tako to jedu meso i piju krv Sina Boijeg. ta je moglo proizai iz takve prakse? Neete biti daleko ako pretpostavite najgore. Paganski protivnici su tvrdili da se hriani uputaju u ritualni incest (seksualni in meu braom i sestrama), ubijanje dece (ubijanje Sina) i 226

ljudoderstvo (jedenje njegovog mesa i pijenje njegove krvi). Te optube mogu da izgledaju ncverovatne danas, ali u jednom drutvu koje je potovalo pristojnost i nivorenost, one su bile iroko prihvaene. Hriani su biii zapaeni kao opaka druina. U intelektualnim napadima na hriane, znaajna panja bila je posveena osnivau te moderne i drutveno ozloglaene vere, samom Isusu.15 Paganski pisci su ukazivali na njegovo siromano poreklo i nizak drutveni status kako bi se narugali hrianima to misle da je on dostojan oboavanja kao boansko bie. Govorili su da hriani oboavaju raspetog kriminalca i budalasto tvrde da je njegova priroda na neki nain bila boanska. Neki od tih pisaca, poev od kraja drugog veka, zapravo su itali hriansku literaturu da bi bolje uobliili svoje optube. Kao to je rekao paganski kritiar Celz, to se tie osnove njegovog napada na hrianska verovanja: ,,Te zamerke potiu iz vaih sopstvenih spisa i ne trebaju nam drugi svedoci, jer vi sami pobijate sebe." (Protiv Celza", 2,47) Ti spisi su ponekad smatrani smenim, po reima paganskog pisca Porfirija: Jevanelisti su bili pisci romana - a ne posmatrai ili svedoci Isusovog ivota. Svaki od njih etvorice protivrei ostalima u svojoj prii o njegovoj patnji i raspeu." (Protiv hriana, 2,13-15)16 U odgovor na takve napade, tvrdi pagan Celz, hrianski pisari su izmenili svoje tekstove da bi ih oslobodili problema koji su izgledali veoma oigledni dobro obuenim posmatraima 227

spolja: Neki vernici, kao da su doli sapijanke, idu dotle da se suprotstavIjaju sami sebi i menjaju izvorni tekst jevanelja po tri ili etiri ili sedam puta i menjaju njegov karakter da bi izbegli tekoe u suoavanju sa kritikom." (Protiv Celza, 2, 27) Ipak, nemapotrebe dase oslanjamo napaganske protivnike hrianstva kako bismo nali dokaz da su pisari s vremena na vreme menjali tekst u svetlosti paganskog protivljenja njihovoj veri. Postoje mesta u naim preostalim rukopisima Novog zaveta koja pokazuju na delu tu sklonost pisara.17 Pre nego to razmotrimo neke od tih relevantnih pasusa, trebalo bi da ukaem da te paganske optube protiv hrianstva i njegovog osnivaa nisu ostale bez odgovora sa hrianske strane. Naprotiv, kako su intelektualci poeli da prelaze u tu veru, poev od sredine drugog veka, brojne razlone odbrane, zvane apologije, izlazile su iz pera hriana. Neki od tih hrianskih pisaca dobro su poznati prouavaocima ranog hrianstva; meu njima su i Justin Muenik, Tertulijan i Origen; drugi su manje poznati, ali svejedno zapaeni u svojoj odbrani vere, a meu njima su i pisci kao to je Atenagora, Aristid i anonimni pisac Pisma Diogenu".18 Kao grupa, ti hrianski autori su radili na tome da pokau kako su argumenti njihovih paganskih protivnika lani, tvrdei da su hriani daleko od toga da su drutveno opasni i da su lepak koji povezuje drutvo; insistirali su na tome da hrianska vera ne samo da je razumna, ve i da je jedina prava vera koju je svet ikad video; tvrdili su da je Isus zaista bio pravi Sin Boiji, ija je smrt donela spasenje; i teili su da dokau da je priroda ranohrianskih spisa nadahnuta i istinita. 228

Kako je taj apologetski" pokret u ranom hrianstvu uticao na pisare iz drugog i treeg veka koji su prepisivali tekstove te vere? Apologetske izmene teksta Iako to tada nisam pomenuo, ve smo videli jedan tekst koga su izgleda izmenili pisari iz apologetskih razloga. Kao to smo videli u poglavlju 5, u Jevanelju po Marku 1:41 se izvorno ukazuje da se Isus, kad mu se pribliio gubavac koji je hteo da bude izleen, razbesneo, ispruio ruku da ga dotakne i rekao: Oisti se". Pisarima je bilo teko da Isusu u tom kontekstu pripiu emociju besa, pa su preoblikovali tekst da umesto toga kae kako je Isus osetio samilost" prema tom oveku. Postoji verovatnoa je da je neto vie od puke elje da uine jedan teko razumljiv pasus razumljivijim uticalo na pisare da izmene tekst. Jedna od stalnih tema rasprave izmeu paganskih kritiara hrianstva i njegovih intelektualnih branilaca ticala se Isusovog ponaanja i toga da li se on sam ponaao na nain koji je bio dostojan onoga ko je tvrdio da je Sin Boiji. Treba da naglasim da se tu nije radilo 0 raspravi da li je shvatljivo da neko ljudsko bie moe takoe, u odreenom smislu, da bude boansko. To je bila taka u kojoj su se pagani i hriani potpuno slagali, jer su i pagani znali za prie u kojima je neko boansko bie postajalo ljudsko i stupalo u odnose sa drugima ovde na zemlji. Pitanje je bilo da li se Isus ponaao na nain koji bi opravdao to to se o njemu misli kao o boanskom biu, ili su, umesto toga, njegovi stavovi i ponaanje eliminisali mogunost da je on zaista sin Boiji.19

229

Do tog perioda se meu paganima iroko verovalo da bogovi nisu podloni uskogrudim oseanjima i udima obinih smrtnika, i da su oni, zapravo, izrtad takvih stvari.20 Kako da se onda odredi da li neki pojedinac jeste ili nije boansko bie? Oigledno, on bi trebalo da ispolji moi (intelektualne ili fizike) koje su nadljudske; ali bi takoe trebalo da se ponaa na nain koji je u skladu sa tvrdnjom da je doao iz boanske oblasti. Imamo niz autora iz tog perioda koji tvrde da se bogovi ,,ne ljute", poto je to ljudsko oseanje izazvano osujeenjem koje su prouzrokovali ostali, ili oseajem da nam je uinjena nepravda, ili nekim drugim sitnim uzrokom. Hriani su, naravno, mogli da tvrde da se Bog razbesneo" na svoj narod zbog njegovog nevaljalstva. No, hrianski Bog je takoe bio iznad svake vrste mrzovolje. U toj prii o Isusu i gubavcu nema naroito vidljivog razloga da se Isus naljuti. Ako znamo da je taj tekst izmenjen tokom perioda u kome su se pagani i hriani sporili oko toga da li se Isus ponaao kako to dolikuje boanstvu, sasvim je mogue da je neki pisar izmenio taj tekst u svetlosti te rasprave. To je, drugim reima, mogla da bude varijanta izazvana apologetskim sklonostima. Jo jedna takva izmena javlja se nekoliko poglavlja kasnije u Jevanelju po Marku, u dobro poznatoj prii u kojoj se sami Isusovi sugraani ude kako on moe da iznosi tako spektakularna uenja i izvodi tako spektakularna dela. Oni kau, u svom zaprepaenju: Nije li to drvodelja, sin Marije i brat Jakova i Josifa i Jude i Simona, i nisu li njegove sestre ovde sa nama?" (Marko 6:3) Kako neko, udili su se oni, ko je odrastao kao jedan od njih, iju porodicu svi znaju, moe da bude u stanju da radi takve stvari? 230

