You are on page 1of 180

asopis za knjievnost i teoriju

POLJA
broj 454

godina LIII

novembar decembar 2008 Novi Sad

Izdava: Kulturni centar Novog Sada Direktor: Laslo Blakovi Urednik: Alen Bei Redakcija: Maja Erdeljanin (likovni urednik), Sonja Veselinovi, Maja Solar Administracija i plasman: Milja Petrovi Rukopise slati na adresu: Kulturni centar Novog Sada, 21000 Novi Sad, Katolika porta 5, sa naznakom za Polja telefon: 021/528-972, 672-3148; fax: 021/525-168 E-mail: poljans@eunet.yu polja@neobee.net http://polja.eunet.yu Rukopisi se ne vraaju. Priprema: Vladimir Vati tampa: Futura, Petrovaradin asopis se finansira sredstvima Gradske uprave za kulturu grada Novog Sada, Ministarstva kulture Republike Srbije i Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje i kulturu. Likovni lajtmotiv ove sveske su radovi sa Novosadskog oktobarskog likovnog salona. Na naslovnoj strani je rad Milice krbi.

GDE JE TA

GLASOVI
Radovan Beli Markovi: TEE KUD JE TEKLA 5 Milo Kordi: PAS NA LJULJACI 9 Nikola Malovi: AROBNI TAPI, NIMBUS 2012. SOUL Mirjana urevi: KAJA 18 Ivan Lalovi: SRCE MAHMUDA DERVIA 27 Jovana ujevi: RAT LISTOVA 30 14

VRT: SAVREMENE MULTIETNIKE AMERIKE KNJIEVNICE


(priredila Aleksandra Izgarjan)
Aleksandra Izgarjan: SAVREMENE MULTIETNIKE AMERIKE KNJIEVNICE Maksin Hong Kingston: BEZIMENA ENA 44 Ejmi Ten: IZBOR MOJE BAKE 53 Barati Mukerdi: DEZMIN 57 Dulija Alvarez: ERKA IZUMA 66 Herijet Malen: OCRNJIVANJE 74 Debra Megpaj Erling: LUIZ I UTI NO 75 39

ILUMINACIJE
Stiven Maju: KAKO ITATI 85 Boko Tomaevi: PESNITVO PAULA CELANA I BESKONANOST KNJIEVNE INTERPRETACIJE 98

ZLATNA GREDA
Bojan Jovanovi: PSIHOLOGIJA INATA 116

LICE
Silvija Monros Stojakovi: TORTILJA LJUBAVI 123 Kristina Peri Rosi: STANJE IZGNANSTVA 125 Hulio Kortasar: PET PESAMA ZA KRIS 131

DOZIVI
Adrijen Ri: DVADESET JEDNA LJUBAVNA PESMA 133 Rihard Obermajer: PRETPOVEST. ODLOMAK IZ JEDNOG ROMANA 143

DUPLO DNO
Eva Lipska: NJUTNOVA POMORANDA GRAVITACIJA Tanja Kragujevi: BESKONANI BILBORD I ZRNO SOLI 149 150

RAZMENA DAROVA
Vladimir Gvozden: DEAK JE KASNO PROGOVORIO (Vladimir Tasi: Stakleni zid, Adresa, Novi Sad, 2008) 148 Nataa Polovina: NA MARGINAMA MITA (Dubravka Ugrei: Baba Jaga je snijela jaje, Geopoetika, Beograd, 2008) 156 Milica Mirkovi: ISKUENJA I ISKUAVANJA GRANICE (Mirko Demi: Molski akordi, Agora, Zrenjanin, 2008) 159 Sonja Veselinovi: DOMILJANJE ARHEOLOGIJE (Enes Halilovi: Listovi na vodi, Prosveta, Beograd, 2007) 162 Anelko Erdeljanin: OD CVEA DO KRAJNJIH ZVEZDA (Paun Petronijevi: Prebelo jedro, Svitak, Poega, 2006) 165 Slobodan Jovanovi: NIKAD ZAKASNELI OSVRT (Ljubinko Pui: Pisanje grada, Prometej, Novi Sad, 2007) 167

SVETLA KOMORA
Danijela Pureevi: TELO U NOVOM MILENIJUMU 172 Sanja Koji Mladenov: IDENTITET NOVOSADSKOG SALONA ISPITIVANJE NOVIH MOGUNOSTI 173 SAOPTENJE KOMISIJE ZA IZBOR RADOVA I DODELU NAGRADA 174

KO JE KO

175

GLASOVI
Radovan Beli Markovi

TEE KUD JE TEKLA


Kolubara tee kud je tekla, povie Belog Valjeva iste su nebeske prilike, osim to su se sami Valjevci, u prilinom broju, izmenili psom, a i stara se moda kanda povratila u pogledu crnih odbora i sa duama raznih petljavina. Kamenog kneza su oretko pominjali, pogotovo otkako je Kameni knez, spomenikim likom i oblijem, u kralja Aleksandra po noi preukan, ali nije zaboravljana pogana mu dua, o kojoj su najcrnje stvari pronosili upravo oni koji, obdan i po triput, oko njegovog nepomen-spomena uizahu svee, kao to u kudli manjem broju, dodue i oko Kamenog kralja navikom injahu. Jedino je N. Kalabi, udljivi geometer i oglaeni komita, premda kralju Aleksandru dinastiki na reima odan, Kamenom knezu, na opte zauenje, drao stranu, ustro negodujui kako zbog onog sramnog preukavanja tako i zbog varoke nove regulacije, sainjene silom dvorskog intimata, kojom je za sve budue spomenike, time i za njegovo mramor-izobraenje (...ako Bog da, zato da ne?... Ali sve u svoje vreme, a i na svom mestu, razume se!) odreen u parku iza Pivare, podalje od arije, naisto stenjen plac. A na rabatnoj onoj klupi, koja i sama spomeniki odavno figurie, dok se preko puta kameni dostojnici izmenjuju likom, svako je mogao valjevske prie dokono da slua, kao i neslane uz njih doprike, s tim to se i ovde, kao i na drugim mestima (po nazovi salonima i mehanama, ali i u partajinim centralama i crnim odborima, kao i po njihovim tajnim ispostavama), najvema o nepokajanim duama, reenom modom, proeljave golicavi temat. Eh, ta napola trula klupa, zapravo: na ukopanim direcima gdeto zacepljena talpina, na kojoj za dvojicu komocije uvek imaae kao na stranjem sicu starog fijakera (kakav, vele, kadto i bez koijaa, promakne kroz teku kolubarsku no, putem koji nikuda ne vodi, poput kakvog privienja), pod ijim bi natkrovom, kao u staroj prii: uz konjski topot i sitno rzanje, nerazdvojimi s onog sveta pajtai, za revere jedan drugog svako as poteui, iznosili saznanja o kakvim se na ovom svetu ni slutilo nije. Kau da bi se, ovda-onda, u veeri pozne, iz bokora zadivljalog cvetja oko kamenih kralja Aleksandra nogu, inatno proznaavala i prosukana dua o kojoj bi se na pomenutoj klupi uprav govorilo, osnaujui kazuistike domislice naoko pametnog priaoca, to jest: onog koji bi s punom titulom poreske glave splitao dotine due naskroz ludu odiseju, u timu apatnog antrenuza, oiicu do u podgrlac uzloareno podiui ubeneenom sliitelju, teozofski obino nespremnom i spram svake fantazije unapred uuvanom, kojem se sama pria, neharmonisana i bez ikakva procd-a, proliv-glagoljem isprva injae. U MRAKU IH DRE U mraku ih dre, u kakvom memljivom podrumu, bejae odgovor na mnozinu zametli-pitanja, kadto i jeditih, u vezi sa sudbinom proskitanih dua, za koje se ulo da ih, sirote i

ve izduene, naroiti vetak domamljuje prema pogodbi, a s pomo nekakvog raskandila i predaje ih (u teglama, kau, utke i hladno!) onom Crnom odboru na staranje i dalji postupak. A tog vetaka (ovek sa strane, ili odvani sugraanin?) ne mogae niko prepoznati. Od raznih subjekata razliito odslikavan, bez lica i imena vavek ostajui, mogao je i sa naalnikom policije doveka krigle da iskree i o sasvim obinim stvarima da razgovara, pa i ale da zamee na raun nedunih nevoljnika koje bi ustri Valjevci, zbog njegovog avolstva, preda se uzimali. Pokorno blagodarim, usrhivae se, zapameno je, siromaki odeven jedan oveuljak, prepanuto oima arajui, dok je gerga uzloarenih amala oko njega suavala kolo, to je i pojedine iz Sekuli Hotela starosedeoce, moebiti i reenog vetaka, ponukalo da sa svojih stolica stenjui ustanu, kao u bolesniku etnju da se nakanjuju, kako bi samu stvar lino izvidili, uveavajui pri tom itavu gungulu. Mene svi tuku... to da me i vi ne istuete, ako sam ve tu?... Tucite, dobro, udrite!... Po rebrima, data nego po rebrima, a i po trbuhu, ako se ba mora, ali emu pretres!? Kakve, pobogu, due?... Aman, ljudi! U nosu mi je ovo malo due... Vratite mi torbu, tocila su unutar, a makaze bez tocila kako u otriti?... O ovom frent-lajferu (koji je pobudio sumnju ve i stoga to ga nikad niko u Belom Valjevu ne bejae ranije video) i o njegovom udesu prednavedena pria, sama po sebi, dosta kazuje, ali ne toliko o poganstvu neznanog opskuranta koji je sa zabludelim duama petljao, to je zabrinulo kako crkvene tako i svetovne vlasti, koliko o tome ta sve i poslednjoj ui moe dati maha da se ustoboi i za vano dranje vidno se postara. Valjevski pak poglavari, duboko zamiljeni, pokuavali su da se razaberu u poretku neshvatljivih stvari. Oglaene gatalice, iz gornjih sela smuene babe, u Naalstvo su tajno prizivane, zajedno s dejstvenim i nedejstvenim filosofije profesorima, ali vlast se, u pogledu ove, krajnje nezgodne, s proskitanim duama afere, njihovim tolkovanjima ne mogae zadovoljiti. U eterinim i harmonijski uzvienim oblastima, u daljnim tamo nebesima, gdeno se pokajane due skraavaju, gasnulo je svako umno proizanje i reeni profesori, s tim u vezi, nita nisu izmudrovali. Ni zauzimljive gatalice ne uspevahu da sokrase ni jedno predgatanje, o nepokajanih dua podnebesnom ranjanju, a ni sm naalnik, gospodin Jovi, ne mogae se predmetno osentati. Suproeni dojavi, na reetaljci inovnikog poimanja, nisu ostavljali ni ocedak kakve suvislosti, da se i ne govori o naznaci nekakve putanje, pouzdanog traga, ijim sledstvom bi sreski jedan naalnik uvardao proskitanih dua osen-vijalita. Ni uz ibuk, ponad policajno mu doturene Kolubarske nepoimke, nekakvog delovodnika prohirenih dua, na stvari: zalud-knjige o zalud-poslovima, nisu se probistrile naalnika Jovia misli. Na prouteloj hartiji, neupravnim mastilom, o kakvom se i u jednoj pesmi pripominjae, nahaahu se razlinih dua odiseje, meu kojima i takvih imaae da bi samo Bog mogao znati koliko u tome bejae istine, doim bi, ponad pokojeg od reenih notata, svaki ovek na noge ipio i zabezeknut se pri tom podboio. IZ KOLUBARSKE NEPOIMKE * Potporunik Milan Vasiljevi, kapom kaalj priguujui, vrebao je Natalije Prodanovieve mladu i mekanu duu, pogledujui oko sebe, a ponekad i u ozvezdano nebo, poput

nekog ko za milost uzaludno moli. umele su lipe, kao neka krila u nonoj mrklini, a neko se prodrtim glasom, s psaanskih tamo rasputa, na volove izdirao. Ah, ta da se radi? Oficiri bi se morali kud i kamo bolje uvati od svojih bolova i uspomena, a ne, kao porunik Vasiljevi, do pred zoru u zadivljalom parku da uzdiu, ne poimajui da gospojice Prodanovieve stidljiva dua kojoj se zaupokojene molitve jote itaju i u struku pelina, na korak oda nj, moebiti prebiva; kadto se nagorkim mrom i ovako okazujui: Ne, ne mogu o tome vama da govorim... Oficiri su pijanci i kartaroi... Ali po obiaju, i po zakonu, trebalo je telo moje dublje ukopati... * Ako se, ublizo tebi, bestelesan neko zakikoe, za telesnost svoju mora biti s razlogom zabrinut! * Visoka, na vascelom nebesu sama, moebiti i davno utuljena zvezda, bono umilna kao ika pretpraznikog kandila, jedina je prozarivala ajduka Bojovia razbojniku duu (bestidno ustumaranu oko privida krmarice Janje), tokom svakog od onih snova, u kojima je, kao i na javi: sigurno i sviklo, s mrtvog andarma Mitra svlaio mundir, izme-brzalice i plavetnih lampasa konjike akire. A kad god da bi se, u takvim snevanjima, na drugu stranu okrenuo, mrtav bi se andarm Mitar kao iv nakaljao, gotov da prokrklja: Dodajte mi injel s iviluka! I sve bi se to, uplivom snevake gramatike, odjednom izmetalo u andarma Mitra samaki kvartilj, u utu kuerinu naspram troarine, meu raskriljene ifonere u sobi na spratu, dok bi odnekud, vie u pometenoj mu pameti negli uistinu, tandrkali erpe i tiganji naskroz suproeno onom o emu su i valjevske novine potanko javile: Slatko je andarm Mitar veerao, u psaanskog kmeta kui, ali ga je ajduk Bojovi, nedaleko od reene kue, kraj esme zastao... Ako je, sve to, sluajem neko video, ona zvezda, na vascelom nebu sama, gotova je da apne njegovo ime, uinjavae se, vele, ajduku Bojoviu, dok mu se oprljena dua majala okolo (poput kakve slukinje koja cmizdri i bogoradi, ponad boe s izveale haljinama i ubogim rubljem), na daleke spremaju se pute. * Hronoloki nerealno (s obzirom na godinu, i s pravne strane ne osobito isto, u pogledu civilnog statusa mrtvi ili ivi? prizvanih svedoka), navodi se da je N. Kalabi, geometer, utubljen ne samo kao verbalni injurist, ve i kao osioni nametnik, na slubi i inae, ispijajui ad numerum polie, u neodreeni noni sat, tokom rakijakog ludog nadmetanja sa Slavkom Simaniem, fijakeristom, ije prie za gotov gro niko nije uzimao, dvatriput Savu Savanovia pripominjao, uz enkti Bristol mehane, ali ne kao vampira, odavno smirenog glogovim kocem, ve kao izvanrednog i opunomoenog inspektora uma, mekanih oiju i mirna pogleda, u komotnom jeger-hubertusu, koga je sm naalnik Jovi na taciji saekao i trodnevni mu pansion na optinski troak u Sekuli Hotelu galant abonovao. * Milujui kao maku crni eir na levom kolenu, u pesnikoj oskudici i proznom neimanju, Miroslav evi, valjevski nazor-knjievnik, kao kradljivac mehanskih viljuaka i proeg

escajga besprizivno obvinjen, liio je na oveka koji oslukuje iz budueg svog nebia zimomorni cvokot; u sebi pri tom negodujui to nijedno od tri valjevska groblja nije na oceditom. * Sava Savanovi se pod ovim Suncem, prema N. Kalabievim tolkovanjima, kao politiki neutralac izjavljuje, po mehanama sve Kolubare, kadto i po hodnicima Naalstva valjevskog, doim se njegova dua sasvim pogreno, u Gliievom knjiestvu i drukije, kao leptirica svia, budui da je pomenuta dua, jote ponad zarokog onog groba, pernati oblik poprimila. Oprem, dobro! Da l, ne bilo primenjeno, naalnika Jovia inovnika dua, ukazno zabeleena i zakonski svakom rukom zatiena, moe biti i nekog urana osoptina?, osorljivo se Slavko Stameni, fijakerista, kuljavom kelneru obraao, nekakvom or-Miloju mete N. Kalabiu, kamei u Bristol mehani publinu podrku. * Zveronaravne duurine maju se u kronjama kiselih dervesa, a kisela derva, zna se, izniu na mestima velikih bruka i bestia. Frivolne ale, s tim u vezi, ne valja se zametati... Ne, nipoto! * Na tegobnu poslu sa malo zarade, oebrsnuti bolestima i prostakoj oholosti vazda izvreni, proskitanih dua motrioci kao smutljivci su konduitno zabeleeni u Kolubari i Belom Valjevu osobito, a i u Srbiji vasceloj slabo im se pie. * Jedik su svi odloili i tanjire odgurnuli, kad je sred belog stolnjaka, tokom gala-veere u Sekuli Hotelu kojom gospodin Jovi jubilovae naalnikog zvanja desetu godinu, izgranula rastakana fleka, kao da je krv iz nosa nekom kapala. Ne zna se ko je, tad, apatno izgovorio ime davno upokojene naalnikove kuedrice, gospoje Milade, ija je dua, zbog neuvene proskitanosti, u drugu klasu odsekom spadala; najvema se neotesano, gdekad i neznancima, okazujui kao otuni miris pod pazuhom. (Odlomak iz romana)

GLASOVI
Milo Kordi

PAS NA LJULJACI
POSTOJE UMOVI
Postoje umovi ije ui usvajaju iskljuivo za sebe. Postoje trepeti tame i u njima klju za muenja. Ne zna se ni kad e iz ega da kane ptija krv. Zvjerinje mlijeko uva se za gladne. Postoji Hrist i njegov no za grenu rije. Postoje pustinje, postoje glagoljica, irilica, latinica: u istom umu na davno osueno drvo, u redu rada i pojedinanog ivotopisnog stvaranja. Postoje ilavi i narogueni starci na crteima po peinama Altamire. Postoje umovi njihova lova i umovi ae dok se ispija vino i guta junea digerica na naglo. Postoji pogana vatra. I njen Heraklit postoji sa koljkom mora za pisaim stolom. Postoje dlijeto i burgija: kako za drvo, tako i za rijei, u ije se umove slivaju ogrebotine i ostali krastavi zaunjaci. Postoji tama i njeni trepeti na usnama grenika. Na usnama isposnika postoji a to mirie na crni hljeb. Dok grao starci jedva da diu na riblja usta. U Narodnoj kuhinji ni danas nisu u kuvani kupus stavili ama ni jedno jedino pare govedine. Te postoje i svileni, smrtni umovi staraca kada se oni: u-u... tiho, a muei se, za sebe.

BICIKLISTIKI IVOT BORACA ZA NAU BUDUNOST


Borci za nau budunost nose sakoe na trafte i voze bicikle sa to veim brojem brzina. Kako bi ba oni to bre... Njihovi bicikli su bezbojni. Jer samo takvi su najzdraviji. I takvi mogu da pamte brze biciklistike staze. Ukoliko su oznaene, i vonja se ubrzava. Pa borci imaju vremena da na kiosku zdrave hrane kupe sjemenke bundeve i da ih ljupaju: protokom vremena na brzinomjeru. Ukoliko, pak, staze nisu oznaene, pojedini borci mogu da zaustave bicikle i da se spuste pod tune vrbe, u hladovinu, pa iz biciklistike torbice da izvade limenku piva, pa ta im dragi Bog dade. U naoj budunosti nai borci vide se u cvjetnoj Holandiji, u brzoj Kini i u zemljama gdje se vonja na biciklima njeguje od malih nogu. Dok se ovi nai, za nau budunost, jo uvijek ue. Pouzdani su na svakom treningu. I podloni su digitalnim edukacijama, kao i oblaenju sakoa u skladu s intencijama novih sistema vrijednosti, ije su brzine nezaustavljive. I ire se aritmetikom progresijom. Poneki od boraca privee i svoga psa za bicikl, pa njih dvojica preko parkova, pa preko tramvajskih pruga... Jer tu su, iz dana u dan, sve bre brzine u pitanju. Pa im je i odmor, uz pivo, zaista ponekad neophodan. A i mi se esto rtvujemo: hladimo se, ak i predugo, umjesto njih. Pa zapjevamo: Vetar duva, ljive opadaju, crne mi se... i tako dalje.

10

PAS NA LJULJACI
Pas je vedra ivotinja. Kao to je i svaka druga vedra duha ivotinja ivotinja. Kao to sam i ja, na primjer. Kad zaem u park pa se sa psima, makama, sjenicama... kad se uhvatim da se igramo, oni bi da laju, piskutaju, mijauu... oni bi da se, kao i ja, viljukom, noem... pa da im ugaam, nasitno, da se sjeckamo: njima krvavo, zrnasto, dok e za mene i vakaa... pa mljackaj do mile volje! S neba pada sunce, kie padaju i pucaju kao po staklu, po nebu se vijore zastave, padaju nae pobjede, u pergament se upisuju ivotinjska i naa imena, nai sivi nadimci, nai zarali lanci i otre uzice. S neba nam se rugaju aneli, avke, i osama nam se smijulji s neba. Dok je jedan od tih vedrih pasa zasjeo na ljuljaku pa se on hrabro: naprijed-nazad... Ljuljka se kao Mjesec u oku nekoga ko se ba nadojio crnim vinom, a ne podnosi... itd. Moja ena, sa kojom sam u parku kao da smo jedno: ona, ja... svejedno, veli, im ga je ugledala kako se on onako, slobodno: Lutalica! To je onaj bez naih zuba, velim, a reei: na nju.

11

ELJEZNICE UMIRU VODORAVNO


eljeznice umiru vodoravno. One naputaju svoje gole gradove, ulaze pod trulu zemlju, a izlaze slijepe, otrovane. Iako naoko sporo, one umiru ravnomjerno. Umiranje im je usklaeno sa udaranjem ekia u tokove: u gluvim noima, po upljim i u naim mislima ljutim prerijskim stanicama. U njima umiru prvi i drugi razredi, u metilni alkohol izoblieni vagon-restorani umiru, umiru ubistva u romanima Agate Kristi, umire siva sperma po smrdljivim toaletima. Otpravnici vozova mau, zvide. Nita tu vie ne pomae: eljeznice umiru, pa ne mogu, nee, ne kree im se po ovom mrazu, po globalnom otopljavanju... Dok mi svaki as pogledavamo u ogromne stanine asovnike: da li emo stii u mrtve gradove u koje smo, iz svojih spaljenih knjiga, upravo krenuli. A jutros je u prozore naih trulih vagona poela da sipi ukasta, vaginalna kia. eljeznice umiru vodoravno. Probuene poput svinjskih mjehura u sjeanjima na mirkava i pougljenisana nona putovanja.

12

NAI GRADOVI SU MALI


Nai gradovi su mali, uborasti i vjeno su pospani. U njima ive aneli, avoli, bauci, vjetice i ostale cice-mice. I vukovi i njihove Crvenkapice, takoe. U gustim umama svakoga od naih malih gradova ivi po jedna angrizava i sva nekako oker mala baka. Pa sve kao da su jedna mala baka, pa sve kao da miriu na ispuene cigare svoje erotske mladosti. Nai mali gradovi su kao stjenice, vake, buve... U njima se grizu ljudi, psi, pisci, mediji, knjige, prosjaci... U njima iz izloga visoke mode izlaze vjenanice pa se u crkvama vjenavaju same sa sobom. Nai mali gradovi su kopije drugih malih gradova: mnoe se i mrljaju ispod indigo papira. U njima su svi vozovi noni vozovi. U njima se pui trava, duva ljepak, jure se nezaposleni, rue se uderice, uzdiu se aluminijumske i od staklosti vjetaki oploene zgrade. Nai mali gradovi su prepuni podmuklih ubica i neopreznih samoubica. Iz naih kao groe malih gradova odavno su izale Majke Boije, Hristovi, religije sa svojim molitvama, podmukli mitovi, nestale su melem-rijei, jutarnje fal-pjesme iz kojih nam je pucalo zdravlje, nestale su staklene flae s mlijekom ispred vrata naih stanova. U svakom od naih malih gradova isputamo po jednu ionako mrtvu svoju duu. Za ivot su nai mali gradovi ba demonski mali gradovi. I svi su oni sisati mali gradovi... i s velikim uima, i sa otrim zubima... i sa ostalim cicama-micama, s pticama i s toplim picama.

