ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ
ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
Предговор
Похвала Светогорском монаштву монаха Партенија
•Духовник отац Григорије - Грк

•Духовник отац Григорије - Бугарин (умро 1839)

•Духовник отац Арсеније - Рус (умро 1846)

•Духовник отац Венедикт - Грузин (умро 1862)

•Старац Висарион - Грузин (умро 1892)

•Духовник отац Леонтије - Рус (умро 1876)

•Скривени старац - Бугарин (умро 1868)

•Духовник отац Антипа - Молдављанин (умро 1882)

•Старац Георгије - Грк (умро 1873)

•Старац Атанасије - Молдављанин (умро 1873)

•Непознати пустињак - Грк (умро 1855)

•Старац Герман — Бугарин (умро 1875)

•Старац Јоасаф - Грк (умро 1872)

•Духовник отац Доситеј - Молдављанин

•Старац Гедеон - Грк (умро 1869)

•Старац Никодим - Грк (умро 1867)

•Искушеник Јаков Бугари и тајанствени старац

•Старац Пајсије - Грк (умро 1869)

•Старац Гедеон - Грк (умро 1869)

•Дугобради старац - Грк (умро 1835)

•Старац Хаџи-Георгије - Грк (умро 1886)

•Старац Пахомије - Србин (умро 1870)

•Старац Дионисије - Грк (умро 1880)

•Старац Иларион - Грк (умро 1880)

•Старац Варнава - Куцо-Влах (умро 1905)

•Старац Неофит - Грк (умро 1886)

•Старац Харитон - Грк (умро 1878)

•Старац Данило - Грк (умро 1889)

•Старац Игњатије - Грк (умро 1903)

•Старац Зосима - Грк

•Старац Јован - Рус (умро 1892)

•Старац Данило - Грк (умро 1789)

•Старац Аврамије - Грк

•Старац Гаврило - Грк

•Старац Теодосије - Бугарин

•Старац Амвросије - Грк (умро 1871)

•Старац Висарион - Куцо—Влах (умро 1884)

•Старац Јоаким - Грк (умро 1889)

•Старац Јефтимије - Грк (умро 1866)

•Старац Теофил »Агиа Психи« - Грк (умро 1870)

•Старац Авакум - Грк (умро 1875)

•Старац Пајсије - Грк (умро 1876)

•Старац Герасим - Грк (умро 1880)

•Духовник Неофит - Грк (умро 1872)

 •Старац Антим Бугарин (умро 1867)

•Игуман Сава - Грк (умро 1821)

•Игуман Герасим - Бугарин (умро 1875

•Духовник Макарије - Грк (умро 1859)

•Старац Макарије - Грк (умро 1845)

•Старац Тимотеј - Рус (умро 1848)

•Старац Василије-Бугарин

•Старац Јован - Рус (умро 1843)

•Духовник Евстратије - Грк

•Прилог

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

Житија неких светогорских монаха подвижника прошлог, 19. века, која сада
стоје пред вама, узета су углавном из три следећа извора:
1. "Казивање о странствовању и путовањима по Русији, Молдавији, Турској и
Светој Земљи монаха Партенија" - Москва 1856. године.
Овај монах Партеније био је постриженик Св. Пантелејмонског манастира
Русика, на Светој Гори. Касније је постао игуман Гуслицског манастира у
Московској епархији; а упокојио се у Гетсиманском скиту близу Тројицо-
сергијевске лавре 1878. године.
2. Записи монаха Пантелејмона. Постриженик истог тог манастира Русика,
упокојио се у звању архимандрита Тројице-киренског манастира, иркутске
епархије, 1888. године.
3. Записи монаха Денасија, житеља Русика, где се и упокојио 1928. Записи
двојице последњих скупљача плода пустињских башти делимично су били и
штампани на страницама часописа манастира Русика "Душепољезни
собесједник" од 1889. до 1911. године, а делимично су остали у рукописима.
Будући да су сви ти радови недоступни већини љубитеља нектара с цветова
светогорске пустиње, дошао сам на мисао да ова сведочанства сакупим и
предложим за општу корист и поуку, сећајући се при том речи великог
светитеља Василија, архиепископа Кесарије Кападокијске:
Буди ревнитељ праведницима, а њихово житије и дела пиши у срцу своме!
Јеромонах Антоније
ПОХВАЛА СВЕТОГОРСКОМ МОНАШТВУ МОНАХА ПАРТЕНИЈА
Желим да опишем богатство Свете Горе - непролазно богатство које се чува у
њеним брдима и дубравама, у шумама и долинама, тј. да опишем слуге Божје,
подвижнике Атонске.
Много је Света Гора послала Цару Небеском преподобних отаца,
свештеномученика и мученика, који су у древна времена пострадали од
безбожних Арапа, Сарацена и Турака док су је много пута пустошили, братију
мачем секли, имања пљачкали, а манастире рушили и огњу предавали. Због
тога је за нас светогорска старина често пропадала. Познато је само то да су
манастире зидали цар Константин Велики, и Велики Теодосије, и царица
Пулхерија. Али ко је у њима живео и са каквим типиком - то је непознато, јер
су све записе уништили Арапи. Мноштво монаха је пострадало и од
иконобораца. Пошто је иконоборачка јерес истребљена, Света Гора је почела
да цвета, и од тoг времена па до данас о њој имамо сигурније податке. Она се
посебно развијала од 9. до 14. века, а тад је много страдала од Латина и од
морских разбојника. Али је цар Андроник Палеолог тада обновио Свету Гору,
поправио манастире, иако не све који су раније били.
О древним оцима је много писано у књигама које се називају "Патерици".
Када се ученик Григорија Синаита, који је живео у скиту Магуле, молио
Богоматери, тражећи од Ње да му покаже колико има монаха који се спасавају
на Светој Гори, јавио му се глас у ноћи, да изађе из келије и да погледа на
високо брдо. Он је изашао и над брдом видео где стоји Царица Небеска у
неисказивом светлу, а око Ње велико мноштво огњених стубова. И јави му се
глас: "То што видиш бескрајно мноштво огњених стубова - то су Атонски оци;
и да можеш да избројиш звезде небеске, пребројао би и преминуле атонске
подвижнике; напоследак ће их бити још више". Сада желим да опишем
светогорски општежитељни живот - живе мртваце, земаљске анђеле, и
небеске људе који подражавају анђелски живот, војнике Цара Небеског. Као
што анђели даноноћно служе Небеском Владици, тако и ови, предавши своја
тела заједно с душама свом предводнику, оцу игуману, и један другом,
Господа ради и царства ради Небескога, усвојили су речи Господа свога Исуса
Христа који је у Светом Јеванђељу казао: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се
одрекне себе, и узме крст свој, и за мном иде" (Мт. 16, 24; Мк. 8, 34; Лк. 9, 23).
Војници ови делом испунише речи Христове: потпуно одбацише себе, узеше
крст свој тј. страдања и иду трагом Исуса Христа на гору Голготу, да се
распну за свет и до краја умртве своје страсти, да се сахране у гробу смирења
и да бестрашћем васкрсну у Христу. Пост поштују свакодневни, ноћу стоје на
молитви, а дању се налазе на послушањима. Овим трима добродетељима
достижу Царство Небеско: постом укроћују тело своје и страсти, јер је утроба
царица свих страсти; када убијеш царицу и слуге се разбеже. Послушањем
чупају и искорењују страсти, постижу смирење и предају се смиреноумљу.
Молитвом разгоне све узнемирујуће помисли и сједињују се са самим Богом.
Ови добровољни страдалници положили су веру као чврст темељ свог
спасења. Верују своме Творцу да их Цар Небески неће лишити мученичке
круне. Мученици су трпели ране, ударце и заточење, и на крају смрт. И ови
бескрвни мученици свакодневно подносе муке одрицањем од сопствене воље,
и носе јарам - послушање, пост, молитву, стајање целе ноћи, бдење, метаније.
Што не траже, то им дају; што не желе, то им наређују; куда моле да иду, не
пуштају их; куда не би хтели, тамо их шаљу. И стално висе на крсту не
прибијени тамо мржњом својих мучитеља, него својом вољом. Па још и зли
мучитељ ђаво непрестано против њих мислено војује, наговара их да сиђу с
крста, наводи их на штетне помисли: тугу за светом и свиме што је у свету,
родитељима и сродницима, благом и свим обманама и лепотама овог света.
Још им лукави непријатељ ђаво шапуће: сиђи са крста, не можеш се тако
постити, не можеш носити такво послушање, изгубићеш своје здравље; млад
си и живот је твој дуг, сиђи са крста. Ко ово не прими, њега наговара да изађе
из манастира, и да се удаљи на подвиг у пустињу, само да би га одвојио од
братства и одвојио од Богом изабраног стада. Али ови духовни војници
побеђују лукавог саветника: и сами собом и молитвом; а ако сами не могу,
онда о борби објављују свом пастиру, оцу игуману. Јер у светогорским
општежитељним манастирима постоји обичај да братство свакодневно
исповеда своје помисли и сва наговарања лукавог свом пастиру и
предводнику, оцу игуману. А према њему имају такво поверења да све
помисли и сва наговарања дају њему на увид и разматрање: како он каже тако
и чине; и од њега примају савет као од самог Бога, и одлазе мирни. Зато ђаво
и сва његова лукавства и смицалице остају без дејства, и немају никакве снаге
на савршене послушнике. Па и кад им дође помисао они је као коња узму за
узду и поведу своме пастиру говорећи: "Зашто ми досађујеш? Ти знаш да ја
немам своју вољу и своје расуђивање и да не знам откуда си: од Бога или од
ђавола? Пођимо к мом пастиру, па како он расуди." И бивају мирни!
У сваки час и минут старају се да сачувају чисту и непорочну савест, како
пред Богом тако и пред пастиром, оцем игуманом, и пред свим у Христу
братством.
Ови живи мртваци су погребени као у гробу, у одрицању од своје воље и свог
расуђивања. Телом чине и обављају послушање, носе тегобе свог предводника
и један другога, а умом и срцем увек разговарају с Богом не престајући да
говоре у уму: Господе, Исусе Христе, помилуј ме!
Ови војници Небеског Цара ходе по оба пута монашког живота: послушаљем
у заједници и молитвеним тиховањем. Послушањем постижу смирење и
смиреноумље, а тиховањем се успињу на највиши степен љубави и
бестрашћа. Где је ту грамзивост и љубав према земаљским стварима? Где
завист и мржња? Где сластољубље и пијанство? Заиста тамо нема места ни
једној јединој страсти, јер онај ко долази у манастир и одлучује се да живи у
општежићу, тај сав свој посед, ствари, књиге и иконе даје заједници.
Сви ови војници Цара Небеског, заволевши Господа свога свим срцем својим,
свом душом својом и свим умом својим, ови робови Бога Вишњег, не речју,
него делом, испуњавају речи свог Спаситеља: Ако неко доће мени и не мрзи
оца својега, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не
може бити мој ученик (Лк. 14,26). На њима се остварује Господње обећање:
"И сваки, који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или
жену, или децу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и
наследиће живот вечни" (Мт. 19, 29).
Ови духовни војници могу смело да кажу: ми све то остависмо и за тобом
идосмо: шта ће бити са нама? И Господ ће им на последњем суду одговорити:
Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено
(Мт. 25, 34). Ни у овом веку не оставља Господ слуге своје, који му са вером и
љубављу служе, него им шаље разне утехе и награђује их разним даровима
Духа Светога. Многи су, препливавши страсно и бурно море, достигли
тишину бестрашћа.
Видео сам многе који су свој живот провели у општежићу, у савршеном
послушању и одрицању од своје воље. Неки су за двадесет, неки за тридесет, а
неки за четрдесет, педесет и шездесет година, достигли савршенство
бестрашћа, успели се на највиши степеник љубави и незлобивости, и постали
као анђели. Други су достигли дубине смиреноумља и кротости. Они који су
достигли бестрашће примили су дар суза и не могу никада да задрже плач,
једно због својих грехова, друго због своје братије, или због целог света (да
Господ целом свету опрости грехе). Други су добили дар радосних суза, и
увек плачу од радости, јер много воле Господа свога, и осећају Његову велику
милост и доброту према људском роду; и зато што их је удостојио да се удаље
од овог сујетног и бригама опхрваног света, и да дођу у тихо пристаниште
монашког живота. Неки су добили дар прорицања, откровења и виђења, а
други дар узношења ума Богу, и ове дарове откривају само својим пастирима,
духовним оцима, који могу да разликују истину од преваре и као искусне вође
све проверавају смиреноумљем, приписујући све великом човекољубљу
Господњем и молитвама братства, а увек заповедају опрезност пред
лукавствима нашег старог непријатеља; јер се он претвара у анђела светлости.
Свакоме духовни оци дају поуку да непрестано призива име Господа Исуса
Христа, да тражи Његову велику милост, да плаче због својих грехова и да не
скрива никакве помисли ни дарове. Ови војници духа, живећи у телу, побеђују
бестелесног непријатеља ђавола; све његове замке кидају послушањем и
смирењем, и све његове обмане разоткривају, управљајући се у свему
расуђивањем духовних отаца.
Проводећи такав живот и добродушно пливајући овим житејским морем, они
достижу мирно и безбедно пристаниште и прелазе у небеску, вечну домовину,
где нема ни бола, ни туге, ни уздисаја, где је вечни живот.
Када се неко од њих разболи, одлази у болницу, а ако не може сам да иде онда
га воде и брину се о његовом здрављу. Ни једна мати око своје болесне деце
не може тако да се труди, колико се духовна браћа старају о болеснима. И
отац игуман два пута на дан посеђује болеснике, за њих чита посебно
правило, а причешћују се скоро свакодневно. За дивљење је да болесници на
Светој Гори не леже много, него или брзо оздрављају, или брзо одлазе у вечни
живот, а умиру као да тону у сан.
Све сам ово говорио о оцима који живе по манастирима или близу манастира.
Али на Светој Гори Атонској има много савршених пустиножитеља, који живе
на непроходним местима и у најдубљим пустињама, по целом Атосу, у горама
и у долинама и у провалијама, где људи мало пролазе. Живе по пећинама.
Одежда је на њима од старости у ритама, и иду полуголи, а неки обрасли
длаком. Хране се травама и зељем, а неке храни сам Бог. Од људи се крију,
мало се коме показују. Дешава се да нађеш њихове келије, али да затекнеш и
њих саме, редак је случај. Неки монаси су тако нашли једнога и с њим
разговарали. Питали су:
"Одавно ли живиш у пустињи, и одакле си дошао?" Он им је одговорио:
"Вама није корисно да знате мој светски живот; можда само то да сам свет
оставио у младости, дошао овамо на Свету Гору, и ту живим већ педесет
година. Од тога сам десет проживео у манастиру на послушању, а четрдесет у
овој пустињи, а за то време никога од отаца нисам видео, сем вас и моје
братије!" Даље су питали:
"А зар ти овде у пустињи не живиш сам?"
Он је одговорио:
"Не, нас овде има четрдесет, које Бог храни!"
И још су га питали:
"А како сте живели у време када је Света Гора била скоро разорена, и када су
свуда крстарили Турци и разбојници?"
"Ништа ми нисмо ни видели ни чули!"
Онда је, поклонивши се, кренуо у унутарњу пустињу.
Године 1844. монаси из скита Капсокаливија ишли су кроз непроходне
пустиње где су скупљали лековите траве ради продаје. Међу њима је био
један Рус, монах Давид. Он је причао да су нашли једног пустиножитеља који
је већ умро и лежао на земљи, а на себи никакве одеће није имао. Не зна се да
ли је давно умро; јер тело његово уопште није трулило, него је напротив
ширило мирис. Они су га, отпојавши га, сахранили, а да име његово нису
сазнали.
1846. године, три човека су ишла на врх Атоса па су зашли и у пећину у којој
се спасавао преподобни Петар Атонски, и видели су да неко у њој живи, али
се нису удостојили да сретну и самог пустињака. Чувши да иду људи, овај је
изашао. Разгледали су све што је имао: једну икону, бројанице, посуду са
водом и траву за храну; хлеба није било; кревет је био гола земља.
Може се рећи да Света Гора личи на кошницу; као што у кошници има много
пчелињих гнезда, тако и на Атону има много монашких келија. Као што у
кошници непрестано зује пчеле, тако и на Атосу монаси даноноћно брује
изговарајући псалме и духовне песме.
ДУХОВНИК ОТАЦ ГРИГОРИЈЕ - ГРК
Духовник отац Григорије је живео у келији светог цара Константина и царице
Јелене близу манастира Пантократора. Родом Грк из Кападокије, велики
испосник: два пута недељно је узимао храну, а у постове само једном. Још у
младости је оставио свет, родитеље, имање, и са осамнаест година је дошао на
Свету Гору где је четрдесет година живео код старца у послушању, и у свему
се на њега угледао. Старац га је постригао у монаха и благословио да прими
свештенство и духовништво. После четрдесет година, 1840, старац је отишао
Господу и оставио га као наследника духовног богатства, и колико је било
телесног, препоручивши му двојицу ученика. Григорије је, сахранивши свог
старца, после извесног времена позвао ученике и рекао им: - "Чеда моја, не
могу да вам будем старац и наставник; иако сам четрдесет година био у
послушању и учио се монаштву, ипак још увек треба много да учим, и не
могу да живим по својој вољи. Одох у Русик, у општежиће, и тамо ћу да се
поучим савршеном монаштву, смирењу и трпљењу. А ви, ако хоћете останите
у овој келији, или идите у неки манастир!"
Тешко је било ученицима кад су чули овакве речи свог старца и много су га
молили да остане, као и сва братија Пантократорског манастира, и остали оци
који су у близини живели; али им је он одговорио: - "Оци и браћо! Не могу да
вам будем пастир нити духовник: и мени самоме је још потребно да много
учим. Идем да се опробам у општежићу и да се учим савршеном монаштву.
Често сам од свог старца слушао да пустиња само успављује страсти, а да их
општежиће умртвљује и искорењује; а ја их се плашим, иако сам четрдесет
година проживео у пустињи са старцем. Али ево, старац је умро и ја сам у
страху да се страсти у мени не пробуде, и не погубе ме; ради тога не могу да
останем с вама него идем да умртвљујем своје страсти!"
И тако је прешао у Русик скоро у исто време кад и ми (пише монах
Партеније), 1840. године. Мене је Господ удостојио да поживим с њим, и увек
смо заједно ишли на послушање. Премда је био духовник, на свако
послушање је ишао пре свих, и пред свима се смиривао и свима покоравао.
Имао је толику чистоћу срца и дар прозорљивости да је видео и тајне
помисли. Ово сам ја грешни на себи искусио. Једног дана смо брали маслине,
сва братија, па и он са нама; мене су мучиле некакве помисли, а он ми је
пришао, ударио ме руком по рамену и рекао на грчком: "Оче, зашто примаш
такве помисли? То је од ђавола, гони то даље од себе!" Чувши ово, препао сам
се, поклонио му се до земље, и просио његове свете молитве. После се тако
усладило срце моје, да никако нисам могао да задржим сузе. И благодарио
сам Господа Бога мога Исуса Христа и Божију Матер што сам се удостојио да
живим у једној обитељи и идем на послушање са тако великим старцима.
У то време, у Русику је живео схимонах отац Мартинијан, Грк, у савршеном
послушању и отсецању своје воље, тако да је постао незлобив као дете. Имао
је толику љубав за све, да је душу своју за све полагао, и на себе примао
слабости свих. И такву је имао од Бога благодат и чистоћу срца, да је видео
најтајније унутрашње мисли. Руски није знао, али је нас Русе често
изобличавао и давао нам душеспаситељне поуке. Понекад је руски говорио
тако да ни Рус то не би умео да каже, а после од свега тога није ништа знао,
чему смо се ми много чудили.
Али је оцу Григорију у општежићу било тешко, понајвише ради поста, јер га
је игуман стално благосиљао да иде на трпезу ради послушања и да би,
својим присуством користио братији; и поставио га је за духовника целог
братства. Све у свему он је тамо проживео две године. Пантократорска
братија му је непрестано долазила и молила га са сузама да им се врати, јер
никако не могу да нађу себи другога духовника; молили су и старце да га
наговоре не би ли им се вратио, па су сви стали да га саветују да се врати у
своју келију; и игуман га је тако саветовао, па је он на крају отишао,
испунивши тиме великом радошћу манастир Пантократор и сву карејску
братију.
ДУХОВНИК ОТАЦ ГРИГОРИЈЕ - БУГАРИН
(умро 1839)
Отац Григорије је био родом из Бугарске, у младости је оставио свет и за
Христом пошао у својој петнаестој години. Пошто је дошао на Свету Гору,
више од шездесет година није отуда излазио. Педесет година је био духовник,
и говоре да је имао толику благодат да за грехове није ни питао, него их је сам
објашњавао, и сваког доводио до сузног покајања. За свакога је знао какав
духовни лек да му да и ко шта може да издржи. Долазили су патријарси и
архијереји да од њега траже поуку, а он им је разрешавао недоумице по
питању црквених канона.
Био је попустљив према великим грешницима и све је наводио на покајање.
Долазили су њему грешници из разних земаља и од њега добијали олакшање.
Знао је разне језике. Говоре да је предвидео свој крај.
Три године после његове смрти откопали су кости по светогорском обичају - и
показале су се жуте као восак.
Отац Григорије је живео на Капсали и био је духовник великог руског старца
Арсенија.
ДУХОВНИК ОТАЦ АРСЕНИЈЕ - РУС
(умро 1846)
Одгајила га је велика Русија, уз велику и славну реку Волгу; био је из
Нижњегородске губерније из града Балахни. Родио се од правоверних
родитеља, и на светом крштењу био назван Алексије. У детињству је научио
да чита и пише. Младост је проводио у светским занимањима, али Господ,
видећи у њему будућу благодат и станиште Светог Духа није дао да огрезне у
светским страстима него му је ускоро открио ризницу Јеванђеља и списа
Отаца, из којих је он убрзо увидео и спознао лаж и сујету овог света и
бескорисност бриге о њему. У својој двадесетој години Алексије је оставио
кућу и родитеље и пошао да странствује Бога ради по руским манастирима.
Дошавши у Московску губернију у Песношски општежитељни скит, почео је
тамо монашки живот, придружио се братији и био на послушању три године.
Онда га је обузела жеља да оде у иностранство, у молдавске манастире, који
су тада били чувени по великим старцима и подвижницима. Када је открио
своју жељу духовном оцу, духовник га је благословио. Мада га је игуман
много одвраћао, он је ипак кренуо на пут. Дошавши у Кијев и поклонивши се
моштима кијевских чудотвораца, нашао је себи сапутника по имену Никита
из Тулске губерније, који му је све до смрти, више од четрдесет година, у свим
бригама, радовима и подвизима био саучесник. Узевши благослов од
кијевских чудотвораца и помоливши им се, упутили су се даље.
Дошавши у Молдавију и обишавши све молдавске манастире и скитове,
нашли су себи духовног оца и пастира у Балашевском скиту, четири сата хода
од града Буташани, и препоручили су му на старање заједно своје душе и
тела. После неког времена духовни отац их је обојицу постригао и Алексију
дао име Авељ, а сапутнику његовом Никандар. Видећи њихове велике
подвиге и смирење, ускоро је Авељу понудио да као достојан и вичан Писму
прими хиротонију. Овоме се то показало претешко и са сузама је молио свог
пастира да га не оптерећује таквим бременом које премашује његове снаге,
него да га остави да као прост монах ради Господу. Али му је старац рекао да
савршени послушник не би требало сам да расуђује, него је дужан да чини
оно што му је заповеђено, да не поучава свог старца, него да му буде
послушан чак и ако је смрт у питању. Авељ му се поклонио до земље и рекао:
- "Опрости ми, оче свети! Сагреших пред тобом; уради како мислиш да
треба!" И ускоро је био рукоположен за јеромонаха, а по вољи све братије
скита, био је одређен и за духовника. Али ни сада, као јеромонах, ништа није
изменио у свом послушању и смирењу: у свему се повиновао свом старцу,
мада овај беше сасвим прост, и никада ништа није почињао без његовог
благослова. Живели су тако њих двојица, отац Авељ и отац Никандар, у
савршеном послушању и одсецању своје воље, пуних осамнаест година.
Испративши свог наставника и пастира у вечно блаженство, остали су
сирочад, без заступника пред Господом Богом; па пошто нису хтели да живе
по својој вољи, решили су да живе као браћа, у послушању један другоме, и
да се не одвајају до смрти. То су и испунили. Мада је отац Никандар желео да
му отац Авељ буде пастир, јер је овај био јеромонах и духовник, отац Авељ
никако није хтео да пристане да буде старац. Живели су тако неко време, и
обојица су имала откровење од Бога, где им је речено да иду на Свету Гору и
да тамо проведу остатак живота. Они су један другом објавили откровење и
почели припреме за пут. Чувши за то, скитски и остали оци су почели да их
одвраћају говорећи да у ова немирна времена не може да се иде не само на
Свету Гору, него ни у Турску, да су и они који су тамо живели сви отишли, да
је Света Гора пуна Турака и разбојника и да су сви манастири заузети и
затворени, да су по келијама разбојници, а да по целој Турској хришћани не
могу ни да прођу: свуда се хришћанска крв на велико лије. Отац Авељ им је
одговорио: - "Оци и браћо, заиста је тако како кажете - то и ми знамо - али
нека буде како је Богу угодно!" И заиста је било тако како су говорили оци;
недавно (1821) у Цариграду су убили патријарха Григорија и тамо су били
велики нереди. Али је отац Авељ осећао да је света воља Божија да оде на
Атон, па није слушао људске савете, него је тврдо веровао да Господ неће
дозволити искушења већа од његових снага. Отац Никандар се колебао као
човек, али га је старац убеђивао да је боље послушати Бога него људе. И
решили су да крену на пут. Све што су имали поделили су братији, а себи су
оставили новац за пут и књиге.
Пошли су у Галац и тамо сели на брод за Цариград. Дошавши тамо видели су
плач и невоље - грчка крв се лије потоцима. Грци су им говорили: - "Зашто сте
нам, оци, сада дошли? Да ли хоћете да са нама поделите горке тренутке? Код
вас у Молдавији ни јагањце не кољу тако како овде нас кољу, свакодневно по
100 и по 200, и то на тргу пред свима, а по улицама и не зна се колико.
Враћајте се натраг у Молдавију, а на Свету Гору ићи не можете чак и да
хоћете: јер бродова нема, а по сувом су свуда разбојници. И гора Атонска је
пуна разбојника. У манастирима с монасима живе Турци!" Али су наши оци
веровали и чврсто се надали да ће бити на Светој Гори.
V то је време у Цариграду хлеб био веома скуп а они су паре потрошили,
нешто за брод, нешто за храну, па већ ништа није остало, а књиге нико није
куповао. Они су редом ишли и просили милостињу па су се сами хранили, и
чак хранили и сиромашне Грке. Тако су презимили у Цариграду. Колико су
тамо претрпели невоља то зна само онај који их је послао. Дочекавши пролеће
оставили су своје књиге код једног Грка, а сами пошли сувим на Свету Гору.
Колико су на том путу претрпели напасти брига и удараца - једино је Бог
сведок. Он је видео њихове патње и искушавао их као злато у пламену, да буде
светлије. Скоро сваки час нападали су их разбојници. Али нису имали шта да
опљачкају: новца није било, а одело све у закрпама. Неки их само премлате,
други узму и последњу корицу хлеба, а неки их измуче па после пусте. На
таквом су путу провели више од месец дана и најзад дошли до Свете Горе. И
шта су видели? Станишта монашка запустела, баште подивљале и обрасле
шумом. Манастири стоје затворени, а војска Царице Небеске се разбежала на
све стране: једни се крију по непроходним шумама, горама и јазбинама, други
се затворили унутар манастира, и мало ко се могао видети. Наши оци су
пошли до саме Заштитнице Горе Атонске, у Иверски манастир, чудотворној
икони Царице Небеске, Вратарки атонској. И када су дошли до капије
манастира примили су их иверски оци и увели у цркву да се поклоне Царици
Небеској. Ушавши и видевши је, веома су се обрадовали, пали ничице пред
њом и пролили многе сузе. Молили су је да их прими у свој свети удео. И
зачудило их је, и много су се радовали, што у тако немирно време када су се
сви светогорци разбежали, Она, Царица Небеска стоји на свом месту ведра и
радосна у пуној својој лепоти, украшена златом, сребром и драгим камењем.
Пун манастир Турака, а не могу да је отму. Оци наши су питали Грке: зашто је
нису узели и сакрили? Или зашто бар с ње нису скинули драгоцености, и како
то да Турци ово богатство не узму? Оци иверски су одговорили: "Куда да је
склонимо и зашто? Она је наша покровитељка и заштитница и чуварка Свете
Горе; иако нас је казнила за наше грехе, лице своје није окренула од нас, и
није се на нас до краја разгневила, него је још увек са нама - пошто весело на
нас гледа то се надамо да ће ове невоље проћи. Сада је нама радост и утеха то
што је она, Владичица са нама. А када нас опхрвају неподношљиве невоље од
Турака и оскудице, ми прибегавамо к њој, и утеха не изостаје. Ви питате
зашто Турци не скину са ње драгоцености? Не само што не могу да скину
богатство него не могу ни да уђу у овај мали храм. Ево већ трећа година како
живе у манастиру, а њихова нога још није ступила у ову цркву. Када се на нас
разбесне, почну да траже злата и сребра и свештене предмете, а ми се
бранимо да немамо (иако има, али је сакривено, а то им нећемо рећи па макар
и сви страдали); онда им покажемо ову свету икону и кажемо: ево, на овој
икони много злата и сребра и драгог камења, узимајте ако хоћете! А они,
стојећи на вратима говоре - ми не можемо да јој приђемо; она нас љутито
гледа - и одлазе постиђени. Ми благодаримо Царицу Небеску што штити сама
себе, и нас грешне спасава. И још јој благодаримо што је послала Турке да нас
грешне смири; кад њих не би било, онда би нас разбојници сасвим разорили и
опустошили!"
"Казаћемо вам још нешто: пре отприлике годину дана била је велика невоља и
узнемиреност на Светој Гори, тако да су и остали оци хтели да беже напоље.
Пре тих немира говорило се да на Светој Гори сва братства броје око десет
хиљада, а сад није остало више од хиљаду монаха, па и ти су хтели да све
оставе и да беже куд који зна, јер су мислили да је Богородица потпуно
напустила Свету Гору, и да је Гора због тога опустела. Али када су почели да
помишљају на одлазак, Брзопослушница, Царица Небеска, Владичица наша
Богородица јавила се многим оцима и пустињацима и рекла: - Зашто сте се
толико уплашили и зашто свакакве помисли налазе пут у ваша срца? Све ће
ово проћи и опет ће се Света Гора испунити монасима. Ево, кажем вам, све
док се моја икона буде налазила у Иверском манастиру, ничега се не бојте,
него живите у својим келијама. А када изађем из Иверског манастира, тада
нека свако узме своју торбу и нек иде куд зна! - И сада сви пустиножитељи
сваке недеље долазе у наш манастир и гледају да ли Божија Матер стоји на
свом месту. И када је виде, враћају се у пустињу у своје келије."
Чувши ово, наши оци су се веома обрадовали. Најпре због покровитељства
Царице Небеске, а затим зато што још увек има доста пустињака.
Онда су их Иверски оци одвели у странопримницу где су се одмарали недељу
дана. Затим су им рекли: - "Оци наши свети, ми смо вам за прву нужду
помогли; али вас молимо да више не остајете, јер ни сами немамо одакле да
узмемо. Код нас седи четрдесет Турака, а немамо чиме да их хранимо. Свуда
около су разбојници па од метоха никакав приход не долази. Него ви узмите у
нашем скиту једну келију с малом црквом; тамо можете да обрађујете башту и
да се бавите рукодељем, па ћете се некако исхранити. Ако будете имали неку
потребу, помоћи ћемо. А да ноћите, долазите у манастир!"
Наши оци су захвалили иверским монасима за гостопримство, узели у скиту
једну келију и почели тамо да раде; садили су башту и правили кашике, али у
то време рукодеље нико није куповао. Тако су преживели то немирно време
више од четири године. Чиме су се хранили, једини Бог зна, а они нису ником
говорили; у то време је било веома тешко доћи до хлеба. Често сам питао свог
старца:
- "Оче свети, чиме сте се хранили у та тешка времена?"
- "А шта је Господ рекао у Јеванђељу? - иштите најпре Царство Божије, и
правду његову, и ово ће вам се све додати (Матеј 6, 33). И још: - Погледајте
на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац
ваш Небески храни их (Мт. 6, 26). Тако је Господ и нас прехранио!"
На тај начин су се прехранили наши оци, али не само они, него их је више од
хиљаду остало на Светој Гори и све је Бог хранио.
Тих година стекли су они велико богатство духовно: бриге и патња, у
недостатку телесних потреба, процвали су и сазрели, и донели плодове.
Владика и Цар Небески их је за све наградио даровима Духа Светога, и
даровао моћ да савладају непријатеља ђавола, да победе страсти душевне и
телесне. Упловили су они у тихо пристаниште душевног мира и молитвеног
тиховања, тј. сједињења ума с Богом. Оцу Авељу Господ је дао дар
расуђивања и прозорљивости, а оцу Никандру дар суза, те је плакао
даноноћно све до смрти.
Када је после бурног и тегобног времена Господ послао мир на земљу,
утишала се ратна хука, пропали су сви разбојници и свуда је настала велика
тишина и мир, па су и монаси поново почели да се скупљају на Светој Гори. И
православни хришћани су похрлили на поклоњење. Почело је да се продаје
рукодеље. Дошао је један трговац и покуповао све што се у кога затекло.
Наши оци су продали све своје кашике и за њих добили 2000 лева. Отац
Никандар је рекао: - "Сада ћемо, оче, имати за све наше потребе." И отац
Авељ је рекао: - "Да, сад ћемо имати за све."
Ускоро је до њих дошао један мирјанин који је просио милостињу. Отац Авељ
га је питао одакле је и каква га невоља тера. Мирјанин је одговорио са сузама:
- "Оче свети, ја сам са острва Хиоса. Моју жену и децу су одвели Турци у
ропство. Турчин за њих тражи пет хиљада лева и ја скупљам већ другу годину.
Накупио сам, слава Богу, три хиљаде, и још ми треба две хиљаде. Бог ће дати,
па ћу и то мало помало скупити!"
Саслушавши ово наш отац му је рекао: - "Уђи код мене у келију, а ја ћу ти
некако помоћи."
Он је ушао, а наш отац је истресао све паре које је имао и дао му. - "Узми, па
иди и откупи своју жену и децу!" На то му мирјанин рече: - "Оче свети, зашто
ми се подсмевате? Мени је и без тога мука. Него дајте ми један лев па да
идем!" А отац му рече: - "Не, чедо моје, не подсмевам се, ја сам духовник -
како могу да се подсмевам? Него ти узми!" Па га одведе до врата, и мирјанин
с радошћу оде на пут. Видевши ово, отац Никандар заплака горким сузама и
рече: - "Оче, шта то уради? Зашто си дао сав новац? Четири године смо се
мучили и скупљали за нужду, а сад ћемо поново да оскудевамо!" А наш отац
му одговори: - "О, оче Никандре, кад ће од нас бити савршени монаси? Већ
нас је Господ провео кроз све невоље, а ти још увек кукаш. У најтежа времена
нас је Господ прехранио, а зар сад не може? Сада, слава Богу, рукодеље иде;
док будемо радили, и продаваће се, а вишак новца ћемо давати Богу: зашто да
чувамо туђе? Само мисли од Бога одводе. Станеш на молитву: а мисли - за
њим! А Господ је рекао: где је ваше благо, ту нека буде и срце ваше (уп. Мт.
6, 21). Нек новац лежи у Бога, а ми ћемо тамо срца да држимо!" Отац
Никандар је био ганут, пао му је пред ноге, плакао и молио за опроштај. Од
тог часа, отац Никандар се није низашта интересовао, него је до саме смрти
плакао.
Ускоро су се обојица постригли у велику схиму. Отац Авељ је добио име
Арсеније, и примио је схиму од једног схимонаха Арсенија. А отац Никандар
је добио име Николај, и примио је схиму од оца Арсенија. И живели су као
старац са учеником у скиту светог Јована Претече десет година.
Кад је у скиту порастао број братије, нарушено је тиховање, а због све веће
баште воћњака било је много овоземаљских брига. Од свега тога, обојици је
било тешко. И сложили су се да се усаме у пустињу ради савршеног
тиховања, да не би имали никаквих телесних и овоземаљских брига, него да
живе Богом јединим; јер љубитељ пустиње и тиховања не може да подноси
разговоре и свакдоневне бриге. Тако су оставили скит и нашли усамљену
келију, на један сат од скита, а и од Иверског манастира удаљену сат хода, на
брду, у скоро непроходној пустињи, посвећену светом Јовану Златоусту.
Некада је то била велика келија, али у време немира скоро до темеља
разрушена. Они су је само мало поправили, осветили су цркву, и оспособили
две собе. Ту су почели да живе по пустињском типику: не бавити се никаквим
животним бригама - ни баштом, ни воћњаком. Иако је келија имала маслине
они их нису обрађивали. Када је дозревао плод, оци су позивали неког од
сиромаха и давали му да бере. Ја (монах Партеније) сам био сведок строгог
живота, а често ми се дешавало да код њих и заноћим. Пажљиво сам гледао
како живе, а желео сам да и сам са њима поживим и да код њих учим право
монаштво. Али они никога нису примали. - "С нама нико не може. Ми смо тек
после тридесет година достигли овакав живот, а и сада неки пут клонемо,
иако је дух бодар, али је тело слабо, и само нас благодат Божја снажи и држи."
Од времена свог доласка на Свету Гору, отац Николај је проживео 19 година, а
отац Арсеније 24, а да нису окусили ни рибу, ни сир, ни вино, ни уље. Храна
су им били суви комади хлеба које су они из Иверског манастира на својим
лећима узносили на брдо, и које су пре него што би их јели, умакали у воду.
Још су волели понеку црвену паприку. Ево како је изгледала њихова трпеза:
сув хлеб, паприка и патлиџан, дешавало се да има и лука ако неко донесе.
Усољене маслине или смокве су нудили само гостима. Тако су они јели, а
мени се често дешавало да будем са њима. И јело се само једном дневно, у
трећи час; средом и петком су остајали без трпезе.
А њихов типик је био овакав: после трпезе до вечерње занимали су се
келејним читањем духовних списа. Онда су служили вечерњу по типику -
читали су увек с пажњом и сузама, не журећи, тихо и кротко; онда повечерје с
каноном Богородици и молитве пред спавање. Ноћ су проводили у бдењу,
молитви и метанијама. Ако би их сан савладао, онда би мало одспавали
седећи, али не више од сата за сву ноћ, па и то некако неприметно;
принуђивали су се на бдење, и често ноћу излазили да прошетају. Часовник
нису имали али су увек знали колико је сати, јер под брдом, у Иврском
манастиру са торња откуцавају сати, а они су могли да их чују. У поноћ су
одлазили у цркву на заједничку молитву и тамо читали полуноћницу, а онда и
јутрење по уставу; после јутрења увек су читали канон са акатистом
Пресветој Богородици. Онда су се предавали молитвеном тиховању, до
свитања. Ујутру су се занимали рукодељем. Имали су норму: по десет кашика
на брата. Радили су одвојено. Међу собом никад нису разговарали, осим
најнеопходнијег, а пребивали су увек у молитви срца. Израђивали су
најпростије кашике. После тога су читали часове и молебан Богородици, а
онда ишли за трпезу. Тако су дане и ноћи проводили у непрестаној молитви и
рукодељу.
Старац је волео да често служи литургију; кад су имали вино и просфоре,
скоро сваки дан су служили. Али је у вину и просфорама био велики
недостатак. Литургију су најчешће служили удвоје. Понекад сам и ја био тамо
да слушам њихово умилно певање, растворено сузама. Видим два старца, од
поста сасушена и изнемогла; један у олтару, пред престолом Господњим, стоји
и плаче, и од суза једва изговара возгласе, више уздисајима срца; други стоји
за певницом и рида, па се од плача и ридања, а и због немоћи телесне, једва
шта може чути. Ја грешни, међу тако великим огњеним стубовима, био сам
обузет трепетом, не знају ни куда да усмерим свој слух: у олтар, или назад, за
певницу? Одасвуд ме подстиче на плач. И мада су људске уши мало шта чуле,
на њихову литургију је сам Господ смотрио, по обећању:" На кога ћу
погледати? на невољнога и на онога ко је скрушена духа и ко дрхти од моје
речи (Ис. 66, 2). Овде су певали "Трисвету песму" одбацивши сваку животну
бригу и заиста не мислећи нинашта овоземаљско; овде је међу двојицом сам
Господ пребивао, по речима: где се двојица или тројица скупе у моје име онде
сам и ја мећу њима (Мт. 18, 20). Ова два старца су толико љубили свог
Господа да нису хтели ни један минут са њим да се растају, него су увек са
Њим беседили умом, срцем и устима. Ако је код њих и било разговора, то је
било само о молитви, или о љубави према Богу и према ближњему. А кад би
неко пред њима почео да говори нешто лоше о свом брату, они су прекидали
разговор. Сваког ближњег су волели више него себе саме, и то су њихова дела
јасно показивала. Увек су се старали да свакога успокоје. Када би им било ко
дошао с неком потребом, из келије га нису пустали тужног. Ко је био
потиштен због телесне потребе давали су му и више него што су могли: и
последње своје књиге су давали у залог, па су их после, Божјом помоћу,
откупљивали. А ко је имао душевних јада тога су тешили својим благим
речима. Сиромашни су у њима имали помоћ, ојађени утеху, а страсни и слаби
на грех - брзо исправљање и ослобођење.
Рећи ћу о себи: када сам дошао на Свету Гору, скоро да нисам имао ни
копејке. Отац Арсеније ме благословио да учим да правим кашике, али нисам
имао новца да купим алатку. Када сам му то рекао, одговорио ми је: - "О томе
не брини!" Скинуо је с прозора кесу, просуо новац, избројао, и дао ми све што
је било рекавши: - "Узми, нема више од тридесет лева." Ја сам заплакао и
рекао: - "Свети оче, а да ли сте себи нешто оставили?" - "Ми ћемо бити сити,
не секирај се за нас; послаће Бог. А колико кошта алатка?" Рекао сам да кошта
педесет лева. Он је ушао у цркву, узео отуда књигу, дао ми је и рекао: - "Иди и
заложи код Корењевих (два руска монаха, стричевићи, који су живели у
келији Преображења Господњег недалеко од манастира Кутлумуша) и узми
новаца колико ти треба, а ја ћу после да је откупим." Колико ме суза ово
коштало: целог пута сам плакао.
Прво питање које је свакоме постављао, било је: - "Па како је, јеси ли
задовољан? Да немаш неку потребу?"
Испричаћу још један случај који се у мом присуству десио на празник Успења
Пресвете Богородице. Један мој духовни брат по имену Теоклит узео је све
паре које је имао, сто педесет лева, да за празник себи купи расу и платно.
Пошао је и све изгубио, и због тога се веома ожалостио. Видевши га, отац
Арсеније га је питао: -"Зашто си тако тужан?" Овај је одговорио да је изгубио
сав свој новац. Старац га је питао: - "Зар си у великој нужди?" А онда је
извадио своју кесу и дао му рекавши: - "Ево има шездесет лева, иди и купи
шта ти треба!" Отац Теоклит је узео и кренуо; а затим је размислио: - "Ја сам
млад човек, могу да радим, а они су стари и немоћни, па су ми дали последње
што имају. Они се уздају у Бога да ће их наситити; а зар ће мене Господ
оставити? Идем да им вратим!" Стигао је оца Арсенија и стао да му враћа
новац, али старац никако да узме. Он му је пао пред ноге и са сузама га једва
умолио да прими. Узевши новац, старац рече: - "И нећеш бити тужан?" А отац
Теоклит је одговорио: - "Нећу оче свети, сад сам радостан, јер сте ви узели
паре назад!"
Доста дуго су поживели у својој пустињи, па су пожелели да оду до Светог
града Јерусалима, да се поклоне живоносном Христовом Гробу, и Господ не
остави слуге своје без помоћи. Године 1836. дошао је на Свету Гору из Русије
јеромонах Аникита, кнез Ширински - Шихматов, велики посник. Обишао је
целу Гору Атонску, посетио и ова два постника у пустињи, побеседио духовно
с њима, веома их заволео и оца Арсенија изабрао за свог духовног оца. Онда
им је предложио да, ако желе, путују заједно с њим у Јерусалим. Прихватили
су. Кнез је био много радостан што ће имати такве сапутнике. Отишли су у
Јерусалим и тамо провели целу зиму, па су се, отпразновавши Ускрс, вратили
на Свету Гору и у своју келију. Нисам само ја из уста духовника слушао, да су
на путу у Јерусалим доживели толико невоља колико је само Богу познато.
Питао сам: - "Каквих невоља, оче, и шта им је био узрок? Да није била
оскудица?" А он одговори: - "Не, и од Бога и од људи смо имали свега
довољно, боље није могло бити. У Јерусалиму су нас ходочасници обасули
дукатима, али смо их, милошћу Божјом, разделили сиромашним Арапима.
Али су муке биле друге врсте: седећи толико година у пустињи, скоро да смо
заборавили како изгледа свет, а ту смо упали у највећу вреву и гужву. А
највише смо се насекирали због поста: сви нас траже, сви нас поштују, свима
је све на утеху, а ми не живимо како треба; толико смо се секирали, јер нисмо
знали како што брже да дођемо до Свете Горе!"
По повратку на Свету Гору отац Николај је молио духовника да посетиоце
келије не пушта њему, да га не би узнемиравали. Годину дана пре смрти оца
Николаја, обојица су у сну имали откровење: оцу Николају се јавио глас који
је рекао да он само што није препливао велико и узбуркано море, и ушао у
мирну луку. И оцу Арсенију се јавио глас да се он приближава великом и
прелепом граду, где ће завршити свој пут. Старци су један другом испричали
виђења, и препознали да су од Бога. Схватили су да им се приближава смрт.
Тад су додали пост на пост и сузе на сузе, и почели да се спремају за свој
одлазак. Пола године пре смрти отац Николај је био лишен телесног вида, али
је духовним очима савршено видео. Јер, Бог му је открио своје угоднике на
Светој Гори, оне који су још били међу живима, о чему је он саопштавао оцу
Арсенију, плашећи се да не упадне у ђаволску прелест. Отац Арсеније је био
веома опрезан, и није му рекао да верује својим виђењима, него да само плаче
пред Богом и да моли опроштај својих грехова. На оца Николаја су напале и
друге телесне болести: више није могао да долази у цркву, него је углавном
седео на одру, па и тиме се мучио, али није хтео да лежи. Али када би у суботу
или недељу духовник решио да служи литургију, дошао би у келију оца
Николаја и рекао: - "Оче Николаје, требало би одслужити литургију!" Овај би
весело одговорио: -"Служи оче!" Духовник онда каже: - "Како да служим? Ти
си болестан, а сам не могу!" Отац Николај одговара: - "Доћи ћу да ти
помогнем." Па устане са одра, и крене; прочитају правило, и литургију
одслуже. Отац Николај се причести светим Тајнама Тела и Крви Христове,
узме просфору, и њом се храни скоро недељу дана, а да другу храну и не
узима. И тако су живели пола године.
Сваке недеље су имали по једну литургију а понекад и две. Појац и чтец је
био болестан и слеп, па ипак због њега није било застоја. Увек је био спреман
на послушање. На месопусну суботу су такође служили литургију. Онда је
отац Николај пошао у своју келију, а духовник, спремивши све, у своју. Након
краћег времена отац Николај долази духовнику у келију, пада му пред ноге и
говори: - "Опрости ми, свети оче, што сам ти дошао у невреме: морам ти
нешто рећи!" Духовник рече: - "Бог да прости, кажи шта имаш!" Тада је отац
Николај, сав у сузама, почео да говори: - "Оче свети, кад сам после литургије
отишао у келију и сео на одар, одмах се отворише моје очи, и одједном сам
добро видео, а онда се отворише и врата моје келије и сва се келија напуни
светлошћу. Ушла су три човека, двојица младића са свећама, а међу њима
човек у свештеничкој одежди која је сијала неизрецивом славом. Пришли су
ми. Човек у одеждама ме упита: - "познајеш ли ко сам ја?" Ја се осмелих и
одговорих му: - "заиста, препознао сам те!" А он ће онда: - "И ко сам ја?" Ја
му одговорих - "Заиста, ти си отац Аникита, наш друг и сапутник у
Јерусалим, и има већ три године како си умро." А он ми онда рече: - "Јесте,
оче Николаје, ја сам. Видиш ли каквом ме је славом наградио Цар Небески,
Исус Христос? И тебе ће тако наградити; за четири дана бићеш ослобођен
свих невоља и болести, а мене је Господ послао да те утешим!" Одмах су
изашли из келије а ја сам остао сам, па су се поново затвориле моје очи, али
се срце испунило неисказаном радошћу". Саслушавши ово, духовник му је
рекао: -"Пази се, оче Николаје, да не будеш искушан, и немај поверења у све
ово, него се уздај у Бога, и моли његову милост!" Онда је отац Николај рекао:
- "свети оче, опрости ми. Нек са мном буде воља Господња; али се моје срце
испунило неисказаном радошћу. Молим те, оче, служи од сада сваки дан
литургију, а ја ћу да се спремам за причешће Светим тајнама!" Духовник му је
рекао: - "Добро, ја ћу служити; само немој да те чекам!" И тако је отац
Николај отишао у своју келију.
Литургија је била у недељу, и у понедељак, и у уторак; отац Николај се
причешћивао и било му је лакше. У среду Сиропусне недеље били су часови,
а у четвртак литургија. Отац Николај је читао и певао на литургији, и
причестио се. Онда му је духовник по обичају пружио просфору, али он није
узео; само је рекао: - "Оче, дођи до мене у келију!" - и духовник је пошао за
њим. Отац Николај је сео на одар, леђима у зид, његово лице је почело да се
мења, обасуло се руменилом, а он је, подигавши очи према небу, био у некој
врсти екстазе. Онда се повратио, и почео да говори: - "Благодарим ти, свети
оче, што си све до моје смрти трпео све моје недостатке, и довео ме до
Царства Небеског!" Духовник га је питао: - "Да ли, оче Николаје, видиш
нешто?" - "Видим, оче, да су дошли по мене, и исцепали списак мојих
грехова; а сад, оче, благослови!" Духовник је рекао: - "Бог те благословио!" А
он ће: - "Благослови руком!" Духовник је благословио руком. Он је, узевши
руку, целивао, и још је није ни испустио, кад је подигао очи к небу и тихо
изговорио: -"Господе, прими дух мој!" И истог трена је испустио своју душу,
предао је Господу Коме је од младости радио, служио са вером и љубављу.
Заиста је часна пред Господом смрт преподобних његових. (Пс. 115). Умро је
1841. године, 6. фебруара, на четвртак Сиропусне недеље. Ми смо тада
живели у Русику. Вест нам је стигла већ у суботу увече, а ми смо дошли у
недељу, на четврти дан. На погреб је дошло много руске братије, сви ученици
оца Арсенија. И сви се дивљаху: отац Николај лежи као жив, његово лице се
ниучему није изменило, руке и ноге, као у живога, нису укочене, сви чланци и
састави су меки, а из уста излази пријатан мирис, слично тамјану. Сви су се
радовали и прослављали Бога. Сахранили су га на Сиропусну недељу и
разишли се.
Отац Арсеније је остао сам са Богом, да се припрема на одлазак. Многи
ученици су га молили да их прими, многи су желели да живе с њим, али он
годину дана никога није примао. Онда га је Бог известио да ће неко време још
поживети у овом свету ради користи братије. Тада је он почео да прима све
који су желели да живе с њим, и ускоро се скупило њих осморица. Онда га је
нужда натерала да остави своју келију, јер је била сувише мала, па је са
ученицима отишао у скит Лаку, у најдаљу пустињу. Узели су тамо велику
келију, и сместили се.
Скитски оци су се веома обрадовали што је међу њих дошао такав светионик
који је у стању да их све осветли својим животом; али се руска братија око
Кареје и по Капсали веома растужила што се отац удаљио од њих. Ипак, иако
је пут био далек и тежак, нису остављали свог утешитеља, него су се старали
да иду код њега. Духовник није од њих тражио тај напор, него им је
препоручио да изаберу другог духовника, ближег. А они су одговорили да
духовника има много, али да оца и утешитеља у невољи не могу да нађу.
Од ученика који су живели са оцем Арсенијем многи нису могли да поднесу
његов живот и немаштину, па су одлучили да га напусте, и почели су да га
моле за благослов да их отпусти, да на Светој Гори изаберу друго место за
живот. Он им је, међутим, саветовао: "Чеда моја љубљена, чиме ли сте
незадовољни? И чиме сам вас оптеретио? Ако сте тужни зато што се много
ради, седите онда сваки у својој келији у молитвеном тиховању, само не
остављајте своје келејно правило и саборну службу, него увек живите са
мислима о Богу и непрестаној умној молитви, свим снагама настојте да
очистите унутрашњег човека у вама, и не примајте никакве ђаволске
предлоге. Откривајте све своје помисли, немојте их скривати да неким од вас
не би завладао ђаво. Или можда нисте задовољни храном? Ни због тога не
тугујте. Све што је потребно да се наситимо и утешимо, послаће Господ, јер
Он је рекао: иштите најпре Царство Божје, и правду његову, и ово ће вам се
све додати (Мт. 6, 33)." - Али неки ученици нису послушали старчеву поуку
него су говорили: "ко може да поднесе твој начин живота и одбојност према
стицању? Што год нам Господ пошаље, ти све разделиш другима!" - А он им
је рекао: - "Ко жели да живи са мном, нека живи као ја; а ко не жели да следи
мом начину живота, нека живи где хоће. Ја благосиљам, али само унутар
Свете Горе Атонске, а за излазак из Свете Горе не дам благослов, осим по
Божјој вољи!"
После овога многи су се разишли, како је коме одредио. Иако су се телесно
раздвојили, духом и љубављу су за њега остали везани. Проживевши у скиту
три године, по Божјем благослову он је отуда отишао са остатком својих
ученика, купио келију Свете Тројице близу манастира Ставрониките, где су се
и настанили.
Отац Арсеније је у животу трпео многе увреде и клевете, па скоро и прогон од
оних који су му завидели. Заиста, како је рекао Апостол, они који хоће да
живе побожно у Христу Исусу биће гоњени (2 Тим. 3, 12).
За то време је из Русије, из Саровске пустиње дошао јеромонах Паладије, који
је решио да живи у скиту светог пророка Илије, и поживевши ту кратко време,
умро. Малоруси, то јест Украјинци, житељи скита, нашли су после њега
лестовку (како су расколници називали бројанице) и мантију, и узбунили се,
повикавши да су сви Руси расколници. Одавно су они мрзели Русе и тражили
разлога да их протерају са Свете Горе. Почела је истрага: Грци и Бугари су се
свему томе јако чудили, јер су они Русе више волели него Малорусе, и веома
су били изненађени таквим необичним стварима. Ипак, Малоруси су своје
учинили, оклеветали су Русе, а више од свих духовника оца Арсенија. (Године
1838. отац Арсеније је на краће време био старешина Илинског скита.)
Нађене ствари су послали на разматрање патријарху у Цариград, додавши
свакакве клевете. Примивши пошиљку, патријарх се много зачудио. Цео сабор
је о томе расправљао, и видели су да је у питању некаква клевета, јер су добро
знали да је сва Русија заиста православна. Ипак је патријарх затражио да му
се духовник Арсеније лично јави. Чувши ово, спремили су се обојица у
Цариград, духовник и отац Николај. Отишли су пешке, сувим путем, јер нити
су имали новаца, нит било шта друго што би могли дати за превоз бродом, а
копном од Свете Горе до Константинопоља има око хиљаду километара.
Дошавши, јавили су се патријарху. Он се о свему распитао, и препознавши
клевету, веома их пожалио. Онда им је показао мантију и бројанице, и рекао:
"а шта је ово?"
Духовник је одговорио да је јермонах Паладије дошао из Саровске пустиње; а
тамо је такав обичај, да такве мантије и посебне бројанице држе ради
келијног правила.
Патријарх је рекао: - "Чуо сам за Саровску пустињу, и њен типик ми се веома
допада." Онда је још упитао: - "Којим сте путем дошли овамо, морем или
копном?" Они су одговорили: - "Копном, свети владико!" Патријарх је са
сузама у очима рекао: - "О оци, како сам вас намучио. Зашто нисте дошли
бродом?" Они су одговорили: - "Нисмо имали чиме да платимо превоз!"
Патријарх им је дао новаца и рекао да пођу бродом, и написао је светогорским
властима да убудуће овакве старце не узнемиравају, и да не примају никакве
клевете против њих, а ако се усуди да их клевета, да буде одлучен од Цркве и
од светих Тајни. И тако су се наши оци вратили кући, а уста клеветника беху
запушена.
Много тога је старац Арсеније на Светој Гори одлучивао и распоређивао, и
нико му није могао противречити; са његовим благословом су Руси дошли у
Русик; многе је он задржао да на Светој Гори проводе свој живот, иако нису
желели; а многе је послао из Свете Горе на разна места. Чудесне су ствари
причали о духовнику Арсенију:
Године 1839. у келији руске браће Корењових лежао је болестан монах
Јоасаф; једне ноћи било му је веома тешко, и очекујући смрт, затражио је
духовника. Код Корењових су тада на конаку били гости, двоје од њих су са
фењером пошли да доведу духовника, а раздаљина је била више од 5
километара. Дошавши духовнику, рекли су му да монах Јоасаф умире, и да
жели да га види. Молили су да што пре крене са њима, јер имају фењер, а ноћ
је веома тамна, а и киша пада. Он је рекао: "да, мора се брзо, заиста умире;
идите ви напред, а ја ћу се сад спремити и са својим фењером ћу вас стићи!"
Пошли су брзо и жалили га пошто ће ићи сам шумом и кроз кишу, и још су се
плашили да болесник не умре пре доласка духовника. Када су стигли у келију
срео их је монах Филип и рекао да је отац Јоасаф већ умро. Питао их је зашто
су њих двојица тако дуго лутали. Они су рекли: "ишли смо брзо и журили да
бисмо га још затекли у животу!" Монах Филип је рекао: "зашто се правдате?
Скренули сте некоме у госте; има више од пола сата како је духовник дошао,
исповедио, причестио и прочитао молитву, и истог трена је отац Јоасаф
умро!" Чувши ово њих двојица су се јако зачудили, знајући да није прошло ни
сат од како су кренули од келије духовника. Пришли су самом оцу Арсенију,
поклонили се и питали: - "Свети оче, како сте тако брзо дошли? Нисмо
приметили када сте нас престигли!"
Он је рекао: - "Нисам смео да се задржавам, и овако сам га једва затекао.
Пошао сам правим путем за који ви не знате!" Оћутали су, иако су добро
знали да другог пута нема, и помислили су - "није ли ишао оним путем којим
је пророк Авакум из Палестине у Вавилон пророку Данилу донео јело?"
Отац Арсеније је на такав начин долазио још двојици болесника на Капсали.
А ево шта се десило 1845. године: 4. јула решио је отац Арсеније да иде на
празник у лавру преподобног Атанасија Атонског. Тог дана, одслуживши
литургију, пошао је на пут око Атона и у лавру дошао пред бденије. А
раздаљина је била од његове келије до манастира Светог Павла осам сати
хода, а од Светог Павла до лавре седам сати хода. У лаври је стајао на бденију
и литургији, што је трајало шеснаест сати. У трпезу није пошао него је узео
хлеб и отправио се на пут, те је око вечерње опет био у својој келији, која се
налазила на осам часова удаљености. Сви су се томе много чудили: и младоме
би било потребно да иде три дана, а он седамдесетогодишњи старац, при том
занемоћао, са болесним ногама, одстојао је 16 сати и цео пут обавио за дан и
по. Касније су га питали: - "Оче, како сте могли тако брзо да се вратите кад
пут води са брда на брдо, преко оштрог камења?" Он је одговорио: - "Обнови
се као у орла младост моја. Не зато што ја тако могу, него с Божјом помоћу!"
Почетком 1846. г. видело се да се старцу Арсенију приближава смрт. Још
раније, када је сам окопао целу башту, питали су га: - "Зашто се, оче, толико
напрежете? Зашто не наредите својим ученицима?" А он је одговорио: -
"Мени више није много остало да окопавам, а ученици ће без мене још доста
да се накопају!" Затим су му се ноге потпуно разболеле, па више није могао
ни да ради ни да хода; али је сваке недеље служио по 4 литургије, у недељу,
среду, петак и суботу, иако са великим напором. Пете недеље великог поста у
суботу је одслужио, једва. 23. марта, исте те суботе, обавестили су његове
ученике по целој Светој Гори да је старац болестан, не би ли сви дошли да
приме последњи благослов. У недељу 24. марта рано ујутру, сакупила су се
сва његова духовна чеда, из Русика духовник Јероним, из Илинског скита
игуман Пајсије и мноштво других. Пришао му је ученик отац Павле хроми и
питао: - "Свети оче, зар хоћеш да нас оставиш, да одеш од нас?" Он је
одговорио: - "Да, дошло је време, треба вратити дуг!" Отац Павле је поново
питао: - "Зар се, оче, не бојиш смртног часа, не ужасаваш и не дрхтиш пред
одговор праведном Судији? Био си више од 30 година духовник!" А старац га
је весело погледао и рекао: - "Страх и ужас не осећам, него ми нека радост
испуњава срце и много се уздам у Господа мог, Исуса Христа, да ме по
милости Својој неће оставити, макар добрих дела и не имао; јер чиме да се
похвалим осим својим немоћима? Својом вољом ништа нисам учинио, а и
што учиних, то је уз помоћ Господа мога и по вољи Божјој!" - Онда је свим
својим духовним чедима наредио да прилазе један по један, свакоме је
опраштао и отпуштао, давао последњи благослов и поуку где и како да
проводе живот, и тако је радио скоро до последње минуте свог живота. Лежао
је на галерији. Онда је наредио да се сви удаље, па су сишли. Он је почео да се
моли, али се није могло чути шта је говорио. Три пута је подигао руке према
небу. Онда их је спустио и више се ништа није чуло. Монаси су пришли и
видели да је старац већ предао душу у руке свог Господа. Кога је од младости
тако заволео и ради Кога је своје тело потпуно исушио. Заиста је часна пред
Господом смрт Његових преподобних.
Онда су почели да га спремају за погреб. Када су му открили ноге, указала се
страшна слика: на обе ноге, од колена наниже, скоро да су остале само голе
кости, док је сва плот иструлела од стајања и дугогодишњих рана. Сви су се
много чудили на чему је уопште стајао и како је могао тако брзо да иде.
Никада није говорио да су му ноге болесне, него је увек стајао, а по Светој
Гори летео као птица. Од тих рана се чак није ширио никакав непријатан
мирис. Сахранили су га поред самог олтара у келији Свете Тројице 1846. г.,
25. марта.
И тако се Света Гора лишила стуба и светионика који је 24 године подржавао
и просвећивао сву руску братију, али не само Русе, него и Грке, Бугаре и
Молдављане. Грци су говорили "мегалос герондас Арсениос!" И шта још да
се каже? Ако бисмо хтели све његове подвиге, добра дела и случајеве који су
се са њим десили, подробно да опишемо, требало би написати велику књигу.
Довољно је рећи да је на Светој Гори живео старац Арсеније и да је својим
ученицима показао пример живота: није речју поучавао, него је делом
показивао.
Отац Арсеније је био средњег раста, имао је русу косу, проседу браду средње
дужине, и главу је увек држао наклоњену на десно раме. Лицем је био чист и
весео, очи су му биле пуне суза; био је веома сув, али му је на лицу увек било
руменило. Посебно онда када је служио литургију он је све доводио у чуђење
јер су виђали да му је лице бивало као огњено. Беседа му је била кратка, без
много речи, говорио је увек једноставно, без ласкања, одрешито и не
понављајући се. Веома је добро познавао Свето писмо и списе отаца, и увек
их је као сведоке приводио напамет, чему су се дивили и учени људи. Његови
искушеници га никада нису видели да спава или да лежи поребарке, него је
највише стајао, а понекад и седео. И премда је свом телу давао мало сна, но је
то чинио седећи, скоро неприметно, и увек је творио молитву док би читао
или се бавио рукодељем.
Поуке оца Арсенија су у свему биле сагласне са поукама древних отаца.
Свакога је учио да живи по вољи Божјој и по савету стараца, а не по своме
уму и жељама. Многима је изгледао тежак човек, јер, како се сам трудио, тако
је и другима строго говорио да све чине и предузимају по Божјој вољи. Таквог
старца на Светој Гори међу Русима није остало, сем ако касније неко не
процвета. Мада има много подвижника, али су они углавном прости људи и
такво расуђивање нису достигли. По светогорском обичају, после три године
су му откопали кости, и оне су биле жуте као восак, ширећи око себе мирис.
ДУХОВНИК ОТАЦ ВЕНЕДИКТ - ГРУЗИН
(умро 1862)
Родно место оца Венедикта је било Шорапани у Имеретинском царству.
Његов отац је био сеоски свештеник, по презимену Киотишвили. Отац
Венедикт је добио домаће образовање од оца, и сам је касније служио као
сеоски свештеник. Његов рођени брат се налазио у свити последњег
имеретинског цара Соломона II и када је овај побегао у Турску, оба брата
Киотишвили су се нашла уз њега. Пошто је цар умро, отац Венедикт је
отишао у Јерусалим, где је био удостојен да служи литургију при Гробу
Господњем.
Из Јерусалима је отац Венедикт отпловио на Свету Гору где се придружио
братству Пантелејмонског манастира. Било је то 1816. год. Овде је отац
Венедикт, из разлога који само он зна, сакрио да је у свештеничком чину. У то
време манастир су тек градили и он је радио заједно са осталим радницима.
Један монах који је био у Јерусалиму у исто време када је тамо био и отац
Венедикт, неочекивано га је видео и препознао. Пришавши игуману, оцу
Сави, рекао му је: - "Како ви то поступате са свештеником, терајући га да ради
најгрубље радове? Ја сам га видео како служи при Гробу Господњем?" Отац
Сава се веома изненадио, одмах га позвао и замолио да каже сву истину.
Смирени јереј је признао. Тада је отац Сава одредио за њега епитимију: да
четрдесет дана пали сва неугасива кандила у свим параклисима манастира.
Ускоро је отац Венедикт чуо за строг типик манастира Дионисијата и, желећи
подвиге, отишао у тај манастир где се постригао у схиму. Да би се поучио у
светоотачким списима, он је узимао грузинске књиге из Иверског манастира.
Али, није се дуго подвизавао у тој обитељи: због грчког устанка нагрнули су
онамо турски војници. Једном, отац Венедикт се затекао у Кареји. Тамо су га
видели неки војници и ступили са њим у разговор. Вероватно су ти Турци
били из области Батума, где живи мноштво Грузина муслимана, јер су знали
грузински. Као потомци православних Грузина они су се добро понашали
према оцу Венедикту. То су приметили монаси Иверског манастира и
предложили оцу Венедикту да пређе к њима. Манастир му је одредио веома
поштовано послушање: да управља параклисом Божје Матере у коме се
налази чудотворна икона Царице Небеске Портаитиса ("Вратарка"). На ову
дужност се увек одређивао најпобожнији од јеромонаха. Отац Венедикт је уз
то био и усрдни испосник: понедељком, средом и петком он ништа није ни јео
ни пио. На том послушању он се налазио све до доласка младића Василија у
Свету Гору, то јест до 1834. год.
Део прихода добијених од поклоника увек је био даван на употребу
јеромонаха који је управљао параклисом. Отац Венедикт је сав новац који се
скупио за дуго време предао манастиру. У знак признања за његову жртву
манастир му је предложио на избор једну од две келије: светог пророка Илије
или светог Василија Великог. У жељи за животом у молитвеном тиховању,
отац Венедикт је изабрао прву, која стоји на брегу насупрот манастира и има
прекрасан поглед на све четири стране. У тој келији је желео да молитвено
тихује патријарх Григорије V кога су 1821. год. на први дан Ускрса Турци
обесили у Цариграду. У њу је прешао отац Венедикт са својим учеником
Василијем и тамо живео све до своје смрти - 28 година.
Његов унутрашњи живот нико није знао. Познато је само да је све дневно
правило испуњавао на бројаници. Уторком, четвртком, суботом и недељом он
је обавезно служио литургију. У манастир је ишао на бденије само на Ускрс,
на Божић и на Успеније, а после бденија се враћао у своју келију да одслужи
литургију. На дан празника светог пророка Илије из манастира су му
доносили слатко и кафу, чиме је он служио госте који би му дошли на
празник.
Знаменити старац, отац Иларион Грузин био је духовни син оца Венедикта.
Он је, као и сви савремени старци Свете Горе, високо ценио духовне дарове и
искуство у духовном руководству старца Венедикта.
Старац се преставио у Господу 9. марта 1862. године, у петак треће недеље
свете четрдесетнице.
СТАРАЦ ВИСАРИОН - ГРУЗИН
(умро 1892)
Отац Висарион се родио 1807. год. у Гуријској кнежевини, области
Грузинског Царства. На светом крштењу му је било дато име Василије.
Његови родитељи, протојереј Максим и Ана, припадали су племићкој
породици Кикодзе. Његов отац је био при двору кнеза Гурије, Мамија
Гуријели, који је умро 1810. год., ускоро после тога што је своју кнежевину
дао у поданство Русији.
У оно време, образовање младих људи је почињало код куће, под
руководством старијих чланова породице, и завршавало се иза манастирских
капија. Као уџбеници служиле су богослужбене и светоотачке књиге. У стара
времена, током столећа, у Грузији је постојао обичај да се сваке три године у
Атину пошаље по 12 младића да би тамо стекли више образовање. При том су
углавном бирали децу познатих кнежева.
Деда Василијев, јереј Герасим, када је постао удовац, ступио је у манастир
"Намарневи" у Кутаијској губернији, и овде се под његовим руководством