To je jedan jedini pasus u Novom zavetu u kome je Isus nazvan drvodeljom. Re koja je upotrebljena, TEKTON, u drugim grkim tekstovima se odnosi na svakog ko pravi stvari svojim rukama; u kasnijim hrianskim spisima se, na primer kae, da je Isus pravio jarmove i vratnice".21 Ne treba da mislimo o njemu kao o nekome ko se bavio duborezom. Moda najbolji nain da steknemo oseaj" za taj termin jeste da ga uporedimo sa neim to vie odgovara naem iskustvu; to bi bilo kao da Isusa nazovemo graevinskim radnikom. Kako neko sa takvitn poreklom moe da bude Sin Boiji? To je bilo pitanje koje su paganski protivnici hrianstva shvatili sasvim ozbiljno; zapravo, oni su to pitanje razumeli teorijski: Isus oigledno nije mogao biti sin Boiji ako je bio obian TEKTON. Paganski kritiar Celz se posebno podsmevao hrianima u toj taki, povezujui tvrdnju da je Isus bio drvodelja" sa injenicom da je razapet (na drvenu pritku) i sa hrianskim verovanjem u drvo" ivota. Isvuda u svojim spisima onigovore o drvetu zivota... Mislim daje to zato toje njihov uitelj bio prikovan za krst ipoprofesiji drvodelja. Pa da se desilo da je bio baen sa litice ili gurnut u jamu ili uguen davljenjem, ili da je bio obuar ili zidar ili kova, postojala bi litica ivota iznad nebesa, ilijama vaskrsnua, ili konopac besmrtnosti, ili blagosloveni kamen, ili gvoe Ijubavi, ili sveta tavljena koza. Zar se ne bi i neka starica koja pevui prie da bi uspavala malo dete stidela da sapue price poput ovih?" (Protiv Celza, 6,34) Celzov hrianski protivnik, Origen, morao je ozbiljno da shvati optubu da je Isus bio obini drvodelja" ali za divno 231

udo, on sa njom ne izlazi na kraj tako to je razjanjava (to je njegov uobiajeni postupak), ve tako to je potpuno porie: (Celz je) slep i za ovo, da ni u jednom od jevanelja koja krue crkvama za Isusa nikad nije reeno da je bio drvodelja". (Protiv Celza, 6,36) ta da zakljuimo iz tog poricanja? Ili je Origen zaboravio na stih 6:3 iz Jevanelja po Marku, ili je imao verziju tog teksta koja nije ukazivala da je Isus bio drvodelja. A mi imamo rukopise ba sa takvom alternativnom verzijom. U naem najstarijem rukopisu Jevanelja po Marku, zvanom P45, koje datira sa poetka treeg veka (Origenovo vreme) i u nekoliko kasnijih svedoanstava, ti stihovi glase drugaije. Ovde Isusovi sugradani pitaju: Nije li on sin drvodelje?" Sada, umesto da sam bude drvodelja, Isus je samo sin drvodelje.2 Upravo kao to je Origen imao apologetske razloge da porie da se Isus bilo gde naziva drvodeljom, moe se zamisliti da je neki pisar izmenio tekst - inei da bolje odgovara paralelnom tekstu kod Mateja, 13:55 - da bi se suprotstavio paganskoj optubi da Isus nije mogao da bude Sin Boiji, jer je, na kraju krajeva, bio samo TEKTON iz nie klase. Jo jedan stih koji je izgleda izmenjen iz apologetskih razloga je stih 22:33 iz jevanelja po Luki, koji govori o Isusovom raspeu. Prevod tog stiha u novom revidiranom izdanju standardne verzije Novog zaveta glasi: ,,I druga dvojica, koji su bili kriminalci, behu odvedeni da ih pogube zajedno sa njim". Ali, nain na koji je taj stih napisan na grkom moe se takoe prevesti kao: Druga dvojica, koji su takoe bili kriminalci, odvedeni su da ih pogube zajedno sa njim". Zbog te dvosmislenosti u grkom, nije udo to su neki pisari smatrali 232

da je, iz apologetskih razloga, neophodno da izmene red rei, tako da on nedvosmisleno ukazuje da su druga dvojica bili kriminalci, a ne i Isus. Ima i drugih izmena u tekstualnoj tradiciji koje je izgleda motivisala elja da se pokae da Isus, kao pravi sin Boiji, nije mogao biti pogreno shvaen" u nekom od svojih iskaza, pogotovo u pogledu budunosti (poto bi Sin Boiji, na kraju krajeva, trebalo da zna sve ta e se desiti). Moda je to dovelo do promene o kojoj smo ve razgovarali u Jevandelju po Mateju 24:36, gde Isus izriito kae da niko ne zna dan ni as kada e doi kraj, ,,ak ni aneli nebeski, ak ni Sin, ve jedino Otac". Znatan broj naih rukopisa izostavlja rei ,,ak ni sin". Nije teko utvrditi razlog; ako Isus ne zna budunost, hrianska tvrdnja da je on boansko bie je poprilino ugroena. Manje oigledan primer nalazimo nakon tri poglavlja u sceni raspea kod Mateja. Stih 27:34 kod Mateja nam kae da su Isusu, dok je bio na krstu, dali da pije vino pomeano sa ui. Ali, u velikom broju rukopisa se ukazuje da mu nisu dali vino, ve sire. Moda je ta izmena nainjena da se usaglasi sa tekstom jednog pasusa u Starom zavetu, koji je citiran da objasni taj in, Psalmom 69:22. Ali, moemo se upitati da li je jo neto motivisalo pisare na tu izmenu. Interesantno je da se primeti da je na Poslednjoj veeri, Matej 26:29, poto je podelio pehar vina svojim uenicima, Isus izriito rekao da vie nee piti vina dok ga ne bude pio u carstvu Oevom. Da li je zamena vina siretom u stihu 27:34 uinjena da zatiti njegovo predvidanje, tako da on zaista ne kua vino nakon to je izjavio da to nee uiniti?

233

Ili, moemo da razmotrimo izmenu Isusovog predvidanja jevrejskom prvosveteniku na njegovom suenju u Jevanelju po Marku, 14:62. Kad su ga upitali da li je on Hrist, Sin Blagoslovenog, Isus odgovara: Jesam, i ti e videti Sina ovekovog kako sedi sa desne strane moi i dolazi sa oblacima nebeskim". Iako savremeni naunici u velikoj meri smatraju da su te rei pribline ili tane Isusove rei, one su kod mnogih hriana izazivale nelagodu skoro do kraja prvog veka. Jer Sin ovekov nikad nije doao na oblacima nebeskim. Zato je onda Isus predvideo da e ga sam prvosvetenik videti kako dolazi? Odgovor zasnovan na istoriji bi mogao da bude i da je Isus zapravo mislio da e prvosvetenik to videti, to jest, da e se to dogoditi za njegovog ivota. Ali, oigledno, u kontekstu apologija drugog veka, to bi se moglo shvatiti kao pogreno proroanstvo. Nije onda udo to jedna od najstarijih verzija Jevanelja po Marku menja taj stih izbacujui problematine rei, tako da sad Isus jednostavno kae da e prvosvetenik videti Sina oveijeg kako sedi sa desne strane moi sa oblacima nebeskim. Ne ostaje nikakvog pomena o neposrednom dolasku Onog koji, zapravo, nikad nije doao. U celini, izgleda da odreeni broj pasusa u naim preivelim rukopisima otelovljuju apologetske interese ranih hriana, poscbno kada se radi o osnivau njihove vere, samom Isusu. Ba kao i u sluaju teolokih sukoba u ranoj crkvi, pitanju uloge ene i rasprava sa Jevrejima, i rasprava koje su se vodile izmeu hriana i njihovih obrazovanih kritiara medu paganima: sve te rasprave su uticale na tekstove koji e na kraju postati deo knjige koju danas nazivamo Novi zavet, jer su tu knjigu - tanije, tu zbirku knjiga - prepisivali neprofesionalni pisari drugog i treeg veka, i ona je povremeno bila menjana pod uticajem okruenja njihovog doba. 234

Zakljuak MENJANJE SPISA Pisari, pisci i itaoci Poeo sam ovu knjigu linim tonom, opisujui kako sam se zainteresovao za pitanja teksta Novog zaveta i zato je to za mene bilo toliko znaajno. Mislim da je ono to je godinama plenilo moju panju bilo tajanstvo koje obavija ovu materiju. Na mnogo naina posao tekstologa podsea na posao detektiva. Postoji zagonetka koju treba reiti i dokazi koje treba otkriti. Dokazi su esto dvosmisleni, mogu se tumaiti na razne naine, i stoga mora da se prosuuje koje reenje problema je odgovarajue. to vie sam prouavao rukopisnu tradiciju Novog zaveta, to vie sam uviao koliko su tokom godina taj tekst korenito menjali pisari, ija uloga izgleda nije bila samo da ouvaju sveto pismo, ve i da ga po potrebi menjaju. Nema sumnje da je od stotina i hiljada tekstualnih izmena koje nalazimo u naim rukopisima veina potpuno beznaajna, nebitna, ni od kakvog drugog znaaja za bilo ta drugo osim da pokae kako pisari nisu umeli ispravno da piu ili da se koncentriu - nita bolje nego veina nas. Ali, bilo bi pogreno da kaemo - kao to ljudi ponekad ine - da te izmene u tekstu ne utiu zaista na ono to taj tekst znai ili na teoloke zakijuke koji se na osnovu njega donose. Zapravo, mi smo videli da stvari stoje upravo suprotno. U nekim sluajevima, samo znaenje teksta je na kocki, i zavisi od toga kako e se reiti tekstoloki problem: da li je Isus bio 235