13

Nikola Malovi

AROBNI TAPI, NIMBUS 2012. SOUL


Bio sam na nekoj mnogo dobroj travi, i na etu, kad me taj tip iznervirao samo tako. Prebacio mi je, opaskom, da sam tehnoloki po svemu sudei u odnosu na njega inferioran, da odjebem, nakon ega sam mu poslao seriju dizajniranih kurevitih emotikona, a na koju je ovaj, opet, uzvratio nuklearnom paljbom. Serijom virusa. Do zore me karao. Te sam se noi kupao u 7 znojeva i do jutra pravio baj-pasove da mi samo fatalno ne nastrada hard. Simbolino kae li se, jezikom popularne igrice Irangedon, do temelja mi je lik sravnio i Jerihon i Hevron i Virsaveju i Kadis Varniju ali u Jerusalim mog harda, hiphip-ura!, ipak nije uspio da ujae virusnom konjicom. Nakon bitke s vitrualnim neprijateljem prespavao sam i sutranji ljetnji dan do podne. Opazio sam, kroz sekvence, kroz kapke, kako mi majka ulazi u sobu i pod LCD-plus monitorom ostavlja jestive ponude, jer drugog stola u sobi sem kompjuterskog nije bilo: doruak, odnesen, ruak isto, i veera. Tek sam od sljedeeg doruka ja uspio da kroz san uberem rukom pare sira. Do te me mjere bio urnisao onaj lik. Ubio sam se da sauvam hard i sve to je na njemu. Potom sam spavao more than 24 hours, pun odluke: nema vie ispraznog etovanja. U kurac vie s tim. Majka me poljubila u glavu, i otac je, kad se vratio s posla, a ja sam ve iznova bio na netu, surfovao sam. Oporavljen. Pio sam sok od borovnice, premda sam pogled bacao na oevo vino. Otac je jeo neku ribu, ja nisam mogao. Nauo sam da je negdje proizveden Nimbus 2012. Soul, i nastojao sam da ga naem. Najedanput, bingo! Eto ga. Nisam mogao da vjerujem da vidim to u ta sam gledao... Od cijene su mogle trepavice da mi otpadnu. Protrljao sam oi iza mnogog gledanja u sitan font. Cijena je ostala ista. Jebi ga. Nimbus telefon ostao je skup. Ali ono ba. U susret ljetnjoj sezoni lansirano je udo. Soul je od pratee opreme imao CD ROM, USB kabl i stereo slualice, memorijsku karticu od 100 GB, s internom memorijom od isto toliko giga. Radio je na GSM i UMTS mreama, to je znailo da podrava brzi protokol za prenos podataka HSDPA od 666 GB, u emu je moda i leala Nimbusova tajna. Mnoge stvari, vidio sam, preutane su u opisu, dok je panja posveena trivijalnostima, kao npr. da je za beinu konekciju bio na raspolaganju Bluetooth posljednje generacije. im sam vidio kako taj tip telefona s bilborda reklamira Danijel Redklif, filmski Hari Poter, morao sam da ga imam. Poludio sam za reenim tehnolokim egzemplarom. Rekoh roditeljima kako se pojavilo neto upravo arobno to bih elio da posjedujem za moj 18. roendan. Neopozivo. Nasluivao sam da nemaju toliko para, ali sam isto tako nasluivao kako u da naisto puknem samo ako li ga se ne doepam. Ovako ili onako.

14

GLASOVI
U estetskom je smislu Nimbus 2012. bio inovativni biser. Ni nalik telefonima koje su koristili svi. Bio je to u pravom smislu arobni tapi, boje kedrovine ma ta to znailo, s virtualnom komandnom tablom zasnovanom na senzorima. Displej se bio kruni, duine 3.14 ina, i sezao je do dna tapa, s rezolucijom 1.200 x 2.400 piksela u najjeftinijoj varijanti. Naravno da je ekran nudio odlian kontrast i vidljivost u uslovima intenzivne suneve svjetlosti, sa svih 18 miliona boja, istih i bez ikakvih vizuelnih manjkavosti. Roditelji su planirali da mi kupe amac tipa light gliser ili skuter tipa vespa. Nisu imali pojma u kom sam filmu. Otac je raunao da u barkom ili vespom svejedno, ja da imam sve to on nije mogao da ima u njegovo vrijeme. More riba. Razmiljao je na klasian, analogni nain, kao normalac, to je i bio. Direktori u drutvenoj firmi koja se nije snala kad su uzeli da je komadaju tajkuni iz vladajue koalicije. Majka je bila jo ei normalac, premda vladar u kui, profesorica srpskog, toliko tvrdoglava da nije uzela zaozbiljno da slua ni Erwinu, feministiku prvakinju to hodoastie svake subote po parohiji, te kazivae mojoj majci, brk u brk, feministiku abecedu i promjenu po licima i vremenima: Ja feministkinja; Ti vladarka u kui; ena biti superiorni pol... Nimbus je i na ekranu monitora, onako ivo zarotiran, predstavljao spravu punu iznenaenja. Stekao sam utisak da se po prvi put, ono, i ne radi o spravi, o izumu ili nadgradnji svih tehnolokih generacija izuma, ve o sasvim ivom pomagalu, koje svoj iv identitet dokazuje u ruci svakog njegovog very own vlasnika. Naisto sam se navukao na 2008. Soul. Imao je integrisane kamere izuzetnih performansi, sopstveni operativni sistem s mogunou sigurnosne personalizacije, te nizove tastera u gornjem dijelu tapa praktinih utoliko vie to se njima moglo da rauna na sve pogodnosti zaista revolucionarne Nimbusove funkcije. Numbus 2008. Soul itao je misli. Porezala mi se noem u kuhinji majka kad je ula koliko kota mobilni telefon do koga mi je toliko bilo stalo. Smogao sam hrabrost i proslovio cijenu. ak sam je smanjio za jedan cent, da psiholoki zazvui manje, 9.999. Otac je uto prekriio pogrean broj, pokazalo se tokom izvlaenja lota, koliko ga je samo Nimbusova summa ujela za uvo. Da sam bio obazriviji, i cijenu proaputao tren kasnije, otac bi jamano ubo sedmicu. Ovako je, esticom, vratio neke sitne dugove, pa smo opet bili, pred moj 18. roendan, na istom, ni tu ni tamo. Nekim tedljivim pak udom, roditelji su i dalje imali dovoljno da mi kupe light gliser, ili vespu. Ali ne i ono ime se najbolje moglo da nagradi punoljetstvo njihove krvi, to jest ja. Nisu imali ni izbliza za mobilni telefon to ga je reklamirao Danijel Redklif Harry, i sa bilborda i sa svake, to je vrijeme vie odmicalo radio i TV stanice. Novine da ne pominjem. U strip oblaiu, itao sam svuda po gradu jedno te isto Harijevo: Pure Magic Technology! Make Money And Try It! Prvih dana iza oeve estice bio sam oajan. Gledao sam staru moju Nokiu s prezirom; bila je shit. Pozivi, SMS, kamere, radio, sve prevazieno. U jednom sam je trenutku pljunuo, ba sono. Hrrk, taj rad. Nastavila je Nokia da funkcionie, ok, ali je Nimbus mogao i pod vodom. Bio je otporan na udarce, na sve, ak i na talase iza aktivirane najvee pretpostavljene iranske nuklearne bombe.

15

Djevojka je pokuavala da me odobrovolji usnama. Iz straha od samoe valjda, sve je bila spremna da uloi samo da mi se nae u snovima. Mojim je snovima pak suvereno vladao novi Nimbus 2012, Soul, mobilni telefon, ne ona. U obliku arobnog tapia, uzan, svemoan, multimedijalan, s dvije kljune opcije: Keyboard & Mind. Mogao sam ga runo programirati eda bi mi se oglasio galebovim krikom svaki put kad bi neko pokuao da me prevari, a isto sam mogao i milju. Za to je bio zaduen, skapirao sam izmeu redova Uputstva na sajtu, inovirani sistem WOLDEMORT, neprovaljivo-neprovaljiva tehnoloka perverzija. Nimbus je upravo bio mobilni telefon koji vidi, ako se Nimbus 2012. Soul uopte mogao da naziva mobilnim telefonom. Jer to ni po emu nije bio, sem po funkciji po kojoj je ovjek mogao poznati ovjeka i s njim se na daljinu gledati tokom razgovora. Nimbus je bio inovacija vea od svakog oekivanja. Bio je vee otkrovenje od Glasa iz kupine. Bio je to tehnoloki hrist. Sem radija, obine i kablovske TV, Interneta, Super Google Eartha i ostalih regularnosti, udo je italo misli svih ljudi u mimohodu, do dometa od 999,99 stopa, pod uslovom da oni ije se misli pretvaraju u digitalni tekst na displeju, ili u slike ako bi u originalnim zamislima bile jasne imaju ili biometrijsku linu kartu kodiranu sertifikatom 666, ili identian takav paso uza se. O tome to stvarno misli moja djevojka, nikad nisam mogao da znam. Voli li me ili se proserava. Zato mi je bilo do Nimbusa. Ili da budem sasvim iskren, do najbolje drugarice moje djevojke mi je bilo. Mala normalka was very hot, samo takva, u stvari nenormalka, jer je i dalje imala staru linu kartu, ne-biometrijsku, u kurac, i ja ta sam pa mogao? Da ekam? Da ekam da mi roditelji kupe gliser, ili vespu, pa time da je muvam, ili ta? Kad moe da jebe drava, to ne bih mogao ja? Umirao sam od elje da malu posjedujem. Djevojka, po gradu znana kao moja, ee me ljubila dolje negoli gore, ubijeena da u tako due da joj trajem. Koja glupaa. - Je l nemate za Nimbus? upitao sam bez mnogo uvijanja roditelje, prvo majku, pa oca. - Pa, zar su light gliser ili vespa lo izbor? kalkulisali su, stipse roditeljske. Ni nakon novog kola lota, Nimbus ne moemo da si priutimo... rekao je otac. Mili, tvoj se otac opet izrazio pogreno oglasila se majka s dozom prepoznatljivog Erwininog uticaja, i dalje normalka, jednako mi vrijeajui ui: Nimbus ne moemo da ti priutimo. Preskup je. Ali zar je barka-vespa malo!? Budi razloan... O, privolio sam se ja razlogu i logici jo kako. Nije mi majka jednom citirala pisce koji su slovili kako ovjek, ako neto arko eli, na kraju to i dobije. Vjerujem da su svi pisci, majci, eljeli da postignu slavu, da ih itaju u Njemakoj ako su Rusi, ili obratno, ili su pisali o ljudima koji u Parizu ele da se obogate ako su bili tek siroti studenti s arapskih obala Mediterana. No to nema veze sa mnom. Moja ambicija bila je da budem dio Systema, da budem digitalan do mjere da i sm posjedujem maginu tehnologiju olienu u obliku arobnog tapia Nimbusa, to ga je, sad ve preko svake mjere u odnosu na realno siromatvo u obalnoj dravi, reklamirao Danijel R. Haripoter. Pred izlogom butika Man`s Secret na glavnom gradskom trgu buljio sam u te tijesne erotske gae. Gae su bile pune kite, i to moje, u mislima. I svaka je ena buljila samo u mene, na plai. U mislima. Pokazalo se, ne samo u mojim.

16

Jedan je Englez, titravog tapia upravo Nimbusa 2012. Soula, priao mi, i pokazao kako je, pritisnuvi okom opciju SERBIAN, iitao sve moje aktuelne mentalne slike. Budui da se jo nije snalazio s tehnologijom, kako ree, htio je da mu potvrdim ako njegov arobni, magic wand, ne kazuje istinu. Odmjerio sam ilca od glave do pete. Nemam pojma ni kakve je patike matori nosio, a jeste neke, no je, gle! imao Nimbus! I zaista, sve o emu sam netom promiljao, iica je imao na displeju, na srpskom. I to irilicom. Poelio je Translate i u trenu dobio prevod svih mojih potajnih elja. Osmijehnuo se slavodobitno, kao gladni lav pred djeaiem koji je iz neznanja otvorio rezu na vratima zoo-kaveza. Imao me uitanog, ko golog. Upitao je da li bih elio da mu vidim ostale mnoge performanse, ali da to ne bude na vrelini glavnog gradskog trga, nego u hotelu u kome je odsjeo, tu iza oka, na mjestu kudikamo intimnijem i s veom mogunou svih oblika Nimbusove neprikosnovene konekcije... Oaran tehnologijom, pristao sam, kao njen rob. Hipnotisan, slijedio sam jebenog penzosa. Englezove misli nisam mogao da itam, ta kako bih, iako sam iz jezika imao svih godina 5. Vidovit nisam bio. Pun slutnji, zato jesam. * Svi znaju da ne elim da priam odakle sam pukao est rata, odakle mi novci za vidoviti mobilni. Glavno je da sam jedan od rijetkih to ga u ovom trenutku uopte posjeduju. Niko me vie ne moe da oita a da ja to ne znam. Niko vie ne moe da mi siluje privatnost. U gliseru dobijenom za 18. roendan vozao sam djevojku tek jedno popodne. Programiran, mobilni tapi poeo je da se oglaava galebovim krikom i da vibrira u trenu kad mi je riba vriskovima prijavila da lano svrava. Blagosloven da si Nimbuse, slava tebje! Nisam se dvoumio ni asak. Svukao sam ribu s kurca i bacio je, onako golu, u more. Potom i sve njene krpice. Upalio motor i odjezdio. Pa se vratio, turirao mainu, napravio tri poasna kruga oko bive cupike, oitao na displeju: Jebo te Mrzim te! vidio da u sebi nema nikakvih jasnijih slika, i nestao do uvale pune mojih tehnolokih ispisnika. Slian slinom, digitalan digitalnima. Jebi ga. U vrelini ljeta, u idilinoj luici punoj maslina i fensi planih baldahina, bacio sam sidro i svukao plavo-bijelu majicu. Pritisnuo sam magnetnu opciju Hemoglobin, te mobilni tapi time prilijepio uz veliku butnu venu mada sam mogao i uz aortu, to bi po slovu Uputstva bilo neto opasnije po zdravlje skoio, i iz mora nikao punih gaa. Oko mene se rastezala uposlena golotinja pod planim baldahinima. Jedna mala provirila je kroz zavjesu iza ramena svog ljubavnika i vidjevi me, u sebi rekla: Mmm. Proitao sam je na displeju. I vidio je jasno u MNE slici, u Memory New E-picture, na ta je to njeno Mmm trebalo da lii. Krenuo sam k ribi, krckajui pod stopalima svu plastinu planu galanteriju i elektroniku, naoare, maske, neke tehnoloki inferiornije telefone po ruksacima, CD-ove i fleeve... Gazio sam pravo. Jebalo mi se. Ali ono, ba.

17

Mirjana urevi

KAJA
odlomak iz romana 2. Kinee

Bebiliiiii! Bebili Makilijevna, silazi dole, da ti se ja gore ne penjem! Probou te, gade, na kraju balade, mater ti tvoju, silazi, uljim se! Bilo je prolee, mesec maj, pa jedan dan negde iza ruka. Uz deblo stare trenje, u dvoritu jednospratne kue u Pocerskoj 14, prislonjene merdevine. Na najnioj grani, neka dva metra od zemlje, sedi ga urevi, klati nervozno nogama u kunim papuama, uzbere po neki crveni plod i stavi ga u usta, pljucne koticu i nastavlja da se preganja s gornjom granom. Bebili, penjem se! Ga urevi, poznata beogradska knjievnica i jo poznatija uiteljica maevanja, kao i obino sklona je preterivanju. Damama se u krtenicu ne zagleda, niti im se viri preko ramena kad stanu na kantar, recimo jedino toliko da je ve i sama pojava ove gospoe na najdonjoj grani trenje neprimerena graanskom redu i nosivosti starog drveta, tako da o nekakvom daljem pentranju nema ni pomena. Bebili na gornjoj grani to odlino zna, ista empirija, te ne haje za njene pretnje. Opruio se koliko je dug, to je s repom skoro metar, i zvera okolo, juri pogledom krpie svetlosti koji sa arlijanjem vetra munjevito menjaju mesta po arenom ladu. Uiva. Bebili Makilijevna je on. Maak. Dobili su ga kao sasvim malog, od prijatelja, Rusa, pa je tako prezime fasovao jo pre nego to su mu pod rep paljivo pogledali. A Bebili... urevii nemaju dece, pa se onda, meu nama reeno, gospoa povremeno iivljava na maki. Uzme je u naruje, prevrne na lea, nosa je okolo i gnjavi: Ko je moja be-ba, be-bi-li, pri tom se bebili dere kao i svaka beba, ali i grebe, ujeda i otima se kao i svaka maka, vidi kako imam lepu, dlakavu, repatu bebu... Na to joj ininjer urevi, suprunik, obino dobaci: To ti je zato to pui!, to je samo njima dvoma smeno. Otkad komije iz broja 16 ne vezuju kera, a ne vezuju kera otkad im je Bebili trei put ugazio eboj, njemu je izlazak u dvorite dozvoljen samo u ljudskoj pratnji, da ne preskoi ogradu i onda kuku i naopako. Pentranje po drveu mu nije dozvoljeno uopte, jer glupan posle ne ume da sie, veito ga ininjer urevi skida. Malopre je mamiliju, ovo je ve pogrdno, strugnuo kroz noge, kad je izala na verandu da osmotri vreme, kako da se obue za aj sa Pidinom. Spazio je vevericu, i dok si reko kriv jekser ve je bio na drugoj grani. Veverica u treoj avliji. Ga urevi ponadala se da e moi da ga skine sama, oito

18

GLASOVI
nita od toga! Nije daba kao devojka govorila da se nee udavati ni za ta to nije bar deset coli od nje vilje, ininjer urevi ima savrenu visinu za skidanje maaka s drvea, moe da domai Bebilija i s poslednje preage merdevina. Koje je ostavila malom vrtiguzu nakon to je paljivo sila, moda naui od nje emu merdevine slue. Hitro je s verande donela fotelju od prua i stavila i nju pod trenju, zauzela busiju da doeka Bebilija ako se smiluje. Ko se prvi smiluje. Bebili da se strmekne ili suprunik da se pojavi nakon to odrema jedan kratak san posle ruka, koji se kod njega uvek zove: Da proitam Politiku. Onako dubinski, rastvori novine i pokrije se njima po glavi, jo e jedared do trovanja olovom doi kolko duboko udie najnovije vesti. Podglavila je cicano jastue pod krsta, zavalila se i prebira jueranje dogaaje. Na otvaranje Meunarodnog aerodroma Beograd, preko Save pa u boju mater, u neko Dojno polje prema Beaniji, krenula je sama, poto je njena bolja polovina opet imala zakazan vaan radiodifuzni eksperiment u Rakovici. I jo joj otero NSU uzinat, a mogao je tramvajem. Naekala se na skeli onoliko, malo je falilo kui da se vrati. Muka je hvata svaki put kad pomisli na prelazak preko reke! Nije joj jasno da prestoni grad nema potena mosta, sem eleznikog, najmanje tri su nuna na ovoliki promet s Panevom i Zemunom. Lindberg preleteo Atlantik, a mi emo u eru aeronautike skelom! I to bukvalno, ize metafore, ko to se na panevaki aerodrom ilo skelom preko Dunava, ii e se sad i na ovaj novi, beogradski, skelom preko Save. Dobar dan, molim vas tiketu za noni let do Bukureta!, izmotava se u sebi. Ne moe, alimo sluaj, skela nije u pogonu! Skeledija udaje erku. Kakogod, stigla je, kao i tout Belgrade, veliki se vaar napravio. Na brzinu je popila ampanj sa jatom gospoa ministarki, pomonikovica i sporadinim primercima naelnikovica, na koje su ove prethodne gledale s aeroplanskih visina, ako, ako, pae vlada od nedelje, ko bi dole sad bi gore, pa u krug, dabogda sve popadale s tog ringipila naglavu, i ljubazno se udaljila, ne bi li im ostavila vremena da je ogovaraju. Nju su zapravo najvie zanimale maine. Ne samo zato da bi imala o emu da sladi ininjeru ureviu uz veeru, pa da se izede iv to nije poao sa njom, ve personalno. Nadala se da e sad, sa etiri travnate piste, pravim tornjem i savremenim osvetljenjem u Beograd sletati i neto ozbiljnije od onih krilatih klopocija, s kakvom je preklane letela u Petu. Poklon za debelu godinjicu braka. I odista, nasred platforme za ukrcaj-iskrcaj gordio se jedan ganc novi Caudron Galeb, kakav je jesenas gledala na aeromitingu u Parizu, njime bi se, raunala je jo tada, od Beograda do Pariza dobacilo s jednim sletanjem po gorivo i za moda est sati! Al nema skoro okruglih godinjica braka. Za ove obine izvolite vozom! Naspram Galeba, neznatno manji engleski Zmaj, De Hevilendov. Prvi put ga vidi, zgodan dvomotorac, rekla bi da i par putnika manje prima od Galeba. est ili osam, naj... ekaj, pa ono kod repa je Pidin?! Vodi za ruku neko dete?! Pre dva dana su jahali po Banjici i nita joj nije rekao. Ni da e biti ovde, pola bi inae s njim, autom, ni da mu je dola unuka. Ali ovo dete ne moe biti njegova unuka, malo je... Kinee?!?!?! U taj su se mah, naime, Pidin i devojica bili okrenuli, on ju je i spazio, nasmejao se, mahnuo, i evo hitaju joj u susret. A ga urevi brzinom Caudron Galeba vrti elise po glavi ko bi to...