налазио млади Василије неколико година. После смрти деде, Василије је
одмах напустио своју домовину и отишао на Свету Гору Атонску. Ово се
десило овако: сусед Василијев је путовао у Јерусалим, а отуда је при повратку
посетио и Свету Гору. Ту је он нашао духовника оца Венедикта, који га је по
његовој молби постригао у расофор. По повратку у Грузију он је много
говорио о узвишеном животу његовог духовног оца, светогорског старца.
Међу слушаоцима био је и дете Василије, и он је пожелео да одмах оде у
Свету Гору ка старцу. Своју намеру је открио оцу али овај се није сложио и
није хтео да га пусти. Тада је Василије сам почео да скупља новац, и
саопштио оцу намеру да се обавезно упути на Свету Гору.
До Кутаиса је пошао пешке. Ту је добио пасош и пошао даље све до обале
Црног мора где је нашао брод који је требало да се упути у Цариград.
За време пловидбе Василије се упознао са једним трговцем Јерменином.
Сазнавши од Василија за циљ главног путовања и оскудност средстава којима
је располагао, посаветовао му је да, када пристану у Трапезунту, сиђе на обалу
и обрати се за помоћ турском паши, човеку који је био веома милостив према
хришћанима. Василије је прихватио савет, и тек што је брод бацио сидро у
пристаништу, он је заједно са трговцем чамцем отишао на обалу. Отпративши
га до пашиног дома, Јерменин га је оставио да сам уђе. Паша је наредио да га
пусте. Но Василије се није збунио и као хришћанин није се понизио пред
муслиманом. Улазећи у собу, где је по источном обичају подвивши ноге седео
паша, Василије му се са поштовањем поклонио и, пришавши ближе, целивао
место поред паше на дивану. Касније, када се о томе причало, на питање
зашто није целивао паши руку или колено, како је обичај у Грузина, он је
одговорио: - "А како да га целивам у руку или колено, па он је Турчин?"
Паши су објаснили да овај човек има намеру да путује у Јерусалим, али нема
новца, и да моли да му се укаже милост. И паша је наредио да му се изда 180
лева, сума која је била знатна.
Дошавши у Цариград он је убрзо нашао брод за Свету Гору, и после извесног
времена, најзад, ступио на њену освећену земљу. Било је то 1834. год. а
Василије је био у својој двадесет осмој. У Кареји га је срео један грчки монах
који је знао грузијски, јер је неко време провео у Грузији на метоху Иверског
манастира. Сазнавши о циљу његовог доласка на Свету Гору, он га је упутио
оцу Венедикту.
Овај последњи се одмах обрадовао, а обрадовао се још више када је сазнао да
је младић писмен и да уме да пева. - "Одавно сам, говорио је старац, желео да
имам ученика и да живим одвојено у келији, али нисам нашао Грузина. Онда
су решили да живе у келији светог пророка Илије, и ускоро је отац Венедикт
постригао Василија назвавши га Висарионом. Живели су око 30 год. заједно и
отац Васарион се пењао лествицама подвижништва. Поседовао је
смиреноумље и простосрдачност, и све више је долазио у стање малог детета.
Научен од свог старца, веома је марљиво прионуо на умносрдачну молитву.
Неки монах Јаков из Иверског скита, који је понекад бивао код њих на
литургији, говорио је да је отац Висарион прислуживао са таквом
побожношћу, да се могло помислити да је то анђео, а не човек. На велике
манастирске празнике он је долазио и прислуживао тамо где су га позивали.
Најчешће је помагао саборним старцима, помагао њиховим ученицима да
спремају и служе храну. Манастирски аргати, сазнавши за доброту оца
Висариона, увек су се трудили да буду на местима где је он помагао.
Дешавало се да, када он носи велнки послужавник са тањирима, окруже га
неколико људи и моле да им нешто удели. А отац Висарион, као да не обраћа
пажњу ни на шта, скоро половину послужавника раздели људима који га
прате. Искушеници који су ово приметили, почели су да се жале својим
старцима; али ови, знајући простосрдачност карактера оца Висариона, чинили
су прстом знак да се ћути.
Пред крај живота старац је много патио од реуматизма уобичајеног на Светој
Гори: прсти на рукама су му били искривљени, а када је лежао, био је
принуђен да једну руку увек држи високо у петљи, причвршћеној за таваницу.
Малокрвност болесног старца му више није давала могућности да се огреје
ни одећом ни прекривачима. Могао је мало да се огреје само врелим чајем.
За све време свог живота на Светој Гори, старац се усрдно бавио непрестаном
Исусовом молитвом, и у том молитвеном стању је пребивао до свог
последњег даха. Када су приметили да је сасвим занемоћао, стали су да
пажљиво следе за последњим покретима старца. Он је у тој мери ослабио, да
није био у стању да изговара умну молитву, него је само непрестано шапутао:
"Упало, Упало ...", то јест "Господе".
7. октобра 1893. год. увече, он је одједном почео да говори да је дошао
протојереј Георгије - старији брат његовог ученика Христофора. Монаси су га
питали: - "А где је он?" Старац је одговорио: - "Зар не знате да је стигао на
Свету Гору, и са њим још неки?" Сви који су се ту затекли схватили су
старчеве речи као бунцање, и нису на њих обраћали пажњу. Међутим, заиста
је тог дана у Дафни из Грузије стигао протојереј Георгије у пратњи још
двојице Грузина. Другог дана ујутру они су дошли у грузинску келију светог
Јована Богослова, и без одмора, одмах замолили да их упуте ка келији сзетог
пророка Илије, желећи да се без одлагања виде са братом и старцем
Висарионом. Почела је да пада киша, али је отац протојереј рекао да осећа
неодољиву жељу да се што пре види са старцем, па је одмах пошао.
Када су старцу казали да је стигао отац Георгије и донео му писмо од његовог
рођеног брата - епископа Имеретинског Гаврила - он је слабим гласом
проговорио: - "Дајте ми моје писмо!" - и узевши га у руке, не отварајући,
целивао писмо и вратио га, не упитавши шта то у ствари брат пише. Краће
време провевши са оцем протојерејем он већ више није говорио, него је све
време пребивао у молитвеном стању и са молитвом на уснама тихо предао дух
свој у руке Божје 9. октобра 1893. г.
Старац Висарион је на Светој Гори проживео 58 год. и све на једном месту.
Укупно је проживео 86 година.
ДУХОВНИК ОТАЦ ЛЕОНТИЈЕ - РУС
(умро 1876)
Отац Леонтије се родио у Украјини. Годину дана после његовог рођења умрла
је његова мајка, а отац га је дао једном богатом Молдављанину без деце. Са
двадесет две године отац Леонтије је побегао од свог васпитача и сакрио се у
манастиру Колдорашани, који се налази на двадесет врста од Букурешта. Ту је
он проживео шеснаест година а онда се упутио у Свету Гору заједно са својим
другом, монахом Антонијем, кога је он касније постригао у схиму и на тај
начин постао његов старац. Настанили су се у молдавском скиту Лако где је
отац Леонтије проживео тридесет пет година, до саме смрти.
Старац Леонтије причао је једном свом саговорнику: - "Када сам ступио у
монаштво, старац ми је дао овакву поуку: поред прве исповести пре пострига,
о томе шта је било у светском животу, треба увек откривати своје помисли и
имати савршено послушање. Своју сабраћу треба сматрати анђелима и
служити им као самом Богу." Онда је старац рекао и другу поуку о томе како
чувати ум и чула од помисли.
Затим су га рукоположили у јерођакона. Његово келијно правило је било
овакво: триста великих метанија са молитвом Исусовом, а уместо појасних
поклона читати свето Јеванђеље. Велике метаније је он чинио чак и онда када
је био у дубокој старости, што је уз непрестано бављење умно-срдачном
молитвом било чак и сувишно; али старац, док се осећао у снази, није
попуштао ни у телесним подвизима.
- "Понеко - говорио је он - може да чини хиљаду метанија а да при том не
осећа замор тела; а други и после педесет поклона губе дах; но и такви се
равњају са онима који чине многе поклоне."
- "А ми, старче, говирио је сабеседник, много једемо, пијемо и спавамо, а
снаге су нам осредње".
- "Ако телу не будете давали што му је потребно, још ћете више ослабити.
Преподобни Пајсије, са којим је говорио Сам Господ, видео је једном сабрата
потпуно изнемоглог после дводневног поста, изнемоглог тако да је лежао на
земљи. Преподобни се томе зачудио, јер је он шездесет дана провео не једући
ништа и није ослабио. Господ му се јавио и рекао: - "Не мисли тако; ти си
постио уз Моју благодат, а он својом снагом, и са тешком муком." - "А какву
ће онда он, продужио је Пајсије, добити награду?" - "Једнаку с твојом!" -
рекао је Господ.
- И овде у скиту има их који посте по два и по три дана, па и по недељу дана;
и то је помоћу благодати!
- Ако хоћеш, говори преподобни Антоније Велики, да испиташ неког који је
чувен да ли је он заиста духован човек, то га обешчасти, понизи; уколико он
то поднесе, заиста је такав; а ако не поднесе, онда у њему ничега и нема. Када
те неко унизи, а ти не изгубиш љубав према њему, то је пут Божији!"
Ако је ради потребе старац требало да се отпреми некуда из келије, у скит или
у манастир, он је чинио неколико метанија пред иконом Богородице с
намером да, ма шта се десило, све претрпи.
- "Уколико нема такве припреме, говорио је старац Леонтије, не треба
излазити."
Једном је дошао у Кареју једном Бугарину кога је познавао, и који га је
примио са љубављу, показавши му где да се одмори на архондарику, док он не
пообавља своје послове. Старац је ушао молећи се. По обичају је рекао са
поклоном: - "Благословите!" У то време тамо је лежао један монах; одједном
се тај бацио на оца Леонтија и стао да га грди најстрашнијим речима.
Збуњени старац је успевао само да понавља: - "Тако је оче, тако је; истину
говориш!" -Овај крену да тражи штап, али се десило да на целом архондарику
није било ничег одговарајућег, па он искочи да нађе напољу. Старац је остао
да га чека. Уздахнувши према Богородици он је себи рекао:
- "Ево Леонтије, сада покажи за шта си се припремио!" - Вера у Богородицу га
није напуштала. Надао се да ће га Она ојачати толико да му се стрпљење неће
потрошити пре него што престану да га туку. Кад, ево га трчи онај псовач.
Старац очекује да ће јурнути на њега; али овај се баца старцу пред ноге и
моли за опроштај. Неки Влах, који је личио на старца, учинио му је нешто
нажао, и он је помислио да је у питању иста особа; али стрчавши доле по
штап, срео се са домаћином који га је питао за духовника Леонтија. Тек тада је
схватио грешку. Незлобиви старац, видевши смирење и скрушеност монаха,
рекао је: "Бог да прости; само испуни мали канон - начини сто метанија
Богородици!" - Тек што је овај почео да се клања, старац, приметивши
искреност његовог покајања, рече: - "У реду, доста је!"
Отац Леонтије је био човек образован, мудар и добре душе. Све који су
долазили на исповест лечио је и тешио тако да су одлазили радосни.
О познатом светогорском подвижнику, оцу Илариону Грузину, старац
Леонтије је слушао још док није дошао на Свету Гору, а када је дошао, одмах
се отпремио к њему са преводиоцем. Овај је оцу Леонтију говорио о
правилима умне молитве, и о томе како да се понаша идући овим путем. До
тог времена старац се није бавио умном молитвом, иако је то желео, али без
искусног руководиоца није хтео да почне. Касније се увек обраћао за савет
старцу Илариону, а понекад је и сам Иларион долазио к њему. Отац Леонтије
је постао дубоки зналац умне молитве, а касније је у томе обучио
Молдављанина оца Антипу, који је прешао у Русију и завршио живот у
Валаамском манастиру. - У бучном и пренасељеном манастиру, због
разноврсности карактера братије, по старчевим речима, тешко је сачувати
пажњу на самог себе; али кад је неко достигао савршено послушање и
непрестано открива помисли, и у таквим условима се спасава.
- "Ма шта радио и ма куда ишао - све чини са Исусовом молитвом. Сам
Спаситељ наш, живећи тридесет три године на земљи, био је у послушању
Јосифу и Матери Својој. Нико није видео да се смеје, а да плаче видели су га
неколико пута - тиме је показао како смо дужни да идемо путем спасења.
Очишћена савест сама показује предности унутрашњег живота према
спољашњем!"
У борби против страсти старац је саветовао: - "Ако те је напала и узнемирава
те, на пример завист према брату, одмах у књизи потражи поуке неког од
отаца о зависти. Исто и при другим страстима - одмах потражи одговарајућу
страницу. Тако је лакше човеку да се брани и противи страстима. Човек који је
достигао послушање и смирење и неприметно успева духовно. Ако се деси да
млад монах говори о страху Божјем, или уопште о путу спасења, треба
слушати и по могућству испуњавати, а ако неко ко има белу браду и који је
духовник као ја, па поучава противно списима светих отаца, онда га не треба
уопште слушати!"
Старац је саветовао да се непрестано плаче и мисли на смрт: то је пут
покајања, а другог пута нема.
Отац Леонтије је имао снажно тело и још снажнију наду у Бога
Свепомислитеља. Дешавало се да донесе на својим плећима из Русика или из
других удаљених места пуну торбу осушеног хлеба и других намирница, до
тридесет ока и да већи део, и то све најбоље, раздели сиромасима, болеснима
и старима. За себе је остављао само осушен хлеб и још понешто такво што се
може користити не палећи ватру. Његов ученик, отац Атанасије, ретко је
излазио из скита, а о свему неопходном за исхрану бринуо је сам отац
Леонтије. Ученик је као мало дете, седео код куће и јео све зготовљено што му
је доносио старац.
Отац Леонтије се мирно преставио у Господу 25. маја 1876. год., и био
оплакан свим својим духовним чедима и свим који су имали користи од
његових духовних савета и утеха.
СКРИВЕНИ СТАРАЦ - БУГАРИН
(умро 1868)
Један руски пустињак, схимонах Макарије, који је живео у пећини на
Керасији и умро 1888. год., причао је следеће:
Схимонах отац Арсеније, шумар Велике Лавре, био је пре ступања у
монаштво 18 година капетан сердара (хришћанске страже Свете Горе), и
неколико година чобанин. Знао је све стазе светогорских шума, због чега су га
и назначили, када је ступио у Лавру, на дужност шумара. Отац Арсеније је у
потпуности одговарао очекивању управе Лавре. Приликом надзора шуме он је
сазнао за пустињака који је живео скривен и случајно је о њему рекао оцу
Макарију. Ево како је то било: пред Усксрс 1861. год. дошао је ка оцу
Макарију отац Арсеније и питао га да ли је спремио нешто за Ускрс? И када је
овај објаснио да нема ничега, Арсеније му је рекао да тих дана долазе барке са
једног од острва архипелага натоварене уљем, сиром, јајима и осталим, и
саветовао му да сиђе у Лавру да се снабде. А када је отац Макарије рекао да
он нема новца овај је обећао да ће сам платити: једном речју наговорио је оца
Макарија да крене с њим. Путем је отац Макарије стао да се распитује не зна
ли он, будући да је тако дуго био шумар, а раније сердар и чобанин, неког од
пустињака који живи скривен. Арееније се ушепртљао. Није желео да открије
тајну, али није хтео ни да ражалости старца друга. Тада је Арсеније рекао: -
"Ако грех клетве узмеш на себе онда ћу ти рећи." Овај је обећао, говорећи да
ће када види скривеног старца, најпре рећи да је он, Макарије, крив.
Када су од молдавског скита пошли према Лаври, шумар је на пола пута
скренуо десно и повео га кроз непроходна места, објашњавајући где живи
старац и како ће га наћи. Само, он је сумњао да ће Макарије бити у стању да
се спусти у ту провалију, у којој старац живи. Разговарајући тако пришли су
до саме провалије: са три стране стене су се спуштале наниже окомито као у
гробу, и силаска није било никаквог. Арсеније је рекао: "Ето, ако си у стању да
се спустиш онда крени. Кад стигнеш до терасасте избочине, погледај право
под стену и тамо ћеш наћи његово пребивалиште". Макарије је почео да се
спушта. Касније је говорио да, ма како да је било тешко пентрати се по
стенама на врху Атоса, приликом сакупљања неувенљивих цветића, овде је
било неупоредиво теже.
У почетку су му сметале ципеле и он их је бацио доле; затим и сама мантија у
којој није могао да се провлачи међу стенама, па је и њу збацио. На крају се
приближио дну и тамо на камену нашао своје ствари. Ставши на равно место
и погледавши уоколо приметио је старчеву колибицу под стеном. Поред ње
расту три маслине и смоква. Приближивши се видео је и самог старца који је
седео напољу. Када је старац приметио човека, прекрстио се, пљунуо и брзо
ушао у колибу, затворивши се.
Макарије је од оца Арсенија чуо да пустињак осим грчког, бугарског и руског,
зна још турски и француски. Макарије је дошао до келије, прочитао молитву
и почео да куца на врата. Пустињак дуго није одговарао. Макарије, видећи да
га овај сматра демоном, почео је да уверава како је он хришћанин и монах.
- "А шта теби треба?" питао је на крају пустињак на чистом руском језику.
- "Дошао сам да те видим."
- "Ко те овамо довео, Бог или демон?"
- "Бог", одговорио је Макарије.
- "Откуд знаш да је Бог? можда је и ђаво!"
- "Бог", убеђено је рекао Макарије.
Пустињак је и даље молио да што пре оде одатле, јер нема шта да тражи.
Макарије је одговарао једино да ће он умрети поред келије, али да отићи неће.
Са собом није понео ни одећу ни хлеб.
- "Какав си ти неодговоран и јогунаст човек, ја таквих још нисам видео",
продужио је пустињак.
А Макарије је и даље молио да му отвори.
- "О, знам ја ко ти је рекао", проговорио је старац, "покварен је то човек!"
- "Није његова кривица старче, ја сам крив!"
- "Одлази одавде, молим те, одлази!"
- "Нећу отићи; седећу поред твојих врата до Ускрса и овде ћу умрети. Нећу
отићи док те не видим!"
- "Реци, "Богородице ...", најзад је рекао старац; и када је овај рекао молитву,
отворио је врата. - "Дакле, шта хоћеш од мене?"
- "Благослови оче", рекао је Макарије и пао старцу пред ноге.
- "Бог благословио", одговорио је овај и сео на праг, позвавши и Макарија да
седне. Око сат времена је прошло у ћутању, па је старац устао рекавши: -
"Иди сад одакле си дошао!"
- "Ја бих хтео, оче, да од тебе чујем коју реч на корист", молио је Макарије.
- "А шта да ти кажем? Ја сам човек грешан, и сем тога ништа не знам. Ти
видиш - живим као змија која се од људи крије у својој рупи. Тако и ја живим
у овој рупи."
- "Али ипак, биће да нешто знаш; и мени би можда било на корист, ако
кажеш."
Видевши простоту Макаријеву, старац је питао: - "А где живиш? ко је твој
духовник?"
- "Живим у пећини на Керасији, а духовник ми је отац Нифонт
капсокалијски".
- "А какво је твоје рукодеље?"
- "Правим кашике".
- "Какве?"
- "Обичне и с "благословом" (са изрезбареном руком која благосиља)."
- "Ето видиш, ако хоћеш да ме послушаш, онда немој више да правиш кашике
с "благословом".
- "А зашто? Такве кашике више купују и у Русику и у Сарају".
- "Нек' они купују, али ти немој да правиш!"
- "Не знам", рекао је замишљено Макарије, "ево у русику је искусан духовник
отац Јероним, па и он ништа не каже, него узима оне с благословом".
- "Отац Јероним, приметио је старац, јесте искусан духовник у управљању
својом братијом, али се у ситнице он не упушта и зато не види да такве
кашике не треба правити, јер оне могу доспети у руке неверника и јеретика,
који се могу наругати изображеном благослову. Па и у православној породици
кашика није икона и није крст; може отац њоме да лупи несташно дете, може
да послужи у игри или да се ваља негде заједно са непотребним стварима; а
кад тамо, на тој кашици стоје два крста, један који представља сам благослов,
а други ти урезујеш на рукаву руке која благосиља: значи два ће крста бити
унижена, а то је грех!"
Макарије је обећао да убудуће неће правити кашике с "благословом"; желео је
да још понешто пита старца, али није знао како. На крају је рекао:
- "Ти, оче, од каквог си рода?" Старац је одговарао преко воље:
- "Ја сам од свих родова".
- "Можда си ти Рус?"
- "Не, ја сам Бугарин".
- "А откуд тако добро знаш руски?"
- "Живео сам на Морфану код једног руског старца јеромонаха. Живео сам
још и у скиту Свете Ане, на Капсокаливији и на Провати - једном речју,
обишао сам разна места и на крају ми је Господ открио ово, где живим већ
шеснаест година".
- "А колико година си живео на свим тим местима?"
- "Мислим - више од осамдесет; од како сам дошао на Свету Гору, нисам
одавде излазио".
- "А колико је теби уопште година?"
- "Сто осамнаест".
- "Чиме се храниш и откуда ти долази одећа и све остало?"
- "Имам побратима (постриженик код истог старца), који је игуман на једном
острву и он ми доставља, долазећи на барци свака три месеца".
На крају је Макарије питао да ли старац дозвољава да га још који пут посети.
Овај је одговорио да чак и ако се одлучи на то, неће успети. Тако су се
растали.
И заиста: решивши да после извесног времена оде старцу, Макарије је сву
одећу издерао пробијајући се кроз непроходно грмље, исцепао је и ципеле,
али оно место није нашао. Идуће године је поново замолио оца Арсенија који
га је посетио да га одведе на оно место; Арсеније му је испунио жељу и
Макарије се уз исте оне тешкоће поново спустио до старчеве колибе. Али
старца више није било међу живима: свежа хумка са крстом је сведочила о
његовој смрти, а сахранио га је, како је закључио Макарије, побратим игуман
који му је долазио. Ожалостивши се што није затекао старца, он је пошао
према мору у које се слива бистри поточић што извире поред старчеве колибе.
Приступ ка мору није тежак. Тамо при ушћу потока стоји бели крст који је
служио као знак игуману.
Осим овог старца отац Арсеније шумар је знао за још три друга скривена
старца; али о месту њиховог боравка никоме није хтео да каже, ма колико га
молили. Значи да су били и да још увек постоје такви скривени старци које
нико не познаје сем оних који су највернији. Ево примера:
Пет година после одласка Турака (око 1835.) сердари су ловили дивокозе под
Атонским врхом. Једном у зору, пролазећи стрминама, набасали су на једног
нагог старца, који је стајао на улазу у тешко приметну пећину. Зачуђени
необичним сусретом, заподенули су разговор:
- "Благослови оче".
- "Бог благословио".
- "Како живиш?"
- "Благодарим Господу. А како пребива Света Гора?"
- "Врло добро, после одласка поганих Турака!"
- "Каквих Турака?"
- "Како каквих? Оних који су живели на Светој Гори после грчког устанка!"
- "Каквог устанка!"
- "Зар ти не знаш, ла се десет година проливала православна крв не би ли се
збацио турски јарам?"
- "Не, нисам знао. Нас је овде седморица, и никуда не идемо, и о томе нисмо
знали!"
Рекавши: - "Благослови оче!" сердари одоше својим путем.
Касније, када су дошли у скит Свете Ане, причали су о свом сусрету. Тада су
се сакупили многи оци заборавивши и на старост и на немоћи и, засукавши
своје мантије, трком су пошли да траже старца! Али старца нису нашли тамо
где су га видели сердари, као ни оних других шесторо о којима је овај причао.
Говорили су да су то вероватно оних седам најскривенијих подвижника, које
је причешћивао познати духовник Христофор из Јанокопула.
ДУХОВНИК ОТАЦ АНТИПА - МОЛДАВЉАНИН
(умро 1882)
Отац Антипа се родио у Молдавији у селу Калаподешти, 1816. год. Његови
родитељи су били веома побожни и живели су у великом сиромаштву. Отац,
Георгије Лукијан, служио је као ђакон у сеоском храму; његова мати,
Екатерина, касније је ступила у манастир и завршила живот у схими под
именом Јелисавета. Лукијан и Екатерина дуго нису имали деце; на крају,
молитвама жене, родио се син Александар. Рођење будућег подвижника било
је обележено особитом Божјом благодаћу: мати га је родила без болова.
Још у детињству, када је пасао очеве овце у дивљој шуми пуној отровних
змија, он је живе змије узимао у своје руке и оне му ни најмање нису шкодиле,
чиме је доводио до ужаса све који су га видели.
Иако од Бога обдарен великим духовним даровима, у детињству је отац
Антипа био лишен обичних, природних способности: био је веома припрост и
веома је тешко усвајао оно што му се каже. Ова двојственост оца Антипе
производила је одговарајући утисак и на његове вршњаке. Понекад би они,
изненађени пројавом нечег дивног, необичног, са страхом падали на колена
пред њим и називали га својим владиком; а понекад би га псовали и тукли за
његове грубе поступке. Без обзира на најусрднији труд, отац Антипа дуго није
могао да се обучи писмености. Видећи његову неспособност, учитељи су му
чак саветовали да је боље да остави школу и изучи неки занат. Отац Антипа је
горко плакао:
- "Не, говорио је он, моја једина жеља је да научим да читам; до смрти ћу се
бавити само читањем божанствених књига!"
Усрдност, труд и молитва су на крају победили, и свештене књиге су оцу
Антипи постале свакидашњи извор духовне поуке. Још је отац Антипа ишао у
школу кад му је умро отац, и њихова породица остала без ослонца. Као
старијег мати га је дала на учење књиговезачког заната. Храбро трпевши све
невоље у туђој кући, уз Божију помоћ он је брзо достигао звање
књиговезачког мајстора, вратио се кући, почео да ради самостално и да се
брине о породици.
Свега је било довољно код Лукијанових, али срце младог домаћина није
налазило утеху у земаљским стварима. Често је, далеко од свих, лијући сузе,
призивао Бога не знајући како да стекне мир души: - "кажи ми, Господе, пут, и
поћи ћу њиме, јер Теби узнесох душу своју!" Приликом једног од таквих
мисаоних разговора, у двадесетој години живота, отац Антипа је изненада био
озарен чудесном светлошћу. Ова светлост је испунила његово срце
неисказивом радошћу; сузе су грунуле потоком: тада, као да је у овој
светлости осетио вишњи божански позив, отац Антипа је са радошћу
ускликнуо: - "Господе, бићу монах!"
Али је Господ, промислом Својим, слао на њега и разна демонска искушења:
демони су му се јављали у виду црних Етиопљана или паса. Приликом крсног
знамења они су у тренутку, засијавши као муња, ишчезавали. Понекад су
попримали и многе друге, одвратне видове, производили ужасан шум и
тресак, изазивали страх и ужаснутост у његовој души. А пред наступ
демонских искушења у ваздуху се понекад чуо глас који је упозоравао оца
Антипу:
- "Спремај се, биће искушење!"
Осим ових демонских искушења, многе невоље и увреде отац Антипа је у
разна времена трпео и од људи који га нису подносили због његове
искрености и ревносне побожности. Тако се он кроз муке и подвиге уздизао
лествицом савршенства.
Једне ноћи је тихо изишао из куће и упутио се у чувени молдавски манастир
Њамц. Ту се у саборној цркви са сузама ничице поклонио пред чудотворном
иконом Богородице. Црква је била сасвим пуста; одједном је зачуо шум.
Завеса која је прекривала свету икону одгрнула се сама од себе. У умиљењу
неизрециве радости он је целивао икону. Овако благодатно утешен у храму, с
великом је тугом отац Антипа изашао из келије игумана, када је овај одлучно
одбио све његове молбе да ступи међу њамецку братију. Отац Антипа се
отпремио у Влашку. Тамо га је један невелики манастир примио под своје
мирне зидове. Више од две године у пуном самоодрицању радио је он овде на
манастирским послушањима. Живот је био испуњен муком и лишавањима.
Нису му давали монашку одећу, није имао чак ни келије. Исцрпљен, спавао је
где било: у штали, на кухињском поду. Једном је у пољу заспао на сену; сено
је било завејано снегом; полусмрзнутог једва су га повратили себи.
Са бдењем, постом и телесним напорима, млади подвижник је сјединио умну
молитву којој га је научио схимонах Гедеон. Овај се око тридесет година
подвизавао у "затвору" близу манастира. Строг и пун самоодрицања живот
оца Антипе се оштро издвајао у општем манастирском поретку. Духовник му
је саветовао да иде на Свету Гору. За тим је жудело и срце самог оца Антипе;
али је он већ у првим корацима свог подвижништва желео да чује глас у
духовним стварима искусног старца.
У то време у Молдавији је чувен по својим подвизима и духовном искуству
био старешина манастира Браз, архимандрит Димитрије. Пре старешинства
манастиром, он је у дивљој шуми водио строг живот пустињака. Једном је
случајно у земљи нашао суд пун златног новца. У суду је био и запис који је
објашњавао да новац припада молдавском митрополиту Доситеју, који га је
сакрио сазнавши да не може избећи мученичку смрт од руке Турака.
- "Ко нађе овај новац - говорило се даље у запису - тај треба да га потроши на
изградњу манастира и три скита. Пошто се заврши изградња трећег скита,
наћи ће се моје мошти!"
Известивши молдавског митрополита о свему што је пронашао, отац
Димитрије је с његовим благословом ревносно приступио испуњењу
последње воље блаженопочившег митрополита Доситеја. "Био је подигнут
велелепан манастир - као Њамц" - говорио је отац Антипа. Била је довршена и
изградња трећег, последњег скита, у чијем дворишту је отац Димитрије
поручио да ископају за њега гроб. На дан освећења скитског храма дошао је и
отац Димитрије, и тада су му објаснили да се гроб, који је он наредио да се
ископа, осипа са једне стране. У његовом присуству су довршили копање, и
пронашли ковчег са моштима блаженог митрополита Доситеја.
- "Ја сам се удостојио да видим ове мошти, говорио је отац Антипа и целивао
сам их: из њих је излазио миомирис!"
Том архимандриту Димитрију се обратио отац Антипа тражећи духовни савет.
Уопште, отац Димитрије је увек задржавао оне који су желели на Свету Гору,
овога пута, на опште чуђење, он се сагласио да тамо отпреми оца Антипу,
додавши да ће га сам пострићи у монахе. Потом се отац Антипа отпремио на
Атос.
У једној од пустињских келија Свете Горе у то време су се подвизавала два
његова земљака, молдавски јеросхимонаси Нифонт и Нектарије. Он је желео
да код њих постане ученик.
- "Ти си тек недавно примио монашку мантију, одговорили су на његову
молбу искусни оци - и следује да се најпре потрудиш на послушањима у
манастиру..."
Повиновавши се њиховом савету, отац Антипа је ступио у Есфигменски
манастир, где се око три године трудио у кухињи. Ту се читаву годину дана
налазио у, за подвижника, највећем и најопаснијем искушењу: од њега је
одступила умна молитва и с њом су престале и све благодатне утехе. И ум и
срце су били испуњени претећом тамом и бригама. Тада га је само чврста
нада у заступништво Божје Матере сачувала од очајања.
Дошао је крај искушеништва и старци Молдављани су примили свог сабрата
ради виших подвига у пустињи.
- "Тако, сад треба обући и схиму, ја ћу те пострићи!" - рекао је једном отац
Нифонт оцу Антипи.
- "Ја сам спреман да с радошћу примим схиму; само се плашим да ме тада
нећеш пустити самог у пустињу" - одговарао му је отац Антипа.
- "Наравно да те нећу пустити, рекао је отац Нифонт, ти си нам овде
потребан!"
Отац Нифонт је већ тада помишљао како да на Светој Гори створи самостални
молдавски скит, и био је свестан да ће му за тај посао отац Антипа бити веома
користан, зато је и желео да га сам постриже, како би онда по духовном
закону био са њим заувек везан. Отац Антипа је разумео старчев циљ и то га
је безмерно оптерећивало. У недоумици по питању схиме, и старац и ученик
су решили да се обрате схимонаху оцу Јефтимију, који је био њихов
заједнички духовни руководилац. Овај је стао на страну оца Антипе, па су по
његовом савету оца Антипу постригли и оставили му пуну слободу да се ода
пустињачком животу. Отац Нифонт је врло нерадо отпустио свог монаха у
пустињу. Његова мрзовоља се показала чак и на тај начин што му није дао ама
баш ништа од предмета неопходних да се макар мало скући. Само са голим
рукама ушао је отац Антипа у полуразрушену пустињачку колибу. Она је била
потпуно празна, само је у предњем углу на поличици нашао малу икону
Богородице, на којој се од дугогодишње гарежи једва разабирао лик. Отац
Антипа се веома обрадовао свом проналаску. Осећао је да је стекао изузетно
богатство. Узевши са собом икону и не часећи часа, упутио се ка познатом
иконописцу јерођакону Пајсију који је са светих Кијевских гора прешао на
Атон. Молио га је да му очисти икону, али што је могуђе пажљивије, да је не
повреди, а нарочито да је ни најмање не поправља бојама. Отац Пајсије није
пристајао да под тим условима узме икону, и попустио је само после дугих
молби оца Антипе. После краћег времена вратио је икону савршено нову,
кунући се да је она тако заблистала после првог најобичнијег оплахивања
водом, и да је та појава веома изненадила и њега самог. Икона Владичице, која
се после дугогодишње таме оваквим чудом појавила у пуној светлости,
касније се прославила многим благодатним знацима. Сада се та икона налази
у Валаамском манастиру.
У полуразрушеном кућерку се није могло живети; а средства за поправку отац
Антипа није имао. Једном је ишао недалеко од своје пустиње; одједном га је
зауставио непознат монах.
- "Оче, добри људи су ми дали пет дуката и замолили ме да их предам
најсиромашнијем пустињаку. Помоливши се, решио сам да их дам првом кога
сретнем. Узми их, биће да су ти потребни!"
Са благодарношћу, као из Божије руке, отац Антипа је примио новац. Онда је
позвао једног сиромашног келиота - тесара и овај је приступио поправци
његове келије. Током четири дана послови су текли успешно; петог дана тај
монах се опасно разболео силним нападом колере, и од изнемоглости пао
недалеко од келије. Већ су га тресли грчеви. Отац Антипа се јако узнемирио.
Немајући снаге да болесника одвуче у своју келију, гоњен необјашњивом
силом, као своју једину наду, изнео је икону Богородице и поставио је на
узвишење насупрот мајстора који је лежао на земљи; сам се повукао у густиш
где је почео да моли Господа за његово оздрављење. Молио се дуго; а када се
вратио ка своме кућерку, задивљен и са великом радошћу је видео како је
болесник већ сасвим здрав и на послу.
- "Исцелила ме твоја икона, објаснио је он оцу Антипи. Она је чудотворна:
лежао сам као мртав, а онда сам одједном осетио да од иконе према мени
истиче необјашњиво животворно, топло дисање. Потпуно сам се угрејао, и у
трену стао на ноге здрав!"
За кратко време келија оца Антипе је била готова и његови дани су стали да
теку мирно. Пустињак је са духовним подвизима, по нужди сјединио и мирно
рукодеље - израду дрвених кашика, које је продавао у Кареји да би се
прехранио. Ради поука о духовном животу он се обраћао јеросхимонаху оцу
Леонтију који је живео у скиту Лако. Са њим је и касније био у најтешњим
духовним односима; само се с његовим благословом одлучивао на нове
кораке.
У међувремену, замисао оца Нифонта о изградњи молдавског скита почела је
мало по мало да се остварује. У Молдавији у граду Јасах имали су своју цркву
- метох; на Светој Гори су купили земљу, на којој су се брзо дизале поједине
скитске зграде; број братије је растао. Тада су оци - градитељи стали да моле
оца Антипу за помоћ, и овај је пристао, послушавши савет духовних отаца.
Посветили су га у јерођакона, затим ускоро у јеромонаха и поставили за
економа. Обављајући наизглед не тако значајну дужност, отац Антипа је, по
мери својих снага, ревновао о поштовању општежитељних правила. Једном је
отац Нифонт у општој братској трпезарији благословио економа да за њега и
једног госта припреми посебно јело. Економ није припремио; игуман се
разљутио и наредио му да за казну чини метаније.
"Метаније ћу чинити с радошћу, одговорио је економ, али молим да ми
опростите: то што сам учинио било је с циљем да се избегне саблазан и
спотицање братије! Пошто си ти сам одредио добар типик по правилима
светих отаца, не би требало да их ти и нарушаваш, јер старешина у свему
треба да буде пример за све. Тек тада ће наше оптежиће бити чврсто и трајно".
Од тих речи се отац Нифонт потпуно смирио, и захвалио је оцу Антипи за
његову благоразумну ревност.
Послови око довршења скита захтевали су да отац Нифонт три године
проведе у Молдавији; за све то време управа над целокупним оптежићем била
је предата оцу Антипи. Између осталог, он је испуњавао дужности духовника.
Са повратком оца Нифонта на Свету Гору дошло је за оца Антипу време да се
заувек растане са светим местом дугогодишњих подвига, за које је био везан
свом душом и о коме је до краја живота сачувао најлепше сећање: отац
Нифонт га је одредио за економа скитског метоха у Јасу. Пребачен
неочекивано из тих предела Свете Горе у многоструку узрујаност брига и
послова бучног града, отац Антипа се пре свега старао да и овде као и у свом
минувшем животу у пустињи, потпуно испуњава сва монашка правила по
атонском типику. Тако му је заповедио и отац Нифонт отпремајући га у Јаси.
Против свега што је у обиљу искушења могло лоше да утиче на душу
подвижника, искусни духовни ратник се наоружао моћним оружијем -
постом. Често по два или три дана, а понекад чак и недељу, потпуно се
уздржавао и од јела и од пића.
Сам водећи строг живот, свом душом прионувши за свету веру и побожност,
отац Антипа је у свакој прилици с ревношћу разобличавао свако одступање од
црквених правила које би приметио. Таква његова ревност, удружена са
једноставношћу и искреном љубављу, и његов поучни, дубоком духовношћу
проникнут говор, као и пример његовог сопственог живота, ускоро су пред
њим отворили људска срца. Особито га је добро примио молдавски
митрополит; поставио га је за духовника двају женских манастира и сам са
њим разговарао о духовним питањима.
За време свог светогорског подвижништва, од предугог поста, отац Антипа је
обично осећао велику горчину у грлу; у Молдавији, међутим, после две
године, ова горчина се претворила у необичну сласт. Не могући да објасни ову
појаву, он се обратио молдавском владики. Митрополит му је рекао да је такав
осећај у ствари плод поста и умносрдачне молитве, и да је он благодатна
утеха којом Господ охрабрује подвижника на његовом спасоносном путу.
- "Тако о томе говори преподобни Исак Сирјанин", завршио је своје
објашњавање митрополит. "Сам Господ, љубављу Својом, горчину
испосничког огња претвара у Своју неисказиву сладост".
Опште поштовање и љубав према оцу Антипи чинили су да његови послови у
управљању метохом иду не може бити боље. Средства за одржавање метоха
као и за помоћ скиту знатно су увећана. Са свом ревношћу служећи
молдавском скиту, и одазивајући се са свом љубављу духовним потребама
свих који су код њега тражили савет у делу спасења, отац Антипа је својим
срцем непрестано тежио усамљеној Атонској Гори. Често је молио оца
Нифонта да га врати на Свету Гору; али отац Нифонт је са њим имао сасвим
друге планове. Видећи корист од делатности оца Антипе за своје општежиће
и опхрван множином разних потреба за довршење скита, као и оскудношћу
средстава, отац Нифонт је одлучио да пође у скупљање прилога у Русију и да
са собом поведе оца Антипу.
- "Не пушташ ме на Свету Гору - рекао је отац Антипа игуману када му је овај
објаснио своју одлуку - него ме водиш у Русију; ја осећам да ћу, чим пређемо
границу, већ бити руски а не ваш!"
Тек што је отац Антипа крочио у Русију под руководством оца Нифонта,
игуман се вратио у Молдавију а отац Антипа је, не знајући руски језик, остао
сам. Као код својих, био је смештен у породицу једног трговца. Свој
испоснички живот је проводио у издвојеној кућици у воћњаку, посвећујући
готово све време молитви. У међувремену, скупљање прилога је текло веома
успешно. Ускоро су велике сале трговачке куће биле пуне скупоценим
сасудима, одеждама, ризама и осталим прилозима московских дародаваца; са
звонима је све укупно вредело више од 30 хиљада рубаља. Када су све те
ствари биле отпремљене на Свету Гору, отац Антипа је био весео при самој
помисли на радост коју ће причинити његовим оцима; али товар није дошао
до скита. Брод на који су биле укрцане ствари потонуо је са свим путницима и
теретом за време буре на Црном мору. Оне ноћи када се десила катастрофа
отац Антипа је био на молитви. Одједном је прсло стакло ормарића у коме је
био смештен лик Богородице, што га је отац Антипа узео из своје светогорске
пустиње. Спољашњег узрока за то није било. Отац Антипа је схватио да је
неочекивано разбијено стакло било весник неке несреће и стао мирно да чека
разјашњење. Када се све сазнало, због неуспеха су се растужили атонски оци,
а московски добротвори изгубили елан. Духом није пао једино отац Антипа.
Док су ствари у Москви лоше ишле, отац Антипа је у Петрограду сакупио
значајну суму новца. Да би је послао на Свету Гору, требало је заменити за
златну монету; међутим, по највишој наредби, исплата злата из главне
благајне је била забрањена у то време. С једне стране знајући невољу
молдавских стараца, а с друге видећи непрелазне препреке, отац Антипа се са
молбама за помоћ обраћао разним утицајним особама. Када су га сви одбили
и када више није било никаквих разумних нада, отац Антипа је пао ничице
пред светогорску икону Богородице и почео да је моли за заступништво. За
време молитве чуо је глас који као да је долазио од иконе: "то је ствар
митрополита!"
- "То баш и није био глас него нешто што је долазило у ум" - објашњавао је
касније отац Антипа. И заиста, изнад сваког очекивања, када се заузео
митрополит, по наредби министра финансија учињен је изузетак за оца
Антипу, и скупљен новац је у виду златника био послан на Свету Гору.
Ускоро су поново почели да стижу прилози. У оца Антипе је било много
искрених ученика. Оба митрополита - петроградски Исидор и московски
Филарет, били су према њему благонаклони и разговарали са њим о духовном
животу. У једном од разговора са митрополитом Филаретом, на питање: -
"шта је најнеопходније ономе који се бави умном молитвом?" - ревносни
молитвеник је одговорио: - "Трпљење!"
Митрополит петроградски је за њега чуо само случајно: једном је отац
Антипа допутовао из Москве да би од синода добио књигу за уписивање
прилога. Био је, као гост, смештен у Александроневску лавру, у једну келију
са свештеником који је тог дана допутовао. Ускоро је наступио велики пост.
По свом обичају отац Антипа је ишао на све службе, а у келији је и дању и
ноћу обављао и службу на румунском језику и испуњавао монашко правило.
Јело и пиће није уопште узимао. Прошао је први дан поста, прошао је и
други, и трећи, а он је једнако тако чинио! Сусед по келији оца Антипе са
дивљењем је гледао такав живот. Крајем недеље, отишавши својим послом
код митрополита, говорио је и о оцу Антипи, те је митрополит обратио пажњу
на подвижника.
После извесног времена, митрополит се на путу за Вороњеж, на откривање
светих моштију светитеља и чудотворца Тихона Задонског, зауставио у
Москви, и тада му се јавио отац Антипа. Када је митрополит сазнао да и он
жели да буде присутан откривању моштију, позвао га је да служи са њим.
Веома се обрадовао отац Антипа. Свестан величине тренутка, почео је да се
припрема: четири дана није узимао ни јело ни пиће, иако се тих дана налазио
на путу.
Друге године свог боравка у Русији, тек што је отворена пролећна пловидба,
отац Антипа је посетио Валаамски манастир. Свом својом душом заволео је
тада усамљене и тихе, зелене валаамске пределе и чим је завршио своје
послове око скупљања прилога, са благословом својих молдавских стараца 6.
новембра 1865. год. поново јс дошао у Валаам. Мала, издвојена келија у скиту
Свих Светих, примила је овде ревносног љубитеља безмолвија и молитве.
Велики су били молитвени подвизи оца Антипе у пределима Свете Горе и
усред светске буке молдавских и руских градова; али су тамо подвизи били
прекидани било рукодељем било општењем са светским људима и пословима
око прилога. А у Валаамској усамљености молитва је постала његово једино и
искључиво дело: она је испуњавала читав дан и скоро читаву ноћ. Осим
строгог испуњавања црквеног богослужбеног типика, отац Антипа је
свакодневно читао два акатиста Богородици, и чинио по 300 метанија са
молитвом за спасење свих умрлих. Списак свих које је помињао је био веома
дуг. помињао је све дародавце и приложнике за многе године, све познате. То
помињање је трајало више од сата. У одређено време између црквених служби
и метанија, он се бавио умном молитвом. Када је служио у манастиру, а
такође и сваке суботе, када се причешћивао у скиту, најпре је у келији
обављао целокупну службу на румунском језику. Братија је више пута
примећивала каквим се горким сузама он заливао за време молитве коју је
обављао с пуном пажњом.
Прве недеље великог поста никада није узимао ни јело ни пиће; са истом
строгошћу он је држао пост и понедељком, средом и петком, током целе
године, и у предвечерје празника Рођења Христовог и Богојављања. Чак и
пред смрт када је био болестан, или када је од високе температуре његово
грло било потпуно сасушено, он није желео да олакша своје муке гутљајем
воде. За остала четири непосна дана у недељи, њему је била довољна храна
коју су му доносили за ручак у суботу.
Када је долазио у манастир, отац Антипа се, међутим, прилагођавао
манастирском поретку. Долазио је 3 пута годишње: на Божић, на Велику и
Светлу недељу, као и на Духовску недељу. Осим тих одређених дана, долазио
је понекад још и ради духовног разговора са њему блиским људима који су
посебно ради њега допутовали у Валаам. Иако су га доласци ових људи јако
оптерећивали, увек се на њих одазивао са свом ширином своје безграничне
добродушности. Тада је по цео дан затворник знао да буде и у друштву жена,
да пије чај и да једе.
- "Како можеш да спојиш дуг скитски пост са тако неочекиваним
разрешењем?" - у недоумици су питали неки од валаамских отаца.
- "Сасвим лако", одговарао је он речима апостола Павла: Усвему и свачему
навикох сит бити и гладовати, изобиловати и оскудевати (Фил. 4, 12).
- "Баћушка, ти много говориш са женама; није могуће да те после никада нису
нападале ружне мисли?" - питао га је у последње дане живота један од верних
ученика.
- "Никада!" - одговарао му је отац Антипа који је сачувао девственост и
чистоту.
- "Такве мисли не могу напасти оца који воли дете, тим пре не могу напасти
духовног оца. Једина жеља у односу на моја чеда духовна, био је њихов
духовни успех и вечно спасење њихове душе". Међу поштоваоцима оца
Антипе било је и имућних људи. На његов предлог, радо су чинили прилоге за
нужду манастира у Русији и на Светој Гори. Знајући праве потребе обитељи,
отац Антипа уопште није одобравао њихову склоност ка сувишним,
пребогатим грађевинама.
- "Много сам видео манастира - говорио је он, и свуда се граде и обнављају;
али узрујавања око градње, то су дела сујетна, светска. Монаху је живот у
цркви, а његов посао је правило!"
Ништа не траживши на земљи, сав свој ум усмеривши ка Богу, отац Антипа је
с радошћу подносио све грдње, увреде и замерке. Дубоко смирење и стална
спремност на самоосуду дали су му могућност да увек сачува непомућен
дубоки душевни мир. Живео је у крајњем сиромаштву. Његова келија је била
потпуно празна: у њој није било ни кревета, ни столице; уместо аналоја био је
ту мали сточић, а уз њега још и дрвени жезал с пречком на који се, у борби
против сна, ослањао када је изнемогавао за време бдења. На поду је лежала
власеница на којој се предавао кратком сну. Сам живећи у таквом сиромаштву,
отац Антипа се са пуном љубављу одазивао на сваку потребу братије.
Заволевши свом душом Валаам, он је говорио: - "Ја имам само једну
драгоценост, то је моја икона Богородице, и никоме је нећу дати; оставићу је
Валаамском манастиру!"
Проводећи многе године у строгом подвигу, отац Антипа ни мало није
нарушио своје здравље; и уопште имао је здрав, снажан организам. Лекарима
и лековима никада није прибегавао. Прихватао је болест као из руке Господње
и од Њега је очекивао и излечење. Судећи по његовом бодром изгледу, тешко
је било претпоставити да ће се он тако брзо преселити у горња насеља. Током
само једне године, снажан кашаљ га је потпуно измождио и сасушио, па га
постепено привео мирној смрти.
И у години своје болести, Велику и Светлу недељу отац Антипа је провео у
манастиру. На Велику суботу био је на божанској литургији. После је рекао
свом најближем учеиику:
- "За време причешћа био сам у олтару и погледао сам кроз јужне двери у
цркву: монаси су се већ причешћивали и лица неких од њих су сијала као
сунце. А раније ништа слично нисам видео!"
У дубоку јесен исте те године стајао је једном отац Антипа у својој келији на
молитви. Одједном се подигао шум: светогорска икона Мајке Божје се сама
подигла с места; друге иконе које су тамо биле су пале. Икона је тихо кренула
по ваздуху, прешла читава два метра и зауставила се на грудима оца Антипе.
Старац се ужаснуо. С побожношћу примивши икону, поставио је на њено
место. Сав у сузама умиљења он је ово јављање открио тек три дана пре своје
смрти.
Болест оца Антипе се развијала брзо. По његовој жељи над њим је извршено
јелеосвећење. Видно се гасио. Два дана пред смрт оца Антипе у манастирском
храму се служила вечерња. Одједном је нешто снажно ударило о под. То је
пао искушеник - старчић оборен нападом апоплексије. Када су јавили
игуману, он је благословио да узму свету воду и њоме освеже болесника:
мислили су да се онесвестио. Показало се међутим, да је он већ умро. Те ноћи
особито се мучио и отац Антипа: пред јутро му је било лакше и он се обратио
ученицима око себе са питањем:
- "Ко је то умро у манастиру?" Будући да у скит из манастира још нико није
дошао, ученици су одговорили:
- "Нико!"
- "Не, умро је", настојао је отац Антипа. "Умро је старчић у цркви. Било му је
тешко. Игуман је наредио да се да вода ... није помогло ... умро је!"
Ученици су га слушали не знајући шта да мисле. Тек око једанаест сати у скит
је дошао духовник, и тада се објаснило да је отац Антипа, лежећи у скиту, на
удаљености од три километра, говорио о догађајима као да се они дешавају
пред његовим очима.
Последње ноћи отац Антипа је често подизао руке к небу и дозивао свог
вољеног светогорског старца, духовника оца Леонтија:
- "Леонтије, Леонтије, где си Леонтије?"
- "Баћушка, с ким ти то говориш? Нема овде никога!" - нагнувши се над
старцем рекао је келејник. Старац га је напрегнуто погледао и лагано прстом
куцнуо у главу.
Пред јутро, осећајући већ близину свог одласка, и желећи да се причести
Светим Тајнама, отац Антипа је замолио да пожуре и обаве литургију.
Удостојивши се да са пуним разумом прими Божанствене Тајне, отац Антипа
се погрузио у лак дремеж. Прошла су два сата, његов најближи ученик је
почео да чита акатист Мајци Божјој и у то време је тихо и заувек отишао отац
Антипа, који је целог живота свакодневно изговарао похвалне химне Царици
Небеској.
Умро је он у недељу, 10. јануара 1882. год. у шездесет шестој години
старости.
СТАРАЦ ГЕОРГИЈЕ - ГРК
(умро 1873)
Григорије даскал (учитељ) родио се 1799. год. Његови родитељи су били
имућни трговци. У својој седамнаестој години упутио се на Свету Гору. Овде
се најпре придружио једном старцу који је живео у патријаршијској келији
преподобног Антонија, што је данас Андрејевски скит (Сарај). Ту је проживео
три године а затим је прешао у келију преподобног Јефтимија при Русику, ка
духовнику, оцу Максиму с којим је проживео годину дана. У то време почео је
грчки устанак и он је отишао у Мореју, где је ступио у богословију. Затим је у
Атини студирао философију, богословију и друге науке. Када је устанак
завршен кренуо је био на Свету Гору, али су овде још увек били Турци, па је
зато остао у Солуну и у академији која је тада отворена, провео још две
године. На крају, 1835, после четрнаест година, вратио се на Свету Гору.
Дошао је у Русик и ускоро примио постриг и расофор; проживевши три
године прешао је у скит Мале Ане у колибу и тамо живео четири године.
Одакле се преселио на Капсалу где је живео седам година. У то време је
примио постриг у схиму у Хиландарској келији Патерица, код познатог старца
Неофита из пећине преподобног Атанасија. Да би био ближе свом старцу,
отац Георгије је прешао у келију на Вигли где је живео до смрти. Та његова
келија је била сасвим проста. Изнутра је личила на шталу, и била је
сиромашна као и одећа коју је носио старац.
(Ево одговора на нека питања оца Пантелејмона, који је старца посетио око
1870. г.):
- "Живети у келији изван манастира је веома добро; само мора се држати
умно-срдачна молитва, остављајући при том све остало правило по књигама
изузев у случају потребе да се ум мало одмори.
Када се ум исцрпи од напрегнутости у молитвеном стању, треба га мало
олакшати, прочитати једну катизму, или нешто друго што оживљава дух, док
се не одмори, а онда опет прионути на молитву. Али треба знати да се плод
рађа у молитви, а од самог правила човек не може стећи смирење, плач,
умиљење, љубав, па остаје бесплодан. Јер, много читање одвлачи ум, а
молитва га скупља. Само, у молитви треба чувати уздржање, смирење, љубав
према братији и подвиг умни и делатни - у томе је залог успеха. Ако би се
човек подвизавао молитвом и трудио се да буде на услузи другима, али
истовремено не би имао смирење и љубав, узалудни су сви његови подвизи и
напори. Живећи у келији треба се напрезати ради свега, и унутрашње и
спољашње."
За поуку братији која му је долазила, старац је рекао: - "Ако неко долази да
чује реч Божју, или уопште ако долази због поуке души, такве увек треба
примати јер време које жртвујемо на разговор са њима није бачено. Господ ће
га надокнадити. Али ако они долазе од дуга времена да празнослове, да
размотре манастирске послове, такве треба одбијати од себе. Ава Исак
Сирјанин говори да таквима треба рећи: "ја имам усвојено правило и ако га не
испуним, настаје ми смутња у души, зато те молим, оче, будући да је дошао
час мог правила, потруди се мало са мном." Ако он покаже намеру да оде,
онда га задржи и принуди да са тобом стоји и тада своје правило продужи два
или три пута више од обичног, па те следећи пут више неће узнемиравати.
- За трпезом треба јести онолико да би, устајући, могао да се молиш, јер се од
сувишне хране помрачује ум, напада те лењост, и човек не може да се преда
усредсређеној молитви. Од многе хране разгара се телесна борба. А вино, у
случају телесне немоћи, одрасли може да пије две или три чаше дневно. На
путу или када се ради тежак посао, може се јести до сита, а када се налазиш у
свом тиховању, треба се уздржавати.
- Од молитве се стиче плач, умиљење и остале врлине. Свети оци молитву
овако деле: најпре славословље, затим благодарност, на трећем месту
исповедање, на четвртом молбе. Ја говорим три пута: "Слава Теби
Непостижни, Свемогући, Благи Творче свега!" Затим благодарим говорећи:
"благодарим Ти, Боже мој, за сва добра дела која Си ми учинио од младости
моје све до овог часа, за оно што знам и за оно што не знам и за све остало".
Овако три пута. Даље се исповедам, али ово више и чешће: "прогневих Те,
Благи Господе, свим мојим гресима"... Затим молим за помоћ, за милост, за
учвршћење у подвизима и против непријатељских искушења, а највише за
милост.
- Молитва Исусова може да замени сва правила и молитве!
- Ава Макарије Велики је говорио: "кад би неко живео од Адама па све до
последњег дана, и када би му живот био испуњен и највишим подвизима, као
Антонија Великог и осталих светих, чак и тада скоро ништа не би учинио
достојно оне славе, која нас очекује у бесконачном царству славе!"
- Када бисмо живели и шездесет година у овом свету, или и више, у
најстрожим подвизима, то све не би ништа значило у поређењу с
блаженством. Овај свет је у сваком случају као један миг, а будућем нема
краја. Апостол Павле говори да нас Господ спасава по благодати, а не по
делима (Рим. 11, 16); али ми смо дужни да испуњавамо заповести зато што је
вера без дела мртва (Јак. 2, 20), а добра дела је оживљавају. Господ хоће да се
ми раздвојимо од греха, и спреман је да нам Својом благодаћу у томе помогне.
Заповести су нам дате зато да бисмо одсецали грех. На пример: девство је
велика врлина, а блуд је грех; али ако се не будемо подвизавали, уздржавали,
молили се и чинили све остало, грех ће нас победити и ми ћемо упасти у блуд.
Такође: гордост је велики грех а смирење је велика врлина; али ако се не
будемо подвизавали, нећемо достићи смирење, исто као ни остале врлине, а и
грех нећемо избећи. Свете заповести су нам и дате зато да бисмо,
подвизавајући се, победили грех. Треба волети сву братију, волети и оне који
нас вређају и оне који нам досађују, и никада се ни на кога не љутити.
Учитељи монаха, свети оци, овако говоре: један сат се молити умом, онда
други сат читати књиге отаца: Добротољубље, Евергетинос, светог Јована
Лествичника, светог Исака Сирјанина и друге о трезвености ума, јер читањем
отаца човек као да добија снагу; после тога бавити се срдачном молитвом и
пребивати у њој што је могуће дуже. Од ње и долази плод: плач, умиљење,
смирење, љубав и остале врлине.
- Свети оци одређују за први час толико и толико бројаница, за друга
богослужења толико и толико; тако је могуће, измеривши за колико времена
се то може обавити, одредити себи то време и бавити се умно срдачном
молитвом. Почетник може да држи бројанице у рукама, зато што га оне на
неки начин држе у будном стању, а без њих лако подлеже лењости или
сањивости. Дарове од Бога не тражите и не молите. Он зна када и шта треба
да да. Благодат Светог Духа Господ даје и сада, за живота, другима приликом
смрти, а трећима после смрти; наше је да се често држимо молитве. Они који
се труде а не добијају ништа, не треба да сумњају и посустају; и они ће
добити награду за свој усиљени рад. Ко од Бога тражи дарове, навлачи на себе
гнев Божји! Да би се срце отворило, потребне су године. Промене се стално
дешавају, долазе тешки тренуци, но потрпимо, јер знамо да ће доћи и време
утехе. Ако човек за време молитве види светлост или нешто слично, не треба
на то да обраћа пажњу јер се непријатељ претвара и у анђела светлости, па и
више од тога".
Од непрестане удубљености у себе и сталног пребивања у срдачној молитви
старац је увек главу држао сагнуту, тако да се подбрадак наслањао на груди.
Чак и за време разговора није мењао свој уобичајени положај. Ретко би, при
неком јачем изразу, или приликом питања, којим је понекад завршавао свој
говор, као да испитује да ли смо разумели што је речено, он за кратко подизао
главу.
Године 1871. десило ми се да посетим старца Григорија заједно са једним
блиским познаником, мирским човеком, који је услед свог породичног стања
имао особита питања за старца, на која је овај одговарао: - "Понекад нам
болест долази и због греха, а понекад по благости Божјој, да бисмо кроз њу
стекли вечно блаженство. Строго пазите да не примите никакав ђаволски
прилог; ђаво се непрестано труди да у наш ум убаци помисли о неком
незаконитом делу, на пример, при погледу на туђу лепоту и слично: а то зато
што Господ осуђује и саму жељу, говорећи да је свако ко је са жељом погледао
на жену већ учинио прељубу у срцу свом с њом. Ако неко каже у себи: "млад
сам, испунићу све своје жеље и похоте, а кајаћу се после" - па на тај начин
згреши - таквог човека Господ неће удостојити покајања и може му пресећи
живот. Чувајте се и очајања; ако би се десило да заглибите у неки грех, макар
и смртни, и тада одмах трчите Богу с покајањем и одмах се исповедите с
надом у милост Божију. Таквом човеку, ако пада, Господ прима покајање. Ако
човек и испуњава све врлине, а смирење нема, изгубиће и врлине. Господ хоће
да обављамо врлине, и да будемо смирени; а ако неко поседује врлине па се
њима горди, само зато ће изгубити награду за своје врлине. Апостол Павле
говори да смо ми дужни чувати и остваривати јеванђелске заповести, а у
случају сагрешења увек кајати се, плакати и снисходити, и тада нас спасава
Господ, али благодаћу, а не по дугу. Ако неко не испуњава заповести, ни
Господ га неће спасти. Такође, ко се у својим сагрешењима не покаје, неће се
удостојити милости. Господ хоће да ми будемо чисти. Ма шта ми чинили у
овоме свету, све је сујетно; али то што се сада трудите и путујете по светим
местима, то ће са вама бити заувек!
- Ако монах који живи у пустињи своје време проводи у богоугодним
подвизима, и у исто време има велике материјалне потребе, па се нађе
дародавац који би му помагао да се због материјалног стања не одстрани од
подвига и богомислија, у таквом случају Господ дели заслуге пустињака,
дајући половину дародавцу. Онај ко дели милостињу нека зна да он дели
Божије дарове, и да ће више њему бити удељено него онима којима удељује!"
(Из друге беседе са старцем): - "За све врлине смирење је неопходно, као креч
при изградњи куће: само камење ће се распасти, а са кречом чврсто стоји.
Камен је врлина, а креч је смирење, кров је међутим љубав. Немојмо да
мислимо да нас Господ спасава за наше постове, метаније, бденија и остало;
не, Господ нас спасава по благодати Својој.
При молитвеном тиховању у келији, мора се имати мало рукодеље, јер
рукодеље сабира ум почетника; али то се даје само због немоћи, или због
неискуства; већина Светих отаца не одобрава употребу рукодеља и сматра
бољим и вишим пребивање без рукодеља и изван сваке бриге. Један је ава
рекао: - "Не знам како то људи, приступајући молитвеном тиховању, могу
даноноћно да се баве рукодељем? Ја једва да изађем да донесем воде, па и то
недалеко, и никога за то време не видим, а ум ми се већ растроји, тако да,
вративши се у келију, не могу пред Бога да станем са истом мишљу са којом
сам се до тада молио." Преподобни Давид солунски говори: - "Онај ко живи у
пустињи мора се оградити двема врлинама - смирењем и уздржањем.
Уздржање се састоји у томе да не једеш до ситости, јер ако будеш јео до
ситости, помрачиће се ум, па нећеш моћи ни читати, ни молити се, ни стећи
духовно разумевање. Боље је да оно што би могао да поједеш одједном
поделиш на два пута, и да се тако једући, ни један ни други пут не преситиш."
- Говори се у Евергетиносу да су неки постили по два дана, неки сваки други
дан, али су им оци овако саветовали: Онима који посте два или три дана, да
једу сваки други дан; а онима који посте сваки други дан, да свакодневно једу;
али свакоме од њих да никада не једу до ситости!" Питали смо старца: - "Како
се са чистом молитвом стоји пред Богом?" Старац је хтео да исприча о
правилу, али је питао: - "Колико ти имаш људи?" Рекох - "четири". Тада је
старац одговорио: - "Када има много људи, то је немогуће; а кад човек живи
сам и кад се подвизава, могуће је, но и тада су потребне године. Може се
живети с ученицима, али излазити свега једном или два дана у недељи ради
разговора, а остало време пребивати у тиховању, и не излазити чак ни у
трпезу. На тај начин се још може и успети!"
Поводом посета још је рекао: - "Ава Исак Сирин је имао духовног брата, код
кога је одлазио. А тај је непрестано држао затворена врата и примао је себи
само оне који су долазиди свака два месеца или ређе, али су долазили ради
поуке; а ако би неко дошао само зато да би прекратио време, таквог није
пуштао. Јер врлински човек никада нема празно време; него или чита, или се
моли, или се бави рукодељем, или се одмара - једном речју ниједно време не
бива празним!"
О искушењима и застрашивањима старац је говорио: - "Да, ђаволи често
долазе, урлају, дижу буку, шта све не раде. Чак прилазе вратима, куцају
говорећи: - "Диевхон"[1] (молитвама), а молитву до краја не изговарају; али
ни тада ја ни на шта не обраћам пажњу" - "Ја никако не желим да се рвем с
искушењима која долазе од људи, па сам мислио да одем у пустињу, кад ето
шта се све тамо може претрпети од ђавола". На то је старац рекао: - "Да би се
живело у пустињи треба имати дубоко смирење и уздржање, и то ђаволима не
дозвољава да ти пакосте. А ако се нешто и деси, Господ у таквим околностима
неће допустити искушења већа од наших снага. Краће речено, ма шта, ђаво
чинио, не обраћај никакву пажњу!"
О онима који нам наносе бол старац је говорио: - "Волети, волети треба
непријатеље своје, оне који нас клевећу, издиру се на нас, наносе нам бол и
свакојака зла; треба трпети све и опет их волети. Јер, заповест гласи: воли
ближњега. Молећи се тражимо од Господа; "и опрости нам дугове наше, као
што и ми опраштамо дужницима нашим"." При том је старац испричао један
пример: - "Један гневни мирјанин дошао је до мене у надању да ће обуздати
своју нарав и послужити Господу монаштвом. Живео је два месеца, али се ни
један једини дан није могао уздржати од гнева каквог ја још никад нисам
видео. Ма колико да сам га убеђивао, ма колико да сам трпео, мој сабрат се
никако није поправљао. Сваки дан ме грди, назива и скотом и магарцем, и
мулцем, и многим разноразним речима, свим што му падне на памет. А ја сам
увек одговарао: да, тачно је тако брате, ја сам такав! Међутим, он се није
смиривао, и још више је грдио, говорећи: - "Моли се ти у своју браду!" - Тако
је брате, одговарао сам ја. Све је то трајало два месеца, и ја, не видећи да ће се
он ма како исправити, на крају му рекох: - "Брате, ти са мном не можеш
живети." - "А зашто?", питао је он. - "Зато што за ова два месеца ниси успео
ни једанпут да се уздржиш од гнева. Колико год ти је говорио како треба да се
понашаш, ти ништа не усвајаш!" Мирјанин се јако разљутио на ове речи,
покупио је све што је могло да се нађе у колиби код мене и хтео да оде. Ја му
рекох: - "Зашто ми то чиниш? Ти ниси ништа донео и ово није твоје!" Али он
није хтео да слуша, него је отишао. Наравно, ја бих га могао задржати, могао
бих поћи с њим у Лавру и дати да га затворе у пирг, али сам се сетио
јеванђелске речи: ако неко хоће ... кошуљу твоју да узме подај му и хаљину..., и
још: опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим -
и опростио сам му у души, само сам погледао за њим кад је кренуо,
сажаливши се над њим у овом тешком стању. Јадник није далеко отишао, пао
је на путу и помамио се. Три месеца га је мучио ђаво. У неком манастиру су
над њим читали Јеванђеље и исцелили га. Онда је долазио к мени да моли
опроштај, и донео десет лева. Ја сам му рекао: - "И без тих пара ја ти
праштам, али гледај како да се пред Богом оправдаш". Тако смо се и растали".
У разговору о жалосном стању једног мог познаника старац је рекао: - "Ако се
не може друкчије, треба ићи и код лекара и послушати; али је боље предати се
сасвим Богу, па како Њему буде угодно, а у исто време служити Му
милостињом и разним другим добрим делима. Ако жена умре, не треба се
сувише жалостити, јер умрети се и онако мора, а за њу је Господ припремио,
изгледа, баш то време. Можда је Господ затекао у таквом стању да ће се
спасити ако баш тада умре. Свети оци пишу: "И смрт нам је понекад корисна;
зато се у свему треба предати Божијој вољи и не збуњивати се!""
Родитељи оца Григорија су били веома богати. Наследник, његов рођени брат,
био је једном од Господа кажњен за грех користољубља и грабежљивости.
Старац је писао брату молећи га да пошаље макар део имања које му је
припадало, јер није имао никакво рукодеље, па је живео у крајњој оскудици.
Брат није обраћао пажњу иако га је старац молио да остави грех
среброљубља. Тада је Господ дошао са казном: лопови су обили магазу и
покупили све што су тамо нашли, од чега је жена постала непокретна. Када је
брат написао оцу Григорију о томе шта се десило, старац му је одговорио
поуком: - ,,Све досад је Господ покушавао да те уразуми, али ако не оставиш
своју страст, он може и живот твој да прекрати!"
Многе године и свакидашњи подвизи на крају су положили старца на самртни
одар. Живећи сам, без искушеника, он није могао о својој болести да извести
молдавски скит. Случајно је свратио до њега пустињак отац Калист, који је
живео недалеко од њега, и сазнавши о његовом стању, почео је чешће да му
долази. Старац је губио снагу и у самоћи је једног дана предао своју душу
Господу. Сахранили су га у близини његове колибе. Представио се старац
Григорије 1873. године.