ljutit? Da li je bio potpuno potresen pred licem smrti? Da li je rekao svojim uenicima da mogu da piju otrov a da im to ne naudi? Da li je izvukao preljubnicu iz nevolje samo uz blagi prekor? Da li doktrina o Trojstvu izriito proizlazi iz redova Novog zaveta? Da li se tu Isus zaista naziva jedinstvenim Bogom"? Da li Novi zavet ukazuje da ak ni Sin Boiji ne zna kada e doi kraj? Ta pitanja se reaju, i odgovori na njih zavise od toga kako emo reiti probleme u tradiciji rukopisa koji su dospeli do nas. Vredi ponoviti da zakljuci koji moraju da se donesu ni u kom sluaju nisu oigledni, i da kompetentni, dobronamerni i izuzetno inteligentni naunici esto dolaze do suprotnih zakljuaka gledajui iste dokaze. Ti naunici nisu samo gomila uvrnutih, matorih i sutinski beznaajnih akademika zakopanih u nekolicini biblioteka irom sveta; neki od njih su bili, i uvek e biti, veoma uticajni u drutvu i kulturi. Biblija je, po svemu sudei, najznaajnija knjiga u istoriji zapadne civilizacije. I ta mislite, kako mi moemo dapristupimo Bibliji? Jedva da bilo ko od nas moe da je ita na njenom izvornom jeziku, pa ak i meu onima koji to mogu, veoma malo ita rukopise, a da i ne govorimo o grupama rukopisa. Kako da onda znamo ta je izvorno pisalo u Bibliji? Nekoliko ljudi se potrudilo da naui drevne jezike (grki, jevrejski, latinski, sirijski, koptski itd.) i svoju karijeru posvetilo prouavanju rukopisa, utvrivanju ta su autori Novog zaveta zaista napisali. Drugim reima, neki ljudi su se potrudili da se pozabave tekstologijom, rekonstruiui originalni" tekst na osnovu velikog broja rukopisa koji se meusobno razlikuju na hiljadama mesta. Onda je neko drugi uzeo taj rekonstruisani tekst na grkom u kome su donete tekstoloke odluke (koji je bio izvorni tekst Jevanelja po Marku 1:2? Mateja 24:36? Jovana 1:18? Luke 236

22:43-44? i tako dalje) i preveo ga na engleski. Vi itate prevod na engleski - i ne samo vi, ve milioni ljudi poput vas. Kako ti milioni ljudi znaju ta pie u Novom zavetu? Oni znaju" zato to su im naunici ija imena, identitet, obrazovanje, kvalifikacije, sklonosti, teologiju i lina miljenja ne znamo, rekli ta pie u Novom zavetu. Ali, ta ako su prevodioci preveli pogrean tekst? To se ve deavalo. Verzija kralja Dejmsa puna je mesta u kojima su prevodioci preveli grki tekst koji potie iz Erazmovog izdanja, koje je bilo zasnovano na samo jednom rukopisu iz 12. veka, koji je jedan od najgorih rukopisa koji su nam danas dostupni. Nije nikakvo udo to se savremeni prevodi esto razlikuju od verzije kralja Dejmsa, a nije ni nikakvo udo to neki hriani koji veruju u Bibliju vole da se prave kao da nikad nije bilo nikakvih problema, poto je Bog nadahnuo Bibliju kralja Dejmsa, a ne izvornu grku Bibliju! (Kao to kae jedna stara izreka: ako je Biblija kralja Dejmsa bila dovoljno dobra za svetog Pavla, dovoljno je dobra i za mene.) Ali, stvarnost nije tako sjajna, i u ovom sluaju potrebno je da se suoimo sa injenicama. Bibliju kralja Dejmsa nije nipoto dao Bog, ve ju je prevela grupa uenih ljudi poetkom sedamnaestog veka, a oni su svoj prevod zasnovali na loem grkom tekstu.1 Kasniji prevodioci zasnovali su svoje prevode na grkim tekstovima koji su bolji, ali nisu savreni. ak i na prevod koji drite u svojim rukama uticali su ti tekstoloki problemi o kojima smo raspravljali, bilo da itate Bibliju kao novu internacionalnu verziju, revidiranu standardnu verziju, novu rediviranu standardnu verziju, novu ameriku verziju, novu verziju kralja Dejmsa, jerusalimsku Bibliju, Bibliju dobrih vesti ili neku drugu. Sve su one zasnovane na 237

tekstovima koji su mestimino bili izmenjeni. A ima i nekih mesta na kojima savremeni prevodi i dalje prenose tekst koji verovatno nije izvorni (ja tvrdim da su to stih 1:41 iz Jevanelja po Marku, 23:43-44 iz Jevanelja po Luki i 2:9 iz Poslanice Jevrejima, na primer; ima i drugih primera). Ima nekih mesta na kojima ak i ne znamo kakav je bio izvorni tekst, na primer, mesta 0 kojima visokointeligentni i impresivno uvebani tekstolozi i dalje raspravljaju. Nekoliko uenih ljudi - iz razloga koje smo videli u poglavlju 2 - ak su poeli da misle da nema smisla ni da se govori o originalnom" tekstu. Ja lino mislim da je to mib'enje moda preterano. To ne znai da poriem da postoje tekoe u rekonstruisanju izvornog teksta koje sc mogu pokazati kao napremostive: na primer, ako je Pavle diktirao svoje pismo Galatima, a pisar-sekretar koji je pisao ono to je on govorio pogreno uo neku re, zato to se neko u sobi nakaljao, onda je originalni" primerak ve u sebi imao greku! Dogaale su se i udnije stvari. Pa i uprkos tome - uprkos nezamislivim tekoama - mi imamo rukopise svih knjiga Novog zaveta; svi ti rukopisi su prepisani sa drugih, starijih rukopisa, koji su i sami prepisani sa ranijih rukopisa; a taj l.mac prepisa mora da se zavri negde, na kraju kao rukopis koji je napisao ili autor ili njegov pisar-sekretar koji je zapisao rukopis" - prvi 11 dugom nizu rukopisa koji su prepisivani skoro petnaest vekova, do pronalaska tampe. Zato bar nije besmisleno" da se govori o originalnom tekstu. Dok sam bio student koji je tek poinjao da misli o tih petnaest vekova prepisivanja i promena teksta, stalno sam se vraao na injenicu da, ta god mi mogli da kaemo o hrianskim pisarima - bilo pisarima iz antike, bilo iz srednjeg veka 238

moramo da priznamo da su, osim to su prepisivali sveto pismo, oni i menjali sveto pismo. Ponekad oni to nisu nameravali - naprosto su bili umorni, ili nepaljivi, ili, povremeno, neveti. U drugim sluajevima su, meutim, nameravali da unose izmene, jer su hteli da tekst naglasi tano ono u ta su oni sami verovali, na primer o prirodi Hrista, o ulozi ene u crkvi, ili o iskvarenom karakteru svojih jevrejskih protivnika. To uverenje da su pisari menjali sveto pismo za mene je postajalo sve vre to sam vie prouavao tekst. I to uverenje je izmenilo nain na koji sam razumeo tekst, i to viestruko. Posebno, kao to sam rekao na poetku, poeo sam da uviam da je Novi zavet jedna veoma ljudska knjiga. Novi zavet koji mi stvarno imamo, znao sam, proizvod je ljudskih ruku, ruku pisara koji su ga prenosili. Tada sam poeo da uviam da je ne samo tekst koji su stvorili pisari, ve i sam izvorni tekst, takoe jedna veoma ljudska knjiga. To se u velikoj meri protivilo nainu na koji sam gledao na taj tekst u mojim kasnim tinejderskim godinama, kao novopostali ponovo roeni" hrianin, ubeen da je Biblija nepogreiva Re Boija i da su same rei Biblije dole do nas nadahnuem Svetog Duha. Kao to sam shvatio ve na fakultetu, ak i da je Bog nadahnuo te izvorne rei, mi nemamo te izvorne rei. Zato je doktrina o nadahnuu u odreenoj meri irelevantna za Bibliju kakvu mi imamo, poto su rei koje je po tvrenju nadahnuo Bog bile izmenjene, a u nekim sluajevima i izgubljene. tavie, poeo sam da mislim da su moja ranija shvatanja o inspirisanosti ne samo irelevantna, ve da su verovatno i pogrena. Jer, jedini razlog (doao sam do zakljuka) zbog koga bi Bog nadahnuo Bibliju bio bi da njegov narod moe da ima njene stvarne rei; 239