19

Pidin! Kakvo iznenaenje! Najednom joj sinu mogue objanjenje, pa prui ruku dlanom prema gospodinu Donu Dajniliju Prinsu, amerikom poslaniku u Beogradu, kao da ga zaustavlja. utite, nita ne govorite, znam! Bila sam pogodila, priznajte, da vau Perl Bakovu ipak neka mrana tajna dri u toj Kini! Polumrana! I sad je kod vas sklonila svoje Kinee od ove najnovije istrage stranaca s posebnim osvrtom na Amerikance. Nije imala gde blie? Radi se o tome da Pidin, alijas Pi Dej, alijas Don Dajnili Prins, ovaj put u svojstvu negdanjeg profesora Kolumbije, ima nekakvu bivu doktorantkinju, Perl Bakovu, koja ceo ivot, sem povremenih kolovanja, sedi u Kini, a niko je ne tera. ta vie, odande je redovno isteruju, kod svake politike turbulencije, a ona se ponovo vrati, im se situacija primiri. Upravo se, u poslednjem Pidinovom pominjanju gi urevi, opet pakovala u privremeni zbeg, u Japan. A redovno je pominju, vie knjievno-teoretski. Njenom profesoru nije jasno kako jedna tako odvana i opasnom ivljenju sklona ena, veoma inteligentna, obrazovana i literarno nadarena, koja pie izvrsne pripovesti esto mu alje rukopise nema kurai i da ih objavi. urevika, koja za sebe misli sve isto, osim to joj se sklonost opasnom ivljenju ne protee ak do Kine, Balkan joj je vie no dovoljan, i koja svoje moda ne tako izvrsne pripovesti bez eniranja objavljuje ima teoriju: ga Bakova krije u Kini neku stranu tajnu, kloni se publiciteta. Na to joj Pidin uvek kae da ona nema teoriju nego bujnu matu, to je za jednu knjievnicu velik kompliment. Ne znam ko sad ima bujnu matu, a ko eta Kinee, zadeva se u sebi ga urevi, dok joj Pidin ljubi ruku. Greite, draga moja, al dobro ste me zabavili, kako vama mozak radi, gromko se smeje Pidin, dok devojica izvlai desnu ruku iz njegove leve i prua je ureviki, nasmrt ozbiljna, gotovo stroga. Dobar dan, Kaja Hara-Davan. erka doktora Erenana Hara-Davana iz Herceg Novog. Sve sem tih neobinih imena, dete je izgovorilo na istom srpskom, s neznatnom primesom crnogorskog primorskog dijalekta, zbog ega je ga urevi stala, tonobisereklo, treptati ko svraka na jugovinu. ta je, malo im je njih i Rusa dvesta miliona?, misli dok trepe. Nego je sad njih i Kineza... kolko milijardi? I malo im da ih u sentence trpaju, ve su ih krenuli ive uvoziti u Crnu Goru? Pidin primeuje neregularnost situacije, da ove dve, velika i mala, ne putaju ruke i naopako se gledaju, pa bre-bolje poe da objanjava: Kajo, ovo je moja prijateljica, ga urevi. Ona je knjievnica. I poduava maevanje. A ovo je Kaja, erka mog prijatelja... Iz Herceg Novog?, prekide ga podozrivo urevika, jer odlino zna da Pidin nikada nije bio na Jadranu. Hm, da, odgovorio je zbunjeno, upravo je shvatio da je Kaja Astrahan zamenila nekim toponimom koji mu nije sasvim jasan, dodue blizu je tim enoviima, u Boki, ako ga ne vara zemljopisna karta koju je prouio nakon razgovora s doktorom. A ti si Pidin?, umeala se i mala. Od sada u te i ja zvati Pidin. Bolje ti pristaje nego Pi Dej. Boe, nikad mi ne bi palo na pamet da avo ima crne oi, i to kose, i deset godina, pomislila je ga urevi i dodala glasno:

20

Je li? I ja mu to kaem! A koliko ti ima godina, lepotice? Dvanaest, odgovorila joj je Kaja odseno, pa ga urevi uze da rezimira: avo ima crne, kose oi, dvanaest godina i prilino je neuhranjen. Razgovor utroje se nastavio nategnuto jo neko vreme, da bi Pidin nakon pet-est replika pogledao na sat i rekao da oni ure, ofer treba do dovee da odveze Kaju u Belu Crkvu?! Ponudio je gi urevi da je odbace do kue, na ta je naravno pristala, ako ni zbog ega ono jer kola amerikog poslanstva imaju prednost na skeli. Potraila je po torbici ukosnicu, da privrsti eir, i bezobrazno se popela prva na prednje pomono sedite bjuik roudstera, do ofera. Nek se Pidin ubrie da e mu ona sedeti s ovim neprijatnim deritetom. Usput je, kroz tutnjavu motora, ula da njih dvoje pozadi askaju sve u esnaest, o nekakvim kamilama, ak se i derite par puta grleno nasmejalo, a ne samo Pidin. U Pocerskoj je izaao da se pozdravi sa njom, i tada su zakazali vienje za danas u pet. Pet?! Kolko li je sati? Koliko dugo ovde metanie? Ga urevi podie pogled ne bi li zakljuila togod iz poloaja sunca, ali se kroz kronju trenje sunce vie nije probijalo. Zato je s one gornje debele grane visio Bebilijev tigrasti rep, spava ko zaklan! Ni iz kue niko nije davao znake ivota. Prozor spavae sobe, na spratu, bio je priklonjen, suprunik jo uvek ita Politiku, pa da ga ne ubije promaja, inae bi ve dozivao dezvu. Zato je mali prozor devojake sobe, u prizemlju, do kupatilskog, bio irom otvoren. Ga urevi skide papuu, dobro odmeri rastojanje, ima preko sedam metara, paljivo naniani i zafrljai papuu pravo kroz prozor. Njoj Pidinov bejzbol strano lii na klis i make, kamena s ramena, i uopte neke obanske igre, ali ne moe da ga odbije, povremeno mu malo sparinguje. Eto konano neke vajde od bejzbola pogodak! Iz sobe se prvo zau neko komeanje, pa se na prozoru pojavi Marukina upava glava. Zblanuta, skroz-naskroz. Samo ja u ovoj kui ne spavam posle ruka!, pomisli ga urevi, ne bez ponosa, i pokaza devojci prstom prvo da uti, da ne galami jer onaj gore spava, a onda i da doe u dvorite. to je potrajalo koji minut, Maruka se teko rasanjiva. Sluaj paljivo, Bebili je gore, zaspao. Ili ga skidaj, ili sedi ovde dok ne proba sam da se skine, radi ta zna al mu ne daj da zbrie kod onih divljaka u avliju, rastrgnue ga ona dukela. Ama, gospoja, kako ja da ga skinem kad vi niste mogli, buni se devojka, istina, teko bi ilo, mnogo je trapava. I ta u sad jo ovde engleske pandure da izigravam za redovnu platu? To je Maruka prislukivala kad je ininjer urevi neki dan u ali rekao kako e da uposli na kontrakt dandara Peru, to parta Mileevskom, da skida Bebilija s trenje ko engleski pandur. A Marukin smisao za humor je original vapski, ko i ona sama to je original banataska vabica. Jao, sedi tu i uti! uvaj drvo. Za redovnu platu! Ja idem da se spremam, reci gospodinu da sam otila s Pidinom na aj, ne, nemoj, ja u ga probuditi da sie po maku. Ne, neu ga buditi. Kolko je sati? I gde mi je papua? Ga urevi to tako esto, rafalno, Maruka ne stie ni da upamti treba li ili ne treba da obavetava gospodina gde mu je ena, ne stie da kae kako ne zna kolko je sati, ni kako nije ponela papuu. Papua, devojko, slua li ti mene ili jo mava, gde mi je papua? Ne mogu bosa, poderau novu arapu. Kod mene u sobi. Niste mi rekli da vam treba.

21

Jooooj, ko mi te dade i ko izmisli dunavsku skelu..., bogorada ga urevi i skakue na jednoj nozi ka kui, zemlja se trese. Jooooj, kad vidi da je prolo etiri, sluti Maruka na zlo, see na motorbicikl, pa ako se opet sjendei negde bie dovee cirkusa u kui.

Postoje razni naini da jedna dama svoj entrance u Ruskog cara uini efektnim, ali teko da bi se koji mogao meriti sa parkiranjem motorbicikla NSU-750, model iz 1925, poslednja re tehnike, na pola metra od astala za kojim sedi ameriki poslanik u Kraljevini SHS i pije pivo iz velike krigle. Ga urevi se skinula, otresla prainu sa suknje, nehajno zagladila kosu ni zatitnu kapu i naoari nije bila stavila, pogledala na runi asovnik, okruglo je pet, i sva zajapurena se sruila na stolicu kraj Pidina. Tana, u minut! A sve se urotilo protiv mene. Od Bebilija na poetku do kralja Milana na koncu, znate li da nanovo kaldrmiu Kralja Milana? Granolitom. Pa sam morala da obilazim. Umalo da zakasnim. Njega kaldrmiu svake godine, a mrdne li vie Slavije, levo-desno od Mekenzijeve, ceo Savinac, strahota jedna, nita ne opravljaju, neka kaljuga u Zorinoj, neto se prosulo, mal se nisam uljiskala, po ovakvom lepom danu, ja ne znam ta oni u optini... Smirite se, Kiti, draga, to Pidin gi urevi tepa Kiti, tante ze kukuriku, ali je on mnogo lepe vaspitan od nje, pa to radi jedino kad su nasamo, i ja sam tek stigao. ta ete piti, vidite kako ste uduvani? Piu aj, odgovara i namiguje, i nisam uduvana nego zaduvana. Odlino! Kelner, jo jednu kriglu Bajlonijevog stouta, za gospou, srednja pena. Vadi iz unutranjeg depa malu belenicu i penkalo. Vrlo dobro, za-du-va-na. A ta znai uljiskati? Maloas ste... Pidin, idite vie s milim bogom s tim zapisivanjem. Kupite sebi renik. Hou, ceo tira, ali moram prvo da ga napravim. Preko mene? Posvetiu ga vama, Kiti, draga. The first English-Serbo... Kitidraga e iz ovih stopa prei u Gecu Kona i kupiti vam bar dva razliita, da vam propadne plezir da ste u neemu prvi. Ili u ovog asa poeti da govorim engleski, how about that? Dakle? Birajte! Ja sam ena kompromisa. Pobedili ste, nasmeja se Pidin i vrati pribor za terensko bavljenje lingvistikom u dep. Uostalom, zbog neeg drugog sam insistirao na ovoj ajanki danas. Znala sam, ree mu i otpi dobar gutljaj piva, bez ruku. Samo se nagla do krigle i zagnjurila u nju, jako detinjasto, posebno jer su joj od srednje pene na gornjoj nausnici ostali debeli beli brkovi, nalik Pidinovim. Govorite. Gde ste nali budiste u Beogradu, budibogsvama!?

22

Don Dajnili Prins, poslanik SAD u Kraljevini SHS, kao to je ve reeno, voli da sklapa povrna prijateljstva gde god se zatekne, pa i po Beogradu, druga je godina. I to mu manje-vie sa svima polazi za rukom, sa svima sem sa gom urevi. Kod nje nikakva povrnost u prijateljstvima ne prolazi, Da ili bu!, kako je objasnila Pidinu, a on posle ni u jednom reniku, ak ni relejno, nije uspeo da pronae ta to tano znai, niti je smeo koga drugog da pita, lako je mogla biti neka njena psina u pitanju, engl. practical joke. To mu je to mu je, ubrzo je shvatio da se on gi urevi ispoveda ee i potenije nego to se ikad ijednome sveteniku ispovedao. I ona njemu, to jes-jes. Mada je, mora se i to priznati, to njihovo unakrsno ispovedanje, najee uz istovremeno bavljenje kakvim sportskim aktivnostima, uvek znatno veselije i oputenije nego ono kad se oprost od popa trai, a sve zahvaljujui obostranoj vedroj naravi i nepresunoj energiji. Sad, to arija njima redovno ispira usta, jedna je stvar. Druga i vanija Pidin i inenjer urevi gaje meusobno potovanje i uvaavanje, a gospoa Prins voli Kiti kao roenu ki koju nema i vie nego roenu snaju Marian koju ima. Tako da nije nikakvo udo to je Pidin ispriao Kiti u detalje sadraj prvog poglavlja ove pripovesti, uz prvu kriglu piva. Preutao je jedino fakat da budiste u Beogradu nije pronaao sam, na svojim antropolokim ekskurzijama po beogradskoj optini, ve je na njih bio upuen iz Departmana, ali to je ve bilo u domenu slubene tajne, pa nije smeo. Ili mu se to nije uklapalo u imid naunika-lafa, koji rado prikazuje Kiti? Uz drugu kriglu prelo se na nastavak zbog kojeg je knjievnica izvadila i mutiklu, a izvadila bi i sveicu da belei, samo da je ima uz sebe i da nije malopre zbog toga ismevala Pidina. Ovako nekako: Gospoa Prins je na nagovor mua sakupila neto devojakih haljina i obue po diplomatskom Beogradu. I nije bilo teko, jer je poznato da se enskadija u tom uzrastu najvie modi, pa su njihove majke bile vrlo rade osloboditi se vikova, esto i nenoenih, po komodama i ormanima pre nego to iskame od oceva novce za letnje obnavljanje garderobe. I u samom amerikom Poslanstvu je prikupljen pun kufer donacija, ali su prethodno morale biti oprane, s neodobravanjem je zakljuila ga Prins i pozvala devojku da nosi u veeraj. Gospodin Prins je, sa svoje strane, zagrebao po dnu fonda za izigravanje najveeg svetskog dobrotvora, partija tog fonda namenjena Kraljevini SHS je izuzetno skromna i triput obeana, svaki dolar na tri strane, ali nalo se neto. U meuvremenu je njegov sekretar stupio u kontakt sa Donskim devojakim institutom u Beloj Crkvi i najavio posetu njegove ekselencije, za prekjue, u subotu, kad je manje diplomatskih obaveza. Gospou Prins je uhvatilo u lea i nije bila voljna da se trucka do Bele Crkve. I tako sam poao sam, s kuferima, ofer je imao slobodan dan. Ja sam mu ga dao, namerno, to da vas laem, Kiti, draga. Hteo sam da budem malo sam. Mogli su vas zaustaviti andari, i optuiti da vercujete enski ve za Rumuniju, egai se Kitidraga, njoj samo takve stvari na pamet padaju. A kad sam se vraao mogli su me optuiti da vercujem Kineze u Kraljevinu?, egai se i Pidin, na svoj raun, i nastavlja priu. U kojoj je stigao u taj institut, gde su ga lepo doekali. Odveli u obilazak, vidi se da je za tu priliku sve pod konac doterano, ali neuslovno, mnoina kreveta, bolnikih, nagurana u spavaonice gue nego u bolnici. Dobro, neko se potrudio da saije zavese u cvetnoj ari, i slike po zidovima su vedrih boja, ali taj institut kuburi i sa prostorom i sa sredstvima, mo-

23

rae tu neto ozbiljnije da se preduzme. Sve su to tamo ve velike devojke, to starije od Kaje, kao njegova Sara, to samo krupnije, gleda ih kroz prozor upraviteljkine kancelarije kako se etkaju po dvoritu posle uine, podelili im po jednu jabuku iz ve korpe. Kaje ni od korova. Tako da nije mogao da se iznenadi, to je bio njegov prvobitni plan, iznenadie se to vidi poznato dete... Morao je da pita: Ovde ui, ako se ne varam, i erka jednog mog prijatelja, D-r. Hara-Davana?, trudio se da ne zvui previe zainteresovano. Zato se upraviteljka, Nataa Mihajlovna, tako zainteresovano izbeila u njega da se na asak prepao da je neto vrlo, vrlo pogreno rekao. Kaja Hara-Davan?, upitala je ena u neverici. Da, da, mislim da je Kaja, slagao je. Nataa Mihajlovna, koja je stajala kraj njega, uz prozor, samo je poela sitno tresti glavom levo-desno, a iz njenog pogleda se nije moglo rastumaiti da li je zabavljena ili preplaena. Oprostite, neto nije u redu? Ne, ne, nego... kako da vam kaem... nismo joj verovali. ta?, sad je na njega bio red da se iznenadi. Pa da dolazite da je vodite... Iskrena da budem, nismo joj poverovali da vas uopte poznaje, s obzirom na njenu... ta?, ljutnuo se, pomislio je da je nepoverenje vezano uz Kajine kose oi, poto je to jedan od omiljenih njujorkih stereotipa, onaj o laljivim Kinezima. Sklonost fantazijama, znate ve. Ne, nije znao, ali je odglumio razumevanje, pa se Nataa Mihajlovna raspriala, o tim Kajinim izmiljotinama, od srodstva sa Dingis Kanom, preko klinike njenog oca na Mediteranu, ergele koja je eka u Kalmikiji, jednom, posle boljevika... Pa ona i jeste u srodstvu sa ingisom, to joj je mlai brat, dodue jo nije kan, ali nikad se ne zna, pokuao je da se naali, teka srca. U ta li se uvalio? I onda onomad, nastavila je Nataa Mihajlovna, kada smo objavili deci da dolazite, da bismo malo doveli u red i njih i prostorije, Kaja je rekla, meni lino i jo jednoj vaspitaici, kako ste vi njen prijatelj i zapravo dolazite da je vodite... Vidite vodite, dovoljno slino da bi Pi Dej preuo: Dobro, i mogu li onda da je vidim? Naravno, naravno, bre-bolje potvrdi Nataa Mihajlovna, ode do vrata i doviknu nekom kroz hodnik da pozove Kaju Hara-Davan. Koja kao da je ekala iza vrata da je pozovu, eto je odmah. Kuc-kuc, ulazi, kniks-klimoglav upraviteljki, pa nekoliko uurbanih koraka prema njemu, opet kniks-klimoglav, prua ruku i gleda ga. Jednako prodorno, odraslo... enski, kao onaj dan posle slube, kod lame. Zdravo, doao si? Jesam, ta drugo da joj kae, istina je. Zdravo. Nisu mi verovali. Baca jedan trijumfalan pogled u pravcu Natae Mihajlovne, a ova slee ramenima, boe moj. Da e doi da me vodi na otvaranje Aerodroma. Kog sad, doavola, aerodroma, ta pria ovo dete? Mislim da bi to bilo u redu, javlja se i Nataa Mihajlovna, budui da ste prijatelj Hara-Duvanovih. Naravno, pod uslovom da je vratite do sutra uvee, u ponedeljak je propitivanje iz ruskog, ne moe da izostane.

24

Tek sad se naao u nebranom grou. Pa ree neto prilino glupo za jednog vrhunskog diplomatu: Zaista? Ne bih elela da pomislite da je zato to ste dobrotvor, i prijatelj naeg naroda, va ruski je izvanredan, zaista..., petljala je dalje Nataa Mihajlovna, hajde, Kaja, idi spremi se... Osim ako ne biste eleli jo neto da pogledate? Ili jo jednu olju aja, da se okrepite... Spremna sam, stvari su mi u hodniku, prekinu je Kaja i Pi Deju nije preostalo nita drugo nego da krene za detetom. Na koji avolji aerodrom i dalje mu nita nije bilo jasno. I posle? pita zgranuta ga urevi. ta je bilo posle? Posle je sve bilo pesma, nastavlja Pidin mnogo oputenije. Kaja mi je objasnila kakav aerodrom, itala je o tome u novinama, a velika joj je elja da se provoza avionom. Pokuala je da me ubedi da je nekako oseala da u doi, ne gledajte me tako, Kiti, draga, nisam ba toliko glup, dete je prosto ulo da u doi i pokualo da me privoli da joj ispunim elju. Uspelo joj je, priznajem. I ne kajem se, to su bila dva najlepa dana koje sam proveo u poslednjih nekoliko godina. A ta je gospoa Prins rekla kad ste joj se pojavili s Kineetom na vratima? Kiti ispituje ko policija. Mongoletom. Nita, smeje se Pidin, i ona je rekla da je nekako osetila da e imati goste. Bila je fina prema Kaji, i obrnuto, ali... kao da su potpisale neki preutan ugovor o nenapadanju, nita vie od toga. Koji sa mnom Kaja nije potpisala, zamiljeno ree urevika. Dodue, sama sam kriva. Ko me vukao za jezik... ia-mia... Dobro, i u emu je problem? Problem je u tome to je Kaja puna... hmmm, kako da se izrazim... Planova za budunost! Normalno! Sa mnom! Verili ste se? Kiti, draga, ne izmotavajte se. Ispitala me je sve o konjima koje imam, pozvala se na jahanje, ak se i za vae asove maevanja raspiti... To piite propalo! Ne dolazi u obzir. Dobro. Nego... Problem je... Ne znam! Pidin, diite se. Idemo da proetamo problem traftom, do Grke kraljice i natrag. Vratiemo se posle ovamo na po jednu moku, moram motorbicikl i da vratim kui, posle dve krigle. Moram i da razmislim. etnja je bila kratka, oboje imaju dugaak korak. Pidin je ljubazno skinuo eir bar desetak puta, to e rei da je bar deset abrova na temu ko s kim eta Mihajlovom ulicom u po bela dana poletelo na deset krajeva varoi. Ga urevi se nije mnogo obazirala na prolaznike, znane i neznane, ona je bila zamiljena. Kada su se vratili za svoj sto u Ruskom caru, koji ih je dakako ekao, jer su ovakva sedenja s intermecom bila ve poznata osoblju lokala, i kada su naruili po moku i seltersku vodu, urevika zapoe:

25

Prvo u vam postaviti nekoliko pitanja na koja ete mi odgovoriti kratko, jasno i poteno. Moe? Naravno. Za poetak, da li vi u tom detetu zasigurno vidite dete ili moda vidite enu? Kiti, idite molim vas, ta priate kojeta? Pa Kaja je mlaa od moje unuke! Nisam vas pitala od koga je mlaa, nego kako je gledate? Ama... To je potpuno nerazvijeno... Eto vidite ta vi gledate! Ne gledam nego vam objanjavam. I otkud vam uopte... ta vam pada na pamet! Otkud ja znam. Tamo na istoku svakakvih uda i obiaja ima. I ta ja znam o tajnama budizma? Kiti, draga, ne budalite, sekta ko sekta. Kao to je i Kaja dete ko dete! A vi biste s tim detetom i ubudue rado provodili vreme? Iskreno! Iskreno, bih. Nedostaju mi izleti sa Sarom, naa istraivanja i... Kiti, draga, odau vam tajnu, moja unuka je moja najbolja prijateljica na kugli zemaljskoj, ja odrasle uopte ne mogu da razumem! Valjda se zato i druim sa vama, ree nasmeja se, ne ba sasvim iskreno, pre kao ovek koji smehom pokuava da prikrije kako mu je neugodno. Ne pletite, Pidin! Dakle vi biste malo zamenu za odsutnu unuku? Iskreno! Da. Ne, nije to najvanije, nego bih zaista eleo nekako da pomognem, i oko kolovanja, i uopte, mnogo je teak i surov ivot imala za tako malo dete, i tako je posebna, a taj njen otac... Taj bi sigurno imao neto protiv da se vi druite s njegovom erkom dok on sedi u Boki Kotorskoj. Uasno je posesivan. Taj e da poludi i kad uje za ovaj izlet, oseam! Nekako ga razumem. ta ste rekli? Nita, nego, da rezimiramo vi iz najistijih namera obinog dede elite da pomognete u kolovanju i drutvenom ivotu jednog siroeta, dodue pristojno usvojenog i zbrinutog, a pri tom biste rado i sami uestvovali u tom detetovom drutvenom ivotu. Sa druge strane, imate indicija da e se usvojeni roditelj detetov tome protiviti. Je li tako? Malo je suvoparno, ali... Tako nekako. Sluajte me dobro ta e vas sad posavetovati trenutno najbolja psiholokinja u srpskoj knjievnosti... ta ste rekli? Pidin se najedared prenuo, lice mu se ozarilo, vadi belenicu i penkalo. Psiholokinja! Ovo moram da zapiem pa se ljutite do sutra. Samo u srpskom postoje tako divni enski rodovi za... Smirite se, Pidin, samo vas zavitlavam, ta re ne postoji! Laete! Koliko i vaa Kaja. ik proverite! Vi ste jedna... Nije vano, stali smo kod saveta. Tako je. Vrlo je jednostavan. Ukoliko elite svoju usvojenu unuku Kaju, da se tako izrazim, sa blagoslovom njenog usvojenog oca, tog D-r. Hara-Davana, vi ete, blago nama, njemu pomoi da sazida svoj budistiki hram u Beogradu. Prosto ko pasulj. Taka!

26

GLASOVI
Ivan Lalovi

SRCE MAHMUDA DERVIA


Da li je to, odista, bilo srce oveka, pitam lekare hjustonske bolnice koji su operisali Mahmuda Dervia, pesnika. Ne, odgovaraju, kad smo otvorili grudni ko imali smo ta da vidimo, zaprepaeni: ptica slomljenog krila, u pesku bola roene zemlje, ubogog kljuna, retkog perja, a u upljim kostima odjekivali su davni meci, rune bombe, kamenje i psovke gonioca. apatom je molila za san, molila da je ne dotiemo.

PRIREDBA
eno, upali sveu, mrak je sasvim. Sad pogledaj oko sebe. Trepere predmeti, sablasno, lii na priredbu mrtvaca. Scena se ljulja, zidovi samo to se ne srue na nemi aplauz, na tiho neverstvo usana. I ja sam deo ansambla, primeti kako lelujaju bivi udovi, drhti bive lice.

27

O NEPOBEDIVOJ SVINJI
Rekao bih da je svinja volela ivot, borila se svojski, skvianje, parajue i prkosno, kao jedino joj oruje, razleglo se sokacima na periferiji grada. Mi, koji smo stajali na prozorima, nemo puei jeftine cigarete, od visoke ograde ne videsmo rtvu, ni ruku delata. ena krivih nogu, potom, otvori kapiju da vodom, iz gumenog creva, otera krv iz avlije. Ali, daba digerica i varci, slanina, kolenica, pleka i prut kada se o svinjskom otporu i danas slua u mesnoj kafani.

28

KOROV
Ne diraj, ne kosi, potedi korov! Treba mi aj od koprive za nepoznate bolesti, gorka trava za maije, divlji koren za stihove. Sve mi uzmi, samo korov nemoj! Od korova se ne vidimo, od korova se ne ujemo, svako na svojoj strani rime. Ne seci, ne pomiljaj korov da mi otrgne. Dok je korova bie mleka za podmladak, bie hlada za oeve. Hrane bie za prepise ni o emu nizata.