НАПОМЕНЕ:
Диевхон је почетак кратке молитве: "Молитвама светих отаца наших,
Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас". Она се у манастирима
изговара испред врата просторије у коју се жели ући, и тек кад се добије
одговор: "Амин", онда се и улази. (прим. прев.)
СТАРАЦ АТАНАСИЈЕ - МОЛДАВЉАНИН
(умро 1873)
Иза молдавског скита, на месту званом Вигла, у тихој колибици живео је
старац Атанасије, човек искусан и зрео у духовном делању. Крајем 18. и
почетком 19. века на том месту подвизавао се старац Молдављанин, отац
Георгије, који је био штампар и учен човек. За време устанка отац Георгије је
изашао у Мореју. Тамо га је митрополит, оценивши његов узвишени живот,
принудио да прими рукоположење. Проживевши тамо годину дана, отац
Георгије је отпутовао у Влашку где се задржао у манастиру Черника на
усамљеном месту. Тамо је и умро, непрестано помишљајући да се врати на
Свету Гору. Своју жељу није успео да испуни јер је Атон био преплављен
Турцима.
По доласку оца Георгија у Чернику, пришао му је младић Атанасије, који је
чуо о његовом подвижничком животу, и остао уз њега, желећи да подражава
његове подвиге. Раније је Атанасије живео у Њамецком манастиру, у који је
дошао још као дечак. Са старцем Георгијем живео је 8 година, а после смрти
старца кренуо је да тражи свог рођеног брата, у монаштву Нектарија, кога је
нашао и заједно са њим дошао на Свету Гору 1840. год. Због тога што је брат
био веома млад, ту су проживели само годину дана, у ксенофонтском скиту.
После те године, отпремили су се за Јерусалим, а отуда у Молдавију. Чим је
Нектарију никла брада, поново су приспели у Свету Гору, па се отац
Атанасије настанио на Вигли, где је живео његов покојни старац Георгије.
У умном делању је оцу Георгију руководилац био један од најближих ученика
старца Пајсија Величковског, и он по имену Георгије, под чијим је
руководством отац Георгије тако добро успевао да су се и од њега, као из
извора, напајали сви који су волели молитвено тиховање. Отац Атанасије је
причао о своме старцу: - "Од многог плача, изгубио је све трепавице. Када је
умирао, ја сам горко плакао због растанка са таквим старцем, али он ме
утешио рекавши да ћу само годину дана живети сам. Тако је и било: кроз
годину дана нашао сам свог брата, оца Нектарија и заједно смо отишли на
Свету Гору!"
О величини старца Пајсија Величковског старац Атанасије је рекао: - "Ја сам
још затекао у животу, у дубокој старости, једног Пајсијевог ученика. Можете
схватити колико је велики био тај Пајсије из догађаја који су се десили с
његовим учеником. Он је био добар човек зреле духовности. Седео је једном
на кревету и размишљао и одједном видео. Поставио се био престо, окружила
га је била маса ђавола, и други ђаволи су свечано довели Сатану који је сео на
престо. Сатани су прилазили ђаволи један по један са извештајем, а он би их
питао: - "Где си ти био?" Први ђаво који је пришао је одговорио: - "Био сам
код тог и тог монаха, који молитвено тихује иза манастира Њамца, и нисам
могао да му приђем зато што чим кренем, пада на земљу, а од њега излази
ватра која ме пали!" Сатана је наредио да га бију као и остале који нису
успели у својим пакостима. Тако су претукли пет или шест ђавола. Затим је
Сатана силно закукао и рекао: - "О како ми сметају ти трефолои (књиге о
духовном делању које је старац Пајсије превео), али ће доћи време кад их
више неће бити и све ће поново ићи по мојој вољи." Ево, додао је отац
Атанасије, и дошло је то време, јер је чувена библиотека изгорела у Њамцу а
оно књига о духовном делању што су остале - ко их гледа?"
(Из записа оца Пантелејмона о посети старца): Када смо први пут дошли оцу
Атанасију, до кога нам је водич био скитски старац, из далека смо видели да
старац ради у свом винограду. Чим нас је приметио, одмах је оставио свој
посао и убрзаним кораком пошао према својој колиби. Наш водич, познајући
старца, пожурио је за њим вичући: - "Оче Атанасије!" Али је онај без
освртања тако брзо одлазио, као да га неко јури. Ми смо скренули са стазе и
зашли на пут према колиби на ивици стене, а водича смо послали да стигне и
пита старца да ли ће нас примити. Овај га је стигао, викао му, али се старац
није зауставио.
Дуго смо куцали тако да сам већ наговарао нашег водича да престанемо, али
је он, знајући старца, настављао да куца све јаче и јаче. На крају је старац
отворио врата и изашао, примио нас с љубављу, извињавајући се јер је глув,
па није чуо да смо куцали!
Говорећи о месту на коме се населио рекао је: - "Ви посећујете пустињаке и
она места где су живели некада свети оци, и зато ћете бити награђени више од
нас који ту живимо; а ми окајани живимо овде и, проводећи дане у лењости,
заслужујемо двоструку осуду!
- У искушењима је нужно молити се како би нам Господ помогао да их
понесемо.
- Свети оци пишу да је боље јести и пити све и осуђивати себе, него не јести,
а робовати гордости. Свети Василије одобрава онима који одржавају тело
умерено: то је нужно ради подршке души у подвизима, без чега би она
занемоћала; али све треба да је учињено са расуђивањем!
- Није невоља у томе што се једе, али је расуђивање неопходно. Без
умерености ум се помрачује, али и појевши он себе укорева да се прејео као
скот и каје се пред Богом, а то је Богу угодно. А ако неко, макар живео у
пустињи, и макар се молио и постио, замишља како чини добро (ђаво га хвали
у срцу његовом) он је роб таштине. Монах пак, који једе и прекорева себе
приближава се Богу покајним осећањима. - Почетницима свети оци говоре да
живе у општежићу и тамо побеђују страсти, а тек потом да се осамљују.
Сећање на смрт и молитвено расуђивање просвећују човека; на тај начин се
светлост открива у његовом уму и он без штете пролази искушења, јер му та
светлост показује пут!
- Добро је живети као келиот али се при том мора стално држати молитва, јер
нема другог тако снажног и поузданог оружја против ђавола ни на небу ни на
земљи, као што је молитва Исусова. Непрестано треба творити ову молитву
све док она не нађе себи место, а наћи ће га када то место буде припремљено -
срце очишћено од страсти. Срце се, међутим, чисти посредством молитве!
Постојана молитва исправља недостатке од неиспуњеног правила и других
неиспуњених подвига.
- Ако хоћете, можете молитвено тиховање наћи на месту где живите. Ако вас
има тројица или четворица, вероватно једномишљеника, јер иначе не бисте
живели заједно, значи да можете тиховати. Тајну своју не треба откривати
коме било него само духовно искусном који се разуме у ствар: јер постоје и
такви који осуђују и хуле на молитвене тиховатеље. Ево примера: дошао је
један човек у ксиропотамски манастир, донео прилог, укључили су га међу
проестосе и он је живео тамо неколико година. Затим је чуо за пустињачки
живот и видевши како се живи у идиоритмичком манастиру, пожелео да се
удаљи ради тиховања и дошао у капсокаливијски скит к старцу Јеротеју.
После годину дана међутим, осетио је да му је пустињачки живот тежак па се
вратио у Ксиропотам, где је старији проестос приметио: - "Живи брате у
манастиру; куд си кренуо? У пустињу! То само Молдављани и понеки Рус
траже некакву умну молитву и излуђују се. Туда иду људи изгубљени и који
нису ни за шта" - Ето, додао је старац, каква схватања неки имају о
пустињацима и о духовном животу уопште. Зато не треба свакоме откривати
своју тајну. Свети Исак Сирин пише: "Не поверавај свакоме своју тајну, него
истомишљенику и духовном делатељу".
И свети оци су читали док нису добили благодат молитве; а када су је добили,
оставили су читање. Веома је добро с времена на време посећивати места где
су живели свети: преподобни Атанасије, преподобни Максим, преподобни
Нил и многи други. То може да користи поуци и утврђењу душе јер на таквим
местима саме собом долазе мисли: ту је живео такав и такав отац, а ја окајани
како живим? Таквим самопрекором и молитвом светима, душа се умиљава и
учвршћава. Сећање на смрт и суд Божји треба гајити непрестано, а особито у
току молитве.
- Када би било неопходно, дали би ми ученика из скита; а ја мислим да је
боље да сам сам. Када бива тешко због болести, долази брат, отац Нектарије,
и помаже. Некада су свети оци живели са другима, па и сада духовно јаки
људи имају ученике при себи и руководе њиховим животом; а ми, немоћни, не
можемо то да поднесемо, него живимо усамљено, јер човек сам некако лакше
мисли на своје грехе. Они јаки могу да поучавају друге; њима ће и награда
бити већа. Тако у Кијеву у пећинама има много светих отаца, али ће
преподобни Антоније и Теодосије имати већу славу од свих, они су велики!
- Или преподобни Нил Сорски, како је он лепо писао о тиховању!
- Не брините да ће вас братија узнемиравати. Ако они желе да се са вама
посаветују, и ви им нешто кажете, то не разара тиховање - љубав према
братији се рачуна у тиховање. Јер има много облика тиховања: понеко цео дан
говори, а све иде на корист; други каже једну реч, и она увреди брата!"
Опраштајући се питали смо старца да ли дозвољава да дођемо и други пут?
Не смета ли му то? Старац је одговорио: - "Ми смо привикли да затварамо не
спољашње двери, него двери на које улазе страсти".
Пошто смо чули да старац има браду до земље, хтели смо да га замолимо да
нам је покаже; али смо се плашили да га не увредимо и зато смо унапред
молили да нам опрости. Старац се зачудио и обећао да ће опростити. Тада смо
га замолили да развеже браду и да нам је покаже. Раскопчао је подрасник,
развезао браду којом се опасивао и опустио је. Брада није допирала до пода,
али су четири власи лежале на земљи. Учинивши то старац нам је приметио
да је ова наша радозналост пуста и некорисна: длака ништа не значи, кратка
или дуга, ништа не доприноси спасењу, за које нису неопходне дуге длаке које
труну у гробу него богоугодна дела.
С јесени октобра 1873. г. старац Атанасије је осетивши велику слабост,
оставио колибу, дошао у скит и легао у болницу. Ускоро после тога, 23.
октобра, мирно се преставио у Господу.
НЕПОЗНАТИ ПУСТИЊАК - ГРК
(умро 1855)
Према причању ктитора молдавског скита оца Нифонта (из записа оца
Денасија), овај слуга Божји живео је у пећини недалеко од пећине
преподобног Петра Атонског. Колико је година тамо проборавио и како се
зове није познато.
Његов је живот протицао у савршеном сиромаштву; он није имао ничега ни на
себи ни у пећини; ишао је бос, без капе, и био је покривен одрпаном
безвредном одећом.
Једном су тим пределом ишла два монаха молдавског скита. Промашили су
свој пут и ударили на пећину овог пустињака. Он је у рукама држао мали
псалтир који је непрестано читао, и приликом упражњавања умне молитве. У
разговору с монасима рекао је да се плаши да не буде осуђен за страст према
поседовању ствари, јер се још није ослободио свега земаљског, и има овај
псалтир - зато их моли да га узму са собом.
Предвидевши своју смрт, дошао је оцу Нифонту, који је тада живео у пећини
близу пећине преподобног Атанасија на Вигли, и замолио га да одслужи
литургију и да га причести Светим Тајнама, говорећи: - "приближава се мој
крај!"
Отац Нифонт се сагласио, па су заједно пошли у цркву светог Јована Претече,
где је одслужио литургију и причестио га. Док је пустињак целивао иконе пре
причешћа, непрестано је плакао. После службе отац Нифонт му је предложио
да поделе трпезу; али је овај то одбио, захвалио за пажњу и отишао на пут
замоливши помињање у светим молитвама. Не дошавши до своје пећине, он
је умро на самом путу. Било му је, како изгледа, свега 40 до 45 година. То се
догодило 1855. год.
СТАРАЦ ГЕРМАН - БУГАРИН
(умро 1875)
У Кукузељевој пустињи Хаир живео је старац Герман. Његово светско име је
било Георгије, али какав је живот водио у свету, не знамо. Познато је само да
је у почетку ступио у манастир Костеници, где је примио постриг и провео
десет година. Кад се завршио грчки устанак, кренуо је на Свету Гору и тамо
се јавио духовнику из Костенице који је дошао пре њега и који је боравио у
манастиру Ксиропотаму. Провевши ту четири месеца и видевши какав је
тамошњи живот, није желео да дуже остане. Духовник га је наговарао да
остане, али је отац Герман одговарао: - "Ја тражим живот у подвигу и дошао
сам или да ступим у општежиће, или да одем у пустињу; а ово је идиоритмија.
Боље би било да се вратим у Костеницу него да наставим овако!" После тога
он је оставио духовника и кренуо гором.
Стигао је у скит Капсокаливија и распитивао се о старцима, па је пошао до
старца Данила хромог који је живео у келији светих Архангела. Овај га је
питао: "Зашто си дошао код мене?" - "Да ти дам мало милостиње", одговорио
је отац Герман и дао му сто пара. Било је то на трећи дан Ускрса, а старац
Данило није имао шта да једе. Захвалио му је, а онда је отац Герман питао
старца оно што је хтео да сазна. Затим је пошао ка духовнику скита и рекао: -
"Благослови оче да ступим код старца Данила! "Испитујући његове намере
духовник је рекао: - "Шта ти је! Па он нема ни шта да једе, а уз то је још и
болестан!"
"Није важно што код њега нема шта да се једе, али је важно да је он духовни
старац. Ја тражим старца не хлеба ради, него ради руководства души!" - "Када
је тако, рекао је духовник, иди, Бог те благословио!"
Отац Герман је отишао, учинио метанију пред старцем и, добивши његову
сагласност, проживео са њим 14 година, примивши од њега и схиму. После
две године старац Данило је ослепео. Када је отац Герман ступио к старцу,
овај је напунио торбу лимуновима и послао га у Лавру, да за њих добије
хлебних сухарака. Донесени сухарци су им трајали 6 недеља. Затим су узели у
скиту једну оку пиринча и она им је била довољна за дуго време. Уље су
користили само за кандила у цркви.
Осим слепоће старац је имао и веома болесне ноге, тако да је само лети, и то
са штакама, могао колико толико да хода. Отац Герман му је у свему служио
са самопрегором. Старац Данило је био духован човек - строго је држао
монашки живот не скрећући ни лево ни десно; молитву је стекао такву да је у
њему деловала и за време сна. Целог свог живота на Светој Гори он средом и
петком није ништа јео, па макар био и празник, - али ово последње, говорио је
отац Герман, чинио је зато што је био неписмен, па је тако поступао у својој
простоти. Једном је у цркви чуо да се чита како је умро неки монах, а једном
светом човеку је било откривено да његово тело прате три Ангела. Он их је
питао: - "Зашто пратите овог монаха? Знам да је један Ангео чувар. А друга
двојица? Ангели су одговорили да је тај монах целог живота пазио на среду и
петак, па су зато послани од Бога да одају пошту његовом телу приликом
погреба и да његову душу представе Господу у слави". Чувши ово старац
Данило је решио да од тог времена чини исто тако.
Макар био и неписмен, али оно што је једном чуо, одмах је почео да испуњава
и то са таквом послушношћу да никада није остављао недовршеним. У Светој
Гори је живео више од педесет година, а умро је у својој осамдесетој. После
смрти старца Данила отац Герман је у Капсокаливији живео још двадесет
година, а онда се преселио на Хаир где је живео до смрти.
Нашу пажњу не заслужује само живот овог старца него и живот његових
духовних предака. Отац Данило је имао старца Давида, а Давид Христофора.
Старац Давид је био слеп (на бдења и на литургије у саборну цркву га је
водио ученик) али је при својој телесној слепоћи гледао у будућност: за три
дана је предсказао своју смрт. То је било на Велики четвртак. Примивши
Свете Тајне старац је рекао: - "Са Ускрсом Христовим ја ћу отићи Господу,
али ћу пре тога појести црвено јаје, па ћу онда отићи!" Тако се и десило. На
дан Пасхе, после литургије, вративши се у своју ке.лију, он је замолио за јаје и
рекао: - "Опростите", и предао свој дух Господу. Погребли су га на вечерњи
при пасхалном појању.
Старац овог Давида био је Христофор духовник, који је у простоти служио
Господу. Он је био тако прост да је једном, док је још био ученик, пошто је
чуо како су се четрдесет мученика замрзли у језеру, и сам хтео да се замрзне,
па је ради тога зими ушао у цистерну; али као прaви ученик, о томе је најпре
рекао свом старцу. Овај га је веома изгрдио. На Светој Гори је у пуном
молчалништву проживео више од шездесет година.
(Из записа оца Пантелејмона): Када смо дошли старцу Герману, затекли смо
га телесно болесног, али у обилном благодатном стању.
Било је већ касно, па смо се зато журили. - "Прехладио сам се, говорио је
старац и јако су ме заболели зуби, нису ми давали мира. Али имајући такву
старатељку, Царицу Небеску, Која је обећала преподобном Петру Атонском да
ће бити чуварка и хранитељка, и да ће давати све што недостаје онима који
овде живе, пошао сам на место где је живео преподобни Петар и помазао лице
крстообразно уљем из кандила пред иконом Богородице... Не може се,
продужио је старац, живети у пустињи и не доживети никакво искушење. Али
ако се има стрпљење, Господ ће све да уреди на наше спасење".
- "Ти си, оче, говорили смо ми, привикао на муке, а ми смо малодушни и
уопште не можемо да трпимо: колики нам труд предстоји да дођемо до таквог
стања!" - "Није то ништа, помало се може привићи. Само не треба кретати од
великих дела, него почињати с малим. Онај ко креће од великог, тај пада и на
малом. Преподобни Антоније целог живота није јео уља нити је пио вина, али
то као закон никоме није прописао. А у искушењима треба увек памтити
митареву молитву, јер је за нас једино неопходно смирење; уз друге врлине
може се пасти; али смирење не пада". Овде, на овом истом месту у колиби је
живео старац из Молдавије по имену Герасим, који је умро око 1820. године.
Једном су му се у сну јавила три старца и рекли: - "Нас тројица живимо
недалеко одавде, не узнемиравај нас и реци да нас и други не дирају!" Старац
је о виђењу рекао свом духовнику. Духовник је тада био познати старац
Неофит Караманлис, који је стално ишао пустињама ради исповедања и
причешћивања пустињака. Отац Неофит је пожелео да пронађе мошти ових
трију стараца који су се јавили његовом чеду. Претражио је све пећине, а на
том месту их је сијасет, све напуштене проваљене колибе и стене; свуда се
заустављао, чепркао, разбацивао камење, али ништа није нашао. После
извесног времена они су се јавили том истом старцу на овај начин: пролазећи
пустињом мимо једног места на путу ка преподобном Нилу, он је увек осећао
миомирис. А у то време када су угодници Божји прохтели да му се јаве,
осетио је тако силан миомирис да се и нехотице зауставио. Било је као цео
облак који га је обухватио са свих страна. У њему се пробудила жеља да сазна
одакле излази такав мирис, па је почео да тражи. Дуго је обилазио уоколо, док
се није зауставио близу нечега што је личило на стари зид, где му се показало
да је на том месту миомирис најјачи. Помоливши се, он је иза зида извадио
камен, онда други, трећи и увидео да иза њих зјапи рупа; почео је да
рашчишћава и открила се пећина. Када је открио толико да је већ могао да
уђе, чуо је глас: - "Не узнемиравај нас! Нас тројица смо овде живели и
погребени и желимо да нас нико не дира!" Старац је затворио улаз у пећину и
после је само његов ученик Иларион знао за то место.
Отац Герман је продужио: - "Преподобни Акакије Капсокаливијски је веома
волео преподобног Максима, и приликом сваке помисли прибегавао је к
молитви њему. Много пута му се преподобни Максим јавио због његове вере
и љубави. Једном је видео преподобног Максима и још многе у белим ризама,
само су схиме на њима биле обичне. Преподобни Акакије је питао: - "Ко су
ови који те прате?" Преподобни Максим је одговорио: - "То су они који су
овде у овој пустињи живели, које сам ја приликом живота поучавао а они
следовали мом учењу." Ето тако је некад било, продужио је отац Герман, али
је и сада тако. И сада има таквих које нико не зна. Они, макар и живели као и
остали, али у себи крију високи духовни живот који нико не зна, као што нису
знали ни за време живота преподобног Максима, за кога су сви мислили да је
у прелести, и није прошла година или две, него читавих педесет док га није
открио преподобни Григорије Синаит." Старац Герман је ускликнуо: - "Колико
разрушених колиба можемо овде наћи, колико пећина у којима су, очигледно,
живели и спасавали се преподобни оци! Ево пре два дана један брат је нешто
ниже од моје колибе према мору нашао малу колибицу, већ сасвим разваљену
али на таквом месту да не знам како је тамо било ко могао да живи, а живео
је. А колико ли година постоји моја колиба, и људи су у њој живели, а да нико
није нашао ту доњу колибу. Тако су, видите, ове пустиње испуњене светим
моштима, али су те мошти остале нејављене. Духовник отац Неофит је много
тражио овде, али није налазио, јер свети који почивају не желе да их открију".
О ранијим подвижницима старац је говорио делимично оно што је сам
доживео, а делимично оно што је чуо од свог старца, оца Данила: - "Раније су
у капсокаливијском скиту живели много поштовани старци, слични древним
великим оцима, пред којима смо ми, сва скитска братија, пролазили са
великом побожношћу. Старци су као непокретни стубови стајали на бденију
од вечери до јутра, а да се ни једном не обазру на страну. Сви су они били
ћутљиви, пуста реч за њих није постојала, чак су и о неопходним говорили
мало и то онда кад треба. Духовни живот су чували изнад свега. Међу њима је
особитом побожношћу сијао старац Авксентије: он је међу старцима био као
светило. Живео је у келији светог Георгија и имао је само један глинени лонац
у коме је себи кувао траве, а скупљао их је по стенама и само је то јео.
Понекад је узимао и хлеб, али ништа више. Живео је у скнту око шездесет
година. После смрти остао је његов ученик Неофит Караманлис, духовник,
који је умро 1860. године, када му је било више од сто година".
Старац Герман је испрачао о још једном подвижнику: - "Учених старца
Кипријана, Гаврил, био је вешт човек; могао је да се прихвати сваког посла,
па му се скитска братија у свему обраћала. Било шта да се поквари и сломије,
па макар и сат, отац Гаврил никада није одбијао да послужи из љубави према
ближњем. Пошто се исхрањивао рукодељем, не би било добро ако се његов
труд не би наградио, па га је братија молила да узме што следује. Да би
сачувао чисту савест, отац Гаврил је рачунао време за које је чинио услугу да
би знао колико би у међувремену зарадио својим рукодељем (а правио је он
кашике и бројанице) па је толико узимао и од братије, а више ни паре. Људи
који су присуствовали његовој смрти су видели да се старац осмехује и да је
његово лице постало светло, али се нису досетили да га питају шта види у том
тренутку. Неко је потрчао старцу Никифору, који је 1825. год. обрео мошти
преподобног Нила, и испричали му шта се збива. Никифор им је рекао: -
"трчите брже и питајте шта види". Али, старчева душа је већ одлетела ка
Господу. Тамо је био и старац Данило који је испричао све ово. После старца
Гаврила у келији светог Јована Богослова остао је његов ученик, отац Герасим
који је умро око 1865. године, у старости од више од сто година".
Зиме 1869-70. старац Герман је био завејан снегом и десет дана је провео без
хлеба. Те исте године један мирјанин, који је желео да ступи у монаштво,
разболео се и дошавши до пустиње оца Германа, коначно легао. Старац је
служио болесника самопрегорно, лишавајући себе готово свега годину ипо
дана. По жељи болесника, старац га је постригао назвавшн га Христофор.
Када је оздравио, новопострижени је почео да показује незаловољство јер
није био у стању да подноси сурови живот старца: он је желео рибу, уље и
остало, па не видећи свега тога, оставио је старца. По његовом одласку, дошао
је други ученик, такође Христофор.
Када смо старца Германа посетили априла 1871. године, он је говорио: -
"Мора се трпети и благо се понашати са онима који говоре против љубави
према пустињацима. Мати Божја хоће да у свему буде изобиље у Њеном врту -
да нико ни у чему не оскудева, зато сте и ви пошли по овим стенама и
пећинама, ради заповести Христове о љубави према ближњем. А ко ће наћи
монахе који живе по овим стенама, ако ви не кренете? Свако ко на овај начин
чини добра дела, први ће добити и награду, слично ономе који кади, који пре
других осећа миомирис. А ако вас неки грде за доброчинства према
пустињацима трпите: Господ ће наградити ваше трпљење и исправити зло. На
пијацу се износе разне ствари; један једно, други друго, свако своје; али се сви
са добитком враћају натраг - па тако и овде. На овој нематеријалној пијаци, а
такође и у спасењу душе, сви тргују, свако оним што има и сви стичу корист.
Стрпљење и благост су нужни да се искорени ђаволско деловање, које лукави
делује у људима разноврсним својим сплеткама, да би сметао свему што је
добро. Добротвори који нам шаљу своје прилоге неће остати без награде као и
онај старац што је и ишао по воду, чије је кораке бројао Ангео. "А зашто ти
бројиш?" - питао је старац Ангела. "Зато да би ти за сваки корак добио
награду!"
Питали смо старца о молитви: - "Мора се бити истрајан. Када се срце очисти
од страсти оно постаје престол Божји, а када непријатељ у њега полаже своја
лукавства и лукавства буду примљена, благодат оставља човека, као пчела
која бежи од дима и од смрада. Ако неко нема сузе, нека бар има жалост по
Богу, срдачни бол, јер то, при смирењу, човека чини сличним митару, који је
био оправдан пред Господом. И тако ће се стећи милост Божја.
- Када су у Солуну, причао је старац, за време грчког устанка затворили у
тамницу светогорске старце, солунски паша, коме нису били довољни раније
узета велика сума и ствари из светогорских манастира, тражио је од
затворених проестоса и повереника огроман новац. Затворени су одговарали
да код њих ничег нема. Паша је настојао. Тада су му рекли да су на Светој
Гори остали само оловни кровови, па и то само у неким манастирима. Паша је
наредио затворенима да напишу у Свету Гору да би монаси који су остали
скинули то олово и послали у Солун за прављење танади. Оци су испунили
наређење; али су, предавши писмо, целу ноћ мећу собом говорили о томе, и
туговали и молили се Богородици. Одједном ноћу долазе у затвор два каласа и
захтевају да трговац Спандали, који је такоће био затворен, одмах оде до
паше. Он је помислио, што је и рааумљиво за тадашња времена, да га зову на
погубљење, па је зато, одлазећи, молио старце да се о њему помоле. Долази он
паши, а овај му вели да пренесе светогорским старцима да олово са цркава он
неђе узети, па нека напишу друго писмо на Свету Гору, да нико не сме да
дирне олово на крововима! Затим је паша причао: у сну му се јавила
Богородица и тако га уплашила да он ни за шта на свету неће кренути да
скида кровове са цркава. Када су од Спандалија чули радосну вест, оци су се
веома обрадовали и захваљивали Царици Небеској за Њену велику и брзу
помоћ. - "Ето како Мати Божја штити: такође и за време Чама (1854) није
попустила Турцима. Они су већ били близу Хиландара, претили су да униште
све манастире, али су сви монаси постили три дана и молили се, и одједном
Турци су отишли".
Старац је још причао како је њега сачувала Мајка Божја: - "Једном сам пао с
врха мердевина и ударио се страном о камен који је пробио месо и прошао
унутра па се зуставио на једва прст растојања од срца. Завапио сам: "Пресвета
Богородице, помози ми!" - и остао сам жив. Други један пут је дошао
разбојник код мене у колибу. Бануо је нагло. На питање зашто је дошао,
одговорио је: - "Да те убијем!' и бацио се на мене. Борили смо се сат ипо. На
крају ме оборио и почео да ме дави. Погледао сам на лик Мајке Божје и
завапио к Њој. Разбојник је, као да се нечега уплашио, скочио и истрчао. Од
тада сам ноћу излазио у шуму. После два дана опет је долазио разбојник, и
његови трагови су остали у келији, али се касније више није појављивао.
(У записима оца Пантелејмона сачувала се белешка једног саровског монаха о
посети код старца Германа): Идући од пећине преподобног Нила према Лаври
и спуштајући се низ сипар белог и светлосивог мрамора, сличног оном на
Уралу, наишли смо на стазицу која води до старца Германа. Ускоро смо
видели и његово обиталиште које се од трошности срушило и у време пада
тако ранило оца Германа да је он, без обзира на своју велику љубав ка
монашком трпљењу, молио Царицу Небеску да му дарује исцељење,
обећавајући да у првој прилици изгради у њену част малу цркву. Мајка Божја
је услишила његову молитву и жељу тако да је убрзо био исцељен. Али није
могао да сагради храм како је обећао, јер је живео у крајњој оскудици.
Прошавши срушену старчеву колибицу, иза ње сам видео нову, још
недовршену келију. Сам отац Герман радио је у то време са својим учеником
на цеђењу ловоровог уља. Видевши нас, оставио је посао и пожурио да нас
сретне са дубоким поклоном. - Он је средњег раста, мало погрбљен, али његов
ход и држање су одисали свежином и простотом детета. Његова одећа се
састојала од неколико комада сукна и платна међу собом зашивених или
везаних. Његово невелико лице, обрубљено седим власима, с невеликом
брадом, одржавало је неземаљску радост и мир: било је пуно љубави,
кротости и пуне пажње и саучешћа за све што је било око њега. Мени се
учинило да старац Герман веома личи на нашег великог старца Серафима!
Његово прво питање је било: - "Да ли сте можда гладни? Имам одличних
суварака и свеже воде!" Али, пошто смо били сити, замолио сам га да нас
снабде нечим за поткрепљење душевних сила. Уздахнувши, старац је рекао да
је у таквим залихама он крајње сиромашан, и да се он, као и сви хришћани
ових последњих времена, по писању светих отаца, спасава једино благодаћу
Христовом која даје храну и снагу да се поднесу многа и велика искушења.
Питали смо га шта је најбоље од свега што је нашао на путу монашког
живота. - "Послушање!" одговорио је он. - "Ја бих био спреман да у то
верујем, ако се говори о пустињачком животу, продужио сам ја, али када се
ради о општежићу, онда не верујем баш сасвим: чини ми се да је супарништво
у богатству манастира повукло управе, а за њима и целокупно монаштво у
интересе и материјалност, да се зато користе сва наизглед богоугодна
средства. Зато ми се чини да је наше време тако сиромашно у правом
монаштву. Како су ствари кренуле, деси се да понеко од нас прими такво
послушање које није у сагласности са нашом савешћу и са учењем цркве. Да
ли ће нас и у таквом случају послушање спасти?" - "Ако си ти уверен, говорио
је он, да је оно што је наређено противно заповести Божјој, шта те спречава
да, пре него што га испуниш, објасниш то што мислиш свом старешини?" -
"Моје распеће!", одговорио сам. - "Па зар ниси зато и изашао из света, да би
узео свој крст и ошао за Христом?" - "Али шта да радим када и после
објашњења старац буде инсистирао да испуни оно што је наредио?" - "Ако то
не представља смртни грех и ако си ти немоћан, онда је по моме боље да
учиниш; зато што ће он, а не ти, одоварати за то пред Богом; али ако си
снажан у вери, онда је боље бити крив пред старешином, него пред Богом;
боље је бити спреман да се поднесе казна, па чак и да се изаће из манастира,
носећи свој крст. Уосталом, онај ко се проста срца и пуном вером предаје на
послушање, непрестано молећи Господа да старцу открије своју вољу ради
спасења свога, томе Господ неће попустити искушења, него ће и старешину и
потчињеног избавити од мрежа ђаволских".
Починуо је отац Герман од многог свог труда 1875. године. По допуштењу
Божјем, његова смрт је била насилна, од руку злочинца. Једном је био у
Капсокаливији. Видевши тамо мирјане - раднике, он им је објашњавао да
жели да изгради код себе цркву због чега ће бити потребно да прошири своју
келију. Чувши то, мајстори су претпоставили да он има новца и пошли су да
му га одузму пре него што најми мајсторе. Упали су у пустињску келију,
старчеву, и вероватно не нашавши ништа, убили га. У жељи да сакрију злочин
накупили су много сувог грања, затим су га ставили око колибе и на неколико
места запалили, а сами побегли. Ватра се међутим угасила, а колиба је остала
цела. Дошавши по неком послу један пуетињак је нашао колибу обложену
грањем, а оца Германа убијеним. На тај начин открио се злочин.