ali, ako je on zaista hteo da Jjudi imaju njegove stvarne rei, on bi svakako na udesan nain sauvao te rei, ba kao to ih je na udesan nain isprva i nadahnuo. A ako znamo da on nije sauvao te rei, izgleda da je neizbeno da se zakJjui da se onda nije potrudio ni da ih nadahne. to vie sam razmiJjao o tim stvarima, to vie sam poeo da uviam da su autori Novog zaveta u velikoj meri biJi nalik na pisare koji su kasnije prenosili spise tih autora. I ti pisci su bili Jjudska bia sa potrebama, verovanjima, pogledima na svet, miljenjima, ljubavima, mrnjama, eljama, situacijama, probJemima - i nesumnjivo su sve te stvari uticaJe na ono to su napisaJi. tavie, ti autori su bili sJini kasnijim pisarima na jedan jo opipljiviji nain. I oni su bili hriani koji su naslediJi predanja o Isusu i njegovim uenjima, koji su nauiJi hriansku poruku o spasenju i koji su poverovaJi u istinu jevaneJja - i oni su preneli tu tradiciju u svojim spisima. Frapantno je to to, kad ih jednom vidimo kao ljudska bia kakva su biJi, sa svojim sopstvenim verovanjima, pogJedima na svet, okoJnostima i tako daJje, uviamo i da su ti autori preneli tradicije koje su nasledili drugaijim reima. Matej, zapravo, nije ba nahk na Marka; Marko nije isti kao Luka; ni Luka kao Jovan; ni Jovan kao Pavle; ni Pavle kao Jakov. Ba kao to su pisari izmenili rei tekstualne tradicije, izrazivi ponekad te rei drugim reima", to isto su uinili i pisci samog Novog zaveta, priajui svoje prie, saoptavajui svoje nauke i beleei svoja seanja svojitn sopstvenim reima (ne samo reima koje su uli), reima koje su se sa tom tradicijom prenele kao najpogodnije za publiku tog prostora i vremena u kome su oni pisali. I tako sam poeo da uviam da, poto je svaki od tih autora 240

drugaiji, nije ispravno da smatramo da je svaki od njih mislio isto to i oni drugi - ba kao to nije poteno da kaemo da ono to ja mislim u ovoj knjizi mora biti isto to i neki drugi autor koji pie o tekstologiji misli u nekoj svojoj knjizi. Mi moda hoemo da kaemo razliite stvari. Kako to moete da znate? Jedino ako paljivo proitate i vidite ta svako od nas ima da kae - a ne zamiljajui da obojica govorimo istu stvar. Mi esto govorimo sasvim razliite stvari. Isto vai i za pisce Novog zaveta. To se moe videti na veoma opipljiv nain. Kao to sam ukazao ranije u ovoj knjizi, od devetnaestog veka je veini naunika bilo jasno da je prvo napisano Jevanelje po Marku, a da su i Matej i Luka koristili Marka kao jedan od svojih izvora za prie o Isusu. Sa druge strane, u toj tvrdnji nema nieg posebno radikalnog. Pisci moraju da negde nau svoje prie, a sam Luka ukazuje da je itao i koristio ranije prie da bi napisao svoju (1:1-4). Sa druge strane, to znai da je mogue da se uporedi ono to kae Marko sa onim to kau Matej i/ili Luka, u svakoj prii koja im je zajednika; i kad to uinimo, moemo da vidimo kako su ti kasniji autori izmenili Markovu priu. Uputanje u te razne oblike detektivskog istraivanja moe takoe da bude interesantno i prosvetljujue. Jer, ti kasniji autori su esto pozajmljivali itave Markove reenice, ali su u drugim sluajevima menjali ono to je on imao da kae, ponekad iz korena. U tom smislu su i oni, kao i pisari, menjali sveto pismo. Tokom naeg prouavanja, videli smo neke primere za to. Marko, na primer, slika Isusa u dubokoj patnji pred licem smrti; on govori svojim uenicima da je njegova dua alosna do smrti", klanja se niice u molitvi i triput moli Boga da ukloni od njega pehar njegove patnje; na putu do 241

mesta raspea, on sve vreme uti i ne kae nita na krstu, dok mu se svi podsmevaju, ukljuujui i dva razbojnika, sve do samog kraja, dok u bolu ne povie: Moj Boe, moj Boe, zato si me napustio?" On potom glasno krikne i umre. Luki je bila dostupna ta verzija prie, ali ju je on znaajno izmenio. Uklonio je Markov komentar da je Isus bio veoma uzrujan, kao i sam Isusov komentar da je alostan do smrti. Umesto da padne niice, Isus naprosto klei, a umesto da triput moli da se njegov pehar ukloni, on to moli samo jednom, poinjui svoju molitvu sa ,,ako je tvoja volja". On ne uti na putu do mesta raspea, ve se obraa grupi ena koje plau, govorei im da ne ale zbog njega, ve zbog sudbine koja e ih zadesiti. Dok ga raspinju, on ne uti, ve moli Boga da oprosti onoima koji su odgovorni, ,,jer oni ne znaju ta rade". Na krstu ne uti: dok mu se jedan od razbojnika podsmeva (ne obojica, kao kod Marka), drugi ga moli za pomo, a Isus mu odgovara sa punim pouzdanjem u ono to se deava: Uistinu ti kaem, danas e sa mnom biti u raju". A na kraju, umesto da pita Boga zato ga je napustio - ovde nema vapaja naputenosti - on se umesto toga moli sa punim poverenjem u Boiju podrku i brigu: Oe, u tvoje ruke predajem svoj Duh". Luka je izmenio tu priu, pa ako hoemo da razumemo ta je Luka hteo da naglasi, moramo da te izmene shvatimo ozbiljno. Uvideo sam da ljudi ne shvataju te izmene ozbiljno, kad pokuavaju da prikau da Luka govori isto to i Marko. Marko je hteo da naglasi krajnju naputenost i gotovo oajanje Isusovo kada se suoi sa smru. Tumai se razlikuju po svom objanjenju zatoje Marko hteo da to naglasi; jedno tumaenje glasi da je Marko hteo da naglasi da Bog deluje na krajnje tajanstvene naine, i da ta naizgled neobjanjiva patnja (Isus na 242

kraju izgleda da je u agoniji sumnje: Zato si me napustio?") moe zapravo biti put izbavljenja. Luka je eleo da nas naui drugaijoj lekciji. Za njega, Isus nije bio u oajanju. On je bio miran i kontrolisao situaciju, znajui ta mu se deava, zato se to deava i ta e se dogoditi kasnije (danas e biti sa mnom u raju"). I opet su se tumai podelili u miljenju zato Luka slika Isusa pred licem smrti na taj nain; ali, moda je Luka hteo da prui jedan primer progonjenim hrianima kako da se oni sami suoe sa smru, u punom uverenju da je Bog na njihovoj strani uprkos njihovim muenjima (,,u tvoje ruke predajem moj duh"). Poenta je u tome da je Luka izmenio predanje koje je nasledio. itaoci potpuno pogreno tumae Luku ako to ne shvataju kao to se, na primer, deava kad pretpostavljaju da Marko i Luka zapravo govore isto o Isusu. Ako oni ne govore isto, onda nije ispravno da se pretpostavlja da svi govore isto - na primer, uzeti ono to kae Marko, i uzimajui ono to kae Luka, potom uzeti ono to kau Matej i Jovan i onda sve to spojiti, tako da Isus govori i ini sve te stvari na koje ukazuje svaki od pisaca jevanelja. Svi koji tumae jevanelja na taj nain ne doputaju svakom od autora da kae ono to on kae; svi koji tako ine ne itaju ono to je neki autor napisao da bi razumeli njegovu poruku; svi koji tako rade ne itaju samajevandelja oni prave neko novo jevanelje koje se sastoji od etiri jevanelja Novog zaveta, novo jevandelje koje ne lii ni na jedno od onih koja su dospela do nas. Ta ideja da je Luka izmenio tekst koji je imao pred sobom - u ovom sluaju Jevanelje po Marku - ne ini ga jedinstvenim 243

meu ranohrianskim piscima. To su, zapravo, inili svi pisci Novog zaveta - kao i svi pisci sve hrianske literature pored Novog zaveta, uistinu, svakakvi pisci i svuda. Oni su izmenili svoja predanja i ispriali ta predanja svojim reima. Jevanelje po Jovanu je sasvim drugaije od sva tri ostala (kod njega Isus nikad ne pria neku parabolu, na primer, niti izgoni nekog demona; i u njegovoj prii, za razliku od ostalih, Isus dri duge govore 0 svom identitetu i daje znake" da bi dokazao da su rei koje govori 0 sebi istinite). Pavlova poruka i lii i ne lii na ono to nalazimo u jevaneljima (on, na primer, ne govori mnogo o Isusovim reima ili delima, ve se usredsreuje na ono to su za njega bila bitna pitanja, da je Hrist umro na krstu i da je vaskrsao iz mrtvih). Jakovljeva poruka razlikuje se od Pavlove; Pavlova poruka razlikuje se od Dela; poruka Otkrovenja Jovanovog razlikuje se od poruke Jcvanelja po Jovanu; i tako dalje. Svaki od tih pisaca bio je ovek, svaki je imao drugaiju poruku, svaki je tradiciju koju je nasledio izrazio svojim reima. Svaki od njih je, u nekom smislu, menjao tekst" koji je nasledio. To je, naravno, ono to i pisari rade. Na jednom nivou, to je moda ironija, pisari su menjali Sveto pismo mnogo manje radikalno nego to su to radili sami pisci Novog zaveta. Kad je Luka pripremao svoje jevanelje i koristio Marka kao svoj izvor, on nije nameravao da prosto prepie Markovo jevanelje za potomstvo. On je nameravao da izmeni Markovo jevandelje u svetlosti predanja o Isusu koja je on itao i uo. Kasniji pisari koji su nainili nae rukopise su, sa druge strane, uglavnom bili zainteresovani da prepiu tekstove koji su bili pred njima. U veini sluajeva oni nisu videli sebe kao pisce koji piu nove knjige; oni su bili pisari koji prepisuju stare knjige. Izmene koje su nainili - bar one namerne - nesumnjivo su smatrali 244