29

Jovana ujevi

RAT LISTOVA
Ana i Noa upoznali su se u knjiari Gavran u Ulici javora. Noa je tamo odlazio svakog popodneva posle zavrenog radnog vremena u oblinjem supermarketu, gde su kupci mogli da pojedu svee napravljene sendvie i popiju tek isceen sok od voa po sopstvenom izboru. Noa je voleo svoj posao. Prvog dana dali su mu dugaku kecelju boje peska sa slikom crnog luka na sredini. Menader mu je rekao da svako mora da pone od slaganja robe u rafove i voa i povra u velike zelene korpe. Vremenom e napredovati i dobiti priliku da radi na kasi, a moda ak i da mea krem sir, dodaje u njega sitno iseckane masline, a potom ga mae na zemike. inilo se da je to san svakog zaposlenog, ali Noa je bio zadovoljan i svojim sadanjim zaduenjima. Supermarket ga je podseao na renike u slikama koje je prelistavao kao dete. Sve je bilo tako jednostavno i raznobojno, svaka stvar imala je pravo ime. Uivao je okruen mlenim proizvodima, konzervama pasulja, kukuruza i tunjevine, kesicama pirina i teglicama egzotinih znaenja, lapsus, zaina. Kad god bi prolazio pored njih, nije mogao da ne zastane i proita nazive koji su se nalazili na nalepnicama sa cenom. afran, aputao je, jer mu se inilo da ta re zasluuje da bude izgovorena ba tako, utavo. Korijander je izgovarao neto glasnije naglaavajui prvo i drugo rrrr. Ruzmarin mu je unosio nemir. Smatrao je da slovo z u ovoj rei nekako tri, ali ga je istovremeno uzbuivalo gotovo isto onoliko koliko mediteranskog kuvara uzbuuje miris ovog zaina. Majina duica i bosiljak budili su u njemu detinju nenost i toplinu. Zamiljao je maj i bosonoge ljude kako tre po travi. Da su ostali zaposleni u supermarketu ikada uli Nou kako izgovara nazive zaina, pomislili bi da je neizostavno opsednut travkama zbog njihovog afrodizijakog dejstva. To ih ne bi nimalo zaudilo. Izvesnih noi i sami su ih dodavali u jela u koliinama mnogo veim od onih propisanih u receptima, uzdajui se da e ih njihovo dejstvo drati u ljubavnom zanosu sve do jutra. Meutim, Noina oaranost nije bila erotskog ve jezikog porekla. Ukus, miris, oblik, vrstina ili mekoa neke namirnice bili su nevani u poreenju sa njenim nazivom, odnosno vrstom, veliinom, nekada ak i bojom slova kojim je bio napisan. Leblebije nisu bile naroito omiljene meu kupcima. Noa ih je takoe izbegavao kad god je to mogao, ali samo da sebi ne bi dozvolio da prasne u smeh koji bi kasnije bilo nemogue obuzdati. Za razliku od ostalih koji su leblebije svrstavali u zdravu hranu, to je Noi delovalo surovo, tupo, hrapavo i nekako vlano, on je u njihovom nazivu video, uo i namirisao lakou postojanja i humor Kurta Vonegata. tavie, bio je siguran da ukoliko se bokononisti ikada prieuju, to ine ba leblebijama. Noinu opsednutost reima niko nije smatrao neobinom, jer niko za nju nije ni znao, a sve i da je neko neto nasluivao, zar je uopte vano da li sanja ene i mukarce ili odrednice u reniku? Uostalom, Noa je bio diplomirani filolog engleskog jezika i knjievnosti, plodan pesnik i prozni pisac koji nikada nita nije objavio, te se njegova duboka i postojana

30

GLASOVI
ljubav prema reima mogla i time opravdati. Donekle. Sam Noa nikada se nije trudio da pronikne u poreklo svoje opsednutosti, jer bi to nesumnjivo znailo uludo troenje vremena koje bi u suprotnom mogao da provede preputajui se sanjarenju i strasti. Rei su mu doputale da ih do iznemoglosti izgovara, pevui, zapisuje, prevre, obre, deli na slogove, uklapa u reenice. Njegovom poznavanju fonetske transkripcije, boji glasa i daru za pisanje bilo je toliko teko odoleti da su rei odavno odustale od pokuavanja, premda su i dalje crvenele od pojedinih metafora, hiperbola, kontrasta i drugih stilskih poza. Noa ih je obraivao kao to veti vajar obrauje komad gline, ali mu nikada, ba nikada nije palo napamet da ih izloi i dozvoli ljudima neosetljivim na jezik i knjievnost da ih kritikuju. Veza izmeu Noe i rei, ljubav, prijateljstvo, poverenje i slatke perverzije koje su ih spajale, mogli su se opisati samo jednom reju: idila. elei da ona potraje, Noa je redovno provodio sate u knjiari antikvarnih i polovnih knjiga koja je dobila ime po poemi Edgara Alana Poa. Sedeo je tako jedne letnje srede oko est asova po podne podvijenih nogu na podu knjiare, naslonjen na police, i prelistavao roman Gospodar muva rukama koje su mirisale na pomorandinu koru i teni sapun od badema i kamilice. Poslednji sat na poslu proveo je punei korpe pomorandama i sada je mogao da se opusti u tiini knjiare. Naruavao ju je jedino um javorovog lia koji je dopirao kroz odkrinute prozore... sve dok Ana nije progovorila. Nije se obratila njemu ve sitnom ostarelom prodavcu koji je sedeo iza pulta blizu ulaza u knjiaru i itao Pukovniku nema ko da pie. Noa nije mogao da je vidi sa mesta na kome se nalazio, ali mu to nije bilo ni najmanje vano. Ana se izvinila prodavcu to ga ometa u itanju i pitala ga da li u knjiari postoji neki primerak romana Dok leah na samrti u mekom povezu. Ni Noa nikada nije imao novca za knjige trvdih korica, ali izbor poveza nije bilo ono ime mu je Ana privukla panju. Zakljuio je da joj engleski nije maternji jezik. Ona je bila stranac, a on se sa takvima nije druio. Nikada ak nije ni putovao u inostranstvo. Stranci su suvie ruili njegov jezik meajui glagolska vremena i zaboravljajui na upotrebu lanova. Osim toga, renik im je bio veoma oskudan. Meutim, Ana je govorila drugaije. Noa je to shvatio kada je izustila pridev meki kao da trai povez sainjen od paperja, a ne od neto mekeg i savitljivijeg kartona. Istog trena uinilo mu se da se naao usred drvoreda topola. Kinuo je iz sve snage kao da je osetio mekani dodir maca na nosu. Nazdravlje!, doviknula je Ana s druge strane polica. Bila je to prilika da joj se Noa zahvali i tako uspostavi vezu, ali ga je u tome omela slika kocke leda koja upada u au vode. uo je kratko i klizavo bu, gotovo onoliko savreno koliko i nazdravlje. Zatim je prodavac pomerio nekoliko knjiga na polici i saoptio Ani da trenutno ne raspolae nijednim primerkom romana koji je traila, ali da joj zato toplo preporuuje Buku i bes od istog pisca po ceni od samo tri dolara i devedeset devet centi. Naitani oveuljak, nestrpljiv da dozna ta je bilo s pukovnikom, vratio se potom na svoje mesto s oseanjem da je kako-tako usluio muteriju. Noa je neko vreme oslukivao pitajui se da li e devojka s druge strane polica promrmljati neto. Pomisao kako bi samo nekoliko koraka dovelo do njihovog susreta bila je dovoljna da se najei kao da po njemu mile insekti. Bez oklevanja se vratio Gospodaru muva. Proitao je jednu celu stranicu i okrenuo list. Ana je uinila to isto. Sluajna prva nota dueta naruila je tiinu knjiare. Nekoliko sekundi kasnije usledila je i druga. Noa je podigao levu obrvu, a Ana desnu. itali su istom brzinom.

31

Dva minuta kasnije Ana je okrenula tri lista jedan za drugim, naruivi tako jednolini ritam dueta. Iznenaen njenim potezom, Noa se ozbiljno zamislio da li da i sm okrene nekoliko listova ili samo jedan i tako doveo do pauze na koju Ana nije znala kako da uzvrati. Poela je da prelistava knjigu bez namere da stane. Kada joj se Noa pridruio, postalo je nemogue odrediti vrstu takta. Duet se pretvorio u lepet krila nonih leptira oko svetiljke. Neizvesno je da li bi se nastavio do svitanja, jer je Noa iznenada zatvorio knjigu, vratio je na mesto, obiao police i obratio se devojci koja je jo drala knjigu u jednoj ruci. Hoe li sa mnom na supu? Je l Kafkinu?, uzvratila mu je prisetivi se naslova knjige koju je pre dva dana otkrila u jednoj drugoj knjiari. Iako se jo nije najbolje snalazila sa mapom, Ana je smelo odluila da tokom prve nedelje boravka u gradu, pre nego to ponu predavanja i druge obaveze, pronae pijacu, sve sitniarnice, galerije i knjiare kako bi znala gde se nalaze. Tako se obrela u knjiari Gavran gde je zbog igre koju e otada nazivati ratom listova uasno ogladnela i upoznala Nou. Ona je, zapravo, bila gladnica po prirodi. Kao mala je vakala kosu, kada je krenula u kolu gutala je slova i rei, tokom puberteta prela je na okoladu i obilno zainjena jela, u etvrtoj godini gimnazije grizla je nokte, a onda se skrasila na Filolokom fakultetu odluivi da do kraja ivota guta samo strane jezike i knjige. Poto je diplomirala, bila je toliko preplaena da bi nekakav dosadan posao sa radnim vremenom od devet do pet mogao da je udalji od knjievnosti i natera je da govori i pie birokratskim jezikom da se prijavila za letnji kurs na prestinom koledu za jezike u inostranstvu. Nije znala ta e uiniti po isteku ta dva meseca, ali bila je sigurna da e ve neto iskrsnuti, kao to to uvek biva u knjigama. Dogodie se sluaj koji e nesumnjivo odrediti dalji tok njene prie. Kada joj je Noa ponudio da odu na supu, Ana je pomislila da joj drugi sluaj nije ni potreban. Bio je srednje visine, imao neto duu svetlosmeu talasastu kosu, bradu i brkove od svega nekoliko dana i krupne plave oi. Odevao se nekako apa-drapa, to se Ani veoma dopalo. inilo joj se da mirie na pomorande, ali, uopte uzev, nije nju toliko privukao njegov izgled koliko to to je odavao utisak hodajueg knjievnog lika koji tek to je ispao iz prie u nastanku nepanjom pisca i sada luta svetom uporno pokuavajui da se u nju vrati ili pak nae mesto u nekoj drugoj. * * * Samo pravo uz stepenice, pa levo, sad u ja, rekla je Ana Noi dok je otkljuavala potansko sandue. Noa je klimnuo glavom, ali se nije pomerio s mesta. Bio je u paninom strahu da je odlazak u Aninu sobu u studentskom domu posle samo etiri dana poznanstva velika greka. U trenutku kada su se nali u restoranu i poeli neusaglaeno da okreu listove u jelovniku, Noa je posumnjao da eli da provodi vreme s Anom. Pitao se da li zaista vlada engleskim jezikom tako dobro ili mu se u knjiari samo uinilo. Dok je u tiini prelistavala jelovnik, prieljkivao je da proita naziv neke supe naglas kako bi mu ve jednom prekratila muke. Pitao ju je da li u jelovniku ima nepoznatih rei koje bi mogao da joj objasni, potajno se nadajui da e Ana izgovoriti keleraba ili patlidan pogreno i time mu dati ra-

32

zlog da ode. Nije morao dugo da eka. Ana je ubrzo naruila supu od karfiola sa dodatkom celera. Suprotno oekivanjima, Noa je osetio ono isto to su u njemu do tada budile jedino definicije iz renika Semjuela Donsona: slova u stomaku. Sve to se dogodilo posle toga bilo je obavijeno maglom, jer je konobarica predloila da narue i bocu belog vina, to je Noa prihvatio, smetnuvi s uma da u svakoj supi u restoranu ve postoji izvesna koliina alkohola. Ana je veselo lovila komadie karfiola po tanjiru i brbljala o pastoralnom romanu u panskoj knjievnosti uz tako paljivu upotrebu knjievnih termina da je Noa grekom posolio supu tri puta, mislei da joj dodaje biber i ruzmarin. Dok je pokuavao da utoli e vinom, inilo mu se Anin glas postaje dalek, ali je zato imao utisak da njihove tanjire povezuje njena dugaka plava kosa rasuta po stolu. Nikada pre nije video nekoga sa prirodno plavom kosom i crnim oima sa tamnim trepavicama. Njena lepota bila je olienje kontrasta, stilske figure koju je veoma cenio i esto upotrebljavao, to je odagnalo pomisao da ga je uzbudila jedna ena. Posle tree ae vina video je kako mu se ruka sporo udaljava od tanjira u pravcu Anine kose da bi ubrzo osetio njene vlasi meu prstima. Ana se nasmejala i promrljala neto o novom amponu sa dodatkom kamira, pa je Noa sasvim prirodno zaslugu za mekou njene kose pripisao magiji i spokoju za koje mu se uinilo da ih ova re poseduje. Ili je kamir tako zvuao izgovoren iz njenih pomalo napuenih usana sa ukusom vina. Ne, nikako, oblik, boja i punoa jednih usana zavise od rei u ijem izgovaranju one uestvuju. Noa je jo mislio o tome kada je poljubio Anu kasnije te veeri. Oprostili su se na ulazu u njenu zgradu, a potom je otrao do kue nestrpljiv da se zatvori u sobu, smesti u krevet pored nekoliko knjiga poezije i rukama prelazi preko njihovog i sopstvenog tela dok sve to ne pone da sanja. Iako nije uzeo ni gutljaj vina sledea dva dana, tajanstvena magla nije nestala. Sati koje je provodio u supermarketu proticali su sporo. Menader ga je ukorio to je kozmetiku slagao po abecednom redu, a ne po vrsti i marki proizvoda. Noa je morao da uloi napor da bi prestao da zamilja Anu kako izgovara nazive ampona sa ekstraktom bisera i sapuna od lotosovog cveta i usredsredi se na posao. Posle zavrenog radnog vremena iao bi po nju u knjiaru Gavran, a zatim bi kupili sladoled i uputili se do jezera gde bi neko vreme prelistavali knjievne asopise. Noa je posle toga odlazio kui i nadahnuto pisao pesme do duboko u no, a Ana je raspakivala svoja dva kofera, slagala garderobu u ormar i rasporeivala drangulije po sobi, trudei se da sve zavri pre nego to ponu predavanja. Noa nikada nije radio vikendom, pa su u subotu otili da Ani kupe pernicu i ostatak dana proveli itajui na klupi u parku. Noa je itao knjigu u Aninom krilu, a ona onu u njegovom. Povremeno bi nailazio na takve opise prirode i duevnih stanja glavnih junaka da ga je obuzimalo ushienje. Nekim udom ti trenuci poklapali su se s onima u kojima bi mu se Ana malo pribliila, pognula glavu ka njegovom krilu, kosom mu okrznula stomak, blago pritisla knjigu, okrenula list i rukom prela preko njega nekoliko puta da bi se priljubio uz prethodni. Kada je sunce poelo da zalazi, zatvorili su knjige i Ana je pozvala Nou da nastave itanje u njenoj sobi. Premda je ta reenica bila jednostavna i zahtevala samo osnovno poznavanje jezika, Ana je upotrebila odreeni lan kome tu uopte nije bilo mesto i pogreno izgovorila bar dve rei. Noa se s razoarenjem prisetio da je ona stranac, a da kod njih nedovoljno poznavanje jezika izae na videlo pre ili kasnije, ali nije hteo da bude ne-

33

uljudan i odbije poziv, jer je, bez obzira na sve, udeo da istrai svaki kutak Anine sobne biblioteke. * * * Noa je stajao pred vratima Anine sobe sa nekoliko njenih pisama u ruci posmatrajui je kako pretura po torbi u potrazi za kljuem. Buntati po torbi, tako je Ana nazivala tu radnju, i premda Noi nije bilo poznato da ovaj glagol uopte postoji, smatrao je da oblik i zvunost ove rei veoma jasno oslikavaju nervozno premetanje stvari uvek u potrazi za najmanjim predmetom u torbi koja po obliku podsea na dak. Evo ih. Konano. Kai mi, jesi li gladan? Mogli bismo da naruimo picu. Ja sam neto gladnjikava, rekla je pre nego to je gurnula klju u bravu. Noa se najeio zbog ovog nemogueg prideva i na trenutak zaboravio na strepnju da bi u Aninoj sobi mogao da ugleda jedino knjige napisane na njemu nepoznatim jezicima. Ne samo da je bio gladnjikav, nego je imao i utisak da neko ve etiri dana bunta po njegovom srcu. Da je Noa tada znao pansku re birlibirloque u ije e ga znaenje mnogo godina kasnije uputiti jedna argentinska maioniarka, bez sumnje bi je proaputao kada je uao u Aninu sobu. Dok se ona izvinjavala zbog nereda, Noa je zadivljeno prelazio pogledom preko zidova koji su podseali na stranice ilustrovanog dvojezinog renika. Svaki komad nametaja i sitnica imali su na sebi nalepnicu sa svojim imenom na engleskom i panskom jeziku. Ana je objasnila da je ovo najdelotvorniji nain za usvajanje novih rei i uvanje od zaborava onih davno nauenih. Prozorska stakla bila su delimino prekrivena samolepljivim utim i zelenim papiriima u obliku listova javora na kojima su bile ispisane pojedine gramatike konstrukcije, ali i stihovi koje je Ana volela, a preko puta prozora veliko ogledalo stvaralo je privid da je svaki kutak sobe ispunjen reima. Ba tu, izmeu prozora i ogledala, Ana i Noa osetili su uzbuenje, ona zbog njegove talasaste kose i plavih oiju, a on zbog svih rei kojima se moglo opisati njeno telo. Te iste noi na sobu se spustila magla, pa nije poznato kako je doneta odluka da se Ana i njene rei ve u ponedeljak presele kod Noe. Prvih nedelju dana zajednikog ivota proteklo je u ponovnom raspakivanju kofera i preureivanju Noinog stana. Ana je bila zauzeta poseivanjem raznih predavanja kako bi izabrala ona najzanimljivija i najkorisnija, pa se Noa posvetio lepljenju ceduljica sa reima na nametaj. Kada ih je sve potroio, zamolio je kolegu iz supermarketa da mu izradi nalepnice poput onih sa cenama proizvoda. Ana se nije bunila to je ih nalazila na hrani i svuda po kupatilu, ali je smatrala da je besmisleno lepiti ih na odeu, arape, pa ak i donji ve odbijajui da ih tako nosi. Bila je to prva nesuglasica izmeu njih, koju nisu uspeli da ree ni narednih mesec i po dana tokom kojih je Noa nastavio da lepi nalepnice, a Ana da ih odlepljuje. Otada, Noa e tu njihovu igru nazivati ratom nalepnica. Premda nije naroito voleo nijednu od ove dve rei, sam naziv mu je zvuao snano i poetino. Poezija se u Noinom stanu nalazila ak i na friideru ija je bela povrina bila prekrivena magnetima sa reima. Svako ko je ikada kroio u taj stan nije mogao da odoli, a da ih ne pomeri i tako napravi poneki stih. Po odlasku prijatelja, Noa je beleio one stihove koji su mu se najvie dopali, a potom iznova rasporeivao magnete preputajui se nadahnuu. Ana je inila to isto

34

od dana kada se uselila. Volela je magnetnu poeziju, jer nije morala previe da se napree da bi smislila stihove koje je Noa smatrao naprosto boanstvenim. Mnotvo rei bilo joj je nadohvat ruke, neke izazovnije od drugih, ali sve do jedne napeto iekujui da budu izabrane. Proimala bi je jeza dok bi pomerala magnetie po vratima friidera, ne zbog tupog, klizavog zvuka njihovog kretanja, ve zbog Noine blizine i onoga to e uslediti. Voleo ju je kada ga je zapitkivala kako se neto kae ili pie i ta znai izraz koji je tog dana ula od bibliotekarke. Iako joj je Noa davao veoma iscrpne odgovore, esto ih potkrepljujui primerima iz knjievnosti, Ana je i mesec dana kasnije bila jednako radoznala. Noa ju je, dodue, te nedelje viao ree nego uobiajeno, jer je provodila vreme uei u biblioteci sa novim prijateljima iji je maternji jezik uglavnom bio panski. Brinula ga je mogunost da bi Anin izgovor mogao da se pokvari pod tolikim uticajem panskih rei i nekoliko puta mu se uinilo da joj pri izgovaranju glasa r jezik vibrira to je u engleskom jeziku bilo nedopustivo. Ove misli toliko su ga titile da je odluio da ih odbaci i iznenadi Anu veerom i posebnim poklonom. Bile su to dve drvene kutije sa po jednim malim otvorom. Jedna od njih bila je prepuna ceduljica sa omiljenim Noinim reima. Leptirica. Bilo je dovoljno da je Ana protrese i re bi joj se nala u ruci. Suton. Na poleini ceduljice nalazilo se objanjenje i poneki primer. Leksikon. Poto upamti re, mogla je da je odloi u drugu kutiju. Sedef. Kada se jedna kutija isprazni, postupak je trebalo ponoviti i tako obnoviti nauene rei. Noa se potajno nadao da e mu to to e uti Anu kako ih izgovara pomoi da odabere re nad reima za kojom je ve dugo tragao. Da ga je neko pitao da opie njene osobine, ne bi bio u stanju da to uini, ali je vrsto verovao da e je prepoznati kada je jednom uje ili ugleda. Ani se toliko dopao poklon da je zamolila Nou da joj nabavi jo dve drvene kutije kako bi mogla da ih koristi i za uenje panskih rei. Nije ni slutila da e ga ovaj predlog uznemiriti. Kutije su namenjene iskljuivo uenju engleskog jezika, Ana. Zar ne veba panski svakog drugog dana na tim vaim okupljanjima? Lertulije, tako se zovu? Tertulije, Noa. Razgovor se nije nastavio, jer se tada dogodilo ono to e Noa iznova proivljavati u runim snovima sve dok mnogo godina kasnije ne bude upoznao argentinsku maioniarku. Noa je, naime, sluajno posekao desni kaiprst, ne noem, niti otvaraem za konzerve, ve listom iz romana Sputnik ljubav. Nije bilo krvi, ali je osetio peckanje, a potom je prst poeo da mu pulsira. Meutim, fiziki bol bio je zanemarljiv u poreenju sa duevnim. Od svih ljudi na ovom svetu izdala me je knjiga, mislio je. Ana je bezuspeno pokuavala da ga utei. Trudila se da ge ubedi da je zategnut odnos izmeu njega i knjiga prolazan, ali je posle nekoliko dana odustala, jer ni sama vie nije bila sigurna u ono to govori. ak ni to to je prestala da odlepljuje nalepnice sa svoje odee nije pomoglo. Noa je narednih dana bio zabrinut i zbog posla. Menader je bio izuzetno zadovoljan njegovim radom i predloio mu je unapreenje. Bio bi zaduen za pravljenje sendvia, a ako se dobro pokae, dozvolie mu i da u krem sir dodaje sastojke po sopstvenom izboru i tako izmisli novu vrstu namaza. Poviica bi mu omoguila da kupi jo knjiga i nove police za njih, ali, uprkos tome, Noa nije mogao da prihvati unapreenje, jer bi ga ono udaljilo od prostora koji je smatrao renikom u slikama i primorao ga da razgovara sa nedovoljno

35

obrazovanim muterijama. Odbio je ponudu bez oklevanja, ali je i dalje bio potiten i napet. Imao je utisak da se menader drugaije ponaa prema njemu i da samo eka priliku da ga otpusti. Vraao se kui smrknut, a Ana uglavnom nije bila tu da ga oraspoloi. Provodila je sve vie vremena sa profesorima i prijateljima u uenju i zabavi koja nije ukljuivala njega. Nije mu smetalo to nije pozvan u drutvo koje je govorilo njemu nerazumljivim jezikom, ve to to se Ana tako brzo i lako tu uklopila. Prekorevao je sebe to je ikada zavoleo izgovor jedne strankinje. injenica da je tako dobro vladala engleskim, za Nou je znaila da je verovatno zapostavila svoj maternji jezik. Stoga ga i nije toliko udilo to se sada okrenula treem jeziku, ali su se slova u njegovom stomaku sudarala i grebala mu sluzokou kad god bi pomislio da ih moe biti jo. Pokuavao je da odagna ove misli i iskoristi Anino odsustvo da se posveti pisanju, ali pojavile su se prepreke. Nekoliko tipki na tastaturi nije radilo, pa je morao da se lati olovke i papira od koga je zazirao jo od onog nesrenog dogaaja. Ali nije on uzeo olovku, ve je ona zgrabila njega. Oseao je kako ga stee oko struka, pritiska mu stopala o papir i nemilosrdno ga vue po njemu. Bolela su ga kolena, a onovi na cipelama postajali su mu sve tanji. itanje mu je, meutim, i dalje prualo zadovoljstvo. Dodue, morao je da izbegava obeleivae za knjige, jer je u nekoliko navrata video sebe izmeu dva lista na mestu obeleivaa i uplaio se da e ispresovati sopstveno telo ako zatvori knjigu. Zabrinuta za njega, Ana se jedne veeri vratila kui ranije nego inae, uprkos brojnim obavezama. Kupila je belo vino i buket jasmina, skuvala Noino omiljeno jelo i obukla tirkiznu haljinu. Nekoliko listova papira bilo je rasuto po stolu, pa je odluila da ih skupi. S obzirom da je bila Noin odani italac, bacila je pogled na prvih nekoliko redova teksta. Udahnula je duboko, trepnula nekoliko puta i namrtila se. Rukopis je bio Noin, ali bilo je toliko mnogo pravopisnih greaka i progutanih slova da joj se inilo nemogue da bi on ikada tako neto napisao. Onda se dosetila da je to verovatno uinio namerno. eleo je da osvei njihovu vezu tako to e joj zadati pravopisnu vebu kao to je inio kada se tek uselila. Odluila je da ga iznenadi i da mu posle veere poslui ispravljen tekst uz pare kolaa od borovnica. Potraila je pernicu i izvadila grafitnu olovku, jednu od onih ljokiastih i arenih, ije se sve boje stapaju u jednu kada je zakotrljate po stolu. Koristila ju je u posebnim prilika i zarezivala je samo kada je to bilo nuno, pa se olovka nije mnogo smanjila od dana kada ju je dobila od Noe. Nasmeila se, prela kaiprstom preko njene povrine od male ute gumice do grafita i osetila nalet nenosti. Mogue je da bi ostala tako sa olovkom u desnoj ruci sve do Noinog dolaska da je ubrzo nije okruila retka magla nepoznatog porekla. Trgla se, prila prozoru i videla mirno letnje vee kao i svako drugo. Nije bila strunjak za nauku i atmosferske pojave, pa je maglu u stanu objasnila globalnim zagrevanjem o kome su svi brujali tih dana i posvetila se ispravljanju teksta. Prvo to je Noa ugledao kada je stigao bila je zbirka Jejtsovih pesama u Aninim rukama, svetlosive korice knjige oslonjene na tirkizno krilo. Miris svee skuvanog jela dopirao je sa postavljenog stola desno od fotelje u kojoj je Ana sedela. Bio je siguran da e njegova ula upamtiti ovaj trenutak. Dok su veerali, Ana ga je zapitkivala o Jejtsovom ivotu i stihovima od kojih je Noa mnoge znao napamet. avrljali su uz poneki gutljaj vina i podizali i sputali pogled ka onom drugom isto onako usaglaeno kao to su u knjiari Gavran pre gotovo dva meseca okretali listove, pre nego to se duet pretvorio u rat.