СТАРАЦ ЈОАСАФ - ГРК

(умро 1872)
У горњем делу "Нилове пустиње" налази се келија светог великомученика
Артемија. Ту се пре педесет година подвизавао старац Јоасаф. А његов
старац, духовник Корнилије, живео је ту четрдесет година - од 1817 до 1875.
Отац Корнилије је дошао на Свету Гору 1812. године, када му је било
четрдесет пет година. Постао је монах у келији светог Претече на Вигли, гдје
је данас молдавски скит, али је после краћег времена прешао у келију светог
Артемија. Био је он човек духовног и светог живота. 1823. године дошао му је
отац Јоасаф кога је он постригао у монаштво. Отац Корнилије је причао како
је још пре доласка Турака на Свету Гору, када се око њихове келије у разним
местима подвизавало много пустињака, један старац рано ујутру пошао да
скупља кестење. Коњушари манастира Лавре су у то време били у лову на
вепрове. При бледој месечевој светлости, не погледавши добро, један
коњушар је од старца помислио да је вепар, опалио и смртно га ранио. На
сличан начин је погинуо и извесни старац Леонтије. Док је још био мирјанин,
једном је у свађи ударио свог противника тако јако да је овај пао и умро.
Касније, када је постао монах на Светој Гори, промисао Божји је учинио да на
што савршенији начин скине са њега тај грех тиме што је на њега пуштена
насилна смрт. То се десило 1821. године. У то време, због грчког устанка,
турска војска је заузела целу Свету Гору. Из Капсокаливије су скоро сви
побегли у Лавру да би тамо били сигурнији не само од Турака, него и од
морских разбојника. Отац Леонтије је живео у Капсокаливији. Да ли се он
задржао или просто због старости није могао брзо да оде тек, бануше
разбојници и док су пљачкали скит приметише га како одлази, и повикаше за
њим: Стани! Старац се није зауставио. Разбојници су га гађали и на месту
убили.
На пола сата хода од келије светог Артемија налази се рушевина древног
скита светог Василија. Када је у једно време на Свету Гору стигло много
синајских монаха, јер су их из њихових манастира избацили Агарјани, они су
живели у овом крају и на Катунакији. Али су многи од њих убрзо умрли, јер
нису могли да поднесу овдашњу климу, док су остали напустили Свету Гору.
Старац Јоасаф, родом Грк, дошао је на Свету Гору 1820. године и ступио
најпре у Лавру где је проживео три године. Онда су Турци испунили сву Гору.
Заједно са другима и отац Јоасаф је служио Турцима и, на опште чуђење, од
њих ни мало није страдао. Онда је прешао код духовника оца Корнилија. На
Атону је укупно проживео педесет две године и за све то време није никада
боловао. Старији његов ученик, Павле, живео је са њим тринаест година, а од
тога је само годину дана био здрав. - "Како се издржавате?" - питали смо га. -
"Пресвета Богородица се стара. - Ја, говорио је старац, понекад преписујем
рукописе; али сада у старости, због слабог вида, ни ово скоро да не могу да
радим!" Други ученик је био јеромонах Дамјан. Он је правио просте кашике и
носио товаре од морске обале и од скита свете Ане. Једном, по вољи Божјој,
он се стровалио са стене и толико се израњавио да су га донели на рукама.
Тако се десило да је старац морао да служи оба своја ученика. Гледајући на
њихов живот, на овешталост њихове одеће, особито оне коју је носио сам
старац, морао си да се чудиш. Пред крај живота старац је занемоћао, не
толико од година, мада му је било већ 70, колико од тешког и суровог живота,
али је умом био бодар и свеж. Ако се томе месту прилази од келије
преподобног Нила, и ако се пењете разбацаним оштрим комадићима мрамора,
па помислите да је старац педесет година ишао уз ту гору и увек са тешким
теретом на плећима, онда постаје јасно колико је то био тежак живот.
На краће време пре његове смрти старца су посетила два Руса. На њихово
питање да ли има довољно за издржавање и шта у ствари ради, старац је
одговорио: - "Та какви смо ми радници. Али ево Она, Мати, брине о нама".
При том је показивао икону Божје Матере. Посетиоци, желећи да заподену
разговор приметили су да понекад баш и није тако: - "Не, ако неко моли од
Пресвете Богородице, ма шта то било, али неопходно за живот, или
спасоносно за душу, Она, свемилостива умолиће Свог Сина да слузи Свом да
оно што тражи, само ако то неће бити на штету њему или неком другом.
Довољно је да човек остави греховни живот и да стане на пут покајања, па да
га Господ и Мати Божја приме као слугу Свога, особито ако он падне пред
Њих на колена и моли их као што је речено у Светом писму: устани ти који
спаваш (од греховног живота) и обасјаће те Христос (Еф. 5,14). И Господ је
рекао: Нисам дошао да зовем праведнике него грешнике на покајање! И на
крсту је Он раширио пречисте Своје руке да би грешнике обухватио и умирио.
Како се онда може мислити да ће Господ оставити своје саздање? Само човек
може у лењости својој да презре пут спасења и вечни свој удео после гроба. А
ако се он непрестано стара за своје исправљење, никако га Господ неће
оставити. Потребно је само да се човек обрати Богу. Зато је и речено: Онога
који долази к мени нећу истерати напоље (Јн. 6, 37), само треба прибећи
благости Христа Спаситеља. А ко се не обраћа, сам себе гура у погибао".
Старац је даље говорио да је човек у дубоким годинама склонији умиљењу и
размишљању о смрти. Обично, онај који је стекао греховне навике, није склон
умиљењу, него напротив, јача у злу и без благодатне помоћи скоро и да не
може више да остави своје греховне навике.
На питање старцу о искушењима у манастирима, то јест о томе да у пустињи
нема таквих искушења и да је у њој лакше живети, старац је одмахнуо главом
и одговорио: - "У манастирима су своја искушења, у скитовима своја, а у
пустињи своја. Непријатељ човеков, онај који га спотиче на путу спасења,
веома је искусан у својим лукавствима; она искушења која одговарају месту,
њих тамо и сплиће. Трпљење нам је нужније од свега. Господ нас неће
оставити да се мучимо до краја, и не више од наших снага. Ако неко од самог
почетка ступи на прави пут спасења, биће незаобилазна и искушења. Треба
трпети и помоћ Божја неће изостати! А ако нам се деси некакво искушење од
демона, од људи, или од себе самих, па ми због тога оставимо своје место и
пређемо на друго, тамо ће нас сусрести искушење које је неупоредиво веће; а
ако одемо и отуда, тамо где дођемо наћи ћемо веће и од тога. Ето и ја, живећи
са мојим старцем, био сам мучен помислима и много дана сам се спремао да
одем. Ипак сам, уз помоћ Божију и стрпљење, са њим проживео тридесет три
године. Када су се помисли појачавале, старац би ме водио духовнику
Христофору, а овај је говорио: - "трпи, трпи! Ђаво хоће да те лиши венца. Иди
натраг и стрпи се мало до смрти старца, а онда иди куд год хоћеш!" И реч
искусног старца је веома деловала на мене, па сам се са обновљеним духом
враћао и продужавао послушање свом старцу."
Када је старац споменуо духовника оца Христофора, један посетилац га је
питао није ли он чуо да је тај отац Христофор причешћивао седморо
пустињака за које је знао једино он. Отац Јоасаф је рекао да од њега о томе
ништа није чуо, али добро зна да је сам отац Христофор располагао великим
смиреноумљем, и био толико искусан у духовном животу да је и са мало речи,
испуњених силом благодати, давао велику утеху и охрабрење ожалошћеним
искушаваним душама. На Светој Гори је био двадесет пет година, а умро је
када му је било седамдесет три. Од самог доласка и ступања код старца
Захарије у Капсокаливији, као и после преласка у Јанокопуло, творио је умну
молитву и дубоко се у њој учврстио. Реч његова је била тиха и смирена, и
никада није казао ништа сувишно. Био је трудољубив како уз старца, тако још
више после њега. Имајући три ученика он је увек ишао на посао пре њих, а
руке су му биле отврдле и испуцале од послова. На ове речи посетиоци су
прекинули старца и питали да ли је могуће да се уз непрестану умносрдачну
молитву човек бави и телесним пословима. - "Ко је у њој ојачао - одговорио је
отац Јоасаф, томе послови не сметају. Руке чине своје, а ум је заузет својим.
Није добро једино ако некоме општење с људима постане страст. Тада
унутрашње умно делање може претрпети штету; а уз такав живот какав је
водио духовник Христофор рад није могао да буде сметња".
Даље су га питали: - "А како ми који живимо у општежићу? Јер није лако!" -
"Да, тешко је, одговарао је старац, особито ако неко од самог ступања у
манастир није положио темеље овој молитви и није стекао извесну навику; тај
касније не може да почне и зато остаје без успеха. Али тамо у манастиру
постоје друге врлине: иде се у цркву на општа богослужења; понекад се стоје
свеноћна бдења - па ће свако имати оно што је заслужио по делима и
усрдности. А о старцу Христофору - додао је отац Јоасаф, може се још рећи
да се он умносрдачном молитвом бавио са особитом пажњом и усрдношћу,
што се види из његових дела; а какви су били његови тајни подвизи, то само
Бог зна, нама он ништа није говорио. За нас је велико било то што када одемо
до њега он нас са мало речи утеши, и ма какве биле помисли, он нас одмах од
њих избави; толико је његова реч била плодна и благодатна!"
По свом животу старац Јоасаф је био сличан древним оцима. Три недеље пре
смрти разболео се и легао у постељу, а 4. јула 1872. год. мирно се преставио у
Господу.
ДУХОВНИК ОТАЦ ДОСИТЕЈ - МОЛДАВЉАНИН
Изузетан подвижнички живот имао је и други ученик духовника оца
Илариона Грузина, духовник отац Дoситеј, родом из Молдавије. Он се
замонашио у својој отаџбини; као осамнаестогодишњак ступио је у манастир
Калдорашани и десет година провео у њему. Када је дошао у обитељ зажелео
је да види како се братија труди на општем послушању. Тамо је био и отац
Леонтије, који је у то време имао чин јерођакона. Приметивши Доситеја, отац
Леонтије га је питао: - "Зашто си дошао овамо?" - "Да ступим у манастир".
- "Јеси ли писмен?". - "Како да не, чак доста добро". - "Ако си писмен, знаш
ли нешто од светих отаца?" - "Наравно, знам подоста!"
- "Испричај онда нешто, молим те, ја сам човек неписмен а желео бих да
чујем њихове примере и поуке". И Доситеј је почео да прича како тај и тај
отац говори то, а други неки то и то. Леонтије је даље запиткивао и овај га је
поучавао све док није звонило за вечерњу. И одједном, на вечерњи Доситеј
види да је онај кога је он цео дан иоучавао као неписменог служио као
јерођакон, и да је стао за певницу да пева и чита. Тада је он рекао самом себи:
- "Види какви су овде монаси. Од сад стави прст преко уста!"
После десет година проведених у Калдорашанима, Доситеј је пожелео да оде
на Свету Гору која је погоднија за пребивање у умном делању и за стицање
плодова покајања. У почетку је живео при духовнику оцу Леонтију у скиту
Лако, а онда шест година у скиту Капсокаливија; на крају је прешао у
изузетно тихо место, у пећину преподобног Нила Мироточивог.
Живот оца Доситеја био је веома духован; његова реч је била испуњена
расуђивањем и топлотом који су извирали из сопственог искуства. О
умносрдачној молитви имао је продубљена знања, особито из разговора са
његовим старцем Иларионом Грузином.
(Из записа оца Пантелејмона): Старац Доситеј је говорио: - "Ма каква добра
дела да врши човек, брига о души је виша од свега. Свети оци пишу: "Ако
човек у мислима својим чврсто не представи да је већ три године мртав и
погребен, не може се учврстити у врлини. Уколико не мисли о смрти, неће
моћи да постави ни темеље, а камоли да достигне крај. Почетак врлине је
одрицање од свега материјалног; после тога почиње учвршћивање врлине, али
је то први праг који се не може мимоићи".
- Онај ко добродушно трпи искушења која навиру, Богу је угоднији од неког
ко је стекао велике врлине. Кад долази искушење, добро је молити се најпре
да нам буде даровано стрпљење, да Господ помогне да претрпимо, а затим
треба благодарити Господу што кроз искушења Он помаже нашем спасењу;
при том се треба молити да време искушења прође без штете за душу.
Спасење не долази друкчије него кроз искушења, јер онај ко одбацује
искушења, тај одбацује и спасење, а осим тога остаје без искуства. А ко је у
стању да претрпи са захвалношћу, томе је лако и он постаје слободан и
искусан.
- Ма колико да је човек грешан он не сме да очајава, јер је наша велика нада у
патњи Христовој, у крви Његовој коју је пролио за нас. Свети оци пишу:
"Макар се човек у врлинама својим узнео и до небеса, дужан је да се моли
због грехова, то јест да му се опрости мноштво грехова његових". Свим
светим оцима, чак и оним највећим, дешавало се по вољи Господњој да
склизну у неке грешке, да би били смирени у помислима, и да се не би
гордили врлинама. Свети Исак Сирјанин пише: "чак и ако си чудотворац, ако
васкрсаваш мртве, моли се да ти се опросте греси!" Оци говоре да ми не треба
да желимо мир у овом свету, него да узљубимо рад, зној, искушења, увреде;
јер нама је спремљена радост у будућем веку, вечно весеље од Бога. Када се
човек радује у искушењима, тада познаје свој напредак.
Свети апостоли, свети мученици и сви преподобни оци прошли су у
искушењима овај живот и посветили се. Цар Саворије је љуто мучио свог
сина. Када су почели да деру кожу са њега, овај је ускликнуо: "Како је слатко
страдати за Христа!" Кнежеви, царски синови, и сами цареви су све
остављали, живели у крајњој беди и трпели разна искушења и на тај начин
постали свети, као на пример Јоасаф царевић, Арсеније Велики и много много
других.
- Ако испуњаваш црквено правило не треба се тиме ограничавати него
непрестано пребивати у умној молитви, јер ће иначе оно што си стекао кроз
правило да се изгуби, и неће оставити никаквог плода.
- Ко о Богу мисли с љубављу, о томе и Бог мисли. Сва наша брига о ономе
што је неопходно за живот, остаће на крају овде а молитва ће прионути за
душу и са њом ће поћи и у гроб.
- Ако се човек вољно и са принуђивањем прихвата подвига ради спасења
душе, тада све постаје лако.
- Ко посећује и теши пустињске оце који се труде и подвизавају и живе у
пустињи ради љубави Христове, тај ће имати велико уздарје од Бога".
О старцу Доситеју ништа више није познато; ако се удостојио милости Божје,
онда ће се сетити и он нас, као што смо се и ми њега сетили и написали ово
мало ради опште користи.
СТАРАЦ ГЕДЕОН - ГРК
(умро 1869)
Отац Гедеон је дошао на Свету Гору 1832. године и у почетку је био у Русику,
али само две године, па је прешао у скит Капсокаливија ка старцу Дионисију,
код кога је живео двадесет година. Тај Старац Дионисије је раније живео са
старцем Тимотијем, који је имао седам ученика од којих су само четворица
били записани. У време грчког устанка сви ученици оца Тимотија су се
разбежали, и Дионисије је мислио да живи у старчевој келији, али Лавра није
дозволила јер он није био записан у омологији, и зато је остао без ичега. У
келији преподобног Акакија, уз његову пећину, живео је болестан старац, код
кога се сместио Дионисије. Тај га је записао а после две године умро. Тих
година за време грчког устанка, у скиту је било мало отаца, а духовник, отац
Неофит Караманлис живео је иза скита, у пећини преподобног Нифонта. Он
је оцима саветовао да посеју пшеницу којом су се они на неки начин снабдели
у Кареји. Двадесет ока те пшенице је отац Дионисије донео на својим леђима.
Оци су учинили како је речено, и пшеница је сваке године рађала таман
толико да им је било довољно за хлеб преко целе године, и то је тако трајало
све док, по завршетку немира, нису почели да пристижу бродићи са
пшеницом. Са њиховом појавом престало је да рађа оно што су старци сејали.
За време устанка, они који су остали у скиту имали су живот мученика.
Напастовали су их Турци и морски разбојници. На пример једном, на Велики
петак, разбојници су дошли у скит, и, знајући богослужбени поредак, ударили
у звоно јер је било време да се читају часови, надајући се да ће на тај начин
сакупити оце и заробити их. Не знајући ништа, оци су почели да се скупљају,
а разбојници су се бацили на њих и ухватили тројицу, међу њима и оца
Дионисија, док су се остали разбежали. Разбојници су захтевали новац, а
пошто ови ништа нису имали, страшно су их мучили: дланове су им завезали
и све више и више притезали и при сваком обртају су захтевали новац. Затим
су оба бока притискали полугама док су руке свезали на леђима.
Поучавајући свог ученика Гедеона, старац Дионисије је своје примедбе сваки
пут растварао благом речју: - "Ако прећутим, мучно ће ми бити на души; дуг
ми је да ти ово кажем, као што и пси лају видећи вука како се приближава, и
не пуштају га стаду - а ти се поправи!" Ове речи су увек пробадале срце оца
Геодеона као мачем, јер старац је не строгошћу и грдњама, него благошћу и
сопственим примером поучавао свог ученика. 1854. год. старац Дионисије је
умро, проживевши на Светој Гори шездесет година.
(Из белешки оца Пантелејмона): "Живећи у општежићу - говорио је старац
манастирској братији, - старај се да не општиш много са братијом, то јест
говори само са онима с којима имаш посла, и не више од тога. Клони се
разговора, осим са људима са којима си једномишљеник и са којима делиш
тајне, са којима разговор даје плода. Не може се одмах одсећи свако општење,
али треба ићи постепено, указујући љубав према свима, чак и према онима
који раде против тебе или су на тебе љути. Данас реци - благослови оче! а
сутра скрати, па реци једну реч мање, и тако ћеш постепено одсећи
непотребно општење, а да то не боде очи другима. Са онима који желе да са
тобом једу и пију потпуно пресеци сваки разговор. У манастиру постоје људи
који строго држе заповести Божје, али постоје и људи супротног настојања.
Мој старац, када је био на самрти и када сам га замолио да ми не оставља
заповест да морам да живим на једном месту јер се околности мењају,
одговорио је: - "чедо моје, не дајем ти никакву заповест, само ово испуњавај:
ма куда пошао, ма где будеш живео, овде или у општежићу, свуда затварај очи,
затварај уста, запуши уши." Затим се ухватио за браду и погладио је говорећи:
- "Буди као магарац, буди малоуман, као онај који ништа не разуме; другог
пута нема осим овог!""
Када сам у разговору са старцем Гедеоном пожелео да чујем нешто корисно за
себе, рекавши да је код нас у Русику сада јако бучно зато што се братство
веома умножило, старац је рекао: - "Да, данас више није тако као онда кад сам
ја тамо живео; тада је заиста било веома тихо, строго се поштовао монашки
живот и правила отаца; али је и сада могуће да се спасете ако се будете
пажљиво чували". При том је снажно бели старац рукама покрио очи, а онда
их открио пажљиво гледајући у мене; онда је запушио уши и поново их
отворио; затим је са обе руке чврсто прекрио уста и поново их отворио, и на
крају, ухватио рукама своју браду и почео брзо да је клати на све стране. - "Ко
почне да чини тако биће у немилости братије; њему ће се подсмевати и грдити
га, али он треба да се понаша као да све то не примећује и не разуме. Многи
од светих отаца су живели тако се понашајући и њих су сматрали јуродивим,
сулудим, у прелести. А ако не можете тако; онда у најмању руку прекидајте
свако општење и трпите оно што ће вам се десити од братије са разним
карактерима. Заиста је некада тешко отрпети увреду, особито ако осећаш како
је онај који вређа дужан да покаже поштовање и љубав према увређеноме.
Али онај који трпи увреде не треба тиме да је пометен, јер је зато обећана
велика награда; особито ако он према безобразнику покаже љубав и смирење;
можда ће га ово смирење уразумити и он ће се предомислити. А ако тако не
буде, на њему је рука Божја, она зна како да га исправи. Тако остати не може
јер онај који себе узноси, смириће се.
- Ма куда да кренемо, говорио је старац, свуда су искушења, као што је и
преподобном Антонију Великом било откривено да су искушења или мреже
ђаволске на сваком месту. Он се молио и чуо је глас: "Смирење ће их
заобићи!" - Не очекуј и не мисли да ћеш овај живот провести без искушења,
јер и Апостол је рекао: Сви који хоће да побожно живе у Христу Исусу биће
гоњени (2 Тим. 3, 12). Апостол је још рекао: Јер кад бих још људима угађао,
не бих био слуга Христов (Гал. 1, 10). Не само међу мирјанима него и код нас
у монаштву, ко жели да се држи доброг пута, на тога ђаво подиже
непријатељство људи да би га спутавали, или скренули с пута. Трпљење, оче,
трпљење! Говорећи ово старац је саговорника потапшао но плећима.
- Ма колико да имамо врлина, сви имамо и грешке, а Христос никаквог греха
није имао, па су га опет распели!
- Наша утеха је Христос, храбрио нас је старац, и продужио - свети оци нам
пишу да на земљи живимо тако као да се још нисмо ни родили!"
У разговору са старцем једном смо му рекли да, налазећи се дуго у манастиру
и буци, сада, идући пустињом, стичемо утеху. Он је одговорио: - "Тако је, тако
је! Узмите мали чанак воде и поставите га: вода стоји мирна и чиста и види се
дно. Узмите велику посуду воде и стално је мешајте, да ли ће бити мирно и
чисто? Тако је и када има много људи; само се у миру и тишини може
погледати на себе и познати шта смо и какви смо. У садашње време не
тражите врлине, не тражите. Само се старајте да трпите искушења која вас
нападају, то ће у будућем веку бити изједначено, да не кажем, са подвизима
преподобног Антонија и мучеништвом светог Георгија. У келији је добро
живети. Тамо свако може себи да уреди живот како жели, могуће је склонити
се од свега; ни у чему не учествовати, старати се да не видиш и не чујеш
ништа, и да се бавиш молитвом колико је више могуће. Чим се заврши
црквено правило, одмах за молитву; нека молитва буде непрестана!"
Једном је Рус који је живео у скиту, отац Товија, дошао на бдење и туговао
што ништа не разуме од службе. Открио је то оцу Гедеону који га је утешио: -
"ништа то није, не жалости се макар и не разумео. Држи своју молитву, а због
тога што не разумеш, не смућуј се. Погледај на брод који плови морем: тамо
су путници разни, и Грци, и Молдављани, и Руси и Арапи; они не разумеју
једни друге, али седе заједно будући да се налазе на истом броду, а брод све
вози ка пристаништу. Тако и Црква: ма ко да је у њој, онај ко разуме или ко не
разуме, све њих она води у пристаниште Царства небеског. Ево, ми разумемо,
па опет често заспимо на бдењу, а вама Русима се више прашта, јер не
разумете речи, па ће за ваш подвиг и труд, награда бити неупоредиво већа
него нама".
Старац Гедеон је последњих година свог живота веома занемоћао и боловао.
Последњи пут сам био код њега на лето 1896. године (монах Денасије).
Изнемогао, старац се једва подигао на одру и, предосећајући свој скори
одлазак, опростио се са мном као преподобни Акакије: - "Ја идем на далек пут
и више се овде нећемо видети!" 19. новембра исте те године он се мирно
представио у Господу.
СТАРАЦ НИКОДИМ - ГРК
(умро 1867)
Отац Никодим се родио 1807. године. Незадовољан мирским животом,
његовом испразношћу, он је као тридесетдвогодишњак дошао на Свету Гору.
После краћег боравка у Новом скиту, по савету духовника, прешао је у
Капсокаливију, где се населио у малој келији и почео да води строг молитвени
живот. Рукодеље није имао никакво, све док му нису дошли ученици, а тада је
већ било неопходно да се прихвате неког посла, као и ради скитских обавеза
које веома сметају свима који пролазе пут умног делања. Јео је он сув хлеб,
чак ни поврће није употребљавао.
Но завидљивац нашег спасења није могао да поднесе брз успех оца Никодима
него је бацио на њега разне муке: откривала су му се страшна привиђења,
разне претње и на крају светла виђења. Али, руковођен искусним старцем, он
је побеђивао ђавола и све његове хорде.
Неко време његова келија је била завејана снегом тако да се није могло изаћи.
Док је трајала та невоља, исцрпла се код њега залиха сухарака, и он је дуго
времена био без ичега, тако да је од глади крајње изнемогао. Тада му се јавио
ђаво, сав у блиставој светлости, седећи на престолу, у виду Свете Тројице, и
рекао: - "Ја сам Света Тројица, поклони ми се и испунићеш се благодати и
јешћеш!" И истовремено, гладном старцу су били показани столови са
различитим ђаконијама, и њихов мирис је напао чула изгладнелога. Старац је
пао ничице и молио Господа да не допусти да се непријатељ над њим смеје.
Молио се дуго, и Господ је погледао на смирење старца и прогнао демона.
Старац је устао тек онда када је ишчезао мирис јела.
Пред смрт, код старца Никодима су се на пет места откриле огромне ране, и
он је веома патио више од три месеца. У почетку је могао сам полако да
излази из келије, али је после лежао непокретан и с муком су га окретали у
кревету. Његов ученик Нил служио је старца даноноћно, и толико изнемогао
да је био као сув штапић. Старац је изгубио и сан, али је при свему томе
задржао добродушност и непрестано је хвалио Господа, ништа не говорећи о
љутој својој болести. Само једном, када је дошао један монах из скита и почео
да говори као да завиди старцу због такве болести, коју би он желео сам да
има, ради очишћења грехова и будуће награде, старац је одговорио: - "Ти не
знаш шта говориш; кад би знао каква је ово болест и какве муке од ње човек
трпи, не би тако нешто рекао!"
На кратко време пред смрт старац је имао виђење о припремљеној награди и о
доласку анђела који ће опојати његову душу. У то време он је узео за руку
ученика Нила и у радости духовној почео да говори: - "Чедо, држи се пута
коме сам те научио и добићеш оно што и ја сада добијам!" Од радости старац
није могао да продужи, и са тим речима његова душа је излетела ка Господу.
Али у тај тренутак ученик је са тугом ускликнуо: - "Оче, да ти не умиреш?" и
тиме као да је задржао душу старца да би одговорио на његов бол:
- "Да, умирем!" после чега је затворио очи. То је било 1867. године.
Руководећи ученика Нила у умном делању, старац га је поучио да њиме треба
да се занима без попуштања и да не верује никаквим маштањима. - "Макар се
јавио и сам Христос, не веруј, него реци:
- "Ја не желим да видим Христа у овом животу, него у будућем!"" Сећајући се
са тугом, ученик је говорио: - "Нема више таквих стараца. Ево сасвим
недавно, после његове смрти, спремао сам се за причешће Светим Тајнама и
обављао правило затворених очију. Одједном се у мени јавила оваква
помисао: "толико времена се већ подвизавам, а никако да нешто видим!" И у
тај исти тренутак пред мојим очима се појавио нерукотворени лик. Отворио
сам очи и видео то исто - преда мном је у великој светлости стајала икона
Спаситеља. Из поука старца схватио сам да је то од ђавола. Затворио сам очи
и продужио да се молим и привиђење је ишчезло".
Дивни су и разни путеви светогорског живота. Господ је готов да благодатно
помогне свакоме, а од нас већ зависи да ли ћемо у помоћ примити, усвојити је,
користити се њоме за своје спасење.
ИСКУШЕНИК ЈАКОВ БУГАРИН И ТАЈАНСТВЕНИ СТАРАЦ
Неки младић Јаков Бугарин, не посаветовавши се са искусним старцима,
ступио је код једног старца Грка, који је живео у скиту Капсокаливији, у
келији испод саборне цркве. Тај старац је волео широки пут, и уз то је још био
суров, преког карактера, а у духовном животу ништа није разумевао, као да га
није ни тражио. Јаков је међутим тежио подвижничком животу, желео је да
пости и да се моли, али старац му то није дозвољавао. Јаков је питао
духовника шта да ради. Овај му је саветовао да слуша макар и оваквог старца,
откривши му какву ће корист стећи ако при томе буде сачувао свој ум и
слушао глас сопствене савести. Ученик се повиновао, али не без велике
унутрашње тескобе, о којој је испричао духовнику и молио га да га
благослови да пређе код другог старца. Међутим, духовник није благословио
да остави старца него је рекао да му се у свему повинује, само му је уз то
назначио подвиг поста и молитве који он треба да извршава тајно да старац не
би знао. Јаков је послушао. Молио се ноћу, дању радио, одржавао пажњу и
уздржавао се од свега. Али то није могао да сакрије од старца који је почео да
га прати, да га тера да више једе, и да спава.
Јаков је имао обичај да сваке ноћи долази у саборну цркву и да се у припрати
моли пред иконом Пресвете Тројице, која се налазила над улазом у храм. Тако
је чинио дуго. Једног дана, када је био у великим бригама због живота са
оним старцем, за време ноћне молитве чуо је да неко долази. Сакрио се. Једва
чујем кораком у припрату је ушао старац седе браде и дуге косе потпуно наг.
Ушавши у припрату стао је пред врата цркве и, помоливши се, прекратио
врата која су се одмах Сама отворила. Старац је ушао у храм и дуго се у
његовој средини молио. Молитве је читао и наглас. После дуге молитве
старац је целивао иконе и изашао. Поново је прекратио врата која су се
затворила, и отишао из храма.
Јаков је зажелео да сазна ко је тај старац и да га замоли да га прими к себи, па
је одмах и сам изашао и почео издалека да га прати. Тако су се они од
Капсокаливије успињали на планину све до Керасије где је старац скренуо у
страну и пошао у правцу врха Атона. Када је почело да свиће близу храма
Панагије, и Јаков је на крају решио да стигне старца али се у истом тренутку
старац, који је дотле ишао као да никога не примећује, обратио Јакову
рекавши:
- "Куда идеш?" Јаков се приближио и замолио га да га узме са собом. Старац
је одговорио: - "Ти овде не можеш живети. Иди своме старцу и чини
послушање; то ће ти послужити за спасење. А онај ко није примио
божанствену благодат не може живети на овом месту. Твоје спасење је тамо
код старца. Знај и то да ће ускоро Господ да те узме Себи". Старац је пошао и
одлазећи рекао је још и ово:
- "Нас смо овде двојица". Онда је почео да се спушта наниже од Панагије.
Јаков је све ово испричао духовнику. Овај је потврдио речено и саветовао
Јакова како да се припреми за одлазак. Кроз три недеље Јаков је умро.
А после три године, када су откопали његове кости, оне су се показале
миомирисним, а глава је била испуњена миром. Многи, не познајући његов
живот, чудили су се, као и сам његов старац.
СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ - ГРК
(умро 1869)
Сада испричајмо о чувеном подвижнику старцу Пајсију, који је на Светој Гори
проживео осамдесет три године и упокојио се у Господу када му је било више
од сто.
Како не жалити што изузетан живот старца није био примећен у своје време.
Старац Пајсије је био феномен међу старцима, који су на Атосу проживели
скоро век, јер га је памћење изузетно служило и могао је врло прецизно да
говори о догађајима прошлих времена. Био је учен човек и упознат са
историјским догађајима, а у некима је узео и учешћа за време
четрдесетогодишњег живота у Лаври, где је био међу првим проестосима.
Где се отац Пајсије родио, ко су били његови родитељи и какво је име носио у
миру - све то ми не знамо. Дошао је на Свету Гору 1785. године и ступио у
Лавру. Овде су га одмах одредили за певницу и ускоро је био назначен за
типикара. То послушање је обављао скоро четрдесет година, јер је имао
изузетан глас и добро је познавао музичку нотацију.
Током година стекао је опште уважење и пажњу старешина. Дали су му
велики стан и послугу, и пошто у идиоритмији свако себе издржава како може
и уме, он је у односу на друге имао обилан сто, пио је боље вино, а воду
уопште није ни користио! После тридесет пет година таквог живота наишао је
грчки устанак (1821) и Турци су преплавили Свету Гору. Од старијих лица
Лавре само је он са још мало братије остао да чува манастир. У почетку
Турци су не једном мучили старца захтевајући новац, а он је све муке трпео
без речи, истовремено не престајући да им служи. Његови главни помоћници
су били старци Неофит (који се касније преселио у пећину преподобног
Атанасија, где се прославио високим животом) и Гедеон, који су од њега
примили пострижење у схиму пре него што су Турци дошли на Атон. Пошто
је био благоглагољив и услужан, старац Пајсије је за кратко време стекао
наклоност паше, и тако му је био по вољи да га је овај својом влашћу чувао за
све време свог боравка на Светој Гори. Пре него што су турске војске заузеле
Свету Гору, Абдул-Робут паша је имао намеру да посече све монахе које
затекне, наводно због тога што су многи од монаха који су отишли са Свете
Горе ступили у грчке одреде и учествовали у општем устанку. Али је
следовала наредба султана Махмуда да монахе који су остали не убија, него
да их само остави без ичега, чак без конопца да се опашу!
После одласка Турака када су се многи од братије вратили, старац Пајсије је
помишљао да следује примеру и савету оца Гедеона и да се насели у пустињи,
али је осећао страх и чак очајање мислећи да није у стању да поднесе
лишавање у пустињи после четрдесетогодишњег раскошног живота у Лаври.
Духовник је био Неофит Караманлис који је у то време живео у пећини иза
скита Капсокаливије. Он му је не једном говорио да се удаљи у пустињу, а
онда је једном одлучно рекао: - "Докле ти мислиш да проводиш такав живот?
Ево већ четрдесет година како не пијеш воду, него само вино; тебе служе, тебе
поштују, а где је твоје покајање! Сада треба других четрдесет година да пијеш
воду и да се сам о свему стараш!"
Отац Пајсије је осетио такву жељу и одлучност да је из тих стопа оставио
Лавру и од тог времена па до саме смрти, пуних четрдесет година није пио
вина, није јео са уљем и уопште строго се подвизавао.
По изласку из Лавре он је пошао духовнику, а тај га је натерао да копа земљу,
сеје пшеницу и обавља разне тешке послове, а да уједно држи строги пост.
Проживевши с духовником краће време, он је себи купио келију са већом
окућницом у скиту Капсокаливија. Али велика келија је захтевала и велику
бригу, што је неспојиво са животом у тиховању, и због тога ју је отац Пајсије
оставио и купио малу у том истом скиту, у којој је живео више од двадесет
година. После петнаест година примио је ученика кога је постригао са именом
Јефтимије. Седамнаест година пре смрти оца Пајсија, Господ је послао на
њега тешко искушење: једне ноћи, без икаквог видног узрока изгорела је
његова колиба тако да је једва успео да искочи. После тог пожара он је са
учеником остао без ичега. Не знајући шта да ради у таквом положају, старац
је пошао духовнику у жељи да се смести код њега на заједнички живот.
Међутим, видећи код њега велику сметњу тиховању, кроз петнаестак дана он
је отишао на своје згариште. Помоливши се Господу он се посаветовао са
учеником шта да чине. Мисли и једног и другог су биле управљене на пусту
стару келију светог великомученика Георгија, за коју је скит одредио сасвим
безначајан откуп. Старац је решио да је узме, али где да нађе новац? И тада се
одлучио за подвиг који му до тада никада није падао на памет: упртио је торбу
и пошао по целој гори да проси милостињу. Раније је он сам давао милостињу
и располагао целим манастиром, а сада сам иде да проси као сиромах. Једва
да је гдегде наишао на саучешће, тако да се вратио носећи само неколико
пиастера, које је и уплатио скиту за келију. Осталу суму је старац са учеником
доплаћивао мало по мало, када и како је слао Господ.
Главна црта старца Пајсија је била свеобухватна љубав. Ова љубав се
изражавала и речју и делом. Ако би се некад десило да примети да некоме
нешто недостаје, на пример лук, одмах би трчао да га начупа у својој баштици
која није могла да задовољи ни потребе њега самог са учеником. Осрбито је
изражавао љубав према онима који су га вређали и мрзели. Дешавало се да
пође на сабор стараца, по обичају скита, на коме је био дужан да учествује.
Тамо је гледао да ништа не говори, особито ако су о неком питању оци
спорили. Познати тамо старац Венијамин би почињао одмах, још на самом
скупу, да виче на њега због такве ћутљивости, да га грди и напада. Старац би
кротко одговарао: - "Опростите, Господа ради, ја сам увек сагласан са свим
што вама Господ укаже да треба чинити" - и поново би заћутао. Чим би се
вратио кући, он би замесио хлеб, испекао лепињу и носио још врућу оцу
Венијамину, са љубављу говорио с њим, давао му лепињу не би ли тиме
показао како се на њега ни мало не љути. Када би га неко вређао, старац се
увек трудио да учини неко послужење томе који га је увредио. Он је често
говорио: - "Љубав која се не показује и на делу, макар и најмање, није
савршена!"
Старац је претрпео многа искушења од ђавола. Пред крај живота, када је већ
ослепео, демон је стао пред њега и рекао: - "Ти све једнако: "Господе Исусе"!
Нек ти Исус онда отвори очи! Видиш, Он теби не помаже, тако да Га ти
узалуд дозиваш". Старац се прекрстио и проклео демона, а овај је ишчезао.
Тим поводом старац је говорио свом ученику крепећи га: - "Држи Исусову
молитву, не попуштај, и не бој се непријатеља!"
Као што је већ било речено, пред долазак Турака на Свету Гору, отац Пајсије
је постригао касније чувене старце Неофита и Гедеона. Неофит је, поживевши
у пећини преподобног Атанасија, починуо у Господу 1860. године; а Гедеон,
који се подвизавао у Капсокаливији, у келији Благовештенској, лежао је на
одру већ две и по године. Он је желео да посети старца Пајсија, али због
тешке болести која му није дозвољавала да устане из кревета, то није могао да
испуни. Тада је послао свог ученика Дамјана који је у његово име рекао оцу
Пајсију: - "Послао ме старац да ти кажем оче овакве речи: "пошто сам не могу
да дођем, шаљем ученика да с моје стране учини метаније и каже - пошто си
ти мој старац, онда сачувајмо ред, иди ка Господу најпре ти, и тамо припреми
место за мене!"" Када је старац Пајсије чуо ове речи, обрадовао се духом и
рекао: -"Благодарим оца Гедеона за ову вест. Он је био узрок мог одласка у
пустињу, и ја овде завршавам своје дане!" Говорећи ове речи старац се
заплакао. Поћутавши мало додао је: - "Реци оцу Гедеону да је наш крај близу.
Нека се мало стрпи, ускоро ћемо се видети!"
На празник светог великомученика Артемија, 20. октобра, старац Пајсије је
изашао из келије и сео да би се огрејао на сунцу. Дан је био јасан и топао али
је старац осетио да је назебао; вративши се у келију легао је на кревет и
покрио се, али никако није могао да се згреје. После тога није устајао десет
дана. За то време ништа није јео, припремајући се за прелазак у други живот,
а свој дух је хранио свакодневним причешћем Светим Тајнама. Последњег
дана, његов ученик, видећи како се старац топи, предложио му је да над њим
обаве јелеосвећење. Старац се сложио рекавши: - "Како год можете, сада ми
помозите!" Целе те ноћи ученик Јефтимије је преседео уз старчев одар
питајући га шта да чини после његовог одласка. Старац је одговорио: - "Чедо
моје, ако хоћеш да се спасеш онда се не секирај о свом животу. Исповедај се и
причешћуј често; имај љубав према свима; оне који те не подносе заволи свим
срцем, чим год можеш послужи им; нека те увек руководе страх Божји и
мисао на смрт. Кад год се зарумени јутро размишљај - да ли ћу дочекати
вече?, а увече - да ли ћу видети јутро? Радећи тако имаћеш истинско покајање,
а о телесним потребама и о хлебу не старај се; ради мало рукодеље и буди
њиме задовољан. Господ ће се старати за тебе, само не тражи изобиље и
сувишак, него буди задовољан малим. Такође, не оптерећуј своје мисли
келејним пословима: то треба да се уради, ово да се заврши и слично, јер због
такве бриге нећеш имати душевни мир и истинско покајање. Држи
непрестану молитву Исусову, пажњу и не бој се да се често причешћујеш
Светим Тајнама!"
Још пре зоре дошао је духовник, Молдављанин, отац Доситеј, и јеромонах
који је с њим служио. Причестили су старца и почели да обављају
јелеосвећење. До половине је старац слободно владао рукама, могао је сам да
их пружа и обрће ради помазања; али после трећег Јеванђеља је ослабио.
Снага старчева се гасила све више и више, и с последњом молитвом, као да је
заспао, старац је починуо.
(Из белешки оца Пантелејмона): Ученик оца Пајсија, Јефтимије, живео је са
њим двадесет пет година. Приликом разговора о свом старцу сетио се случаја
који је сведочио о степену у коме је старац усвојио умносрдачну молитву.
Јефтимије је био врло прост човек, па је то својство, заједно са послушањем
старцу, послужило као нека врста оруђа за стицање велике благодати Божје
која је у њему деловала као у савршенима, у потпуности му узносећи ум к
Богу. Једном је старац Пајсије разговарао са једним монахом о Исусовој
молитви, о томе да она код савршенијих замењује све остале молитве.
Јефтимије је седео недалеко и, чувши то, почео у себи да размишља: - "Зар
оно правило које читамо, разне молитве и тропаре Господу, Царици Небеској
и светима нису молитва? Није ваљда да такве молитве не стижу до Господа?",
и он је посумњао и није поверовао у оно што је старац рекао монаху. У том
тренутку обузело га је чудно осећање, као да је престао да дише, и постао на
неки начин затворен у самог себе; његова глава је постала лака тако да је није
осећао и његова душа је била обасјана неисказивом светлошћу; ум је био
уздигнут ни сам не знајући како ни куда, и пред њим су се откриле чудесне
тајне. Јефтимије је запао у духовно усхићење какво се дешава код оних који се
баве умном молитвом, за које време опседнутост ума и свести духовним
предметом бива тако силна да све што је спољашње не осећамо. И како су се
уз то још откривале и велике тајне, он је осетио велики страх али је одмах
радост обузела његову душу која је као поскакујући говорила овакве речи: -
"Велик си Господе и дивна су дела Твоја и ни једна реч није довољно велика
да опева Твоја чудеса!" Тело је у то време било као без тежине, слободно, и
Јефтимију се учинило да се његова душа одваја од тела, па је он почео да
моли Господа да не узме сада његову душу јер још није спремна, а он ће о
томе проповедати свим људима. Тада је чуо глас: - "Устани и гледај шта се
дешава!" - "Ја сам, говорио је Јефтимије, устао и уопште нисам осећао тежину
тела. Тада је светлост, која је била у мени рекла: - "Јефтимије, верујеш ли сада
то што говори старац, или још увек живиш у пређашњој невери? Ако не
поверујеш у потпуности, ја ћу одавде отићи!" Тада сам ја ускликнуо: -
"Верујем, Господе, али се молим, не узми сада моју душу, јер нисам спреман а
ја ћу исповедати Име Твоје пред свим људима!" Тада сам у себи чуо глас: -
"Ето о чему су они говорили, ето каква је њихова молитва; зато веруј ономе
што су говорили!""
Када је дошао себи, деловање светлости се продужавало и његово срце је
скакало од радости, а старац Пајсије је у то време још увек разговарао са
монахом. Дошавши себи, Јефтимије је схватио да су његове очи биле као
укочене; за време озарења душе светлошћу, оне су биле отворене и остале су
усмерене у ону страну куда је гледао пре почетка виђења. Дуго је трљао очи и
подизао трепавице али оне се нису померале: тако је прошло много времена и
он је већ почео да очајава да неће моћи да их доведе у пређашње стање, па је
завапио к Царици Небеској за помоћ. А онда су се капци покренули.
Док смо тако с оцем Јефтимијем разговарали о љубави старца Пајсија према
непријатељима, неко је приметио да је тешко волети непријатеље од свег срца
када видимо њихова намерна злодела. Јефтимије је следујући за својим
старцем, рекао: - "Кад не би било тешко, не би било ни награде. Спаситељ је
рекао: - Онај који ме љуби, заповести моје држи. А Његова заповест и јесте
да љубимо ближњег, па и непријатеље своје, и тада постајемо чеда Божја, као
што Сам Господ говори у Свом Јеванђељу. Зато што је врлина напор, Господ је
и рекао: - Много је званих а мало изабраних. Рекао је да ће мало бити оних
који ће се подвизавати испуњавајући Божје заповести"...
Три месеца пре смрти старца Пајсија један руски монах и његов рођени брат
су били код старца и дуго са њим разговарали. Предмет разговора је био често
причешћивање Светим Тајнама Христовим. Најпре је старац питао мирјанина
колико пута се он причешћује. А када је овај рекао - једном годишње, старац
га је умилно поучио да се треба причешћивати сваки месец или у најмању
руку за време сваког од постова. Мирјанин је рекао да због свакодневних
послова он то не би могао да испуни. Старац се није сложио и рекао је: - "Ако
неко зажели, макар у њега послова било и сто пута више, макар управљао и
целом земљом, наћи ће време као што налази и за земаљске послове". Затим је
говорио о неопходности честог причешћивања, јер се преко ове Тајне ми
ближе сједињујемо с Господом и бивамо један дух с Њим, а без сједињења с
Господом у овом животу, како ћемо се с Њим сјединити у будућем? Мирјанин
се поново успротивио говорећи: - "како се можемо тако често припремати за
ову Тајну, када смо везани свакодневним пословима?" На то је старац говорио
о суштини покајања, да се оно не састоји само у усменом исповедању
духовнику, него је неопходно имати покајничка осећања, и у свако време
чувати своју савест, чувати у односу према Богу, према ближњем и чак према
стварима. - "Ако будеш чувао своју савест и слушао оно што ти она говори,
онда ће твоја исповест пред Богом и духовником бити свакодневна, истинита
и пуна; тада ћеш без колебања моћи да се причешћујеш Светим Тајнама
често. А ако не будеш пазио на своју савест и ако је не будеш слушао при
свему што чиниш, каква ће бити твоја исповест и покајање?"
Навели су разговор и на молитву, и старац је говорио да најпре треба
испунити све јеванђелске заповести блаженства: духовно сиромаштво, плач,
милосрђе и остало - и тек онда је могућа истинска молитва. Она је могућа
само ако волимо молитвено делање и ако се стално вежбамо у њему; али је у
сваком случају потребно стрпљење, јер против молитвене навике устаје ђаво и
напада разним искушењима, па ако човек нема стрпљења и олењи се,
молитвено расположење пропада и дуго се не може вратити.
Много и усрдно се потрудивши на спасењу своје душе, старац Пајсије се
мирно представио Господу 29. октобра 1869. године када му је било више од
сто година, од којих је осамдесет три проживео на Светој Гори.
СТАРАЦ ГЕДЕОН - ГРК
(умро 1869)
Отац Гедеон се родио 1781. године у Загори, у Малој Азији. На крштењу је
добио име Георгије. После смрти својих родитеља Георгије је желео да оде на
Свету Гору, али су за то сазнала његова браћа па су замолили једног Турчина
да га измлати зато што хоће да буде монах, надајући се да ће га на тај начин
уплашити. Турчин је свесрдно испунио наруџбину и браћа су закључила да
Георгије више и не мисли на монаштво; али је он само чекао повољан случај,
и у првој прилици је отишао на Свету Гору.
Најпре је стигао у скит свете Ане и хтео да ступи у њега, али га због младости
нису примили. Тада је замолио да му посаветују место или старца, и рекли су
му за духовника Лавре, који је у молитвеном тиховању живео у келији светог
Јована Златоустог. Георгије је од њега умолио савет, и духовник му је указао
на кувара Лавре по имену Јоакима. По благослову проестоса Георгије је
ступио на послушање том старцу. Отац Јоаким је био постриженик Русика и
кроз пола године је пожелео да се врати тамо. Ученик није хтео да се растаје
од таквог старца и обојица су били примљени у Русик. Тамо је Георгије
проживео десет година и био пострижен у мантију. После осам година био је
положен темељ новог манастира уз море, старањем игумана Саве. Братство је
било мало, а послова је било много и то тешких. Као снажног и здравог,
Георгија су одредили на послушање на једном од бродова. Путовања и
контакти са светом су оптерећивали његов дух па је замолио да му дају друго
послушање, али му молба није била испуњена, и он је после годину и по дана
отишао из манастира и населио се у скиту Капсокаливија. Ту му се веома
допало и он је већ мислио да тајно и остане, али је свађа која је међу
скићанима настала поводом избора дикеја узбудила његову душу, због чега је
он отишао у Лавру. Тада је поредак у Лаври био бољи од многих општежића:
на општу трпезу се ишло у четвртак, суботу и недељу, а лавриоти су живот
проводили концентрисано и строго. Али је Георгије ту остао само годину
дана, па је отишао у скит светог Василија јер га је привлачио усамљенички
живот. У скиту је у то време на планини Кармил, у храму пророка Илије
живео духовник Неофит Караманлис. Отац Гедеон се најпре сместио у
одвојену колибу, а затим је живео при духовнику. Али, после пет година,
духовник му је наредио да опет пређе у скит Капсокаливију у коме је за његов
дух било више користи.
Због грчког устанка Турци су заузели Свету Гору 1822. године, па, како је из
Лавре већина монаха отишла, узели су тамо оца Гедеона ради послужења
Турака. Било је то три године након што се сместио у Капсокаливији. Тамо је
он постао помоћник старцу Пајсију, од кога је примио и схиму, јер је њихов
живот у то време био у сталној опасности од турског фанатизма. Немајући
чиме да хране коње Турци су послали монахе из Лавре на острво Лимнос да у
манастирском броду довезу јечам. Међу четворицом послатих монаха био је и
отац Гедеон. У то време на обали су у разним местима биле сакривене
разбојничке лађе, а сами разбојници су били по многобројним заседама. Они
су видели када је лађа из Лавре отпловила и чекали су када ће се вратити. На
половини пута између Лимноса и Свете Горе 15 лађица је опколило монахе и
заробило их. Разбојници су почели да их муче захтевајући новац; једном од
њих су ужетом везали руке на леђима, међу уже ставили штап и увртали све
јаче и јаче, захтевајући новац. Монах није издржао, него је признао да на
Светој Гори има сакривен новац. Разбојници су тада одвезали једног монаха и
онај јадник му је рекао где је сакрио новац. Када је овај други донео новац,
њих двојица су били пуштени на слободу. Пошто је мучење једног уродило
плодом, разбојници су били подстакнути да то примене и над оцем Гедеоном.
Мучили су га цео месец. Најпре су га питали колико ту живи на Светој Гори?
Гедеон је одговорио - "више од двадесет година". Тада су захтевали за сваку
годину по хиљаду лева, али Гедеон није имао ништа. Мучили су га дуго, а
онда су смањили захтев, тако што су тражили само хиљаду, затим петсто или
макар сто лева. Пошто су се на крају уверили да заиста нема ништа избацили
су га на обалу близу Јерисоса, одакле је на мули био превезен у Лавру. Тамо је
лежао три месеца и једва се опоравио. Тиме су почеле дуге муке оца Гедеона.
Турски гарнизон се сваког месеца смењивао. Једном приликом су неки од
новодошавших Турака затражили да их на лађи одвезу до Иверског
манастира, па су се отпремили узевши са собом монахе као веслаче. Међу
монасима је био и отац Гедеон. Време је било немирно, а ветар супротан;
монаси су говорили Турцима да у време непогоде не треба ићи, него да се
причека; али су их Турци натерали да исплове. Веслачи су се с муком борили
против ветра, али ипак нису могли да дођу до Ивера него су морали да
пристану на месту званом Мегас Велас где стоји храм светог Георгија.
Искрцавши из лађице сав терет Турци су га натоварили на оца Гедеона и
натерали га да носи према Иверу, а лађицу су отпустили натраг. Отац Гедеон
је потпуно изнемогао: носећи терет он се близу Ивера зауставио да се напије
воде. Приметивши ово један Турчин је повикао: - "Покварени калуђеру, још и
ленчариш!" Почео је да га бије кундаком. Дотрчали су и његови другови и
тако страшно претукли оца Гедеона да је овај пао и бљувао крв. Турци су га
тако и оставили, а иверска братија, сазнавши за то што се догодило, узела га је
и сместила у болницу. Мало се опоравивши, он се вратио у Лавру, где се са
особитом усрдношћу молио Пресветој Богородици и преподобном Атанасију
и ускоро био исцељен.
После свега овога, оца Гедеона су натерали да готови Турцима, и то је његовој
души пало још теже од удараца. Ожалостио се он веома, али није било лакше
ни удаљити се у пустињу: због навале разбојника паша је наредио да његови
војници убију све што се креће ван манастира. Ипак је на крају крајева отац
Гедеон одлучио да радије ризикује смрт него да остане међу Турцима чије је
присуство имало разорно дејство на његово душевно стање. Молио је старце
да га ослободе овог посла, али они нису пристали. Једном је поставио казан
на ватру, и јавила му се мисао јача него икада раније: - "иди, па макар и умро,
и учини нешто за своју душу!" Отац Гедеон је све оставио и изашао, онако
како се затекао, не узевши ништа са собом. Турци су га пропустили да изађе
кроз света врата мислећи да он као кувар иде по зелен у башту. Пошао је у
скит Капсокаливију, где је у пећини преподобног Нифонта живео духовник,
отац Неофит. Лавра је молила Турке да га не прогоне, и они су га поштедели.
Духовник је одобрио његову жељу и одредио да се насели у Капсокаливији.
У Лаври су се предомислили, сетили се да им је отац Гедеон потребан, а када
су то сазнали Турци страшно су се разбеснели на њега. Тако послаше једног
монаха и Турчина да траже оца Гедеона. Они су сазнали да је он у
Капсокаливији и хтели су га узети са собом, али је он замолио духовника да
пође у Лавру и моли за њега. Но, старци нису хтели ни да разговарају с
духовником, него су рекли: - "Нека сам дође да узме благослов, а овако се
скривати не може, тим више што и ми зависимо од Турака". Духовник је ове
речи предао оцу Гедеону и овај је с поверењем пошао. У Лаври су га строго
запитали: - "Зашто си отишао ништа не рекавши?" Он је одговорио: - "Одавно
сам вас молио да ме ослободите овог посла, ви нисте хтели, и нисам више
могао да издржим!" За овакво избегавање дужности старци су од Гедеона
захтевали педесет лева, - а пошто он ништа није имао, одмах су га загворили у
пирг, где је преседео три дана. Не би га ни тако брзо пустили да духовник
Неофит није дошао и платио за њега.
После тога је отац Гедеон добио слободу, па се вратио да тихује у
Капсокаливији; али је његов живот и тамо био пун невоља. Једном је тако
пошао у Кареју, и тамо му је познати монах дао талир. Дошавши натраг у скит
тек што је скинуо торбу, а талир положио под узглавље, кад упаде разбојник и
поче да тражи новац. Гедеон му је одговорио да није овамо долазио зато да би
имао новца. По сиромаштву колибе и одеће старчеве и разбојник се могао
уверити да новца нема. Тада је затражио хлеба, на шта је старац приметио: -
"Какав хлеб и где да га узмем?" Пошто у колиби ништа није могло да се
сакрије, разбојник је и сам видео да ничега нема, и на крају је затражио воду.
Старац је изашао да наточи, мислећи да ће моћи да се сакрије, али није успео.
Тек што је старац изишао, разбојник је подигао узглавље и, узевши талир,
одмах изашао да види шта ради старац. Када се овај вратио са водом
разбојник је енергично захтевао новац, тукао га и гурао пушком, тако да је
старац решио да му преда свој талир. Дошао је до кревета, подигао узглавље и
није га нашао. - "Ти си га већ узео!" Разбојник као да се увредио, и почео је да
виче: - "Ти ме још називаш лоповом!" - па је стао да још љуће мучи Гедеона.
Задихавши се, тражио је још воде. Старац му је дао чашу и када је разбојник
изашао за воду, он је, скупивши последњу снагу, појурио да бежи, али није
далеко отишао, кад срете целу банду разбојника који су га ухватили. Њихов
побратим им је рекао да овај монах има новац, и сви су опет навалили да га
муче; али пошто ништа нису могли да извуку, покупили су све што су могли и
отишли оставивши га скоро нагим и потпуно измученим.
Али, на овоме се још нису завршиле Гедеонове муке. У то време солунски
паша је сазнао да светогорски монаси умеју добро да плету фесове, па је
тражио да му пошаљу у Солун неког ко се бави овим рукодељем, ради обуке
његових војника занату. Сви су се плашили да иду и после дугог већања на
крају су одлучили да пошаљу Гедеона и Онуфрија, становнике Капсокаливије,
и још двојицу из скита свете Ане, и још неколико, све у свему њих десетак. И
тада је отац Гедеон запао у невољу: отац Онуфрије је пошао напред к
кајмакану да узме дешкир на полазак, али, уплашивши се, побегао је у шуму.
Турци су се разбеснели, и тада се појавио отац Гедеон. - "О, како сте зли ви
монаси, сви ви бежите!" Па су га стрпали у казамат. Следећег дана су га
ослободили и отпремили. У Солуну су били представљени паши, а он их је
отправио у касарне. Отац Гедеон је издржао само четири месеца, јер су
промена хране, тежак ваздух и најгори смештај који му је био одређен,
потпуно разорили његово здравље, па је почео да искашљава крв. Оставио је
Солун и вратио се у Капсокаливију, где је годину и по дана лежао у таквом
стању да је свакодневно очекивао смрт.
Овде је отац Гедеон поново пострадао од разбојника који су непрестано
узнемиравали Свету Гору својим упадима. Напали су га и везали му руке и
ноге, па га бацали на земљу тако грубо да су му кости једва остале читаве;
онда су га беспоштедно тукли кундацима по леђима и бедрима тако да је од
тих удараца патио цео живот.
Долазећи на Свету Гору Турци су имали намеру да истребе све монахе; али су
од султана добили ферман да "поштеде њихове животе" па су и против своје
воље напустили своју првобитну намеру, и задовољили се мучењем монаха и
исцрпљивањем преко пореза. У скиту свете Ане су и даље живели скоро сви
монаси који су се у њему затекли пре устанка, и који су се бавили рукодељем.
Тада је и старац Гедеон узимао вуну и правио фесове, добијајући за рад по 10
пара, за шта је себи куповао пшеницу за хлеб. Али, будући да је плата била
мизерна, и да због болести није могао успешно да ради, ни за хлеб му није
било довољно. Он је тада са брашном мешао кестен и неке траве, као што је
дивља мирођија. Помешавши све то пекао је хлеб. Једном је ставио у пећ
такав хлеб, и чуо како се приближавају разбојници; одмах је узео још
недопечени хлеб у торбу и пожурио да се сакрије, идући у правцу келије
светог Претече која се налазила међу стенама, и ниоткуда се није могла
видети, па је разбојници ни једном нису пронашли. У тој келији се чувала
скитска ризница. О доласку разбојника оце су обавештавали чувари скита
ударима у клепало при саборном храму, и тада је бежао како је ко могао.
Разбојници су дошли и узели све што се могло однети, па су се вратили. Али
понекад су се само правили да одлазе, а у ствари су се скривали у близини, па
када би се монаси вратили у своја пребивалишта, поново би изненада
нагрнули. Тако су дошли и к старцу Гедеону и почели да траже новац; ништа
не налазећи, отели су му хлеб. Одмах су га и разломили, али им је био толико
црн и непријатног укуса да су га бацили.
Тада су на њега натоварали све што су напљачкали по другим келијама и
натерали га да носи плен према мору. На обали су га опет питали за новац,
говорећи: "А зашто други оци имају, а ти немаш?" Он је мислио да ће их се
лакше отарасити ако одговори: - "Зато што су они овде већ одавно, а ја тек од
скора!" На то су они повикали: - "А, од скора, значи новац имаш на неком
другом месту?" - и почели су поново да га туку. У то време старац Герасим,
кога су опљачкали до коже, из сажаљења се спустио на обалу и почео да
уразумљује разбојнике: - "и ви сте некакви хришћани, ваљда је и вама
потребно спасење, зашто га тако мучите? Он је заиста сиромашан човек,
ништа нема!" Тако су га на крају и оставили.
Још је једном по вољи Божјој отац Гедеон страдао од разбојника. Везали су
му руке на леђима тако чврсто да је он пао од бола и страшно се мучио.
Ожиљци су остали на његовим рукама до краја живота. То је било и последње
мучење оца Гедеона. Чудно је како је после свега тога уопште могао толико
дуго да живи у пуном одрицању и самоумртвљивању. Али он није оставио ни
друге своје подвиге, па је само последње две и по године лежао на кревету не
устајући, и само су га ученици подизали, а њих је имао два. Старији Дамјан је
са старцем живео двадесет шест година, а други, Козма, осам година. У време
болести он је ученицима често говорио: - "Терет сам за вас!" Али су они
одговарали: - "Само ти трпи, оче, а ми све ово испуњавамо с радошћу!"
Старац Гедеон је за све време свог живота у пустињи спавао мање од два часа
дневно, тек мало дремајући. Не прекидајући никад умно-срдачну молитву,
строго је држао завет ћутања. Када је наступало време одмора, он је на колена
стављао јастук и, прислонивши главу, уснивао, али никада није легао на ребра
све док на крају није дошла болест да га положи. Последњих година Дамјан је
убеђивао старца да остави такав подвиг говорећи: - "Оче, ти си већ стар и
болестан, треба ти макар мало мира и одмора. Лези бар онда кад се спремаш
на спавање!" Старац је одговарао: "Баш тада и морам да се трудим, јер сам
стар и близу је смрт. Знаш како је рекао један ава: "Ако убедиш анђела да
легне то ћеш и мене убедити", а ја ћу барем као стока да спавам!"
У почетку, иако је строго поштовао пост, ипак је пио вино и јео с уљем, када
га је бивало; али, последњих седамнаест година нити је јео с уљем нити је пио
вина не желећи никакву утеху телу без обзира на болест. Обично се хранио
оваквом смешом: узварио би воду у малом лончету и замешао брашном па јео
ништа друго не додајући. Тело му се тако истањило да су му пред смрт остале
само кости и кожа. По изгледу је био налик на Арсенија Великог: стар, сед,
сув, висок, погрбљен; али без обзира на тешке патње његово је лице било
анђелолико.
Ученик - Дамјан се једном разболео и патио годину и по дана; не могући више
да подноси болест тражио је од старца да се помоли за његово исцељење.
Старац је одговорио: - "Трпи чедо, теби је ова болест на велику корист:
уколико човек телесно страда, душа му се очишћава!" Дамјан га је при том
питао како да се моли. Старац је одговорио: - "За сада ти је довољно твоје
трпљење, а после болести која те за молитву припрема, бавићеш се
молитвом!" - "Како то", питао је Дамјан? - "На то човек треба да се
присиљава, одговарао је старац, али никако без духовног руководства, јер чим
човек почне тај подвиг, ђаво га уводи у маштања, чиме обмањује неискусне.
Име Господа Исуса Христа и Матере Божје не треба да се одваја од твог срца;
у томе ће ти помоћи уздржавање. А ма шта да чиниш, пост, молитву или неки
други подвиг - смирено помишљај да то што чиниш није ништа. Ако човек
успева у свим врлинама, али једне нема, то јест смирење, онда све остало
ништа не значи.
Ја већ више нисам човек за овај свет, али ти увек имај на уму смртни час и не
гледај на пролазне призраке овог века: славу, богатство и све остало. Бежи од
свега овога и старај се о будућем животу. Ја сам имао велику жељу и ревност
да испуњавам врлине, али ми је непријатељ поставио многе препреке. Треба
победити сва та искушења да би се стекле врлине, јер, ко не трпи искушења
тај не може ни да успева у врлинама. Кад год је требало да постим или да се
помолим, увек је ђаво против тога подизао искушења, да се уништи оно што
почињем!"
Старац је једном за велики пост одредио себи правило да дневно узима само
малу количину хлеба и воде. Најпре по 100 грама а онда све мање и мање, и
долазио је до најмање могуће количине. И шта: једног поста десило се да се
сруши зид код саборног скитског храма. Одмах су сазвали све монахе да се он
обнови како јесење кише не би подбиле и развалиле цркву. Посао је био
тежак. Шљунак се вукао од мајдана уз стрму падину. Отац Гедеон није хтео да
напусти своје правило и да због ове случајности уступи ђаволу и разреши свој
пост. Ускоро су остали приметили његов пост и почели да га грде што се
уздржава називајући га лицемером, као да он то чини ради показивања, ради
славољубивости и да њих покуди... Старац је на то смирено одговорио: - "Ја
себи закон никакав нисам постављао, али ми се не једе и не пије, па не једем
ни не пијем!"
1869. године пред Божић, ученици су питали старца: - "Да ли да идемо на
бденије?" Он их је мимо обичаја задржао, па су оба ученика остала код старца
и бдење обављали на бројанице. Када је било око поноћи поново су питали: -
"Хоћемо ли да продужимо?" Старац је одговорио: - "Нека Козма иде у цркву, а
ти Дамјане остани код мене, можда ћу сад умрети!" Старац је затражио да
запале свећу и да окаде собу; то је било три сата пре смрти. Видело се да је
пред смрт ђаво хтео да помете и збуни старца, али се посрамио: старац је
спокојно, у миру и радости предао свој дух Господу; сам је затворио очи и као
да је заспао. Било је то 25. децембра, а у тај час су у цркви певали херувимску
песму.
(Из забелешки оца Пантелијмона): Једном је Дамјан питао старца како да
стекне непрекидну молитву. Старац је одговорио: - "Треба се непрестано
принуђивати и без велике потребе не виђати људе. У почетку, по немоћи
својој, изговарај само - Исусе мој. То је довољно лако, ма шта човек чинио и
ма куда ишао, чак и при разговору. Онда, када је молитва усвојена, добави -
Господе, и још - Христе. Па онда - Сине Божји, а затим - помилуј ме. Када се
молитва настани у срцу, она делује сама и постојано благодат Божја силази и
просветљује човека. При овој молитви треба бити пажљив, и плашити се да се
човек не олењи, јер се за малу лењост ова молитва одузима, и тада предстоји
тежак, крвав подвиг, не би ли се поново научила!
- Буди са свима у љубави и не старај се о овоземаљским стварима. Помишљај
непрестано на смрт, јер ја умирем данас, а ти можда већ сутра. Уколико се
мисао на смрт макар и за час одвоји од човека, он се може дати на зло. Страх
Божји нека те никада не напушта. Моли се за све православне, особито за
умрле. Моли се за оне који нас љубе, и још више за оне који нас мрзе, вређају
нас и чине нам зло. О животним нуждама се не брини много и не бој се -
Господ те неће оставити. Јер данас и сутра ми идемо тамо, па се колико је
могуће више брини о томе како да станеш пред Господа, да се не лишиш
Његове милости. Ево ја, неко време сам много патио, бивао без хлеба и без
свега осталог, али ме Господ није остављао, слао је по некоме од браће било
мало поврћа, било хлеба, и ја сам остајао жив. Макар и недостојан, али духом
се од вас нећу одвојити!"
Кратко време пре смрти старца, Дамјан га је питао: "Оче, док си био жив
ништа нам ниси говорио за нашу утеху!" Старац је одговорио: - "Нисам
говорио, чедо моје, а сада ћу рећи: најпре чувајте смирење, а све остало
оставите и само се молитвом Исусовом бавите са смирењем, чувајући све
заповести Божије. Сећање на смрт нека се не раздваја од вас, јер све док
будете мислили на смрт ваш ум неће бежати с једне ствари на другу. Када
лежеш, мисли да ујутру нећеш устати, а устајући ујутру држи Исусову
молитву и молитву Пресветој Богородици. Када се човек на тај начин
подвизава, онда долази Божја благодат и просветљује га. Али мораш тражити
и имати искусног руководиоца. Господ ће све послати што нам је корисно,
само нека ми не лењствујемо; тада и најпростијем Господ открива Своје тајне
и просвећује га шта да нам каже за нашу корист!
- Неки ава је пошао у један манастир; опколила га је братија и молила да
нешто каже, и ава је рекао: - "Најпре се старајте за истинско смирење; затим,
трудите се да стекнете стрпљивост, кроз искушења од ђавола и од људи који
вас грде и клевећу; на трећем месту чувајте се свих помисли, особито
осуђивања: чак и ако бисте својим очима видели брата како греши - не
верујте." И још знајте да се онај који се спасава и који се подвизава ради
будућег живота подвргава разним искушењима: све треба трпети и не давати
да нас ђаво превари, а са стрпљењем ће све проћи".
Старац је тако тихо говорио да је Дамјан једва могао да разуме његову реч.
Још када је Дамјан као ученик ступио к старцу Гедеону, познати старац
јеромонах Антоније му је тада рекао: - "Држи се овог старца, ја га знам од
младости; он је увек у молитви и плаче пред Господом и Пресветом
Богородицом!" Дамјан је често примећивао како се отац Гедеон гушио од
плача у молитви, и када би питао старца: - "Шта је то с тобом оче?" старац би
одговорио: - "Ти то не знаш!" Старчева небрига о стварима овог света је била
таква да би и по недељу дана био у стању да преседи без хлеба, не жалећи
због тога. Тако је поступао у свему, сву своју пажњу управљајући Богу, Који
му је и слао све што је потребно после таквог искушавања његове вере и
преданости. Дешавало се да, када Дамјан однекуд дође уморан, старац га
натера да спава, а Дамјан, испуњавајући наредбу, бивао је спокојан у духу.
На рукама овог истог Дамјана скончао је познати духовник многих
отшелника, отац Христофор. Пред смрт, онима који су се окупили, он је рекао:
- "Оци, молите се молитвом Исусовом, а када се моја душа одреши од тела,
вуците за мене бројанице, не би ли ми Господ дао милост!" Ово говорећи
Христофор је издахнуо. Његово се лице просветлило и сви су прославили
Бога.
Духовник Христофор је по доласку на Свету Гору ступо к старцу Захарији
који је живео у келији Вазнесења Господњег у Капсокаливији. После смрти
старца јако га је мучила дужност дикеја коју су му наложили у скиту, дужност
духовника и остало, па је продао келију и преселио се на место звано
Јанокопуло, које се може видети од пећине преподобног Атанасија.
ДУГОБРАДИ СТАРАЦ - ГРК
(умро 1835)
Почетком 19. века у скиту Капсокаливија је живео свеблажени старац. Његова
брада је била као у преподобног Онуфрија и преподобног Петра Атонског -
четвртина браде лежала је на земљи. Када би неко зажелео да је види, он би
стао на клупу и тада је брада додиривала земљу.
Овај старац је раније био први и чувени појац Свете Горе и сличног гласа није
било далеко. Није било манастира који га није молио да на празник дође ради
певања. На једном од празника певао је он на свеноћном бдењу, и узгордио се
својим гласом. После тога његов глас је потпуно пропао и он више ништа није
био у стању да пева, и од тога је запао у велику тугу. Причали су да му је било
послато виђење и да га је сама Царица Небеска известила да му је одузет глас
зато што није умео њиме да влада и што се само гордио; међутим, за утеху ће
му бити дата велика брада; само што овај пут не сме да се горди, јер ће и ње
бити лишен. И почела је да расте брада, и израсла до четвртине ниже ногу. Он
ју је увек носио подвезану, а показивао је само онима који су желели да виде.
Једном је у Константинопољу поред патријаршије пролазио султан Махмуд.
Обузела га је радозналост да погледа у хришћанску цркву. Дочекао га је сам
патријарх; султан је дуго разгледао цркву. Видевши икону Светог Петра
Атонског и Онуфрија Великог рекао је патријарху: - "Е, ово ви лажете! како је
могуће да људи имају такве браде?" Патријарх му је смирено одговорио да то
није лаж него чиста истина, и да у садашње време на Светој Гори живи монах
који има такву дугу браду. Султан се послао да му га доведу. Монах је дошао
и јавио се султану. Тај је наредио да му покаже браду, и монах је стао на диван
и распустио власи. Султан је веома изненадио што је брада чак и дужа него
оне што је видео на иконама. Затим је сам зажелео да испроба и увери се да ли
је брада истинска: узео је једну влас од самог лица и повукао њоме прстима до
краја; тако је пробао 3 власи. Затим је, гледајући на браду, рекао: - "код
хришћана, што је писано све је сушта истина!" А монаху је дао ферман да он
са учеником до смрти не плаћа порез. Овај старац је умро 1835. год.
СТАРАЦ ХАЏИ-ГЕОРГИЈЕ - ГРК
(умро 1886)
Старац Георгије, прозван Хаџи-Георгије, родио се 1809. год. у селу Кермил у
Кападокијској митрополији. Родитеље његове су звали Јордан и Марија. На
крштењу је добио име Гаврило. Када је дошло време, родитељи га дадоше у
школу, али учење Гаврилу није ишло. За четири године он не само што није
научио да чита како треба него је и слова азбуке једва разликовао. Зато су га
учитељи у школи и родитељи код куће кажњавали. Гаврило је почео да се
плаши и школе и куће, па је бежао иза насеља где је проводио и по месец дана
и више по тамошњим пећинама којих је било мноштво. Крио се све дотле док
га неко од његових није налазио. Од своје тетке монахиње код које је понекад
бивао у манастиру, чуо би он често да постоје свети људи које називају
затворницима, који се непрестано посте и моле Богу. Тако је и он пожелео да
се сакрије у тим пећинама, да пости и да се моли Богу. Стога је почео да се
скрива често и на дуго време, полагао би мноштво метанија, постио по три и
четири дана ништа не окусивши; а када би изнемогао, хранио се поврћем или
дивљим плодовима који су расли у шуми, а хлеб и по месец дана није ни
видео. Туговао је зато што није могао да се обучи писмености. Дешавало се да
га сами родитељи виде како тугује и да му кажу: - "Гаврило, иди у цркву и
моли се Пресветој Богородици, Она ће ти помоћи да научиш то што желиш!"
У њиховој парохијској цркви стоји чудотворна икона Пресвете Богородице.
Мали Гаврило је решио да постивши три дана и учинивши хиљаду метанија,
оде у цркву. Да његови не би ништа приметили, изабрао је ноћ. Ушавши у
припрату, пред црквеним дверима је пао ничице и са сузама почео да моли
Мајку Божју: - "Дај ми, Мати Божја, да се научим писмености!" Одједном,
гвоздене двери су се отвориле: изашла је предивна жена, узела га за руку и
привела к десној икони Спаситеља. Тада је рекла: - "Сине мој, дај овом отроку
Гаврилу да изучи писменост!" Овим речима га је благословила и дала му да
целива руку. - "Сада ти, рекла је Она, знаш да читаш и пишеш!" Рекавши ово
ушла је у северне двери олтара. Видећи да одатле никако не излази, Гаврило је
кренуо за Њом у олтар; али је ни тамо није било. Када је дошло време
богослужења, дошао је црквењак и, отворивши врата видео Гаврила.
Гледајући га изненађено питао је: - "Откуд ти овде?" Гаврило је детаљно
испричао о свему што се десило. Црквењак је, да би се уверио, узео књигу и
дао је Гаврилу говорећи: - "На, читај; да видимо умеш ли да читаш како је
Она рекла, и да си сада писмен. Гаврило је почео да чита добро и глатко. Тада
је црквењак рекао: - "То је била Мајка Божја, а не обична жена!"
Од тада су сви домаћи уважавали Гаврила, и он је почео слободно да окупља
своје вршњаке у све оне пећине. Ту су створили нешто слично манастиру, а
самог Гаврила су изабрали за игумана. Тада му је било четрнаест година и
негде у то време је са сељанима из овог села кренуо у Константинопољ. На
путу, пролазећи поред једног прелепог и усамљеног места, помислио је: овде
у овој шуми мора да живе пустињаци! Гаврило је оставио сапутнике и пошао
да их тражи; али на своју жалост никога није нашао. Сапутнике је изгубио из
вида и пут изгубио у густој шуми. Уплашио се Гаврило и стао да призива у
помоћ светог великомученика Георгија, свог земљака. Одједном се у даљини
појавио млади коњаник на белом коњу, приближио се Гаврилу, говорећи: -
"Изгледа да си се изгубио?" - "Да, изгубио сам се", одговорио је Гаврило.
Коњаник је био у прелепој војничкој одежди и Гаврило се није усуђивао да са
њим разговара. - "Иди за мном", рекао је он Гаврилу и извео га на пут, где је
он видео своје сапутнике и сустигао их.
Дошавши у Константинопољ, Гаврило је пожурио да се смести код свог
рођеног ујака, који је имао високу дужност на двору султана Махмуда II
(1808-1839). Он је водио послове око снабдевања турске војске. Једном су га
из зависти оклеветали, и њихова клевета је имала дејство, тако да умало што
није био лишен живота. Да би избегао смрт решио је да се потурчи.
Примивши ислам, стекао је поверење и милост султана, постао један од
његових блиских, и често се налазио у двору. Гаврило је веома желео да
изведе свог ујака из ове пропасти и Господ му је помогао. Не само ујака него
и с њим једног свештеника, и још неколико других људи који су се потурчили,
он је успео да врати у хришћанство. Сви су они тајно поново постали
хришћани, али су још неко време остали на пређашњим дужностима код
Турака.
Читаву годину Гаврило се налазио на султанском двору уз ујака. Султан га је
приметио и ујака питао о њему. Затим је султан Махмуд лично говорио са
Гаврилом и веома га заволео. Налазећи се на двору Гаврило се није подао
раскошном животу: његова дневна храна је била прегршт јечменог брашна
скуваног у води. Султан је о томе знао, као што је знао и да Гаврило
свакодневно чини петсто метанија, па је понекад говорио: "ко је научио тако
младог човека да се тако пости и моли?"
О овом султану, добротвору хришћана, говоре да је био потајни хришћанин.
Старац Хаџи-Георгије је овако о њему говорио: - "Султан Махмуд је тајно био
хришћанин! До његове владавине хришћани нису могли да поправе ни један
оронули храм, нити да граде нови. Његова прва врлина је била што је дао око
две хиљаде фирмана за изградњу нових цркава. 1821. год. после рушења мале
ниске цркве у Балуки, изграђеној над Живоносним Источником Мајке Божје,
на месту древног велелепног храма, ово место је било отето од православних
Грка. Султан Махмуд, на молбу патријарха Константина I, вратио је терен
хришћанима и дозволио да се на њему обнови црква, која је ту и изграђена.
Али, због недостатка средстава, мањих размера. При томе је позната
доброторка, руска грофица Ана Орлова Чесминскаја, приложила велику суму.
Султан Махмуд је чак наредио да се уништи муслиманско гробље које је било
на том месту, а надгробно камење је дао хришћанима да га користе за
изградњу. Још је поклонио две велике иконе светог Претече, кога је он веома
поштовао, и оца Претече, светог пророка Захарије, и један сребрни полијелеј.
Још се показао и као велики добротвор јерусалимске патријаршије, која је
Јеврејима богаташима била дужна тридесет шест хиљада златних лира.
Султан је за то сазнао и захтевао да му донесу све документе који су се
односили на тај дуг. Пошто их је размотрио, видео је да је већ много камата
уплаћено, па је уништио све документе и строго наредио Јеврејима да убудуће
не смеју ни да помену тај дуг".
(Из записа монаха Партенија): После руског рата султан Махмуд је постао
добар и милостив према хришћанима: он је опростио многим хришћанима
кривцима, а у Константинопољу је изградио цркву у Балуклији на свој рачун.
Дешавало се да је дуго седео са патријархом и разговарао. Хришћани су на
њега гледали као на оца, а Турци су га мрзели и називали неверним, и
хришћанином и говорили: - "Сада сте ви дочекали свог цара; сада је султан
ваш хришћанин!" Он је изменио много турских обичаја. И говоре да је његова
смрт била насилна: увече је био потпуно здрав, путовао је бродом, а ујутру су
изненада објавили да је умро.
Видећи свуда око себе славу сујетног светског живота, и видећи да је тешко
борити се против свега тога, Гаврило је почео да се моли Мајци Божјој да га
одавде изведе и да му покаже пут спасења. Једном, за време божанствене
литугрије у патријаршијској цркви, Гаврило се са сузама молио пред иконом
Пресвете Богородице која стоји иза мозаичке патријаршијске катедре. Када је
литургија била завршена он није заједно са другима изашао него је остао да се
моли, желећи да добије откровење. И Царица Небеска, како је многима
говорио сам старац, услишила је његову тугу и молитву: видео је како силази
к њему са иконе, у белој одежди, и како га пита: -"Шта желиш?" - "Желим да
се спасем!" одговорио је Гаврило. Она је тада рекла: - "Када изађеш из цркве
иди ка фанарским вратима и на пристаниште где ћеш видети монаха с којим
ћеш поћи на Свету Гору". Рекавши ово, Она је поново ушла у икону.
Гаврило је пожурио на пристаниште и заиста видео монаха. Старац
испошћен, брада дуга, седа. Био је то игуман Григоријатског манастира, отац
Григорије. Гаврило му је пао пред ноге и почео да га моли да га узме са собом
на Свету Гору. Игуман га је гледао говорећи: - "Свети оци и патријаршијска
правила забрањују да на Свету Гору примамо не само дечаке, него чак и
одрасле ако немају браду. Зато нема ни говора да будеш на Светој Гори до свог
пунолетства!" Тако одбијен ожалошћени Гаврило је испричао како је видео
Пресвету Богородицу и шта му је Она рекла, не би ли тиме убедио старца да
га узме са собом. Овај се замислио, али је после краће недоумице опет рекао: -
"Не, ја не могу да те узмем!"
Све се ово дешавало у присуству капетана брода на коме је игуман требало да
отпутује за Свету Гору. Видећи овако велику жељу младићеву да отпутује за
Атон, и слушајући истовремено одбијање игумана, капетан се сажалио и
помогао му да испуни жељу: - "Брод ће ускоро поћи за Свету Гору, рекао је он,
па ти сада хајде и сакриј се под палубу, а после, када изаћемо на пучину, ти
ћеш му се показати, и хтео не хтео, узеће те". Гаврило је тако и учинио. Брод
је изашао на море заједно са њиме. За све време пловидбе плашио се да се
покаже старцу, него му се показао тек када су прилазили Светој Гори. Пришао
је игуману и пао пред њега. Игуман је ћутао. Гаврило је био у недоумици, али
му је једно било на уму: "Пресвета Богородица ме послала на Саету Гору!"
На Светој Гори су изашли на пристаништу Григоријата, и Гаврил је ушао у
манастир. Било је то 1825. године. Сам игуман ни овде не само што није хтео
да га прими, него није хтео с њим ни да разговара. Гаврило је остао да се
жали и тужи некима од братије којих је тада било мало. Братија је онда
умолила игумана да прими младића, и овај је тек тада пристао. Дали су му
послушање у кухињи. У почетку Гавриловог живота у Григоријату, како је он
сам причао, на храмовни празник светог Николаја, због непогоде нису могли
да улове свеже рибе за трпезу. И шта се десило? Одједном је неколико
великих риба искочило на обалу близу манастира на дан уочи празника и
братија је скупила чудом даровану рибу које је било сасвим довољно.
После одласка Гаврила из Константинопоља, његов ујак се вратио у
хришћанство и сакрио се. Преобучен као сиромах дошао је у Смирну и ту се
сместио при цркви, испуњавајући дужност црквењака. После осам година
живота испуњеног молитвом и покајањем мирно је предао душу Господу на
Светло Христово Васкрсење.
Гаврило није дуго живео у Григоријату. Чуо је да у скиту Капсокаливија
постоји искусни духовник, Неофит Караманлис, његов земљак, који се
подвизава у келији светог великомученика Георгија. Тако је он смислио да оде
до духовника, да га замоли не би ли га примио као ученика.
Старац Неофит га је примио. Пошто је у то време, због грчког устанка сва
Гора била заузета Турцима, већина монаха је напустила Атон. У скиту их је
било врло мало. Отац Неофит је често одлазио у пећину преподобног
Нифонта, па је сада, у жељи да не нарушава патријаршијске и отачке забране
које се односе на пријем младих и безбрадих, а уједно да сачува Гаврила од
Турског варварства, сместио свог ученика у пећину поред пећине
преподобног Нифонта. Овде се он подвизавао, невиђен ни од кога, скоро
четири године.
Када је дошло мирније време старац Неофит је купио келију светих Апостола
на Керасији. Ту су живели неке три-четири године. У то време старац је имао
виђење после кога је решио да прими и утврди за себе и своје ученике "типик
пуног поста" - да никада и ни под каквим изговором не узима ни сира и јаја,
ни млека и рибе, ни уља и вина. Сву такву храну која се код њих затекла
старац је отпремио у Лавру. Затим је купио другу келију светог
великомученика Димитрија за четири стотине лева. Ту је постригао Гаврила у
схиму под именом Георгије. Иако је у омологији келије отац Георгије био
записан као старац, све док је тамо живео отац Неофит он је био домаћин и
руководилац.
По закону своје земље отац Георгије није имао права да зна и говори грчки па
је знао само турски. И сам старац, Неофит научио је грчки језик тек на Светој
Гори. Из тог разлога отац Георгије није могао да говори са другима, осим са
својим старцем. Зато је био чак и принуђен да живи у пуном ћутању.
Неколико година му старац Ниофит није дозвољавао да уђе у храм, него само
у припрату, одакле је слушао богослужења. Побожни и припрости отац
Георгије је био убеђен да старац служи са анђелима и да га зато не пушта
унутра. Током дванаест година отац Георгије је по наредби старца
свакодневно ишао на врх Атоса, осим када је била љута зима, да тамо одржава
кандила у малом храму Преображења Господњег.
Једном је оца Георгија захватила љута телесна страст, и да је победи он је
почео да пости - није јео ни пио дванаест дана; али се борба продужавала и он
је решио да пости четрдесет дана. И тада му се јавио глас: - "Ако и два пута
по четрдесет дана будеш постио, борба неће престати ако се не смириш!" У то
време он је имао неки спор са старцем. Из тих стопа је отишао старцу, учинио
метаније и рекао: - "Опрости ми оче!" Када га је овај благословио и положио
своју руку на његову главу, искушење је престало као руком однешено.
Једно је време отац Георгије осећао јаку жељу за мученичком кончином.
Жеља је била тако ватрена да јој није могао одолети. Шездесет дана се молио
Богу, све време стајао на ногама, спуштајући се само на тренутак ради кратког
одмора, а храну је узимао једном недељно, припремајући се тако за велики
подвиг. После шездесетодневне молитве пошао је великом старцу Илариону
Грузину да од њега тражи савет и молитве за подвиг. Отац Иларион је
одговорио: - "Ја од цркве нисам добио власт да дајем савете на слична
питања!" Хаџи-Георгије је међутим у сузама молио да му одговори је ли
богоугодна или не његова намера због које се молио и постио. Говорио је да га