popravkama teksta, koje su moda injene zato to su pisari bili ubeeni da su prepisivai pre njih i sami grekom izmenili rei teksta. U najveem broju sluajeva, njihova namera je bila da ouvaju tradiciju, a ne da je menjaju. Ali, oni su je menjali, ponekad sluajno, ponekad namerno. Na brojnim mestima, pisari su izmenili tradiciju koju su nasledili; a povremeno bi to inili da bi naveli tekst da kae ono za ta se ve pretpostavljalo da znai. Kako su prolazile godine i kako sam nastavio da prouavam tekst Novog zaveta, postepeno sam postajao sve manje strog prema pisarima koji su menjali svete spise koje su prepisivali. Ranije sam, pretpostavljam, bio donekle iznenaen, moda ak i skandalizovan brojem izmena koje su ti anonimni prepisivai teksta nainili u procesu prepisivanja, poto su oni menjali rei teksta, piui tekst svojim sopstvenim reima umesto reima izvornih autora. Ali, ublaio sam svoj stav o tim prepisivaima teksta kada sam (postepeno) poeo da uvidam da se ono to su oni radili sa tekstom uopte ne razlikuje mnogo od onoga to ini svako od nas, svaki put kad ita neki tekst. to vie sam prouavao, to vie sam uvidao da itanje nekog teksta neminovno ukljuuje tumaenje nekog teksta. Kad sam zapoeo moje prouavanje, pretpostavljam da sam imao prilino jednostavan stav o itanju: da je poenta itanja nekog teksta naprosto u tome da pustimo da taj tekst govori sam za sebe", da otkrijemo znaenje koje je sadrano u njegovim reima. U stvarnosti, shvatio sam, to znaenje nije sadrano u tekstu i tekstovi ne govore sami za sebe. Kad bi tekst mogao da govori sam za sebe, onda bi se svi koji iskreno i otvoreno itaju neki tekst sloili 0 tome ta taj tekst govori. Ali, tumaenja 245

tekstova ima u izobilju, i ljudi se u stvari ne slau oko toga ta ti tekstovi znae. To je oigledno istina i u pogledu tekstova Svetog pisma: samo pogledajte stotine, ak i hiljade naina na koji ljudi tumae knjigu Otkrovenja, ili uzmite u obzir sve razne hrianske veroispovesti, pune inteligentnih i dobronamernih ljudi koji zasnivaju na Bibliji svoje poglede na tome kako crkva treba da bude organizovana i kako treba da funkcionie; svi oni dolaze do radikalno drugaijih zakljuaka (baptisti, pentekostalci, prezbiterijanci, rimokatolici, apalaki hvatai zmija, pravoslavci i tako dalje). Ili, pomislite na situaciju kada ste se poslednji put upustili u vatrenu diskusiju u koju je umeana Biblija, i neko je izneo neko tumaenje nekog stiha iz svetog pisma koje vas je ostavilo u udu. Kako je on (ili ona) doao do toga7. Mi ujemo sve to svuda oko sebe u diskusijama o homoseksualnosti, enama u crkvi, abortusu, razvodu, pa ak i 0 amerikoj spoljnoj politici, u kojoj obe strane citiraju istu Bibliju - a ponekad ak i isti stih - da bi pobedile u raspravi. Da li je to naprosto zato to su neki ljudi tvrdoglaviji ili manje inteligentni od drugih i ne mogu da razumeju ta tekst jasno kae? Svakako da ne - svakako da tekstovi Novog zaveta nisu naprosto zbirke rei ije je znaenje jasno svakom itaocu. Svakako da se ti tekstovi moraju protumaiti da bi imali smisla, umesto da se prosto itaju kao da mogu da otkriju svoje znaenje bez procesa tumaenja. 1 to se, naravno, ne odnosi samo na dokumente Novog zaveta, ve na tekstove svih vrsta. Zato bi inae postojalo tako korenito drugaije razumevanje Ustava SAD, ili Kapitala" ili Midlmara"? Tekstovi ne otkrivaju jednostavno svoje znaenje iskrenim istraivaima. Tekstovi se tumae, a tumae 246

ih (ba kao to ih i itaju) iva ljudska bia koja diu, koja mogu da shvate tekstove jedino ako ih objasne u svetlosti svojih drugih znanja, objanjavajui znaenje tekstova, izraavajui rei tih tekstova drugim reima". Kad jednom itaoci izraze neki tekst drugim reima, oni su izmenili te rei. To nije izbor prilikom itanja; to nije neto to moete da ne uradite kada pregledate neki tekst. Jedini nain da shvatite tekst jeste da ga itate, a jedini nain da ga itate jeste da ga izrazite drugim reima, a jedini nain da ga izrazite drugim reima jeste da imate te druge rei da ga stavite u njega, a jedini nain da imate te druge rei jeste da imate ivot, a jedini nain da imate ivot jeste da budete ispunjeni eljama, enjama, potrebama, htenjima, verovanjima, pogledima, stavovima, miljenjima, dopadanjima, nedopadanjima - i svim drugim stvarima koje ine ljudsko bie ljudskim. I tako, itati tekst neizbeno znai menjati tekst. To je ono to su prepisivai Novog zaveta inili. Oni su itali tekstove koji su im bili dostupni i izraavali ih drugim reima. Ponekad su ih, medutim, oni bukvalno pisali drugim reima. Sa jedne strane, kad su to inili, oni su inili ono to svako od nas ini svaki put kad ita neki tekst, ali sa druge strane, oni su inili neto sasvim drugaije nego mi. Jer, kad mi izrazimo tekst drugim reima u svojim umovima, mi ne menjamo zapravo materijalne rei na stranici, dok su pisari ponekad inili upravo to, menjajui rei tako da rei koje e se nai pred buduim itaocima budu drugaije rei, koje onda oni moraju da prebace u jo drugaije rei da bi ih razumeli. U tom pogledu su pisari menj ali tekst na nain na koji mi to ne inimo. Ipak, u sutinskijem smislu, oni su menjali Sveto 247

pismo na nain na koji svi mi menjamo Sveto pismo svaki put kad ga itamo. Jer oni su, kao i mi, nastojali da razumeju ta su autori napisali, nastojei takoe i da vide kakvo bi znaenje rei autorovih tekstova mogle imati za njih i kako im mogu pomoi da shvate sopstvenu situaciju i sopstveni ivot.

Napomene
Uvod 1. Moj prijatelj Def Sajker kae da je itanje Novog zaveta na grkom kao kad ga vidimo u boji, dok je itanje u prevodu kao kada ga vidimo crno-belo: shvatamo smisao, ali proputamo mnogo nijansi. 2. Rnjiga koja se tome najvie pribliava je Living Text ofthe Gospels Dejvida C. Parkera (Kembrid: Univ. Press, 1997). Poglavlje 1 1. Naunici koriste naa era" (skraeno n. e.) za stariji nain anno Domini (= A.D. ili leta Gospodnjeg"), poto je ono prvo pogodnije za sve vere. 2. Da biste stekli kratak uvid u formiranje jevrejskog kanona svetog pisma, pogledajte Canon, Hebretv Bible, Dejmsa Sandersa, u Anchor Bible Dictionary, ed. David Noel Freedman (New York, Doubledav, 1992) 1:838-52 3. Nazivajui Isusa rabinom ne elim da kaem da je on imao neku vrstu zvaninog ina u judaizmu, ve naprosto da je isprva bio jevrejski uitelj. Naravno, on tada nije bio samo 248

uitelj; moda se on u to vreme najbolje moe razumeti kao prorok". Za dalju diskusiju, vidi Bart D. Erman: Jesus: Apocalyptic Prophet of the New Millenuim, New York, Oxford Univ. Press, 1999. 4. Za tu skraenicu, vidi napomenu 1. 5. To bi ukljuilo tri Deutero-Pavlova" pisma Koloanima, Efeanima i II pismo Solunjanima, a posebno tri pastoralna" pisma I i II poslanice Timotiju i Titu. Zato naunici sumnjaju da je ta pisma napisao sam Pavle, vidi Bart D. Erman: The New Testament: A Historical Introduction to the Early Christian Writings, 3. izdanje, New York, Oxford Univ. Press, 2004, poglavlje 23. 6. Kasnije je bilo nekoliko falsinkovanih pisama za koje se tvrdilo da su to pisma Laodikejanima. Mi posedujemo jedno od njih, koje se obino svrstava u tzv. novozavetne .tpokrife. Ono nije mnogo vie od imitacije Pavlovih fraza i reenica, skrpljenih zajedno tako da izgledaju kao jedno od Pavlovih pisama. Drugo pismo, zvano Laodikejanima, oigledno je falsifikovao jeretik" iz drugog veka, Markion; ono nije dolo do nas. 7. Iako Q oigledno vie ne postoji, imamo dobrih razloga da mislimo da je to bio stvarni dokument - ak i ako ne moemo da sigurno znamo njegov celokupni sadraj. Vidi Erman, The New Testament, pogl. 6. Naziv Q je skraenica za nemaku re Quelle, koja znai izvor" (to jest, izvor velike koliine materijala za izreke iz Mateja i Luke). 8. Na primer, u raspravama poznatim kao Petrova apokalipsa" i Druga rasprava o velikom Setu", koje su obe pronaene u skrovitu gnostikih" dokumenata blizu sela Nag Hamadija u Egiptu. Njihov prevod vidi u James M. Robinson, ed, The Nag Hammady Library in English, 3. izd. San Francisco, HarperSanFrancisco, 1988, str. 362-78. 249