36

Noa je posle veere otiao da se istuira, to je Ani pruilo priliku da pripremi iznenaenje. Stavila je pare kolaa i ispravljen tekst na veliki okrugli tanjir trudei se da ne umae papir prelivom od borovnica, a potom se povukla u sobu da za sutranji as knjievnosti proita nekoliko kratkih pria savremenih panskih pisaca. Pola sata kasnije masirala je levom rukom poleinu vrata, mrtila se i desnom rukom prevrtala stranice ogromnog renika pod nazivom Klave u tvrdom povezu. Drala ga je na krilu, pa su je od njegove teine i brojnih nepoznatih rei bolele butine. U istom trenutku kada je Noa, namirisan i mokre kose, u drugoj sobi primetio kola i tekst na tanjiru, Ana je uzdahnula i prebacila renik na sto da bi se nakratko odmorila. Borovnice su Nou podseale na borovu umu u blizini kue njegovog nastavnika engleskog jezika iz osnovne kole, pa je oduevljeno zagrizao kola, a potom poeo da ita tekst iji je sadraj ve znao. Dok su se borovnice i sipkavo testo izmeani sa njegovom pljuvakom pretvarali u kau, Noa je posmatrao lavirint tamnoplavih slova i vrljotina koje je bilo nemogue izbrisati i jo jedan lavirint svetlosivih slova, taaka i zapeta, koje je bilo mogue razmazati prstom. Kaa u njegovim ustima postajala je sve rea, ali nikako nije htela da sklizne prema grlu kako bi je progutao. Video je sebe kako se okree u potrazi za izlazom na mestu gde se delovi dva lavirinta ukrtaju i Anu kako ih bezbrino crta dok apue re lavirint na panskom. Kako sam mogao da napravim toliko greaka? Otkud Ani pravo da ih ispravlja? Kada je uopte sve to nauila? U trenutku kada je Ana vratila renik na krilo i otvorila ga negde na sredini, Noa se zagrcnuo i ispljunuo kau koja se razlila po listovima papira. Uzeo ih je, napravio nekoliko koraka, zaustavio se pred vratima sobe, pa ih je naglo otvorio. Ana ga je pogledala s osmehom. I? Je l ti se dopada iznenaenje? Borovnice i ispravljen tekst! Pronala sam ga na stolu, pa sam htela da ti pokaem koliko sam napredovala otkad ivimo zajedno. Mislim da sam sve dobro uradila, premda je bilo zaista mnogo greaka. Hteo si malo da me mui, zar ne?, rekla je aljivim tonom, ubeena da e Noa biti ponosan na nju. On bi joj moda i oprostio da to nije znailo da mora da oprosti i sebi i da u tom trenutku pramen plave kose nije zavodljivo pomilovao otvoreni jednojezini renik panskog na kome je poivala Anina aka. Kada mu se uinilo da ona prstima mazi strane rei isto onako kao to je znala da mazi njega, ispustio je umrljane listove papira iz ruke. Potom je priao Ani, pribliio svoje lice njenom, sklonio joj pramen kose s renika i zaklopio ga iz sve snage zarobivi joj aku unutra. Ana je vrisnula i bezuspeno pokuavala da je izvue dok je Noa i dalje pritiskao tvrde korice ispod kojih se nalazilo vie od hiljadu stranica. Posmatrao ju je dok je vikala na njega kako je lud i molila ga da se skloni. Kada je dva minuta kasnije uutala i kada je osetio da mu je suza kapnula na ruku, otvorio je renik i video Aninu pomodrelu aku. Nije joj rekao ni re. Samo se okrenuo i otiao iz stana. Svako ko je video Nou u sledea tri sata, morao se upitati za im traga, a nekoliko prolaznika mu je ak i ponudilo pomo da nae kljueve od stana ili kola, naoare, novanik, sat i druge sitnice koje je lako izgubiti. Noa bi svaki put samo odmahnuo glavom i nastavio da koraa ulicama i vrzma se po okovima. Kad god bi primetio neki natpis, zastao bi da ga paljivo proita, a zatim bi se savio, nekada ak i unuo da vidi da koja re nije sluajno ispala u travu ispod natpisa ili se zavukla ispod oblinje klupe. Lutao je tako, traei re nad reima u izlozima prodavnica i galerija, u banci i sladoledinici, na peakim pre-

37

lazima, autobuskim stanicama, na parkingu, u kutiji za izgubljeno-naeno... Oaj ga je naterao da baci pogled i na nalepnicu na jednoj kanti za smee. Obradovao se kada tu nije pronaao nita. No je postajala pusta, prohladna i vetrovita, a Noina svest o tome da nema kuda da ode i injenica da je grad bio projektovan tako da pre ili kasnije zavri na mestu sa koga si krenuo, doveli su ga do kue. Zastao je ispod prozora spavae sobe koja je bila u mraku i setio se Ane. Tirkizna, plavokosa, crnooka re od tri slova, palindrom... ne, Ana nije dosadna re, jer je prvo slovo a veliko, a drugo malo... i slae se uz sve ostale rei... tako dobro se slae uz re Noa. Ana i Noa. Dok je trao uz stepenice da bi stigao do stana, pratila ga je magla koja se iznenada pojavila iz nepoznatog kutka noi i uspela da se uvue u kuu pre nego to je postala isuvie gusta. Otvorio je vrata stana, ali nije upalio svetlo, ve se odmah uputio u sobu koraajui na prstima potpuno nepotrebno, jer je ionako nameravao da probudi Anu. Pazei da se ne saplete na neku od knjiga na podu, Noa je priao krevetu i pruio ruku da joj pomazi toplu plavu kosu, ali je napipao samo dve hladne drvene kutije. Tada je upalio svetiljku na stoiu pored kreveta. Rastuila ga je besprekorna vidljivost u sobi. Zgrabio je kutije i skinuo sa njih poklopce koje je odmah zavrljaio ka naputenim zidovima. Mrtvi beli papirii leali su jedni preko drugih u kutijama bez postave. Bacio ih je uvis. Rei su iskoile, vinuvi se u slatkast vazduh ispunjen mirisom borovnica. Dok su vrludale padajui sporo poput krupnih nepravilnih konfeta, Noa je izvadio telefon iz depa i pozvao menadera supermarketa. Bilo je kasno, ali nije mogao da eka do sutra da bi mu rekao da prihvata unapreenje. Meae krem sir. Razgovarae sa muterijama.

38

VRT
Aleksandra Izgarjan

SAVREMENE MULTIETNIKE AMERIKE KNJIEVNICE


What is truer than truth: the story. Isabel Allende

Maksin Hong Kingston, Ejmi Ten, Dulija Alvarez, Barati Mukerdi, Herijet Malen i Debra Megpaj Erling pripadaju grupi knjievnica koje su promenile ameriku knjievnost, kao i nain itanja i razumevanja knjievnih tekstova uopte. Uspeh njihovih knjievnih dela doveo je do decentralizacije amerikog knjievnog kanona koji je do tada ukljuivao samo pisce anglosaksonskog porekla. Problematizacija kanona amerike knjievnosti, naravno, usko je povezana sa nacionalnim identitetom amerikog drutva. Time to istrauju razliite aspekte multietnikog identiteta amerikih zajednica, ove knjievnice dovode u pitanje ideju da pojedinac mora da se potpuno asimiluje da bi postao punopravni graanin Amerike. Navedene knjievnice u svojim delima fokusiraju se, pre svega, na neraskidivu vezu izmeu nacionalnog i rodnog identieta. One istrauju ta znai biti dvostruko marginalizovan u amerikom drutvu kao ena i kao pripadnica manjina. Budui da neke od njih pripadaju prvoj generaciji imigranata (Dulija Alvarez i Barati Mukerdi), a neke su potomci imigranata (Maksin Hong Kingston i Ejmi Ten), u svojim delima ispituju vezu izmeu nacionalnog identiteta i jezika, prolosti i istorije, centra i margine. One utiu na itaoca da promeni svoje vienje Drugog time to ga suoavaju sa slinostima i razlikama izmeu dominantne i manjinske kulture koje su predstavljene u tekstu. Time to uporedo koriste dva jezika u svojim delima engleski koji je jezik dominantne zajednice i kineski, panski ili hindu, koji su jezici manjinskih zajednica Alvarez, Ten, Kingston i Mukerdi suoavaju itaoce sa osobenostima stranog jezika i navode ih da uestvuju u procesu prevoenja. Proces prevoenja se odvija na tri nivoa u tekstu. Na prvom nivou, knjievnice doslovno prevode rei manjinskog jezika kako bi ih pribliile govornicima engleskog, ali u isto vreme one funkcioniu kao simbol Drugog, koji uvek podsea itaoca da se radi o tekstu koji opisuje manjinsko iskustvo. Na primer, Kingston upotrebljava sintagme na put, Zlatna planina i brza venanja kako bi pomou doslovnog prevoda rei sa kineskog stvorila istorijski okvir koji je uticao na Kineze da imigriraju u Ameriku. Jo vanija je njena metaforina upotreba rei duh koja u kineskom funkcionie kao kletva, ali oznaava i pripadnike bele rase koje su Kinezi doivljavali kao bia sa drugog sveta. Vezana za Bezimenu enu i njeno dete, re duh simbolie njihovo postojanje van poretka. Ten doslovno prevodi titule u kineskoj porodici kako bi ameriki itaoci stekli utisak o iznijansiranoj porodinoj i drutvenoj hijerhiji koja ne postoji u anglosaksonskim drutvima, pa samim tim nema ekvivalent u engleskom jeziku. Ten, Alvarez i Mukerdi koriste i jednostavan engleski, sa pomalo neuobiajenim konstrukcijama, koji podraava jezik kojim govore doseljenici dok

39

pokuavaju da savladaju pravila engleskog. Na drugom nivou, itaoci na osnovu konteksta moraju da pretpostave znaenja rei iz manjinske kulture koje nisu prevedene. Nepoznate rei funkcioniu kao kognitivne praznine koje itaoci moraju da popune da bi razumeli tekst. To ih stavlja u poziciju imigranta koji mora da savlada elemente dominantne kulture. Nelagodnost koju itaoci oseaju zbog toga to ne razumeju delove teksta omoguava im da bolje razumeju poloaj imigranata i pripadnika manjina i njihovu nesigurnost u novom jeziku. Inkorporisanje rei manjinske kulture u jezik dominantne i meanje kodova postaje i subverzivni in jer podriva poziciju centra koju engleski jezik ima. Na treem nivou dolazi do stvaranja hibridnog jezika, koji je spoj dominantnog i manjinskog jezika. Knjievnice njime ele da stvore jezik koji bi preveo govor imigranata koji ive u manjinskoj zajednici i govore njen jezik, iako se nalaze u amerikom drutvu. Alvarez pomou neuobiajenih idioma i poslovica koje su spoj panskog i engleskog, pokazuje da njena junakinja Laura nije savladala engleski i da se ne uklapa potpuno u ameriko drutvo. U tom smislu, hibridni jezik, koji je meavina rei i struktura dominantne i manjinske zajednice, reflektuje poloaj koji u drutvu imaju naratorke tekstova. Hibridni jezik ili trei jezik razvija senzibilitet itaoca prema jeziku i njegovim osobenostima, ispitujui naine na koje funkcionie. Knjievnice na ovom nivou prevoda ne potiru jedan jezik drugim, niti ih zamenjuju, ve im omoguavaju da uporedo postoje, zadravajui bogatstvo zvunosti i slikovitosti. One u isto vreme ispituju elastinost engleskog jezika i njegovu otvorenost za strane elemente. Alternacije izmeu dva jezika, ili tzv. enkodirani jezik, veoma je est u tekstovima multietnikih knjievnica, jer je svojstven usmenom predanju i narodnom govoru koje je u sreditu njihovog interesovanja. On je odraz njihove stvarnosti koja se sastoji od razliitih fragmenata i nain na koji stvaraju prostor u kojem te razliitosti mogu da postoje. Ten, Kingston, Alvarez i Mukerdi smatraju da je hibridni jezik neodvojivi deo njihovog stvaralatva jer je to jezik sa kojim su odrasle, jezik njihove intime. Spoj manjinskog jezika sa dominantnim povlai za sobom i korienje elemenata manjinske kulture. Ten, Kingston, Mukerdi i Erling koriste elemente fantastike i magijskog realizma kako bi suprotstavile kulturne obrasce dominantne i manjinskih zajednica. Kingston opisuje kinesku tradiciju i porodinu strukturu, ritual kanjavanja pojedinaca, kult mrtvih, obiaje u vezi sa venanjem. Ten se u opisu porodine fotografije takoe bavi kultom mrtvih i obiajima u staroj Kini. Ona suprotstavlja percepciju braka i statusa ene u kineskom i amerikom drutvu. Mukerdi opisuje ivot u ruralnoj oblasti Indije i implicitno suprotstavlja indijsko verovanje u proricanje sudbine sa amerikim verovanjem da ovek sam odreuje pravac svog ivota. Erling opisuje obiaje i verovanja indijanskog plemena Sejli, sa posebnim naglaskom na tradicionalno vienje braka. Sukob fantastine stvarnosti manjinskih grupa i pragmatine amerike stvarnosti podsea itaoca na esto otru politiku amerike vlade prema imigrantima i pripadnicima manjina koji su bili primoravani da se potpuno asimiluju i da odbace jezik, obiaje i kulturu iz kojih su potekli. Erling, na primeru Luizine porodice iji su preci uveni amani, ilustruje kako naslee indijanskih plemena nestaje pod decenijama kulturne represije, jer su indijanski identitet i jezik sistematski unitavani u Americi. Luiz je, kao i mnoga druga indijanska deca, primorana da ide u katoliku kolu i govori samo engleski, jer je dominantna zajednica vidi kao Drugog ije kulturne odlike treba izbrisati kako bi morala da se asimiluje u dominantnu kulturu. Za

40

asne sestre indijanska religija i kultura je nazadna i primitivna i one pokuavaju da nateraju decu da ih se odreknu. Malen takoe ironino pokazuje kako amerika kultura pokuava da pretvori azijsko-ameriku, hispano-ameriku i indijsko-ameriku kulturu u robu, suvenire koje smetaju pripadnike manjina u ogranienu kategoriju Drugog. Njena parodija diskursa reklama ismeva stereotipno vienje manjinskih zajednica i ogranienost onih koji nastupaju sa pozicije centra. Meutim, njen tekst sadri i gorko podseanje na prodaju dece u roblje, koje naglaava poraavajui rezultat imperijalizma i rasizma koji poivaju na idejama dominacije. U prii Alvarezove, Yolandu i njene sestre deca gaaju kamenjem jer govore panski i pogrdno nazivaju Spiks, to je skraenica od Hispanics. Maksin Hong Kingston, Ejmi Ten, Dulija Alvarez, Barati Mukerdi, Herijet Malen i Debra Megpaj Erling koriste alternativne modele narativne strategije koje su svojstvene enskom stvaralatvu: enkodiran jezik, magijski realizam, ciklinost, viestruke zaplete, duplicitet, palimpsestinu strukturu, decentralizovanu naraciju, flabekove, fragmentaciju, povezivanje odvojenih segmenata naracije, historiografsku metafikciju i usmeno predanje. One imaju za cilj da ukau na odnos izmeu stvarnosti i fantazije, istorije i fikcije, jezika i identiteta. Pokazujui da su nacionalni identitet, istorija i kultura konstrukcije koje su potrebne drutvu da bi moglo da funkcionie kao celina, one u isto vreme dovode u pitanje njihovu legitimnost. Otkrivajui vezu izmeu istorije i fikcije, sugeriu da se istorija ne sastoji samo od jedne verzije dogaaja, ve da se uvek iznova stvara, u slojevitom procesu drutvenog samooblikovanja. Prelazi naracije izmeu prolosti i sadanjosti takoe ukazuju na nestabilnost pomenutih kategorija. Prolost je otelotvorena u jeziku i kulturi manjinske zajednice kojoj se naratorke vraaju kroz seanje, dok sadanjost pripada amerikoj kulturi i jeziku. Zemlja porekla tako funkcionie i kao korelativ Americi i kao podtekst pria sa potpuno drugaijim kulturnim kontekstom i istorijskim referencama od onih koje nalazimo u dominantnom amerikom drutvu. Malen evocira prolost afrikih plemena Ibo, Hausa i Joruba pre nego to su njihovi pripadnici odvedeni u roblje i naterani da se stide boje svoje koe. Pominjanje tree reke po veliini na crnom kontinentu je oigledna paralela sa pesmom Crnac pria o rekama Langstona Hjuza, koji opisom slavne prolosti afrikih plemena eli da Afroamerikance uini ponosnim na svoje poreklo. Prie o zemlji porekla postaju imaginarni tekst koji odraava nostalgiju imigranata i egzile u kojima se nalaze. Prolost se sastoji i od potisnutih pria koje su suvie bolne da bi se prepriale. Potraga knjievnica za njima i elja da ih otkriju i iznesu na svetlost dana svedoi o njihovom shvatanju vanosti artikulisanja zatomljenih pria ena koje nisu bile deo zvanine istorije. Umesto istorijskog teksta u procesu prevoenja u ameriki kontekst, prie o prolosti pomau knjievnicama da problematizuju pitanja identiteta i jezika. Zemlja porekla se od geografske lokacije pretvara u imaginarnu teritoriju u kojoj knjievnice mogu da artikuliu svoju razliitost i dvostruku perspektivu. Prolost i seanje funkcioniu kao semiotiki prostor u kojem etniki i rodni identitet bivaju preoblikovani. Fiktivnost identiteta, povezana sa fiktivnou istorije i stvarnosti, reflektuje se ne samo u narativnim strategijama, ve i formama koje autorke koriste. Inspirisane priama ena iz svoje porodice i zajednice kojima ele da daju glas, utie na to da njihova proza sadri autobiografske elemente. Autobiografska fikcija prua im slobodu da iznova stvore sebe u procesu seanja dok se vraaju u sopstvenu prolost, kao i prolost porodice u zajednici,

41

kako bi otkrile ta je oblikovalo njihov identitet. Alvarez se okree prolosti da bi opisala imigrantsko iskustvo svoje porodice, pa autobiografska fikcija za nju postaje nain da se suoi sa svojom multikulturalnou i podeljenim identitetima. Po njenim reima, prikriveni autobiografski likovi omoguili su joj da spoji dominikanske i amerike delove svoje linosti. Autobiografska fikcija im takoe omoguava da podriju dominantnost amerike kulture i samo jedan nain predstavljanja manjinske kulture, jednu percepciju. Stav da istorija i prolost nisu date kategorije omoguava im da ih reinterpretiraju. To je naroito vidljivo u naraciji Ejmi Ten, koja seanje vidi kao kreativan in podloan promeni, to joj doputa da porodine prie o traginoj sudbini ena promeni u prie o snazi i otporu. Imena junakinja reflektuju njihov generiki karakter i pokazuju kako se njihove sudbine prelamaju na drutvenom planu. Kod Kingston to je Bezimena ena, kod Ten ena za zamenu, kod Alvarez Yo, ije ime na panskom znai ja. Yo se u Americi pretvara u Do, to simbolie njenu asimilaciju. Imena junakinje Barati Mukerdi takoe odraavaju njeno prilagoavanje nainu na koje je drugi vide: u Indiji se od Doti pretvara u Dasmin, jer je mu poredi sa cvetom jasmina, a u Americi od Dasmin u Dezmin, Dez, Desi i na kraju Dejn, to je naravno tipino anglosaksonsko ime, koje odgovara preovlaujuoj beloj srednjoj klasi u Ajovi u kojoj se nala. Na primeru linog iskustva svih junakinja oigledno je da patrijarhat ugroava sve aspekte ivota ena. Bezimena ena plaa visoku cenu zbog toga to su ratovi i siromatvo, ali i elja da se dokau, da doive avanturu, nagnali mukarce da idu u Ameriku. Ta mogunost nije data enama, koje su primorane da ostanu u domovini, odravaju tradiciju i brinu o starima i deci. Nepotovanje drutvenih pravila povlai ozbiljne reperkusije i rezultira smru Bezimene ene i njenog deteta. Ten u priama o enama iz svoje porodice pokazuje do koje mere su one rtve drutva, jer biraju smrt, pritisnute mizoginijom i uskim vienjem uloge ene koju im namee patrijarhat. U romanu Dulije Alvarez, Do, njene sestre i majka bore se protiv strogog patrijarhalnog katolikog drutva u Dominikanskoj Republici i hispanoamerikoj zajednici koje im ne dozvoljava da se ostvare kao ene. Fokusirajui se na prie ena, knjievnice se odupiru rasizmu i seksizmu dominantne bele zajednice, ne dozvoljavajui joj da stvara stereotipe o pripadnicama manjina koji im oduzimaju individualnost i ljudskost. Sa mikrokosmikog nivoa pojedinih pria, fokus knjievnica pomera se na makrokosmiki nivo drutvene istorije. U svim tekstovima oigledna je kritika patrijarhalnog poretka, koji rezultira ne samo porobljavanjem ena, ve i itavih nacija. D. Alvarez opisuje diktaturu Truhila, zbog koje je njena porodica morala da pobegne u Ameriku, B. Mukerdi sukobe muslimana i indusa u kojima Dezminin mu biva ubijen, M. H. Kingston smeta radnju u istorijski okvir Opijumskih i graanskih ratova u Kini, H. Malen spominje porobljavanje afrikih plemena i unitavanje njihove kulture i istorije, kao i potiranja identiteta robova u Americi. Sve autorke se oslanjaju na usmeno predanje ena u svojoj porodici i oseaju obavezu da ispriaju zatomljene prie ne samo svojih porodica, ve i pretkinja koje nisu imale prilike da dobiju glas u istoriji zbog toga to su bile ene i lanice manjina. Davanje glasa enama nalazi paradigmu u prii o Bezimenoj eni. Kingston nastoji da otkrije priu o njoj ne samo zato to eli da joj d glas i ispravi nepravdu koju joj je nanela porodica zatirui njeno postojanje. Treba joj pretea iji ivot nije samo puka lekcija iz preivljavanja, ve pria o otporu patrijahalnom poretku. Ten eli priu o eni koja je smogla snage da pro-