на мучеништва тера пламена жеља и да он само тражи његов благослов. Отац
Иларион је одговорио да на таква питања заиста нема шта да одговори. На
крају је рекао: "ако желиш да се твоје питање разреши, онда треба да идеш до
старца Венедикта Грузина. Када дођеш до његове келије на том и том месту
ћеш наћи у зиду чвор од канапа. Повуци три пута и старац ће изићи мислећи
да сам ја дошао. Падни пред њим ничице и испричај му због чега си дошао, и
моли га за поуку. Што ти он каже тако и чини, јер је то Богу угодно и теби на
корист!" Хаџи-Георгије је учинио све што му је речено и када је отац
Венедикт изашао, примио је његов благослов и затим испричао о својој жељи
за мучеништвом, ради чега се стојећи молио Богу шездесет дана. Отац
Венедикт је разумео да га је овамо послао отац Иларион, па је још пре него
што је почео да одговара оцу Георгију на питање, почео себе да кори: - "Ево
ти Венедикте, толико година живиш овде, а немаш такве подвиге, и ево
почетници те превазилазе. Када си ти стајао на молитви и бдео толико време?
Када си толико постио ка овај слуга Божји?" Говорећи тако, он је и себе
прекоревао, али је још више уразумљавао Хаџи-Георгија да се овај не нада на
такве подвиге и да не машта како је учинио нешто велико. Старац је знао да
ни прекомерни пост ни дуга молитва неће донети корист ако не буду
сједињени с дубоким смирењем и љубављу.
Хаџи-Георгије је ове речи прихватио као прекор себи, и са сузама стао да
моли да му старац каже како да чини, јер без савета искусног старца он не сме
да крене на такво дело. Отац Венедикт је одговорио: - "Ако ти и кажем, нећеш
ме послушати, и тражићеш начина да се испуни твоја жеља. Ипак, можеш да
кренеш на мучеништво, само знај да савршено мучеништво нећеш достићи, а
претрпећеш много. Право мучеништво ће ти доћи само по себи касније, на
Светој Гори, и то преко младе братије која ће се око тебе окупити!"
Све што је рекао отац Венедикт испунило се. Хаџи-Георгије је отишао у
турски град, где је, да би разљутио Турке против себе, почео да скупља дечаке
и да им говори о Христу, терајући их да се крсте крсним знамењем. Турци су
напали на њега. Дуго и темељито су га млатили, а онда протерали из града.
После много покушаја да Турке разбесни дотле да му одсеку главу, морао је на
крају да се врати на Свету Гору без успеха, само премлаћен и изранављен.
Тако се испунила прва реч оца Венедикта, а тако ће се касније испунити и
друга: много је пропатио од своје братије.
(Из записа оца Пантелејмона који је око 1870, године неколико пута бивао код
Хаџи-Георгија): Старац Хаџи-Георгије живи у Керасији у великој и старој
келији светог великомученика Димитрија, има 30 ученика, Грка и Руса. Он је
познат у целој Светој Гори и међу скоро свим ходочасницима светогорским,
особито онима који су се пењали на врх Атоса, јер успон почиње баш од
његове келије. Сви који се одозго враћају бивају код њега, и сви га знају по
великом гостопримству, чисто Аврамовском: сви пролазници код њега бивају
бесплатно нахрањени, а он нити штеди нити жали то што даје. Старац има и
мазге и помоћу њих чини велике услуге тамошњим руским келиотима. Он је
изградио и велики млин који га је скупо коштао, а још више му донео
непријатности, али је зато био на велику корист свим околним становницима.
Он има и нешто кошница и сопствену барку на којој из разних места довози
ствари и себи и другима. Резервних средстава нема никада, често чак запада у
дугове, али Господ као да му тајно шаље за његово гостољубље. Његови
ученици су као сушти анђели. Старац их на путу спасења држи веома сурово
и строго. Они су углавном млади па због њихове користи и ради чувања од
искушења гостију, он им наређује да се мажу чађу. Често се код њега може
срести монах тако намазан прљавштином и чађу да личи на црнца! Сазнавши
о томе у Лаври, наредили су да се старац мане ове настраности, макар била
смишљена и са добрим циљем. Да би се избегла саблазан код њега су сви
подшишани, то јест нико не носи дугу косу. Међу ученицима има заиста
дивних, али је јеромонах Мина човек веома светог живота. Он живи у таквом
послушању своме старцу као да је тек дошао.
За све што чине, и увече када иду да спавају, сви од старца узимају благослов
и разилазе се ћутећи по келијама. Неко ко га већ не познаје, не може међу
ученицима препознати самог Хаџи-Георгија, јер је и он увек прљав и одрпан,
као и сваки обичан радник; толико се он припросто понаша. Његову келију
нико не чисти, буве и крпеље нико не уништава, зато у тим келијама може да
заспи само неко ко је крајње исцрпљен.
Код њега уопште не употребљавају ни уље, ни вино, нити рибу, сир и јаја,
него су задовољни најоскуднијом трпезом, иако раде веома тешко. Мени се
јако допало једно од старчевих правила: не само када има опште послушање и
када неколико монаха раде заједно, него чак и када су само двоје, један од њих
обавезно наглас изговора Исусову молитву да би се избегло празнословље.
Њихово главно рукодеље је живопис, али се већи део ученика бави разним
тешким пословима. Клима је здравија него на било ком другом месту на
Светој Гори што су приметили још древни пагански писци, јер су сви житељи
града који је некада на том месту био, Акроатоса, били дугог века. А код
Хаџи-Георгија умиру млађи и то веома често; сви сматрају да су за те
превремене одласке одговорни строго пошћење и неумерени напори. Више од
других умиру живописци. Старац све ово види, али не ублажава свој типик
савршеног пошћења, мада су га често молили да ублажи и да у најмању руку
дозволи уље; али старац никада није пристао. Онда су га молили да дозволи
макар вино; али и ту није попустио. Десило се да су неки посетиоци толико
узбуњивали ученике жалбама на његову непопустљивост, да су ови решили
ради јачег дејства на старца да напусте келију и то по њих неколико заједно,
особито живописци; али је и тада старац остајао непоколебљив.
Негодовање против оваквог типика је на крају постало тако раширено да се
умешала и Лавра, ставши на страну ученика. Тада се старац смирио, али како?
Ради немоћних је набавио кошнице, посадио виноград, и није више продавао
крупне орахе него је од туцаних ораха правио додатак вариву, а грожђе и мед
давао братији у одређене дане.
Иако међу живописцима само јермонах Мина заиста добро слика иконе, сви
они воде такав подвижнички живот да су почели да примају многе поруџбине
за Русију.
По изгледу је старац последњи простак и незналица, али у разговору с њим
постаје видна његова мудрост, искуство и дубока начитаност. У свакој бризи и
недоумици он ће наћи решење и утеху (крај записа оца Пантелејмона).
Једном је ђаво у једном човеку рекао Хаџи-Георгију, будући њиме натеран, да
се ни око чега он тако не труди колико да разори везу послушања старца с
учеником, и да је онда ученик већ у његовој власти; но ђаво је врло нерадо о
томе говорио натеран силом Христовом.
Једном је Хаџи-Георгије по ђаволском искушењу отишао од старца и ђаволи
су га хвалили и у виду анђела као узлазили на небо и силазили; при томе је он
приметио у њиховим покретима неку усплахиреност и брзоплетост, и они су
га наговарали да им се поклони, обећавајући да му дају благодат Светог Духа.
Но Хаџи-Георгије је призвао молитве старца и тада је све ишчезло.
Једном, док је он још живео при старцу јавио му се ђаво у виду младог човека
са мулом који га зове к себи и обећава да ће га он са својим пријатељима
учинити старцем и да ће код њих добро да живи. Но он је схватио варку
ђавољу и тада је видео како је ђаво заједно са мулом почео да се подиже у
ваздух и како је затим ишчезао.
Када је сам Хаџи-Георгије постао руководитељ других тада је имао виђење:
они ученици који су били послушни имали су поред уха анђела који им је
саветовао све корисно и побуђивао их и учвршћивао у молитви; а непослушне
је ђаво поучавао све супротно везујући им мисли.
Једном је к Хаџи-Георгију био доведен крштени Турчин који је био ђавоиман.
По молитвама старца он се ослободио ђавола и почео је да говори грчки иако
га није учио. Провевши подвижнички три године он се пред смрт удостојио
јављања Господа.
(Записи пет руских поклоника који су посетили Хаџи-Георгија 1879. године
када је старац живео у келији светог Стефана близу Кареје): Дочекао нас је
сам старац Георгије са таквом истинском очинском љубављу, као Авраам.
Било је то први пут у мом животу да видим смирење тако уваженог старца.
Одећа на њему је прилично једноставна: подрасник од белог руског платна.
Говори мало али се његове речи дубоко утискују у срце наводећи на мисли о
будућем животу. Нама поклоницима дали су следовање: чај, хлеб, мед и
бекмес - напитак који сами справљају од грожђа, у коме нема ни киселине, ни
алкохола. Старац је за трпезом био са нама, и после јела нас поучавао како да
се понашамо за време боравка на Светој Гори, а како после повратка у свет.
Пре свега нас је старац поучавао да се чиста срца исповедамо духовнику и да
се овде на Светој Гори причестимо Светим Тајнама. О посту за време
припреме да и не говоримо: овде је увек велики пост. Исповедали смо се код
руског духовника, јеромонаха Антонија, ученика Хаџи-Георгија. Увече је било
одслужено свеноћно бденије, а ујутро, у недељу, причестили смо се. После
тога нас је старац поучио: - "Знајте, чеда моја, ма какве да сте грехе до сад
имали на себи Господ их је све опростио, али под условом да убудуће тако не
грешите. Напротив, ако један од њих поновите, у свему ћете бити криви. Ви
сте се решили на пут далеко од отаџбине; решили сте да поднесете све могуће
тегобе пута; и све то ради спасења душе. Господ, видећи вашу добру намеру,
опростио је све исповедане грехе и сада ћете поћи по Гори и бићете на врху
Атоса; тамо нека сваки учени по четрдесет метанија са молитвом Исусовом, и
тамо нека сваки остави своје страсне навике; ако је нечија страст била
пушење - нека од сада остави ту гнусобу; ако сте неумерено узимали пиће,
онда ради Господа, Који је због тебе окусио сирће и жуч, утврди у својој души
правило да од сада никада пиће не узмеш у уста. Ове и друге сличне страсти
које су тобом владале остави тамо на гори и дубоко у срце положи да њима
више нећеш гневити Бога. Испуни то и Господ ће увек бити с тобом. А ако,
као човек, у нечему поново згрешиш, не часећи иди духовнику, свест своју
очити исповешћу и немој да чекаш уобичајено време за исповест, како то по
незнању неки чине. Ево једноставног примера: кад запрљаш своје рубље
одмах га мењаш и стараш се да га опереш; а душа је ваљда много вреднија од
рубља, па је ипак многи остављају у небризи и упрљану читаву годину или
више, не старајући се о њој, а она не само да се упрља него смрди од рана
греховника!"
Поучавао нас је још много, што из Светог писма и житија светих отаца, што
из сопственог искуства и ми смо се током три недеље наслађивали његовим
благодатним беседама. На крају смо од њега узели благослов да пођемо по
Светој Гори и молили га да нам да водича који зна грчки језик!
После одласка старца Неофита Караманлиса 1848. године отац Хаџи-Георгије
је постао старац и до 1873. се подвизавао на Керасији са својом сабраћом и
ученицима. Отац Георгије је привукао многе ученике - сви сиромашни, убоги
и болесни били су срдачно примљени, сви су имали к њему доступ, јер се
врата његове убоге келије нису ни дању ни ноћу затварала. Свако ко је желео
ишао је право до њега и износио му своје потребе, своје бриге и помисли. О
болесницима се сам старац бринуо; он је за све невољнике био више него
рођени отац. И сами Турци су га назвали "бизим баба" - то јест наш отац!
Старац је знао многе пустињаке које други нису познавали; он их је снабдевао
најнеопходнијим стварима.
Ако би се неко од братије разболео никада нису користили обична средства,
него често причешћивање Светим Тајнама. У случају велике изнемоглости
обављали су над болесником тајну јелеосвећења, а када је постајало јасно да
се приближава смрт, а болесник још није био пострижен у схиму, одмах би га
постригли и творили молитве за њега. Старац је својим рукама сахранио више
од стотину својих ученика на разним местима Свете Горе, међу њима највише
Руса и то младих, који уз такве подвиге нису могли да поднесу промену климе
на Светој Гори.
Неки су, наравно, нарушавали строги устав старца, али такви, уколико се не
би покајали и уколико не би имали искрену жељу да прекину с овим својим
слабостима, или су сами одлазили, или им је старац саветовао да траже себи
друго место, где ће им бити лакше: - "Иди тамо, говорио је старац, где се то
дозвољава, и не навлачи на себе проклетство тајним једењем! У Номоканону
светог Василија Великог је речено: "Онај који разрушава типик свог духовног
оца нека буде проклет и за живота и после смрти"." Они, међутим, који су од
старца одлазили не услед немоћи него због страсти стомакоугађања, пред
смрт би се освестили и сазнали шта су изгубили, па су много туговали што су
се због малог и привременог задовољаста лишили тако великог блага. Десило
се то с монахом Михајлом: он се разболео и дуго није нарушавао пост, али на
крају није издржао него је почео да користи сваку храну и још је зажелео да се
лечи. Старац није благословио. Овај га није послушао и отпутовао је у
Смирну, тамо легао у болницу где су му као прво донели супу од меса. Лежао
је тамо неколико месеци, а болест не само што није пролазила, него је била
све већа и већа, па је на крају осетио да се ближи смрт. Сада већ на граници
између живота и смрти, Михајло је схватио своју грешку и почео да плаче и
дозива свог старца на помоћ. Многи су га сажаљевали и питали кога он то
дозива. Сазнали су да је он светогорски монах и да зове свог духовног оца.
Ово предсмртно покајање је деловало на многе, тако да су остављали свет и
одлазили на Свету Гору. Они су и испричали о томе шта се десило.
Други монах, Христофор, током пет година извршавао је до у ситницу свето
послушање старцу, потпуно се пред њим одрекавши своје воље, али је на
крају осетио како му понестаје снаге, па се осмелио да се обрати старцу са
оваквом молбом: - "Оче, отпусти ме!" Старац је одговорио: - "Мало си ми
служио и молиш да те отпустим?" Простосрдачни Христофор је одговорно: -
"Мало, да, али у савршеном послушању. Пет година ти ни у једној јединој
речи нисам противречио; зато ме отпусти док си жив, јер када умреш без тебе
све то могу да изгубим."
Старац му је помоливши се Богу, наредио да се спреми кроз неколико дана.
Пролазе дани, Христофор осећа да није још много остало. Одслужили су
свеноћно бдење, а затим и тајну јелеосвећења и на крају се Христофор
причестио. Најзад, по његову душу дођоше анђели Господњи, а Христофор
рече братији која се окупила око њега: - "Дошли су по мене, праштајте ми!"
Тако се братија са њим опростила, а онда га је старац благословио речима: -
"Иди ка Господу и моли се тамо за нас!" - и он је у миру предао свој дух. Тако
се упокојио блажени младић Христофор.
Један од ученика Хаџи-Георгија је отишао у свет и пао у све грехове, и без
обзира на то, примио је рукоположење за ђакона. У том сану је учинио блуд,
но дошавши к себи, вратио се старцу и провео четрдесет дана у великом
покајању, тако да је унапред сазнао за своју кончину и молио је старца да и он
буде убројан у његове ученике. Кад му је то старац обећао, он је са миром
отишао Господу.
Бивши на самрти, један од старчевих ученика удостојио се небеског виђења: у
виду ђакона јавили су му се четири анђела и рекли му да су послани по њега.
Болесник је рекао да он без старчевог благослова не може да пође са њима и о
томе је рекао старцу. Искусан у духовном животу и бојећи се да то можда није
прелест од стране духа таме који се по речи Апостола преображава и у анђела
светлости, он је одговорио ученику: - "Кажи онима који су дошли да ти још
ниси готов и нека дођу кроз два дана". Он је тако и учинио. Болесник је
измољени период времена провео у непрестаној молитви и по истеку два дана
у онај исти час јавили су му се небески житељи и, одвојивши душу од тела,
однели је у небеска рајска насеља.
Једном је старац Хаџи-Георгије имао виђење Мајке Божје. Са њене десне
стране су стајали анђели у виду војника, а са леве стране ђаволи у виду
турских солдата. Ка Њој су на суд приводили атонске монахе који су немарно
живели. Она је рекла: - "Ја не могу да трпим да такви буду немарни на Мом
Уделу", и наредила је Турцима да их побију, а њихова тела су бацили у ваздух.
Дешавало се, наравно, да су неки неискусни противречили старцу и били
груби с њим, али су такви убрзо западали у болест или неке друге невоље. А
ако је неко одлазио преко светогорске границе, онда његов живот није више
дуго трајао. Монахе који из било ког разлога нису више желели да живе са
њим старац није задржавао и наговарао, него је само говорио: - "Ако будеш
живео код мене и ако код мене умреш, спашћеш се; ја одговарам пред Богом.
А ако одеш, ја више не одговарам!" Многи од ученика Хаџи-Георгија су
живели одвојено на разним местима у малим колибама, у пуном сиромаштву,
често немајући ништа да једу. Једном, за велики пост, он је у схиму постригао
таквих тридесет пет сиромашака, снабдевши их и својим оделом. Старац је
имао велику веру у Бога стечену после великих невоља и лишавања; често је
западао у дугове али се увек старао да све сиромахе који му долазе снабде
свим што им је неопходно.
Међу његове веће подвиге спада и то што је успео да Господу обрати
неколико Турака, па чак и једног агу. Ага који се припремио за крштење већ је
био дошао ка старцу на Керасију, али су га одједном напале разне помисли, па
када је старац рекао да је све спремно, он је потпуно одустао. Старац се веома
растужио и много се трудио да га смири, па је на крају постигао да му се
испуни жеља, то јест - крстио је агу. Старац сам је био кум.
Један од старчевих ученика - Пајсије, син богатог трговца, дошавши ка Хаџи-
Георгију у младим годинама, на самом почетку је био подвргнут жестоком
искушењу: чим је дошао, старац га је прогнао и Пајсије је целу недељу провео
на зими чекајући милост од старца. Проживевши неколико година код старца
он се смутио и хтео је да се врати у свет, но старац се усрдно за њега молио
Мајци Божјој и удостојио се да види свете анђеле како узносе његову молитву
написану на хартији ка Мајци Божјој. И Она је старцу даровала Пајсија. Тај је
затим провео шест година у подвизима и савршеном послушању и ћутању, и
на самрти се удостојио да види Господа.
Пајсије је имао договор са старцем да пре њега умре, али се старац једном
врло тешко разболео. Најзад је његова душа већ била ношена анђелима на
небо и њему су била показана рајска насеља необичне лепоте. Он је видео да
је анђео који је носио његову душу имао препирку са Пајсијем који је говорио,
да се са старцем договорио да пре њега умре - и Пајсије је превладао. Старац
је био враћен у живот и, отворивши очи, видео је око себе ученике који плачу.
Једном, кад се занимао рукодељем, старац је неочекивано прогутао велику
иглу. Имајући веру према светом мученику Мини, он му се обратио с
молитвом и свети је стао пред њега, завукао му руку у грло и извадио иглу.
Монах Исаак који се удостојио свештенства живео је код старца двадесет пет
година врло добро. Он је имао велику усрдност према молитви и у ноћно
време читав је Псалтир научио наизуст. Но после тога је по ђаволском дејству
почео да скупља понешто тајно од старца и да чува под катанцем у својој
келији, за што је по Божјем попуштењу био намртво претучен од ђавола. Тада
је старац узео свету воду, окропио га крстообразно. Дошавши себи, Исак се
бацио старцу пред ноге молећи га да га избави и да узме све то што је он тајно
држао код себе. Проживевши богоугодно он се на кончини удостојио
анђелског виђења.
Једном се старац удостојио виђења светог Николаја Чудотворца који му је
рекао: - "Ја у среду и петак нисам сисао мајчине груди, а сада у Русији не
поштују постове због чега их постижу многе невоље и напасти. Ја Русију
много помажем, но они рђаво живе".
Отац Хаџи-Георгије је увек изгледао весео и здрав; његово лице је било пуно,
чак с лаким руменилом, очи мало истурене. Сваки посао је радио заједно са
братијом: пекао хлеб, кувао, окопавао башту - једном речју, био је жив пример
за све њих. Спавао је јако мало, а и то где било; често је увече одлазио у цркву
и тамо остајао до краја јутарњег богослужења; бивала су и таква времена кад
није имао своју келију. Целог живота се бавио спасавањем ближњих и ни
најмање није бринуо о удобностима живота. Своје лице никада није умивао, а
оно је ипак увек било светло. Косу и браду никада није чешљао, а ако би се
власи у бради замрсиле он би их одмрсио рукама. А када му се коса замрси
као пустина, он би је одсецао и чекао да нарасте друга. Своје рубље је увек
прао сам, али ретко. Његова је храна била да утеши сиромашног и
ожалошћеног, да смири узнемиреног, да измири непријатеље. Имао је велики
дар говора и умео да делује на друге.
Из разговора старца било је видно да је он за основу подвижничког живота
сматрао послушање, које је хвалио изнад свега, полажући у њему и само
спасење. "Но при томе, говорио је старац, неопходно је сваки дан плакати и
жалити због својих грехова јер се без тога не можемо избавити од ђаволских
замки".
1870. године старац је почео да се жалости не видећи код својих ученика онај
строги живот који је сам проводио, и оно савршено послушање које је он имао
ка своме старцу, и јавила му се помисао да остави своје место и да постане
јуродив Христа ради. У том размишљању је његова душа била анђелом
узведена на небо где је видео рајска насеља. Анђео који га је водио прилазио
је са њим многим прекрасним палатама као желећи да уђе у њих, но на
њихово куцање на врата њима су одговарали да је то место покоја тог и тог
светог, при чему је он слушао имена великих светих и мислио са страхом: -
"Зар ја убоги и ништи да обитавам у таквим велелепним дворцима?"
Обилазећи тако рајска насеља уготовљена светима, он је пришао ка једном
прекрасном дворцу и када су отворили његова врата, тамо је угледао своје
ученике и обрадовао се. Ту је видео и место припремљено за њега и места
његових ученика који су још били у животу. Идући затим даље видео је и
места уготовљена братији разних атонских манастира. Утешивши се таквим
виђењем, старац више није хтео да оде и јуродствује.
У годинама пред руско-турски рат изникли су велики нереди међу руским и
грчким монасима у руском манастиру светог великомученика Пантелејмона.
Руски старци, духовник отац Јероним и архимандрит Макарије замолили су
старца Хаџи-Георгија да дође у манастир да би некако посредовао и
успоставио мир. Старац је са љубављу дошао и читава два месеца тамо
провео, свесрдно радећи на помирењу. На крају, не видећи успех, поменути
старци су затражили од оца Георгија да се помоли и затражи откровење:
угодно ли је, то јест да ли је воља Божја, да се Руси и Грци разделе? Старац је
по послушању испунио жељу, и дато му је откровење у сну: видео је да усред
саборног храма светог Пантелејмона стоји економ манастира, а пред њим
велики чанак усољених маслина које је он давао - једну чашу руским
монасима, а другу Грцима. Када је старац ово испричао руским оцима, они су
закључили да на поделу нема Божјег благослова.
Све који то желе старац је примао у монаштво, углавном одмах у схиму,
ослањајући се на то да је анђео преподобном Пахомију показао само један вид
монаштва. Све до 1870. године старац је међу ученицима имао готово
искључиво Грке. Те године је из Русије дошао ради поклоњења послушник из
Сергијевске пустиње, Петар Гвоздев из Петергофског среза. Дошавши у Русик
он је хтео да ту и остане да живи, али га старци због нечега нису примили,
него су му предложили да пође по Гори и да види какав је живот Светогораца.
У то време је на Керасији живео болестан старац из Молдавије, отац Теофан,
који је код себе имао ученика, монаха Висариона, а тај је добро знао и руски и
грчки, а познавао је многе искусне старце пустиње. Један поклоник је замолио
старца да.му да монаха Висариона као водича и преводиоца, и старац је
пристао, иако је сам имао потребу за помоћју. И баш тада је код њега дошао
Петар, и он је пристао да остане и посужи старцу. Једном је старац сазнао
како отац Макарије, Рус који живи у келији Покрова Пресвете Богородице, од
нечег болује, па је послао до њега Петра да му помогне. Отац Макарије је
лежао на одру. Када је дошло време трпезе, неискусни послушник, видећи да
у околини има много зелене траве и знајући из житија светих да се
преподобни пустињаци хране травом, смислио је да и сам опроба ову свету
храну. Тако је он начупао прво што му је дошло под руку, скувао и сео да једе,
замишљајући колико је велики! Али тек што је прогутао неколико кашика, кад
му се сва утроба узнемирила: прозор му се показао као врата а у вратима
некакво чудовиште! Он се уплашио и јурнуо на прозор разбивши стакло, и
навалио да бежи, и баш потрефио на дубоку и стрму провалију... Како је летео
низ стене, он наравно, није знао: чудно је то што није осећао ударце о стену, и
не само што није погинуо, него се није много ни угрувао, само је повредио
ноге и остао хром!
Руски монах Павле који је живео високо на брду приметио је у дубини
провалије човека и пошао да о томе обавести оца Макарија; а овај није знао
куда се део његов послушник. Кад су међутим видели на столу поменуто
вариво, одмах су схватили ко је тамо у провалији. Сишли су доле, подигли
Петра, и на рукама га, около, далеко, преко скита Капсокаливије, донели
Хаџи-Георгију. Искусни старац је одмах дао да попије једну за другом три
чаше топлог маслиновог уља чиме је погасио унутрашњи пламен отрова.
Ипак, болесник је јако ослабио. Старац је најпре решио да над њим обави
јелеосвећење, а онда не видећи побољшање, са дозволом старца Теофана,
постригао га је у схиму са именом Партеније. Ускоро је пострижени
тридесетогодишњи монах почео да се поправља па је и потпуно оздравио,
оставши само са повређеним ногама. То је било с пролећа 1871. године.
На тај начин је отац Партеније неочекивано постао ученик оца Хаџи-Георгија.
Будући из трговачке средине, он је имао много познаника. Карактер му је био
предузимљив, и он је одмах о свом постригу обавестио све њих, написавши
им о великим подвизима и прозорљивости свог старца, што се накнадно
испоставило као узрок многих тешких невоља и искушења за старца Хаџи-
Георгија, и што је утицало на промену његовог живота. Прилози су ка њима
потекли потоцима, и од тог времена су почели да долазе и да траже да буду
искушеници код старца многи Руси. Отац Партеније је постао усрдни
посредник између старца и новодошавших, а старац их је све примао са
једним јединим условом: да држе потпуни пост. Руси су на све пристајали
само да постану ученици таквог старца. На тај начин се за само три године
овде окупило сасвим знатно руско-грчко братство. 1873. године старац је
расудио да на Керасији остави оне Грке који желе да остану, а да се са
осталима пресели на друго место. У почетку су се сместили у близини
Григоријатског манастира. Доделили су им место где су могли да изграде
конаке и цркву. То место је високо на брду са црквом светог архиђакона
Стефана. У знак благодарности су Хаџи-Георгије и Партеније за манастир
изградили цркву светог Апостола Јована Богослова у манастирској башти.
На новом месту они су ускоро изградили велики конак, а уместо старе малене
цркве подигли су, уз учешће петербургског трговца Александра Старикова,
нову, светлу и пространу. Овде су провели само три године, а онда су били
принуђени да оду на друго место. Тадашњи старци Русика су им предложили
келију такође посвећену светом Стефану, у пределу Кареје. Петербургски
трговац Јефрем Сивохин им је послао ради закупа за ту келију шест хиљада
рубаља. Када су прелазили овамо било их је свега 12 руских ученика.
Неуморни отац Партеније није могао да седи скрштених руку: братство је
расло, ницале су зграде, радионице, собе за ходочаснике, а отац Партеније је
поклонике и добротворе у Русији снабдевао иконама, освећеним уљем и
разним рукодељем пустињака. Братство је нарасло до педесет монаха. Једном
од ученика, јермонаху Антонију, са младим сином и још дванаесторицом који
су желели да се са њим удаље, била је купљена велика келија светог Николаја
(Бјелозерка), где су се преселили са благословом старца који им је дао три
хиљаде рубаља од оних што су се чувале у Русику.
1883. године све веће непријатности су принудиле оца Партенија да остави и
ту келију, па чак и Свету Гору и да оде у Константинопољ. С њим заједно је
кренуо и старац, као и неки од ученика. Тамо су узели у закуп један запустели
манастир светог Пантелејмона и свештеномученика Ермолаја, где су живели
све до смрти старца Хаџи-Георгија.
Читаву годину старчеве ноге су биле оболеле и он није могао да хода, али
лекаре није тражио и лекове није узимао, него је држао свој испоснички
типик све до самог краја, и био јасног ума и разбора. Све који су долазили је
тешио колико је могао. Предосећајући свој одлазак у други свет, два дана пре
смрти је братији рекао следеће: - "Видим у сну богату магазу препуњену
разним скупим стварима које свима делим бесплатно за благослов, и ма
колико да делим ствари не бива мање. На крају, уморивши се од дељења
рекох: "Господе, када ћу ја ово све разделити и скончати?" И одједном сам
видео своју магазу пусту и у њој ништа није било осим моје мантије!"
Завештао је ученицима да га сахране у Балуклији, уз цркву живоносног
Источника Мајке Божје, у гробу свог рођеног брата Анастасија који је умро
две године пре него што је он дошао у Константинопољ.
Краће време пре смрти старца дошле су код њега две важне личности са
молбом да им удели за школе и друге сличне потребе, претпостављајући да
старац има много новаца. Старац је, показавши руком на небо, рекао: - "Тамо
је моја банка, а овде немам новца, него ће за мном остати дуг од четиристо
лира који траже зајмодавци!" Уочи смрти, увече, изнемогли старац се
причестио Светим Тајнама, а такође и на сам дан смрти. Замоливши све
присутне ученике за опроштај и благослов старац Хаџи-Георгије је у миру
предао свој дух Господу. То је било 18. децембра 1886. године.
Патријарх Јоаким IV је одредио да се опело уваженог старца одслужи у
великој патријаршијској цркви на најсвечанији начин, одредивши за то
Висариона, Дарахијског епископа. Од свештенства на погребу старца је
учествовало четрдесет људи. У погребној поворци је било много народа, а
испред свих су ишли дечаци и девојчице из школа и прихватилишта, којима је
старац био добротвор.
После смрти старац се јављао у сну многима од оних који су му били блиски.
На Светој Гори, на Катунакији у келији Успења Мајке Божје много година се
подвизавао старац Неофит са својим учеником Игњатијем. Тај отац Неофит је
био побратим старца Хаџи-Георгија, јер су били постриженици истог старца -
духовника Неофита Караманлиса. Када је Хаџи-Георгије умро у
Константинопољу, отац Неофит је на Светој Гори такође осетио велику
слабост. У једном тренутку старац је, седећи на постељи, одједном почео да се
понаша као да је ван себе, као да се заборавио. Ускоро се тргао и рекао: -
"Сада сам био у Константинопољу код Хаџи-Георгија!" - "А шта си нам
одатле донео?" упитао је отац Игњатије. - "Ево, донео сам вам кољиво!" - "А
шта ти је он рекао?" продужио је отац Игњатије. - "Рекао ми је да ће кроз три
дана доћи по мене!" - казао је старац и заћутао.
- "Ми, говорио је отац Игњатије, нисмо обратили пажњу на ове речи; али је на
наше изненађење старац Неофит, не осећајући никакву нарочиту болест осим
старачке занемоћалости, заиста после три дана, 20. децембра 1886. године
мирно починуо".
Старац Хаџи-Георгије је био јако незлобив; ако би се десило да га неко увреди
он је први тражио начин да му узврати добрим. Старао се да са свима буде у
искреном миру: мирио је завађене, тешио растужене, и даривао сиромашне.
***
У животопису старца Хаџи-Георгија било је речено помало и о његовом
духовном оцу и наставнику, духовнику Неофиту Караманлису.
Тај предивни старац, још као младић, чуо је о Светој Гори и о пустињацима и
у простоти свог срца мислио да монаси пустињаци седају за трпезу онда када
чују звоно на небу. Тако је смислио да им подражава: бивало је тако да ујутру
почне посао у пољу и да чека када ће на небу зазвонити монасима на ручак.
Деветог часа он чује звоно и мирно седе да једе. Тако је то трајало неко време.
На крају је и сам пожелео да постане монах, и као осамнаестогодишњак 1772.
године дошао на Свету Гору где се подвизавао пуних осамдесет осам година.
Преосвећени Порфирије Успенски, још увек у чину архимандрита, а као
учени путописац Свете Горе, посетио је старца Неофита и разговарао с њим.
Између осталог о томе пише: "Отац Неофит, који се родио и васпитавао у
Анатолији, одавно се спасава овде и друге спасава. Он је духовник и код њега
се исповедају монаси из пет манастира, као и архијереји који живе на Светој
Гори. Зато сам саговорника замолио да ми каже нешто као поуку. Он ме
прострелио погледом и рекао: - "стичи страх Божји и буди уздржан." -
"Амин", одговорио сам му и сео да слушам његове слободне разговоре. -
"Имам, говорио је, девет ученика. Никуда их не отпуштам. Дању они обрађују
башту и виноград, а пред ноћ обављају дуге метаније, сваки посебно. Ко међу
њима више од других заволи ове метаније, ослобађа се посла. Оне међу њима
који згреше кажњавам жезлом, а понекад их затварам у празну цистерну на
три дана без хлеба. Сви они никада не једу ни сира, ни рибе, и не пију вина, и
задовољавају се сухоједењем; причешћују се сваке недеље после исповедања
помисли и разрешне молитве. Такав вам је наш живот. Милостињу примамо
али само ради одржавања наше цркве, за одећу, обућу и хлеб насушни, који
делимо са свим ходочасницима и посетиоцима!"
Једном је отац Неофит у својој башти затекао дивљег вепра како рије по
поврћу, наредио му да стане, а сам отишао до ученика и рекао им да узму
велику врећу. Ученици су пошли и одвели вепра у келију, направили за њега
валов, а отац Неофит је наредио да га хране корењем и травом, да не би ишао
по баштама и кварио поврће пустињака.
Старац Неофит је по казивањима савременика био велики муж пред
Господом. Дан своје смрти је предсказао четрдесет дана унапред; прочитао је
Јеванђеље и Псалтир, сам ископао гроб, причестио се Светим Тајнама, дао
благослов својим ученицима, прекрстио се с миром и предао свој дух Господу.
Он је умро 1860. године у својој сто шестој години, од којих је осамдесет осам
проживео на Светој Гори.
СТАРАЦ ПАХОМИЈЕ - СРБИН
(умро 1870)
Одакле је био родом старац Пахомије и ко су му били родитељи, нисмо
сазнали. Будући Србин пореклом, отац Пахомије је, по доласку на Свету Гору,
ступио у братство манастира Хиландара, наслеђе српског народа. По ступању
у братство, он је усрдно извршавао сва послушања која су на њега налагана и
због своје послушности свима, био је од свих поштован и вољен. После
кратког времена био је пострижен и добио је име Петроније. Тада се са њим
догодио следећи случај: док је вршио дужност кувара и гостопримца у
манастирском конаку у Кареји њему се, због његовог усрдног стремљења ка
вишем духовном животу, чинило да је лишен искушења и невоља, а слушао је
да нам кроз много невоље ваља ући у Царство Божије. Ради тога је почео да
се непрекидно моли да му Господ пошаље искушења да не би, живећи без
њих, изгубио спасење. Међутим, познато је да онај који подноси искушења
која су на њега послата постаје достојан похвале, а онај који их сам тражи,
или показује дрскост пред Богом јер, тобоже, Бог не зна шта је за њега
корисно, или гордост, јер тобоже, већ је дорастао за борбу са ђаволом. Но,
пошто се у Петронијевом случају није радило ни о једном ни о другом и
пошто је Бог видео његову простодушност и жељу за спасењем, открио му је
неисправност његове молбе, као што је некада учинио са својим ученицима,
рекавши им: Не знате шта тражите. И Петронија је постигло такво
искушење да је и поред свега свог стрпљења пао духом и завапио к Богу: -
"Зар ме је овакво искушење морало постићи по Твојој вољи Господе? Избави,
спаси и смилуј се". И истога часа ослободио се искушења.
Без обзира на то што је Хиландар имао веома малобројно братство и што је у
Кареји било веома мирно, њему је падала тешко свака многобрижљивост и
више од свега је духом тежио ка безмолвију, далеко од брига и многих
послова. Међутим, он није знао да ли је то по вољи Богу, нарочито с обзиром
на то што је и у манастирском животу налазио и осећао душевну корист. При
таквој недоумици, он се обратио за савет једном духовном старцу. Тај старац
га је посаветовао да се усрдно и непрекидно моли Богу, да му Он Сам како
хоће укаже на оно што је Њему по вољи.
Господ је услишио усрдне молитве и испунио његову жељу. Шест година
касније догодило се нешто у манастиру што је Петронију дало повода да се
без препрека удаљи у пустињу. Сами старци су га отпустили са својим
благословом. Отац Петроније се упутио на падине Атоса, центра светогорског
подвижништва и ту, изнад капсокаливијског скита, купио себи келију која је
носила име преподобног Атанасија Атонског. Говорило се да је ту келију,
скромну споља и још скромнију изнутра, сазидао неки од српских
архимандрита. Уз њу се налазило и прилично велико земљиште. И ускоро се
ту разрастао воћњак са плодним дрвећем као и врт са поврћем.
Простодушност и изобиље љубави оца Петронија привлачили су ка њему и
оне које је знао и оне које није знао; неки су успут свраћали а неки су намерно
долазили. Посетиоци нису узнемиравали старца већ су сами припремали
оброке од хране која би се ту нашла. Ако би долазио какав јеромонах да служи
литургију, он је собом доносио просфоре и вино за богослужење и доводио
собом чтеца - појца. Пошто би одслужили литургију, они би узимали на себе
улогу домаћина и спремали би оно чиме би се угостили. Све време су
долазили гости и све што је било потребно Господ је слао.
Водећи такав начин живота, Петроније је ускоро приметио да га брига о
келији и посетиоцима ипак одвлачи од његовог вољеног безмолвија
(тиховања) и ради тога се почео саветовати са својим духовником како би
требало да поступи да би било боље и Богу угодније. Духовник му је
посаветовао да прими другог сабрата у келију као ученика и да му препусти
стараље о келији, а он да се повуче и остави бриге. У једној колиби у
Капсокаливији живео је његов земљак - Србин, који је недавно тамо дошао и
примио монашки завет и име Јосиф. Њега је отац Петроније позвао себи у
својству ученика и, најзад, по савету духовника, решио се да му потпуно
преда келију да се о њој стара. Отац Петроније се надао да ће на тај начин
удаљити све посетиоце, ово тим пре што је Јосиф био незгодне нарави,
недружељубив. У то време отац Петроније је одлучио да прими од Јосифа
постриг и схиму да би на тај начин Јосиф био његов старац. Прича се да је
повод за овакво самозапостављање био следећи: имајући одавно намеру да
прими схиму, Петроније је размишљао од кога би старца узвишеног по свом
животу примио схиму. У свом избору, кратко се задржавао на сваком од њих,
трудећи се мисаоно да изабере некога још достојнијег, још строжијег у
подвижничком животу. Примегивши у себи жалац надмености и самомњења,
старац је оштро и строго укоревао себе рекавши: - "Нека он, Јосиф, буде твој
старац, од њега прими постриг у схиму". Јосиф је био још не тако стар по
годинама, а у монашким питањима био је сасвим неискусан. Своју намеру је
саопштио своме духовнику који је замисао одобрио видећи како се старац
одлучно стара да искорени у себи самољубиво мудровање. Приликом
пострига Петроније је добио име Пахомије.
Када је постао потчињен новоме старцу, Пахомије је као и раније обрађивао
врт и воћњак који је већ доносио плодове у изобиљу; тамо су рађале трешње,
вишње, ораси, смокве, кајсије, брескве и јабуке, а да не говоримо о винограду
који има скоро свака келија. Поред тога, иако се променио власник келнје,
ипак се продужило са посетама ранијих познаника и сви они су се обраћали
не новоме старцу Јосифу, него оцу Пахомију. То се није допадало оцу Јосифу
и он је молио духовника да некако учини да се Пахомије од свега одстрани и
да се присили да се сасвим усами. Сматрајући да је главни разлог за
окупљање посетилаца раскошни воћњак Пахомијев, Јосиф је упорно молио
духовника да га благослови да уништи воћњак. Духовник, узимајући у обзир
чињеницу колико је штетно за оног који се одао безмолвију да има многе
посетиоце и поверовавши да им је разлог не доброта Пахомијева већ његов
воћњак, сагласио се и благословио Јосифа да може посећи све воћке. Отац
Јосиф је једном, када га је огорчила посета неколицине монаха Пахомију,
дохватио секиру и почео да сече стабла и уништава воћњак у присуству
посетилаца. Пахомије је ћутке посматрао необичну делатност старца. Кроз
извесно време дошао је к њима духовник, и, наговорен од Јосифа, обратио се
Пахомију следећим питањем: - "Зашто си ти засадио воћњак и врт, чему све те
бриге и старање? Је ли то безмолвни живот?"
Будући неоскрнављен страшћу за коју су га кривили и одавно се
припремајући за живот у осами, старац Пахомије је рекао: - "Оче свети, ја сам
то учинио ради вас, да бих имао чиме да окрепим вас и друге оце када дођу, а
мени самом ништа од свега тога није потребно; мени је, ако благословите,
довољна и пећина и ја ћу отићи под камен и тамо ћу живети". Духовник је, не
размишљајући дуго, рекао:
- "Иди! Нека Бог благослови!" - "А ти, шта кажеш?", обратио се Пахомије оцу
Јосифу. Знајући да Пахомије не зна никакав занат, а хлеб ће му бити потребан,
Јосиф је био уверен да ће се Пахомије вратити њему већ кроз недељу дана, и
радо му је дао одобрење.
Уселивши се под камен, старац Пахомије је направио неку уџерицу
употребивши даске и грање да би се заштитио од невремена и узео је са собом
само најнеопходније. Овакав прелом у свом животу он је прихватио као
директан позив Божијег промисла на виши безмолвни живот и ради тога не
само да се није ожалостио на свога старца већ се зарадовао томе што је
изненада и преко сваког очекивања најзад опредељен за живот у безмолвију
који је толико желео.
У почетку Пахомије је с времена на време долазио своме старцу и узимао
понекад по хлепчић; а касније, не желећи да га узнемирава, скоро је сасвим
престао да долази. Јосифу се то није допадало, и тонући све више у
искушење, он је једном предложио духовнику мисао да се спали уџерица под
каменом Пахомија и да му се више не дозволи да тамо живи. И духовник му је
рекао: - "Ето, спали, зашто да не". Међутим, Пахомије је почео често да се
удаљава у шуму или на стене врха Атоса и тамо се погружавао у молитву и
размишљање о Богу. Тамо ништа није нарушавало дубоко безмолвије његовог
ума и он је благодарио Богу за ту слободу. А да не би био без икаквог ручног
рада, Пахомије је калемио и расађивао дрвеће по пространој гори Атона,
претварајући их из дивљих у питоме. Понекад је у шуми под дрвећем, правио
за себе колибе од грана и пребивао би у њима за извесно време, осећајући
истовремено у себи унутрашњу жељу да нађе себи неко склониште где би се
заувек населио. Прелазећи из пећине у пећину, из једне пустиње у другу,
Пахомије је најзад нашао ненасељену пећину која је у потпуности одговарала
потребама његовог духа, куда је убрзо и пренео своју чергу (груб вунени
огртач) и друге маленкости које су му припадале.
Осамивши се у тој пећини, Пахомије је у првом реду хтео да испита себе
самога: може ли издржати суровост пећинског живота. То место је било једно
од најхладнијих, влажио и на таквој висини на којој нико није живео и није
могао живети. Уколико би се неки подвижници и насељавали у та места, они
би сви ужасно пострадали: неки од њих су изгубили све зубе, другима је
отпала коса са главе и брада, док су други добијали такав назеб да нису дуго
остајали у животу. Не телесна снага већ жива вера старца у промисао Божји
тако га је оснажила да му ни влажни ни хладни ваздух те пећине није
нашкодио. Осим тога, он је тамо боравио извесно време па се онда враћао у
своје раније пребивалиште где се подвизивао у безмолвију. Међутим,
вративши се једном приликом у своју колибицу, он ју је нашао спаљену. Није
се распитивао нити истраживао, већ благодаривши Богу, он се посветио
животу луталице. Одећу и обућу је похабао, ни коре тврдог хлеба није имао
већ се, скупљајући плодове разних биљки, њима хранио. Правио је себи
привремена пребивалишта на разним местима, поред неког камена или под
неким дрветом, а потом је, прелазећи на друго место, то спаљивао,
поступајући тако као преподобни Максим Капсокаливит. Једном је цело лето
провео на самом врху Атоса.
Живећи по планинским местима, он се навикао да се са лакоћом пење и хода
по таквим стенама по којима ни срне нису у стању да се веру. У то време
груби вунени огртач је био његов једини дом, он му је служио уместо горње
мантије, подрасника, њега је стављао под себе, њиме се покривао.
Његов старац Јосиф је почео ширити гласине да је Пахомије пао у прелест
(обману) и та вест се брзо пронела. Но и то је послужило на велику корист
старцу: њега су престали скоро сви да посећују. Не нашавши начина да врати
Пахомија у келију, Јосиф се опет обратио с молбом духовнику, али ни у том
случају није било помоћи. Јер, кад је запитао Пахомија зашто се скита по
горама и не живи у келији, овај му је одговорио: - "Нигде се са таквом
лакоћом и удобношћу не могу удубити у своју духовну делатност и нигде не
осећам такву духовну утеху као тамо". Духовник није могао да се успротиви
томе чему је он сам раније допринео и зато је покушао да му приђе с друге
стране, говорећи: - "Гле, старац твој Јосиф тугује и не жели да ти живиш тамо
по шумама и по стенама, а нарочито зато што му многи пребацују да те је,
тобоже, он истерао".
Старац је ово саслушао и рекао да се сада он не може више ничим у келији
занимати јер се ум његов ослободио од свих брига и више није у стању да се
занима оним чиме се раније занимао те ради тога, моли да му, као
неупотребљивом и бескорисном, дају благослов да живи у шуми где год нађе
место. При томе је Пахомије напомињао о пећини коју је оспособио за
становање и надао се да ће временом духовнику моћи да открије о свом
животу у њој. Духовник није био у стању да оповргне речи Пахомијеве, али се
узнемирени старац Јосиф противио. Пахомије је са кротошћу говорио: - "ја за
своју душу тамо налазим слободу и утеху; шта вас кошта да ми само дате свој
благослов? Ја од вас ништа не тражим но само ваш благослов. Ви сте ми сами
раније говорили да се одам безмолвију, а сада као да хоћете да ме вратите
назад". Ни духовник ни Јосиф нису могли ништа да кажу против једноставних
народа Пахомијевих и они су га отпустили. Ма колико се Јосиф трудио да
шири гласине да је Пахомије пао у прелест, Господ ипак није дозволио да се
то продужава без краја.
Пошто је прошао кроз све степене невоља и лишавања, Пахомије се најзад
уселио у горепоменуту пећину. Али, да би се могао у њу уселити, Пахомију је
још увек био потребан благослов духовника. У жељи да га духовник саслуша
без предубеђења, Пахомије му је почео говорити како, живећи већ извесно
време у тој пећини, не осећа никакве сметње и слично, и најзад је убедио
духовника да пође с њим да разгледа његову пећину. Кад су тамо стигли
духовник се сагласио са његовом жељом и дао му благослов да се може
настанити у тој пећини, али само на пробу, па ако не буде могао ту живети, да
се пресели доле, ближе мору.
Пећина је била сува само за време зиме, када је бивала потпуно покривена
снегом. Једном је неко снабдео Пахомија кошуљом и обућом, што је, заједно
са неким књигама које је имао, било суво само онда кад се износило на сунце.
Неки од ревнујућих који су желели да му подражавају одлучили су да код
њега проведу извесно време, али су, како се показало, пострадали на разне
начине: једном је јеромонаху неке ноћи све тело било покривено мехурима,
као да га је неко посуо грашком! Другоме је промрзла она страна тела која је
била окренута ка стени пећине где је легао, а неки су пострадали од стомака.
Проводећи подвижнички живот на таквим местима где се хлеб уопште није
могао набавити, Пахомије је научио да се храни храном коју је ретко ко други
могао јести. И увек се хранио једним те истим: истуца каменом гњиле
кестене, дода, ако има, сухарке, стави то у воду и замути са брашном. Понекад
је то кувао, а понекад је и тако некувано јео, додајући суве дивље плодове које
нико не би јео и кад су свежи, и зачудо - није се разбољевао. Десило се једном
да је пострадао од неких плодова, имао је затвор читавих двадесет дана и он
сам је сав био као у ватри. Ничим се није лечио, ништа није ни јео нити пио,
али га је сам Господ Бог излечио. Од тог доба његова природа као да се
препородила и постала као челик, тако да је без муке живео тамо где нико
други није могао живети и хранио се таквом храном коју би ретко ко други и
окусио.
(Из успомена неког руског монаха): У зиму 1868. године дозивали смо овог
богомудрог простодушног оца Пахомија из његовог затвора и он је са дечјом
простодушношћу, извршавајући послушање, излазио к нама. Ми смо га
задржали целу једну седмицу. За све то време, сваке ноћи смо непрекидно
узнемиравали старца, јер је сваки од нас желео да се наслађује његовим
речима испуњеним духовним нектаром. Знајући сасвим сигурно да је старац
провео пуних петнаест година у непрекидном плачу, ми смо га питали о
сузама чије плодове је он тако обилно сместио у себи самом и дорастао до
такве незлобивости, смирености и обиља љубави. Старац је говорио да сузе
имају своје различите степене и да међу њима има великих ризика. Плач
онога који се каје много се разликује од плача онога који успева у духовној
делатности. Ни сећање на смрт, ни сећање на своје некадашње грехе, не
производе ранију врсту плача који је својствен ономе који се каје и који је
чемерно горак, иако није без утехе. Плач савршеног произилази једино из
размишљања о страдањима Христа Спаситеља и из љубави Божје; он
производи у души велику, необјашњиву сладост која храни и загрева дух
подвижника, узносећи га у неизрецива созерцања и чинећи да се ум његов
потпуно ода Богу. Све ово се не дешава једнако са сваким, већ према свачијој
могућности прихватања, које је пак мера достигнућа. Вредна је запажања још
једна особина старца Пахомија - никога не осуђивати. И то је један од
благотворних плодова суза. Искушења ради, а некада по самом току
разговора, дешавало се да су многи употребљавали речи осуде. Он се на то
никад није одазивао.
У последње време отац Пахомије се није скривао по шуми већ се само
удаљавао у своју горњу пећину. С обзиром на то да се од недавно рашчуло за
подвижнички живот оца Пахомија, почели су се појављивати неки који су
желели да се користе његовим поукама и руководством. Старац никоме није
отказивао и одмах је давао новодошломе своју пећину, а сам је одлазио у
другу, која је била на много већој висини, без заштите, на окомитој стени. Та
је пећина била толико пространа да би, ако би се преградила изнутра, могла
да прими до сто особа. Али прилаз к њој је био тако тежак да је отац Пахомије
био једини који се до ње могао успети, мада се и он понекад пењао са
великим трудом. Када су у Русику сазнали да је оцу Пахомију био потребан
конопац по коме би се могао лакше пењати по окомитој стени до пећине, они
су га њиме и снабдели.
(Из бележака оца Пантелејмона, о посети старцу Пахомију 1869. године):
Априла месеца ове године ми смо отишли до оца Пахомија.
О, како смо се изморили док нисмо стигли до његовог пребивалишта! На
нашу невољу ми нисмо нашли оца Пахомија у његовој доњој пећини; мора
бити да је или негде отишао, или се налазио у горњој пећини. При погледу на
окомити успон којим се тамо одлазило, ја и други неки сапутници смо тврдо
одлучили да се тамо не пентрамо. Само један пустињак, који је био наш
путовођа, одлучи да иде тамо. Требало је видети како се он пентрао! Ми смо
дуго чекали, разместивши се у доњој, "троспратној" пећини где је горело
кандило пред иконом Мајке Божје. Та пећина је била висока и старац је у њој
изградио нешто као таваницу од дасака која је служила као под за други спрат
пећине, а над њиме је, на исти начин, изграђен и трећи спрат. У доњи део
пећине светлост је улазила без икаквих препрека, у средњи део светлост се
пробијала кроз незаграђени природни свод пећине који је служио као прозор
са предње стране; највиши део пећине био је таман.
После дугог очекивања, ја сам почео да се бринем за успех нашег доласка.
Пошао сам да видим нећу ли иког угледати. Баш у то време они које смо
очекивали спуштали су се заједно по стени: старац је био напред и пузао је од
места где се завршавао конопац. Наш путовођа је још био високо. Мене је
обузео ужас видевши њихов труд. Ја сам почео да приговарам старцу: -
"Зашто си се ти, оче, удаљио на такву даљину? Ми смо се толико уморили
идући довде да нам је понестало снаге; једва смо дошли довде". На леђима је
имао торбу; одећа на њему, иако је била похабана, ипак је била потпуно
монашка. Под расом се видела стара схима, а на камилавки од дебелог сукна,
била је постављена панакамилавка. Његово испосничко лице је одражавало
строгост његовог живота и производило побожан утисак. Примивши кривицу
на себе, старац је са болом у срцу почео да нас моли за опроштај што нас је
изложио умору. Говорио је са таквом убедљивошћу да сам ја пожалио што сам
изустио оне речи. Кад смо већ ушли у пећину и кад се разговор повео о
другим предметима, он је поново почео да моли за опроштај: - "Да сам ја знао
да сте ви дошли довде, ја бих сам дошао до вас и никако не бих дозволио да
се ви трудите толики пут ради мене грешног".
Недавно је у том крају био ужасан ураган који је пообарао многе шуме у
близини пећине оца Пахомија, опустовивши огромно пространство. Пред
самом пећином оца Пахомија стајала су три веома стара дрвета сломљена
буром. Ево шта је са њима било: код старца је дошао као ученик неки Рус.
Старац му је дозволио, кад за то има потребу, да греје воду или да кува
понешто, и да се, да би се заштитио од влаге и хладноће, одева како и чиме
може и дао му је правило које је одговарало његовим моћима. И бивало је тако
да се отац Пахомије тешио и благодарио Богу видећи како његов ученик тврдо
спава док је сам стајао на молитви. Тај ученик је почео да моли старца да му
дозволи да на једном од та три дрвета направи себи постељу и да тамо спава.
Старац је са осмехом напоменуо да је то непотребно и да не треба додавати
ништа ономе што већ постоји, утолико пре што је пећина пространа, а и труд
би био узалудан јер неће проћи ни две седмице, а то дрвеће, може бити, више
неће постојати. Ускоро после тога био је неки празник и старац је заједно са
учеником отишао на бденије у неку келију... Кад су они отишли, те исте ноћи
била је страшна бура на целој Светој Гори, а код стена где се налазила пећина
оца Пахомија, вихор се разбеснео свом својом силом, спустивши и та три
стара дрвета на око метар и по изнад корена и однео их на даљину од око
петсто метара. Вративши се с бдења, старац је показао ученику место на коме
су стајала три прастара дрвета пред пећином и рекао: - "Ето, видиш, и твоја
постељица би одлетела заједно са дрвећем". Овај је пао пред ноге старца
молећи га за опроштај. Старац је говорио да човек не би могао остати жив од
самог страха када би имао прилике да види дејство те страшне буре.
Тај ученик је касније оставио старца и населио се у једном скиту. Разлога за
његов одлазак је било је много, али главни је био следећи: у то време је зими
био велики снег по целој Светој Гори. Крај где се налазила пећина је и иначе
био засут снегом, пошто се налазио на висини. Пећина је одавно била сва
завејана снегом, али како се снег све више нагомилавао, ученик је изгубио
храброст и решио да напусти оца Пахомија, говорећи: - "Шта ће се још
десити! Угушићемо се под снегом и нећемо бити удостојени хришћанског
погреба". Ученика је и раније обузимао страх када би се негде изнад њих
одваљивао камен и, летећи поред пећине, ваљао се низбрдо са буком и
треском. Плашио се он и страшила (демонских) али је раније, умириван
старцем, остајао, а овог пута, ма колико да га је старац убеђивао да Господ
неће дозволити да умру под снегом, ученик је већ био изгубио веру у старца.
Узео је своју торбу, опростио се и изашао из пећине. Било је потребно изаћи
на снег и спуштати се падином до пута којим се могло доћи до насеља. Али,
чим је ученик ступио на снег, оклизнуо се и стрмоглавце полетео од пећине
низбрдо. Ма колико се старао да се заустави, није успео док се није доклизио
до неког дрвећа које још није било завејано снегом. Клизао се он око један
километар. Старац је посматрао и молио се да се његов ученик не озледи. И
тек онда се успокојио, када је ученик стао на ноге и поклонио му се.
30. априла, када смо ми обишли старца, снег се већ спустио са висова, али
близу пећине оца Пахомија ми смо на два места прешли јаруге по снегу. Тако
исто је било у јуну, јер се снег следио и веома се тешко топио. У тој пећини је
отац Пахомије постојано живео не дуже од три године. На Светој Гори је
живео укупно око тридесет година. Понекад су к њему долазили монаси са
жељом да остану с њим. Не желећи да икога увреди отказивањем отац
Пахомије се молио Мајци Божјој да она отклони штетност пећинског ваздуха
и да не дозволи да настрада ико ко жели да остане на том месту. И заиста, они
који су долазили нису више трпели повреде. Старац је све оне који су к њему
долазили да се ту настане примао с љубављу, а имао је и намеру да прегради
своју пространу пећину на неколико одељења, да у њих смести оне који
долазе. Свакако би он своју намеру и извршио да је имао икаква средства.
Између осталог, питајући старца шта ће тамо радити они које прими, јер они
још не могу да све време проводе у молитви, старац је одговорио да он има
посла не само за десет него за сто па и више људи, јер камења има доста за
све, па их могу премештати с места на месту целу ноћ. Стварно, такав се
посао може наћи и за сто хиљада радника! После се сазнало да се и сам
старац тиме занимао, као и други свети оци, следећи правило: "мучим оног
који мене мучи" (тј. тело).
Једном је дошао отац Пахомије духовнику Теофилу, који је и сам живео
подвижничким животом, и замолио га да се помоли за њега пошто је, вели,
обузет сластољубљем. - "Како си ти приметио такво сластољубље у себи",
запитао га је и духовник? - "Па ето, сипао сам воду у лонац, додао со и
загрејао на ватри. Када сам затим додао сухарке и почео да једем, тако ми је
било слатко у устима, слађе од меда и саћа. Зато се ја и плашим да ме не
обузме сластољубље. Помоли се, оче, за мене окајаног". Духовник је, иако је
знао да старац једе ретко и по мало, ипак помислио: "да нема нечег особеног у
његовом спремању хране", и да би тачно испитао сласт Пахомијеве чорбе,
решио се да сам скува воду и учши* исто што је од старца чуо да он чини.
Само се по себи разуме да духовник није нашао ништа слатко у води којој је
додата со са сухарцима. Ради тога је, када је опет дошао отац Пахомије,
духовник наново почео да се распитује како он кува воду. Старац је потражио
лончић од духовника и почео иа лицу места да му показује како он кува воду,
додајући со. И када је додао сухарке у воду и стао да једе ту своју чорбу, она
му се опет усладила, као "небеска мана". Схвативши о чему се ради, духовник
га је запитао: - "А кад си последњи пут јео?" - Прошле недеље, одговорио је
старац, а дан кад је дошао код духовника био је петак. "Ето, од чега твоја
попара теби изгледа слађа од меда и саћа", приметио је духовник са осмехом.
Другом једном приликом запитао је један пустињак старца: -"како ти, оче,
пењући се уз стрму планину и носећи терет, можеш да практикујеш умну
молитву? Ја и без терета једва могу да држим усну молитву, јер потпуно
изнемогавам". Старац је одговорио: -"Када се пењем уз планину, што више
изнемогнем тим чвршће постаје дејство молитве и са сваким кораком јача,
тако да се она у мом срцу одвија са снажним кликом и неописивом снагом.
Уколико већи терет носим пењући се уз планину, утолико лакше дејствује
молитва, и ја тада не осећам терет".
На крају свог живота отац Пахомије се подвизавао у колиби на Керасији,
близу келије Хаџи-Георгија, високо на падини, близу самог врха тог простора
где се у време незнабоштва налазио "гвоздени дворац". Код старца се
појавила нека болест и образовао се затвор бешике. Отац Пахомије се обратио
за савет духовнику Јерониму из Русика и питао га да ли да се лечи или не.
Старац Јероним му је дао овакав савет: - "Ако можеш да трпиш, трпи, а ако не
можеш, онда се лечи". - "Трпећу", одлучио је старац, Пахомије. Болест се
веома развила и други исход осим смрти од ње се није могао очекивати.
Старац се за то почео припремати. Његов крај је био уистини преподобан.
Опојали су га у келији Хаџи-Георгија. Упокојио се старац Пахомије на дан
Духова 1870. године.
СТАРАЦ ДИОНИСИЈЕ - ГРК
(умро 1880)
На Керасији, у келији светих Апостола, живео је јуродиви монах, отац
Дионисије, Грк. Родио се 1814. године, а на Свету Гору је дошао 1842,
ступивши у почетку к оцу Никифору, у скит Капсокаливију, где је живео и
други ученик, монах Партеније. Услед строгости старца, Партенију се
погоршало здравље, после чега је навукао неки облик сушице, па је са
благословом старца купио за себе келију светог великомученика Георгија и
преселио се у њу, узевши са собом Дионисија, и тамо га постригао. С њим је
Дионисије живео четрнаест година; а онда је себи купио келију светих
Апостола на Керасији, где је живео двадесет година у таквом сиромаштву
какво се ретко виђа.
Мала црква као и просторија за живљење били су крајње бедни. Не зна се где
је и како куповао уље за кандила, јер новца није имао, тим пре што је тек
краће време пред смрт почео да прима милостињу, а раније никада ништа није
узимао. Уз келију је врт са нешто лозе и воћака о којима се он, као и о самој
келији, уопште није старао, до те мере да су потпуно зарасли. Али ова
небрига, иако смишљена с циљем да се потпуно удуби у молитву и
богомислије, испала је на крају велико искушење: много пута из Лавре су му
говорили да треба да се брине о својој келији, као што је обавезан; али он на
то није обраћао пажњу. На крају су почели да прете да ће га избацити, ако не
поправи оронулу келију и ако не буде обрађивао врт.
Неки проестоси су знали старца и поштовали га као подвижника, па су
спречавали остале да се према старцу понашају грубо; ипак, после ових
претњи старац је почео да прима милостињу. А ево како је то изгледало
раније: четири године пре тога један човек је случајно срео оца Дионисија
далеко од његове келије. Из самилости дао је старцу нешто турског новца и
пошао даље. Када је схватио да му је дат новац, старац се толико избезумио да
је почео да тражи човека не би ли му све вратио. И на крају га је нашао и
рекао му: - "Зашто си ми ти ово дао? Обучен сам, хлеб имам - шта ће ми?"
Видело се да је отац Дионисије био у великој муци зато што је примио тај
новац, али су га ипак наговорили да узме за црквена кандила. Узевши новац,
старац је неко време седео удубљен у мисли и одједном, положивши новац на
земљу, устао и брзим кораком отишао!
Унутрашњи живот његов је био, како изгледа, сав у Богу, Који се и бринуо о
њему као о Свом верном слузи.
Старац је творио умну молитву и у њој се веома уздигао, скривајући своје
подвиге разним настраностима, и трудећи се да код свих којих су га знали
остави утисак изгубљеног човека, човека у прелести. Са реткима је старац
ступао у беседу, и тада се откривала његова дубока мудрост, и искуство у
духовном животу. Са свима осталима заповедао је такав разговор да су га лако
могли сматрати сулудим.
У ретким часовима отворености старац је говорио: - "данас се монаси
спасавају само искушењем, јер врлине и нема; али ће зато они који трпе
искушења бити са древним оцима који су се много подвизавали. Довољно је и
то да трпиш искушења, јер ако се она подносе без роптања, то је исто што и
молитва. Ђаво нас искушава не онолико колико он хоће, него онолико колико
му Бог допушта. Својим лукавствима он се труди да помете човека, да овај
изгуби свест о себи, или да му наметне безнађе и очајање, или да му унесе у
ум горду помисао о тобожњој светости. Његових варки и лукавстава има
тушта и тма. На све који желе да се спасу он кидише као бесан пас. Ја сам му
рекао: - "Ђаволе, ради са мном шта год хоћеш", али он није у стању ништа да
уради пошто ја имам духовника и причешћујем се Светим Тајнама. Шта ми он
онда може својим варкама?"
- "Зар и човека који живи сам нападају искушења, и да ли си ти доживео
нешто особито живећи овде?"
- "О, колико је било искушења ђаволских, и која силесија његових лукавстава!
Али пошто сам ја све то доживљавао и на другим местима, решио сам да
трпим овде на једном месту, знајући да исушења нигде нећеш избећи. Ако
хоћеш да те ђаво не салеће, онда пиј, једи, спавај и ради све што му је угодно:
тада ти неће задавати никаква искушења ни бриге. Слично псу који седи и
нико га не дира, па је и он миран; али ако га неко дирне, пас скочи да га уједе.
Треба имати искусног духовника и саветника кога цениш и поштујеш, јер је то
услов смирења".
Једном су се на Велики петак скупили разни оци пустињаци у једину келију
да обаве бденије. Двојица од њих, који су дошли пре времена, сместили су се
у стасидији у припрати. Већ је био мрак, али су приметили да у углу неко
стоји, па су тихо пришли да виде. Био је то старац Дионисије који се налазио
у усхићењу ума ка Богу, када тело бива као преображено. Препознавши га,
један је питао другога. - "Видиш ли ти овог јуродивог?" - "Видим га, видим.
Погледај где је он сада!" Без дубоке побожности нису могли да гледају на
светог старца, схватајући куда је узнесена његова душа деловањем
умносрдачне молитве. Дуго отац Дионисије није осећао људе поред себе, а
када се вратио у своје нормално стање и приметио их, одмах је почео да чини
своје уобичајене настраности како би сматрали да је у прелести.
Умро је старац Дионисије 1880. године.
СТАРАЦ ИЛАРИОН - ГРК
(умро 1880)
Отац Иларион је 1849. године ступио у манастир преподобног Саве
Освећеног, близу Јерусалима, где је живео четири године и примио постриг у
расофор, а онда је живео у самом Јерусалиму до 1857. године. Те године је
дошао у Свету Гору и у почетку око годину дана проживео у Кутлумушком
манастиру. Тражећи за себе искусног старца, отишао је најпре у скит Мале
свете Ане, у келију старца Харитона. Али са њим није био дуго, него је
отишао у Скит светог Василија, па се отуда опет преселио у скит Мале свете
Ане, у колибу, све то време тражећи старца, руководитеља. По његовим
усрдним молитвама, Господ му је даровао таквог старца у лицу старца
Герасима, који је тада живео на Катунакији. Оца Герасима је он молио да га
обуче у схиму и да га прими под своје руководство. Старац му је испунио
жељу и отац Иларион је тада прешао да поново живи у колиби у скиту светог
Василија, где је остао десет година.
Једном су суседи, посетивши оца Илариона, питали шта мисли на коме месту
је боље живети: овде или у Јерусалиму. Старац је одговорио: - "По мојој
немоћи, боље је овде, јер кад неко за нешто није спреман онда га и место не
чува; а онај ко је спреман може и тамо да живи и да буде пример за друге.
Овдашња места су, наравно, боља за молитвено тиховање, мада је напор овде
већи. Помолите се Христу да ја овде положим добар почетак".
Они су даље питали старца: - "није ли ти досадно живети овде, и неудобно?"
Старац је на посетиоце погледао озбиљно и с чуђењем рекао: - "Када из неке
преке потребе морам да изађем из колибе онда је заиста и досадно и
неудобно!" - "А лењост, оче, да ли те напада?" Вртећи главом старац је
говорио: - "то је тиранка, мучитељка".
Желећи да подстакну старца на разговор, посетиоци су питали:
- "Оче, када те нападне страшна потиштеност, која не допушта чак ни да се
бориш против ње, у таквом стању изгледа као сасвим пропао, чиме се тада
тешиш, будући да си сам?" - "Одбацујем сваку људску, овоземаљску наду, и
усредсредивши се, обраћам се Богу са тугом. И Бог утешава. Живећи сам
човек је принуђен да се бори против свих страсти!"
Из разговора о животу тамошњих пустињака постало је познато да су сви који
живе у једној пустињи, иако по разним колибама, једнодушни и увек једни
према другима осећају велику љубав. Једном је неки од суседа дошао до
старца Илариона и усрдно га молио да га не заборавља у својим молитвама
пошто се у то време налазио под теретом многих искушења, о чему је старац
делимично и знао. Одговорио му је: - "кад не би било врлина, не би било ни
таквог искушења; а пошто постоји врлина, увек је са њом присутна и невоља.
Друкчије се не може!"
Последњих година свог живота отац Иларион је прешао да живи на Капсалу,
јер су га већ напуштале животне снаге. Тамо је и умро 1880. године.
СТАРАЦ ВАРНАВА - КУЦО-ВЛАХ
(умро 1905)
Старац Варнава, пореклом Куцо - Влах, родио се 1829. године. Не налазећи
мира души својој у свету, он га је оставио још у младости и отпремио се у
тихо пристаниште спасења - Свету Гору. Овде је он ступио код старца
Натанаила, великог и знаменитог подвижника, који је живео у скиту светог
Василија. С њим је проживео многе године. После смрти старчеве отац
Варнава је остао сам у тој колиби и тамо поживео још четрдесет година,
подвизавајући се у умној молитви.
Једном су старца посетили руски монах и његов пратилац. Обилазећи старце
они су у скит пошли већ после заласка сунца, а до скита је било још сат и по
пута. Зато су били принуђени да се ту зауставе. Али на ноћење нису имали
куд, осим да самог домаћина истерају из келије. У то време отац Варнава се
враћао од суседа у своју колибу, и, видевши њихову недоумицу, с таквом
љубављу је предложио да спавају код њега, да није било могуће не осетити
дирнутост његовом искреношћу. Руски монах се потом сећао: - "Никада се
нећу начудити љубави и срдачности каква се видела на оцу Варнави. Њему не
само да није било неудобно, него се од све душе радовао".
На улазу у колибу водич ми је скренуо пажњу на клупицу коју је старац
користио када је приступао умној молитви, и на корбач којим је себе
кажњавао покојни старац Натанаил. Пошто нисмо стигли дуже да
поразговарамо с оцем Иларионом код кога смо свратили успут, замолили смо
да га позову. Старац је пошао да га тражи. Будући да није имао у чему да
угреје воду, стрчао је уједно и до суседа да донесе посуду. Ми са собом нисмо
носили ништа осим чаја па смо зато питали старца: - "Има ли нешто да се
једе?" Он се извињавао да никуда није излазио због болести већ скоро годину
дана, па нема залиху сухарака, и показао нам је остатке нагорелих корица.
Али се одмах сетио да је био једном у манастиру светог Павла и да му је неки
монах тамо дао просфору и хлеб које је он осушио и сада га чува негде на
тавану. Одмах је отишао по њих па смо јели. Отац Варнава је онда сео поред
прага, а отац Иларион је једва пристао да седне поред нас. Између осталог,
питали смо старце: - "Шта треба човек да говори и ради да би могао да се
учврсти, и да то буде сигурно?" Отац Варнава је одговорио: - "Треба да
испуњава заповести Господње по Јеванђељу!" На то сам ја поменуо двојицу
недалеко насељених монаха који су живели у прелести и рекао: - "Али те
заповести много више него ми испуњавају Пахомије на Каруљи и Арсеније ту
недалеко, а плод се не види!" Отац Варнава је одговорио: - "Не испуњавају их
по разуму!"
При томе је старац Иларион заклимао главом, али је ћутао. Обратили смо се и
њему: - "А ти, оче, шта кажеш?" Старац је одговорио споро и безвољно: -
"Шта да се каже? Ја још ни човек нисам постао као што треба, па како да се
назовем хришћанином?" Ја додадох да не бих могао без утехе да живим у
пустињи. - "Колико се год може оставити - оставите телесне утехе и Бог ће
помоћи", приметио је отац Варнава. Ја сам се обратио оцу Илариону: - "Оче,
шта ти кажеш?" - "Шта да кажем осим онога што се код нас говорило: нека
остави човек сваку утеху телесну и сваки мир, а затим ће ускоро доћи сазнање
сопствених грехова; и тада већ човек долази у такво стање у коме пада пред
Богом са плачем. Таквог ће га Господ убрзо видети!"
Отац Варнава је рекао: "Због чега ли смо дошли на Свету Гору, ако не да се
спасемо? Па ако бисмо и цео свет стекли, а своје душе изгубили, каква нам је
корист од тога?" "У манастиру, говорили смо ми, монаси се боре само с
људима, а у пустињи и са ђаволима!" Отац Варнава је одговорио: - "Баш
недавно сам са оцем Иларионом разговарао о томе да ђаво напада човека као
лав и са таквом страшном снагом, као да хоће одмах да га прогута. Међутим,
свако ко се подвизава у страху Божјем, чини га немоћнијим од мрава, па ђаво
чим издалека види таквог човека, дрхти од страха!"
Затим смо прешли на разговор о његовом старцу Натанаилу. Старац Натанаил
је ступио у манастир светог Павла и живео тамо више од десет година. Пошто
је био антипросоп, заседао је у Киноту и тамо био подвргнут разним
искушењима. Тако се, на пример, једном налазио у Кутлумушком манастиру
са другим антипросопима, и тамо је потписао неку поруку турском паши у
Солуну, у којој се из просте љубазности обећавало да ће се молити за њега.
Због тога је њега обузело дубоко покајање, и он је хтео, ако већ не може
сасвим да спречи такву посланицу, макар да избрише своје име. Када је почео
о томе да говори, остали антипросопи су му се смејали; али када је он
одлучно иступио, пожурили су да пошаљу човека са поруком у Солун, а оца
Натанаила су задржали у Кутлумушу, умиривали га, и у међувремену
затворили врата! Покајање је, упркос свему, тако завладало њиме, да је он
кренуо не би ли сустигао гласника. Пошто је видео врата затворена гвозденим
засунима, он их је разбио будући да је од природе располагао огромном
снагом. На граници Свете Горе је сустигао гласника, узео од њега папир
(будући да је имао власт за тако нешто) и замрљао своје име! Отуда се није ни
враћао на своје место, него је, презревши све, отишао у пустињу и населио се
у колиби скита светог Василија где је проживео шеснаест година. Укупно је на
Светој Гори живео око двадесет пет година и умро је октобра 1864.
По доласку у пустињу отац Натанаил се предао изузетном подвигу. Покајавши
се за своју прошлост, он је проводио време у сузама, чинио по три хиљаде
метанија на дан и јео само по комад сувог хлеба недељно. Често је ноћу,
вероватно када би му се јавила нека помисао о храни или о неиздржљивости
пустињског живота, ударао себе бичем који и данас чува отац Варнава.
Дешавало се да на питање ученика какав се то чудан шум чуо ноћу, старац
одговарао: - "То сам ја куцнуо да ти не би спавао!" Манастир му је слао све
што му је требало и тамо су га сматрали за светог, што је било познато и
самом оцу Натанаилу. Дуго се и усрдно молио да му Господ пошаље искусног
руководиоца, па је најзад некако дознао о једном духовном старцу, отишао до
њега и у разговору схватио да је то баш тај старац о коме се он молио. Открио
је старцу своју душу и предао му се тако да би био спреман чак и у смрт да
пође кад би му старац то наредио.
Старац му је најпре заповедио да оде у манастир светог Павла, где су га
сматрали светим, и да их разувери на овај начин: требало је да оде у општу
трпезу и да затражи двоструку порцију јела и вина, и да без обзира на то што
му се утроба од прекомерног поста сва скупила, тако ради целу недељу дана.
Отац Натанаил је све испунио, и братија је почела да се дошаптава, а при
крају недеље и отворено говори међу собом, да се отац Натанаил налази у
прелести. Сазнавши за то он се вратио старцу и све му испричао. Тада је
старац рекао: - "Е, сада је добро. Иди у своју колибу и чини овако ..." Тада му
је дао правило и упутио га у делање умно-срдачном молитвом, у коме је он
достигао високу степеницу духовног успона.
Рецимо на овом месту неколико речи о бдењима која су тада код њих служена:
монаси би долазили суботом дању, јели би заједно то што би се нашло и
поразговарали: Јоасаф, Неофит, Натанаил и сам старац, па би почели бдење
које су обављали по типику безмолвија - у умној молитви. Пролазећи тако
ноћ, свако је стицао благодатне плодове по својој мери. После уобичајеног
почетка, они би се смештали у стасидије и пребивали у молитви, све док не
изађе сунце; тада су завршавали певањем "Честњејшују" и славославља.
Поново би старац припремио нешто да поједу, па би се са хвалом Господу
разилазили до идуће суботе. Касније, када је сам Натанаил постао старац, он
је обављао тако бденије са учеником Варнавом, са оцем Герасимом и
Иларионом. Дешавало се: читали би до шестопсалмија, онда би Герасим
питао Натанаила: - "Како ћемо сад да продужимо - да читамо или да се
прихватимо молитве?" Старац би имајући блажену навику да избор препусти
брату, одговарао: - "Како хоћете!" Тада би бирали молитву. Погасили би свеће
и почели. Сви су били на својим местима у цркви и бавили се молитвом.
Свакога је Господ тешио по мери његових напора и духовног узраста.
Понекад би старац Натанаил ускликнуо тако да би сви чули: - "Пресвета
Тројице, помози ми!", после чега би опет наступила тишина. Када би дошло
време да заврше бдење, сви осим Натанаила би се подигли са својих места,
стварајући шум и накашљавајући се да би се и старац подигао. На крају би
рекли: - "Оче, треба да завршимо!" - међутим старац није устајао и,
очигледно, ништа није чуо. Сачекавши мало, они би упалили свеће да би,
видевши пламен, старац и сам устао, али отац Натанаил ништа није видео ни
чуо. Он је сав био тамо где пребива дух људи који се успну на степен описан
код светог Калиста. Схвативши то, старац Герасим би, заједно са другима,
заћутао. Разданило би се, прошао би још цео сат, и старац би почео да се
креће; тада би сви устали и почели са окончањем бденија.
Ученик оца Натанаила, Варнава, много пута је видео старца у том стању.
Старац Варнава је умро 1905. године за време страшног земљотреса, када је
велики камен пао на колибу и убио старца који је лежао на свом одру.
СТАРАЦ НЕОФИТ - ГРК
(умро 1886)
Старац Неофит је пореклом Грк. На Свету Гору је први пут дошао за време
грчког устанка, када је имао двадесет једну годину. Али, сазнавши да Турци
одатле одводе младе људе, вратио се у свој крај и ступио у манастир
Преображења на Метеорима, где је живео десет година и примио постриг у
мантију. 1832. године, када су се стишали немири, поново је дошао у Свету
Гору и населио се у скиту светог Василија, где је пробавио пет година. Затим
је отишао у скит Капсокаливију где је био око шест година, а онда је све до
саме смрти, скоро читавих четрдесет година, био на Катунакији. Ту је сам
изградио једнособну колибицу, а онда на другом месту и другу, нешто већу
келију и цркву Успења Божје Матере. Тада тамо још није било никога, а после
су почели да се досељавају на тај крај. Примио је тамо ученика, Бугарина
Игњатија, који је са њим живео тридесет пет година и био, по старчевој вољи,
рукоположен у јеромонаха.
Старац Неофит је говорио: - "Ето, ја сам се даноноћно трудио са љубављу да
изградим цркву и да тиме створим миран кутак за оне који би пожелели да
овде живе после мене!" На питање о досади пустињског живота, старац је
одговарао: - "Када се човек привикне на усамљенички живот, и када почне да
се наслађује тиховањем, онда уопште не жели да види другога. Шта год да
човек чини, увек треба то да чини не због људи, него само ради Бога, јер Бог
од нас тражи да се ми знојимо Њега ради и да лијемо сузе сваки дан. Живео
сам скоро петнаест година сам у овој пустињи - овде није било никога, само
шума и жбуње. А сада погледајте само колико их се доселило, и ја сам као у
кавезу. Овде је код мене црква и сви су се прилепили за њу!"
У разговору је дотакнуто и питање искушења. Неко је рекао: -"Ако човек не
поседује особиту благодат утешења онда не може да поднесе све ово!" А
старац је одговорио: - "Треба се непрестано самоукоревати и то на тај начин
што ћеш све друге сматрати светима, а себе грешнијим од свих у пуном
смислу те речи, и тада ће благодат тешити душу. Замислите најмршавијег и
најодвратнијег човека, и не мислите да сте иоле бољи од њега, него да нисте
достојни да му целивате ноге. Бог ништа друго од нас толико не тражи колико
смирење".
Када је реч прешла на општежиће старац је рекао: - "У општежићу се може
лако спасти, само треба одбацити сопствену вољу!" Саговорници су му
приметили да је то веома тешко, тим више што су у великим манастирима
људи најразличитијих карактера, а и самољубље не допушта такво одрицање
од самог себе. Старац је рекао: - "Ако бисмо пред очима стално држали
награду која нас очекује и то што ће бити после смрти, не само да бисмо
трпели увреде, него бисмо и батине и најбесмисленији терет подносили, не
бунећи се, него чак веома радо, као што су свети мученици подносили мачеве,
точкове, ватру и разне муке, и као што су подносили препободни оци. Сви су
они баш то имали пред очима и подносили!" - "А да ли је то могуће у нашим
условима?" Старац је одговорио: - "Чак и ако смо слаби, ипак свакодневно
треба да се подвизавамо и доводимо себе у такво стање". Сви преподобни и
мученици су се подвизавали на све што је добро и нису стајали на једном
месту. Монашки живот је испуњен искушењима: ђаволи као звери кидишу на
човека. Један се ава молио да му Господ покаже ђаволе, али Господ није хтео.
Ава се поново молио и онда је видео како у ројевима лете око људи, као пчеле
око кошнице! Ко чини добро нека се не плаши искушења. Не сме се обраћати
пажња на оно што нам ђаво говори, него то треба презирати. Не треба гледати
око себе, него напред, слично пливачу који не гледа под себе него како да се
домогне обале. У Отечнику је за једног аву речено да је пошао са посудом по
воду и пао у грех. На повратку му је ђаво полагао очајање у ум говорећи: -
"Куда сад идеш и зашто? Нема теби спасења, иди у свет!", али је ава
одговарао: - "Ђаволе, ти си то учинио, а ја ништа нисам учинио!" Дошавши у
колибу започео је свој уобичајени посао као да се ништа није десило. Тада је
Господ открио једном пустињаку да је тај и тај монах пао и устао. Тај је
дошао и питао га шта се то с њим десило? Ава је испричао све. Тада је тај
монах рекао: - "Твоје расуђивање је смрскало главу ђавола!"
Једном другом подвижнику ђаво је говорио: - "Зашто се ти молиш? И онако
ћеш отићи у пакао!" Овај је одговорио: - "Ако и у пакао одем, и тамо ћу
видети тебе под мојим ногама!"
Недељу дана пре смрти старац Неофит је легао у постељу због слабости. 17.
децембра отац Игњатије је једном чуо да старац тешко дише, као од великог
напора: - "Ах, ах!" - "Шта ти је старче?" - "Ах, како сам се уморио! Био сам у
Коистантинопољу код Хаџи-Георгија и из далека видео султанов двор!" Онда
је старац почео да плаче: - "Ах, умро Георгије!" Отац Игњатије га је тешио и
уједно, чувајући се од искушења ђавола, почео да говори да тек што је примио
телеграм у коме се каже да је Хаџи-Георгије још жив! Старац је поверовао и
смирио се, рекавши: - "Ах, ђаво ме обмануо!"
После три дана старац Неофит је мирно отишао Господу. А затим је стигла
вест да је Хаџи-Георгије умро управо тог дана када је старац Неофит о томе
говорио.
СТАРАЦ ХАРИТОН - ГРК
(умро 1878)
Испод келије старца Неофита, на стрмој падини, стоји колиба у којој је дуго
време живео славни старац Харитон, Грк. 1827. године, у својој двадесет петој
дошао је на Свету Гору и у једној келији примио постриг у расофор под
именом Христодул. Затим је ступио у Русик где је с именом Христофор био
пострижен у мантију; али је ту проборавио само неке три године. Тада
манастир није држао раднике и због тога су сами монаси обављали све
послове, па неки тамо нису могли да издрже. Христофор је прешао у Дохијар,
где је проживео седамнаест година и примио схиму са именом Харитон.
Прочитавши за то време много књига светих отаца увидео је да му много
недостаје како би могао да се назове монахом. Благодат Божја је дирнула
његово срце и позвала га на подвиг вишег духовног живота. Осетивши жељу
за безмолвијем (молитвеним тиховањем) он је изашао из Дохијара и населио
се у Ксенофонтском скиту, где је проживео три године, али је затим, видећи
препреке за постизање свог циља, прешао у скит Мале свете Ане где се
населио у колибици и тамо проживео девет година. После тога је за себе
одабрао место на Катунакији, на голој стени, где је сопственим рукама почео
да гради колибу. Дуго је тако радио не остављајући за то време пост. О раду
може да суди свако ко погледа на каквој страшној и окомитој стени стоји