9. Ime gnostici potie od grke rei gnosis, to znai spoznaja". Termin gnosticizam se odnosi na grupu religija od drugog veka pa nadalje koje su naglaavale da je vano da se stekne tajno znanje kako bismo se izbavili iz ovog zlog, materijalnog sveta. 10. Radi potpunije diskusije, vidi Bart D. Erman, Lost Christianities: The Battlesfor Scripture and the Faiths We Newer Knew, New York, Oxford Univ. Press, 2004., posebno poglavlje 11. Vie informacija o itavom tom procesu mogu se nai kod Hary Gamble: The New Testament Canon: Its Making and Meaning, Philadelphia: Fortress Press, 1985). Da vidite standardnu nauniku priu, konsultujte Brus M. Mecger: The Canon ofthe New Testament: Its Origin, Development and Significance, Oxford, Clarendon Press, 1987). 11. Jedan nedavni prevod Polikarpovog pisma, vidi Bart D. Erman: Apostolic Fathers, Loeb Classical Librarv, Cambridge: Harvard University Press, 2003), tom I. 12. Za vie informacija o Markionu i njegovim uenjima vidi Erman: Lost Christianities, 103-108. 13. Vidi posebno William V. Harris: Ancient Literacy, Cambridge: Harvard Univ. Press, 1989. 14. O procentu pismenih meu Jevrejima vidi Catherine Hezser: Jewish Literacy in Roman Palestine, Tubingen: Mohr/Soebeck, 2001. 15. Vidi diskusiju Kim Haines-Etzen: Guardians ofLetters: Literacy, Power and the Transmitters ofEarly Christian Literature, New York, Oxford Univ. Press, 2000., 27-28 i lanke H.C. Youtie koje ona tu citira. 16. Standardni prevod na engleski je prevod Henry Chadwick: Origen's Contra Celsum", Cambridge, The Univ. Press, 1953, koga se i ja ovde drim.

250

Poglavlje 2 1. Radi dalje diskusije, vidi Harry Y. Gamble: Books and Readers in the Early Church: A History ofEarly Christian Texts, New Heaven: Yale Univ. Press, 1995, pogl. 3. 2. Seneka: O moralu" (engleski prevod John. W Basore), str. 221. 3. Marcijal: Epigrami" (prevod na eng. Walter C. A. Ker, str. 1: 15. 4. Najpotpunija diskusija u Hajnes-Ajcen, Guardians ofLetters. 5. Ovaj primer pozajmljujem od Brusa M. Mecgera. Vidi Bruce M. Mecger and Bart D. Erman: The Text of the New Testament: Its Transmision, Corruption and Restoration, 4. izdanje, New York Oxford Univ. Press, 2005, str. 22-23. 6. Ovo se tvrdi u uvenom Muratorijskom kanonu, najstarijem spisku knjiga koje je njegov anonimni autor prihvatio kao kanonske". Vidi Erman, Lost Christianities, 240-243. 7. Ovo je jedan od glavnih zakljuaka Kim Hajnes-Ajcen u Guardians ofLetters. 8. Pod profesionalcima podrazumevam pisare koji su bili posebno obueni i/ili plaeni da prepisuju tekstove, kao deo svog poziva. U kasnijem periodu, monasi u manastirima su pc pravilu bili obueni, ali ne i plaeni; ja bih ih svrstao u profesionalne pisare. 9. Komentari na Jevanclje po Mateju, 15:14, kako su citirani kod Bruce M. Mecger: Explicit references in the Works of Origen to Variant Readings in New Testamant Manuscripts, u Biblical and Patristic Studies in Memory ofRobert Pierce Casey, ur. J. Neville Birdsall i Rohert W. Thompson, Freiburg: Herder 1968, str. 78-79. 10. Protiv Celza, 2.27 251

11. Vidi Bart D. Erman, The Orthodox Corruption ofScripture: The Effecis uj arly Christo logical Controversies on the Text ofthe New Testament, New York Oxford Univ. Press, 1993. 12. Origen: On first Principles, predgovor Rufin; citirano po Gamble, Books and Readers, 124. 13. Vidi prethodnu beleku. 14.0 drugim belekama koje su u rukopise dodali umorni ili ugnjavljeni prepisivai, vidi primere koje navode Mecger i Erman, Text ofthe New Testament, pogl. 1, deo III. 15. Samo sc u jednoj prilici jedan od Pavlovih pisara-sekretara otkriva; to je ovek po imenu Tercije, kome je Pavle diktirao svoje pismo Rimljanima. Vidi Rimljanima 16:22. 16. Vidi posebno E. Randolph Richards, The Secretary in the Letters ofPaui, Tubinger Morh/Siebeck, 1991. 17. ak i Novi zavet ukazuje da su pisci jevanelja imali izvore" za svoje prie. U Jevanelju po Luki, 1:1-4, njegov autor tvrdi da su mnogi" njegovi prethodnici napisali ncku priu o tome ta je Isus rekao i uinio, i da je nakon to ih je proitao i konsultovao se sa oevicima i poslanicima rei" on odluio da napie svoju priu, koja je, kako on kae, za razliku od ostalih tana". Drugim reima, Luka je imao i pisane i usmene izvore za dogaaje o kojima pria - on sam nije bio svedok Isusovog zemaljskog ivota. Isto verovatno vai i za ostale pisce jcvanelja. O Jovanovim izvorima, vidi Erman, The New Testament, 164-167. 18. Kasnije emo videti kako su se neki rukopisi utvrdili kao bolji" od drugih. 19. Zapravo, bilo je razliitih krajeva koje su dodali razni pisari - ne samo poslednjih dvanaest stihova koji su poznati itaocima Biblije na engleskom. Za priu o svim zavrecima, vidi Brus M. Mecger: A Textual Commentary on the Greek New Testament, 2. izd., New York, United Bible Society, 252

1994., str 102-106. 20. Vidi Erman, The New Testament, pogl. 5, posebno 78-80. Poglavlje 3 1. O mom razumevanju izraza profesionalni pisar vidi napomenu 8 u poglavlju 2. 2. O argumentu da nema dokaza da su skriptoriji postojali u prvim vekovima, vidi Hajnes-Ajcen, Guardians ofLetters, str. 83-91. 3. Euzebije je iroko poznat kao otac crkvene istorije, zasnovane na njegovoj prii u deset tomova o prvih trista godina crkve. 4. Priu o tim ranim verzijama" (tj. prevodima) Novog zaveta, vidi Mecger i Erman, Text ofthe New Testament, poglav. 2, odelj.II. 5. O latinskoj verziji Novog zaveta, ukljuujui i delo Jeronima, vidi Mecger i Erman, Text ofthe New Testament, poglav. 2, odelj. ii. 6. Za potpunije informacije o tome, i o drugim tampanim izdanjima o kojima se raspravlja na narednim stranicama, vidi Mecger i Erman, Text ofthe New Testament, poglav. 3. 7. Vidi posebno informativnu priu u Samuel P. Tregelles An Account ofthe Printed Text ofthe Greek New Testament, London, Samuel Bagster & Sons, 1854., 3-11. 8. Na latinskom glasi: textum ergo habes, nunc ab omnibus receptum: in auo nihil immutatum aut corruptum damus". 9. Vidi Mecger i Erman, Text ofthe New Testament poglav. 3, odelj. II. 10. Vitbi naglasio. Citirano u Adam Fox, John Mill and Richard Bentley: A Study of Textual Criticism ofthe New Testament 1675-1729, Oxford: Blackwell, 1954., str. 106. 253