42

meni ivot, ako ne za sebe, onda za svoju erku, kako bi joj ta pria posluila kao izvor inspiracije. Dezmin Barati Mukerdi odlazi iz Indije zbog toga to odbija da bude rtva zloslutnog predskazanja, da prihvati vienje mukarca kako e njen ivot izgledati, da prekine ivot kad joj mu umre. Luiza Debre Megpaj Erling pokuava da utekne tradicionalnom indijanskom braku koji je sputava. Time to ne predstavljaju naratorke koje su se savreno prilagodile, sve autorke osvetljavaju tekoe sa kojima se suoavaju njihove junakinje kao ene i pripadnice multietnikih zajednica. Njihov identitet zauvek ostaje podeljen. ak i kada se radi o drugoj generaciji imigranata koji su se rodili na amerikom tlu, kao u sluaju naratorke Kingston i Ten ili o pripadnicama afroamerike i indijanske zajednice, kao u sluaju Malen i Erling, jasno je da uvek razmiljaju kao pripadnice dve kulture, a ne samo jedne. Sve su vrlo svesne svog manjinskog statusa, koji je reflektovan priama o imigraciji i egzilu, potrazi za kulturnim korenima koji ne pripadaju dominantnoj amerikoj zajednici. Problemi imigracije, egzila, asimilacije i ivota u novom jeziku, koji su u sreditvu njihovih ivota, odvajaju ih od pripadnika dominantne zajednice. Ali, kao to pokazuju autorke, njihove junakinje ponekad uspevaju da razlike okrenu u svoju korist i odbijaju da vide sebe kao rtve. Dezmin zna da ona nikada nee zaista postati Dejn, meutim, upravo njena mo prilagoavanja koja je svojstvena imigrantima, omoguava joj da preivi. To to zadrava za sebe delove prolosti, ne znai da ih potire. Junakinje D. Alvarez takoe ue kako da uspeno nau kompromis izmeu zahteva dominantne amerike zajednice i manjinske dominikanske. Kingston pokazuje kako azijski Amerikanci moraju da se odrede prema svom identitetu, to im nije nimalo lako, jer ne mogu da razlue ta je to u njima to je svojstveno samo kineskom drutvu, a ta amerikom, ta je nastalo kao rezultat porodinih pria, a ta zahvaljujui filmovima. Zbog usmene tradicije na koju se oslanjaju, ove knjievnice su svesne da svaka pria ima nebrojeno mnogo verzija jer se menja sa svakim prianjem, to prua mogunosti za razliite interpretacije. One odbijaju ideju da postoji samo jedna verzija dogaaja koja postaje okamenjena institucionalizovana istorija. Pruajui razliite verzije, podrivajui tok vremena i naracije, one, u isti mah, podrivaju ideju monolitne istorije. U procesu stvaranja svog multietnikog identiteta, autorke shvataju da je on konstrukcija, podloan promenama i (re)interpretacijama.

43

Maksin Hong Kingston

BEZIMENA ENA
odlomak iz romana Ratnica: memoari devojatva meu duhovima Ne sme nikom da kae, rekla mi je majka, ono to u ti sada rei. U Kini tvoj otac je imao sestru koja se ubila. Bacila se u porodini bunar. Kaemo da tvoj otac ima samo brau zato to je to kao da se ona nikada nije ni rodila. Samo par dana nakon to je nae selo proslavilo par brzih venanja 1924. da bi se osigurali da e se svaki mladi koji je krenuo na put odgovorno vratiti kui tvoj otac i tvoj deda i njegova braa i novi mu tvoje tetke su otplovili za Ameriku, Zlatnu planinu. To je bio poslednji put za tvog dedu. Oni koji su imali sree da dobiju ugovore mahali su sa palube. Hranili su i uvali slepe putnike i pomagali im na Kubi, Baliju, Havajima i u Njujorku. Sreemo se u Kaliforniji dogodine, govorili su. Svi su slali novac kui. Seam se da sam pogledala tvoju tetku jednog dana kada smo se oblaile; nisam primetila pre toga kako joj je stomak porastao kao da je progutala lubenicu. Ali nisam ni pomislila da je trudna dok nije poela da lii na ostale trudnice, koulja joj se zadigla napred, a nazad se video beli pojas crnih pantalona. Nije mogla da bude trudna, razume, jer joj je mu bio odsutan ve godinama. Niko nije nita rekao. Nismo uopte priali o tome. U rano leto, trebalo je da rodi, dugo nakon vremena kada bi to moglo da se desi. Selo je takoe brojalo dane. One noi kada se rodila beba, seljani su poharali nau kuu. Neki su plakali. Kao ogromna testera, iji su zubi bili niska od svetla, redovi ljudi su vijugali preko nae zemlje, upajui pirina. Njihovi fenjeri su bacali odsjaj na mranu vodu koja je oticala kroz sravnjene nasipe u poljima pirina. Kako su se seljani pribliavali, tako smo mogli da vidimo da neki od njih, verovatno mukarci i ene koje smo dobro poznavali, nose bele maske. Oni koji su imali dugaku kosu prebacili su je preko lica. ene sa kratkom kosom namestile su je tako da im je stajala uspravno. Neki su vezali bele trake oko ela, ruku i nogu. Isprva su bacali blato i kamenice na kuu. Onda su poeli da bacaju jaja i da kolju nau stoku. uli smo glasanje stoke dok umire pevce, prasad, i na kraju uasno stenjanje bika. Poznate divlje glave su kao plamenovi besnele na prozorima; seljani su nas opkolili. Neka lica su se zaustavila da bi piljila u nas, njihove oi kruile su kao reflektori. ake poloene na prozorska stakla, uokvirene glave, ostavljale su crvene otiske. Seljani su u isto vreme provalili kroz vrata na prednjem i zadnjem delu kue, mada nismo ni pokuali da ih zakljuamo kako bi ih spreili da uu. Sa noeva im je kapala krv naih ivotinja. Umrljali su krvlju vrata i zidove. Jedna ena je zavitlala pile iji je vrat presekla, krv je u crvenom luku ikljala po njoj. Skupili smo se u sred kue, u porodinoj dvorani gde su slike predaka i stolovi bili oko nas i gledali pravo napred. U to vreme kua je imala samo dva krila. Kada su se mukarci vratili, izgradili smo jo dva i tako zatvorili unutranje dvorite i tree kojim je otpoeta gradnja drugog dvorita.

44

VRT
Seljani su grunuli kroz oba krila, uli su ak i u sobu tvojih dede i babe kako bi nali sobu tvoje tetke koju je delila sa mnom dok se mukarci nisu vratili. Iz ove sobe je izraslo novo krilo za jednu od mlaih porodica. Pocepali su njenu odeu i cipele i polomili joj eljeve, mrvei ih pod nogama. Pokidali su njeno tkanje sa razboja. Rasturili su ognjite i bacili u njega novu tkaninu. Mogli smo da ih ujemo kako u kuhinji lome nae posue i udaraju erpe. Prevrnuli su velike zemljane upove koji su bili visoki do pojasa; paija jaja i turija od voa i povra pokuljali su napolje, meajui se u smrdljivoj bujici. Starica sa susednog polja mahala je metlom iznad naih glava i pustila duhove metle. Svinjo. Due. Svinjo, jecali su i grdili dok su nam unitavali kuu. Kada su otili, uzeli su eer i narande kako bi blagoslovili sebe. Odsekli su komade mesa sa mrtvih ivotinja. Neki od njih su uzeli posude koje nisu bile razbijene i odeu koja nije bila pokidana. Posle toga smo pokupili pirina i vratili ga u vree koje smo zaili. Ali miris prolivene turije nas je i dalje tipao za nos. Tvoja tetka se porodila u svinjcu to vee. Sledee jutro, kad sam otila po vodu, nala sam nju i bebu. Zapuile su porodini bunar. Nemoj da pokae ocu da zna da sam ti rekla. On se nje odrekao. Sada kada si dobila menstruaciju, ono to se desilo njoj moe da se desi i tebi. Nemoj da nas ponizi. Ne bi ti se svidelo da te zaborave kao da se nikad nisi ni rodila. Seljani su budni. Kada god bi morala da nas upozori na ivot, majka je priala prie nalik ovoj, prie na kojima smo odrasli. Testirala je nau snagu da uspostavimo stvarnosti. Oni u doseljenikim generacijama koji nisu mogli da prihvate brutalno preivljavanje, umirali su mladi i daleko od doma. Mi koji smo pripadali prvoj generaciji roenoj u Americi morali smo da otkrijemo kako se nevidljivi zid koji su imigranti izgradili oko naeg detinjstva uklapa u postojanu Ameriku. Imigranti su zbunjivali bogove time to su preusmeravali njihove kletve, navodili ih na pogrean trag krivudavim ulicama i lanim imenima. Moraju da pokuaju da zbune njihove potomke, koji za njih, pretpostavljam, takoe predstavljaju pretnju na sline naine uvek pokuavaju da sve razjasne, uvek pokuavaju da imenuju neimenovano. Kinezi koje znam kriju svoja imena; na privremenom boravku u Americi menjaju imena kad god im se promeni ivot i brane svoja prava imena utanjem. Kineski Amerikanci, kada pokuavate da razumete ta je ono u vama to je kinesko, kako moete da razdvojite ono to je svojstveno samo detinjstvu, siromatvu, ludilu, jednoj porodici, vaoj majci koja je obeleila vae odrastanje priama, od onoga to je kinesko? ta je kineska tradicija, a ta su filmovi? Ako elim da saznam kakvu odeu je nosila moja tetka, upadljivu ili obinu, morala bih da ponem ovako: Sea li se tatine sestre koja se udavila u bunaru? Ne mogu to da pitam. Moja majka mi je rekla jednom i za svagda sve korisne detalje. Nee dodati nita, osim ako je na to ne natera Nunost, obala reke koja oblikuje njen ivot. Ona sadi povrtnjak, a ne travnjak; donosi kui sa polja paradajz udnog oblika i jede hranu ostavljenu za bogove. Kad god bismo uradili neto lakomisleno, troili smo energiju; putali smo zmajeve visoko. Mi deca skakali smo od sree kad bi nam roditelji doneli sa posla kornete sladoleda koji se topio. Amerike filmove smo gledali samo za Novu godinu Oh, prelepa lutko sa Beti Grejbl jedne godine i Nosila je utu traku sa Donom Vejnom sledee. Nakon to je

45

svako od nas samo jednom bio na ringipilu, platili smo s oseajem krivice; na umorni otac izbrojao je preostalu sitninu na mranom putu do kue. Preljuba je ekstravagancija. Da li su ljudi koji uzgajaju sopstvene pilie i jedu njihove zametke i glave kao delikatese i kuvaju noge u siretu za zakusku, ostavljajui samo kamenje iz bubrega, koji jedu ak i postavu bubca da li su takvi ljudi mogli da iznedre bludnu tetku? Biti ena, roditi erku u doba gladi ve je bilo dovoljno rasipno. Nemogue je da je moja tetka bila usamljena romantina dua koja se odrekla svega radi seksa. ene u staroj Kini nisu birale. Neki mukarac joj je naredio da legne sa njim i da bude njegovo tajno zlo. Pitam se da li se maskirao kada se pridruio napadu na njenu porodicu? Moda ga je srela u polju ili na planini gde su snahe skupljale drva za ogrev. Ili je moda on nju prvi primetio na pijaci. Nije joj bio nepoznat, jer u selu nije bilo stranaca. Mora da se sretala sa njim i drugim prilikama osim zbog seksa. Moda je radio u susednom polju ili joj je prodao tkaninu za haljinu koju je saila i nosila. Mora da ju je njegov zahtev iznenadio, a onda uasnuo. Posluala ga je; uvek je radila onako kako su joj naredili. Kada joj je porodica nala mladia iz susednog sela za mladoenju, stajala je pokorno pored najboljeg petla, njegove zamene, i obeala pred svima koje su sreli da e biti njegova zauvek. Imala je sree da je on bio njenih godina i da mu je bila prva ena, time joj je prednost bila osigurana. Prve noi kada ga je videla, vodili su ljubav. Onda je otiao za Ameriku. Skoro da je zaboravila kako je izgledao. Kada bi pokuala da ga zamisli, videla bi samo crno belo lice na zajednikoj fotografiji koju su mukarci snimili pre odlaska. Drugi mukarac nije bio, na kraju krajeva, toliko razliit od njenog supruga. Obojica su izdavala nareenja: ona ih je sledila. Ako kae porodici, prebiu te. Ubiu te. Doi ponovo sledee nedelje. Niko nije priao o seksu, ikada. I moda je mogla da odvoji silovanje od ostatka ivota da samo nije morala da kupuje ulje od njega ili da sakuplja drva u istoj umi. elim da njen strah traje samo onoliko dugo koliko je trajalo silovanje, tako da moe da ga savlada. Da ne bude strah koji se produava. Ali ene su sa seksom rizikovale trudnou, a time i ivote. Strah nije prestajao, ve je proimao sve. Rekla je tom oveku: Mislim da sam trudna. On je organizovao napad na nju. Noima kada su moji roditelji priali o ivotu u domovini, ponekad bi pominjali sto za otpadnike, iju svrhu su jo uvek razmatrali, glasovi bi im postali napeti. U tradiciji koja poiva na uzajamnoj vezi, gde je hrana dragocena, mone stareine su terale ljude koji su neto pogreili da jedu sami. Umesto da im dopuste da otponu novi ivot negde drugde sami, kao to bi uinili Japanci koji su mogli da postanu samuraji ili geje, kineske porodice bi odvratile pogled, ali bi im oi svejedno gorele od prezira. Ne bi prestupnicima dozvolili da odu, ve bi ih hranili samo ostacima. Moja tetka mora da je ivela u istoj kui sa mojim roditeljima i jela za stolom za otpadnike. Moja majka je priala o napadu kao da ga je videla, mada su ona i moja tetka, koja je bila snaha u drugom domainstvu, trebalo da ive odvojeno. Snahe su ivele sa svojim svekrom i svekrvom, a ne sa svojim roditeljima; u kineskom sinonim za brak je uzeti snahu. Njeni svekar i svekrva su mogli da je prodaju, iznajme, kamenuju. Ali poslali su je nazad njenim roditeljima, taj tajanstveni in nagovetava sramote koje mi nisu spomenuli. Moda su je izbacili iz kue kako bi izbegli napad osvetnika na svoju kuu.

46

Ona je bila jedina erka; etvorica njene brae otili su sa ocem, suprugom i strievima na put i postali zapadnjaci posle nekoliko godina. Kada je porodica delila dobra, trojica brae su uzeli zemlju, a najmlai, moj otac, izabrao je obrazovanje. Nakon to su moji baka i deda dali erku porodici njenog supruga, reili su se celog imanja i svih opasnosti. Samo se od nje oekivalo da neguje tradiciju, koju su njena braa, meu varvarima, mogli da zanemare, a da to niko ni ne primeti. Temeljne, duboko ukorenjene ene imale su obavezu da odravaju prolost i brane je od poplave, da je ouvaju bezbednom za povratak. Ali retki nagon ka odlasku na zapad spustio se na nau porodicu, i tako je moja tetka prela granice koje nisu ocrtane u prostoru. Rad na odravanju tradicije zahteva da se oseanja koja igraju u stomaku ne pretvore u delo. Treba samo gledati kako nestaju kao cvet trenje. Ali moda je moja tetka, moja prethodnica, uhvaena u sporom protoku vremena, pustila da joj snovi nadou i izblede i posle nekoliko meseci ili godina, pola je ka onome to je uporno opstajalo. Strah od uasnog zla koje se krije u zabranjenom, uinila je njene elje tananim, kao ica i kost. Posmatrala je nekog mukarca jer joj se svialo kako je zaeljao kosu iza uiju, ili joj se svidela linija njegovog torzoa zakrivljena u ramenima i prava u kukovima kao dugaki znak pitanja. Zbog toplih oiju ili blagog glasa ili sporog hoda to je sve par vlasi kose, linija, igra svetlosti, zvuk, korak, izdala je porodicu. Zamenila nas je za aroliju koja nestaje sa umorom, pletenicu koja nije zaleprala kada je vetar zamro. ak i pogreno svetlo moe da izbrie ono to najvie voli kod njega. Lako je moglo da se desi, meutim, da moja tetka nije uivala u suptilnosti svoga prijatelja, ve da je bila divlja ena koja je volela da pravi dumbus. Pa ipak, ako pokuam da je zamislim kao slobodnu enu koja uiva u seksu, to se ne uklapa. Ne znam nijednu takvu enu, a ni mukarce. Ako ne mogu da vidim njen ivot kako se grana u moj, ne prua mi nikakvu pomo kao pretea. Da bi ostala zaljubljena, esto se bavila sobom pred ogledalom, nagaala je koja bi ga boja ili oblik zainteresovao, menjajui ih stalno kako bi pogodila pravu kombinaciju. elela je da se okrene za njom. Na imanju pored mora, ena koja se brinula o svom izgledu brzo bi zadobila reputaciju ekscentrika. Sve udate ene su sekle kosu kratko iznad uiju ili je skupljale u zategnute pune. Nikakve gluposti nisu dolazile u obzir. Nijedan stil se nije mogao lako pretvoriti u razigrane pramenove zbog kojih bi srce moglo da zastane. Na dan venanja devojke bi se pokazale sa dugom kosom poslednji put. Bila je tako dugaka da mi je golicala kolena, rekla mi je majka. Bila je upletena i svejedno mi je bila do kolena. Za ogledalom, moja tetka je pokuavala da eljem stvori jedinstvene uvojke. Mogla je tako da napravi punu da crni pramenovi kose pobegnu i vijore na vetru ili da tiho uokviruju lice, ali samo su starije ene na naim porodinim fotografijama imale pune. Podigla bi kosu sa ela, zaeljala je iza uiju. Uvrnula bi konac, vezala petlje i namakla ih na kaiprste i paleve i povukla dvostruku nit du ela. Kada bi spojila prste, izgledalo je kao da su se na zidu pojavile senke dve guske, konac bi se uvrteo i uhvatio dlaice. Onda bi povukla nit i veto iupala dlaice, oi bi joj zasuzile kao da ih bodu iglice bola. Otvorila bi prste, oistila konac, onda ga ponovo uvila du razdeljka i iznad obrva. Moja majka je primenjivala istu metodu na mojoj sestri, meni i sebi. Verovala sam da izraz za dlaku uhvaen

47

znai da su zatvorenika vezali koncem za depilaciju. Naroito boli kada se upaju dlaice sa sleponica, ali majka je rekla da smo sretne to nam nisu uvezali stopala kada smo imale sedam godina. Sestre bi sedele na krevetu i plakale zajedno, rekla je, dok su im majka i sluge skidale zavoje samo par minuta svake veeri kako bi pustili krv da jurne nazad u vene. Nadam se da je ovek koga je moja tetka volela cenio isto elo, da ga nisu interesovale samo zadnjica i sise. Jednom je moja tetka nala pegu na bradi, tano na mestu za koje je u almanahu pisalo da odreuje zlu sudbinu. Probola je vrelom iglom i isprala ranicu hiperoksidom. Ako bi posvetila sebi samo malo vie panje od upanja dlaica i ienja bubuljica, seljani bi poeli da je ogovaraju. Svi su posedovali samo radnu odeu i sveanu, a sveanu su nosili samo za proslavu nove godine. Ali poto ena koja elja kosu moe da izbaksuzira poetak, moja tetka je retko kad imala priliku da izgleda najbolje to moe. ene su liile na velike morske pueve nosile su uvezana drva, bebe i opran ve na leima kao puevi kuice. Kinezi se ne dive pognutim leima; boginje i ratnice stoje uspravne. Pa ipak sigurno bi se oslobodila neka udesna lepota kada bi radnica ostavila svoj teret i ispravila lea u luku. Takva svakodnevna ljupkost, meutim, nije bila dovoljna mojoj tetki. Sanjala je o ljubavniku tokom petnaest dana Nove godine, vremenu kada se porodice poseuju, razmenjuju novac i hranu. Kriom bi se eljala. I kao to je bilo za oekivati, time je prizvala nesreu za itavu tu godinu, porodicu, selo i samu sebe. Dok je njena kosa privlaila njenog budueg ljubavnika, mnogi drugi mukarci su je posmatrali. Ujaci, roaci, sestrii, braa bi je takoe posmatrali da su bili tu izmeu dva putovanja. Moda su ve pre toga morali da zauzdaju svoju radoznalost i otili su, uplaeni da bi njihovi pogledi, kao polje puno ptica koje se gnezde, mogli da uplaeni polete i budu uhvaeni. Beda ih je bolela i to je bio prevashodni razlog zbog kojeg su otili. Ali, drugi, konaan razlog zbog kojeg su napustili kuu koja je vrvela od ljudi, nikada nisu izgovorili. Moda su je neobino voleli, bila je jedina, dragocena ki, razmaena i zagledana u ogledalo zato to ju je porodica obasipala panjom. Kada je njen suprug otiao, jedva su doekali priliku da je uzmu nazad od svekra i svekrve; mogla je da jo neko vreme ivi kao njihova erka. Neke prie opisuju mog dedu kao drugaijeg od bilo koga, bio je lud od kad ga je Japanac ubo bajonetom u glavu. Stavio bi svoj penis na sto i smejao se. Jednoga dana je doneo bebu devojicu, umotanu u braon kaput iz Amerike. Trgovao je i zamenio jednog sina, verovatno mog oca koji je bio najmlai, za nju. Moja baka ga je naterala da poniti trgovinu. Kada je konano dobio sopstvenu erku, oboavao ju je. Mora da su je svi jako voleli, osim mog oca, jedinog brata koji se nije vratio u Kinu, zato to su ga tamo jednom zamenili za devojicu. Braa i sestre, od skoro izrasli u mukarce i ene, morali su da izbriu osobine svoga pola i da izgledaju jednostavno. Kosa i oi koje mogu da zavrte pamet, osmeh kao nijedan drugi, predstavljali su pretnju idealu pet generacija koje su ivele pod istim krovom. Da bi se usredsredili na nejasnoe, ljudi su se jedni drugima unosili u lice i vikali iz sobe u sobu. Imigranti koje znam imaju bune glasove, nemodulirane nalik amerikim tonovima, ak i nakon mnogih godina koje su proveli daleko od sela gde su dozivali prijatelje preko