његово пребивалиште. Јео је у то време само по један лук и хлеба са малом
количином соли и воде. Али, пошто је за колибу морао да купује дрво,
клинове и остало, старац је исцрпео сва своја средства која је имао после
одласка из Дохијара и остао је, без ичега. Спавао је само по два сата на дан, а
бдења је обављао сваке ноћи. У тој колиби је проживео двадесет година, све
до своје смрти, без икаквог обезбеђења средстава.
Чувши да је духовник Јероним из Русика добротвор пустињака, он је два пута
ишао до њега да се пожали на своје тешко стање; али услед неких околности
тамо није могао да добије милостињу коју је просио. Старац Харитон је
приметио: - "Када сам живео у манастиру знао сам да понижења доносе
корист и због тога сам трпео сваку грубост и неправду. Тешко је и испричати
шта су ми све радили; али зато сам привикао да све подносим, тако да и данас
могу да издржим све што ми наиђе".
Старац Харитон је био веома духован човек; његов говор је био заиста
дирљив. Једном су посетиоци дошли код старца још пре изласка сунца, и
затекли га како је тек завршио своје бдење. Његово лице је сијало неком
неизрецивом светлошћу и он је био испуњен благодаћу.
Старац је говорио: - "Овде је непомућена тишина. Тело болно подноси ова
лишавања пустињског живота, али душу радује Сам Господ!"
Једном је старац рекао како треба да се моли сваки који прима милостињу од
добротвора: 1869. године двојица монаха су му помогли и без молбе са његове
стране. Старац је захвалио за ово добро дело, учинио за њих по хиљаду
петсто метанија, и ово правило је дуго држао, "Ми не смемо просто да
користимо милостињу, него треба да јој одговоримо по мери наших снага.
Духовно делање се никако не може обављати међу људима, јер у таквој
ситуацији ђаво налази мноштво разлога да обори човека и у стању је да
разори његов дуготрајан труд. Међу људима се може изгубити духовна
усмереност, а понекад и сам циљ монаштва. У пустињи ђаво не може, ако
имате руководиоца, да делује на човека. Ја знам људе овде на Катунакији који
свакодневно чине по две хиљаде метанија, и посте по четрдесет дана
узимајући само мало хлеба!"
Старцу су приметили да такве подвиге могу да поднесу само јаки, али постоје
и немоћни који се узвишују умним делањем и на тај начин постижу највише
дарове. - "Да, постоје и такви, рекао је старац. - Они постојано пребивају у
умиљењу срца, њихов је ум непрестано погружен у созрецање. Ја и данас
знам људе који испуњавају све, све што је речено код отаца. Онако како је ава
Арсеније целе ноћи стајао, тако и данас неки чине; али је то по благодати
Божјој, а сам човек то не може да постигне!"
Старац је око келије подигао високе и витке зидине, вешто их градећи над
провалијом, чему су се дивили сви који су видели овај велики труд. Питали
смо га није ли га овај тешки посао спречавао да се бави умним делањем. Он је
одговорио да је сваки положени камен освећен молитвеним сузама.
Када се повео разговор о искушењима старац је рекао: - "Господ са нама
поступа као отац са децом. Не бојте се - постоје међу нама људи који се
непрестано налазе у покајању пред Богом и тим покајањем привлаче милост
Божју. Не бојте се. Ако се неком десило да претрпи од искушатеља, без тога
се не може, јер смо ми у борби, у подвигу; али се не смемо плашити. Онај ко
искрено жели да се спасе и који се по промислу подвргава искушењима неће
остати у својој невољи. Господ допушта искушења све до саме смрти наше,
али ради користи нашим душама. Ја овако са стране гледам како се братија по
манастирима мучи. Они награду не виде, али ја је видим. Само ко подносе,
добиће и награду. Не ваља када се неко врати у свет на пређашњи живот.
Стрпљење је неопходно у свим искушењима. Господ их шаље по силама
нашим, а ако је искушење веће, онда ће и снаге додати да се истрпи. Наш
пустињачки живот је мучеништво које самовољно трпе сви они који желе да
иду за Христом по Његовим речима: има ушкопљеника који су сами себе
ушкопили Царства ради небескога. Наравно да се при испуњавању заповести
Христових дешавају искушења којима Господ испробава нашу љубав".
Да би нас учврстио у подношењу тегоба, старац је испричао сопствени случај:
једном га је један сусед позвао да му помогне при слагању камена. Ради
љубави старац Харитон је пошао. Тамо је био још један човек с не баш пуним
разумом. Требало је издубити рупу у камену и старац је рекао ономе који је
држао чекић да мало сачека јер је сам хтео да управи длето. Међутим, онај је
из све снаге распалио чекићем по старчевој руци и смрскао му прст.
Четрдесет дана је старац патио не налазећи мира од страховитих болова.
Притом није имао кога да му помогне, па је морао једном руком да меси и
пече хлеб који је потом требало исећи и осушити на сухарке. Сам Господ зна
како му је било тешко. Испричавши све ово старац је продужио: - "Онај ко
хоће да се спасе нека се не плаши искушења, јер Господ зна колико можемо да
поднесемо; ми смо само дужни да му се предамо речима: "Господе, чини са
мном како знаш, нека у свему буде воља Твоја!", јер Господ од нас тражи само
смирење и да са благодарношћу трпимо сва искушења која на нас наилазе!"
Говорило се и о љубави и старац је рекао: - "Свако богатство, мир и радост
овога света ништа не значе кад се упореде с љубављу Божјом. Када би све
несреће напале на неког ко има љубав Божју, он би са радошћу живео усред
њих. Тако су се радовали свети мученици и сви преподобни оци, трпећи
мучења и свакаква злопаћења".
Питали смо шта да чинимо против искушења. Старац је одговорио: -
"Потребна је велика пажња. Ја овде живим сам и видим како ђаво кидише на
мене; али он ништа не може да учини јер се пазим. Чувам се да не учиним
ништа зло против брата кроз кога ме ђаво искушава јер сам се из Отечника
научио да треба трпети. Када сам још као млад дошао у Свету Гору, одмах сам
хтео у пустињу, али су ми духовници саветовали да најпре ступим у
општежиће, и тек тада у пустињу. Тако сам и учинио. Ступио сам у манастир,
дању испуњавао послушање, а ноћу читао књиге отаца. А када сам са
временом схватио да тако више не могу, удаљио сам се од људи. Овде сам
видео деловање ђавола, каква све лукавства он припрема. Тако и ви: користите
се временом по речима Апостола: користите време јер су дани зли. Ако
видите да вас људи у манастиру не поправљају, онда се удаљите у пустињу и
учите се из Светог Писма па ћете тако наћи пут. Међутим, и у општежићу се
може удаљити од људи: не успостављајте пријатељства, не идите на састанке
и разговоре. Када имате посла са многобројном братијом неопходно је да
много читате, тим пре што ђаво подиже саблазни на људе. Неопходна је
пажња. Ђаво најпре доноси прилог преко помисли, а онда се стара да се ми
сагласимо са њим, а ми се на сваки начин требамо трудити да не пристанемо
на његово испуњење. Нека он лаје као пас. Ја видим како она напада, али га се
не плашим, нека он само лаје. А од молитве Исусове одмах бежи. Када
размишљаш о својим гресима и о томе да си већ стар, да ћеш ускоро умрети и
да ће ти Господ судити, онда враг са својим приносима не може да издржи
поред тебе. Ја знам манастирски живот, зато тугујем због вас. Овде сам имао
велику борбу, али сада сам навикао, и лукавог више не видим. Знајте, оци, да
ваша борба није једноставна, него је против ђавола који из зависти војује
против људи који желе да се спасу. Треба стално у срцу имати молитву!"
Ми смо му рекли какво мишљење имају у манастирима о пустињацима, да на
њих гледају као на шумске звери! - "То је тачно, приметио је старац, али рећм
ћу вам само ово: то су они који долазе право из света, који нису били ни у
манастиру ни у послушању код старца. Они су млади и неискусни а страсти у
њима остају какве су и биле. Они често иду по манастирима, нарушавају своје
тиховање и уносе саблазан и прекоре на пустињаке. Осма је хиљада година од
створења света и духовни пастири су се олењили те не брину о својим овцама.
Ми живимо у пажњи, а силу ћемо стећи читањем књига отаца".
У то време старац је читао Добротољубље и веома га хвалио говорећи: -
"каква је то књига, то су уста Христова! Они који се данас подвизавају боје се
да кажу реч Божју, јер су људи немоћни и услед недостатка расуђивања лако
се повреде. Добро је на време отићи од људи и осамити се и уз телесно
уздржавање читати књиге и продирати у њихов смисао с Божјом помоћу. Без
свестраног разумног одржавања не може се очистити ум. Свети оци су јели
хлеб и пили воду!"
- "Преласци с једног места на друго разрушавају унутрашњи мир, а без њега
се не може стећи и сачувати врлина. Ми смо напустили уставе светих отаца и
због тога смо изгубили смисао самог монаштва. А ваљда смо ради тога
оставили светски живот да бисмо се сачували од зла и изменили се, да не
бисмо изгубили спасење. Светско мешање, смушеност и свакакво неприлично
општење с другима у себи садрже пакао. Увек треба да мислимо на то зашто
смо дошли, и да то испуњавамо. Не треба се плашити непријатеља: нека он
чини своје!" Ми смо старцу говорили да не успевамо да испунимо своје
обавезе према Богу, ближњима и сопственом звању. Старац је рекао: - "Ако не
испуњавамо, онда се бар смиримо у помислима пред Богом. Тако су чинили
преподобни Антоније и остали - нека тако и ми чинимо са смирењем, а ако не
можемо, треба да се око тога потрудимо. Свети Давид је рекао: смирих се и
спасе ме Господ! Тамо где се налазите, тамо чувајте монаштво. Своје правило
извршавајте, читајте божанствене књиге. Мало по мало вежбајући се у томе,
загрејаће се срце и доћи ће благодат Божја. Ако се човек није ослободио
страсти, савест га изобличава. Неопходно је трпљење, јер када савест
прекорава онда се човек смирава. Тада ће савест указати шта да се чини, и то
ћете чути од сопственог срца. Ја сам био на разним послушањима и усрдно
сам радио, али пошто сам читао божанствене списе, разумео сам да је
потребно нешто друго. Непрестано се бавећи тиме ја сам тада чуо од срца шта
треба чинити. И ето, дошао сам овамо, и, слава Богу, добро је. Сада се савест,
која је раније прекоравала, претворила у радост. Непрестано се радујем. Сада
не осећам засићеност при читању божанствених списа, него се храним као
медом".
- "Рећи ћу вам и ово: када човек учини неки грех, тај га грех једе изнутра; а
када доведе у ред свој живот и живи исправно, непрестано се радује јер је
стекао смелост пред Христом. Као што грех загорчава живот, тако га врлина
услађује. Шта више да се каже? Заповести испуњавајте, љубите ближњег,
макар вас он понижавао и грдио, злотвору вратите добрим јер нам је наш
Спаситељ рекао: Благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који
вас вређају..., и још: Ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и
други. У томе је смирење. Тако мало по мало долази благодат Божја и
просвећује човека!"
На ово смо приметили старцу да за зло које примамо најчешће желимо да се
осветимо! Старац је одговорио: - "тако ћеш и зло учинити и злотвора нећеш
исправити; он ће бити још злочестији. А ако будемо трпели и чинили му
добро, он се видевши нашу врлину, може исправити. Ако злог човека оштро
покараш, он ће постати још гори, са већом жестином ће нападати. само од
оних који имају страха Божјег може се очекивати да ће се поправити ако им се
нешто каже. Погледајте: је ли Христос згрешио или је био нешто крив?
Јевреји су Га гонили, а Он их је лечио. Трпео је од неразумних робова својих и
чинио им добро. Такав је завет Спаситељ оставио и нама. Такође и Апостоли.
Затварали су их у тамницу, тукли, малтретирали, а они су ицељивали свакога
ко би им притекао. Слично су чинили свети оци и наши старци: њима су
завидели, ругали им се и вређали их, и најнеопходније од њих отимали, а они
су све трпели. Тако се преподобни Макарије, затекавши разбојнике како краду
његове ствари, направио да је странац и помогао им чак да натоваре ствари!"
- "Монах би морао да се удаљи од политике и да се уклања од свих гласина и
разних вести, јер кроз њих пада у искушење!
- Шта је рекао преподобни Антоније: већ се не бојим Бога него Га волим!
Нешто слично и ја сада осећам у себи. И многи други су тако осећали јер су
испуњавали Његове заповести!"
(Из једног другог разговора са старцем Харитоном): При нашем доласку
старац нас је питао: - "Како Сте?" Ми смо одговорили да смо телесно добро,
али нам је душа болесна! - На то је старац рекао: - "Онај ко се телесно добро
осећа, тај је и у души добро, јер када је тело у добром стању онда човек
благодари Господа што је Он милостиви тако учинио, тако га умирио и
успокојио".
Ми смо замолили да нам то објасни и старац је продужио: -"Живећи међу
људима тешко је проникнути у духовно делање, јер при општењу са њима и
при сусретима често избијају несугласице и неспоразуми. Као што је вода
чиста док стоји, али када падне киша онда се узмути, тако је и са умом
људским међу људима. Онај, пак, који жели да се спасе, који љуби своје
спасење, сабира свој ум и моли се: "Господе Исусе Христе, Ти видиш каква су
ме искушења напала и у каквим се невољама налазим. Са свих страна сам
окружен свим могућим искушењима и претрпан сам њима. Милошћу Твојом
избави ме од њих и учини да све буде на корист!" Треба се молити да Господ
дарује силу и просвећење, молити се да дарује Светог Духа, јер када Дух
свети сиђе на човека, онда га просвећује као сунце, и човек види сва дела
своја и разуме их, познаје шта је од Христа а шта од ђавола. Тада човек
познаје и људе врле, и људе лукаве, који само носе маску врлине, јер сви
говоре духовне речи, али су им циљеви други. Добри људи говоре из пуног
срца!"
- "Верујте да човека који пребива у заповестима Божјим таква љубав Божја
посећује да може ко хоће да га грди, да га понижава и вређа, и све то неће
наћи одјека. Ко гаји у себи страх Божји, тај се клони свега људског: и сусрета
и виђења, и шетњи и осталог. Ко има страх Божји тај се и међу људима
просвећује; потом му се по мало отвара уз и он постепено сазнаје ствари, па
прелази у љубав Божју!"
- "Када лукави ђаво ово види, почиње са својим смицалицама. Због тога је
неопходна велика пажња да би се мисао о Богу чврсто сачувала. Господ
помаже, али је од стране човека неопходна одлука и чување. Старајте се да
живот проводите монашки, да увек тражите Господа вапијући: "помози ми
Господе! просвети ме!", и тако се даноноћно устремљујте Богу. После овога
човек почиње да пребива у побожном усхићењу, све му постаје разумљиво и
он схвата како треба поступати. Од младости у нама се налазе страсти: код
неког гордост, код неког гнев и остало. Треба их лечити лековима које су
одредили свети оци. Неопходни су пост и бдење и треба се трудити да човек
плаче. Јер, подвиг и јесте то да се ми молимо; тада нам Господ дарује Светог
Духа. Због тога постимо, бдимо, подвизавамо се. Човек је увек дужан да се
каје као грешник. Христос је отишао на крст да нам покаже начин живота. Ко
хоће да се приближи Богу тај мора да се разапне свету, то јест свим страстима.
Када Дух Свети просвети монаха, онда он не жели ни радост ни весеље, него
воли све што је истински монашко. Тада он са чистим срцем стоји пред Богом
и Господ удаљава од њега непријатеља који не може да се закачи за његове
помисли. Господ Му дарује истинско смирење заједно са сузама. Да, а и зашто
много говорити? Монах и сваки прави хришћанин, ако почне са покајањем,
све ће стећи. Ако онај ко се труди за спасење допусти да се спотакне, па чак и
ако падне, и у паду проведе дан или два, не треба да се због тога помете, него
нека чврсто држи свој пут; јер без борбе на овој стази се не може. Слично као
у рату: пуцају и са једне и са друге стране, једном побеђују а други пут бивају
и побеђени!"
Умро је старац Харитон овде на Катунакији 1878. године, проживевши на
Светој Гори више од педесет година.
СТАРАЦ ДАНИЛО - ГРК
(умро 1889)
Отац Данило се родио 1804. године, а на Свету Гору је дошао после грчког
устанка. Најпре је ступио код старца Неофита у скит Мале свете Ане, у келију
светих Арханђела, и од тог старца је примио постриг и са њим проживео шест
година. Пошто је пењање у овај скит, и ношење на себи свега што је потребно,
веома тешко, старци нису могли дуже ту да живе, него су прешли у другу
келију у скиту Велике свете Ане, где су живели девег година. На крају тог
периода братство Григоријатског манастира је изабрало оца Неофита за
игумана, а са њим је тамо отишао и отац Данило. Пошто је раније тај
манастир био идиоритамски, и требало је у њему завести општежитељни
поредак (што је увек праћено великим тешкоћама) а старац Неофит није
могао на све да гледа, па је много посла пребацио на свог ученика Данила који
је неуморно свуда стизао и успоставио потребан поредак.
После неког времена отац Неофит се одрекао игуманства, а братија је
изабрала Данила. Много непријатности је било са ранијим проестосима који
су хтели да живе самовољно, али је бољи део братије био на страни оца
Данила. Ипак, ове непријатности су потрајале скоро дванаест година. На крају
је и сам отац Данило закључио да би било најбоље да остави игуманство и да
се удаљи у скит Мале Свете Ане, где је живео у почетку. Тражећи себи добро
место за молитвено тиховање, он је ускоро прешао у скит светог Василија, и
ту би и остао, да хладна клима скита који је смештен на великој висини није
натерала старца да се пресели ниже према мору, на Катунакију, оставивши
горе велику келију са црквом преподобног Макарија, коју је сам изградио. На
Катунакији је себи подигао малу колибу и ту је живео сам. Његов ученик је
живео одвојено. На овом месту је могао да живи без пећи како је навикао, јер
није могао да живи у келији у којој се ложи.
Након што је оставио игуманство проживео је у пустињи око четрдесет
година правећи крстиће. Његов ученик, Калиник, правио је кашике. Пред крај
живота, пошто није био у стању да продужи са рукодељем, повремено је био у
невољи. С обзиром на крајње сиромашне услове посетиоци су га питали каква
је вера била потребна да се овде насели. Старац је одговорио: - "Човек треба
да увек има три врлине: веру, наду и љубав. Вера значи - чврсто веровати у
Божји промисао, да се Господ стара о нама, тако да и длака са главе наше неће
пасти без воље Оца небеског. Нада - надати се са простосрдачном преданошћу
у Њега. А љубав - љубити Га свим срцем, свом снагом душе. Са овим се може
ступити на овакав живот!"
- "Немојте мислити да се овде живи без напора, не, овде се не само лије зној
него и крв да би се стекло оно најнеопходније. Они који иду и просе и које
неки због тога грде, никако друкчије не би могли да живе у пустињи, јер
рукодеље за живот није довољно, особито данас пошто са рукодељем иде
слабо. Цена је знатно пала, а све што нам овде треба је постало три пута
скупље. Откако су одузели молдавске метохе, манастири су се лишили
прихода, па и пустињаци од тога страдају. У општежићу сам се дванаест
година трудио да све уредим по правилима светих отаца, да би главна брига
била сконцентрисана на рад за душу, али нисам могао! Јер, данас је главна
брига о спољашњем, док се готово потпуно заборавило на друге више наше
потребе, што се делимично може и разумети, јер су сви лишени својих имања
у Молдавији. Али ја нисам могао да пристанем на то, па сам оставио
игуманство. Уосталом, за све време игумановања непрестано сам се молио да
ме Бог постави на место које је за мене најбоље ради спасења, и припремао
сам се пре свега што се тиче хране, ограничавајући се колико је то било
могуће, и ни издалека не узимајући све што је положено на општу трпезу".
Многи су долазили код старца Данила по савет. Једном је на питање о оцу
Илариону Грузину, с којим је старац био у духовној вези, он ово испричао: -
"Отац Иларион је имао велику моћ расуђивања и дубок ум, али о његовим
подвизима ја не знам. Када сам изашао из манастира и населио се у пустињи,
пошао сам да се посаветујем са њим. Ја сам хтео да једем сваки други дан, али
он није благословио него је наредио да једем сваки по једном, а у суботу и
недељу по два пута и то са уљем: - "Ради овако како ти ја кажем, то је твој
пут!"
- Још сам питао оца Илариона о сну и он је рекао: - "Спавај онолико колико
знаш, али када се пробудиш, устани и не лежи више!" И тачно је тако; у првом
сну човек не види никакве маштарије, а у другом се рађају разна сновиђења.
Молите се од свег срца и са сузама, како би Господ поставио пут вашег
живота по Његовој вољи и у свему увек даровао добар крај. Изнад свих
врлина је када се савршено препустите Божјој вољи. Завист је гора од свих
зала; она је главно зло. Онај ко се нада на Господа никада не пада и не плаши
се; а завидљивац често пада. Бог може да распрши све њихове замисли. А ако
се понекад и упркос наших добрих дела понешто и деси, то је воља Божја, јер
је тако нужно да бисмо познали наше душе. Тада је за нас довољно да не
чинимо зло онима који су нам учинили непријатности речју или делом. Оци
су од зависти бежали, али они су живели по скитовима а у манастиру се то не
може - тамо се треба повлачити и смиривати пред сваким. Блажена мати
Синклитикија је говорила: -"Због чега мрзиш човека који те је увредио? Није
те он увредио него ђаво, општи непријатељ нашег спасења. Он неће да ми
заузмемо његово место у Царству небеском, место на коме је он био пре пада;
зато се свим силама труди да нас спута и да нас збаци заједно са собом у доње
адске пределе, како је говорио један древни старац који је много с њим
војевао!"
- Не треба размишљати о искушењима, како се она дешавају и због чега. Боље
је предати се у руке Богу и молити Му се, молити се непрестано. Пазите се да
не истражујете од чега шта произилази, на пример ко је шта рекао, ко је шта
учинио, и томе слично. Молите се само Богу: "Господе, опрости им! и имајте
особиту љубав према Божјој Матери!
- Можда је и то на корист што се ваше срце жалости на месту где живите. А
ако касније Господу буде угодно, послаће вас на друго место, на молитвено
тиховање. Тада ви поднесите напор тиховања, сећајући се ранијих искушења.
Макар и не било ништа за јело, тада ћете рећи: "иако немам шта да поједем,
али имам тиховање и у њему утеху душе!" Пустињачки живот - то је
свакодневни подвиг, присиљавање!"
О искушењима је старац говорио: "Треба почети усред искушења, јер једино
искушења доводе до добра. Неко се, на пример, налази у тамници, али моли за
помоћ и заштиту. И пророк Јона је био у утроби китовој, али се молио и Бог га
је услишио. Уздржавајући се у храни, узимајући понекад мало вина, али само
због слабог здравља, и зато што треба подржавати тело, да би оно било
способније у духовним делима. Треба желети спасење и молити се за њега, и
Господ ће учинити. Треба се предати вољи Божјој. Један старац се, како пише
у Отечнику, разболео и дали су му послугу. Једном је слуга отишао а болесник
је остао сам и био је на самрти. Пошто је од младости имао љубав према
Пресветој Богородици, и сада се Њој молио. Јавила му се Царица Небеска и
рекла: - "Зато што ме толико и усрдно молиш, дарујем ти још тридесет година
и имаћеш снаге као да ти је самоме тридесет (а било му је деведесет). А после
тога ћеш доћи у Царство мог Сина"".
Једном другом приликом старац Данило је говорио: - "пошто сам и сам носио
сва та искушења, знам их и дубоко саучествујем са вама и увек се молим за
вас. Прогледао сам потпуно и видим да вас је Господ ових година уздигао, у
време које је за пустињаке постало веома тешко (у питању су биле
непријатности за оне манастирске монахе који су помагали пустињацима).
Мајка Божја вас је ради тога одредила и због тога не можете остати без
искушења. Ја сам о свему томе и раније чуо од неких пустињака и молим се за
вас посебно. Добро дело не може остати без искушења, њиме се оно
очишћава и кроз њега се познаје да је богоугодно. Само, носите име Исуса
Христа постојано у срцу, јер је Царство Божје у нама! Господ је рекао: Није ли
дванаест часова у дану? Ко дању иде не спотиче се, јер види светлост. Тако
и ми кренимо брже путевима заповести Господњих, куда нас Он води, јер ће
нас мало по мало извести на светлост. Господ неће пропустити да нас Својом
помоћу приведе до доброг краја, као и мене: искушења и саблазни су ме
довели овамо, а сада сам миран и славим Господа - тако славим, тако
благодарим да се то изразити не може. Тако и ви чините!"
Старац је говорио: - "Треба чувати страх Божји и наду у Бога све до
последњег минута свог живота. Господ помаже у искушењима кроз која
можемо стећи велико искуство у расуђивању и награду од Бога за трпељивост
и храброст. Ако се неко пажљиво буде бавио собом и избегавао све некорисне
разговоре, онда ће мало по мало његов ум и мисли почети да се сабирају и
Господ ће му дати непрекидну молитву јер, по ономе што је речено - даће
молитву ономе ко се моли, она је дар Божји."
Старац Данило је отишао Господу 17. јуна 1889. године. После њега је у
келији остао његов ученик, отац Калиник.
СТАРАЦ ИГЊАТИЈЕ - ГРК
(умро 1903)
Отац Игњатије је дошао на Свету Гору нешто пре 1850. године, када му је
било тридесет година. У почетку је ступио у Русик и ту проживео тринаест
година. Отуда је прешао у скит Свете Ане где се подвизавао осам година, а
затим се желећи веће тиховање, населио у Катунакији, у једној малој колиби
подигнутој уз знатну пећину у којој се око половине 19. века подвизавао један
палестински старац, отац Варнава, при самом дну Катунакије близу Каруље.
Тај отац Варнава је на молбу једног монаха који је желео да се настани у
пустињи, саставио подробна упутства како проводити живот у молитвеном
тиховању.
У почетку је отац Игњатије још могао да се бави рукодељем, и плео је
бројанице. Он је могао да живи не осећајући оскудицу и тешећи се
усамљеношћу коју је стекао. Али када му се око при сталном напрегнутом
раду и читању разболело (а друго је било затворено по природи) услед чега је
тешко видео, рукодеље више није могао да ради, и зато му је помоћ била
веома потребна.
Једном су га посетиоци питали како може да живи у колиби где се ни метаније
не може учинити, нити пак лећи услед стешњености, старац је одговорио: -
"само нека тамо не буде тесно, а овде ћемо се већ стиснути ради будућег
блага. Ради множине грехова својих стрпићу се овде!" При том је један од
гостију показао другоме особиту направу за вешање и држаче у поду који су
дању били окренути зиду и придигнути према плафону изнад прага. Да
старац не би помислио како обраћају пажњу на његов живот и како виде
његово оруђе за ноћне подвиге, изашли су да разгледају пећину палестинског
старца.
Старац Игњатије је, по речима оних који су га знали, био изузетног живота, и
имао је велики дар умносрдачне молитве. Умро је 1903. године.
СТАРАЦ ЗОСИМА - ГРК
Сакупљач животописа пустињака, отац Пантелејмон, чуо је једном да у
дубокој пустињи, мало коме познатој и доступној, између Катунакије и
Керасије, живи пустињак, па је силно пожелео да га посети. Тај старац је био
по пореклу Грк, а име му је било Зосима.
По доласку у Свету Гору у почетку је био у Ксиропотаму, али је
неопштежитељни поредак, и још више послушање које је добио - да плови
бродовима и у разним местима обавља послове - у тој мери смутило његов
дух, да је пошао на врх Атоса где се молио Царици Небеској не би ли му
показала пут. Тамо га је захватио снег и он је десет дана провео на врху, све
док није наишла могућност да се спусти низ планину Кармил, где се и
населио при храму светог пророка Илије, без колибе, под избоченом стеном.
Задивљује како је могао да живи на таквој висини без заштите. Али њега
спољашње неудобности и патње нису узнемиривали, него невоље друге врсте,
невоље од којих је трпео жестока искушења: демони му нису давали мира ни
дању ни ноћу на све начине кидишући на њега. Да у то време није имао уз
себе искусног руководиоца, пропао би.
Пошто није имао никаквих средстава да изгради колибу на планини, отац
Зосима је кренуо по пустињи да тражи неко друго место. На крају је стигао у
непроходну пустињу, и ту нашао готову колибицу коју је некада изградио неко
кога можда нико и не зна.
О напорима старца Зосиме не може се ни говорити без ужаса: он носи воду од
Керасије, два часа хода, и то по таквом путу да се и без терета једва иде.
(Из белешки оца Пантелејмона који је старца посетио 1872. године): Старац је
изненађен нашим доласком, устао, поздравио нас и показао шта има: колиба је
тесна и претопла, и зато је овде напољу хладније. Бацио сам поглед у њу: пред
иконама гори кандило, прозора нема и светлост улази кроз врата. Високи одар
је прибијен уз зид и под њим је све његово складиште: сухарци и рукодеље.
Питали смо га: - "Шта те је довело, старче, овамо на овако дивље место? Који
си циљ имао?" - "Љубав Христова, а циљ је један: да овде страдам Христа
ради за време овог кратког живота, па да се преселим у вечност!"
- "Какав утисак на тебе оставља ова пустиња, ове горе и камење и ово
узбуркано море?" - "У свему видим величину Божју. Велика су дела Његова и
ја се усхићавам и прослављам Његову доброту!"
Још смо га питали како може да иде бос и због чега не купи обућу. Старац је
одговорио: - "Када бих ишао обувен тада моје рукодеље не би било довољно
ни за саму обућу, макар се трудио и два пута више. Идем бос иако не без
тешкоћа!" Рукодеље његово су једноставне дрвене кашике.
- "Како можеш тако да живиш и да трпиш овакву оскудицу у животу? Ми то
не бисмо могли да поднесемо!" - "Ви, то је нешто друго. Ја сам прост човек и
навикао сам. Кад се човек одрекне себе самог и пође за својим Господом, онда
га благодат снажи и чува. Ви не гледајте на ово место, место не спасава
човека, него добра дела Христа ради. А пошто сам био човек без скровишта,
дошао сам овамо и населио се из тог простог разлога што за мене на другом
месту није било пристаништа". Онда је додао: - "Бдење доноси човеку друго
бдење - када човек бди његово срце се разгара и укорењује се у таквој љубави
према Богу да молитва која у срцу делује не даје сна, чак и када би се на сан
принуђавао. Ђаво се ничега толико не боји колико таквог трезвеног стања
душе која бди и моли се. Он бежи као огњем опрљен и уопште није у стању да
јој приђе!" Ето, то је све што знамо о пустињаку оцу Зосими.
СТАРАЦ ЈОВАН - РУС
(умро 1892)
Домовина оца Јована је била Буковина где се родио око 1833. године и на
крштењу добио име Иља. Његов отац, по презимену Гарус, био је
Молдављанин, а мати Украјинка, али на Светој Гори није живео с
Молдављанима и увек је говорио да је Рус, јер је руски савршено знао. Он се
својевремено оженио и имао деце. Његово омиљено занимање је било читање
Псалтира, па су га сви уважавали и у случају нечије смрти позивали га да
чита над покојником. Врло брзо је обудовео, и заједно са породицом прешао у
Каменец-Подољску губернију. На овом месту није дуго живео него је заједно
са својим оцем ступио у Преображенски манастир близу градића Бершад, а
кћери је послао у женски манастир на Волини.
Искушеник Иља је после смрти оца решио да крене на Свету Гору. Узевши
отпуст од манастира, отпремио се у Одесу где га је сустигла тешка болест. У
том стању је учинио завет: ако оздрави, отићи ће у Свету Гору и ступити у
монаштво, и тамо неће јести ни сира, ни јаја, ни млека, ни рибе, ни уља.
Ускоро после тога је оздравио и добио дозволу. Отишао је из Одесе у
Константинопољ, а отуда у Свету Гору. Имао је жељу и ревност да подражава
великим древним подвижницима у пустињском и испосничком животу.
Путовао је по полуострву и тражио за себе духовног наставника међу
пустињацима. У то време је на Керасији у пећини над високом и стрмом
урвином у молитвеном тиховању живео отац Пахомије, Србин, и до њега се
успентрао Иља. Упорно га је молио да га прими као ученика. Отац Пахомије
га је сазнавши о његовом претходном животу и о стремљењу ка строго
подвижничком уставу, примио и после извесног времена постригао у схиму,
назвавши га Јованом.
Када га је постригао отац Пахомије није разрешио његов поснички завет него
му је потврдио да га продужи све до смрти. У једном тренутку отац Пахомије
је, желећи да испита колико се његов ученик одрекао сопствене воље, наредио
Јовану да једе све што му се понуди, што је отац Јован без поговора
испуњавао. Видећи такво послушање вољи старца, отац Пахомије му је
поново дозволио да се држи свог посног правила. Шеснаест година је он тако
живео са својим старцем, подвизавајући се у разним подвизима покајања и
унижења тела. Онда је отац Пахомије мирно умро оставивши оцу Јовану у
наследство подвижништво, пустињаштво и испосништво. Сав свој живот на
Светој Гори, као и његов старац, отац Јован је умерио ка најдубљем тиховању
у што већој удаљености од пребивалишта других. Из тог разлога је често
прелазио са једног места на друго, ако би само срео неку препреку за
тиховање.
Једно време је живео на Керасији у разним колибама. Тада је код њега било
три до четири ученика. Три пута се настањивао у пустињи Тиваида и тамо
изградио четири колибе. Живећи на том месту он се често удаљавао на
најпустија места. На такве походе он је са собом узимао сухарке, секиру,
лопату, чајник и поњаву; све је то трпао у торбу и товарио на плећа.
Уморивши се, или када би се ноћ приближила, он би се сместио на неком
пропланку, рашчистио место, разапео над собом на гранама дрвећа платно и
на тај начин направио шатор. У случају недостатка хране или воде није се
много бринуо, него је по неколико дана проводио не једући и не пијући.
Правило је имао опште, по бројаницама. За келијни канон је пребивао у умно-
срдачној молитви по два сата. Све остало време је по мало читао, размишљао
и највећим делом се старао да пребива у молитви.
У његовој келији није било ни столица, ни кревета. Да би заспао никада није
легао на бок или на леђа, него је увек спавао у седећем ставу на поду, на
простртој поњави. Иако је у писмености био самоук, знање му је било веома
јасно, и лако је објашњавао тешка места из аскетских дела светих отаца и из
Светог Писма. Понекад је ђаволска лукавства умним очима видео тако јасно
као да их је гледао телесним. Од сталног пребивања у молитви, његов
карактер је био незлобив, кротак и трпељив.
Ученици који су са њим живели били су дужни да се придржавају посног
типика и веома ретко им је дозвољавао уље и вино. Светим Тајнама се отац
Јован причешћивао по могућству сваке недеље. Један ученик је говорио да је
оца Јована, који је ишао после причешћа у своју колибу, видео како сија јаче
од сунца. Ученик се. усудио тек после годину и по дана да проговори старцу о
томе, молећи да му објасни узрок такве појаве. - "Због тога је то било што си
имао поверења према мени!"
Када је бивао код куће, отац Јован је свакодневно обављао бдење, почињао
увече и завршавао идућег дана. За то време пребивао је у умној молитви.
Пред крај живота отац Јован је оставио Тиваиду и завукао се у најдубљу
пустињу између Катунакије и Керасије над провалијом, на оном месту где је
раније живео отац Зосима. Ту није много живео. Једном га се сетио њему
близак по духу старац Варнава у скиту светог Василија. Позвао је свог
ученика и послао га да посети оца Јована и да му каже како се давно нису
видели, па се пита да ли је жив. Заиста, ученик га је једва застао у животу.
Вративши се ка оцу Варнави са том вешћу, био је одмах послан руском
духовнику, оцу Иродиону у истом том скиту. Али тај није био код куће. Отуда
је потрчао на Катунакију ка духовнику оцу Игњатију Бугарину, али, док је тај
стигао до пустиње самртника, по веома тешким стазама, отац је већ био
испустио свој дух у руке Господње. Било је то 11. новембра 1892. године. На
том месту је одмах био погребен.
Целог живота на Светој Гори он се веома усрдно занимао умно-срдачном
молитвом, и достигао је у њој веома висок степен. Они који су му били
блиски говорили су да је био удостојен многих духовних виђења, па су се
многи од подвижника обраћали њему за савет.
СТАРАЦ ДАНИЛО - ГРК
(умро 1889)
Године 1814. уз обалу код Капсокаливијског скита пристао је једрењак. На
њему се налазио осамнаестогодишњи младић Димитрије, Грк, који је касније
постао старац Данило, и који је овамо дошао ради монашког живота. Пре него
што је ступио на Свету Гору млади Димитрије је чврсто решио да узме за
свога старца и руководиоца монаха кога најпре сретне, и да живи до смрти код
њега. У тој намери, он је изашао на обалу, пошао на планину и када се већ
успео високо и видео пред собом старца Германа, који је живео у келији
светог Артемија, рекао је сам себи: - "Овде код овог старца морам да останем
и да га послужим до смрти, јер ме је њему привео Сам Господ".
Старац Герман, родом Србин, био је наизглед јогунастог, суровог и жестоког
карактера, па не само да је грдио свог послушног ученика, него га је и тукао
скоро сваки дан, особито у почетку. Али он то није чинио просто, нити је
њиме овладала страст гнева, него по духовном разуму, што дуго није
разумевао не само ученик, него и други који су о томе знали. Упркос таквом
односу, искушеник, који је био просвећен благодаћу, није остављао старца и
слушао га је у свему без поговора. То се тако продужило све до смрти оца
Германа, значи четрдесет година.
Сурово поступање старца са учеником није могло остати тајна, па су једног
дана ка оцу Герману дошли старци из скита Свете Ане, не би ли га убедили да
се мане суровости у односу према ученику. Старац им је одговорио
јеванђелиским речима: ви не мислите оно што је Божје него оно што је
људско. Схвативши да старац тако поступа по духовном разуму, старци су га
оставили, чудећи се духовној мудрости Данила и његовој преданости старцу.
Након дугогодишњег живота уз старца, Данило је постигао најдубље смирење
и удостојио се благодатних дарова. Једном, док је још био искушеник, Данило
је ложио пећ за хлеб, и разгрћући жар, изгубио гвоздене машице које су биле
слабо причвршћене за мотку. Дрва у пећи су горела. Обративши се старцу он
је ускликнуо: -"Опрости, оче, сагреших, машице су спале!" - "Улази и
извади!", строго је рекао старац. - "Благослови!", изговорио је искушеник. -
"Бог да благослови!", говорио је старац. И ученик је ускочио у пећ, раскопао
рукама жар и дохватио машице које су већ биле довољно ужарене, па са њима
изашао, оставши ни најмање не опечен! Ускоро се вест о таквом чуду
проширила по целој Светој Гори. Али пошто није желео да постане предмет
свеопште пажње, Данило се сакрио и од старца и живео не зна се где, све док
чудесни догађај није мало заборављен.
У тој келији светог Артемија Данило је са старцем проживео две године, а
онда се преселио са њим у Хиландар, где су провели још годину дана, а
одатле су прешли на Керасију где су били још седам година, онда опет у скит
светог Василија где су били десет година, да би на крају отишли у скит свете
Ане где су живели више од петнаест година у келији Васкрсења Господњег.
Овде је умро старац Герман.
У почетку свог боравка на Светој Гори Данило је много пропатно не толико од
старца колико од невоља којима је била подвргнута Света Гора: то је било
време грчког устанка. Пустињаци су тада много пропатили: хлеба није било
па су скупљали траву и кестење, чиме су се и хранили за све то време. Од
кестена су правили брашно, сушећи и мељући га у прах. Ипак хлеб од
млевеног кестења није могао бити испечен! Морало се додати и пшенично
брашно, без кога се кестенова маса расипала, али је пшенично брашно било
скоро немогуће наћи. Па и тако мешан пшенични и кестенов хлеб морао се
јести само у великој нужди. Глад и невоље су често натеривали оца Данила да
проси милостињу у неком манастиру, ако ништа друго, а оно хлеб за свог
старца. Једном је негде добио пшеницу и носио је на својим леђима у
пустињу. Ишао је ноћу да се не сретне са разбојницима али је ипак допао
њима у руке. Они су му најпре узели пшеницу, а онда тражили новац. Када су
после мучења видели да он нема ништа, пустили су га живог да иде.
Отишавши други пут по храну, Данило је поново пао у руке разбојника који
су водили три монаха. Дошавши на обалу разбојници су почели да укрцавају
ухваћене на барку да би их негде продали. Данило је пао са сузама пред ноге
капетана и молио га да га остави на Светој Гори, или, ако баш хоће, да му
одмах одруби главу. Капетан га је само одгурнуо од себе, вероватно се не
надајући да ће добити неку већу цену за човека тако малог раста, па је сео са
осталима на барку и отпловио, а Данило се вратио старцу.
Ускоро је од разбојника оцу Данилу и старцу наишла нова невоља. У то време
су живели на Керасији, у келији светог Јована Богослова, а недалеко од њих је
живео јеромонах у келији светог Георгија. Тај јеромонах је такође патио од
недостатка хране, па је, да би утолио глад, ноћу ловио рибу. Једие ноћи су га
ухватили разбојници и натерали га да их доведе до своје келије. Покупивши у
њој све што су могли, похарали су и друге келије у околини. Не нашавши код
старца Германа ама баш ништа, натерали су њега и ученика да опљачкане
ствари снесу до обале, али тамо због нечега нису обраћали пажњу на Германа
и Данила, него су само јеромонаха узели са собом.
После смрти оца Германа, старац Данило се настанио у пећини изнад скита
свете Ане. Та пећина је смештена у стени која се распукла при земљотресу, и
која се протеже са северозапада на југ. Ако се погледа споља уплашиш се не
само да живиш у њој, него и да јој приђеш, јер и нехотице мислиш да ће се
сваког часа стена обрушити наниже и смрскати те. Пошто се стена уз литицу
зауставила под углом, улаз је између ње и литице најпре увис, према истоку, а
онда се када прођеш два три сежња, окреће удесно на југ где је смештен
прозорчић, док су при улазу у пећину врата. На поду је лежала простирка са
узглављем. Ту је седео старац када се бавио рукодељем и читањем књига
којих је он имао подоста. У пећину се морало улазити побочке, али и тако се
није могло избећи да се негде не закачи леђима о камен. Када се уђе у пећину
морало се седети јер је било веома тесно.
(Из белешки оца Пантелејмона): Једном смо у пећину ушли нас тројица, и док
се старац, који је ишао напред, није сместио код прозора, а мој пратилац сео
тесно уз старца, ја у пећину нисам могао ни да уђем. Кад сам, пак, ја ушао,
врата нису могла да се затворе све док се нисам чврсто стиснуо уз своје
саговорнике. У углу на источној страни у камену је направљено удубљење где
стоје иконе и књиге, а поред њих лобања старца Германа. За време разговора
отац Данило је показивао на лобању и говорио са умиљењем, прекрстивши
руке на грудима: - "Ништа не чиним, никакво добро дело немам, и једино се
надам у милост Божју и у молитве старца. Чиме другим могу да се
оправдам?" И изглед и сваки покрет оца Данила сведоче о његовом дубоком
смиреноумљу. Игуман Илинског скита, отац Пајсије, молио је старца да каже
неку реч на корист. - "Шта могу да вам кажем? Ја, човек грешан, тражим само
милост Божју и на њу се једино надам!" Требало је видети с каквим је
дубоким убеђењем отац Данило ово говорио, прекрстивши руке на грудима.
У оближњој пећини, која беше у виду колибе, живео је његов ученик. Старац
му је уступио ту пећину и он је тамо живео самостално, одлазећи често и на
дуже време. То је онерасположило многе отшелнике који су ради духовних
савета долазили оцу Данилу, али је он сам управо својим стрпљењем хтео да
победи непостојаност ученика, не заборављајући да му стално напомиње оно
што је неопходно за његово душевно васпитање.
Лети 1880. године смо били код старца Данила и видели да су близу његове
пећине посечена стабла и да је изграђена мала колиба коју је саградио један
човек сажаливши се на болесног старца, који је патио од прехладе
проузроковане влажним камењем у тесној пећини. Ова градња је извукла
старца из његовог затвора па је он ишао у Кареју ради куповине некаквог
материјала, иако тамо није био већ тридесет година.
Боравећи с времена на време код старца и знајући како строго избегава да даје
савете и поуке, трудили смо се да га наведемо не би ли нам објаснио нешто из
свог живота и зато смо му постављали разна питања. Он је најчешће
избегавао одговоре, не остављајући ипак нека најједноставнија питања: "У
искушењима, говорио је старац, треба благодарити Богу, јер их Он шаље због
наше користи, и више него што можемо да поднесемо неће допустити
искушитељу. А ако почнемо да се жалимо, наићи ће веће искушење. Када неко
одбаци искушење или мисли да побегне од њега, обавезно ће срести много
веће. Треба бити стрпљив, трпети. Свети мученици су крв проливали ради
Христа, а ми макар да зној и труд пролијемо. Кроз искушења човек стиче
искуство и усавршава се. Треба се трудити и молити се!"
- "Ипак, може ли се човек смирено молити ако је његов дух потресен неком
невољом?" - "О томе треба да расуђују духовници, а ја сам прост човек",
одговорио је старац. Ми смо рекли: - "па ми те и питамо, старче, не као
духовника, него питамо просто. Јер и ти сам си некада раније бивао у
невољама, па по своме искуству можеш знати како је то." - "Када је у невољи,
одговорио је он, човек се са сузама обраћа Богу и Христос га теши. По мери
невоље бива и утешење од Господа".
- "Али зар је заиста тачно, као што су нам рекли, да безмолвник не може више
од три дана да остане у самоудубљењу и молитви, па макар имао и благодатни
дар?" - "Да, одговарао је старац, јер је неопходан покрет да се не би запало у
лењост. Али тако чине слаби, а ко је окусио плодове безмолвија за њега овај
закон не важи!"
- "Зар могу они питали смо ми, и даље да пребивају у том стању, не излазећи
из келије, и како је то могуће"! - "Могу" .., и он је очигледно хтео још нешто
да каже, али је пресекао реч у самом почетку. Касније је додао: - "У пустињи
се мора непрестано војевати против непријатеља, који жестоко воде борбу
против подвижника. Овде је борба изблиза и зато су злоба и лукавство ђавола
опасни. А ко живи са људима тај од њих има разоноду и расејаносат мисли па
је због тога и духовна борба сасвим мала".
Иако је старац Данило Грк, српски се изражава са таквом лакоћом да су га
многи сматрали Србином. Благодатни дарови којима је обасјан старац били су
видни само у ретким случајевима, па и то против његове воље. На врху
Катунакије живео је старац из Молдавије по имену Козма. Његов живот је био
суров, али га је он подносио са благодарношћу. Једно време напала га је
велика душевна тегоба и он није налазио мира чак ни у молитви, него је силно
био оптерећен мислима. У таквом стању је изашао у шуму да тражи меко дрво
"комарња" за своје рукодеље. Ишао је кроз шуму и одједном срео изможденог
старца ниског раста са малом брадом и у најсиромашнијој одећи. Поклонио се
старцу не знајући да је то био отац Данило, и одједном у себи осетио наглу
промену: не само што је нестала пређашња тегоба, него се њиме разлила тиха
унутрашња радост и светлост. Козма је био убеђен да је старац кога је срео
обдарен великом благодаћу и да се у мислима помолио за њега сазнавши
духом за његову душевну болест. Али тек што је пожурио према старцу и
почео знацима, јер није знао грчки, да му захваљује, старац се брзо окренуо и
сакрио се. После неколико година тај исти Козма је због некакве болести
морао да набави свеже краставце. Знајући да их може наћи само у манастиру
светог Павла, он је тамо отишао, али су га одбили пошто није умео да објасни
зашто су му управо краставци неопходни. Враћајући се у своју пустињу он се
попео високо у скит свете Ане. Тада је чуо да неко жури не би ли га стигао.
Био је то старац Данило. Као да не осећа своју старост он је трком сустизао
Козму уз стрму планину. Козма се поклонио старцу, а овај је из пазуха извукао
шест свежих краставаца, тек убраних, спустио му их је у торбу и пошао
наниже у правцу своје пећине, оставивши збуњеног и задивљеног Козму који
није знао чему више да се диви: томе што је старац сазнао за његову невољу и
потребу за краставцима, или томе где је Данило могао да узме те краставце
којих код њега или у оближњим местима нема, а краставци су били тек
убрани!
После неколико месеци отац Козма се са тешком торбом успињао по тој истој
стрмини и журио у своју колибу. Било је зимско време, бурно и хладно.
Почињао је да сипи снег, и он је напрегао све снаге не би ли до сумрака стигао
кући. Када се већ попео високо дигла се таква вејавица да се више ништа није
видело, а он је потпуно изгубио снагу. Сав мокар, без суве одеће да се
пресвуче, почео је да тражи где да се склони. Видевши у близини велики
камен Козма је решио да седне мало уз њега, и шта тамо налази? Склупчавши
се у својој бедној одећи, без икаквог покривача, поред камена лежи бос старац
Данило и дрхти од хладноће. Пошто је старца Данила по прећашњем искуству
сматрао својим благодатним заштитником, Козма је скинуо торбу, положио је
за узглавље и легао близу старца. Мећава се настављала и хладноћа се
повећавала. Снег је густо застро земљу, а Козма је, лежећи близу старца,
ускоро осетио топлоту, и то такву, да му је изгледало као да се налази у топлој
соби. Тако је целу ноћ провео мирно и без штете. Рано ујутру старац Данило
се подигао и пошао наниже ка својој пећини, а тамо где је лежао није било
снега и било је потпуно суво.
По речима оца Јефтимија, живописца Јоасафског братства на Капсокалавији,
Данило је био такав подвижник каквих данас нажалост више нема. Старац је
свој живот завршио у својој пећини близу келије светог Артемија изнад скита
свете Ане 19. јула 1879. године.
СТАРАЦ АВРАМИЈЕ - ГРК
Отац Аврамије се родио 1811. године у трговачкој породици и у свету је био
учитељ. На Свету Гору је дошао 1830. године, ступио у Григоријатски
манастир и тамо живео шест година. Још док је био у свету заволео је
молитвено тиховање и жудео за узвишеним животом. Касније је прешао у
скит свете Ане и населио се при врху скита у малој колиби где је живео око
две године. У то време његов старац је хтео да га испита, па га је послао у
Дохијер где је две године служио у кухињи, а онда у Русик на годину дана.
Старац га је видећи да се Аврамије учврстио у смиреноумљу, на крају
благословио да оде у пустињу, што је било 1842. Он је тада, после краћег
боравка у својој ранијој колиби, прешао у скит Мале свете Ане, где су оци
ослобођени свих обавеза Великог скита свете Ане, али зато и не добијају
ништа. Пошто немају ни воћњака, ни башти, они живе искључиво у молитви.
Ту је Аврамије себи саградио слабашну колибицу, у ствари три аршина дугу
шупу и два и четврт широку, где је смештено мало огњиште и место где
старац бди и одмара се. У другој колиби је живео његов ученик, отац Козма,
који му је дошао 1854.
Живот оца Авремија је био узвишен, строгост умерена, расуђивање дубоко,
али не стечено књишком ученошћу, него животним искустом и благодатним
просвећењем.
Испод старчеве келије је смештена огромна пећина где се налазе кости
древних тамошњих отаца, чисте, жуте као восак и мирисне. Двојица монаха
који су тражили тиховање, молили су старца да их благослови да се населе у
ту пећину, али овај није дозволио имајући за то своје разлоге. Место је ово
тако усамљено и тако далеко од стазе која води у Каруљу да мало ко нарушава
његово безмолвије.
(Из белешки оца Пантелејмона): Око 1870. године посетио сам оца Аврамија
и замолио га да ме поучи како да се подносе душевне тегобе. - "Ако одбациш
тегобе, говорио је старац, које те сустижу по Божјем допуштењу, наићи ће још
веће. Од невоља постоји једно уточиште - трпети их. Отпором и
тврдоглавошћу ништа се не постиже, само ћеш их умножити, и на крају ћете
победити. Будите као трска: када наилази ветар, трска се повија, а када прође
она се усправља. Ако се не повије бива сломљена. Искушења и невоље чине
човека смиреним, а ништа није више од смирења. Зато искушења, када наиђу,
треба пригрлити, ставити их, да тако кажем, под пазух, а ако се она развију и
окруже те као море, онда напуни очи сузама и пливај у њима. Ако је светом
апостолу Павлу, који се молио поводом искушења, било речено: доста ти је
благодат моја, ако су њему била нужна искушења, шта онда да кажемо за нас
страсне? Господ нам по Својој љубави шаље искушења да би нас довео до
смирења. И ако се не смиримо малим искушењима, послаће и већа и чиниће
то све дотле док нас не приведе смирењу. Тегобе и искушења су нам нужне,
јер да није њих не бисмо се спасли. Ипак, више него што имамо снаге Господ
никоме не попушта."
- "У душевним тегобама ради и крепи благодат, припремајући човека, а у
телесним или материјалним тегобама ради ђаво и ту се испитује човекова
воља, његова решеност и љубав према Богу, те ако се он бори, благодат неће
закаснити да му помогне и да га утеши за његову намеру".
- "Све док човек не искорени страсти не може се молити у душевном миру.
Мир духа долази после невоља које побуђују човека на молитву и рађају
смирење. А смирење рађа мир у духу, и тада се човек, као васпитаван
тегобама, искрено моли. Благодат Божја са нама поступа по изобилној
љубави. Као мајка која учи дете да хода, придржавајући га обема рукама, она
их држи око њега, да би га ако се он спотакне поново прихватила. А када он
научи да мало хода сам, онда стоји и гледа и чим примети да дете пада, одмах
га придржава и чува, све док се оно потпуно не учврсти. Тако са нама поступа
благодат."
- "Ако постоји самољубивост, значи да су ту све страсти. Она сама је у стању
да нас погуби. Од самољубивости долазе свађе, непријатељства, убиство,
крађе и све што је зло. Чак и добра дела самољубивог човека нису Богу
угодна!"
На путу за Каруљу, не тако далеко од старца Аврамија, живи монах Пахомије,
Грк, о коме се учврстило мишљење да је у прелести. Ми смо о томе питали
старца: - "Да, рекао је старац, он је нажалост изван пута и њега нико и ничим
не може убедити. Он се не причешћује зато што ниједном јеромонаху не жели
да учини метанију или да узме благослов. Он је убеђен да је рукоположен
одозго. О духовнику му не смете ни поменути, јер ће бити сав ван себе. Али,
његов живот је тако суров и строг да на целој Светој Гори нема много таквих
који су му равни. Његово расуђивање је чисто ако не додирнете тему
духовника и остало што га доводи до негодовања. Иначе, његова расуђивања
су здрава и углавном тачна. Само понекад застрањује. Значи, он још није
потпуно упао у канџе ђавоље, али је његов положај веома опасан. Сви га овде
сажаљевају. Раније је живео у манастиру Симонопетра, а онда у пећинама на
разним местима."
Питали смо још старца за његово рукодеље и сазнали да има десет година
како га је оставио. Сада то и његовом ученику пада тешко, а особито ношење
свега што је неопходно из пристаништа до њихове колибе. У храни се не
ограничава, па се некад деси да узме и уље и рибу, премда их сам не купује.
(Из казивања старца Аврамија): - "Телесна искушења су лакша од душевних,
али је са њима теже да се човек моли јер она побуђују спољашња чула. А
душевна искушења теже рањавају душу, али брже доводе до молитве, и човек
стиче корист чак и не осећајући, јер га искушења приводе смирењу, а смирење
га чува од зла, и тада он припада Богу. И не само ми почетници него и
савршени имају искушења, ради смирења!"
- "Што се тиче молитве у мирном стању духа, тај мир треба да буде последица
победе над страстима. Ако не бисмо имали искушења и ако бисмо били у
свету, наша помисао би се узгордила говорећи: "нема никога као ја!" Свети
оци говоре: "ко одбацује искушења, тај их јача против себе; а ко трпи, тај
добија снагу од Господа". Велика је благодат Господња трпети искушења, као
што говори Апостол: Вама је даровано не само да верујете у Њега (Христа)
него и да страдате за Њега, јер нам кроз многе невоље ваља ући у Царство
Божје."
- "Свети оци говоре да нема ничег слађег него страдати за Христа. Та иста
сладост страдања за Христа давала је мученицима силу да претрпе до краја.
Апостоли и мученици су страдали за Христа, а ми трпимо: наиђе ли на нас
болест, тегоба, туга или искушење, све трпимо ради љубави према Христу, јер
нам олакшава наду у Христа."
Замолили смо старца да се помоли и он је одговорио: - "Молитва манастира је
као зид, а ми живимо као змије у рупи, као звери! Видите какви смо споља, а
изнутра смо још гори!"
- "Неопходно је читати божанствене књиге; без тога душа се мало по мало
хлади, чак се и помрачује и озлобљује. Чак и ако не испуњавамо читајући,
ипак треба читати, јер ће нас то довести до самоукоревања; а без читања,
живећи рђаво, нама изгледа да добро ходимо! Један је ава рекао ученику који
није хтео да чита: - "од две посуде опери једну". Ученик је опрао. - "Која је
чистија?", питао је ава. - "Опрана", одговорио је ученик. - "Тако је и са
читањем божанствених књига, макар и не испуњавали оно што читамо!""
То је све што знамо о старцу Аврамију.
СТАРАЦ ГАВРИЛО - ГРК
Дошавши на Свету Гору 1846. године, отац Гаврило је ступио у манастир
светог Павла. Био је тамо шест месеци па је прешао у скит светог Василија,
одакле се ускоро преселио у колибу у скиту Мале свете Ане, где се удостојио
пострига. Не знајући никакво рукодеље, он је затим продао колибу и населио
се у пећини на том истом месту. Поред те своје пећине старац је почео да
подиже зид, и када га је довољно подигао, разрушио је доње камење које се
налазило на самој ивици амбиса, и одмах је цео зид затутњао у провалију!
После тога старац се спуштао доле стрмом стазицом и поново носио увис
исто то камење да би поново зидао свој зид који му је био потребан ни за шта
друго осим ради умарања самог себе. Тако је чинио многе године, углавном
ноћу.
Сви који проводе духовни живот имају некакво рукодеље, али бирају такво
које им не одвлачи ум од богомислија. Напор је свакоме неопходан али не би
требало да се човек веже за оно што чини. Због тога само они који су се
потпуно усавршили могу да имају посао око келије, као што је на пример,
воћњак или башта, плетење бројаница или израђивање кашика, а да се то
обавља потпуно без страсти. А пошто се човек за свој посао понекад везује и
неприметно, многи бирају такав рад који ни најмање не засењује ум при
погружењу у богомислије или молитву. Један је старац током дугих година
срубио близу своје келије огромно брдо. Тако је и отац Гаврило слагао зид и
рушио га сваки пут.
Живот старчев је био тако сиромашан да су се и најубогији пустињаци
чудили. Није имао ничега. Често је остајао и без сухарака, јер је само у
крајњој нужди одлазио по њих у манастир светог Павла. Често је по неколико
дана седео сасвим без хране.
Видевши толико сиромаштво питали су старца није ли му тешко. Он је
одговарао са дубоким осећањем: - "Свети оци, данас или сутра ћемо отићи
одавде. Може ли нам бити тешко када знамо шта нас очекује у вечности? У
Отечнику је речено да је неки брат казао старцу: - "оче, у келији ме савлађује
лењост!" Ава му је одговорио: - "Када бисмо знали шта су то муке паклене
које чекају лењивце, онда бисмо трпели све, макар наша келија била и пуна
црви!"" Из његовог одговора и дубоког смирења, се могло видети да је старац
испричао оно што у унутрашњем делању обухвата целу његову душу и што
му служи као подстрек на подвиге које је он тако прегорно носио.
СТАРАЦ ТЕОДОСИЈЕ - БУГАРИН
Отац Теодосије се родио у Бугарској, у Великом Трнову. Ту је пет година
похађао духовну школу и добро изучио старогрчки језик. Дошавши на Свету
Гору 1830, ступио је у скит Капсокаливију код неког старца Антонија, Грка,
сурове и љуте ћуди, који не само што га је исцрпљивао тешким пословима, и
није му давао да заспи, него га је још и на разне начине мучио. Неколико пута
га је терао од себе али је овај сматрао да старац искушава његову љубав и
постојаност, па се увек враћао и трпео исте суровости. Старац га је такође
неколико пута слао у Русик са поруком за грчког духовника оца Макарија, да
његовог ученика ставе на послушање у кухињу и да му не дају никакве
олакшице, него да га оптерете свакаквим пословима.
Једном је прогнани ученик дошао до свог рођака, јеромонаха Пајсија, који је
касније постао старешина Илинског скита, а тада је још увек живео на
Капсокаливији, и испричао му све шта се дешава, тражећи од њега савет. Тај
му је саветовао да се више не враћа оцу Антонију, па је отац Теодосије
отишао код другог старца, али је тада отац Антоније, предомисливши се,
дошао ка оцу Пајсију и замолио да каже ученику да се врати, обећавши да ће
га пострићи. Отац Пајсије је поверовао али се нови старац, отац Теодосије
успротивио. Сматрао је да не треба имати поверење у његова обећања, јер
неће издржати, него ће по својој старој навици опет чинити што и раније. Тако
се и десило: старац га је примио са радошћу и у присуству оца Пајсија хвалио
његово послушање и стрпљење о чему се он тако уверио да сада жели да га
постриже. После пострига нису прошла ни два месеца, а старац је опет
истерао оца Теодосија. Тада су се њему обратили скитски старци, покушавши
да га уразуме, и укорили га за непостојаност и суровост. Отац Антоније се
покајао и заплакао, јер је отац Теодосије већ добио сушицу, кашљао и много
патио. Примивши ученика натраг, живели су једно време у миру, а онда се и
сам старац разболео. Видевши да му се приближава крај он је скрушено
молио за опроштај говорећи: "Ја сам те убио, чедо моје, опрости ми!" Тако је
често говорио, а на самој самрти је својим покајањем довео до суза све који су
присуствовали. Његов ученик је плакао неутешно.
На Капсокаливији је отац Теодосије уз старца живео деветнаест година, а
после њега још седам. Онда је прешао у скит Мале свете Ане и сместио се у
келију Успења Божје Матере. Сада је већ толико патио од болести да је по два
пута месечно готовио умирао а дисање се гасило од силног притиска на груди,
тако да су околни пустињаци често долазили да се са њим опросте. Али он би
се одједном на чудан начин као повратио и оживео би тако да је сва болест,
осим слабости, пролазила. Једном су у недељу дошли суседи, опростили се,
припалили свеће, окадили и не приметивши више знаке живота код старца
који је лежао без даха и охлађен, отишли. Међутим, он је предвече осетио
олакшање, почео да дише и толико се поправио да су га монаси из Русика,
свративши да га посете, нашли већ скоро сасвим здравог и дуго су са њим
разговарали. Сурови поступци оца Антонија и његова непоколебљивост
изградили су у њему дубоко смиреноумље. Код њега није болест била узрок
сталног сећања на смрт и непрестаног пребивања у умној молитви, него је
болест била само средство да се развије већ стечена навика унутрашњег
делања. У умној молитви се отац Теодосије тако узвисио да га је велики међу
подвижницима старац Иларион Грузин сматрао духовним другом, а многи су
код њега ишли по савет.
Болест старца се, идући својим природним путем, јако погоршала, будући да
се он није лечио. И он би одавно умро да није био у стању да сам себи
помогне. Благи Господ је за његово примерно трпљење на њему показао два
чуда: продужио му је живот изнад било каквог људског очекивања, и послао
му таквог ученика кога су сви који су га знали звали анђелом. То је била
оваплоћена кротост и преданост старцу, која је ишла дотле да је он сам често
заборављао на храну и одмор, старајући се о болесном старцу. Његово име је
било Гаврило.
На питање о ученицима отац Теодосије је одговорио: - "Ученик има
двоструку борбу: једну му налаже старац, а другу ђаво. Због тога су
незаобилазне слабости, ма како да је иначе ученик добар. Данас он старца
види као светог, а сутра напротив. Враг уноси разне помисли против старца, и
што год ученик више поштује и уважава свог старца, то се више ђаво труди да
разруши ту љубав, како пише свети Теодор Едески. Ево шта треба чинити у
таквом случају: враг убацује помисао, а ми јој окрећемо леђа. И ако тако
стално будемо избацивали помисли које нам убацује, остаћемо неповређени".
- "Боље је човеку да се подвизава до смрти и да не види благодат, него да је
добије, па да је изгуби, јер ће такав бити осуђен као недостојан. Сва наша
дела имају неки крај, само покајање нема краја до смрти. Ако неко раније
напусти покајање, па макар био и свет, погинуће. Свети оци су се подвизавали
до смрти - све више и више! Светим крштењем човек стиче савршену
благодат као поклон, али је после дужан да се сам труди и тада се благодат
постепено открива. Господ је понекад давао благодат светим оцима ради
користи многих, али је овде пустиња и то није потребно, него је довољно што
долазе још млади, и помоћу благодати успевају да живе на оваквим суровим
местима!" О помислима старац је рекао: - "Ако мрежом можеш да уловиш
ветар, онда ћеш уловити и помисли. Али ми можемо да их не примамо, да их
одбацујемо и да се непрестано перемо покајањем: "опрости Господе,
сагреших, кајем се!""
- Пошто старац није имао средстава за живот, његов ученик је радио без
престанка. Али и тада им није било довољно да се исхране па је ученик, чим
старац осети мало олакшање од своје болести, журио да људима, који су
саучествовали њиховим невољама, каже у чему је највећа њихова нужда. Тада
би их они снабдевали ко је чиме могао.
Када су питали оца Теодосија како је подносио батине старца Антонија, он је
испричао следеће: - "На Капсокаливији је уз море живео старац Јоаникије
Бугарин са искушеником Матејом, такође Бугарином. Старац је са њим
поступао тако строго да је непрестано викао на њега и тукао га жестоко, а
ученик му је само падао пред ноге и говорио: - "Опрости, опрости, оче!" Овај
га је тукао ногом, штаком, и чим је год стигао. Ученик је осећао такво
страхопоштовање пред старцем да у његовом присуству није смео да седне,
него је само чучао, а при узвику старца он се само скупљао од страха,
уважавања и страхопоштовања према њему. Тако је са њим провео све до
смрти. А старац је са њим поступао као са псом, и чинио то у духовном
разуму, на корист ученика, док је другима говорио да има анђела. После смрти
ученикове кости су мирисале".
О себи је Теодосије говорио: - "Мој старац је са мном строго поступао зато
што нисам имао ни послушање ни старање, и све то ми је било на корист, на
поуку мојој души".
СТАРАЦ АМВРОСИЈЕ - ГРК
(умро 1871)
Отац Амвросије се родио 1778. године. На Свету Гору је стигао 1799. и
ступио код старца Козме у скит Свете Ане, у келију светих Арханђела. Са
старцем је у то време живео и његов побратим отац Игњатије.
На краће време пре грчког устанка у ноћи између првог и другог септембра
1820, над Светом Гором се разбеснео страшан циклон. Још око годину дана
пре тога такви циклони су се често могли видети далеко на мору.
Но пред сам устанак "гнев" Божји је посетио Свету Гору у виду овог
свеопштег разрушења, чија се главна сила обрушила на скит Свете Ане, док је
друга места закачио само његов бок, али је и тамо створио много јада.
Старац Козма је са ученицима читао јутарњу. Одједном се чуло необично
звиждање са шумом, тако да је отац Амвросије рекао старцу: - "Благослови
оче да изађем и видим шта је то" - Но тек што је отворио врата, маса воде је
навалила у цркву и испунила целу келију. Амвросије се обема рукама ухватио
за довратак, а водени ток је са собом однео целу колибу са местом на коме је
стајала, све до самих врата у западном зиду за која се управо и држао
Амвросије. Једино је он и остао, а старце је однела вода. Тајфун је збрисао сву
земљу, преорао башту и однео дрвеће које је тамо расло. Други стуб циклона
је пао на келију преподобног Антонија и однео је целу заједно са старцем који
је тамо живео, док је трећи стуб пао на око двеста метара од главне скитске
цркве и однео две келије и млин. Остале келије у близини једва су се одржале,
јер је вода наваљивала на саме прозоре. Процеп који је сада између главне
цркве и келије оца Константина, раније није постојао; он је створен дејством
циклона. Тако је отац Амвросије остао без стараца, без келије, без хлеба и
свега осталог. Стога је он узео некакву вуну, те је плетући фесове успевао
некако да се исхрани: али не задуго. Ускоро је избио устанак и Света Гора се
напунила цивилима који су тражили прибежиште од Турака. Из манастира су
скоро сви отишли, односећи са собом што су могли; остали су само ретки.
Онда су нагрнули Турци. Почела је тиранија. Покупили су све скитске старце,
одвели их у Лавру и затворили их у пирг, где су стајали у хладној и смрдљивој
води до колена и у неизрецивим мукама призивали Пресвету Богородицу да
им помогне. Онда су их извукли из пирга и навалили да траже од њих новац.
Ко је могао, откупио се. Један од њих се сажалио над сиромасима, какав је
био отац Амвросије, који нису имали нечега, па је за њих уплатио назначену
суму.
У то време је род кестена, траве и свега осталог био изузетан, па је отац
Амвросије ишао по пустињи и хранио се оним што је налазио. Онда је паша
издао наредбу да у року од петнаест дана сви цивили изађу са Свете Горе, а у
случају да после тог рока тамо неког сретне, одрубиће му одмах главу. И
одједном се Света Гора очистила и монаси који су на њој остали поново су
слободно дисали. Али, шта се онда десило? Вративши се кући већина
избеглица тамо није ништа затекла, па су почели да се баве разбојништвом.
Почели су да пристижу на Свету Гору и да јој плаћају за раније своје
уточиште грабежима и тиранијом над монасима, на које су се обрушиле
двоструке муке: од Турака којих су били пуни манастири, и од разбојника.
Али од ових последњих су патили много више, и живот је постао право
мучење. - "Сам Бог зна, говорио је отац Амвросије, шта ме је коштало да се
опет населим у скиту, да изградим келију и да је опскрбим неопходним
стварима".
Неко му је дао вуну и он је поново почео да плете фесове. Једном је скупио то
што је направио, пошао барком са још пет отаца до Ксиропотама, да се отуда
успне у Кареју, не би ли продао рукодеље и купио хлеб и вуну. Но тек што су
почели да пристају кад их нападоше разбојници. Узели су све, а њих саме
везали. Неко од њих је познавао оца Амвросија и рекао другима: - "Зашто га
везујете? Њему је душа у носу. Келију му је вода однела, а он сам ничега
нема!" Тада су га пустили. Он је почео да моли да му врате фесове, али су они
рекли да су их већ поделили. Затим су почели да траже новац од других отаца,
по петсто лева. Ови су пристали и замолили оца Амвросија да пође у скит и
скупи новац од њихових ученика. Када је он већ хтео да се врати, лађар му је
рекао: - "Шта то чиниш? Разбојници ће те погубити. Дај да ја одвезем!" Тако
је лађар одвезао новац на Амулијани и тамо га предао.
После тога отац Амвросије нија имао шта да једе. Затим су га узели у Лавру
да служи Турцима пошто је добро знао турски. Тамо је послуга носила беле
прегаче и зато их нису дирали.
О старцима прошлих времена отац Амвросије је рекао: - "Када сам дошао на
Свету Гору, овде је било истинских стараца и по изгледу, а особито по
њиховом духовном искуству. Дешавало се да нисмо смели ни у лице да им
погледамо. Ако погледаш, онда против своје воље затвараш очи од благодати
која са тих лица сија. Зато смо поред њих пролазили погледа упрта у земљу.
Њихова реч је била силна и сејала је око себе уважење и страхопоштовање
растворено љубављу".
Старац Амвросије је умро 24. фебруара 1871. године. До последњег дана је
говорио, а причешћивао се често. Тог последњег дана га је јеромонах који је
дошао затекао хладног како лежи са затвореним очима. Због тога су мислили
да је мртав. Но јеромонах је сагнувши се, рекао старцу на уво: - "Отвори
уста". Отац Амвросије је отворио уста те су га причестили. Он је само
прогутао, поново затворио очи, и његова душа је одлетела ка Господу.
СТАРАЦ ВИСАРИОН - КУЦО-ВЛАХ
(умро 1884)
Отац Висарион се родио 1809. године. На Свету Гору је стигао 1834. заједно
са рођеним братом, духовником Зосимом, који је затим живео на Катунакији.
Ступио је у Дионисијат где су га постригли после три године. Ту је живео
двадесет година, а затим је, при примеру брата, пошао да молитвено тихује и
живео је у разним пећинама. Једном се населио у влажну пећину, налик на
свод, који је у земљи отворио мали извор што из планине избија негде изнад
Катунакије. Када је Лавра о томе сазнала, учинили су све да га избаце,
наводећи као разлог да се јарци и бикови плаше и не могу да приђу појилу
које је изграђено поред пећине, јер тамо виде човека. После је живео испод
Ксенофонтског скита, у Светој Ани и у Новом скиту, на камењу, где би
склепао себи колибицу. Отац Висарион је родом Куцо-Влах. Раста је био
веома високог, а његова стална ношња је била оваква: на ниској камилавки
била је стављена наметка, кратак овештали подрасник и на њему јакна са
неколико дугмади коју је он донео још када је дошао из света пре много
година, и коју није скидао ни лети. Његова је келија била сасвим малена.
Рукодеље његово је кројење, али је мало шио. Углавном се бавио читањем,
размишљањем и умно-срдачном молитвом. Веома је добро познавао Свето
писмо и дела отаца.
Руски монаси, који су 1871. посетили старца, замолили су га да проври воду
за чај. Али, показало се да сем мале џезве код њега нема ничега. Тада су га
замолили да их напоји духовним пићем. Требало је видети с каквим је
одушевљењем говорио. Његов бас, и без тога громак, још је веселије
одзвањао: - "Умној молитви се може научити и у манастиру. Та је ствар
неопходна, али се стиче само уз искусног руководиоца и самопрегор, уз
присиљавање, не остављајући при том и делатне подвиге: пост, посећивање
храма и остало. У свему треба имати строгу пажњу. Добар је поредак у
Русику. Раније је Дионисијат превазилазио све манастире. Тамо су били
велики подвижници. Они постоје и сада, али не такви и не толико. Поредак се
у неким братствима знатно изменио јер је тамо нестало мира. Сада Русик
превазилази све по поретку који су завели игуман Герасим и духовник
Јероним. Због тога чувајте то што имате па ће Христос са свим анђелима бити
уз вас. Он и сада живи са вашом обитељи, само је неопходна пажња да се не
удаљи. Треба да братија живи у миру и сагласности на сваком послу, иначе ће
се све распасти, као што су пали и велики манастири, и све ће отићи на штету,
као кад се пролије суд, а после течност више не можеш скупити ма како се
трудио. Узмите на пример породицу, друштво, државу: јака је она држава где
су поданици једнодушни и са подједнаком ревношћу се брину о општем
добру, запостављајући своју личну корист. Где, пак, нема слоге, ту држава
пада. Зашто су други манастири осиромашили и ослабили? Услед недостатка
слоге. Тамо игумани смењују један другог".
О милостињи старац је говорио: - "Русик добро поступа што даје милостињу
и снабдева сиромашне. Али није добро што даје отворено, у порти, јер многи
пустињаци, када чују да се раздаје милостиња, устају и иду на пут да и сами
приме, па тиме нарушавају своје безмолвије. Милостињу треба давати тајно и
разматрати случајеве оних којима је потребна. Господ је дао заповест и то
како лаку заповест! Она ће се прва поменути при Његовом другом доласку:
Ходите благословени ... (Мт. 25, 34). Још је говорио старац: - "Ко у срцу носи
жалост по Богу, тај има и смелост ка Њему и душа таквог човека се радује, а
ко има телесни мир, његова душа је у бригама, а тело се радује!"
Питали смо старца да ли му искушења бивају од људи или од ђавола.
Одговорио је: - "Од људи не, али од ђавола... Међутим и они су наши
учитељи, без њих ни врлине не би било".
Старац Висарион је умро 1884. године.
СТАРАЦ ЈОАКИМ - ГРК
(умро 1889)
Отац Јоаким, у свету Манојло, родио се на острву Криту у епархији Сфатја, у
селу Каликрате. Тамошњи становници се из давних времена одликују
смелошћу и вештином у грабежу и сматрају да је титула разбојника слава.
Манојло није учио школе, а ни за молитву није знао. Имајући посла са својим
вршњацима он је природно усвојио и њихове пороке. У двадесетој години
живота је ступио на пут разбојништва. У жељи да заслужи име генерала (како
се сам изразио) он није прилазио бандама осталих, него је од себе удаљавао
чак и оне који су му долазили са намером да начине дружину. У првим својим
пљачкама он је, као још неискусан, падао у руке војника и био затваран у
тамницу, одакле је налазио могућност да се ослободи. А када је учестао са
нападима и пљачкама, власти су стале да га прогоне, назначивши повелику
уцену за његову главу. Тако је Манојло провео петнаест година. Но благи
Господ је не желећи смрти грешнику, и видећи незлобиво срце код Манојла
који је на лош пут стао једино зато што су били такви обичаји, устројио да се
Манојло обрати из погибељи. Старији брат Манојла је због нечег доспео у
затвор. О томе су испричали Манојлу. Сажаливши се на ситуацију брата, и
особито његове породице, он је решио да се лично заузме за њега пред
властима и да себе преда уместо њега. Како је старешинство у селу било
хришћанско, Манојло је отишао ка једном од њих ноћу да пита за савет: да ли
да се преда паши, или куда да иде? Старешина је обећао да поразговара са
кајмакамом и, отишавши тамо, питао је: - "Ако ухватимо Манојла, да ли ћеш
нам га оставити?" - "Остављам вам га", одговорио је кајмакам. Старешина је
Манојлу испричао овај разговор и довео га кајмакаму. Овај је ценећи
старешину, и поштујући задату реч, написао поруку паши (који је са своје
стране уважавао кајмакама) да би требало поклонити живот Манојлу. Долазак
Манојла је изненадио, па чак и запрепастио пашу који дуго није веровао
својим очима да је то заиста Манојло, за чију главу је назначена толика сума.
Особито није могао да поверује да се предао добровољно. Паша је био дирнут
до суза и пустио је Манојловог брата, а њему је одмах предложио да ступи код
њега у службу, на шта је овај пристао. Тако је служио, то паши, то кајмакаму,
за шездесет лева месечно!
После четири године пашу су преместили у Солун, а Манојло га је замолио да
га узме са собом. Онда је паша једном требало да оде на Свету Гору, па је с
њим пошао и Манојло. Ту је, на Светој Гори, тада био онај исти кајмакам коме
се најпре и предао Манојло и овај га је запитао не би ли остао као сердар. Но
Манојло није пристао сматрајући да не треба да оставља пашу на путу, па се
вратио у Солун. После недељу дана кајмакам је и сам дошао у Солун и
измолио од паше да му да Манојла као човека снажног и способног ради
чувања Свете Горе. Манојло је то примио као знак Божји, и оставивши и своју
невесту, пошао са кајмакамом.
Читаве године Манојло је обављао своју службу на Светој Гори обилазећи
манастире бивао је на празницима, ради чувања реда, као и други сердари.
Затим су кајмакама назначили на неко друго место, и он је предложио
Манојлу да пођу заједно. Но Манојло је одговорио: - "Ефенди, дозволи ми да
овде проживим још годину дана, мени је овде јако добро!" Поживи, поживи!,
одговорио је кајмакам и отишао сам. Од тог времена наступа потпуни обрт у
животу Манојла који је осетио силан позив Божји да се одрекне света и да
остатак свог живота посвети покајању. Прве године свог ходочасничког
живота Манојло, да ли од досаде, да ли због свог пређашњег живота, није
подносио тешко правило епитимије које му је задато, па је помишљао да оде
са Свете Горе. Али, само што би то помислио, одмах би осетио како га нешто
веже за Свету Гору, и то се понављало сваки пут кад год се појављивала жеља
и решеност да оде. Три године је тако Манојло ишао уз кајмакама, али плату
већ више није примао, а четврте године се пролазећи поред скита Свете Ане,
тамо зауставио и годину дана живео код главне цркве. Прошло је дакле, пет
година од његовог доласка на Свету Гору, и време епитимије се ближило
крају. У срцу је осећао позив да остане, али се још увек борио против те
мисли. У ствари он је већ био одлучио да остави Атон, само што је то била
последња борба са самим собом. До Хиландара је дошао решен да се више не
враћа, али је ту осетио такво стање душе да није могао крочити даље ни
корака, него се вратио назад, обишао целу Свету Гору, и при том разделио све
своје новце. Дошавши до скита Свете Ане Манојло није пошао даље. Дикеј -
Висарион, који га је и раније знао, саучествовао је његовој душевној невољи
па не само што му није спречавао да се тамо настани, него му је указао сваку
почаст, и ускоро му је Господ помогао да стекне жељено уточиште.
Иза скита на северозападу постоји у стени велика пећина и Манојло је то
место тако заволео да је решио, да, ако већ треба, онда баш у тој пећини
остане, а не негде другде. Примивши благослов стараца, он се тамо и уселио,
долазећи одатле свакодневно на рану литургију. Монаштво није примио, него
је живео као мирјанин.
Једном је тако дошао у цркву пре литургије. Ту у порти је било сакупљено
неколико монаха који су му рекли: - "Зашто ти, Манојло, међу нама живиш
тако? Време ти је да оставиш цивилну одећу и ода обучеш монашку!"
Манојло је избегао одговор и ушао у цркву, а када је стао на своје место чуо је
тихи унутрашњии глас: - "А у ствари, зашто ти отежеш Манојло? Послушај
савет стараца. Погледај, па ти си већ и сам стар. Имаш седу браду, куда ћеш
тако? Зар не видиш како се о теби старају свети Јоаким и Ана са Божјом
Матером? Сети се како те не пуштају одавде, не желе да се ти удаљиш са овог
места!" Манојло је изашао из храма и рекао братији: - "Остајем овде, примам
ваш савет, само ми купите одећу и назовите ме Ана, да бих и самим именом
заувек припадао скиту!" Старци се нису зачудили толикој простоти Манојла,
јер су знали његов ранији живот, па су му зато рекли да тако не иде, него ће га
назвати Јоакимом. А за одећу су старци међу собом сакупили: дикеј је дао 10
лева, други колико је ко могао. Но пошто сума није била довољна, Манојло се
отпремио у неке манастире да тамо замоли па је онда купио све неопходно.
Тако су га и постригли. У то време се завршила и његова епитимија, па је
могао приступити и причешћу Светих Тајни.
Пећина у којој је живео отац Јоаким је била пространа, висока, може се рећи
чак и светла, образована у природној стени, али увек хладна и влажна, тим
пре што није заштићена од ветра и непогода. Није имала ни врата ни прозора.
Кад је падала киша у њој је било мокро, а када је био мраз влага се претварала
у лед, па је чак и снег падао унутра ношен ветром и тамо остајао дуже него на
отвореном месту. Ватру није имао, а топлу одећу није носио. У томе што је
имао, танком подраснику и раси, ишао је и лети и зими.
Прошло је тек пет година од пострига, а за његову одлучност и добровољно
страдање Господ му је дао смирење и умиљење.
Од времена пострига он је све више стицао страх Божји, па су га скитски оци
изабрали за еклисиарха гробљанске цркве, куда је он свакодневно одлазио пре
зоре да припреми све потребно за служење литургије. После службе је чистио
цркву, затварао је и одлазио у своју пећину, узимајући са собом тестију воде.
Иако је био неписмен, знао је напамет све празничне тропаре и кондаке. Али
од свега дирљивији је код њега био дар умиљења и суза. Одредивши оца
Јоакима за еклисиарха, скитски оци су решили да му сваког дана дају по хлеб.
После литургије он је долазио у једну од келија где би добио хлеб и узео воду.
Другог дана ишао је у другу и тако даље по реду. Тим хлебом, који није био
много тежи од пола килограма и који би претходно исушио и претворио у
сухарке, старац би угошћавао сваког ко дође до њега. Чим би неко дошао, он
би брзо дохватио воду, наливао је у чанак и туда стављао суварке, стављао
кашику и сложивши руке на груди, почињао да моли да тај једе и то тако
умилно да ни сит није могао да одрекне тако искреном гостопримству...
Имао је крст у дуборезу који му је неко поклонио када је дошао на Свету Гору.
На њему су са обе стране приказани 12 празника. У процепе и пукотине у
крсту он је ставио много комадића вате које је узимао са светих моштију у
сваком од манастира. По његовој живој вери од ове вате се пећином ширио
предиван мирис, као од самих светих моштију. Тај крст је био и једино његово
благо, и чувао га је у дрвеној футроли. Када би неко долазио к њему, он је
одмах вадио крст и предлагао новодошавшем да се помоли, после чега је
молио госта да целива лик Божје Матере на хартији. Затим је предлагао да се
седне, а сам би почињао да се стара о угошћењу. Приликом праштања он је
увек чупао мало траве која је расла код њега међу камењем и давао на
благослов од светог Јоакима и Ане и Пресвете Богородице.
Изгледао је веома измождено чему је наравно узрок био начин његовог
живота. Сам је говорио: - "раније сам јео и месо и сваке ђаконије, пио вино у
изобиљу, млеко нисам сркао кашиком него пио уместо воде, а сада ми је
Господ даровао ову воду и хлеб и налазим да је то слађе од света што сам
икада јео и пио у свету. Дивно је како пустиња услађује хлеб. Даје му нарочит
укус, нарочиту сладост. Слава Теби Господе! Слава Теби Господе! Како је
милостив Господ и како су велики његови дарови!"
Није му било непријатно да потврдно одговори на питање: - "Оче, ти си био
Манојло разбојник?" - "Да, ја сам тај, ја! То је чудо милости Божје! Чудо! Ја
никад нисам ни сањао да ћу бити монах, а погледајте шта је учинио Господ!