11. Fox, Mill and Bentley, str. 106. 12. Phileleutherus Lipsiensis: Remarks upon a Late Discourse ofFree Thinking, 7. izdanje, London, W. Thurbourn 1737, str. 93-94. 13. Moj prijatelj Majkl Holms mi je ukazao da je od sedam hiljada primeraka Biblije na grkom (i Starog i Novog zaveta na grkom), koliko znamo, manje od deset sadralo celu Bibliju, i Stari i Novi zavet. Svih tih deset rukopisa su danas oteeni (tu i tamo im nedostaju stranice); a samo etiri od njih potiu iz perioda ranije od 10. veka. 14. Rukopisi - rukom pisani primerci - i dalje su pravljeni i nakon pronalaska tampe. Papirusi su pisani majuskulnim slovima, kao i majuskule, ali na drugaijoj podlozi za pisanje; minuskuli su pisani na istoj vrsti podloge kao i majuskuli (pergament), ali drugaijom vrstom pisma. 16. Za dodatne primere o sluajnim izmenama, vidi Mecger i Erman, Text of the New Testament, poglav. 7, odelj. I. 17. Oni koji su zainteresovani da vide kako naunici raspravljaju o prednosti jedne verzije nad drugom treba da pogledaju Mecger, Textual Commentary. 18. Ovaj primer, kao i nekoliko prethodnih, dugujem Brusu M. Mecgeru. Vidi Mecger i Erman, ,,Text of the New Testament" str. 259. 19. Za dalju diskusiju ove varijante, vidi str. 203-204. 20. Za potpuniju diskusiju varijanti u tradiciji molitve Oena, vidi Parker, Living Text of fhe Gospels, str. 49-74. 21. Postoji odreeni broj tekstualnih varijanti meu svedoanstvima koje potvruju tu duu verziju tig pasusa. Poglavlje 4 1. O klasinom prouavanju kako je shvatana i tretirana 254

Biblija u srednjem veku, vidi Beryl Smalley: The Study ofthe Bible in the Midle Ages, Oxford, Clarendon Press, 1941. 2. Richard Simon: A Critical History ofthe Text ofthe New Testament, London, R. Tavlor, 1689, predgovor. 3. Richard Simon: A Critical History, deo I, str. 65 4. Richard Simon: A Critical History, deo I, str. 30-31 5. Richard Simon: A Critical History, deo I, str. 31 6. Citirano u Georg Werner Kummel: The New Testament: The History ofthe Investigation oflts Problems, Nashville, Abingdon Press, 1972., str. 41. 7. Najpotpunija njegova biografija je jo uvek James Henry Monk: The Life ofRichard Bentley, D. D., u 2 toma, London, Rivington, 1833. 8. Citirano u Monk, Life ofBentley, tom I, str 389. 9. Monk, Life ofBentley, tom I, str 399. 10 Proposalsfor Printing a New Edition ofthe Greek New Testament and St. Hierons Latin Version, London, 1721., str. 3 11. Vidi Monk, Life ofBentley, tom II, str 130-133. 12: Monk, Life ofBentley, tom I, str 136. 13. Monk, Life ofBentley, tom I, str 135-137. 14. Za potpunu biografiju, vidi John C. F. Burk: A Memoir ofthe Life and Writings ofjohn Albert Bengel, London, R. Gladding, 1842. 15. Burk: A Memoir, str. 316. 16. Taj princip smo ve videli na dclu; vidi primcre iz Jevanelja po Marku 1:2 i po Mateju 24:36 o kojima smo raspravljali u poglavlju 3. 17. C. L. Hubert-Powell: John James Wettstein, 1693-1754: An Account ofHis Life, Work and Some of'His Contemporaries, London, SPCK, 1938., str. 15 i 17. 18. Hubert-Powell: John James Wettstein, str. 43. 19. Lahman je uven u istoriji nauke kao ovek koji je izmislio 255

metod bolji od svih drugih za uspostavljanjc gcnealokih odnosa meu rukopisima tckstualne tradicijc klasinih autora. Njegov prevashodni profesionalni interes nije se zapravo odnosio na spise Novog zaveta, ali je on video te spise kao otvoren i jedinstven izazov za tekstologe. 20. Citirano u Mecger i Erman: Text ofthe New Testament, str. 172. 21. Konstantin fon Tiendorf: When Were Our Gospoels Written?, London, The Religious Tract Society, 1866., str 23. 22. Tiendorf: When Were Our Gospoels Written?, str. 29. 23. Do dan danas monasi manastira Svete Katarine smatraju da ti rukopisi nisu poklonjeni" Tiendorfu, ve da je on pobegao sa njima. 24. Od Tiendorfovog vremena, otkriveni su jo znaajniji rukopisi. Posebno su dvadesetovekovni arheolozi iskopali brojne papirusne rukopise, koji su nastali 150 godina pre Sinajskog kodeksa. Veina tih papirusa je fragmentarna, ali su neki potpuni. Do danas je upoznato i katalogizovano nekih 116 papirusa; oni sadre delove najveeg broja knjiga Novog zaveta. 25. Caspar R. Gregory: Tischendorf, Biblioteca Sacra 33,1876, str. 153-193. 26. Arthur Fenton Hort, urednik: Life and Letters ofFenton John Anthony Hort, London, Macmillan 1896., str. 211. 27. Hort: Life and Letters, str. 250. 28. Hort: Life and Letters, str. 264. 29. Hort: Life and Letters, str. 455. 30. Radi saetog prikaza principa tekstologije koji su Vestkot i Hort koristili da uspostave svoj tekst, vidi Mecger i Erman, Text ofthe New Testament, str. 174-180. 31.Vidibeleku24.

256

Poglavlje 5 1. Radi detaljnijeg objanjenja tih metoda, vidi Mecger i Erman, Text ofthe New Testament, str. 300-315. 2. Izmedu ostalog, to znai da tekstovi najbrojnijih vizantijskih" rukopisa nisu obavezno i najbolji tekstovi. Oni naprosto imaju najvei broj rukopisa koji ih podravaju izraeno u pukim brojevima. Ali, jedna stara tekstoloka izreka kae: rukopise treba meriti, a ne brojati. 3. Neki naunici smatraju da je to najosnovniji i najpouzdaniji od svih principa tekstologije. 4. Veliki deo narcdnog teksta preuzet je iz mog lanka ext and Tradition: The Ro\e ofNew Testament Manuscripts in Early Christian Studies", u TC: A Journal ofTextual Criticism 5. Za potpuniju diskusiju o toj varijanti i njenom znaaju za tumaenje, vidi moj lanak: A Sinner in the Hands ofan Angryjesus u New Testament Greek and Exegesis: Essays in Honor of Gerald F. Hawtorne, ur. Anny M. Donaldson i Timothy B. Sailors, Grand Rapids: Eerdmans, 2003. Oslonio sam se na taj lanak za veinu diskusije koja sledi. 6. Vidi Erman, The New Testament, pogl. 6. 7. U samo dva druga sluaja u Jevanelju po Marku je Isus eksplicitno opisan kao samilostan: u stihovima 6:34, kad nahrani pet hiljada, i stihu 8:2, kad nahrani etiri hiljade. Luka pria ovu prvu priu potpuno drugaije, a drugu i ne preuzima. Ali, kod Mateja postoje obe prie i on zadrava Markov opis kako je Isus samilostan u obe prilike (Matej, 14:14 (i 9:30); 15:32). Kod Mateja, u jo tri prilike, i u jo jednoj drugoj kod Luke, Isus je eksplicitno opisan kao samilostan, tim izrazom (SPLANGNIZO). Teko je onda da zamislimo zato bi obojica, nezavisno jedan od drugog, izostavili taj izraz iz prie o kojoj 257

raspravljamo ako su ga nali kod Marka. 8. O tim raznim tumaenjima, vidi Erman: A Sinner in the Hands ofan Angry Jesus. 9. Radi detaljnije diskusije o tome zato su pisari izmenili izvornu priu, vidi str. 200-201 u daljem tekstu. 10. Radi potpunije diskusije ove varijante, vidi Erman: Orthodox Corruption ofScripture, str. 187-194. Moju prvu raspravu o tom pasusu napisao sam zajedno sa Markom Planketom {Mark Plunkett). 11. Radi diskusije o tome zato su pisari dodali te stihove Lukinom jevanelju, vidi str. 164-165 u daljem tekstu. 12. Radi potpunije rasprave o toj varijanti teksta, vidi Erman: Orthodox Corruption of Scripture, str. 146-150. Poglavlje 6 1.0 primarnim tekstovima iz tog perioda vidi Bart D. Erman: After the New Testament: A Reader in Early Christianity, New York, Oxford Univ. Press, 1999. jedan lep uvod u taj period moe se nai u Henry Chadwick: The Ear\y Church, New York, Penguin, 1967. 2. Radi potpunije diskusije o materijalu o kome se govori u narednim paragrafima, vidi posebno Erman: Lost Christianities", poglavlje 1. 3. Radi potpune diskusije, vidi Erman: Orthodox Corruption of Scripture. 4. Radi potpunije diskusije i adopcionistikim stavovima, i o onima koji su ih imali, vidi Erman: Orthodox Corruption ofScripture, str. 47-54. 5. Radi potpunije rasprave o doketizmu i doketikim hristologijama, vidi Erman: Orthodox Corruption ofScripture, str. 181-187. 258