48

polja. Nisam mogla da spreim moju majku da se dere u bibliotekama ili preko telefona. Hodala sam uspravno (pravih kolena, prstiju isturenih napred, a ne savijenih kao u goluba, to je kineski ideal enstvenosti) i govorila neujnim glasom, pokuavajui da se pretvorim u ameriki ideal enstvenosti. Kineska komunikacija je buna, javna. Samo bolesnici moraju da apuu. Ali za porodinim stolom, gde su lanovi porodice najblii jedni drugima, niko nije smeo da govori, ni prokaeni niti iko od onih koji su jeli. Svaka re koja pada iz usta je novi koji je baen. U tiini su davali i prihvatali posude sa hranom. Dete zauzeto jelom koje bi uhvatilo iniju samo jednom rukom dobilo bi upozoravajui pogled. Zaokrueni trenutak ispunjen panjom pripada svakom ponaosob. Deca i odrasli se po tome ne izdvajaju, ali moja tetka je koristila tajni glas, bila posebno paljiva. Zadrala je ime mukarca za sebe kroz poroaj i smrt; nije ga optuila kako bi bio kanjen sa njom. Da bi sauvala ime oveka koji ju je oplodio, porodila se u tiini. Moda je on bio neko iz njenog sopstvenog domainstva, ali odnos sa ovekom izvan porodinog kruga ne bi bio nita manje omraen. Svi seljani su bili roaci, i titule koje su vikali bunim seljakim glasovima nisu doputali da porodine veze ikada budu zaboravljene. Svaki mukarac dokle je pogled dopirao bio bi neutralizovan kao ljubavnik brat, mlai brat, stariji brat stopetnaest srodnikih titula. Roditelji su prouavali natalne karte verovatno ne toliko da bi se uverili da e brak biti sretan koliko da bi spreili incest u stanovnitvu koje ima samo stotinu prezimena. Svako ima osam miliona roaka. Koliko je onda beskoristan seksualni manirizam, koliko opasan. Kao da sam oseala atavizam dublji od straha, neujno sam dodavala brat imenu svakog deaka koji bi me moda pozvao na igranku kako bih ga izbaksuzirala. Postali bi manje opasni, a vie nalik devojicama, pa bih mogla da im posvetim panju. Ali, naravno, tako sam izbaksuzirala i samu sebe niko me nije pozvao na sastanak. Trebalo je da ustanem, maem obema rukama i viem preko biblioteke: Ej! Volite i vi mene! Nisam imala pojma, meutim, kako da privlanost uinim posebnom, kako da kontroliem njen pravac i silinu. Ako bih postala lepa na ameriki nain kako bi se pet ili est kineskih deaka u mom razredu zaljubilo u mene, bilo koji drugi belci, crnci i Japanci mogli bi takoe da se zaljube u mene. Sestrinska panja, dostojanstvena i asna, inila mi se mnogo razumnijom. Privlanost moe tako tvrdoglavo da se otme svakoj kontroli da itava drutva koja poivaju na organizovanim odnosima meu ljudima ne mogu da odre red, ak ni kad veu ljude jedne za druge od detinjstva i podiu ih zajedno. Meu bogataima i siromasima, braa ene svoje usvojene sestre kao golubice. Naa porodica je dozvoljavala romansu do izvesne mere, plaajui cenu odraslih mlada i dajui miraz erkama kako bi sinovi i erke mogli da se oene ili udaju za strance. Brak sadri obeanje da e se stranci pretvoriti u prijateljske roake itava nacija roaka. U seoskoj strukturi, duhovi su treperili meu ivima, vreme i zemlja su je drali u ravnotei. Ali jedno ljudsko bie koje plane u nasilju moglo je da otvori crnu rupu, oluju koja bi u sebe uvukla itavo nebo. Uplaeni seljani koji su zavisili jedni od drugih da odravaju stvarnost, otili su do moje tetke kako bi joj pokazali linu, fiziku predstavu pukotine koju je izazvala u zaokruenosti. Neusklaeni parovi su prekidali budunost, koja je trebalo da bude otelotvorena u istinskim naslednicima. Seljani su je kaznili zbog toga to je postupala kao da moe da ima privatan ivot, tajan i odvojen od njihovog.

49

Da je moja tetka izdala porodicu u vreme velikih etvi i mira, kada se rodilo mnogo deaka, a nova krila dodata mnogim kuama, moda je mogla da izbegne tako surovu kaznu. Ali mukarci gladni, pohlepni, umorni od saenja u suvoj zemlji bili su primorani da ostave selo kako bi mogli da poalju porodicama novac za hranu. Selo su morile poasti duhova, bandita, ratovi sa Japanom i poplave. Moji brat i sestra su umrli u Kini od nepoznate bolesti. Preljuba, koja je moda mogla da bude samo greka u vreme izobilja, postala je zloin u vreme kada je selu bila potrebna hrana. Okrugli meseevi kolai, okrugli dovraci, okrugli stolovi koji se po veliini uklapaju jedan u drugi, okrugli prozori i inije za pirina svi ti talismani izgubili su mo da upozore porodicu na zakon: porodica mora da bude cela, da verno podupire porodino stablo time to e raati sinove koji e se brinuti o starima i mrtvima, koji e se zauzvrat brinuti o porodici. Seljani su doli da pokau mojoj tetki i njenom ljubavniku koji se skrivao, razoren dom. Seljani su ubrzali toak vremena, jer ona je bila suvie kratkovida da shvati da je njena preljuba ve povredila selo, da e se talasi posledica vratiti nepredvidivo, nekad prerueni, kao oni sada, da je povrede. Ta zaokruenost morala je da bude svedena na meru novia kako bi mogla da vidi njen prenik: kaznie je na dan roenja njenog deteta. Otvorie joj oi da bi videla neumitnost. Ljudi koji su odbijali fatalizam kako bi mogli da izmisle pomona sredstva kao to su pravda i krivica, insistirali su na kanjivosti. Poricali sluajne okolnosti i otimali krivicu od zvezda. Nakon to su seljani otili, njihovi fenjeri su rasuli svetla po poljima naspram njihovih kua, a porodica je razbila tiinu i klela je. Aija, umreemo. Smrt dolazi. Smrt dolazi. Vidi ta si uradila. Ubila si nas. Due! Mrtvi due! Due! Nikada se nisi rodila. Otrala je u polja, dovoljno daleko od kue da im ne uje glasove, i bacila se na zemlju, koja vie nije bila njena. Kada je osetila da se poroaj pribliava, pomislila je da su je povredili. Previe su me povredili, pomislila je. Ovo je u i ona e me ubiti. Pritisnula je elo i kolena na zemlju, telom joj je proao gr, a onda se opustila. Okrenula se na lea, leala na tlu. Crni bunar neba i zvezda se udaljavao, bio je daleko, daleko iznad nje zauvek; telo i osobenost kao da su nestali. Postala je jedno sa zvezdama, svetla taka u tmini, bez doma, bez druga, u venoj hladnoi i tiini. Agorafobija se uskovitlala u njoj, vrtela se sve bre i bre, vea i vea, nije mogla da je obuzda; nikad nee biti kraja strahu. Kao da joj je cela koa bila oderana, bila je nezatiena nasuprot prostoru, osetila je bol kako se vraa, usmerava se na njeno telo. Ta bol ju je ohladila hladna, stalna vrsta bola na povrini. Unutra, spazmodina, druga vrsta bola, bol deteta, grejala ju je. Satima je leala na tlu, naizmenino je postajala telo i vreme. Ponekad je vizija svakodnevne utehe potiskivala stvarnost: videla je porodicu kako se s veeri kocka za trpezarijskim stolom, mladi su masirali lea starijima. Videla je kako estitaju jedni drugima, radosni to su se jednoga jutra pojavile mladice pirina. Kada su se ove slike rasprsle, zvezde su se jo vie udaljile. Crni prostor se otvorio. Podigla se na noge kako bi se bolje borila i setila se da su se ene koje su drale do starih obiaja poraale u svinjcima ne bi li zavarale ljubomorne bogove to udeljuju bol, koji nee da uzimaju prasie. Pre nego to je sledei gr mogao da je sprei, otrala je do svinjca, svaki korak bio je juri u bespue. Popela se preko ograde i kleknula u prljavtinu. Prijalo joj je da oseti ogradu koja ju je okruivala, bila je usamljena jedinka plemena.

50

U trudovima, ta ena koja je nosila dete kao stranu izraslinu koja ju je razboljevala svakoga dana, konano ga je izbacila napolje. Posegla je rukom da bi dodirnula vrelu gomilicu koja se mrdala, sigurno manju od bilo ega ljudskog i mogla je da oseti da je ipak bila ljudska prsti na rukama i nogama, nokti, nos. Povukla ju je na stomak, i leala je sklupana tamo, podignute zadnjice, nogice su joj bile lepo sloene jedna ispod druge. Otkopala je iroku koulju i zakopala je preko deteta. Poto se odmorilo, poelo je da se migolji i bacaka dok ga nije gurnula do grudi. Pomeralo je glavu tamo-amo dok nije nalo bradavicu. Onda je poelo da isputa male zvuke dok je sisalo. Stegla je zube koliko je bilo dragoceno, ljupko kao malo tele, malo prase, kuence. Moda je njen odlazak u staju bio poslednji odgovoran in: zatitie ovo dete kao to je titila njegovog oca. Ono e se brinuti o njenoj dui, ostavljae hranu za njen duh. Ali kako e to siuno detence bez porodice nai njen grob kada nigde nee biti nikakvog belega, ni na zemlji ni u porodinoj dvorani? Niko joj nee dati ime koje e pripadati porodinoj dvorani. Povela je dete sa sobom u pusto. Pri njegovom roenju, oboje su osetili istu sirovu bol razdvajanja, ranu koju samo porodica koja bi se okupila oko njih moe da zaceli. Dete bez porodinog stabla ne bi joj uinilo ivot lakim, ve bi se vuklo za njom, kao duh, preklinjui je da mu da svrhu. U zoru, seljani koji idu u polja stajali bi pored ograde i gledali je. Pun mleka, mali duh je spavao. Kada se probudio, stvrdla je grudi da ne bi poteklo mleko koje je njegov pla oslobodio. Pred jutro, podigla je bebu i otila do bunara. To to je ponela bebu do bunara pokazuje da ju je volela. Inae bi je napustila. Okrenula bi joj lice nadole u blatu. Majke koje vole svoju decu vode ih sa sobom. Verovatno je bila devojica; postoji neka nada za oprotaj za deake. Nemoj nikom da kae da si imala tetku. Tvoj otac ne eli da uje njeno ime. Nikada se nije rodila. Verovala sam da seks ne sme da se imenuje i da su rei tako snane, a oevi tako krhki, da bi sama re tetka mogla da ozledi oca na neki tajanstveni nain. Mislila sam da je mojoj porodici, nakon to se nastanila meu doseljenicima koji su nam bili komije u zemlji predaka, bilo potrebno da spere ljagu sa imena i da bi jedna pogrena re razjarila srodnike ak i ovde. Ali ima jo neto u toj zaveri utanja: ele da uestvujem u njenoj kazni. I uestvovala sam. Tokom dvadeset godina od kada sam ula ovu priu nikada nisam pitala za detalje, niti izgovorila tetkino ime; ne znam ga. Ljudi koji mogu da upokoje mrtve mogu i da ih proganjaju i vreaju i dalje to je neka vrsta obrnutog oboavanja predaka. Prava kazna nije bio brzi napad seljana, ve to to ju je porodica namerno zaboravila. Njena izdaja ih je toliko raspametila da su se postarali da e patiti zauvek, ak i posle smrti. Uvek gladna, uvek liena svega, morae da moli druge duhove za hranu, da otima i krade od onih koje ivi potomci daruju. Morae da se bori sa duhovima na raskrima za nekoliko kifli koje oseajni graani ostavljaju kao mamac da bi ih odvukli od sela i domova tako da duhovi predaka mogu da na miru uivaju u gozbi. U tom miru, oni mogu da se ponaaju kao bogovi, a ne duhovi. Zahvaljujui porodinom stablu imaju obezbeena papirna odela, haljine, novac za duhove, papirne kue, papirne automobile, piletinu, meso i pirina zauvek mirisi im se isporuuju u dimu i vatri, para i tamjan se diu iz svake zdele pirina. Pokua-

51

vajui da utie na Kineze da brinu i za osobe izvan svojih porodica, predsednik Mao nas podstie da posveujemo nae papirne replike duhovima istaknutih vojnika i radnika, bez obzira iji su oni preci. Moja tetka zauvek ostaje gladna. Dobra se ne raspodeljuju izmeu duhova na ravne asti. Moja tetka me proganja privlaim njen duh, jer posle pedeset godina zanemarivanja, samo ja joj posveujem stranice papira, iako nisu napravljene u origami oblike kua i odee. Mislim da mi ne eli uvek dobro. Ja odajem njenu priu, a ona je izvrila samoubistvo iz inata, udavila se u porodinom bunaru. Kinezi su se oduvek veoma plaili davljenika, njihovi duhovi jecaju, mokra kosa im visi, koa im je naduvena, ekaju tiho pored reke da u nju povuku svoju zamenu. (S engleskog prevela Aleksandra Izgarjan)

52

VRT
Ejmi Ten

IZBOR MOJE BAKE


U mojoj radnoj sobi, na pisaem stolu, stoji stara porodina fotografija u jednostavom crnom okviru na kojoj su pet ena i jedna devojica ispred paviljona na obali jezera. Kada sam prvi put videla ovu fotografiju kao devojica, inila mi se egzotina kao da dolazi iz mesta i vremena daleko od mene, sa ljudima koji nisu imali veze sa mojim amerikim ivotom. Pogledajte njihova uvezana stopala! Pogledajte tu smenu damu koja je iupala kosu iznad ela! Ona ozbiljna devojica je moja majka. Izgleda kao da ima osam godina. Iza nje, naslonjena na stenu je moja baka Dingmej. Zvala me Baobej, rekla mi je majka. To znai blago. Majka mi je ispriala da je slika snimljena u Hangzou, oko 1924, verovatno u prolee ili jesen, ako je suditi po odei. Na prvi pogled se ini da su na izletu.

Moja majka (u sredini), sa 8 godina, Hangzou, Kina, oko 1924. Ali vidite one bele trake na njihovim suknjama? Bele cipele? To je znak da su u alosti za bakom moje majke Divong, koju su jo zvali i ena za zamenu. ene su dole na mesto na slici, budistiki hram, da uestvuju u jo jednom sveanom obredu za nju. Monasi koje su unajmili za tu priliku otpevali su prikladne rei. ene i devojica ile su u krug i drale

53

upaljene miriljave tapie. Kleale su i molile se, a onda spalile velike gomile novca za duhove kako bi Divong mogla da se uzdigne do vieg mesta u svom novom svetu. Ovo je takoe fotografija sa tajnama i tragedijama, razlog zbog kojeg su upozorenja prenoena s kolena na koleno u naoj porodici kao zavetanja. Svaka od ovih ena propatila je zbog uasne sudbine, rekla mi je majka. A nisu bile seljanke ve su ivele u velikim gradovima, bile veoma moderne. Ile su na plesove i nosile odeu sa stilom. Trebalo je da budu one koje su imale sree u ivotu. Pogledajte lepu enu koja je naslonila prst na obraz. Ona je sestra od ujaka moje majke Nunu Aiji, Dragocena tetka. Ne moete to da vidite, ali celo lice Nunu Aiji bilo je prekriveno oiljcima od boginja. Sreom po nju, neto vie od godinu dana nakon to je snimljena ova fotografija, dobila je dve brane ponude od dve porodice. Odbila je advokata i udala se za drugog oveka. Kasnije se razvela od mua to je bio veoma smeo postupak za enu u to doba. Ali onda, zbog toga to nije uopte mogla da iznae nain kako da izdrava sebe i erku, Nunu Aiji je na kraju prihvatila drugu ponudu advokata ovoga puta da postane njegova konkubina broj dva. ta je drugo mogla da uradi?, rekla je moja majka. Prialo se da je imala sree to ju je advokat jo uopte hteo. A sada pogledajte malu enu sa kiselim izrazom na licu. Postoji razlog zbog kojeg Ujakova ena, Djou Ma, ima taj izraz. Njen mu, moj deda ujak, esto se alio da mu je porodica izabrala runu devojku za suprugu. Da bi pokazao koliko je nezadovoljan, stalno je vreao Djou Ma i kritikovao nain na koji sprema jela. Tokom jedne od njihovih unih rasprava za veerom, gurnuli su sto i lonac kipue supe se prevrnuo i prolio po vratu neake. Toliko je bila ispeena da je jedva preivela. Moja majka je bila ta mala neaka i do kraja ivota je imala oiljak na vratu. Porodica Velikog Ujaka konano je ugovorila brak sa porodicom lepotice koja je postala njegova druga ena. Ali primedbe na kuvanje njegove prve ene nisu prestale. Kada se razbolela od bolesti koja je bila lako izleiva, odbila je da pije bilo kakve lekove. Zarekla se da e radije umreti nego da bez potrebe ivi i jedan dan due. I ubrzo nakon toga je umrla. Duma, Velika Majka je ona ena kraljevskog dranja sa oupanim elom koja sedi na steni. ena u tamnom kaputiu pored nje je njena sluavka koje se moja majka sea samo kao ene koja je istila, ali ne i kuvala. Duma je bila tetka moje majke, erka njenog dede i njegove prave ene, Nu-Pei. Ali Divong, ena za zamenu, baka moje majke, prezirala je Dumu, svoju poerku, zato to je bila previe snana, za razliku od njene sopstvene erke, moje bake, koja je volela Dumu. Nije je bilo briga to se prva erka Dume rodila sa grbom znak, kako je neko rekao, da sama Duma ima iskrivljenu prirodu. Nije prestala da poseuje Dumu kada se preudala, prekrivi naredbu porodice da ostane zauvek udovica. Kasnije se Duma ubila, iskoristila je neki tajanstveni nain zbog ega je tri dana umirala polako. Duma je umrla na isti nain na koji je ivela, rekla je moja majka, snano, mnogo je patila. Dingmej, moja baka, poivela je jo samo godinu ili dve nakon to je snimljena ova slika. Bila je udovica siromanog naunika, oveka koji je imao nesreu da umre od gripa ba kad su ga postavili da bude zamenik sudije u malom okrugu. Samo nagaam da se radilo o gripu, jer je njegova smrt 1918. bila nagla, kao i smrt miliona drugih koji su umrli tokom velike pandemije. Porodina legenda, meutim, kae da se duh oveka koga je osudio na smrt vratio iz pakla i ubio ga.

54

Nekako u vreme kada je snimljena ova fotografija, na jo jednom izletu, bogata koji je voleo da sakuplja lepotice ugledao je moju baku, koja je ve bila postala udovica, i naredio jednoj od svojih ena da je pozove da igraju ma-dong. Jedne noi ju je silovao, izoptivi je na taj nain iz drutva. Moja baka postala je konkubina tog bogataa i povela je erku na ostrvo blizu angaja. Ostavila je sina za sobom kako bi mu sauvala obraz. Kada je rodila deaka, bogataevog prvog sina, ubila se tako to je progutala sirovi opijum koji je stavila u pirinane kolaie to se prave za Novu godinu. Nemoj da ide mojim stopama, rekla je svojoj erkici, koja je plakala na njenoj samrtnoj postelji. Na sahrani moje bake, monasi su vezali lance oko nogu moje majke kako ne bi odletela sa duhom svoje majke. Pokuala sam da ih skinem, rekla mi je majka. Bila sam njeno blago. Bila sam njen ivot. Pokuala je i da ide njenim stopama. Jo kao mala esto je govorila o tome da e se ubiti. Nikada nije prestala da osea poriv da to uini. Moja majka nikada nije mogla da pria o sramoti to je bila erka konkubine, ak ni sa najbliim prijateljicama. Nemoj nikome da kae, rekla mi je jednom. Ljudi to ne mogu da razumeju. Konkubina je bila kao neka vrsta prostitutke. Moja majka je bila dobra ena, iz visoke klase. Nije imala izbora. Rekla sam joj da razumem. Kako moe da razume?, raestila se. Nisi ivela u Kini tada. Ne zna kako je kad nema nikakav status u ivotu. Ja sam bila njena erka. Nismo imali obraz! Nismo nikome pripadale! To je sramota koju nosim kao teret koji nikada neu moi da skinem s lea. Na kraju se rasplakala. Kada sam sa majkom otputovala u Peking, saznala sam da je moj ujak naao nain da isti teret sramote skine sa svojih lea. On je bio sin kojeg je moja baka ostavila kada je otila. Ulanio se u Komunistiku partiju 1963. godine pre svega, kako mi je rekao, da bi zbacio reim koji je naterao njegovu majku da postane konkubina. Objavio je priu o svojoj majci. Rekla sam mu da piem o svojoj baki u romanu. Sloili smo se da je moja baka izvor snage za celu nau porodicu. Moja majka je plakala kada je to ula. esto gledam ovu fotografiju i mogu slobodno da kaem da moja baka nikada nije mogla da zamisli da e jednoga dana imati unuku koja ivi u kui koja je pola njena, a pola njenog mua, koja ima psa i maku koje je razmazila (to to nema decu stvar je njenog izbora, a ne nesrene sudbine), i da ta njena unuka ima sopstveni novac, da moe da kupuje pedeset posto popusta, puna cena, nema veze, ne mora nikog da pita za dozvolu da neto kupi zato to sama zarauje za ivot, radi ono to joj je vano, a to je da pria prie, mnoge od njih o svojoj baki, eni koja je verovala da je smrt jedini nain da promeni svoj ivot. Neki roak je jednom grdio moju majku: to pria erki te beskorisne prie? Ona ne moe da promeni prolost. A moja majka je odgovorila: Moe da je promeni. Priam joj kako bi ona ispriala svima, kako bi ispriala celom svetu da znaju ta je moja majka propatila. Eto tako moe da se promeni prolost. Razmiljam o tome ta je moja majka rekla. Zar prolost nije ono ega se ljudi seaju ko je ta uradio, kako i zato? A ono ega se ljudi seaju, zar to nije ono to su ve izabrali da e verovati? Tokom toliko godina, moja porodica verovala je da je moja baka bila rtva drutva, koja je, na alost, sebi oduzela ivot. Ni manje, ni vie.

55

U radnoj sobi, vraam se u prolost, do trenutka kada je moja baka rekla mojoj majci da ne ide njenim stopama. Moja baka i ja idemo jedna pored druge, zamiljamo prolost drugaije, seamo je se na drugi nain. Zajedno dolazimo do grobnice uspomena. Otvaramo je i oslobaamo ono to je previe dugo bilo sahranjeno uasan oaj, razarajui bes. Bolujemo, tugujemo, plaemo. Ali onda uviamo da je neto preostalo: nade, razbijene u paramparad, ali jo uvek tu. Gledam u fotografiju moje bake. Zajedno piemo prie o onome to je bilo i to je trebalo da bude, ili to je moglo da bude ili jo uvek moe da se desi. Znamo da prolost moe da se promeni. Moemo da izaberemo u ta emo da verujemo. Moemo da izaberemo ega emo se seati. To je ono to nas oslobaa, taj izbor, oslobaa nas da se nadamo da moemo da iskupimo iste te uspomene za malu devojicu koja je postala moja majka. (S engleskog prevela Aleksandra Izgarjan)

56

VRT
Barati Mukerdi

DEZMIN
1. Nekada davno, ispod banjan drveta u selu Hasnapur, astrolog je prislonio svoje blago savijene dlanove na ui njegov satelitski tanjir okrenut ka zvezdama i predvideo da u ostati udovica i zauvek napustiti taj kraj. Tada sam imala samo sedam godina, bila sam brza i spremna sve da probam, ruku izgrebanih i ogrubelih od lia i trnja. Ne!, uzviknula sam. Ti si jedan ludi starac. Ne moe da zna ta me eka u budunosti! Kako hoe, rekao je astrolog, cerekajui se. Ono to treba da se dogodi, dogodie se. Potom me je snano lupio po glavi. Pala sam. Zubi su mi se usekli u jezik. Jedna granica koja je trala iz naramka drva za potpalu, koja sam skupila pre toga, napravila mi je ranu na elu u obliku zvezde. Leala sam mirno. Astrolog je ponovo pao u trans. Ja sam bila nita, estica praine u solarnom sistemu. Nevolje su krenule prema meni. Bila sam bespomona, prokleta. Zvezda je krvarila. Ne verujem ti, proaputala sam. Astrolog je smotao svoju pohabanu prostirku i gurnuo stopala u gumene sandale. Sudbina je Sudbina. Kada je Behulinom mladoenji bilo sueno da umre od ujeda zmije u noi njihovog venanja, da li bi njegova smrt bila spreena gradnjom tvrave od elika? Zaarana zmija proie i kroz vrste zidove, ako je to potrebno. Osetila sam slatki miris zimskog divljeg cvea. Prepelice su skakutale, krijui se i traei me u visokoj travi. Veverice malene poput mieva jurile su preko mojih ruku, isputajui lenike. Drvee je bilo pognuto, isprepletanog korenja, kao da su tu bili ukorenjeni duhovi starih ena. Uvek sam mislila da me tite enski duhovi. Nisam misila da sam nita. Idi nai svoje sestre, naredio mi je ovek sa ogromnim uima. Devojice ne bi smele ovde da lutaju same. Podigao me je na noge i pokazao mi puteljak koji je vodio iz ume ka okuci reke. Vukla sam svoj naramak ka reci. Mrzela sam to mesto. Reka je tu stvorila mirno jezerce, boje smeeg mulja, zagueno zumbulima i izmetom bizona koje su deaci iz sela prali uzvodno. ene su pepelom ribale plehane posude. Dobisi su ispirali ve na kamenim ploama. Domaice su se raspravljale, grabei vodu kantama iz skoro presuenih bunara. Moje starije sestre, usporene, srene devojice sa rukama glatkim poput putera, jo uvek su se kupale na stepenicama koje su vodile u reku. ta se dogodilo?, vrisnule su moje sestre, a potom krenule da briu moju krvavu zvezdu skvaenim krajevima svojih velova. Sad e imati oiljak na licu do kraja ivota! Kako e ti porodica ikada pronai mua? Iupala sam se iz njihovog brinog stiska. To nije oiljak, viknula sam, to je moje tree oko. U priama koje je naa mama recitovala, najsvetiji mudraci razvili bi tree oko na sredini ela. Kroz to oko oni su virili u nevidljive svetove. Sada sam ja mudrac.