Турчин, Турчин ме је овамо довео. Чудо, чудо милости Божје!"
У пећини није било ничега. На влажном поду, у углу, било је положено
неколико старих дасака на којима се он одмарао, простирући преко тога
остатак вуненог џака. Но чиме је он испуњавао дуге ноћи у својој пећини не
палећи ватру, будући неписмен и немајући рукодеља? Нашавши негде две
бачене празне тикве он је накупио у једну од њих мале камичке, а другу
празну би стављао поред ње. И када би наступила ноћ, он је пребацивао из
једне у другу каменчиће правећи са сваким по један земни поклон са
Исусовом молитвом. Ти камичци су му замењивали бројанице.
У почетку му је по неко, сажаливши се над његовим сиромаштвом, давао то
кошуљу, то друту одећу, али он је све врло брзо односио некоме од пустињака
или остављао на путу којим пролазе једино пустињаци, радећи исто то и с
новцем, ако му је неко давао. Видећи да он не носи те ствари, питали су га: -
"Где је то што ти је поклоњено?" Отац Јоаккм је неодређено говорио као да не
зна: - "Ја сам оставио у пећини, али изгледа да је неко у мом одсуству узео!"
После тога, сазнавши за његове обичаје, престали су да му дају. А њему
самом је била веома потребна топла одећа; продорна хладноћа пећине, влага,
а уједно и измождено старачко тело учинили су своје. На крају је и он сам
молио топли подрасник, мантију и јаче ципеле.
Осим метанија, његов труд се састојао и у томе што је ноћу чистио путеве од
камења, уравњавајући стазе свим пролазницима. Вијугаве стазе често иду
преко сипара на стрмој падини, и због тога стаза од камења често уопште не
може да се очисти. Но он је скупљао, ако не баш све, а оно посебно оштро и
велико камење и тиме поравнавао стазу колико је могао. Тамо где је камен
често клизио на стазу, због чега се она није могла очистити, старац је смислио
да изнад стазе изгради зидове, понекад један за другим паралелно на истом
месту изнад пута, како би они задржавали камење. Основни циљ подвижника
је био да свом телу не да мира, а уједно је по осећању дубоке љубави према
оцима, хтео да им учини олакшицу да се не би сувише умарали у ходу.
Стари обичај Свете Горе је да се на раскршћима и окукама постављају
крстови да би путници по њима знали где треба да скрену и на коју страну. У
скиту Свете Ане, због страшних урвина и великих стена, стазе се рачвају у
великом броју. У свако даље место, чак и у скоро сваку келију, води своја
стаза. Месни житељи их добро познају, али је пешацима из других места
тешко да се снађу у стазама које често пресецају једна другу. Отац Јоаким је
на сваком раскршћу и наглој окуци поставио крстове утврдивши их добро
камењем. Таквим својим рукодељем он је знатно олакшао пут многима.
Његова пећина је велики простор у мермерној стени који се образовао уздуж,
са севера на југ. Улазак је са југозапада. До улаза води уска стазица из скита.
На истоку се узвишују једна над другу стене, на југу је пећина заштићена
планинском литицом, а са севера је провалија. Према провалији је подигнут
зид од камена ради заштите пећине од снега који би без тога у зимско време
напунио пећину. То се једном и десило, тако да су старца други морали да
откопавају. Али тај зид није довршен, јер је процеп веома висок па се без
скела није могло зидати даље. Због тога над зидом зјапи велика празнина коју
наткриљује горња стена над провалијом, образујући тако неку врсту великог
прозора. Старац је уз тај зид имао сложене даске на којима се он понекад
одмарао. При улазу у пећину он је рашчистио камење и навукао земљу у којој
је сејао жалфију, босиљак и још неку другу мирисну траву, коју је делио за
благослов посетиоцима. На путу у пећину понегде је у расцепе међу камењем
усађивао лозу, или бадем, или просто дрво и радовао се видећи како се зелене.
Једном су у разговору питали оца Јоакима није ли штетно по његово здравље
да живи у тако влажној пећини и не плаши ли се прехладе? Он је одговорио: -
"А зашто да се плашим? Ако се ухватим за руку свете Ане која другом руком
држи руку Владичице, ја имам потпору, имам узданицу! Страх је од ђавола, а
храброст и радост од Господа и Мајке Божје. Када војници иду у борбу онда у
почетку као да се плаше. Но, стекавши храброст и започевши борбу,
учвршћују се у тој храбрости и одолевају непријатељу - тада бивају
награђени, добијају чинове и остало. Исто тако треба да буде и са монахом.
Слава Теби, Боже! Толико дарова сам добио ја грешни. Био сам разбојник,
блудник, преступник свих заповести Господњих, а каквим ме је даровима
наградио Господ! Шта ће ми боље место за живот? Ја не знам како да
захвалим Господу и Пречистој Његовој Матери за ову пећину. После пострига
често сам помишљао да кренем по манастирима да се помолим пред светим
моштима и чудотворним иконама, али кад само погледам на своју пећину,
никако се од ње не могу растати. Помисао ми одмах говори: "А куда да
кренеш? Шта ти овде фали? Одећу имаш. Ниси је тражио: теби су је овамо
донели. Хлеб ти дају оци. Седи на овом месту! И ја, као да сам везан. Тако и
остајем. Не могу да одем од пећине никуда сем у скит на литургију. Господ ми
даје такву сладост у овој пећини да не бих могао одавде да кренем, па макар
ми давали целу Свету Гору!"
- "Значи, старче, није ти овде хладно?" Одговорио је: - "Дешава се да се руке и
ноге смрзну, скочане се тако да их ни мрднути не можеш. Али када то прође,
осећаш се седам пута здравије него пре тога. Кажем вам, браћо, на Светој
Гори говоре да је овде ваздух лош и да вода цури низ мермер, и плаше се тога.
Страх је од ђавола. Ако је Мајка Божја Царица све весељене, а ово Њен дом, и
ако се она стара о целом свету, онда се, наравно, још много више стара о
сопственом дому и чега онда да се плашим? Да боље схватим штедрост Божју,
нисам ни врата направио на својој пећини. Царица Небеска, Заступница је
свих, па како онда можемо да се колебамо? Да, страх је од ђавола. Ако се
кошуља мења зато да се осуши, онда је то у реду, а ако се мења од страха да се
не прехладиш, томе не треба веровати. Јер ми треба да верујемо у Господа и
Мајку Божју и светог Јоакима и Ану, а не у пресвлачење кошуље!"
- "Ево, игуман светог Павла је два пута долазио овамо и молио ме да их
посетим, обећавајући све што ми је потребно, али ја не могу. И зато одећа
долази мени овамо, и обућа, и хлеб, а воде има - слава Богу! Како ћу се
оправдати ако кренем? Монах треба да покаже храброст и постојаност, као да
је у рату хришћана с Турцима: у таквој борби само храбри излазе као
победници. Ако они унапред не би били решени да иду до смрти, не би могли
имати храбрости, не би могли победити, нити би икада стекли неки чин. Тако
и монах у својим делима треба да покаже своју врсту храбрости, а пре свега
да се утврди на једном месту и да се тамо строго држи!"
- "Једном сам, продужио је старац, у фебруару месецу пожелео да се попнем
на врх Атоса и питао сам једног монаха који пут води горе, али он ме тако
уплашио да сам дошао у пуну недоумицу. Говорио је да је тамо и лети опасно
по здравље, толика влада хладноћа, а зими нико и не иде. После сам
помислио: - "Како је то могуће, па то место је Светиња над Светињама. Може
ли тамо некоме нашкодити, или тим више, може ли неко тамо пропасти?" Тако
сам, питавши за пут Хаџи-Георгија, пошао. До заласка сунца сам стигао на
врх и ушао у тамошњу цркву. У њој је био лед. Узео сам камен и њиме ломио
лед. Очистио сам толико да сам могао да легнем, али сам почео да се
предомишљам да ли да легнем. Помисао се ипак родила у мени: - "а шта ако
се разболим?" Одмах сам на то одговорио: - "па зар је могуће? Овде је
Светиња над Светињама!" У току ноћи руке и ноге су добро озебле, али сам
се ујутру осетио сасвим здрав, седам пута здравији него када сам овамо
долазио, и могао сам још три дана тамо да пребивам. До тог времена сам
носио ветровку, али сам је потпуно оставио после тога. Од тада сам престао
да се плашим било чега, знајући да је страх од ђавола и од недостатка вере!"
- "Ако ми дају ствар сличну некој коју већ имам онда једну дајем, да не бих
имао две исте, јер сам био разбојник, блудник и велики грешник, па не смем
да имам два пара ципела, две кошуље или нешто друго од одеће!"
О милостињи је старац говорио: - "Ја сам себи поставио за правило да никуда
не идем и да ни од кога не тражим, али ако ми неко донесе, не одричем се и
користим то за поправку пута или за обновљење порушеног зида, а највише за
кандило у гробљанској цркви које се никад не гаси, а такође понекад молим
јеромонаха да одслужи литургију. Али, ако би се десило да добијем велики
прилог, онда бих на себе узео сав расход гробљанске цркве, то јест просфоре,
вино, уље, восак, тамјан и остало". После тога старац Јоаким је устао и донео
да покаже два хлеба, причајући како му је неко данас дао те хлебове, и
ускликнуо: - "Шта ми још треба! Слава Теби Господе! Пресвета ми даје хлеба,
шта ми још треба? Она ме свиме снабдева!"
- "Ви мислите да ја испуњавам нешто монашко. Ја седим овде и време
проводим осуђујући друге, преједајући се и спавајући. Иако рибу нећу, али
хлеб једем јако много, и при свему томе се надам у милост Божју, у покров
Мајке Божје, у свете Јоакима и Ану, иако сам сасвим недостојан!"
По Божјем допуштењу, старцу Јоакиму се десило нешто слично ономе што је
доживео преподобни Антоније. Ђаво му је донео велико искушење: после
рада на стазама уочи једног празника, пошао је на свеноћно бденије у
киријакон. Одједном се јавила таква силесија ђавола који су га ухватили и
бацили наниже низ стрму падину према мору. Старац је, тумбајући се, летео
наниже и када се на равном месту зауставио, ђаволи су га поново ухватили и
поново бацили даље, па је тако неколико пута био бацан преко камених зубаца
и кроз грмље, и доспео до самог мора. На велико изненађење, њему самоме
није било ништа. Скитски оци су већ почели да се скупљају у киријакок, али
видећи да Јоакима нема и знајући да он увек први долази у цркву, зачуђено су
помислили да ли је уопште жив. Пошли су да се осведоче. У пећини није био,
па су стали свуда да га траже и на крају су га по гласу нашли на обали мора.
Онда је сабор решио да га више не пуштају у пећину, него су му дали место
при самој гробљанској цркви.
Пред празник Васкрсења 1888. старац се разболео, легао у кревет и ништа
није јео. Од тог времена па све до смрти проживео је без икакве хране осим
што су му понеки гутљај воде сипали у уста. Иако му је глас сасвим ослабио,
он је још увек могао да говори. Макар с тешкоћом, али су се речи могле
разабрати. На четвртак Светле седмице, био је канон храмовног празника
његове цркве у име Живоносног Источника. Сунце се већ приближавало
хоризонту и још минут и било је спремно да зађе. Одједном је отац Јоаким
ускликнуо громким гласом: - "Панагија му, Панагија му (Пресвета моја)!", и с
овим речима је испустио дух у руке свог Господа, Кога је тако заволео. Старац
Јоаким је умро када му је било око седамдесет година. Од тога је на Светој
Гори проживео више од двадесет пет година.
СТАРАЦ ЈЕФТИМИЈЕ - ГРК
(умро 1866)
О старцу Јефтимију, коме су се за савет обраћали отац Антипа Валаамски и
игуман Нифонт (овај последњи као његов духовни син по пострижењу),
немамо подробно сведочанство. Сазнали смо само следеће.
(Из записа оца Пантелејмона): Старац Јефтимије је родом био Грк и родио се
1770. године на острву Имрос. Неко време је радио као учитељ, али пошто
није био оптерећен супружанским везама, рано је почео да помишља на
спасење душе, те је решио да ступи у монаштво. Са тридесет година се
отпремио на Свету Гору и овде се населио у скиту Свете Ане код једног
старца. Како је говорио отац Нифонт, он је у скиту био стуб ослонац.
Годину дана пред свој одлазак у вечност старац Јефтимије је био веома
болестан. Сви који су духовно били са њим у вези долазили су да се опросте.
Припремајући се за смрт он је као искусан подвижник говорио за опроштај: -
"Оци, старајте се увек да сте спремни, да вас тај час не би затекао, јер тада већ
ништа нећете моћи да учините!" Говорио је то са таквим одушевљењем да су
сви били ганути видећи с каквом решеношћу ступа на двери смрти, и сви су
од тога имали велику корист. Али од те болести старац није умро, него је
потпуно оздравио.
Још за живота био је удостојен откривења о смртном часу. О важности тог
тренутка када душа излази из тела, старац је говорио овако: - "Ако неко чује
за душу која је отишла, ма где био и ма чиме се бавио, нека одмах остави све
и нека се моли за умрлог. Макар и њему самоме молитве других биле
потребне, макар и своје правило још не испунио, нека тог часа заборави себе
и свако друго дело, и нека се моли за почившег".
Старац Јефтимије је особито волео молдавски скит. Немајући могућности да
се често види са старцем, игуман Нифонт га је дуго молио да се пресели к
њима у скит, али се отац Јефтимије није слагао, не желећи да остави своје
тиховање. Бог је, видећи искрену жељу оца Нифонта и његовог братства,
Својим промислом учинио да се збуде по њиховим молбама. Игуман је позвао
старца на освећење скитског храма. Старац је кренуо будући сасвим здрав.
Обилазио је цео скит, разгледао нове зграде, био на свим службама и у
трпезарији, и после два дана причестио се Светим Тајнама. После тога је
дошавши у келију, у стању неисказиве радости, од чијег изобиља је почео да
пева тропаре и стихире, што се другима показало врло чудним. Усред певања
старац је предао свој дух Господу. Они који су томе присуствовали помислили
су: - "Какав чудан обичај има овај старац да гласно пева". Тек што је заћутао,
погледали су и видели да је старац већ умро са изразом велике радости на
лицу. Када смо после тога посетили келију Рождества Богородице у скиту
Свете Ане, где је живео старац Јефтимије, замолили смо његове ученике да
кажу нешто од старчевих поука. Тужно су одговорили да не могу да предају
силу и убедљивост онога што је старац говорио: - "О, да сте га затекли у
животу и од њега самог чули реч! Ми не можемо да пренесемо оно што је
говорио, јер је сам његов говор имао благодатну силу и продирао у дубину
душе".
СТАРАЦ ТЕОФИЛ "АГИА ПСИХИ" - ГРК
(умро 1870)
Оца Теофила су у скиту звали Теодорит. Родио се 1777. године и по занату је
био столар, али је више од тога радио на суду: било каква парница хришћана с
Турцима да се повела, увек су звали њега, јер је турски језик знао савршено.
Али, видевши таштину свега тога, дошао је у Свету Гору и ступио у Русик. То
је било око 1800. године, при игуману Сави, када су намеравали да приступе
копању темеља за зидање новог манастира на обали. Из Русика, Теодорит је
отишао старцу у скит Капсокаливију, где је живео шест година, а у време
грчког устанка је већ живео у Новом скиту, где се постригао у мантију са
именом Теодосије. У схиму га је постригао његов духовник из скита Свете
Ане, Јоасаф, назвавши га Теофилом.
Знајући добро турски, он је и ту са успехом пред Турцима заступао многе
монахе, ослобађајући некога од смрти, некога од невоље, подмећући често
сопствену грбачу уместо оних за које је молио. Видећи његово добровољно
страдање многи су Турци говорили: - "Зашто ли се овај залаже за кривце који
су заслужили казну?" па су му саветовали да се удаљи са Свете Горе. Али,
добровољни мученик је био спреман да за своје ближње и живот положи. И у
Солуну је заступао светогорске монахе и многе је избавио из затвора.
Име "Агиа Психи (света душа)" наденули су му становници скита за изузетну
доброту и љубав која је обухватала све. Друкчије га нису ни звали, и многи
чак нису ни знали његово право име.
Од турских батина постао је прави инвалид: рука пребијена, кичма ушинута и
цело тело изранављено.
Спасао је такође и многе дечаке од турског насиља, а један од њих је касније
постао игуман Кутлумуша.
За време грчког устанка, оно мало становника скита који су остали,
оскудевали су у свему, а пре свега у хлебу. Хранили су се кестеном и травом.
Једном је дошао чиновник од солунског паше, и Агиа Психи му је рекао: -
"Поручи паши да умиремо од глади, а и ваши војници немају шта да једу.
Нека пошаље пшеницу!" - Од тог времена паша је почео да шаље хлеб.
Сви су се плашили Турака и њихове суровости, али је "Агиа Психи" имао
особиту смелост када им се обраћао и заступао за све. Турци су много пута
поступили по његовој жељи, али би га понекад и добро претукли.
Када је паша дознао да је на Светој Гори остало много дечака, наредио је да
их све сакупе. Хватали су кога су стигли: и искушенике и светске - око триста
душа, а онда су их потурчили у Солуну. "Агиа Психи" је био тамо и видео их
пре него што је обављен муслимански обред. Рекао је паши: - "Зашто си
покупио дечаке?" Овај је одговорио: - "Наш пророк Мухамед је наредио да
хришћанског дечака, ако га нађемо, благим речима убедимо да прими вашу
веру, а ако дечак буде заробљен, онда да то учинимо насилно! Ето како се наш
пророк бринуо о распростирању наше вере!" - "Ваш пророк вас води право у
пакао, а ви га слушате!" - побунио се отац Теофил. Један Турчин је хтео на
месту да га убије, али се зауставио и рекао: - "Требало би те убити, али нам је
жао и остављамо ти живот. Само ти батали заступање за ове дечаке!"
Када су у солунску тамницу затворили представнике Атона, међу њима су
била и два јеромонаха из Новог скита, Јосиф и Герасим, и братија је молила
"Агиу Психи" да оде у Солун и измоли њихово ослобођење. Претрпевши
свашта од Турака, јер су једном чак и пуцали на њега из чисте забаве, он није
хтео да иде, али када је помислио на то како затворени пате, није се уздржао и
из сажаљења је кренуо. Од паше је измолио да пусти она два јеромонаха. Но
када су отишли да их ослободе, многи други тамо затворени почели су са
сузама да моле "Агиу Психи" да се заузме и за њих, падајући му пред ноге и
љубећи место где је стајао, називајући га оцем и добротвором. Њихов
очајнички положај и горке сузе дубоко су дирнуле "Агиу Психи" и, без обзира
на све тешкоће, он је поново отишао код паше. Господ му је помагао и паша је
одмах пустио још 23 човека.
Једном на Светој Гори Биле-паша је у друштву питао "Агиу Психи": - "Како
ви гледате на нашег пророка Мухамеда?" - "Ми с њим никаквог посла немамо,
то је ваша ствар!" - "А шта сматрате да је Христос?" - "Нема шта да сматрамо,
него како јесте: Исус Христос је Бог истинити Који је створио небо и земљу,
анђеле и људе, море и све што видимо својим очима". На те речи паши као да
је позлило: пао је у несвест. "Агиа Психи" се препао и прекрстивши руке на
грудима чекао неминовну смрт. Капетан који је ту био на коњу извукао је мач
и хтео да посече "Агиу Психи", али је у то време паша почео да се придиже.
То је скренуло пажњу капетана и он је скочио са коња и питао пашу: - "Шта се
то с тобом десило и зашто ступаш у овакав разговор, ако се не осећаш добро?"
Паша је одговорио: - "Ја сам разговарао са многим Грцима, али ни од кога
нисам чуо овакве речи. Ово мора да је неки нарочити човек!" Могло се
помислити да ће после одласка Турака са Свете Горе сви којима је "Агиа
Психи" помогао пожурити да му узврате, и да ће бити обезбеђен у свему до
краја живота. Али, тако није било. Када су га питали зашто живи у таквој
беди, он је рекао да је приликом устанка већи део монаха отишао на разне
стране и мало се ко вратио, а сви које је он ослободио су помрли. Он сам,
имајуђи колибу у Новом скиту и бавећи се рукодељем скоро никуда не иде и,
природно, мало га ко зна и помаже. На крају су од њега одузели и саму
колибу. Ево како је то било: када је скит био у спору са манастирима око
пореза и када су патријарха замолили да рашчисти ствар, међу потписаним
старцима Новог скита "Агиа Психи" је био први. У манастиру светог Павла су
за то дознали, па су продали његову колибу и он је остао без игде ичега.
Старцу келије светог Јована Богослова, оцу Мелетију, дошла је помисао од
Господа да га прими у келију и држи га тамо као старца, за шта му је "Агиа
Психи" био дубоко захвалан.
Старац је умро 1870. године.
СТАРАЦ АВАКУМ - ГРК
(умро 1875)
Отац Авакум је, колико се сећа, дошао на Свету Гору са петнаест година,
негде око 1790. Монаштво није примао него је био чамџија, у почетку у
Русику, а онда је прешао у Дионисијат, где је живео све до грчког устанка.
Када је већи део светогорских братстава журио да се склони од Турака,
отишао је и отац Авакум у свој крај, на острво Скопелос, и ту сачекао да се
времена смире. Тамо је примио постриг од руке каракалског игумана
Николаја. Вративши се на Атон, прво је живео као бескућник, лутајући по
разним местима, све док се на крају старци Новог скита нису сажалили и
уделили му смештај близу гробнице у малој колиби, па се он од тада сматрао
обезбеђеним, иако је живео у правој штали. Чудо је како је могао да живи у
тако мрачној, хладној, и задимљеној келији, особито зими, јер је и лети морао
да се греје на сунцу. Али, он је тврдио да му није хладно и да је увек огрејан.
По свему судећи, осим његове одеће, која је била стара и танка као и он сам,
одевао се и у подвижничку одежду трпљења.
Излазећи у сусрет његовој стварности, становници скита су му давали по
мало хлеба, и он је оваквим сухоједењем био задовољан деценијама. - "Треба,
говорио је, да се спремимо да станемо пред Господа. Овде ништа није
потребно. Ако не данас, умрећу сутра и све ће остати. Вечност се не мења и за
њу треба бити спреман." На питање о његовој убогој келији говорио је: -
"мислио сам некада да уз помоћ добрих људи нађем за себе колибу, али сам се
предомислио: шта ће ми то? Ускоро ћу умрети, а за то је овде згодно место!"
Старац Авакум је умро 1875. године када му је било око сто година.
СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ - ГРК
(умро 1876)
Отац Пајсије се родио 1799. и на Свету Гору је дошао када му је било
седамнаест година. У скиту Свете Ане живео је тридесет година, у почетку
код старца, а онда сам. Затим је код њега дошао рођак који га је молио да
пређе у Нови скит, место које је погодније за рад, и они су се населили у
келији Успења Мајке Божје, где је рођак био пострижен са именом Кирил. С
њим је старац проживео тридесет година.
Њихово рукодеље је било прављење камилавки и резбарење великих кашика.
Једном приликом је неки руски монах свратио код њих и затекао их при раду.
Море је поткопало зид, зид се срушио и они су поново постављали камење не
би ли задржали земљу коју је свака киша могла да спере у море. Када их је
посетилац позвао, пожурили су да дођу. Пре свих је дошао сам старац и то са
младићком лакоћом. На њему је све тако висило да се дошљак избезумио, те је
полунагом старцу дао нешто новца, и затражио да обећа да ће себи купити
другу одећу.
(Из прича оца Пајсија): - "Пред долазак Турака на Свету Гору манастир светог
Павла је потпуно опустео. Одлазећи, старци су замолили становнике скита да
припазе на манастир, обећавајући да ће, ако оци учине нешто у корист
манастира, после одласка Турака манастир да их ослободи свих пореза, о
чему су дали писмену потврду.
За све време боравка Турака скитски оци су им служили у скиту и у
манастиру и плаћали порез по тридесет лева месечно за сваког Турчина.
Тешко је било и оскудевало се. За то време они су плели фесове и продавали
не би ли платили свој порез. Јели су сув хлеб, и то не пшенични него
кукурузни или јечмени.
По окончању немира, када су се манастирски оци вратили, питали су
становништво скита како се живело. Затим су потврдили своја обећања, само
су тражили документ. И скићани су им га без сваког подозрења предали.
Ускоро је манастир разрезао скиту порез много већи него раније. Скићани су
се позвали на обећања, наводећи своје патње и плату коју су давали Турцима
за манастир. Манастир је одговарао: - "А зашто сте платили? Зашто сте остали
овде? Ми смо, ето, отишли и нисмо платили, тако је требало и ви да урадите!"
После овакве захвалности становници скита нису имали шта да кажу, а пошто
су зависили од манастира, морали су да се повинују. Чували су десет година
потврде о уплати пореза. Те потврде су однели у Константинопољ када су се
становпици скитова судили с манастирима, али тамо на њих нису обратили
пажњу.
Старац Пајсије је умро 1876. године.
СТАРАЦ ГЕРАСИМ - ГРК
(умро 1880)
Отац Герасим је на Атон дошао мало после окончања грчког устанка и ступио
у манастир светог Павла, где је живео тридесет година. Онда је добио
благослов од игумана да ступи у усамљенички живот и населио се у колибу
изнад Новог скита. Његова колиба је имала високу ограду са капијом уз коју је
увек стајао крст, као знак да га нема код куће, да му посетиоци не би
нарушавали тиховање. За оне који су га знали био је спроведен канап до
звонцета у келији. Када би га неко звоњењем позвао, излазио је у сусрет као
ка некоме који има неки неопходан духовни разговор.
Излазећи из манастира, он је уплатио две хиљаде лева, а манастир се обавезао
да ће му до краја живота давати сухарке. У почетку су давали радо, додајући
још одећу и обућу, али су после и сухарке давали преко воље.
Рукодељем се није много бавио. Покаткад је правио нешто бројаница и давао
их једном монаху ради продаје у Кареји, али сам никада није излазио и ни од
кога није ништа тражио, због чега је живео у оскудици.
Када су га посетиоци једном много запиткивали, он је рекао: - "Има тренутака
када човек као да лети на небо; али има и таквих времена, када по неколико
сати наилази таква тескоба, да не знаш куда би се део. У такво време не
можеш ни да спаваш, ни да се молиш, ни да читаш, ни да седиш на свом
месту, ни да једеш, ни да разговараш. Таква времена су веома тешка и
потпуно необјашњива свакоме који то сам на својој кожи није осетио!"
- "Деси се тако некад, да те сви удови боле, па не можеш да устанеш на
молитву. Али, ако у таквим тренуцима сам себе натераш на напор, сваки бол
може да нестане без трага. Особито ако у то време притекнеш Божјој Матери,
убрзо ћеш осетити помоћ. Она помаже увек. Када се лоше осећаш или када се
деси какав бол у удовима, неопходна је потпуна одлучност - до смрти - иначе
нећеш победити. Кад живиш усамљено, не треба да се обазиреш ни на шта.
Ако је дошло време за вечерњу или за неко друго молитвено правило, ма шта
да се десило, устани са пуном одлучношћу и Господ ће помоћи!"
Гости су хтели да га изазову на отворенији разговор о плодовима његовог
тиховања, али се он правио невешт, потврђивао углавном њихове речи, не
изјашњавајући се и сам о таквим питањима.
- "Старче, говорили смо, није ли тешко тиховати таквима као што си ти, на
таквом месту, где нико и не пролази, јер је молитвеницима потребна
међусобна отвореност и поверење, као и провера онога што чине?"
Старац је одговорио: - "Да, тешко је. Али ја идем до оца Висариона који живи
изнад скита и са њим разговарам, а и исповедам се код овдашњег скитског
духовника Ефтимија!" - "Али он нема искуства у молитвеном тиховању?"
Старац је одговорио: - "Нема, али је исповедање помисли неопходно. Ради
духовног разговора идем код оца Висариона!"
- "Не доживљавају сви молитвени тиховаоци исто. Свети Исак Сирин пише да
се највиших виђења удостојавају само ретки, профињеног ума. Он чак
саветује да ако те захвати такво стање да не можеш ништа да учиниш, умоташ
своју главу у мантију и легнеш да спаваш док тај час не прође. То је стање
такве природе да га душа ником другом не може објаснити. Упоређени са
овим стањем, сви подвизи и напори и било шта друго, значе мало или готово
ништа. Али, што је чешће душа у таквом стању, то се она више уздиже и
човек прима велике дарове од Господа. Свети Исак је још рекао да слично
искушење не траје никада више од сата, иначе би душа страдала. После тога
долази благородна промена: у човека се усељава таква радост да је душа
ирожета неисказаним блаженством, као сунђер водом. У то време он осећа
такву снажну ревност, као што понекад бива ратнику у борби, када он види
како му све полази за руком, те се баца силно на непријатеље, не видећи пред
собом никакву препреку. Тако бива и са тиховаоцем. Али, тешко њему ако му
се при том деси нека препрека. Он ће тада окусити горчину смртног отрова, а
непријатељ ће ненадано да се баци на њега. И шта онда бива? У његовој души
се распламсава неукротива ревност да се непријатељима освети не обазирући
се ни на шта!"
Старац Герасим, добри ратник Христов, умро је 1880. године.
ДУХОВНИК НЕОФИТ - ГРК
(умро 1872)
Отац Неофит је стигао на Свету Гору 1809. године, када му је било тридесет
седам, и ступио у манастир Есфигмен где је живео десет година. Ужелевши се
тиховања, он се удаљио у пустуњу, под самом планином, где је живео
двадесет година. У почетку се населио на самом врху Атоса, мислећи да може
тамо да живи, али није поднео суровост зиме. Спустио се нешто ниже, лутао
по пећинама, и на крају се уселио у келију светих Архангела у скиту Мале
Ане. Ту је живео десет година. Како је сам рекао, тамо је добро живео и
хранио се духовним плодовима усамљеничког тиховања. Отуда су га узели за
игумана Григоријатског манастира.
Једном су га питали зашто је изашао из Есфигмена. - "Отуда сам отишао јер
су ме послали на послушање у свет. Осећао сам да нећу проћи без штете. Да
није тога било и данас би живео у општежићу. Тамо је добро и борба је мања,
а у пустињи се треба борити против љутих ђавола!"
Григоријатским манастиром је управљао десет година, али је и тамо као и
раније, услед манастирских послова, требало излазити у свет, па је то, као и
неке незгоде с братијом, натерало старца да остави игуманство.
- "Уосталом, говорио је старац, од младости сам желео пустињачки живот, и
та је жеља очигледно превагнула. Поново сам се удаљио у скит Свете Ане, где
сам живео шест година. Међутим, осетио сам да моје телесне снаге не
одговарају више духовној жељи да живим у том скиту, где од обале на леђима
треба носити све неопходне ствари, па сам прешао у Нови скит, у келију
светог Харалампија, где живим од 1855!"
По својим подвизима он је био велики старац. Њему су с пуним поверењем
долазили за савет.
Пошто је отишао из Григоријата, имао је довољно средстава, али је једанпут,
када је отишао у Киријакон на бдење, неко од световњака украо све што је
могао наћи. То је принудило старца да пошаље свог ученика Матеја да по
манастирима проси милостињу. Од тада је живео у оскудици и понекад је
говорио: - "Живот у пустињи није без оскудице и без лишавања!"
На питање о манастирском животу једног монаха који га је посетио, он је
одговорио: - "И у манастиру се може водити достојан и правилан живот, само
треба имати искусног духовника. Са другим треба разговарати што се може
мање, па и то само са онима који траже духовну корист!"
Столетни старац је умро 1882. године.
СТАРАЦ АНТИМ - БУГАРИН
(умро 1867)
Отац Антим се родио у Софији и у свету је био свештеник. После смрти своје
жене, негде око 1830. године, удаљио се у Свету Гору, где се у почетку
населио у манастир Симонопетра, и тамо примио монаштво. Од 1841. године
почео је да јуродствује, али је остало непознато каквим је поводом решио да
ступи на тако опасан и мукотрпан пут духовног живота. Он је волео манастир
Светог Пантелејмона, волео је да слуша руску службу, па је зато често долазио
у Русик, а понекад тамо живео и по недељу, па чак и више. Његово омиљено
уточиште била је црквена припрата.
Отац Антим се увек старао да сакрије свој унутрашњи живот, показујући се
неразумним. Често је говорио невезано, као бесмислено, а понекад је био у
стању и да се покошка. Чим би приметио да људи почињу да схватају његове
басне и да му указују поштовање, намерно би натрабуњао којешта смешно, и
отишао у пустињу да тамо тихује два или три месеца, или да лута по
пећинама и провалијама Атона а онда се опет враћао у манастир.
Од самог почетка његовог јуродства, неки монаси у Русику су на њега
обратили пажњу и строго пратили начин његовог живота. Он на тај пут није
ступио одједном, него постепено. Почевши да јуродствује, он је пет година
носио обичну одећу, није одбијао општу трпезу и није дуго одлазио да самује.
А онда, постепено, као да се оснажио и растао у самоодрицању, мало по мало
је изменио одећу, почео да носи сасвим танушну, а затим је и њу пренебрегао,
па стао да иде полу го, у сукненој врећи, прорезавши рупе за главу и руке, и
на тај начин је ишао свуда. После је и тај свој џак рашио и просто га носио на
леђима: зато су га и назвали "џаклија". А у пустињи се и тога лишавао и ходао
сасвим без одеће.
Многи су, гледајући његово натприродно подношење тегоба, духовно
узрастали, а неки су се саблазнили, сматрајући га неурачунљивим. Многе је
поучавао, исправљао, храбрио и корио. Сопствени живот је, међутим, крио.
Ретки су били они којима се откривао, али су многи знали да поседује велики
дар прозорљивости.
Последњих година свог живота је доста често долазио до Русика, али унутра
није улазио увек, осим ако би га убедљиво замолили. Задржавао се углавном
иза манастира, у кухињи или трпезарији за раднике, где се за хладна времена
грејао и поткрепљивао храном. Отац игуман је наредио тамошњем трпезару
да прима старца и да га угошћава. Монах је усрдно испуњавао ово
послушање, и успео је да стекне особито поверење оца Антима, па је могао да
дозна нешто о његовим тајним подвизима. Отац Антим је од Бога имао
велики дар да дуго пости, што је он пажљиво од свих крио премда је понекад,
без намере, услед околности, откривао своје подвиге и благодатне дарове
којих га је Господ удостојио. Тако је једном, за време Петровског поста,
старац дошао у Русик веома исцрпљен; монах који га је служио примио га је
са радошћу и предложио му трпезу. Старац је почео да једе, а монах је нешто
ишао трпезаријом, с времена на време гледајући на њега. Старац је не
обраћајући на њега пажњу, продужио да једе више него обично. То је
саблазнило трпезара и он је у мислима почео да осуђује старца зато што такав
сув и изможден тако много једе! Поневши се од таквих помисли, он је с
негодовањем изашао из трпезарије. Старац је, завршивши обед, изашао из
трпезарије и сео поред врата. Видевши свог саблажњеног пријатеља позвао је
и њега да седне и, узевши га за руку, питао:
- "Знаш ли ти брате шта је смиреноумље?" Монах му је, по смирености
оговорио: - "Не знам!" Тада је старац рекао: - "Смиреноумље је у томе да
никога не осуђујеш, а да самог себе сматраш горим од свих. Ето, ти, малопре
си се саблазнио и осудио ме што сам тако много јео, а не знаш колико дана
нисам јео! Сети се кад сам код тебе последњи пут јео!" Монах му је
одговорио: - "Сећам се оче, да си код нас био на Цвети, а од тада те нисам
видео!" Старац му је рекао:
- "Видиш ли колико дана нисам јео? А ти ме још осуђујеш што много једем!
Брате, Божји дарови су разни: свакоме је Бог понешто дао. Тако је мени Бог
дао снагу да трпим глад и студен. Можеш ли ти да поднесеш онолико колико
ја подносим? Хајде пробај, скини своју одећу и обнажен пођи са мном макар
само до суседног манастира. Ти си, ето појац, а како певаш Богу? Мисли твоје
лутају на све стране у расејаности, а слушај како ћу ја да певам!" Старац је
подигао руке ка небу и дрхтавим гласом запевао - "Алилуја", и сузе су
потоком грунуле из његових очију. Трпезар се ужаснуо и сам заплакао. Онда
му је старац рекао: "Ето, брате, не осуђуј никога, јер ти не знаш коме су какви
дарови дати, него више обраћај пажњу на себе!" Брат се поклонио старцу и
замолио од њега опроштај. Од тог времена старац је био много отворенији
према свом пријатељу.
Други брат се једном саблазнио о поступке старца и говорио у својој души: -
"Како он да буде прозорљив? Зар прозорљиви тако много једу?" Старац га је,
проникнувши у његове мисли, позвао себи и рекао: - "Ти, брате, хоћеш да
будеш монах, а твоје мисли су све у Русији. Поћи ћеш тамо, испунићеш своју
жељу, али ћеш се опет вратити овамо и тада ће те духовник удостојити
монашког пострига!" Речи старчеве су се испуниле до последње. Онај брат је
био пометен помислима и, оставивши обитељ, отпремио се у Русију, али је
после годину дана поново дошао на Свету Гору и удостојио се пострига.
Монах који је послуживао старца изузетно га је поштовао, скоро као светога
али се у исто време, плашио да покаже своја осећања знајући да старац не
воли похвале. Једном је трпезар дочекао старца, посадио га за трпезу, а сам из
поштовања није хтео да седне поред њега, него се правио да има нека посла и
тумарао трпезаријом.
Старац је јео ћутке са смешком и посматрао сабрата који је ишао тамо-вамо.
Пошто је завршио са јелом отац Антим је, уставши од стола, рекао: - "Добро,
добро, брате, сада стани! Нека ти Господ помогне и оснажи те!" Један
јеромонах је причао како му се десило да је пожелео родни крај и помислио да
остави Свету Гору. Док је он о томе мислио, одједном је у његову келију ушао
отац Антим, што се раније никад није дешавало, и рекао му: - "Мајка Божја ме
послала да ти кажем, попе, да не идеш у Русију, а ако ипак одеш у свет,
упашћеш у грех!"
Једном је отац Антим дуго остао на Атоским висинама у молитвеном
тиховању. Трпезар, који је привикао на утеху у разговору с њим, не видећи га
дуго времена, зажелео се старца и молио Бога да старца упути у манастир не
би ли се он духовно утешио. При том је размишљао: - "Можда се мој старац
од подвига у пустињи изнурио, а ја бих могао да га окрепим храном и да га
напојим чајем!" Следећег дана, ујутро, старац је дошао свом пријатељу и
видевши га са осмехом рекао: - "Ето, по твојој жељи сам дошао са Атоса.
Уморан сам и све сам ноге изубијао о камење. Вреди ли таквог напора твој
чај?" Брат се зачудио његовој прозорљивости и измолио опроштај због
причињеног труда.
Једном је уочи октобра, док су у Русику обављали свеноћно бдење у част
покрова Пресвете Богородице, отац Антим бануо у манастир уморан и једва
дишући. Када је срео свог познатог сабрата, рекао је: - "Ове ноћи сам се
налазио близу Зографа у пустињи и молио се стојећи на камену. За време
молитве видео сам Мајку Божју како силази с неба на ваш манастир.
Обрадовао сам се том виђењу и пожурио овамо да бих је овде затекао, да и
мене грешног заједно са свим Својим слугама, покрије Својим покровом.
Међутим, само што сам почео да трчим овамо, одједном се појавила змија и с
љутином се бацила на мене, и снажно ме угризла у ногу. Међутим, ја сам се
досетио да је то препрека коју је по попуштењу Божјем начинио ђаво, да би
ме тако лишио духовне користи ц утехе, па зато нисам обратио пажњу и
наставио сам да трчим до вашег манастира!" Сабрат је прегледао старчеву
ногу - пета је била дубоко угрижена и крв је текла из ране. Велика љубав
старца према Богу га је учинила неосетљивим за телесне патње.
Зима 1862. године је била хладна и пуна снега. У то време отац Антим је
живео у пустињи, у једној дупљи на атоским висинама. Пао је велики снег и
потпуно га затрпао тако да уопште није могао да изађе одатле. Провео је тамо
четрдесет шест дана без хлеба. А обично је у зимско време био чешће у
манастиру. Старци Русика су, видевши да тако хладне и снежне зиме не
долази, почели да се брину да се није следио у пустињи. А онда је једног дана
старац сишао у манастир потпуно изнурен и са промрзлим лицем и рукама.
Сабрат који је бринуо о њему, видевши га неочекивано од радости је
узвикнуо: - "Ах, оче, зар си то ти? А ми смо већ пали у очајање да те више
нећемо видети. Где си био за све ово време?" - "Седео сам у дупљи", са
осмехом је одговорио старац. - "А шта си тамо јео, оче", питао га је брат? - "О,
брате Викторе, колико сам само тамо од мраза и ђавола пострадао, то само
Бог зна. Већ сам био помислио да је дошао крај мом животу, али ми се јавио
свети Јован Крститељ и избавио ме од смрти!"
Десило се једном да старац пет месеци није долазио у Русик. Монаси су се
узнемирили мислећи да га неко није увредио. Духовник Јероним је знао
једног исихасту у кога је отац Антим имао поверења, и замолио га да потражи
старца и сазна о разлогу тако дугог недолажења у Русик. Видевши оца
Антима, он га је питао зашто је престао да иде у Русик. Старац му је
одговорио: - "Док ме тамо нису славили и нису ме сматрали светим, ја сам
ишао, а сада не само што немам никакве користи да идем тамо, него ми је то
на штету. Последњи пут када сам био један јеромонах ми је пао пред ноге и
рекао: - "Помоли се, свети оче, за мене грешног, да се спасем твојим
молитвама!" И тек што сам се окренуо од њега, други један јеромонах ми се
обратио са истом молбом. Ето видиш, могу ли сада да идем до њих? Иако
волим тај манастир, ипак ћу га од сада посећивати ретко, јер ме тамо сматрају
за светог!"
Међутим, и после тога је отац Антим долазио у Русик, али унутра није улазио
и посећивао га је на неки начин тајно. Био је гост код свог пријатеља ван
самог манастира. С њим је о свему разговарао, и чак му откривао неке своје
тајне. Једном је старац дошао и био позван за трпезу. После јела је рекао: -
"Свети Јован Милостиви је јуче посетио наш манастир." Тог дана је била
недеља, и по обичају, много пустињака је дошло и сви су били нахрањени, а
удељен им је хлеб и милостиња.
Отац Антим није имао сталног пребивалишта, али цела Света Гора је била
његово пребивалиште. Ишао је по свим манастирима и скитовима и свим
местима у планини. Чешће него друга места је посећивао Русик. Последњих
година живота живео је око Зографа. Долазио је да ради на зидању новог
манастира, носио камење и воду. Августа 1867. велики подвижник је
последњи пут посетио Русик. Ушао је право у гостопримницу, и дуго
разговарао са познатим својим сабратом. Поучавао га како да победи своје
помисли и страсти, и на крају му право рекао: - "Ја више нећу доћи код вас,
јер ђу ускоро умрети!"
Крајем новембра те исте године дошао је у Зограф и тамо оболео. Сместили
су га у болницу у којој је лежао дванаест дана. 9. децембра је напустио овај
многострадални живот и у миру се представио Господу.
ИГУМАН САВА - ГРК
(умро 1821)
Почетком 19. века је манастир Светог Пантелејмона, Русик (у то време
насељен Грцима) био пред потпуним опустошењем. Зато је 1803. године
свештена општина, Кинот, решила да манастир искључи из броја
светогорских манастира, и обратила се са одговарајућом молбом васељенском
патријарху. Али, патријарх Калиник је одлучно одбио такав предлог и томе
насупрот поручио да се неодложно побрину да нађу искусног духовног
старца, коме би што пре у руке дали манастир да у њему обнови општежиће.
Примивши на знање вољу патријарха, свештена општина је изабрала и
представила патријарху старог јеромонаха Ксенофонтског скита оца Саву,
додавши са своје стране мишљење да ће тај старац моћи да одговори задатку.
Патријарх је благословио, и тако је отац Сава постао градитељ Русика без
његове добровољне сагласности, па чак и без његовог знања. Три пута је отац
Сава одбијао да прихвати дужност. Четврти пут, када је чуо посланицу
патријарха који је претио судом Божјим за непослушање, отац Сава је изгубио
присуство духа и повиновао се. Затим је стигла наредба патријарха да му се
јави лично ради детаљних упутстава.
Таква неочекивана наредба патријарха је веома узнемирила срце смиреног
старца. Он се није уплашио невоља и посла, али му је веома тешко пала мисао
да га смрт може достићи ван Свете Горе. Његова слабост и поодмакле године
су с правом изазивале сличну бојазан. Али, није имало шта да се мисли, и он
је послушао.
Међу верницима у Константинопољу се брзо ирочуо глас о доласку познатог
пустињака Светогорца, кога су многи лично знали. Отац Сава се, међутим,
никоме није показизао два дана. Одмарао се после тешког пута, и тек трећег
дана се, у пратњи свог ученика и ослањајући се на скромни монашки штап,
јавио у патријаршију. Патријарх је седео окружен синодом, но чим је видео
старца, он је устао и, пре него што је овај успео да затражи благослов,
наредио да му се донесе омофор и маидија. Одмах је почео молебан: усрдним
молбама патријарх је призивао благослов свише за добар почетак напора оца
Саве. Молио је Бога да Он Сам, путевима Свог промисла, помогне у том
послу. После молебна, отац Сава је хтео да целива руку светитеља, али је и тај
био тако смиреноуман, а уједно и уверен у духовност и светост старца, да су
узајамно целивали један другом руку. Старац је тиме био веома збуњен, па је
грунуо у сузе и плакао као дете.
Ради скупљања прилога отац Сава је остао четири године у Константинопољу.
У то време он се упознао са многим побожним грчким породицама. У једној
од њих причали су оцу Сави о младом рођаку трговцу који се упознао с
представницима султанских харема и снабдевао њихове становнице
најразличитијом робом. Заједно с тим он је успоставио и друге везе с овим
затворницима, због чега их је посећивао свакодневно. Његови рођаци су
говорећи о томе оцу Сави, казали да би био исечен на комаде кад би за то
сазнали. Зато су га и молили, да он својим утицајем избави младића од такве
страсти. Отац Сава се, испуњен вером у благодатну помоћ Божју посредством
Светих Тајни Тела и Крви Христове, дао на посао. После дугих и
безуспешних наговарања сладострасника да остави греховне везе са
муслиманкама, отац Сава је на крају предложио са своје стране најлакше
услове, обећавајући да га више неће узнемиравати и одвраћати од греха. Он га
је молио да само један дан не иде у харем, да тај дан пости, па ће после
прочитати над њим разрешну молитву и причестити га Светим Тајнама -
после тога може већ да ради шта год хоће! Бедни грешник је вучен својим
грехом, као гвожђе магнетом, тешко пристао, делимично можда и због стида
пред старцем и својим рођацима, а више зато што му старац више није ни
помињао одрицање од греха, него је само молио да се стрпи један дан. Тако је
невољни покајник постио тај један дан, саслушао разрешну молитву и
причестио се Светим Тајнама. После завршене литургије су отац Сава,
причасник и рођаци ручали заједно. За столом је отац Сава најпре причаснику
као мимогред предложио да покуша и данас да не иде у харем, па ће га и
сутра причестити. Не видећи никакву реакцију он је почео усрдно да га моли,
поново обећавајући да ће му после причешћа оставити слободну вољу да
греши или не греши. Добивши сагласност, причестио га је и другог дана. Сад
је отац Сава поново предложио да га причести под истим условима, то јест да
и тог дана не иде у харем. Тако га је причестио и трећи дан. А онда се видело
како је Божја благодат, по живој вери старца и молитвама рођака, учинила
своје. Грешнику је омекшало срце, и мало по мало он је у себи почео да осећа
хлађење распаљене страсти. На овај начин отац Сава је продужио да га
причешћује током четрдесет дана! На крају, причестивши га последњи пут,
отац Сава му је рекао: - "Ето, сада је довољно. Сад иди куд год хоћеш, па
макар и у харем, не задржавам те!" Али у души тог човека се десио преврат: -
"Нек раде са мном шта хоће, могу и на комаде да ме исеку, али ја низашта на
свету нећу пристати да идем тамо куда сам раније тако незадрживо стремио!"
На тај начин је многомилостиви Господ, Који не жели смрти грешника него да
се обрати и жив буде, нашао своју заблуделу овцу.
О овим догађајима оца Саве у Константинопољу испричао је очевидац -
ученик његов, архимандрит Прокопије, који је умро 1848. године.
Када је старац прикупио довољно прилога, вратио се на Свету Гору и почео да
гради манастир на обали мора. Умро је 1821. године.
ИГУМАН ГЕРАСИМ - БУГАРИН
(умро 1875)
Наследник оца Саве у Русику био је његов ученик Герасим. Он се родио у
Македонији 1770. године.
(Из белешки монаха Партенија): О. Герасим је као петнаестогодишњак ступио
у манастир Косфенит и у монаштву се налази већ више од педесет година
(1840). Има изузетан дар расуђивања. Има двеста духовних чеда, и свима
управља не као властодржац, него као отац. Понеког кажњава, понеког
поучава, понеког са сузама убеђује, а све воли као прави родитељ. Његова је
келија као болница, никада није затворена. И сва братија, чеда његова
духовна, и они здрави и болесни, журе свом пастиру, духовном исцелитељу, и
откривају му своје душевне ране. А он, искусни лекар, све лечи и отпушта их
из своје келије здраве, па сваки са радошћу жури на своје послушање. Он
онда, примивши све, сам излази из келије. Најпре посећује болесне, затим
обилази све келије, и надгледа раднике и рукодељце. Онда излази ван
манастира и посећује сву братију која ради на разним послушањима, и сам им
помаже. Тако проводи дане у непрестаним напорима. За време рада братију
никада не пожурује, него их још задржава, и често наређује да се одморе. У
цркву увек долази пре свих. Понекад уђем у цркву, од братије нема још
никога, а игуман већ стоји на свом месту. Храну, осим опште трпезе, другу не
узима. Често на трпези сам поучава и упућује братију, а понекад говори о
слабостима и недостацима братије премда ничије име не помиње. А говори
увек са сузама и родитељском љубављу, и сву братију доводи до суза. Стога га
сви гледају као ангела, и слушају као Бога, и поштују као цара, и воле као оца.
И поверили су му своје душе и тела, као лекару и пастиру, и путеводитељу у
Царство небеско. И не поштују га само његова чеда, него и сва Гора Атонска,
као строгог чувара општежитељних монашких типика.
Рецимо укратко о томе како је старац Герасим поступао са братијом Русика,
како је носио немоћи немоћних, како је смиривао гордост подвижника, како је
својевољнике и нарушаваоце општежитељних устава изгонио. Једном је у
манастир дошао монах Аврамије, Рус са Дона, из господе, који је раније
живео у Илинском скиту, и замолио да га приме у обитељ. Молио је за њега и
духовник Јероним. Он је молио да приме и његов капитал од двадесет хиљада
лева, али да га на послушање не шаљу. Игуман је питао: - "А шта ћеш ти
радити?" Он је одговорио да ће се Богу молити. Тада је игуман рекао: -
"Добро, ја сам томе рад. Ако би се сва моја братија решила да се непрестано
моле Богу, ја ни једнога не бих слао на послушање. Јер молитва је прави
монашки посао, а сва остала послушања су испомоћ, дата да се прекрати
време и избегне униније. Кад не би било послушања, код мене у манастиру не
би остало ни двадесет људи, а сада, са послушањем, има их двеста. Свакоме
је весело и радосно на општем послушању. Постоји време за молитву, време
за рад, време за јело, и време за спавање, јер свако има тело и крв. А ко љуби
Господа свим срцем својим, тај може без престанка да се моли умном
молитвом, којој телесни напори не сметају, него чак и помажу. Ако и ти
можеш тако да се молиш, примићу те и сместићу те без твојих пара (њих дај
куд год знаш), а ако не можеш тако да се молиш, ни твоје паре нам не требају.
Ми у манастиру живимо: новац не скупљамо него душе спасавамо. Кад неко
донесе новац ми не одбијемо, и користимо га на манастирске потребе, а
доносилац је дужан да се повинује свим општежитским правилима и одсече
своју вољу. Ми преко личних снага никоме не товаримо, него само оно што
сваки може да понесе." Толико је игуман Герасим био уман и
некористољубив.
Десио се и овакав случај: у манастиру је живео један монах већ пострижен у
мантију, по роду Грк. Он је уложио велику суму у манастир, али је и за себе
оставио нешто. Игуман му је говорио: - "Ако хоћеш да живиш са нама, за себе
не остављај ништа. То сада од тебе зависи. Ако ти је жао новца и не желиш да
се с њим растанеш, онда не треба да нам даш ништа, него нађи такво место
где с новцем можеш живети. Уколико пак утајиш, па се после смрти нађе,
биће бачено са тобом у гроб, а ти, као нарушитељ општежића, нећеш се
удостојити братског помена!" он је одговорио: - "Свети оче, што имам то ћу и
дати!" Игуман га је примио и постригао у схиму. Монах је био веома смирен и
кротак, и користан за обитељ. као добар столар, и братија га је веома волела.
Али је игуман прозрео змију среброљубља која се крила у њему, и често га је
позивао и у сузама га молио да изнесе свој скривени новац. Овај је, међутим,
одговарао да више нема. Игуман је, видећи његову окорелост и погибељ душе
како се приближава, хтео да га исправи. Једног дана је у присуству целог
манастира наредио да га истерају из обитељи, да избаце сву његову имовину,
и исплатио му његов новац. Монах новац није узео него је рекао да га је
манастиру дао за вечита времена. Братија је веома жалила в у сузама мислила
да је игуман без милости казнио тако смиреног човека. Монах је изашао из
обитељи, нашао себи друга и купио келију. Платили су четири хиљаде лева, и
две хиљаде употребили на доградњу. Тада су сви схватили због чега га је
игуман истерао из манастира. Али када је купио келију и сав новац потрошио,
на њега је наишло униније и више није био у стању да живи у келији. Све је
предао свом другу, а сам дошао у манастир и стао да моли вратара да каже
игуману како хоће да моли за опроштај. Вратар је пренео поруку. Игуман је,
чувши, дотрчао, чврсто га загрлио и рекао: - "Јеси ли сав новац потрошио или
је још нешто остало?" Овај је са стидом и са сузама у очима одговорио: -
"Опрости ми, свети оче, што сам згрешио пред Богом и пред тобом. Сад
заиста више ништа није остало, осим мојих грехова!" Игуман му је рекао: -
"Сад се радуј, јер те је Господ очистио: сад ћеш и ти бити монах", и дао му је
келију.
Уопште, старац Герасим је скоро сваког дана чинио дела достојна дивљења;
он је знао кога да казни, а коме да опрости немоћи.
Игуман Герасим сб представио Господу 1875. године, када му је било сто пет
година.
ДУХОВНИК МАКАРИЈЕ - ГРК
(умро 1859)
Отац Макарије, у свету Манасија, се родио у Румелији у градићу Заркост, од
родитеља Теохариса и Стамуле. Отац му се бавио орањем и премеравањем
терена и мада није имао школске спреме, у пракси је достигао задовољавајућу
искусност на том послу. Мати је ткала платно. Манасија је помагао у
домаћинству, а када је постао двадесетогодишњак, отишао је у
Константинопољ и тамо ступио у службу код једног трговца. Некако је
Манасију запазио Лаодикијски митрополит који му је предложио да са њим
оде у епархију, обећавши да ће се побринути за његово образовање. Манасија
је пристао и три године затим проживео с митрополитом, и усвојио не само
изучаване науке, него и знања из духовног живота. Слушао је разговоре о
Светој Гори Атонској, и осетио жељу да је лично посети, па је са благословом
свог владике и дошао на Свету Гору 1804. године. Како је дошао настанио се у
скиту Свете Ане и решио да ту остане. У то време тамо се подвизавао познати
духовник Методије, и њему се Манасија обратио замоливши за савет. Он га је
после разговора с њим, послао у келију Света Три Јераха ка оцима Венедикту
и Неофиту.
Ова келија је изузетна по томе што од саме изградње никада није била
продавана. Постоји већ стотинама година и увек је старац предавао своме
ученику. Блаженопочивши старац Иларион Грузин је говорио: - "У овој келији
чудодејствују сама три јераха!" Тамо су увек живели велики подвижници, и
сви су достизали дубоку старост.
Међу њима је био чувени старац Анастасије, пореклом из старе, добре
породице, који је после доласка на Свету Гору ступио у ту келију на
послушање код старца који је био чувен по духовном искуству. Старац је имао
седам ученика за које је келија била тесна. Анастасије је предложио да
прошири келију и цркву за свој рачун. Старац је одговорио: - "Ако ти
потрошиш свој новац, а после не поднесеш наш живот и пожелиш да одеш, ја
немам одакле да ти вратим!" Анастасије је умирио старца и узевши благослов
унајмио мајсторе, па президао келију и цркву. Поживевши више од сто
година, старац је умро а остали ученици су се разишли. Остао је сам
Анастасије који се подвизавао онако како га је сам старац научио. Код њега је
онда ступио ученик, у постригу Калиник, а затим и други - Венедикт. После
шездесет година проведених на Светој Гори, старац Анастасије се преселио
Господу пошто је и он живео више од 100 г. Отац Иларион Грузин је чуо од
древних стараца, савременика оца Анастасија, да је овај имао изузетне
подвиге и био обдарен благодаћу. Ученик Калиник је умро још за живота
старца и остао је отац Венедикт, који је у свему подражавао његове подвиге.
Овај је по пореклу био Бугарин. Код њега је дошао Неофит, а потом и
Макарије, и они су са њим живели све до краја.
Старци Венедикт и Неофит су били прости и необразовани монаси али пуни
врлина. Они су проводили пажљиво аскетски живот, и Манасија је код њих
био у послушању до пуног самоодрицања. Кад је прошла година од његовог
доласка, старци су, видећи добру нарав његову страх Божји и његово
послушање, рекли: - "Желиш ли да живиш са нама до смрти?" Овај је
одговорио да је управо због тога и дошао. - "Да ли си миран духом?" - "Миран
сам и радујем се што ме је Господ овамо довео", одговорио је овај. Онда су га
постригли и назвали га Макаријем.
После пострига отац Макарије се бацио на послушање са још већом
ревношћу, не штедећи се ни мало. Носио је најовешталију одећу, узимао
храну бирајући најгору, а ако би му допало нешто што је већ покварено, јео је
и то без и најмањег роптања. Живећи на Светој Гори никада није имао свог
новца. Пете године свог монаштва, 1809. године, отац Макарије је био
рукоположен у јеромонаха, и стао свакодневно да служи литургију. Ускоро су
старци примили још једног искушеника, кога су при постригу назвали
Нектарије.
У скиту Свете Ане је живео и умро васељенски патријарх Кирил, који је
утврдио поредак скитског живота - између осталог и то да никога не
сахрањују по келијама, него на општем гробљу уз Киријакон, да немају муле
и магарце, него да све носе на својим леђима. Ово последње - због једног
чудесног јављања ангела. Један искушеник је, изнуривши се под тешким
теретом, помислио: - "Да ли ће за овакав труд бити икакве награде? Тим пре
што се трудио за себе, за своје потребе". Одједном је чуо глас: - "Овај напор и
овај зној биће једнаки крви мученика, и за сваки корак ће оци који се труде
добити награду!" Од тада је сабор стараца по савету патријарха решио да
немају ни муле ни магарце, него да све сами носе. Осим тога, патријарх је
корио оне који су уз своје келије посадили винову лозу: - "Зато ће, говорио је
он, на вас наметнут порез!"
Мирно је текао живот оца Макарија, али се над Светом Гором спремала олуја:
грчки устанак је букнуо 1821. Али још годину дана пре тога су почеле невоље.
У ноћи између првог и другог септембра 1820. циклон је опустошио скит. У
то време је отац Макарије служио литургију. Вода је продирала кроз прозоре
цркве и мало је недостајало па да однесе целу келију са свима који су се у њој
налазили, што су они из тренутка у тренутак и очекивали. Онда је отац
Макарије узео путир и са њим закорачио. Вода се повукла, одневши са собом
само главе и кости раније почивших стараца, које су се налазиле са спољне
стране храма под олтаром, у једном удубљењу. Разорила је још и два зида.
У то страшно време, када су неверни Турци навелико проливали хришћанску
крв, већи део монаха је одлучио да оде са Свете Горе. Како се турска војска
приближава Светој Гори, 6. децембра 1821. г. Кинот је свима дао право да
одлазе куда који зна спасавајући живот и светиње. Старци Венедикт и Неофит
су видећи како монаси напуштају Атон, благословили своје ученике да се
сакрију за време нереда, давши им нешто од свог рукодеља да би могли да
плате пут. Отац Макарије је, не будући сигуран да ће издржати мучење ако
падне у руке Турака, решио да се и он привремено растане са Светом Гором.
За време боравка Турака на Атону, скитски оци су им служили по одређеном
реду: прали су им рубље, носили дрва, кували храну и радили све што су
Турци захтевали. На пример, они су натерали скитске оце да стражаре око
скита ноћу, а сами су спавали. Када би стражари нешто чули будили би Турке
па је било доста и смешних случајева. Уз ту службу становници су плаћали
још и порез од по двадесет пет лева на човека месечно. Прве две године није
било хлеба нити је било одакле да се узме. Отац Константије је касније
говорио: - "Две године смо млели траву, дивљу мирођију и суво кестење, што
смо онда мешали, додавали мало брашна, па од тога пекли хлеб". После две
године, Турци су почели да довозе пшеницу из Солуна. Скитски оци, који на
крају нису имали од чега да плате порез, били су позатварани у пирг
манастира Лавре, а међу њима и отац Неофит. Отац Нектарије је пошао да га
одатле избави, али су затворили и њега. Онда их је све избавио отац
Константије, и то стога што је добро знао турски.
Кад су се Турци још размештали по Светој Гори и чинили насиља над
монасима, уз обалу скита Свете Ане је пристала барка с хришћанима који су
бежали од Турака, не знајући куда да се сакрију, и почела са искрцавањем.
Видевши их скитски оци су их убеђивали да се не искрцавају, говорећи да ће
их Турци ту напасти. Хришћани су на то одговорили: - "А куда да пођемо,
свуда су Турци, свуда нас гоне. Овде на Светој Гори у најмању руку човек има
где да се сакрије!" Тако мислећи хришћани су се искрцали и дошли у скит.
Турака у скиту тада још није било, али су ускоро дошли из манастира Светог
Павла, и видевши хришћане повикали: - "Аха, примате разбојнике?". Рекавши
то они су отишли, претећи скитским оцима да ће се за то осветити. Оци су
рекли хришћанима да их чекају невоље, и замолили да пожуре са одласком,
куд год знају. Они су пошли на обалу и почели да спуштају барку, као и
обично вукући. Турци су већ били на путу за манастир, али су, чувши вику,
окренули натраг. Приближивши се, почели су да пуцају на хришћане који
нису имали са чиме да се бране, него су потрчали мислећи да ће се сакрити.
Међутим, Турци су неке побили, а осталима везали руке наопако и све их
отерали у манастир Светог Павла. Спасло се само двоје који су се бацили у
барку и отпловили.
У манастиру је турски заповедник наредио да све мушкарце убију у потоку.
Када су их повели, један богати човек је извадио кесу с новцем, и дао је
Турчину молећи да га пусти. Турчин је новац узео али је наредио да га убију.
Војници су одвели све као овце у кланицу и у потоку су погубили десеторицу.
Жене и децу Турци су по свом обичају држали недељу дана, а онда их одвезли
и продали као робље.
Још пре доласка Турака на Свету Гору, једанаест скитских отаца и неколико
мирских одлазили су барком у Румелију да жању пшеницу. У то време
становници су у страху од Турака били напустили насеља и засејана поља.
Само је на Светој Гори тада било више од педесет хиљада хришћана разног
узраста и оба пола. Тако су читав месец одлазили и жњели уз велику
опасност: пет или шест људи је жњело, а остали су са оружјем стражарили.
Довезавши барку пшенице, оци су је разделили по 88 ока на човека, али то им
није било довољно ни за недељу дана. Јер, долазили су мирски људи и
говорили им: - "Умиремо од глади, дајте хлеба!" И није се могло не дати.
Када су разбојници оставили иа миру Свету Гору, а оци нису имали чиме да
плате порез Турцима, молили су их да укину стражу. Зато је у скиту остало
свега пет Турака. У то време, осамдесет разбојника се довезло бродом до
Новог скита па су послали једног монаха да погледа стражаре ли Турци у
скиту Свете Ане и колико их има. Монах се вратио и рекао да страже нема.
Разбојнички харамбаша је повео са собом сву своју посаду, отпремио се у
скит и распоредио их: - "Кад ја испалим метак, сви пуцајте!". Наредио им је
да опколе скит и не пусте ни једног монаха. Дошли су ноћу, пред недељу.
Знајући овдашњи обичај да се монаси сабирају у Киријакон на литургију,
разбојници су почели да ударају у звона, а сами су се сакрили. Оци су
наилазили, а разбојници су их како је који долазио, хватали и везивали.
Старац Нектарије је пре тога од једног старца позајмио хлеб, па је онда
испекао свој и понео да врати. Разбојници су ухвативши га и видевши мек
хлеб, рекли: - "Ево, и хлеб нам је донео!" Одмах су се бацили на хлеб, а
Нектарију су у знак захвалности везали руке на леђима тако да су му их
повредили, и задуго после тога није могао њима да миче. Од свих су тражили
новац. Нектарије је имао петсто лева и дао им. Но они су се још разишли по
келијама и узимали све што су могли. Напљачкане ствари су товарили на
монахе и терали их да носе ка обали. Нашли су и велике казане. Хтели су да
их понесу сами али су били претешки, па су их стали гурати ногама да би се
казани сами откотрљали низбрдо, и уз пут су викали ка капетану код чамца: -
"Барба Димитрије, има ли још места?" Овај је викао: - "Носите, носите, све ћу
да сместим!"
За све то време, снабдевен молитвама и благословом стараца, отац Макарије
је путовао са Свете Горе за Мореју. У епархији Триполис месни хришћани су
му предложили да остане у развалинама древног манастира Светог Николе
које су штрчале после турских разарања, у крају званом Арменисти. Оцу
Макарију се место веома допало и он је решио да ту остане и доведе манастир
у ред. Придружила су му се два монаха и живот је потекао уобичајеним током.
Архијереј му је видећи његов строг живот и духовно искуство, предложио да
узме на себе дужност духовника месних житеља. Отац Макарије је испуњавао
ово послушање и заслужио свеопшту љубав и поштовање. Међутим, скори
упад Ибрахим-паше у Мореју је разрушио све, и он је заједно са осталима био
принуђен да се склони на острво Скопелос.
Опустошивши већ много села, Ибрахим-паша се приближавао Арменисти с
намером да и њега уништи. Хришћани још нису ни смислили како да се
спасавају, кад су се пашине војске већ показале. Скоро сви су нагрнули ка
морској обали, али на несрећу није било ни једног чамца. Само је далеко на
мору био један грчки брод који је после очајне вике становника почео да се
приближава обали. Отац Макарије је са тројицом монаха такође изашао из
манастира и видели су како су становници бежали на обалу, као и брод који се
приближавао. Али шта је то могло да значи за њих две хиљаде, када је брод
могао да прими највише двеста људи? Отац Макарије је решио да се врати у
манастир и тамо чека свој удео, али су монаси настојали да се иде на обалу.
Још нису ни дошли кад су чули глас капетана који је викао: - "Долазите,
монаси, долазите овамо!" Капетан је укрцао најпре њих, а затим остале,
колико је могло да стане. Све се то чинило пред очима Ибрахим-пашине
војске. Он је као љута звер напао на беспомоћне хришћане и све их побио.
Спасли су се само они који су се још раније сакрили. По одласку Турака
дошао је отац Макарије у манастир и, нашавши га разрушеним хтео сасвим да
га остави. Међутим, неки житељи су га замолили да остане, предложивши му
своју помоћ при обиови. Они су му показали раније границе земљишта и
саветовали му да пронађе старе документе и тапије. Отац Макарије је остао,
подигао какав-такав привремен кров и означио границе према казивању
мештана, трудећи се за то време да пронађе старе документе. Он је из разних
извора и успео да добије неопходне папире. Скупивши све што је пронашао,
отац Макарије је то чувао код себе све до одласка на Свету Гору. У то време,
обнављање манастира је ишло врло успешно. Касније, по одласку оца
Макарија, тим местом је путовао краљ Отон. Свратио је у манастир и место
му се веома допало. Монаси су испричали краљу о древним границама
манастирске земље и показали документе које је сакупио отац Макарије, и
краљ је потврдио власништво манастира над имањем. Када је све то
обављено, монаси су писали оцу Макарију: - "Све што је твоја света рука
планирала и записала, сада је даровано манастиру!"
Године 1833. отац Макарије је одлучио да се врати на Свету Гору. Када је
стигао својим старцима, оца Венедикта није затекао међу живима. Он је умро
1822. г. Тако је отац Макарије остао да живи са старцем Неофитом и оцем
Нектаријем. Нешто пре његовог доласка, старцу се придружио монах Сава,
који је остао код оца Макарија до његове смрти.
Ускоро су оца Макарија изабрали за духовника скитске братије, а 1834. године
сабор је на њега пренео обавезе дикеја: читаву годину испуњавао је он ово
послушање пуно брига и разних послова. У то време он је доста често
долазио у Русик, по позиву игумана, ради исповести братије.
Године 1839. Макарије је остао сироче. Старац Неофит је умро на дан
благовести који је те године пао на Велику суботу. Још увече, на Велики
петак, он је био отишао до Киријакона, где је престајао целу веома дугу
службу. После службе није пошао кући, јер је његова келија далеко.
Ускоро је требало да почне бденије за празник Благовештења, па је остао у
храму. Када је бденије почело отац Неофит је био прислоњен у стасидији у
полуседећем ставу пратећи службу и одговарајући јој унутрашњом молитвом.
Када је јерођакон обавио кађење после осме песме канона, отац Неофит је
одговорио поклоном. После девете песме сва братија су по старешинству
прилазила да целивају празничну икону и да се помажу јелејем из кандила.
Монах који је стајао поред оца Неофита је, видећи да он никако не креће,
помислио да је старац задремао. Почео је лако да га гура, али је старац и даље
стајао сагнуте главе, држећи у рукама запаљену свећу и не обраћајући пажњу
на монаха који га је будио. Тај је погледао изближе и видео да старац спава
вечитим сном. И његов дух је одлетео у оном тренутку када су запевали:
"всјакоје диханије да хвалит Господа" - да вечно хвали Бога на небесима.
За живота старац Неофит се одликовао обиљем љубави и гостољубљем.
Поред саме њихове келије пролази стазица којом се успињу пустињаци.
Старац никога није пропуштао него је свакога молио да сврати и гостио га је
како је могао, нудећи за јело све што се могло наћи у келији.
После смрти старца отац Макарије је био позван из Русика да пређе у
манастир и да буде духовник братије. Није могао одмах да се реши да остави
изабрано место. На крају, 30. августа 1840. отац Макарије је дошао у Русик и
населио се у келију Свих Светих иза манастира.
Отац Макарије је ревносно и усрдно служио духовном благу Русика. Овде је
као и у скиту, свакодневно служио литургију и у сузама се молио да Господ
пошаље Своју милост на Русик који је тада био у невољама, и да га подигне
духовно и материјално. Да би појачао такве молитве, он је сваки дан служио
посебни молебан Мајци Божјој, а када се зидао храм светом Митрофану, онда
је овом светитељу заједно са светим Пантелејмоном саставио посебан
молитвени канон, који је читао свакодневно. Овакав живот оца Макарија био
је награђен од Господа таквим даром умиљења, да он без суза није могао да
служи ни једну службу. Чак су и његови разговори били праћени сузама које
су се као два поточића лиле из очију. Кротости, смирењу и незлобивости он је
учио не толико речју, колико делом. Његова је љубав све обухватала, а поуке
су биле кратке, али снажне. Ко год да је дошао к њему с неким помислима,
огорчен, или погођен искушењем, он је са две речи био у стању да га умири, а
да затим пажљиво саслуша околности и поучи како треба поступити: - "Ово
овако, а оно онако; то остави, а ово учини!" говорио је он. Понекад се
дешавало да је неко долазио пред саму трпезу, и када је отац Макарије
требало да се одмори, али он уопште није показивао да треба јести или
спавати, него је стрпљиво и с пуном пажњом слушао свакога до краја. Тек
када је ствар била разјашњена, а монах се смирио и добио разрешење, старац
га је отпуштао с миром. Што се тиче хране, отац Макарије се није нимало
старао, и никада није тражио да једе. Када му већ поставе трпезу и позову га,
он би долазио. Био је навикао да једе једном дневно, а у току Великог поста
једном у два дана, и тај обичај је сачувао све до смрти. Своје рукодеље -
плетење чарапа, он није остављао. Понекад се будио ноћу и, стресајући са
себе сан, хватао за рукодеље не остављајући истовремено ни умну молитву.
Спавао је јако мало, седећи по источном обичају на ниском дивану, ослоњен
на лакат и без покривача. Код њега су прозори били отворени чак и зими.
У старости су га убеђивали да се треба одевати топлије или затварати прозор,
али он није пристајао. Тако је у седећем ставу и дух свој испустио - као да је
задремао. Целог свог живота ни с ким се није споречкао, нити је кога увредио.
Када су га грдили, није се бунио, него је одговарао ћутањем и овако: - "Нека
тако буде!" Само је једном, на особен начин протестовао: у скиту Свете Ане га
је неко, корећи га, назвао простим глупим човеком, а он је рекао: - "Ја сам
можда и философ, али се чиним оваквим намерно; тако од мене тражи
љубав!"
Једном су док је отац Макарије још живео у скиту, на Свету Гору дошла два
учитеља, који су тражили искусне духовне људе. Сазнавши за оца Макарија
дошли су њему и рекли: - "Зашто живите овде? Свет пропада. Идите тамо,
тамо треба народ учити и на тај начин доносити корист народу и земљи!"
Отац Макарије је одговорио: - "Ми смо људи прости и неписмени; како ћемо
учити? То је ваш посао. Ви сте учитељи, можете и требате да поучавате
народ!" - "Нас народ не слуша", одговорили су они. "Он изгледа да много
више поштује и има поверења у вашу одећу, у ваш понизан изглед и
испоснички живот. Зато вас народ слуша, а нас, који свега тога немамо, неће
да слуша!"
Када је отац Макарије био на острву Скопелос, привели су к њему опседнутог
и затражили да се моли за њега. Сажаливши се над болесником, он је почео да
чита молитву за изгоњење демона. За то време је ђаво, који је био у човеку,
викао: - "Сажиже ме, сажиже ... одох, одох!" Продрмавши болесника, он га је
одмах затим оставио.
За све време његовог духовништва у Русику, разнонародна манастирска
братија је живела у предивној једнодушности, миру и љубави. Он је сам
тражио и друге поучавао да траже оно једино потребно. Зато су његова
духовна чеда и живела у слози. Дешавало се да када му дође неко од братије и
почне да се жали на једног од стараца или архимандрита, отац Макарије
одговори: - "Не гледај на њега. Ти имаш погрешне представе о тој ствари, а
она се чак и не тиче тебе. Ти гледај своје, да савршен станеш пред Господа!"
Отац Макарије је био у блиској духовној вези са игуманом Герасимом: као да
су имали једну душу. Духовно искуство оца Макарија, његова блискост и
истоветност мишљења са игуманом, и његова душевна мекоћа, благотворно су
утицале на духовни развој манастира. Све се то нарочито видело после његове
смрти. Тада су у братству почеле поделе, несугласице, и на крају, почела је да
се образује национална партијност.
Плач је и раније било стално својство оца Макарија, али га је при крају
живота умиљење посећивало у таквом изобиљу, да је свакодневна литургија,
која обично траје два сата, била продужена на три, а при крају и на четири
сата. Старца би захватало умиљење и он је плакао у олтару, а његов чтец и
појац, отац Сава, би му подражавао на клиросу. У последње време, од
преобиља умиљења и због слабости ногу, он није служио сам, него се само
свакодневно причешћивао Светим Тајнама. Отац Макарије је као и његов
старац, отац Неофит, волео манастирска бденија зато су га, када више није
могао да иде, доносили у манастир на кревету.
Пред саму смрт га је братија која се налазила око њега питала како да живе
после његове смрти. Старац је рекао: - "Живите као што сте и живели:
уздржавајте се и будите умерени у свему, пазите на послушање, будите
смирени и обраћајте пажњу на молитву, томе се старајте, то тражите, а не
тражите да творите чудеса - то није неопходно, то и не спасава!"
Три дана пред смрт, отац Макарије је, седећи на свом дивану, одједном упро
очи у простор и гледао не трепћући тако право да уопште није примећивао
ништа око себе. Они који су се ту затекли почели су да питају: - "Шта је то с
тобом, оче, шта то видиш?" Али отац Макарије није одговарао. Тек кроз
четврт сата старац је прекрстивши се, три пута рекао: - "Слава Теби Боже
Сведржитељу!" Ученици су се приближили и поново питали шта је то видео,
али он ништа није одговорио.
И тако, завршивши трку, веру сачувавши, и додајмо, братију на пут спасења
извевши, старац Макарије је мирно и тихо предао своју душу Господу 15.
новембра 1859. године, када му је било седамдесет девет година, проживевши
од тога на Светој Гори педесет пет.
СТАРАЦ МАКАРИЈЕ - ГРК
(умро 1845)
У Русику је живео изузетан старац, монах Макарије, родом Грк. У најранијој
младости је одбацио свет и ступио у манастир, и шездесет година провео на
Светој Гори. Од тога двадесет у пустињи, код старца на послушању. Затим је
испративши свог старца у вечно блаженсто и продавши келију, ступио у
општежиће, у ком је живео више од четрдесет година. Било му је више од
седамдесет и за све је био пример по начину живота. На сваком послушању је
био први и трудио се више од свих. Често му је игуман говорио: - "Оче
Макарије, ти више не би требало да идеш на послушања, него да седиш у
келији. Већ си се довољно нарадио у свом животу, а сад пусти и да млади
раде!" Он би тада са сузама пао игуману пред ноге и почео да говори: - "Свети
оче, не лишавај ме награде за дела послушања, не одвајај ме од љубљеног
братства, док се мичу моје ноге и руке. Уколико имам снаге још ћу порадити
за манастир, и још се нагледати своје љубљене братије!" Игуман би говорио: -
"Ради, ради, оче Макарије: оно сам ја рекао жалећи твоју старост!"
Таквих стараца је било још десеторица. Гледајући на њих, увек смо се чудили
и плакали видећи до какве су мере савршенства дошли. Били су незлобиви
као деца, или као бестрасни ангели, а више од свих овај отац Макарије.
Игуман га је често искушавао: - "Ти си, оче Макарије сагрешио!" - Овај би пао
на земљу и сузама је квасио. Бивало је да све време трпезе лежи без хране, па
да и после трпезе лежи поред врата и са сузама моли опроштај од све братије.
Игуман је то чинио зато да се отац Макарије не погорди својим врлинама, и
погружавао га је у смиреноумље у коме је себе сматрао нижим од свих.
Године 1845. умро је без сваке болести. Причестивши се Светим Тајнама
дошао је до игумана и рекао: - "Опрости ми, свети оче, и благослови: хоћу да
умрем!" Игуман је одговорио: - "Бог да прости и благослови. Само, надам се
да нећеш умрети, јер савршени подвижници не умиру, него одлазе у вечност!"
Изашавши од игумана, отац Макарије је отишао у болницу, и замолио кревет.
Болничар је рекао: - "Шта ће теби, оче Макарије, кревет" Овај је одговорио:
-"Хоћу да умрем". Затим се опростио од свих, легао на кревет и с миром
предао душу Господу.
СТАРАЦ ТИМОТЕЈ - РУС
(умро 1848)
Родом је био из северне Русије, из Вологодске губерније. У младости је живео
у Петербургу. Видевши таштину и непостојаност овог света, оставио је свој
дом, родитеље и сроднике и своје имање, и дошао на острво Валаам у
општежитељни манастир. Ступио је у братство и радио на разним
послушањима.
При постригу у мантију био је назван Тихон. Поучен старцима, искусио је
сладост тиховања и благотворне молитве. И толико је заволео Господа свога,
тако му се срце усладило молитвом, да се ни за тренутак није хтео одвајати од
Господа, него је пожелео да се увек Њим наслађава. Приметивши да нас од
Бога одваја језик и разни разговори, особито бескорисни, затворио је своја
уста, задржао свој језик, и четрнаест година није проговорио ни речи, што му
је донело много невоља и напасти. Очима својим није давао сна, нити
дремања својим веђама: дању се налазио на послушању, умом је беседио с
Богом, а ноћу је стајао на молитви. Природи је ипак давао одмора - мало би
дремнуо и то стојећи, или мало седећи. Због свега тога је у цркви често падао
за време службе. Дешавало се да се удаљи у пустињу и да у шуми стоји на
једном месту по два и три дана без хране, имајући ум свој усмерен ка Богу.
Често би када је ђаво нападао својим ужасима, излазио ноћу на гробље и
стајао до јутра међу гробовима, тиме побеђујући страх. Много је
напаствовања и искушења претрпео од ђавола.
Проживео је у Валааму више од двадесет година и прочуло се о њему на све
стране, па и у Петербургу. Иако он ништа ни са ким није говорио, многи су
желели да бар виде његово лице. Валаамски игуман Дамаскин га је, не зна се
тачно каквим поводом, послао у Петербург у манастирску црквицу. Иако је он
дуго са сузама молио игумана да га остави у манастиру или у пустињи, да
тамо оплакује своје грехе, игуман га није оставио. Када је прешао у црквицу у
бучном граду, учинило му се веома тешко, и чак неподношљиво. Толико време
је проживео у манастиру и у пустињи, а сада је дошао да гледа на саблазни. А
највише му је сметало то што га сви славе и уважавају, и што је у црквици
свакодневно гомила народа. Живео је тамо годину дана, и много пута молио
игумана да му дозволи повратак у манастир, али није успео да га умоли. Зато
је решио да се удаљи на Свету Гору, па је замолио митрополита да га
благослови на пут у Јерусалим на поклоњење светим местима. Добивши
пасош, отпремио се у Јерусалим. Провео је тамо пола године и после Ускрса
кренуо на Свету Гору. Стигао је у Русик и ступио у братство. Ту је пострижен
у схиму, са именом Тимотеј. Затим су га, по његовој жељи, отпустили у
усамљену пустињу, у келију светог великомученика Георгија, сат хода од
манастира. Био је тамо сам с Богом, и сваке недеље је долазио у манастир на
свеноћно бдење. На литургији се причешћивао светим Тајнама, узимао себи
храну и одмах се враћао у своју пустињу. Тако је проживео три године. Затим
је занемоћао. Оболеле су му ноге, које су се надуле као ступа од многог
свеноћног стајања.
(Из белешки монаха Партенија): После мог повратка из Русије, одредили су
ме да служим оцу Тимотеју. Тако сам се удостојио да будем очевидац његовог
живота и подвига. Живео сам са њим пола године, и никада га нисам видео да
лежи, а и седео је сасвим мало, једино за време трпезе. Све остало време био
је на ногама. Иако су му ноге биле отекле и болеле га, он се на то није
обазирао. Свако вече би усред цркве стао на молитву, и стајао до јутра
непокретан, читавих дванаест сати. Такав је био његов типик. Своју келију
није имао него му је црква била уместо келије. У току дана читао би део из
Апоетола и Јеванђеља и акатист Богородици. Такође и део из Добротољубља и
Исаака Сирина. Затим је радио. Храну је узимао искључиво посну. После
трпезе је улазио у цркву, седао на место и дремао око сата. То је био сав одмор
који је давао свом немоћном телу. Затим би устао и обављао своје монашко
правило: триста великих метанија, хиљаду двеста појасних. При том молитву
није читао устима него срцем и умом. Такав је био његов живот и такви
његови подвизи, да на њих нисам могао да гледам без суза.
Када је старац Тимотеј дошао на Свету Гору, духовник Јероним га је
благословио да говори са свима и да поучава оне који то буду тражили.
Разговори и поуке његове су биле увек на исту тему: да се свако труди да
стекне умну молитву, да се свако труди да у себи очисти унутрашњег човека,
да очисти своје срце од помисли и од ђаволских наговора. Он је увек говорио
да се монах зато зове војник Цара небеског, што води борбу не против тела и
крви и не против људи, него против поглаварстава таме овог света и против
духова злобе који непрестано ратују против нашег ума, и непрестано гађају
својим стрелама наше срце рањавајући нас. То што нас гађају, није у нашој
власти и не можемо им забранити, али од наше воље зависи да ли ћемо се
чувати, непрестано им се супротстављати, и бранити се од стрела, то јест да
ли ћемо непрестано творити Исусову молитву. Ако се и деси да нас врло
болно повреде, ту рану треба што пре показати лекару, то јест духовном оцу, и
лечити је покајањем и сузама.
Често је говорио и ово: - "Срамотно је звање војника за оног ко не испуњава
тачно царску службу. Такав се кажњава. Такође ће пред Царем небесним бити
срамота и нас монаха који се не бринемо и не трудимо о очишћењу човека, не
старамо се да стално обављамо умну молитву која чисти наше срце и одгони
све ђаволске помисли, и сједињује нас са Самим Богом. Како ћемо се
оправдати ми, монаси, који смо оставили свет, ослободили се светских брига,
удаљили се у пустињу, одрекли се самих себе, и прошли већ половину пута, а
нисмо се потрудили да стигнемо до краја, и не бринемо се о достигнућу
коначног циља? А наш коначан циљ је да очистимо у нама нашег унутрашњег
човека, да заволимо Господа Бога свим срцем својим, свом мишљу својом, да
се са њим сјединимо молитвом, то јест непрестаним нашим разговором с Њим
кроз умну молитву. Када достигнемо такво истинско монашко стање, и када
име слатког Исуса Христа буде сладосно нашем уму и срцу, тада ћемо моћи
Њиме победити и страсти, и не само победити, него и умртвити. А без умне
молитве немогуће је победити страсти и очистити срце и сјединити се с
Богом. Умна молитва је почетак и извор свих врлина. И апостол говори да је
боље рећи пет речи умом, него хиљаду речи језиком (1 Кор. 14, 19). Сам наш
Господ, Спаситељ света је рекао: Царство је Божје унутра у вама (Лк. 17,
21), и још: Блажени чисти срцем јер ће Бога видети (Мт. 5, 8). Какву ћемо
радост осетити када у себи увидимо Царство небеско? Како ћемо бити весели
када очистимо своје срцем од страсти и нечистих помисли? Како ћемо се