6. Vidi str. 33-34 u prethodnom tekstu. 7. On je takoe prihvatio deset Pavlovih pisama kao deo svetog pisma (sva koja su u Novom zavetu, iskljuujui 1. i 2. poslanicu Timotiju i Titu); on je odbacio ceo Stari zavet, poto je to bila knjiga Boga Tvorca, a ne Isusovog Boga. 8. Citat je iz Justinovog Dijaloga sa Trifom, str. 103. 9. Radi daljih dokaza da ti stihovi nisu izvorno bili u Jevandelju po Luki, ve su dodati kao antidoketiki dodatak, vidi Erman: Orthodox Corruption ofScripture, str. 198-209. 10. O jo jednom tekstualnom dodatku i potpunijoj diskusiji o ovom, vidi Erman: Orthodox Corruption ofScripture, str. 227-232. 11. Radi daljih informacija o separacionistikim hristologijama i gnostikim grupama iji su to bili stavovi, vidi Erman: Orthodox Corruption ofScripture, str. 119-124. 12. Za dodatne diskusije o gnosticizmu, vidi Erman: Lost Christianities, pogl. 6. 13. Protiv jeresi, 3,11, 7. Poglavlje 7 1. Vidi Erman: The New Testament, pogl 24. Oslonio sam se na to poglavlje u velikom delu diskusije koja sledi. Radi potpunije diskusije i dokumentacije, pogledajte Ross Kraemer i Maro Rose DAngelo: Women and Christian Origins, New York, Oxford. Univ. Press, 1999. Vidi takoe R. Kraemer: Her Share ofthe Blessings: Women's Religions Among Jews, Pagans and Christians in the Graeco-Roman World, New York, Oxford Univ. Press, 1992, i Karen J. Torjesen: When Women Were Priests: Womeris Leadership in the Early Church and the Scandal ofTheir Subordination in theRise of Christianity, San Francisco, HarperSanFrancisco, 1993. 259

2. Radi dalje razrade vidi Erman: Jesus, str. 188-191. 3. Vidi Erman: The New Testament, pogl. 23. 4. Radi potpunije diskusije koja pokazuje da Pavle nije napisao stihove 34-35, vidi posebno komentare Gordon D. Fee: The First Epistle to the Corinthians, Grand Rapids: Eerdmans, 1987. 5.Najpotpunija skoranja rasprava Eldon Jay Epp: Textcritical, Exegetical, and Sociocultural Factors Affecting Junia/Junias Variation in Rom 16:7, u A. Denaux: New Testament Textual Criticism and Exegesis, Leuven: Univ. Press, 2002., str. 227-292. 6. Da vidite druge promene te vrste u Delima, konsultujte Ben Witherington: The Anti-Feiminist Tendencies ofthe "Westem" Text ofthe Acts, Journal ofBiblical Literature, br. 103, 1984., str. 82-84. 7. Da vidite dva standardna pristupa ovoj temi, konsultujte Rosemary Ruether: Faith and Fratricide: The Theological Roots of Anti-Semitism, New York, Seadbury, 1974. i John Gager: The Origins of Anti-Semitism: Attitudes Towards Judaism in Pagan and Christian Antiquity, New York, Oxfodr Univ. Press, 1983. Novija studija je Miriam Taylor: AntiJudaism and Early Christian Identity: A Critiaue ofthe Scholarly Consensus, Leiden, Brill, 1995. 8. Vidi Erman: Apostolic Fathers, 2:3-83. 9. Prevod Deralda Hotorna; prevod cele te homilije nai ete u Bart D. Erman: After the New Testament, str. 113-128. 10. Pogledaj posebno David Daube: For They Know Not What They Do, Studia Patristica, tom 4, ur. F. L. Cross, Berlin, AkademieVerlag, 1961, str. 58-70 i Hajnes-Ajcen, Guardians ofLetters, str. 119-123. 11. Prevod Protiv Celza uzet je iz izdanja Henry Chadwick: Origin: Contra Celzum, Oxford, Clarendon, 1953. 260

12. Vidi Ernst Bammel: The Cambridge Pericope: The Addition to Luke 6.4 in Codex Bezae, New Testament Studies, br. 32,1986., str 404-426. 13. Klasina studija o progonu hriana je W. H. C. Frend: Martyrdom andPersecution in the Early Church, Oxford: Blackwell, 1965. Vidi takoe Robert Wilken: The Christians as the Romans Saw Them, New Haven, Yale Univ. Press, 1984. 14. tavie, pre 70. g. n. e., (kada je Hram uniten), bOo je poznato da su Jevreji obavljali rtve za rimskog cara, u znak svoje lojalnosti dravi. 15. Radi potpunije diskusije, vidi skoranju knjigu Wayn Kannaday: Apologetic Discourse ofthe Scribal Tradition, Atlanta, Society of Biblical Literature Press, 2004., posebno pogl. 2. 16. Prevod R. Joseph Hoffman, Amherst, NY, Prometheus, 1994. 17. Najpotpunija studija je ona od Vejna Kenedija, cit. u n. 15. 18. Vidi Robert M. Grant: Greek Apologists ofthe Second Century, Philadelphia, Westminster Press, 1988. 19. Vidi, posebno, Eugene Gallagher: Divine Man or Magician: Celsus and Origen on Jesus, Chico, CA, Scholars Press, 1982. 20. Vidi Dale B. Martin: Inventing Superstition, Cambridge, Harvard Univ. Press, 2005. 21. Justin Muenik, Razgovori sa Trifom. 22. Na tom mestu u rukopisu P45 stoji rupa, ali je, na osnovu brojanja slova koja mogu da popune tu prazninu, jasno da to bio izvorni tekst. Zakljuak 1.Jednu skoranju diskusiju pogledajte u Adam Nicolson: 261

God's Secretaries: The Making ofthe Kingjames Bible, New York, HarperCollina, 2003.

KADA JE NAUNIK SVETSKOG GLASA, vodei svetski strunjak za biblijska pitanja Barl Erman (Bart Ehrman) krenuo da izuava biblijske tekstove na originalnim jezicima na kojima su pisani, veoma se iznenadio kada je otkrio mnotvo greaka i namernih izmena nainjenih od strane njenih ranijih prevodilaca. U knjizi Isus to nije rekao, Erman nam pripoveda priu koja lei u pozadini greaka i izmena koje su drevni pisari nainili u Novom zavetu, ukazujui na veliinu njihovog uticaja na Bibliju koju itamo danas. Svoj prikaz obogatio je i linom priom o tome kako ga je njegovo izuavanje drevnih grkih rukopisa nagnalo da napusti svoja ranija ultrakonzervativna gledita o Bibliji. Od trenutka kada je izumljena tamparska presa i kada je precizna reprodukcija tekstova postala stvarnost, medu ljudima se uvreilo shvatanje kako je ono to itaju u Novom zavetu verna kopija Isusovih rei ili spisa svetog l'.ivla. A ipak su skoro hiljadu i po godina pre toga ove rukopise svojeruno umnoavali pisari koji su bili izloeni snanom uticaju kulturnih, teolokih i politikih rasprava SVOg vremena. Sauvani rukopisi obiluju kako grekama tako i namernim izmenama, ok'/avajui umnogome rekonstrukciju originalnih 262

Isusovih rei. Po prvi put Erman otkriva gde i zato su ove izmene nainjene, predstavljajui istovremeno najedan popularan nain razliite metode kojima se naunici koriste da bi to vernije rekonstruisali originalne rei Novog zaveta. Kafinirano, ali i na jedan krajnje izazovan nain, Erman iznosi dokaze o tome kako )e puno omiljenih biblijskih pria i iroko prihvaenih verovanja koje se odnose na Isusovu boanstvenost, Trojstvo, boansko poreklo i nadahnutost Biblije, nastalo kao plod namernih i sluajnih izmena nainjenih od strane drevnih pisara - a ove izmene su, pak, dramatino uticale na sve naredne verzije Biblije. BART D. ERMAN predaje na katedri za religijske studije Univerziteta Severne Karoline u epl Hilu. On je autoritet za istoriju Novog zaveta, ranu crkvu i Isusov ivot. Osim nekolicine popularnih naunih lanaka napisao je jo Izgubljena hrianstva: Bitka za spise i vere za koje ne znamo i Izgubljeni spisi: Knjige koje nisu ule u Novi zavet. ivi u Darhemu, Severna Karolina.

PLEROMA BlBLIOTEKA GNOSTIKIH TEKSTOVA

263

264

265