утешити кад душевним нашим очима угледамо Самог Бога, Творца неба и
земље, на Кога ни чинови ангелски не смеју да гледају? Ето какве неизрециве
тајне нам Господ открива, и какву неизрециву милост излива на нас, а ми не
желимо да се потрудимо да очистимо своје срце, нећемо да радимо на
благотворној молитви. Јер, подвижници задобијају Царство небеско (уп. Мт.
11, 12). То треба да је наш труд, нас монаха, који смо оставили свет и светске
бриге и сву таштину. Свет, то јест љубитељи света, то не могу достићи, па и
не труде се, а достићи не могу зато што су увек заузети животним бригама, и
тиме везују свој ум за свет и његове варке".
"Био је код нас у Валааму монах, мој духовни брат, који ми је открио да је
једном тако стајао на молитви и био пажљив умом, док је његово срце горело
пламеном Божанске љубави. Био је ван себе, сав се изменио у усхићењу, и
обрео се одједном у рају: видео је мноштво анђела и светих угодника Божјих,
видео је прекрасне воћњаке са многим плодовима и на крају његов поглед је
привукло усамљено дрво, лепше од свих, и плодови његови су били слични
јабуци. Он је много заволео то место и није хтео одатле да оде. Тада му је
пришао један прелепи младић, обучен да се описати не може, и опојасан
златним појасом, и питао га: - "Зашто, човече, стојиш и чудиш се? Можда
желиш да окусиш од ових плодова?" Монах је одговорио: - "Ако би било
могуће, желео бих макар да пробам!" Младић је узбрао једну јабуку и дао му,
рекавши да је поједе. Када је појео, обрео се поново у својој келији, како стоји
на молитви. А јабука је била тако слатка и укусна да се језиком људским не
може ни описати: и ништа на земљи јој нема сличног. Оно што на земљи
слатко и укусно једеш, то је слатко само док га једеш и док је још под
непцима. Но ускоро затим заборављаш његов укус. А рајски плод није такав:
прошло је десет година, а на непцима се још осећа сласт!" Старац Тимотеј је
говорио о свом другу, а ја претпостављам да се он лично тога удостојио за
свој ангелски живот.
Пред крај живота, старац Тимотеј се вратио у манастир, где је живео као
затворник. Умро је 1848. године.
СТАРАЦ ВАСИЛИЈЕ - БУГАРИН
Близу манастира Зографа живео је и умро познати старац Василије. О овом
старцу један од његових ученика прича следеће: - "читајући једном јутрењу,
када је у 50. псалму дошао до речи - срце чисто сачини у мени Боже - он није
могао да продужи даље, него је стално понављао: - "срце чисто, срце чисто"...
и на крају је заплакао. Посета благодети у овом стању умиљења трајала је око
сата. Али то је само зрачак благодатних стања њиховог духа који су понекад
трајали читаве дане, доводећи га до стања заборава о свему што га окружује".
Старац Василије дуго није имао ни појма о умно-срдачној молитви него је
проводио само делатан подвиг. О спољњем подвижничком животу његовом
већ се говорило по целој Светој Гори. Његов делатан подвиг је међутим, за
њега био лествица ка тиховању: силом добрих помисли, страха Божјег, а
особито именом Господа Исуса Христа, које руши свако зло, он је очистио
своје срце и подигао се на виши ступањ духовног подвига.
Старац Василије је био пореклом Бугарин. Најпре је у домовини ступио у
Рилски манастир и тамо живео две године. После тога је дошао у Свету Гору
и ступио у Зограф. То је било 1813. Ту је радио на разним послушањима а
највише је био еклисиарх. За време грчког устанка отац Василије је отишао из
Зографа у пустињу и неко врме живео у Капсали у колиби, где се раније
подвизавао по својим списима чувени преподобни Никодим Светогорац. 1822.
године, немирне политичке прилике, које су на Свету Гору довеле много
Турака, натерале су оца Василија да привремено напусти Свету Гору.
Непосредно пред свој одлазак отац Василије је успео да учини подвиг
љубави: да из турских руку спасе једног младог монаха који је касније био
зографски игуман. Ево како се то десило: турску војску, која је тада дошла да
запоседне светогорске манастире, предводио је Абдул Робут-паша, син
православног грузијског свештеника, кога су Турци у детињству одвели и
обратили у ислам. Ревнујући на ширењу своје вере, а истовремено служећи
турској држави, паша је свуда, где је могао, узимао дечаке и обраћао их у
ислам. Од њих су касније постајали љути ратници познати под именом
јаничари. То исто је чинио и на Светој Гори. Заробио је младе питомце
пустиње, не би ли их обратио у своју веру. Између осталог, паша је дознао да
се у Зографу налази млад писар, у својој седамнаестој години и решио је да и
њега узме. Видећи како се приближава опасност, тај искушеник је о свему
испричао оцу Василију, молећи га да одмах дође и, како зна, покуша да га
спасе. Било је вече. Договоривши се с њим, отац Василије је припремио
корпу, привезао је дугим конопцем, па је ноћу у њој спустио младића кроз
прозор, а сам изашао на врата јер турска стража није сумњала у пустињака
који се враћао у своју колибу. Пришавши зиду где је спустио корпу с
послушником, старац га је убацио у вунену врећу и понео га на леђима као да
носи сухарке. Тај искушеник је био малог раста а оцу Василију, снажном
телом, није било тешко да га носи. Одатле су они ноћима ишли до старчеве
пустиње где је он хранио будућег игумана сувим кестењем, првећи од њих
брашно и пекући некакве колачиће уместо хлеба. "Било је то дивно", говорили
су зографци који су се сећали оца Антима, "када је сам игуман о томе говорио
братији. Ето како је Господ припремио великом манастиру искусног игумана,
васпитавајући га у невољи, подвизима и лишавањима". Ускоро су Турци
почели да продиру чак и у пустињу оца Василија. Да би сакрио ученика, он га
је предао једном другом старцу, који је живео на таквом месту до кога Турци
нису могли доћи, а сам старац је оставио Свету Гору и отпремио се у
Бугарску, где је проживео до завршетка немира у пустињи близу једног
манастира.
Када се на истоку вратио мир, отац Василије је поново дошао на Свету Гору.
Његово пребивалиште на Капсали је већ било опустело, због чега се старац
обратио Зографу и они су га радо примили. Али, живот у манастиру, тим пре
што је он тада још био идиоритмички, био је за њега неподношљив, па је
замолио проестосе манастира да дозволе да се насели у напуштеној лугарској
колиби, у лугу на око сат хода од манастира. Старци су благословили.
Населивши се у колиби, старац је поправио колико је могао да уради сам и
предао се дубоком самовању које је временом узрасло до савршеног
тиховања. После неколико година он се и сасвим затворио и никога није
примао. Нити је с ким разговарао, нити је куда излазио. Старац је раније ишао
у Зограф на велике празнике, а после је долазио само три пута годишње.
Глас о његовом подвижничком животу је досегао до далеких пустиња Атона и
побудио једног подвижника, јеромонаха Герасима, познатог у то време у целој
Светој Гори као искусног трудбеника умне молитве, да посети старца.
Герасим је у то време био послушник код познатог пустињака, духовника
Илариона Грузина. У манастиру су одговарали оца Герасима да не иде старцу,
говорећи да ће му труд бити узалудан. - "Старац, говорили су му, ни
сопственој манастирској братији никада не отвара врата". Ово, ипак, није
зауставило оца Герасима. Рекао је да не долази из радозналости, него да види
корист од разговора са старцем. - "Верујем, говорио је отац Герасим, да ме
неће лишити сусрета и разговора с њим!" Са таквом надом он се отпремио у
луг до пустињске келије. И његове наде нису биле изневерене. По промислу
Божјем, старац Василије је изашао из колибе у то време када му је отац
Герасим прилазио и они су се срели. Поздравивши старца, отац Герасим га је
замолио да благослови да га посети. Овај није одбио и они су ушли. Не зна се
да ли је име великог Илариона, коме је отац Герасим служио, или сам
разговор, учинио да се отвори унутрашња клет срца оца Василија. - "Како
проводиш своје време и како обављаш правило?", питао је Герасим. - "Мој
живот и моје правило су једноставни", одговорио је старац. "Читам јутрење,
часове и вечерњу, повечерје с каноном и акатист Мајци Божјој, обављам
монашко правило и читам књиге!" - "Какве?", продужио је Герасим. -
"Јеванђеље, Псалтир, затим Добротољубље, и Исаака Сирина". - "Добро,
приметио је Герасим, а какве плодове видиш од умног делања?" - "Каквог
делања?" питао је старац. - "На који начин се бавиш умном молитвом, и како
то на твој дух делује?" - "Опрости оче", смирено је одговарао старац. "Ја још
не знам шта је то умна молитва!" - "А како онда читаш Добротољубље, ако не
знаш шта је то умна молитва?" Отац Герасим је замолио старца да од њега
ништа не крије. - "Ја га читам просто, као књигу корисну за душу. Наравно,
већ сам давно приметио и осетио да у тој књизи има нечег скривеног, дубоког,
сладосног, али нисам имао никога да ме поучи, а сам нисам могао да
пронађем то духовно благо!" Видећи да старац говори сасвим простодушно,
јеромонах Герасим му је објаснио правила умне молитве, упозоравајући га у
исто време на безбројна искушења од стране лукавог ловца на људске душе.
Усладивши се духовним разговором и договоривши се о новом сусрету после
извесног времена, они су се растали.
Захваливши Господу за милост коју му је послао у сусрету и разговору са
оцем Герасимом, старац се много чудио сопственом незнању, особито када је
хтео да почне са новом молитвом и схватио да је заборавио подробности
упутстава оца Герасима. Укоривши себе отац Василије је дочекао други
долазак свог учитеља. По обећању, отац Герасим је поново дошао да посети
старца, и овај је без оклевања испричао како је заборавио правило које му је
препоручено. Отац Герасим је поновио своју поуку и, да би подстакао старца,
испричао му о свом делању и његовим плодовима.
Будући да је пређашњи двадесетогодишњи старчев монашки живот био
искључиво посвећен угађању Богу, убрзо му је била дарована и умна молитва.
Само, у почетку је сусрео нове тешкоће: распитавши се за сва правила која се
односе на умно делање, он није питао оца Герасима где је код монаха место
срца јер ту заједно са удисањем и речима Господе Исусе Христе, треба да
силази ум, док при издисању треба говорити - помилуј ме. И тек када је умна
молитва сама проговорила у његовом срцу, он је сазнао где се оно налази.
Тада му је постало јасно и Добротољубље.
Злобни наш непријатељ ђаво, је, видећи духовне успехе старца, наговорио
против њега људе и толико их озлобио да су више пута отворено хтели или да
га избаце, или још горе, да га спале заједно са колибом. Више од две године су
трајале такве жестоке невоље. Старац је добродушно то подносио, пристајући
унапред на сваку патњу и на саму смрт, и очекивао и дању и ноћу мученички
крај. Његово стрпљење и храброст су на крају задивили и саме прогониоце.
Свима као да су се отвориле очи и све манастирско братство се одједном
изменило у односу према њему. Почели су да га поштују и уважавају, и од тог
времена је живео већ сасвим мирно, особито од како је у Зографу било
уведено општежиће (1849), а игуман постао његов питомац отац Антим.
Подносећи тешка искушења од ђавола и људи старац ипак није могао да се до
краја бори против природе: двадесет пет година је проживео у пустињи, у
колиби која је била слаба заштита од непогоде, и на крају је морао да је
напусти. Влажан ваздух дубоке вододерине и хладан ветар звани "опој"
нарушили су здравље снажног човека, тако да је он био принуђен да оде.
Манастирски старци су му предложили да пређе у манастир, али је отац
Василије замолио да му изграде колибу над тим местом, и игуман је испунио
његову жељу.
После смрти игумана Антима, отац Василије је поново био изложен прогону
који је био тако жесток да су га истерали из његовог новог пребивалишта.
Али, допустивши и ово искушење ради учвршћења старца у трпљењу, Господ
је ускоро разрушио сва ђаволска лукавства. Неко је старца питао како он сада
живи. Он је одговорио: - "Мислећи стално на то да не треба да очекујем
ништа друго до непрестане муке и напасти, пребивам у миру и спокојству, ма
шта са мном да се дешава!"
Искуство кроз искушења и просвећење благодаћу кроз умно делање довели су
старца до великог дара расуђивања, а заједно с тим и до смиреноумља. Иако је
он и даље проводио усамљенички живот, више то није било потпуно ћутање
него су од пре извесног времена врата његове келије била отворена за сву
братију која су зажелела да дођу ради савета. Он је себе сматрао незналицом
која није у стању да говори како треба, јер није имао никаквог образовања.
Говорио је о себи као о човеку који нема никаквих добрих дела. У разговору је
желео да остави утисак како никаквог духовног искуства нема, али је беседа с
њим ипак била сласт за слушаоца.
Будући по природи јаког састава, он свом телу није давао послабљења. То се
може видети и по томе што је, прешавши у нову келију, отац Василије током
десет година срубио огроман брег близу ње иако му то ни за шта није било
потребно.
Отац Василије је у монаштву провео више од шездесет година. У последње
време су му из манастира послали ученике, нешто ради послушања старцу, а
више ради васпитања у вишем духовном животу. Један од ученика је био
војни свештеник у руско-турском рату; други, Мелетије, је постао митрополит
у Бугарској. Остали његови ученици су потом обављали важне дужности у
Зографу. Приликом пријема ученика, отац Василије је пажљиво бирао. Ако
монах кога је манастир послао није био по његовој вољи, није га примао. Сви
који пазе на свој живот знају како је тешко при умном делању живети с
човеком друкчијег настројења.
Духовник Русика, отац Јероним је, чувши похвале о животу старца Василија,
желео да га види. Али, пошто сам нигде није ишао, он је молио неке
зографске оце да убеде старца не би ли дошао у Русик. Три године старац није
пристајао ни на какве молбе да се покрене, уверен да је он потпуна незналица
у речи и на делу. У молбама је видео само искушење ђаволско које га изазива
да изађе из своје пустиње. Тек после дугог времена рекао је једном
јеромонаху да ће отићи. На питање када, одговорио је: - "Када ме извести
Господ". Старац је мислио да ако пође с тим јеромонахом, његов ће долазак
бити разглашен у манастиру, па се може десити искушење због радозналости
братије. Због тога би боље било да пође са човеком кога тамо не познају, па је
позвао свог духовног друга, пештерника оца Харитона, који је добро знао пут
до Русика. На тај начин су и дошли потајно, као просјаци. Оставивши оца
Харитона на одређеном месту да га чека, старац је отишао право код
духовника. Успут је прошао поред игумана Герасима, с којим се није видео
више од четрдесет година. Ипак, прошао је не јављајући се и не дајући од
себе ни гласа. Три сата је био сам у разговору са оцем Јеронимом, после чега
је старац Василије стекао дубоко поштовање за дар расуђивања какав је имао
духовник.
Желећи да се старац мало одмори од пута, духовник се од њега опростио у
нади да ће идуће ноћи моћи опширније да поразговара с њим. Али, док је
духовник наређивао како да одведу старца до гостопримнице, да би га тамо
угостили и сместили, овај је полако сишао наниже, нашао свог сапутника, и
отишао са њим у трпезарију. Тамо га нико није знао, па су могли одмах да
изађу и одатле се упуте у пустињу.
Као допуну сведочанствима о старцу није наодмет приметити да је он
познавао подвиге многих новомученика, и да је чак био очевидац страдања
неких међу њима. У Зографу, један монах, преживевши десет година,
ниједном није био код старца. На њега су напала разна искушења која су му
отежавала дух, и почео је нагло да слаби. Један јеромонах му је, будући му
близак, саветовао да оде до оца Василија, да му открије своје помисли. Он је,
напротив, мислио: - "Шта могу да чујем од старца?" На крају је ипак решио да
оде, премда је кренуо веома нерадо. У разговору је старац унапред видео
његова питања и одмах почео да му објашњава његова искушења и све што је
са њим било и јесте, па и оно што ће бити, ако поступи тако и тако, а не
друкчије. Од старца је изашао као обновљен.
Наведимо и расуђивање старца Василија о томе како поступати у свађи: -
"Нашој палој природи као да је својствено да се срце узбуди ако ти неко
нешто напакости, или је твој противник, јавно или скривено. А ако при том
себи још допустимо преиспитивање и пребројавање нанешеног нам зла, срце
дејствује као разјарени тигар који је спреман да нападне на свог противника.
У раздраженом срцу се понављају питања која распирују пламен гнева: како?
зашто? ради чега? какав сам дао повод?" Човек би да се смири и овлада
собом, али када је срце распаљено смућујућим помислима ум је већ немоћан
да му се супротставља. Тешко је чак стати и на молитву, особито на молитву
за онога ко нас је увредио, јер тада све, срце и сама помисао, трпи насиље,
бол. Краја нема бунтовним мислима које ничу за то време! И ако човек, без
обзира на сав тај хаос који ђаво узбуркава у нама, почиње одлучно да се
присиљава, јавља се главна мисао која спречава молитву, која неискусне често
и коначно одврати од ње: "како да се молиш? погледај шта ти је на души -
какав метеж! Да ли ће Бог примити такву молитву? Нећеш ли га напротив
разгневити?" Видећи такву буру срца и мисли, и прозревши ђаволско
лукавство, подвижник ипак приступа молитви: узима бројанице и чинећи
метаније почиње: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј слугу Твога! О,
како болно иду ове метаније и молитва при првој бројаници. Али је Господ
близу. Борбу човека против себе Он овде прима више од сваке жртве, тим пре
што се све то ради због прве и главне заповести Његове о љубави, и при том о
љубави према непријатељу. Мало по мало у души као да свиће, промиче
тишина и после неког времена осећа се радост. Мир се усељава због
успламтеле љубави према непријатељу, такве љубави да је молитвеник
спреман да се жртвује за њега ако би то требало. Каква светлост, небеска
светлост, каква блажена радост, каква пуноћа свете љубави продире за то
време у душу. То може да зна само онај ко је осетио, а речима је то
недоступно. Онај ко у свом срцу осети савршену љубав према ближњем који
га је увредио, видеће дивну промену и на самом непријатељу. Из свега тога је
јасно да нам је љубав природна, а да су мржња и непријатељство зло лукавог
ђавола!"
То је било све што смо нашли о старцу Василију.
СТАРАЦ ЈОВАН - РУС
(умро 1843)
Ево шта је старац Јован рекао о себи: - "ја сам пореклом из средишње Русије.
Из какве породице није неопходно да се зна. Од младости сам заволео
Господа мог Исуса Христа. Видевши таштину и непостојаност овог света,
краткоћу овог живота и бесконачност будућег, размислио сам о свему томе и
закључио: ко на овом свету послужи и поради Господу, спашће своју душу, и
наследити вечно блаженство, а ко сагреши и разгневи Бога, дужан је да прими
вечне муке. Стога сам решио да порадим Господу своме без препрека сујетног
света, па сам све оставио и кренуо за Христом још у раној младости. Раније
сам ходочастио по руским манастирима, и у многима од њих слушао о
великом старцу Пајсију и о његовим подвизима, о његовом великом
богоокупљеном стаду и о другим молдавским оцима, о старцу Онуфрију, па
сам се отпремио на пут и стигао у Молдавију, у велику обитељ Њамец. Ту сам
и видео великог старца Пајсија и његову обасјану седу главу, и Богом сабрану
велику војску његову. Његових ученика је тада било око хиљаду. Пао сам
ничице к ногама његовим, и молио га да и мене прими у свету обитељ, и да ме
придружи своме стаду. Он ме с љубављу примио, дао ми келију и назначио
послушање, и препоручио ме духовнику. Он је примао све који су долазили са
жељом да живе с њим, иако су понеки од старијих из братства били
забринути, јер су падали у оскудицу. Али он је братији увек говорио: - "Онога
ко долази мени нећу отерати. Дошао брат, дошла и молитва. Послаће Бог и за
његову храну!"
"Тако сам и ја грешни почео да живим у његовом богоокупљеном стаду и да
се наслађујем његовим мудрим поукама, и да се тешим гледајући његове седе
власи. Старац Пајсије је свима говорио, све тешио, а све и кажњавао са
очинском лгубављу - да не би разрушавали општежиће, да имају савршено
послушање и смирење, да одсецају своју вољу. Поучавао их да један другом
одају поштовање метанијама. Учио их да свако има кротак корак, руке
прекрштене преко груди, главу погнуту, очи упрте у земљу, срце горе према
Богу, а ум у непрестаној Исусовој молитви, и да у свима пламти нелицемерна
љубав. Више од свега старао се да у сваком посеје и продуби божанствено
семе, делање срца, умну непрестану молитву Исусову. Била је тада Њамецка
обитељ као рај, Богом засађен врт: сви су у слози и љубави радили Господу.
Било је савршено општежиће и љубав, и сви као да су имали једну душу.
Свако је ишао на своје послушање са смирењем, без роптања, сви су се
тешили погледом на свог пастира и разговором с њим. Он је свима био узор и
пример својим животом. Али ја грешни нисам био удостојен да ме он
постриже у монаштво, него сам од њега примио само расофор и тамо живео
свега две године. Међутим, колико је он био смирен и кротак, толико је био и
строг: за малу непослушност строго је кажњавао. Једно време манастиром је
ишао један искушеник који је непрестано размахивао рукама и често се
освртао у страну. Старац га је видео са прозора и питао: - "Код ког духовника
је овај искушеник?" Рекли су му. Он је одмах позвао духовника и строго му
приговорио: - "Зар тако учиш своје ученике? Они својим лошим понашањем
саблажњавају братију. Монах у свему треба да буде монах: ход кротак, руке на
прсима, очи ка земљи, глава повијена, свакоме кога сретне треба да чини
поклон, јеромонаху или монаху до земље, себи равном појасни. Ти кажеш да
он још није монах, али свако ко живи у манастиру, био пострижен или не,
свако је дужан да поштује монаштво и да следи пример старијих. Зато
обојици, и теби и ученику, дајем канон да три дана у трпезарији чините
метаније, не би ли и остали научили да се не треба понашати непристојно!"
Такође је строго пазио да се сви крсте правилно: ако је неко неправилно или
непажљиво чинио крсно знамење на свом лицу, тога је веома строго
кажњавао, и увек говорио: - "Када неко неправилно чини крсно знамење,
ђаволи се радују том махању!" Такође је пазио да држање свих у цркви буде
веома свечано. Увек је сам обилазио сву братију да би сви стајали по пропису,
са страхом и трепетом, чинили све метаније, а особито је пазио на клиросне и
на чтеце, да не пропусте ни једну метанију: на Свети Боже, на приђите
поклонимо се, на Алилуја. Служба, и устав и напеви су у манастиру били
светогорски.
Строго је забрањивао употребу дувана. Ко га не би слушао, тога је изгонио из
манастира. Старац Пајсије је најпре са братијом живео у манастиру
Драгомирне. После ратова, тај манастир је заједно са читавом Буковином
допао под власт Аустрије. Он је оставио свој манастир са свим богатствима и
прешао у Молдавију, рекавши братији: - "Оци и братијо, ко хоће да послуша и
следи свог старца, грешног Пајсија, нека иде са мном. Да остане у
Драгомирне никоме не дајем благослов: јер ко живи у јеретичком дворишту, и
сам ће се неизбежно накупити јереси. Папа римски као лав риче и по другим
царствима и тражи кога да прогута. Не да мира чак и у турском царству и увек
узнемирава и вређа свету источну Цркву. Тим пре ће нас у аустријској власти
живе прогутати!" И тако је са целим својим стадом отишао у Молдавију.
Молдавски владар му је, видевши његову ревност за православље, дао уместо
једног два манастира; Секуљ, у име Јована Претече а онда и Њамец, у име
вазнесења Господњег. Старац Пајсије је увек учио братију да се чува јереси и
раскола, да се у свему повинује светим источним васељенским патријарсима и
да поштује ревнитеље православља: светог патријарха Фотија, и блаженог
Марка, митрополита Ефеског, који су се подвизавали у борби против папе
римског.
Али ја сам се мало наслађивао његовим медоточивим учењима, само две
године. Онда су се сви одједном растужили и забринули чувши да је старац
болестан. Све је постало мрачно и жалосно. А ускоро нам је свима било
речено да се скупимо на литургију. Сви су се слегли, као орлови, тако да црква
није могла све да прими. И дошао је старац кога су придржавала два
духовника. Сва се братија обрадовала видевши његове лепе седе власи, и сви
су му се поклонили до земље, а он је отишао право у олтар и тамо провео
службу. Ту се и причестио Светим Тајнама. После литургије је стао на своје
место, и свима заповедио да прилазе ради благослова. Са свима се опростио и
пошао у своју келију, и више никога није себи примао. После неколико дана
чули смо тужну вест да је старац умро. Након три дана сахранили су га у
саборној цркви Вазнесења Господњег, а ми смо остали сирочићи. Затим су на
савету целокупног братства изабрали другог предводника, једног од његових
ученика, духовника Софронија, који ме је и постригао у мантију. После две
године почела су да се мењају општежитељна правила оца Пајсија. Због тога
су у манастиру почели немири, па је седамдесет Руса отишло у Русију. Међу
њима је био и познати старац Теодор.
Ја грешни сам пошао на Свету Гору, у нади да ће тамо узрасти оно божанско
семе које је у мени посејао старац Пајсије. Дошавши овамо срећно морем,
населио сам се у пустињској келији на месту званом Лако, и тамо живео око
две године, издржавајући се рукодељем, правећи кашике. После су наступила
немирна времена, ратови, на Свету Гору су нагрнули разбојници и почели да
чине много зла. Ја окајани нисам могао да издржим, него сам поново морем
отпутовао у Молдавију, у своју обитељ. Али, искусивши пустињско тиховање,
слађе од меда, измолио сам за себе келију ван манастира. Отац архимандрит
са духовником хтели су да ме рукоположе за јерођакона. Ја сам се плашио да
примим чин, да се не бих одвикао од умилне и тихе молитве. Замолио сам да
ме оставе у тиховању, али они су намеравали да ме натерају. Видевши њихову
намеру, ја сам себи одсекао прст десне руке, и од тог времена су ме оставили,
прозвавши ме "беспрсти". Почео сам да живим у издвојеној келији и да
одлазим на нека манастирска послушања, и често сам посећивао једног
пустињака схимонаха Платона, ученика Пајсијева, где сам се наслађивао
духовним разговорима. У тој келији сам проживео пет година. Досадила ми је
прича, коју нисам могао да избегнем на послушању, јер сам видео како у мени
гасне светионик божанствене светлости. Зато сам умолио архимандрита да ме
отпусти у најдубљу пустињу, у Покровски скит, к оцу Платону. Он ме је
одбио: -"Ако ћемо такве младе отпуштати у пустињу, нико неће хтети на
послушање!"
Изашао сам плачући и почео да помишљам: какво ли сам богатство сабрао на
Светој Гори, а овде све протраћио. Идем поново на Свету Гору и тамо ћу
завршити свој живот. Отишао сам до оца Платона и открио му моју замисао.
Он је рекао: - "Иди на Свету Гору и тамо живи, па поново дођи овамо. Онда
ће те овде оставити на миру и тада ћемо живети заједно и ти ћеш сахранити
моје грешно тело. Чак и ако би хтео да останеш тамо до смрти, у невољи ћеш
изаћи!" Ја сам му се поклонио, отишао архимандриту и почео да га молим да
ме отпусти на Свету Гору Атонску. Рекао сам му да су се сада времена
смирила, а ја сам тада био дошао због немира. Онда ме је он с љубављу
отпустио.
Пред сам одлазак поново сам отишао до оца Платона и замолио га да ми да
последњу поуку. Он је почео овако: - "Ево моје поуке: када одеш у Свету Гору
изабери искусног старца, оца и учитеља, препоручи му своје тело и душу, и
буди му послушан макар за то и живот изгубио. Где он благослови, тамо и
живи. Светогорски оци су изнад молдавских. И сам сам желео да са њима
живим и од њих стекнем користи. Био сам и путовао на Свету Гору, али воља
Божја и немирна времена нису дозволили да тамо и останем, него сам се
вратио у Молдавију. А о будућем блаженству, и како га достићи, рећи ћу ти
кратко: где год да живиш, куда год да луташ, увек и на сваком месту
присуствује Царство Господње и Његова благодат, само ако живимо по
Његовој светој вољи и творимо Његове заповести. Не просвећује место
човека, него човек место. А воља Господња је исказана главним трима
врлинама, то јест вером, надом и љубављу. Прво је вера: вера је глава врлина.
Без вере су добра дела мртва. Праведник ће због вере бити жив. Вером су
свети победили свет, чинили правду, добили обећана блага. Ако стекнеш
савршену веру у Господа, ништа ти неће бити немогуће, него ће ти све бити
покорено и никаквих брига и напасти се нећеш плашити. О овој вери рекао је
Господ својим ученицима: Ако имате веру и не посумњате ... и гори овој ако
речете: дигни се и баци се у море, догодиће се. (Мт. 21, 21).
Ову су веру имали Апостоли, и пошли су целом земљом, као овце усред
вукова, и уловили су све народе у Његову веру. Ову веру су имали свети
мученици који су лили своју крв. Ову веру су имали преподобни оци који су
оставивши свет и оно што је у њему, отишли у пустињу и сами са Богом
пребивали у њој, неки четрдесет, неки педесет и шездесет година. Поверовали
су Богу, и Господ их је хранио, иако су ретко кога од људи видели. Ако такву
веру стекнеш, нећеш бити далеко од Царства Небеског!" Ја сам одговорио: -
"Свети оче, како да стекнем такву веру која превазилази људске моћи? Ја сам
човек грешан и свакодневно падам због слабости своје!" Он је на то рекао: -
"Да, тачно је, ова се вера напором и подвизима, постом и молитвом стиче;
савршеним послушањем и одсецањем сопствене воље она јача и расте. А
поново ти кажем, уколико не стекнеш такву веру, не можеш стећи ни наду на
Бога, ни љубав према Њему и ближњему. Ако свега тога не будеш имао, и ако
не очистиш унутрашњег човека у себи, не победиш страсти, узалуд ће бити
свако удаљавање од света само телом, а не умом и срцем. Јер, треба се чувати
да нас не стигне страшна претња, ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те (Отк.
3, 16). Светом Гором управља Мајка Божја. Једни тамо одлазе с новцем, али се
ипак враћају, други иду без новца па остају и тамо живе: како ког благослови
Пресвета Богородица. Раније сам ти говорио само о вери: сада слушај и о
нади. Где будеш живео, не надај се ни на кога смртног, ни на цара, ни кнеза, и
сина људског, јер у њима нема спасења, ни патријарха, ни трговца нити било
ког другог човека. Јер сваки је човек лажа. Не надај се ни на богатство ни
славу овог света, ни чин: богатство је као роса јутарња. Како роса испари,
тако ишчезне и богатство, и свака слава људска је као цвет пољски: увече
цвета, а ујутру је покошен и вене. Тако је и са славом људском: данас те хвале
а сутра грде и псују. А ти, љубљено моје чедо, сву наду полажи на Господа
Бога. Сада своју веру и наду треба да покажеш не на речима, него делом, без
роптања. Сада за тебе долази време брига и искушења, на мору и на суву. Али
не очајавај, него једном поверовавши Господу Богу, имај наду у Њега и певај с
пророком Давидом: Нека буде Господе милост Твоја на нама као што се
надасмо у Тебе (Пс. 32, 22). И још: Блажени су сви који се надају на Њега.
Онај ко се нада на Господа је као гора Сион: неће се уздрмати довека онај
који живи у Јерусалиму (Пс. 2, 12; 124, 1).
Сада ћу још рећи о љубави према Богу и ближњему: љуби Господа Бога Твога
свом душом твојом, и свим срцем својим, свом мишљу твојом. Тако треба да
љубимо Господа Бога, да за ту љубав ништа не штедимо, ни саме себе. Тако
су Га волели Апостоли, и прешли су целу васељену, вређани, изругивани,
тучени, у ланцима и тамницама, а на крају су и саму смрт претрпели за љубав
Христову. Тако су га заволели и свети мученици. Оставивши све: родитеље,
жену, децу, чин и част, да се не би одвојили од Њега, проливали су крв своју.
Тако су га заволели преподобни оци наши, и ради ове љубави оставили свет,
светску славу и сву таштину његову. Љубави ради Христове удаљавали су се у
манастире и пустиње и предавали се послушању, савршеном одсецању
сопствене воље, и својих прохтева, да би без препрека радили своме Господу.
Ти си, љубљени брате, већ си поставио почетак. Сада се труди да заволиш
Господа свом душом својом, то јест да се с Њим сјединиш срцем, умном
непрестаном молитвом Исусовом, и старај се да очистиш унутрашњег човека
од свих помисли које нису по Његовој вољи. Тада ћеш познати како ће слатке
бити речи Господње у твом грлу (уп. Пс. 118, 103), и како је весело и пријатно
бити с Богом. Пророк је рекао: Сетих се Бога и обрадовах се (Пс. 76,4). Ко
непрестано с Њим говори и помиње Његово свето име, како да се не радује
Имену Господњем? Ако је пријатно беседовати са царем земаљским и добити
од њега награду, како је то тек са небеским Творцем, на Кога ни ангелски
чинови не смеју да гледају? О како је то сладосно! Али, немојмо о томе
говорити речима, јер кад искусиш на делу, тада ћеш схватити и рећи ћеш:
"Господе, добро нам је овде бити. Узми ме од овог таштог света и његових
лукавстава. Не желим више да у њему пребивам. Бојим се да ме не разлуче од
Тебе, слатки мој Господе!"
Сада иди на Свету Гору и труди се да достигнеш ту радост. Тамо ћеш наћи
такве оце и учитеље који је имају у изобиљу, а и теби је могу уделити само ако
их у свему послушаш. Још ћу ти рећи како треба волети свог ближњег и
сваког човека: Апостол је рекао: Ако ко рече: љубим Бога, а мрзи брата свога,
лажа је (Јн. 4, 20). Љубав према Богу доказује се љубављу према ближњем.
Ближње не треба да волимо као саме себе, него неупоредиво више. Савршена
љубав се познаје по томе што сам у стању да положим свој живот (душу) за
брата (уп. Јн. 15, 13). Ето то је савршена љубав. Такву љубав не може стећи
нико ко је мишљу и срцем привезан за прелести овог света. У свету се
дешавају убиства, грабеж, злоба, завист, мржња, клевета, спорови због поседа
и богатства, или због части и светске славе, или због телесних страсти. Зато је
речено: пријатељство према свету је непријатељство према Богу (уп. Јак.
4,4). Ни један слуга не може служити два господара (уп. Лк. 16, 13), јер ко
хоће од свег срца да заволи Господа Бога и свог ближњег, тај, по Јеванђељу,
треба да остави свет и све што је у свету и да следи за Христом путем
монашког живота. А и онда, ако не ступимо у савршено послушање, и не
одсечемо сопствену вољу, и не чувамо своје срце од скверних помисли, и ако
се не старамо о очишћењу унутрашњег човека, можемо погинути и у самом
пристаништву. Наше спасење је у одрицању од самих себе, и у чувању свог
срца у непрестаној умној молитви Исусовој. Ако се одрекнемо самих себе, и
ако своје срце будемо чували од ђаволских наговора, и ако ум свој будемо
држали у непрестаној молитви, тада ће се у нама скупити и пребивати све три
врлине: вера, нада и љубав - тада ће се у нас уселити Света Тројица - Отац,
Син и Свети Дух - Један Бог, Коме слава у векове!"
Тако сам се поново отпремио морем преко Константинопоља. Поново сам
стигао у Свету Гору и настанио се у својој пустињи, поново сам почео да
правим кашике и живим у тиховању, и много се радовао томе, јер сам био
удостојен да достигнем тихо и мирно пристаниште Свете Горе Атонске.
Једном сам се, пролазећи са својим рукодељем поред Иверског манастира,
удостојио да видим светог патријарха Григорија V, који се тамо одмарао, а
касније су га мучки убили Турци. Када сам га видео како седи поред
манастирске капије са двојицом ђакона, украшеног седим власима, моја душа
је устрептала и обрадовало се срце моје. Брзо сам скинуо своју торбу и бацио
се пред његове ноге. Ђакони ми рекоше да је то патријарх. Он ме је
благословио. Ја сам му целивао руку, а он мени главу, па је рекао: - "Шта
желиш, оче?" А ја му рекох: - "Желим да ваша светост узме од мог бедног
рукодеља". Он је наредио да донесем, па сам одабрао десетак кашика и дао
му. Од њих је он узео само три, а остале је вратио. Ја сам молио да узме све,
али је он рекао: - "Довољно је у име Свете Тројице!" благословио ме и
отпустио.
У Светој Гори сам проживео три године. Онда су поново наступили немири:
намножили се разбојници и свуда је владао страх и трепет. Манастири су се
сви затворили, а по келијама свуда мука и невоља. Трпео сам пола године
мислећи да ће ваљда проћи, а из часа у час је било све горе. Нисам више
могао да издржим, заплакао сам и опростио се са Светом Гором. Отпремио
сам се у Константинопољ морем. Тамо сам био код другог патријарха и
удостојио се да и од њега добијем благослов. Онда сам се отпремио бродом, и
много доживео страха на Црном мору. Само што нисмо потонули. Читав
месец нас је гонило с једног краја на други, и већ смо очекивали смрт, јер
хране више нисмо имали. Онда нас је бацило према Анадолији и пристали
смо уз једну планину, благодарећи Господа. Овде ми Грци лађари рекоше: -
"Оче, сада смо, слава Богу, пристали код преподобног Григорија. Пођимо и
поклонимо се његовим светим моштима!" Питао сам: - "Којег Григорија?"
Они рекоше: -"Ученика светог Василија Новог, који је имао велика виђења".
После смрти светог Василија отишао је у ову пустињу и овде завршио живот,
па је ту и сахрањено његово тело. Ја сам се веома обрадовао. Лађари су узели
тамјан, уље, мене посадили са собом у чамац, и изашли смо на обалу, попели
се на брдо, а онда у велику пећину. Ишли смо далеко и дошли до цркве, у
којој је на средини била начињена гробница. Ту је висило једно кандило. Грци
ми рекоше: -"Овде се спасавао свети Григорије, и у овој гробници је
сахрањено његово тело." Онда су сипали уље у кандило, запалили, покадили
тамјаном, одморили се и целивали гроб, и молили Божјег угодника да се наше
путовање повољно заврши. Затим смо се вратили на брод, и Бог је дао добар
ветар, па смо пристали уз једно село где смо купили себи храну. Затим смо
пловили даље, и убрзо стигли у Молдавију. Поново сам се вратио у своју
обитељ где су ме примили с љубављу, и отпустили ме у тихи скит Покровски,
где сам се населио близу оца Платона, и живео са њим као са другом и
саветником. Почео сам у свему да му подражавам и много сам од тога имао
користи. У то време он је већ био препливао море страсти, и достигао тиху
луку слатког тиховања.
Манастир Њамец није сам него под собом има и манастир Секуљ и много
скитова, у свима њима живи братија из Њамеца. Храна се свима шаље отуда, а
одећу набављају сами, и сви се баве разним рукодељима. Своја рукодеља дају
у манастир, а за то добијају све што им је потребно. Отац Платон је читавог
свог живота писао књиге а ја сам резбарио кашике. Ускоро сам се постригао у
схиму и оставили су ме у пуном миру и тишини а снабдевали су ме свим што
ми је било потребно. Благодарио сам Господа што сам се удостојио да
стекнем такав мир. Проживео сам тако с оцем Платоном више од двадесет
година. По пет дана у недељи седели смо у келији за рукодељем, ћутећи и
бавећи се умном молитвом. Сваке Суботе смо одлазили у Саборну цркву и
причешћивали се Светим Тајнама. Такође смо сваке недеље и на велике
празнике ишли на свеноћна бденија. Јели смо једноставно: једанпут дневно, а
средом и петком смо постили, то јест нисмо ништа јели. Сваке године на
свету Четрдесетницу затварали смо се у келије. Припремили бисмо себи
сухарке и воду, затворили прозоре и врата, и седели сами, само са Господом,
до Лазареве Суботе. Једино је сваке суботе долазио духовник са светим
Тајнама и причешћивао нас.
После двадесет година оваквог живота, отац архимандрит са братијом нас је
замолио да пређемо ближе манастиру на корист остале братије. Иако нам је
изгледало тешко да се одвојимо од драге нам и тихе пустиње, била је то воља
Божја. Тако су нам дали издвојену келију ван манастира. У њој смо почели да
живимо по првобитном пустињском уставу. Код мене је, слава Богу, било
спокојно, али је ка оцу Платону нагрнула сва братија. Двери његове келије
нису биле затворене, него је улазио ко је хтео. И дата је била премудрост
свима на корист. Потекла је из његових уста као изобилна река. И ја сам га
често посећивао, и никада нисам могао до ситости да се насладим његове
беседе. Када је наступила света Четрдесетница, ми смо се опет затворили. У
Лазареву Суботу смо пошли у Саборну цркву на литургију. Отац Платон је
ишао пред нама сам, а ми са братијом за њим. Док смо ишли, са главе оца
Платона се до неба уздигао бели стуб. Ми смо сви то видели и пали на земљу.
А када смо устали, отац Платон је већ био ушао за манастирска врата. Ми смо
дошли за њим у цркву и поклонили му се до земље. Он је, међутим, рекао: -
"Зашто ми се, браћо, клањате? То чудо је Бог показао не ради мене, него ради
вас. Видите ли како Господ прославља оне који Му служе. Служите Господу
од све своје душе, па ће и вас прославити, али не у овом веку, него у будућем,
бесконачном!"
Отац Платон је такође све учио да побеђују страсти, да живе у савршеном
послушању и да одсецају своју вољу, да буду смирени, нижи од свих, да
свакога љубе нелицемерно, а посебно да чисте унутрашњег човека и да
непрестано творе молитву. Тако је проживео десет година. Онда нас је отац
Платон напустио изазвавши велики плач, јер нас је оставио сирочад на овом
свету, да се сами боримо против страсти и ђавола. После смрти оца Платона
сва братија се обратила мени са свим невољама и слабостима: неко није
задовољан храном, некоме је тешко послушање, некоме нешто друго. А откуд
се све то десило? Зато што је пресахла љубав и што су разорили општежиће.
Ја сам говорио са управом да све подједнако љубе. А они су то све
потврђивали на речима, али не и делом. Браћа плачу, мене узнемиравају, чак
су потпуно разорили моје тиховање. Почео сам да смишљам шта да радим:
ако ћу да живим овде, треба братију љубити до краја, и душу положити за
њих. Требало би страдати јер се поправити више не може. А ако одем одавде,
како да не разљутим Бога што само за себе самог тражим мира, а братију
остављам да се мучи без сваке утехе. А зна се да нема веће љубави од оне кад
неко полаже своју душу за брата. А процес започет у манастиру јако је тешко
зауставити. Рушење иде брзо, али је обнављање изузетно тешко.
Три пута је долазио митрополит Венијамин да би вратио општежиће, и мене
је позивао себи, али ништа није могао да учини. Старија браћа никако нису
хтела. Ја сам молио митрополита да ме отпусти из манастира Њамец у
манастир Ворон, у пустињску келију великог старца Онуфрија, друга старца
Пајсија где је он живео са јеромонахом Николајем и старцем Теодором, и где
је завршио свој живот. Митрополит је заплакао и рекао ми: - "Ја бих, оче
Јоване, желео да ти поживиш овде и подржиш братију, да тешиш невољне и
користиш слабима, али се бојим да те задржавам да те не бих ражалостио. Бог
те благословио: иди и моли се и за мене грешног Венијамина. И ја веома
желим да оставим своју катедру и да у миру и тишини и молитви проведем
остатак свог живота. Више од четрдесет година као митрополит управљам
Молдавском катедром, и имао сам много свакаквих искушења. Послови су
наши велики. Често је одсуствовао кнез, па сам морао да управљам и целом
Молдавијом. А ко живи, а да не сагреши Богу и ближњему? Одавно имам
жељу да све оставим и да плачем због својих грехова, али ми околности не
дозвољавају. Колико година зидам саборну цркву, и никако да је довршим.
Желео бих сам да је осветим, премда је већ очигледно да се нећу удостојити,
јер су снаге већ на измаку!" Ја му на то рекох: - "Владико свети, саборну цркву
изгледа нећемо осветити. Но треба се више побринути за унутрашњу цркву,
да њу добро саградимо. А и мир можеш добити само на кратко време!" И тако
смо се опростили. Ја сам отишао у манастир Ворону. Примио ме је
архимандрит Рафаил с љубављу и отпустио у ову пустињу, где ме је снабдевао
храном. И живим овде четири године као у рају, спокојно и у тишини. И сваке
суботе одлазим у манастир, причешћујем се светим тајнама и поново журим
овамо". (Из белешки оца Партенија)
- Ја сам, писао је инок Партеније, пао пред његове ноге и у сузама почео да
говорим: - "Оче свети, опрости ми грешном и испричај ми о тајнама твог
тиховања: какве плодове је теби донело, каквим те је Господ даровима
наградио?" Он се испунио сузама и рекао: - "Зашто ме питаш, чедо, о ономе
што је изнад мене? Немој питати о томе, него иди с Богом на Свету Гору
Атонску и труди се да очистиш унутрашњег човека молитвом. Када твоје срце
буде рањено љубављу Христовом, тада ћеш сам дознати како је добро бити с
Богом!" Ја сам молио, да ми каже макар мало. Он је са сузама рекао: -
"Саслушај ме грешног. Открићу ти тајну, али док сам ја жив, чувај је. Открићу
ти део мог богатства и ти га не сакри, него, када дође време, и другима га
откри. По доласку у Њамецки манастир и чувши од старца Пајсија о умној
молитви, упитао сам га како је треба почети и како дејствовати. Почео сам да
испитујем на делу и она ми се учинила тако слатком, да сам је заволео више
од свега на свету. Због тога сам бежао од братије, заволео ћутање, често се
удаљавао у пустињу, клонио се свих саблазни, а особито празнословља. Због
тога сам два пута путовао на Свету Гору, исцрпљивао себе послушањем,
напорима, постом, метанијама и свеноћним стајањем: све да бих стекао
непрестану умну молитву. Због ње сам се често затварао у келију, и све силе
трошио ње ради. А када сам тако чинио многе године, мало по мало, почела је
да продире у мене. Затим ме је када смо живели у Покровском скиту, посетио
Господ ради молитава оца Платона: моје срце је озарила неизрецива радост и
молитва је почела сама да дејствује. Толико ми се усладила да ми не да да
спавам: заспим по сат дневно, па и то седећи, и опет устајем као да ми сан не
треба. Па и када спавам, моје срце бди. Почели су да се показују и плодови
молитве. Заиста, чедо, Царство Небеско је у нама. Родила се у мени
неизрецива љубав према свима, и сузе: ако хоћу, могу плакати непрестано. И
тако су ми слатке постале божанствене књиге - особито Јеванђеље и Псалтир,
да се не могу насладити, а свака реч ме баца у дивљење и чини да много
плачем. О Боже, објавио си ми оно што је скривено и нејасно у Твојој
мудрости (уп. Пс. 50,7). Често увече устајем да читам Псалтир и молитву
Исусову, и пребивам у усхићењу, ван себе. Не знам где сам, да ли у телу или
ван тела, не знам, Бог зна. Када дођем себи већ је зора! Али ми се даде жалац
у тело да ме мучи да се не поносим (уп. 2 Кор. 12,7). Никако не могу да будем
са народом, а понајмање са мирјанима. Са женама уопште нисам у стању да
говорим. Већ више од четрдесет година ни једна није била у мојој келији, иако
су многе желеле да са мном говоре. Ја их све одбијам јер сам слаб. Још сам
много искушења и повреда претрпео од ђавола. Рећи ћу ти да волим да читам
књиге, а особито Јеванђеље, Псалтир, Добротољубље, Исаака Сирина, а и
других књига имам подоста. Све оне леже у манастиру. Новац нисам стицао и
ништа ни од кога нисам узимао, осим књига. А сада ми опрости што си ме
принудио да тако много говорим. Хајдемо у манастир. И ја ћу тамо ноћити, па
ћу те испратити сутра!"
Старац је умро четири године после овог разговора, 1843. Био је средњег
раста, седих власи, брада му је била мала, бела. Био је тако мршав да месо и
крв скоро није имао. Све је саветовао и учио стрпљењу, послушању, посту,
смирењу и љубави. Неке и созерцавајућем богомислију, али не све. Још је
много плакао и жалио због свих који не поштују свете постове, среду и петак,
и говорио: - "Они људи који самовољно не поштују свете постове живи су
телом, а душама су помрли, јер привлаче на себе клетву сабора и светих
отаца". Забрањивао је дружење са таквима.
ДУХОВНИК ЕВСТРАТИЈЕ - ГРК
Отац Евстратије се родио у Тралбзунту, у Малој Азији, око 1783. године.
Родитељи су му били православни Грци. У монаштво је ступио још кад му је
било осам година у манастиру Сумила близу свог родног места, у ком се
налази прослављена чудотворна икона Мајке Божје. Тамо је примио постриг и
проживео око двадесет година. Тамо се удостојио и чина јерођакона, а затим и
свештенства. Живећи у тој обитељи он је слушао о патњама хришћана који се
налазе под тешким турским јармом, и јако се због тога жалостио. Турци су
хришћане мучили и нештедимице убијали, у жељи да искорене хришћанство
које су мрзели. Отац Евстратије је почео да моли Господа за један од три дара:
да прими мучеништво за Христа, да откупи хришћане из ропства, или да
ступи на пут аскетског живота. И Господ му је испунио молбу.
Пошто га је нагризла туга због насилништва над хришћанима, он је мислио
како да им помогне, па се отпремио у Константинопољ. Тамо је пред
најутицајнијим људима у држави, међу представницима грчког народа,
сведочио о патњама хришћана и молио за помоћ. Они су га одбили говорећи
да сами служе Турцима као чиновници Дивана, па, ако се сазна да помажу
хришћане, могу због тога страдати. Тада се отац Евстратије обратио женама
тих истих архоната, и оне су му давале новац и злато. Тако се обратио за
помоћ и богатим трговцима и другим хришћанима који су поштовали старца,
и ма шта би затражио, радо су давали.
Отац Евстратије је нашао две жене, једну Туркињу, тајну хришћанку, која је
знала грчки, и другу, Гркињу, које су његова упутства испуњавале на најбољи
начин: куповале су на трговима хришћане, наређивале им да обаве некакав
посао, и неприметно за свет пуштале на слободу. Жене су, ако су то хтеле,
биле упућиване у манастир који се налазио на суседном острву, па је касније
она Гркиња постала игуманија. Оне које нису желеле у манастир, ступале су у
брак. Децу су слали у добре школе.
За свих осам година које је старац посветио ослобађању хришћана, он је
узимао храну једном недељно, суботом. Укупно је отац Евстратије откупио
девеста људи. Али, цела ствар се није могла сакрити од Турака. На крају су
власти сазнале да некакав монах откупљује хришћане и пушта их на слободу.
Стигла је пријава после које је уследила строга наредба да тог монаха, ма где
да га нађу, одмах доставе на Диван, јер су старца сматрали сарадником грчких
устаника.
Овако су га описали: монах малог раста, иде у похабаној одећи и неугледној
камилавки, погрбљен, гледа наниже, улази у богате куће. Турци су тражили и
стражарили али нигде нису наишли на старца: он као да је био неухватљив.
Једном су сазнали да се отац Евстратије налази у магази неког трговца, па су
пожурили да га тамо ухвате. Старац им је пошао у сусрет али га нису видели,
или по промислу Божјем нису на њега обратили пажњу. Када је он прошао,
каваси су почели да се распитују у магази за монаха, тражећи одлучно да им
га предају. Сви који су тамо били рекли су да не знају таквог монаха. Турци су
се због тога тако разбеснели да су на лицу места сасекли двојицу. Почели су
да претражују магазу, али старца нигде нису нашли.
Једном је старац са једним свештеником ишао чамцем у Галату. Турци су
приметили да је то он и пуцали су, али нису убили њега, него његовог
сапутника. Чамац је био недалеко од обале па је старац искочио и сакрио се.
Шест месеци је провео у кући једног хришћанина сакривен, а онда је изашао.
Међутим, више није могао да настави са откупљивањем хришћана, јер су у то
време чак обесили патријарха Григорија V, а многе највиђеније хришћане
убили. Сада је опасност претила свима, и није било кога да му помаже, јер су
и куће ранијих дародаваца биле опљачкане. Не видећи могућност да продужи
са својим делом, и будући да је даљи боравак у Турској постао опасан, он се
отпремио у Јерусалим.
Поклонивши се светим местима, живео је у лаври преподобног Саве
Освећеног, и пожелео да тамо и остане. Ту га је патријарх одредио за општег
духовника братству, а после, када је приметио његов врлински и подвижнички
живот, и за свог личног духовника. Десет година се старац Евстратије
подвизавао у Великој Лаври. Међутим, узнемиравање од оних који су
тражили његове духовне савете и поуке натерало га је да тражи тиши и
усамљенији живот.
Дознавши да је грчки устанак завршен, одлучио је да оде на Свету Гору. Ту је
нашао жељено тиховање, и са радошћу у души населио се у
Капсокаливијском скиту. Пошто је посебно волео игумана Дионисијата,
Стефана, он је често бивао тамо. У скиту није дуго живео, свега три и по
године. Леонтије даскал кирикс, познат свима као човек учен и духован,
Стефан, игуман Дионисијата, човек високог и духовног светог живота,
Пантелејмон, монах истог манастира, и старац Евстратије, саставили су молбу
васељенском патријарху. Објаснивши све разлоге неуредности идиоритмичког
живота и светости општежитељног устава који су одредили свети богоносни
оци, ктитори светогорских манастира, они су га замолили да својом духовном
влашћу уведе општежиће у свим манастирима на Атону. Наведени разлози су
били толико убедљиви и важни, да је патријарх одмах написао повељу у којој
је свим светогорским манастирима наредио да уведу општежиће. Чим су за то
чули саборни старци (проестоси) идиоритмичких манастира, одмах су се
устремили у Цариград и богато поткупили турске власти, па и неке од духовне
власти. На крају су на своју страну приволели и самог патријарха. Старци су
се тријумфално вратили на Свету Гору, а потписници оне молбе су морали
што пре да се склоне, како је ко могао и знао.
Старац Евстратије се сам отпремио у Цариград и у почетку нашао
прибежиште при храму Панагија у Галати. Неки злонамерни људи су сазнали
да је он тамо и поткупили једног човека да га отрује. Сазнавши за то од
свештеника који су служили у храму, старац се одатле повукао на острво
Халку, где се подвизавао све до смрти.
Старац је својим ученицима говорио: - "ето, чеда моја, Господ ми је испунио
жељу: нисам могао целог живота да откупљујем хришћане од Турака, нисам
био достојан ни мученичког венца, али ме је Господ удостојио да завршим
живот у аскези. Али, ја ништа нисам обавио онако како су то наши
преподобни оци аскети, који су засијали врлинама и богоугодним делима.
Желео сам мучеништво, али га нисам био достојан. Господ ми је допустио
само нешто невоља и лишавања, премда ни у томе нисам много напредовао!"
Међутим, у разговору с људима који су му били блиски духом, старац је
говорио да је истинско монаштво више од мучеништва: у мукама се страда
једном, понекад само неколико сати, а истински монах је свакодневни
мученик. Сваког часа, сваког минута он треба да је на стражи.
Од самог почетка старац је држао овакво правило: сваког дана је чинио по три
хиљаде метанија, углавном ноћу. Два часа би посветио умно-срдачној
молитви Исусовој, а онда би почео са метанијама. Затим би се поново бавио
умном молитвом или читањем, а онда даље метанијама. Смењујући једно с
другим он је увек испуњавао свој број метанија. Ово правило је одржавао
скоро до смрти. Тек седам месеци пре краја га је напустио, јер га је болест све
више спречавала. Понеки су се, живећи код старца и знајући за његове
подвиге, много чудили како мршав старчић у годинама може да чини по три
хиљаде метанија, и то утолико више што је он непрестано пребивао у умној
молитви. Бавећи се молитвом он је у исто време вршио и делатне подвиге.
Старчева пећина је више личила на мртвачки сандук него на пребивалиште: у
њој је увек било мрачно и њено мало прозорче је увек било покривено
дебелом завесом. Једном је ученик Антим питао: - "Како ти, оче, можеш да
живиш у тако тесном и тамном затвору?" Старац је одговорио: - "Предстоји
нам свакако затвор, или привремено овде, или тамо вечно. Ако овде не будемо
живели у тесноћи и тамници, тамо ћемо". Старац чак ни на Ускрс није
излазио из пећине.
Сваке ноћи је он обављао бденије, а сваког дана од девет сати ујутру је
служио литургију у својој цркви-пећини, за коју је ретко ко и знао осим
његових ученика. После литургије старац би обично сео у угао, на козју кожу,
да се одмори, и дремао би прекрстивши руке преко груди. Такво одмарање би
трајало нешто више од сата. Ученици су му долазили на бденије само
недељом и празником, а он им је понекад говорио: - "Мени бденија нису
потребна, и служим их само ради вас, да не бисте запали у лењост!"
У старчевој пећини столица није било па су зато ученици који су долазили
стајали, и то погрбљено због ниске таванице, што су, природно, тешко
подносили. Међутим, после највеће исцрпљености јављала се снага, и они су
бодро продужавали бденије. Тако је било и при метанијама и другим
подвизима: прожимала их је некаква сила усред највећег умора и крепила их.
Старац је целу ноћ стајао на ногама и само је понекад прислањао руке на
патерицу, премда се није кривио него је стајао као упаљена свећа пред Богом.
Таквих дана би се сузе као два потока лиле на земљу. Он је имао велики дар
суза: понекад су се док би читао неки тропар Богородици или светоме, или
велико славословље, сузе лиле као из извора. Једном је отац Антим стајао,
налактивши се на патерицу. Старац је то приметио и рекао: - "На овај начин
ти одобровољаваш ђаволе!"
Ученици су полагали предвиђене метаније, као и сам старац, не одједном,
него око сат метанија, а после би се одмарали молећи се стојећи. Једном су
неки из старчеве околине питали његовог ученика како се може чинити
толико метанија. Он је одговорио: - "У почетку је тешко и сто метанија, а онда
са временом, при посној храни бива све лакше и лакше. Не само сто него и
дупло више, па и петсто и више може се учинити без нарочитог напора!"
Старац је сваке године боловао једном или два пута, и скоро увек тачно
четири дана. Боловао је тако да му је било тешко придићи се, али се лечио
увек само метанијама. Чим би осетио да може, он је са великим напором
почињао са метанијама, и што их је брже чинио, то му је било лакше, тако да
је на крају обично оздравио усред метанија.
Имао је седам ученика. Желећи да сачува усамљеност и тиховање, он је
оставио само једног ученика да уз њега живи двадесет пет година на
невеликом растојању у посебној колиби, а остале је послао на суседно острво,
одредивши им време када могу да дођу ради духовног савета. Понекад и више
од месец дана нису могли да дођу до њега. Јер, иако је растојање мало, када
дуну јаки ветрови на малом чамцу није могло да се пређе. Кад је тако строг
био према својим ученицима шта тек да се каже о обичним посетиоцима?
Још задуго до смрти он је једном рекао ученику Антиму како му је била дата
таква молитва да се и за време сна његово срце моли. Тако су се на блаженом
старцу испуниле речи цара пророка: ја спавам а срце моје бди. То и јесте
наслеђе свих који усрдно траже Господа и који Га налазе у свом срцу где се
уселио по Свом обећању:
Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће га; и њему ћемо доћи
и у њему ћемо се населити (Јн. 14, 23). Због тога је потребно добро пазити да
се не презре неки сиромашак, ако он искрено поштује Име Тројединог Бога.
Старац се молио овако: нагнуо би мало главу према грудима, седећи или
стојећи изговарао би полако са умиљењем и пажњом - "Господе, Исусе
Христе, помилуј ме", везујући сав ум за речи молитве, он је заустављао дах
тако да одговара покрету ума.
Једном су на Светло Христово Васкрсење ученици желели да купе сир и
питали су за то старца. Он је рекао: - "Браћо, сир у себи носи сласт, а онај који
једе слатку храну, бива лишен дара суза!"
Старац Евстратије је био познат као прозорљивац: коме год би нешто рекао,
све се тако дешавало до ситнице. Имао је и дар чудотворства: док је још био у
Јерусалиму тамо се десила куга, и једна девојка је умирала близу гроба Мајке
Божје у Гетсиманији. Већ је била на издисају кад је старац помазао уљем из
кандила Мајке Божје. Истог трена је била здрава. Једну жену је двадесет
година мучио ђаво. Лечили су је многи лекари, али без успеха. Жена се
обратила старцу Евстратију и тражила да се за њу помоли. Старац је наредио
да иде у цркву и да се десет дана причешћује Христовим Тајнама. Она је тако
и учинила и десетог дана ђаво је повикао њеним сопственим устима: -
"Одлазим, одлазим од овог злог старца!" - Тако се и излечила.
Једном је због нечега старцу требало да из земље ископа ћуп, огромну посуду
за чување воде која је била укопана у земљу да се вода не би грејала. Старац је
са собом повео три ученика и рекао да извлачи ћуп. Ма колико да су се
напрезали, нису га могли извући. Старац је био незадовољан. Удаљио је
ученике, узео ћуп једном руком и извадио га, поставивши га пред
запрепашћене ученике.
Јерусалимски патријарх Кирил II је, кад би бивао у Константинопољу, увек
посећцвао старца Евстратија, који му је био духовник и у Јерусалиму. И
свештени синод константинопољске патријаршије је ценио старца, и не само
што га је ценио него га се и плашио. Дешавало се да старац нешто каже, а да
синод жури то да испуни до ижице. А ево зашто. Старац је међу ученицима
имао једнога из богате куће по имену Арсеније, чија сестричина је била удата
за важног чиновника патријаршије. По сестриној молби отац Арсеније је
понекад долазио у њихову кућу ради духовног разговора с њом. Њеном мужу
се, изгледа, то није допало, и није желео да Арсеније долази код њих, само га
зато није терао да не би увредио жену. После неког времена умро им је био
син. Муж је то искористио као повод да прекине Арсенијеве посете. Почео је
да прича како је Арсеније враџбинама угушио његовог сина, и молио је у
синоду да га затворе у тамницу. Сви архијереји су ћутали, али је један, да
угоди том човеку, рекао: - "Да, треба га затворити". Он се обратио послузи
рекавши: - "Приведите га!" Послали су стражу по Арсенија. Када су га
привели у патријаршију, објаснили су му његову кривицу и Арсеније је
одговорио: - "Ја сам човек грешан и отишао сам у пустињу да оплакујем своје
грехе, а враџбине никакве не познајем!" У истом том тренутку је обојицу - и
архијереја и чиновника - стигла страшна "Божја казна": архијереј је узвикнуо
три пута: -"Ах, ах, ах: и пустио дух. А чиновнику се помрачио ум. Тада су сви
чланови синода у један глас рекли: - "Што брже вратите овог монаха. За
увреду старца Евстратија провалиће се земља и прогутаће нас!"
Старац Антим (потоњи дикеј у Капсокаливијском скиту) је причао како је
ступио код старца Евстратија: - "Живео сам у Константинопољу и будући у
свему световњак, нисам знао да уопште постоје пустињаци, него сам као и
други мислио да је то било у давна времена, а да је данас немогуће. Десило се
да сам о томе повео разговор са једним познаником. Он је порицао моје
мишљење, рекавши да и данас постоје аскети - подвижници, испричавши ми о
старцу Евстратију који се подвизавао на острву Халки. Чувши то, почео сам
да га молим да ме одведе тамо, обећавајући да га наградим колико год
затражи. Отишавши на острво, обојица смо пошли ка месту где живи старац.
Кад смо пришли, у његовој пећини су била тројица ученика који су се у то
време бавили молитвом. Приметили су нас и почели да се крију у мраку.
Пришавши пећини осетио сам неисказив миомирис, али на моју жалост, ни
старац ни његови ученици који су живели недалеко у посебним колибама,
нису нам отворили. Свуда је владала мртва тишина, као да никог није било
код куће. Куцали смо на сва врата и нисмо добили одговор, па смо се вратили
у манастир Богородице, где је школа. Ја сам платио свог водича и отпустио га.
Горући од жеље да видим старца, вратио сам се пред пећину после заласка
сунца. Не знајући пут, пробијао сам се кроз грмље. Десило се да је, када сам
пришао, старац стајао пред пећином. Молио се лицем окренут истоку и
наслоњен рукама на патерицу. По источном рачунању било је око два сата
ноћу. Ја сам могао видети само старчеву главу коју он као да је кретао у
молитви.
Она се лагано њихала. Из далека сам учинио поклон и рекао: - "Благослови
оче!" Старац је питао: - "Ко си ти?" Одговорио сам: -"Хришћанин из
Константинопоља који је дошао до ваше светости да се исповеди!" Старац је
одговорио: - "Ја то не могу да обавим, него иди у град, тамо су свештеници и
архијереји; њима се исповедај!" Почео сам да га молим и рекао да сам дошао
баш код њега. Чувши то старац је рекао: - "Ти не можеш очувати или понети
оно што ћу ти рећи!" Ја сам га убеђивао да ћу понети; само нека ме прими на
исповест. На крају је старац рекао: - "Хоћеш ли да будеш монах, ако те
исповедим?" Одговорио сам да имам сестре које издржавам својим радом.
Али кроз пет или шест година, када се оне удају, моћи ћу да ступим у
манастир. Старац је, испитујући ме, рекао: - "Остави их и ступај ако хоћеш
одмах, а ако мислиш да према њима имаш дуг, нека грех падне на мене!" При
том је моју руку положио на своју да ме утврди. Затим је рекао: - "Ти само
заволи Маријин део. Њу је похвалио Господ!"
Шта се ту могло? Решио сам да останем. Старац је позвао једног од ученика и
уручио ме њему рекавши: - "Узми га на десет дана и научи га монашком
правилу. После му одреди посебну келију!" Вероватно је старац хтео да
испита моју вољу, јер ако нема потпуне, ватрене одлуке, нико се тамо не може
одржати. Јели смо једном дневно, у десет сати по источном: само хлеб и
пресну траву. Од тога сам дошао да такве изнурености да су ми се тресле руке
и ноге, и цело тело. Али када је било време да се чита одређено правило, ни
сам не знам како и откуда, долазила је снага, и ја сам осећао необјашњиву
унутрашњу радост. Када смо се окупљали код старца на бденије, сви његови
ученици и ја с њима, у пећини се није могло усправно стајати, јер је таваница
била врло ниска. Када би старац с неким говорио, никада не би седео. Стајао
је гледајући лицем према истоку, лако се ослањајући на патерицу, и тако
разговарао.
Када сам већ био примљен као ученик старчев, једном сам му рекао: - "Оче,
плашим се да живим без послушања, овде је свет врло близу!" Старац је
одговорио: - "Не бој се, само се држи онога што ти говорим: главно је да
имаш жарку жељу за подвигом. Најпре чини метаније, затим стој на молитви
око сата, мало приклонивши главу на груди, и ослонивши мало подбрадак.
Затим читај светоотачке књиге и свето Јеванђеље. Ако нема суза, ударај челом
у земљу. А пре читања, ако ти је веома тешко да стојиш на молитви, седи сат
или сат и по молећи се, а онда мало читај. Све то чини са умиљењем и сузама,
а приликом молитве пази да се ум бави само речима молитве. Тако ради до
деветог часа. Ноћу, после спавања, када станеш на молитву и сан почне да те
обара, треба клекнути на земљу, и бити упоран до зноја и крви, зато што је
одређен час наш дуг пред Господом. Треба прочитати јутрење, а ђаво долази
да смета. Међутим, ако пролијемо зној и крв, ништа му неће успети!"
Отац Евстратије је служио Божанску Литургију сваког дана, и тек две године
пре смрти је напустио ово правило. У његовој пећини, где је сада преко
камења положено његово тело и затрпано пола аршина, са источне стране је
била изграђена црква, то јест само олтар у коме је престо био у удубљењу
стене, жртвеник у истој тој стени, а на северу умиваоник и кадионица. Ту је
старац Евстратије свакодневно обављао бденије, а ујутру литургију. У углу, са
јужне стране од прага, била је намештена постеља и мало прозорче поред кога
је лежало неколико књига које је он дању читао. Нису га виђали како спава,
јер је он дремао само ујутру, па и то седећи или стојећи, а одмах после тога би
или чинио метаније или почињао са читањем.
Ученике је учио да црквено правило испуњавају без пропуштања, и са
извесним продужавањем. Када би код неког приметио духовни полет и успех,
дозвољавао му је да се бави умном молитвом, али не одједном него
постепено, говорећи: - "Свакоме је неопходно да испуњава црквено правило,
али је све то лишће, а неопходно је да дрво украсимо и плодовима, и тај плод
рађа умна молитва која доводи до суза. Сузе су плод. Монах треба увек да
плаче!"
Сам старац је, када се молио, имао марамицу на патерици. На њу су капале
сузе које су се лиле као два поточића и које он није стизао да брише, или,
тачније речено, није могао на то ни да обраћа пажњу будући у стању духовне
узнесености. Често су ученици примећивали да старац није осећао ни видео
оно што се дешавало око њега. Ученици су разумели о каквом се стању ради,
али се нису усудили да га питају. Он сам о томе није ни са ким говорио. Са
неким световњацима је говорио о догађајима који ће се десити, а када се све
то испунило, они су почели да говоре о његовом дару пророштва. Отац
Евстратије је рекао ученицима: - "То говоре световњаци. И нека говоре, а ви
не верујте. Може ли човек у данашње време да има дар пророштва и да
предвиђа будућност?" Старац се веома трудио да све убеди како он ништа
нема и ништа не зна.
Када се старац разболео тако да више није могао да се стара о себи, прешао је
код ученика Макарија где је и умро. Због тесноће колибе Макарије је доградио
још једну собу у којој је лежао старац на убогој простирци са танким душеком
и без посебног покривача. Старац је сачувао јасну свест све до смрти. Када се
по околним местима пронела вест о његовој болести, око пећине се окупило
петсто људи у жељи да се удостоје да присуствују његовом представљењу и
да му одају последњу почаст.
За живота је старац мало примао посетиоце, иако су међу њима понекад
бивали архијереји и важни државни чиновници. Народ који се окупио желео
је да од њега добије последњи благослов, али старац никога није примао и
молио је да га не узнемиравају. Но народ, у љубави према њему, није одлазио.
Тада се старац усрдно помолио Мајци Божјој да Она учини да при његовој
смрти не буде никог од туђих људи. Тако се и десило: време је било тако лоше
да нико није излазио, па су зато у часу његове смрти око њега били само
његови блиски.
Један од старих Светогораца, отац Харитон, Зографски пустињак, је причао: -
"На једном острву близу Константинопоља славно се подвизавао старац који
је целог свог живота сваког дана чинио три хиљаде метанија. Имао је велики
дар умно-срдачне молитве. Његових седам ученика су били таквог живота да
би сваки од њих могао бити изврстан духовник у било ком светогорском
манастиру. Велики је то био старац!"
ПРИЛОГ
У рукописима оца Пантелејмона нађене су следеће три беседе непознатих
стараца које је он записао око 1870. године:
***
- "Када је човек још пун страсти и његова савест као да је засута нечистим
материјалом, он не може тренутно да постави срце и ум свој пред Господа. А
ако се човек буде упорно подвизавао, и своје срце и ум не буде одвајао од
Господа и то не само онда када га на то подсети нека страст, онда ће он брзо
да напредује због тога што је он увек срцем смирен и често се налази у сузама
и умиљењу. И ако би му се као човеку и десило да сагреши, он је одмах
спреман на покајање. Оно је поред њега и одмах се излива пред Господа. А
све је то савршено скривено од људи, осим од онога руководитеља коме се он
открива. Он може такав пут да проходи без ичијег знања и само духовни
човек може да га разуме по некој промени на његовом лицу.
Онима који улазе на ова врата покајања откривају се велике тајне
Премудрости Божје због чега се они стално налазе као у неком запрепашћењу
и неизреченом плачу. Они схватају и немоћ људску која им се открива до
детаља, чак и код врлииских људи, због чега они никада не могу да осуђују.
На том степену свети Исак Сирин налаже да се не буде без плача, јер
непријатељи спасења у то време особено на њих шкргућу зубима.
- Свети оци су се када би хтели да испуне било какву врлину, најпре
припремали да претрпе све што их сусретне. Они нису полагали наду ни на
каквог човека него јединствено на Бога. И тако, при помоћи Божјој, они су
могли да чине добра дела и да не трпе штете од искушења.
Већ је тешко када човек има борбу са сатаном. Но ако постоје и људи преко
којих ђаво напада на њега, онда је несравњиво теже. Искушења се ничим не
побеђују осим једино стрпљењем и смирењем. Боље је оставити све своје
намере и претпоставке и бити без икакве бриге, ма шта чинили са нама: - то
ће бити дело по Богу. Јер, ако се неко налази у разним маштањима ума, он
никада неће наћи времена да се побрине о својој души. А ако положи наду на
Бога, он ће моћи да наће време за своје спасење пошто Бог свакоме човеку
распоређује искушења сразмерно његовим силама и делима. Ако је ваше дело
богоугодно, Господ неће допустити да паднете у грешно искушење
непријатељства него ће вам у томе, по молитвама стараца, дати трпљење.
Положите бригу своју на Господа. Ако Он хоће кроз та искушења да гради
ваше спасење, даће и трпљење. Господ ће тако устројити да вам буде лако
усред искушења. Ми знамо да су многи добили благодат Светог Духа од
Господа, али искушења од њих Господ није узимао, него им је давао трпљење.
Ако се будемо трудили око врлина и о побољшању живота потребитих, онда
се до смрти неће прекратити искушења зато што она имају природни узрок и
теку без престанка. Без тога није могуће.
Ко живи у безмолвију, има другачија искушења. У пустињи су много већа
искушења, ако неко пребива у савршеном безмолвију и безметежности. Ма
куда пошли свугде нас чекају искушења: то је наш крст који смо ми дужни да
носимо до смрти.
Када те нападне нека страст, на пример блудна, или ако неког осудиш, онда
одмах стави срце и ум свој пред Господа и жалостиво признај из дубине: -
Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме! Тада ће у трен ока, док још
не стигнеш све да искажеш, искушење исчезнути. Враг се тада боји, дрхти. У
мирном стању човек не може тако брзо и силно да прибегне ка Богу као у
искушењу. Ђаво, пак, видећи да не побеђује, него да плете венце, бежи од тог
човека без освртања. То је могуће свугде чинити, јер је то невидљиво и
тренутно. Било где да се човек налази и било шта да ради, он тиме може своје
срце да сачува чистим. Чувајући на такав начин своје срце, чини га готовим за
примање благодати која га брзо посећује".
- "Ево сад је најпогодније време, ево сад је дан спасења (2 Кор. 6, 2). Сада је
оно у нашим рукама, а не после, не сутра, како често говоримо себи, јер нам
тако шапуће ђаво или сопствена рањена и унакажена природа. И савест у нама
вапије: "докле"? Бог је милостив, Он нас воли, и страдао је за нас! Ако је Он
за нас живот дао, онда и ми треба бар мало да пропатимо са Њим да бисмо
ушли у Његову славу. Он је милостив, али и праведан. Милује, стрпљив је,
очекује наше обраћање свим срцем!" Старац, као удубивши се у неку
безграничну даљину, наставља: - "Ах, Божанска љубави, колико си велика,
безмерна, неприступачна уму. Христе Исусе! Он је за нас положио Своју
душу. Нама остаје само да му се обратимо пуним покајањем због свог греха
пред Њим и опростиће нам! Ако Га будемо тражили и наћи ћемо. Он воли
Своја чеда и јавиће нам се и биће с нама, ако поново не захладнимо злом
безосећајношћу. Тешко мени окајаном грешнику. Ако се будемо трудили да у
свему следимо Његовим светим заповесткма садржаним у светом Јеванђељу,
које су често супротне нашем људском разуму, нећемо се застидети када се Он
јави у Својој слави, и сви свети анђели с Њим. Више од наших могућности Он
не тражи, а Његове заповести нису тешке; када не би биле по мери снаге, не
би их такве давао. Јарам је мој благ, потврдио је Он Сам, и бреме је моје лако!
Узмите јарам мој на себе... и наћи ћете покој душама вашим! Покајте се, јер
се приближило Царство небеско. Родите род достојан покајања!
Не мислите, зато што сте на Светој Гори, да ћете одатле право и у рај. Не, од
нас се тражи више него од мирских: ми смо лишени брига о породицама, о
куповању и продавању. Од свега тога смо избављени, али смо дали завет
послушања Самом Господу: да испунимо у свему Његову свету вољу и да се
повинујемо старцима и браћи својој манастирској, само ако они од нас не
траже нешто што је противно вољи Божјој".
- "Али како то, старче, питали смо ми, свети оци говоре да се без усамљеног
тиховања не може стећи покајање, а нас у обитељи има много, па смо много
принуђени да свакодневно општимо један с другим?" - "Да, осим покајања
нема другог пута на небо. Права тишина рађа подвиг, подвиг рађа плач, а са
њима сама по себи иде молитва. Али шта ви можете да чините? У пустињу?
Она је недоступна за неспремне. Добро би било негде близу манастира у
колиби, али и то тражи своје време и доста снажан дух, такав који се при
нападима непријатељским јача, и не подлеже им. У манастиру је борба као с
голубовима, а у пустињи је као са лавовима. Пустиња и тиховање су
плодоноснији и заиста погоднији за покајање и самооплакивање. Али, рекао
сам да није то за свакога. Понекад и ђаволи, видећи да стичемо корист у
општежићу, подстрекавају на неумерени подвиг тиховања и једва чујно
шапућу: - "будите као богови!" Не подмећу ли нам они даноноћно своје
замке? Ако не успеју да нас у почетку победе страстима, они почињу да
делују са десне стране, преко жеље за вишим подвизима. Дешава се да
нападају неког подвижника, а онда, да га преваре, са очајном дреком о свом
поразу беже. Ако тај неразумник као лав са виком јурне за њима са гордим
мишљењем да је на крају победио и њих окајање, онда у ствари сам бива
побеђен демоном високоумља".
- "Мени је скоро увек било тешко да саветујем одлазак из општежића, осим
када је у питању неки јак разлог или искушење. Трпи, бићеш мученик!
Истина, код вас у манастиру има много младежи, а они доста штете наносе
монасима којима је стало до свог спасења. Ох, свуда је тесно! Треба трпети.
Господ нам је преко пророка рекао: безаконик нека се обрати од свог безакоња
које је починио и нека чува заповести моје, и чини суд и правду и милост, и
поживеће и неће умрети (уп. Јез, 18,21). И још: праведник, ако се обрати од
своје правде, сва његова правда коју је починио биће заборављена: у свом
преступу којим преступи и у својим греховима ће умрети (уп. Јез. 18,24).
Значи, у чему нас Господ затекне, у томе ће и судити. Ако затекне у покајном
плачу због грехова, несумњиво ћемо бити помиловани и утешени Његовом
бесконачном радошћу. Блажени који плачу јер ће се утешити" - "Старче, рекли
смо ми, говорио нам је један наш монах да му је приликом пријема у
искушенике духовник рекао како ради спасења неодложно треба да се брине о
умној молитви. После тога, када је после пострига пошао духовнику, овај је
своје речи поновио. Затим, пре свог одласка у вечност, и трећи пут је са још
већом упорношћу поновио исте речи!" - "Заиста је тако, приметио је старац,
иако се речено можда по особитој нарави односило управо на то лице. Али
истовремено то је корисно и за све. Особито за нас монахе то је неопходан и
најбољи пут у Царство Небеско, које је у нама још овде на земљи, а затим и у
блаженство у вечности!"
- "Како то, оче, кад знамо да су многи од монаха и световњака, не знајући
ништа о умној молитви, избављени од вечних мука и удостојени небеских
Господњих дарова? У Јеванђељу се узвишују сиромашни и они који плачу,
кротки и милостиви, а о умној молитви се тамо не говори ништа!"
- "Једна је ствар бити помилован а друга бити освећен. Једна је ствар бити
роб, а друга бити пријатељ коме се поверавају тајне. Једна је ствар са страхом
стајати пред прагом, а друга смело улазити у унутрашњост одаја Господњих.
А монасима се при постригу молитва Исусова ставља као обавеза, јер се при
уручењу бројанице говори: "прими брате, мач духовии који је реч Божја,
свагдашња молитва Исусова. Увек у својим устима треба да имаш ове речи:
Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме!" Блажени старац Серафим
Саровски је достигавши велики успех у тој молитви, стално саветовао свим
монасима да пажљиво воде живот, да се баве Исусовом молитвом. Једном га је
посетио младић који је завршио богословију, и поверио старцу своју намеру
да ступи у монаштво. Старац му је дао поуку за спасење душе, између осталог
и завет да се обучи Исусовој молитви. Говорећи о њој, додао је: - "Само
спољашња молитва је недовољна. Бог обраћа пажњу на оно што се дешава у
нашем уму, и зато они монаси који не сједињују спољашњу молитву са
унутрашњом, и нису монаси, него погашено угљевље!" За живота старца
Серафима у Сарову су сваког новопримљеног монаха одмах обучавали
Исусовој молитви. Онај је монах, ко је монах унутра. Зато су свети оци, који
су многоструким подвизима обележили трновиту стазу живота, свим силама
настојали да људима који од њих траже савет покажу како сав наш подвиг
треба да је усмерен на очишћење срца и откривање у себи дароване благодати
крштења која се може повратити само дугим напорима и знојем скоро до
крви. Ретки су којима је дато спознање о самом себи и својој величини међу
свим створењима, о својој ништавности после пада, о повратку изгубљеног
доласком Спаситељевим, и о деловању при крштењу свемоћне Божје
благодати. Већина ово самопознање стиче посредством читања Светог писма
и дела светих отаца и учитеља Цркве, а такође и кроз беседу са људима
истинитог духовног живота. Добро је бити сиромашан духом, кротак,
милостив, миротворац, чист срцем. Али ако при том нема непрестане
молитве, све ове врлине немајући чврсту основу, биће од мале користи.
Господ Исус Христос је рекао: Без мене не можете чинити ништа. И још: Ко
у мени не остане избациће се напоље... и осушиће се, и: Останите у мени и ја
ћу у вама, да многи плод донесете. Молитва је мати врлина. Ако њу стекнемо,
онда лако можемо стећи и све друге набројане врлине. Али ако се не будемо
старали о молитви тако да она неодвојиво са нама пребива на сваком месту,
чак и у сну, како бисмо могли да кажемо о себи: "ми спавамо а срце наше бди"
- онда не треба да се обмањујемо лажном надом у било каква друга добра дела
која сама по себи већ и нису више добра, ако их чинимо само зато што их
добрима сматрамо, како говори свети Петар Дамаскин!"
- "Осенивши подвижника, молитва га мало по мало преображава из
немилосрдног у милостивог, кротког и податног на сузе. Коме је до јарости
или похоте тада кад га молитва целог испуњава? Схватите да овде не говорим
о молитви саборној, или гласној келијној, него о молитви Исусовој коју ум
твори у срцу, а не у глави, како то бива са усним молитвама!
Када ум после многих напора уђе у срце и у њему увек пребива, тада престају
сва лутања васељеном. Дотле, док је он у глави, лутање је немогуће избећи. У
почетку је то веома тешко; и четврт сата принудног држања ума у срцу
изгледа као вечност. Ум се упиње да отуда изађе, али мало по мало, уз помоћ
Божје благодати и свог трпљења, он се привикава, и на крају ништа одатле не
може да га истера!
Једна светогорска обитељ је имала метох близу светског насеља. У одређено
време је ради исповести тамошње братије из манастира слат духовник. Тада
су сељани духовника позивали да служи молебне, да освећује воду и њихове
куће. Ту је он, прилагодивши се простоти сеоског народа, поучавао: -
"Слушајте шта ћу вам рећи! Чим сунце гране, одмах устајте, осењујте се
знамењем крста и говорите: Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме,
а онда се трудите да се цео дан тако молите. То није тешко, а од тога и посао
лакше иде и Богу је пријатније!" Много сличног им је говорио духовник, на
корист простом човеку. Једном је после такве поуке пришао млад човек и
рекао: - "Оче, прошле године ти си нас исто овако поучавао да се непрестано
молимо. Када си отишао почео сам тако да чиним. У мом срцу је постало
топло, онда врело, и нешто као да се окренуло!" Духовник је схватио о чему
се ради, позвао свог ученика и рекао му: - "Не треба више поуке тамо где је
почело дело. Ми учимо оно што сами немамо, а овде у простим људима
изобилно делује божанска благодат!"
У манастиру Пантократор се подвизавао један прост старац по занату кројач.
Био је веома побожног живота. Беспоговорно је испуњавао све што су му
наређивали да учини, али није имао појма о Исусовој молитви. Треба рећи да
игуман и духовници, нажалост, веома често, саветујући братију да ступи на
пут унутрашњег живота, не објашњавају како да се почне, и како да се
спроводи то дело. Тако је и овај старац, немајући представу о вишем животу,
испуњавао све што му је савест налагала, као што је и младић Георгије кога
помиње свети Симеон Нови Богослов, поштовао сваку наредбу стараца.
Једном је манастир посетио неки даскал (учитељ) и по Божјем промислу
ступио у разговор са тим старцем. Видевши његово незнање о духовном
делању, објаснио му је како почети и бавити се њиме. Старац је одмах
прионуо на посао. У простоти свог срца и због велике ревности и будући већ
припремљен својим делатним подвигом, ускоро у себи осетио срдачну
топлоту, говорећи у умиљењу: - "Исусе, Исусе мој!"
Даскал је видео шта се са старцем десило. Рекавши о томе једном пријатељу
он је додао: - "Ето, ми учени све знамо, па и друге поучавамо многоме, а сами
шта имамо? Ево, овај старац је прост човек, а тако нас је брзо престигао и сад
видимо шта се са њим збива!"
Али је и даскал био пажљивог подвижничког живота: његова савест га је
усмеравала, па је тако успламтео љубављу према Богу да се отпремио право у
турска насеља где се исповедивши хришћанску веру удостојио да прими
мученички крај од муслимана.
Старац је причао још много тога што се није задржало у мом сећању, а
понешто ће остати једино у дубини мог срца.
КРАЈ И БОГУ НАШЕМ СЛАВА