57

Moje sestre su se sitnim koracima popele uz klizave stepenice, zgrabile svoje krage i moj sveanj drva, i otrale da potrae pomo od ena pored bunara. Otplivala sam do mesta gde je reka bila zlatna od sunevih zraka koji su se prelamali kroz izmaglicu. Koprcala sam se i ritala nogama od besa. Iznenada, rukama sam odgurnula meko, mrtvo telo malenog psa, natopljeno vodom. Telo mu je bilo trulo, oi pojedene. U trenutku kada sam ga dodirnula, telo se prepolovilo, kao da ga je voda drala slepljenog. Osetio se oduran smrad iz tog prelomljenog lea, a onda su oba dela brzo potonula. Smrad je ostao sa mnom. Sada imam dvadeset etiri godine, ivim u Badenu, u okrugu Elsa u Ajovi, ali svaki put kada podignem au vode ka usnama, na trenutak ga osetim. Znam ta ne elim da postanem. 2. Tejlor nije eleo da pobegnem u Ajovu. Kako neko moe da ode iz Njujorka, rekao je, Kako ti moe da ode iz Njujorka, ti pripada ovde. Ajova je dosadna i ravna, rekao je. Takav je i Pandab, rekla sam. Zasluuje bolje. Ima mnogo stvari koje ja zasluujem, ali nisu sve dobre. Tejlor je smatrao da dosada podrazumeva odsustvo deavanja, ali dosada je sama po sebi jedna vrsta deavanja. Dosada je neka vrsta luksuza. Tejlor nije bio u pravu. Ajova nije ravna, niti je to okrug Elsa. Kasno je majsko popodne u suvoj sezoni i sunevi zraci uokviruju vrhove breuljaka poput morske pene, potom skreu preko talasastog mora zemlje Lucovih, sve dok ih ne prekinu vrhovi javora i bunovi zove na kraju nae zemlje. Petnaest stotina ari zemlje Lucovih i Riplmejerovih presecaju nekoliko ribnjaka i lednikih nanosa, jedna uz drugu, irine desetak kilometara. Zemlja Riplmejerovih: Badova i moja i Duova. Dejn Riplmejer ima raun u banci. Ima ga i Joti Vijh, u drugom gradu. Badov otac je osnovao Prvu banku Badena iznad berbernice; sada Bad njome upravlja iz lepe niske zgrade izmeu kopirnice Kvik Kopi i nove apoteke Drag Taun. Bad hoe da se udam za njega, zvanino kae on, pre nego to se beba rodi. Ljudi misle da smo venani. On je bankar u malom gradu, nije mu dozvoljeno da bude impulsivan. Imam dvostruko manje godina od njega, i izgledam kao prava strankinja. Mi smo od onih koji se venavaju. Ono to je moja prednost je sledee: nije bio u invalidskim kolicima kad smo se upoznali. Nisam ga napustila kada se to dogodilo. Iz kuhinje mogu da vidim jedinog Lucovog sina, Darela, kako obrauje zemlju. Darel izgleda izgubljeno ovih dana, poput malog deaka, u proirenoj klimatizovanoj kabini ogromnog traktora. Din Luc je imao skoro sto trideset kilograma i bio mu je potreban svaki kvadratni centimetar. Ovo je prvi put da Darel sam seje. Tokovi njegovog traktora prekriveni su prainom finom poput pudera. Ivice uzoranih polja izgledaju kao pavork prekrivai u raznim nijansama od svetlozelene do sivo smee. Blie, na mestu gde se naa zemlja blago sputa ka

58

zemlji Lucovih, Senka, Darelov ogromni crni pas, probija se kroz stabljike kukurza, koje su iseene do visine glenjeva. Farmerski pas zna da ne treba da oteuje lie biljaka, ak i kada bezglavo juri za lasicom ili poljskim miem. Zemlja koja se podie iza Senkinih apa lii na oblaie praine. Prole zime Din i Kerol Luc otputovali su u Kaliforniju, kao to su to obino radili u januaru, poto bi im pristigao novac, a pre nego to je trebalo popunjavati poreske prijave. Din, koji je imao etrdeset i etiri godine, uguio se paretom neke meksike hrane. Bio je toliko teak da ga Kerol nije mogla podii da ga spasi zahvatom za spasavanje od guenja. Svi konobari bili su ilegalci koji su se razbeali i posakrivali im je pozvana policija. Din je vodio rauna o svim naim poslovima na farmi dok je Bad bio u bolnici. Sada Bad hoe da uradi to isto za Darela i farmu Lucovih, ali on nije mukarac kakav je nekad bio. Kada pogledam kroz dvorini prozor u kui Majke Riplmejer, ne vidim kraj malog carstva koje posedujemo. Din je obino govorio Badu: Ako bi spojio nae farme tano kod Lupa, protezali bismo se od stadiona Vrigli do stadiona Komiski. Za tri i po godine zajednikog ivota, dala sam Badu novo trojstvo o kome je mogao da razmilja: Brahmu, Vinu i ivu. A on mi je dao svoje: Mjuzial, Brok i Gibson. Badov otac je odrastao u junoj Ajovi, a Dinov otac bio je poreklom iz Davenporta. U Otumvi je televizija prenosila Kardinale, a u Davenportu Kabze.1 Odanost bejzbol klubovima prenosila se s oeva na sinove. Bad kae za sebe da je on kardinalski bankar u zemlji Kabija. On voli brzinu i akciju: odobrie kredit onima koji su spremni da rizikuju da posade nove sorte ili probaju nove metode. Din Luc je uvek igrao na sigurno: kukuruz, pasulj i svinje. Posle dobre godine, kupio bi sebi najnoviji model maine u prodavnici poljoprivrednih maina: ogroman traktor sa klimatizovanim kabinama i muzikim stereo ureajem. Tipian traktor Kabza, Bad bi se alio, pun snage, a nedovoljno pokretan ali kupovinu bi uvek odobravao. Din je ak sa strane na traktoru nacrtao zvanini logo Kabza. Meni se inilo kao da pie ABz. Darel je preko tog loga nacrtao drugi, logo Hokija. Darel ima sestru u San Dijegu, udatu za nekog mornarikog oficira. Kerol se preselila tamo da bude blie njoj. Sa svim tim starim stanovnicima iz Ajove u junoj Kaliforniji, nada se da nee dugo biti udovica. Darel je imao devojku koja je ivela s njim prole jeseni, ali je zbrisala u Teksas posle prve snene oluje. Darel pominje prodaju, i ja ga ne krivim. Hiljade ari je isuvie mnogo za nekog ko je diplomirao na Univerzitetu Severna Ajova prolog leta. On bi voleo da ode u Novi Meksiko, kae, i otvori franizu, dalje od svinja i hladnoe i radnog vremena farmera. Radio ek,2 na primer. On je samo godinu dana mlai od mene, ali ja ne mogu da pretpostavim kakva je njegova predstava o stvarnosti. Ponaam se prema njemu kao prema nevinacetu. Jue je svratio na veeru. Ljudi poinju da se navikavaju na moje bukurie, ak i ako moraju da mau rukama pred otvorenim ustima. Razoaraju se ako na stolu nema neeg indijskog. Prolog leta Darel je iz Kalifornije naruio rasad iz Orijentalne bate zaina i posadio ga za mene korijander, uglavnom, i miroiju, fenugrik i oko pet vrsta ili paprika. Uvek se potrudim da upotrebim njegove zaine.
1 2

Ameriki bejzbol klubovi. (Prim. prev.) Eng. Radio Shack lanac prodavnica tehnike robe. (Prim. prev.)

59

Sino nam je rekao da su ga posetila dva oveka iz Daltona, u okrugu Donson, i pokazali mu planove za postavljanje golf terena na farmi njegovog oca. Bad mi je kasnije rekao da su ona dvojica iz Daltona veliki biznismeni. Poto je zemlja tako jeftina, a farmeri toliko oajni, oni brzo otkupljuju ogromne povrine koje kasnije nee sluiti za poljoprivredu. Piste za avione, golf tereni, akvaparkovi i sportski centri. Badu je beskrajno teko ak i da izgovori sve to. Darel je prilino uzbuen zbog svega toga. Imali bi noni golf sa osvetljenim stazama. Sredom uvee bi organizovali vee za dame, etvrtkom vee samo za neenje, petkom za parove. Napravie slinu franizu golf terena kakvi ve funkcioniu na zapadu. Plan je da se ambar preuredi u prostorije kluba, sa restoranom i dodatnim prostorom za opremu i vebanje. Ne znam ta e uraditi sa svinjcem i ugraenim rezervoarom za svinjsko ubrivo. Kad si toliko zapeo za taj teren za golf, Bad je rekao, to sam ne kupi franizu za golf? Ne bih mogao da gledam kako mi ljudi gaze po poljima, odgovorio je. I onda, kako e se klub zvati?, pitala sam Darela. Nije mi se sve to inilo kao loa ideja. Igralite, noni termini za golf, teniski tereni u starom i oronulom ambaru. Ambar, rekao je Darel. Mislio sam da e ti smisliti neko lepe ime. Neto na indijskom. Pocrveneo je. Htela sam da kaem Darelu: Misli neto na hindu jeziku, ne indijskom, ne postoji indijski jezik, ali to bi ga pogodilo i ne bi onda progovorio ni re do kraja veere. On je iz sveta gde jezik koji govori predstavlja ono to jesi. Farmeri su u ovom kraju vrlo slini seljacima sa kojima sam ja odrasla. Skromni ljudi, koji se nikada ne hvale, taktini i utivi na svoj nain. Farmer zavisi od previe stvari koje su van njegove kontrole; otud skromnost. Okrueni su pravilima lepog ponaanja. Ako ih prekre, kao to je to uradio Harlan Krener, zna se kakve e se strane stvari dogoditi. Baden je ono to zovu bazina nemaka zajednica. ak se smatra da Danci i veani mogu biti povremeno nepredvidivi, to se tie genetskog naslea. ula sam re zagonetan. Zagonetni veani. Tajanstveni Danci. Oni nisu Amii, ali vole sve da rade na starinski nain. Oni su konzervativni ljudi sa modernim pogledom na svet. Za veerom, Bad je ljutito vikao na Darela. Koji je to farmer odavde dovoljno lud da igra golf nou tri ili etiri puta nedeljno?, pitao ga je. Darel je pokuao da se naali na taj raun. Vremena se menjaju. Farmeri se menjaju. ak je i Vrigli dobio osvetljenje, Bad. Bad je verovatno u pravu. Uglavnom je u pravu. Ali izjeda ga to to je u pravu, i to to mora da pomene sve one negativne strane kada klijent koji hoe kredit eli da uje samo one pozitivne. Povrh svega, mora da pije pilule za stomak, krvni pritisak, diuretike, mae razne vrste krema za kou. Zbog toga to je nepokretan mnogo se lake uznemiri. Kasnije te noi, pokuala sam da ga smirim. Rekla sam: Darel nee morati da proda farmu. Videe, pae kia. Onda sam uzela njegovu veliku ruiastu aku, sa zlatnim starakim pegama i crvenkasto ukastim dlaicama, i stavila je na svoj stomak. Njegova kosa je gusta i uglavnom seda, ali nekada je imao crvenkasto plavu kosu i sjajne plave oi. Oi su mu sada manje sjajne, ali imaju istu vrstu plavetnila koje nisam nigde drugde videla. Ljubiaste iskre u tirkiznom jezercu. Nosim dete Bada Riplmejera. On eli da se venamo pre nego to se dete rodi. eli da moe da kae, Bad i Dejn Riplmejer s ponosom objavljuju...

60

Obavio je drugu ruku oko mog vrata i snano me poljubio u usta. Udaje se za mene?, kae. U poslednje vreme uvek ujem znak pitanja posle svega to izgovori. Bad nije kao Tejlor nikada me nije ispitivao o Indiji; to ga plai. Ne bi ga zanimalo proroanstvo starog fakira ispod banjan drveta. Bad je bio ranjen u bici izmeu moje sudbine i moje volje. Ponekad pomislim da sam mu spasila ivot time to se nisam udala za njega. Oseam se tako mono, poput boginje. I danas je, kao i uvek nedeljom, u kuhinji glavna Majka Riplmejer. Otili smo kod Majke Riplmejer na nedeljno peenje. Bad i njegovo osmoro brae i sestara roeno je u ovoj kui. Iz pravca Badena, to je prva kua u kojoj se moe iveti, u drugoj neasfaltiranoj ulici poto se proe salon Madam Kleo. Madam Kleo ia i pravi frizure u jarko ruiastoj geodezinoj kupoli. Kada je okonan razvod Bada i Karen, Karen je dobila njihovu raskonu kuu na tri sprata, obloenu ciglom i sa stubovima na prednjoj strani. To je bio njihov dom dvadeset i osam godina. Kua koju je kupio posle razvoda niska je i iroka, sa nizom dozidanih prostorija. Ranije je to bila kua nekog najamnika. Jednoga dana emo preuzeti kuu Majke Riplmejer. Do tada, ekamo ovde, okrueni sa tri stotine hektara zemlje, to i nije loe. Moj otac je podigao nas devetoro na trideset hektara. To je nekada bila trosobna kua. On daje u arendu tri stotine ari za seno. Kada smo se uselili, dodali smo veliku novu dnevnu sobu, i jednu malu spavau sobu kada su nam iz agencije za usvajanje dece u De Moinu javili da je Du krenuo za Hong Kong. Kua izgleda mala i prljava sa neasfaltiranog puta, ali svaki put kada zakripim kolima na prilazu kui i parkiram svoj stari auto marke Rebit izmeu zarale i zaputene mainerije i praznog silosa, sve te nadograene prostorije uljuljkaju me u pomisao da svi mi Riplmejerovi, ak i mi pridolice, pripadamo ovde. Du je Riplmejer. Ranije je bio Du Tijen. Imao je etrnaest kada smo ga usvojili; sada ima sedamnaest godina, ide u trei razred srednje kole. Dobar je ak, mada je ponekad prezriv. Jedva je znao engleski kada je stigao, sada ga govori teno, ali sa akcentom. Kao Kisinder, napominje. Meni obino kau da nemam akcent, ali ne govorim ni kao ljudi u Ajovi. Moj glas je poput onih glasova koje ujemo preko telefona, vrlo jasan i umirujui. Moda sam iz severne Kalifornije, nagaaju. Du kae da se ti glasovi stvaraju pomou kompjutera. Bio je januar kada je Du stigao u De Moin iz Honolulua sa pratnjom iz agencije. Imao je na sebi majicu kratkih rukava na kojoj je pisalo Aloha svima i teksas jaknu. Sa sobom smo poneli novi ubretarac, kao to su nam rekli. Pored Bada on je izgledao tako siuan, tako neobeleen, iako je svata doiveo. Agenciji nije smetao Badov razvod. Karen je mogla praviti probleme, ali nije. Agencija je bila oarana idejom da Bad ima enu iz Azije, nisu dalje nita ispitivali. Du je bio jedno od siroadi za koje je bilo teko nai porodicu. Nikada ranije nije video sneg, niti osetio hladnou. Nikada ranije nije nosio kaput. Kad smo se vraali u Baden, svratili smo u Mekdonalds. Kada smo parkirali, Du je izleteo iz auta, ostavivi svoj novi kaput na seditu. Vetar je bio leden, bilo je minus 35, a on nas je ekao nasred parkinga u svojoj Aloha svima majici kratkih rukava, dok smo se mi utoplili i zakljuali auto. Nije mahao rukama da se ugreje niti duvao u dlanove.

61

Onoga dana kada sam dola u Baden i ula u Badovu banku sa Majkom Riplmejer traei posao, Bad je bio visok i vitak pedesetogodinji bankar, oenjen s Karen i otac Badija i Verna, koji su bili oenjeni i imali farme u oblinjim okruzima. O Aziji bi razmiljao jedino kao o tritu soje. Jednom je bio u Pekingu sa delegacijom bankara i posetio Kineski zid. est meseci kasnije, Bad Riplmejer bio je razvedeni mukarac koji je iveo sa jednom Indijkom u kui najamnog radnika, osam kilometara van grada. Azija ga je transformisala, napravila od njega neustraivog i oseajnog oveka. eleo je da nadoknadi pedeset godina sebinosti, kako on to kae. Jedne noi je video specijalnu emisiju o ljudima koji su pokuavali da pobegnu iz Vijetnama na splavovima i brodovima, a zavrili u tajlandskim zatvorima. Sledeeg dana je pozvao agenciju. Sudbine su tako zamrene u modernom svetu, kako neki bog moe da ih rasplete i ispravi? Godinu dana posle toga, dodali smo Dua u nae ivote, a Bad je bio prikovan za invalidska kolica. Majka voli da kuva, ali ovog popodneva je ljutita. Ovo je jedan od njenih srednje-loih dana, to znai da e nas bockati do veeri. Ona ima sedamdeset i est godina i vrca od ivota u Junkers3 pantalonama i sakou. Madam Kleo, koja je uila zanat u Otumvi, ukrotila je njenu sedu kosu u lokne. U Hasnapuru ena moe biti stara i kada ima dvadeset i dve. Setila sam se Vilme, devojke kojoj sam zavidela jer je ivela u zidanoj dvospratnoj kui sa pravim prozorima. Naa koliba bila je od blata. Njeno venanje bilo je neto najraskonije to je selo ikada videlo. Otac joj je dao u miraz crvenog sportskog marutija i friider. U dvadeset prvoj godini njen mu je umro od tifusa, i sa dvadeset dve ona se polila kerozinom i bacila na pe, viui bogu smrti: Jama, uzmi me sebi. Seljaci kau da kada se razbije glineni krag vidi da je vazduh unutra isti kao i vazduh spolja. Vilma se zapalila zato to je razbila svoj krag; videla je da nema unutranjosti i spoljanjosti. Mi smo samo ljuske iste Venosti. U Hasnapuru, Vilmina pria nije tuna pria. Tuna pria bi bila pria o eni godina Majke Riplmejer koja jo uvek radi na svojoj ljusci, brinui se o tome da redovno sreuje frizuru i nokte u salonu Madam Kleo. * * * Majka Riplmejer pria mi svoje prie iz vremena velike ekonomske krize. U poetku sam mislila da moemo da razmenimo koju prvoklasnu priu o siromatvu, ali moje prie kod nje izazivaju nelagodu. Nije da je neprijateljski nastrojena. Prosto, to je kao kada pogleda ime u mom pasou i vidi Jyo i na samom poetku shvati da njena usta nisu stvorena da bi proizvodila takve glasove. Ne moe ni da zamisli selo u Pandabu. Ne smetaju joj moje prie o Njujorku i Floridi zato to je bila na Floridi vie puta i videla dovoljno slika Njujorka. Moram da pazim koje prie priam. Moram da pazim ta kaem. Ako i priam o Indiji, priam o svojim roditeljima. Mogla bih da joj priam o sui u Hasnapuru, kako pored isuenog bunara mirne i blage ene podivljaju zbog poslednje kante blatnjave vode. ak i ovde, skupljam vodu u prazne plastine flae soka od narande, mleka, ae, inije, i bilo koje druge posude koje naem.
3

Eng. Younkers naziv robne kue u Ajovi. (Prim. prev.)

62

Preivela sam mnogo sua, i to ne tako davno. Majka ne misli da je to suludo. Velika kriza je i od nje stvorila skupljaa. Pokazala mi je svoju zalihu aluminijumskih folija. Ona trpa folije, uredno umotane u flanelski arav, u fijoku ispod kreveta za ebad i rezervne jastuke. Ona se pita, znam to, zato sam otila. Kaem joj, zbog obrazovanja, to je uglavnom tano. Zna da tu ima jo neto. Kaem, imala sam misiju. elim da je potedim od previe stvarnosti. Kae da joj se vie sviam od Karen, iako je Karen odrasla ba ovde u Badenu, a Karenina majka, koja ima osamdeset dve, jo uvek dolazi po nju kada idu na sastanak njihove grupe za ivenje pavork prekrivaa pri Humanitarnom fondu luteranske crkve. Prole godine njihov je humanitarni fond skupio 18000 dolara za Etiopiju. Prekrivai Majine grupe prodati su jednom elavom, nasmejanom oveku iz ikaga za hiljadu i sto dolara, koji je rekao da je to za njegovu unuku, ali ja sam proitala reklamna slova na njegovom kombiju. Neposredno pre razvoda, prema Badovoj prii, Karen je ustro zagovarala predlog da Majku smeste u Luteranski dom za stare. Majka sluti da ja imam drugaiju predstavu o porodici. Sto je postavljen i sve je spremno. Du je napravio cvetni aranman od ranog cvea, a ja sam ispolirala zbirku srebrnih kaika. Bad ima petoro brae i tri sestre, i svi su bili roeni ili bar krteni sa srebrnom kaikom u ustima. I ja dolazim iz devetolane porodice. Kakva sluajnost, kae Bad. Ima jednog brata u Miniapolisu i jednu sestru u Omahi. Jedan brat, po imenu Vern Riplmejer Junior, umro je u Koreji, jedini drugi dodir porodice s Azijom. Svi ostali ive u Teksasu i Kaliforniji. Posle razvoda, Majka je traila od Karen da vrati kaike. Uzimala-davala, Majka voli da se ali. Du i Skot, iji otac radi dole u fabrici kukuruznih zaslaivaa, pruili su se na tepihu, gledajui emisiju Monster Truck Madness. Kamioni protiv tenkova, pri emu ih tenkovi unitavaju. Kupili smo satelitsku antenu onog dana kada smo prvi put pozvali Dua telefonom u Aziju. Ni po emu se ne moe zakljuiti iz koje zemlje se emituje ova emisija. Prvo to je Du pitao Bada, na bolno loem engleskom preko prekookeanske telefonske veze, bilo je: Ima televizor? Kupi? Priao je kako je gledao televiziju u svojoj kui u Sajgonu. Shvatili smo sutinu. Imao je dva ivota, jedan u Sajgonu, drugi u izbeglikom kampu. U Sajgonu je iveo u kui s velikom porodicom i bio je srean. Ne pria mnogo o izbeglikom kampu, osim da je njegova mama odsekla kosu, starija braa su uzgajala ribe borce, a sestra koja je bila udata donosila mu je ive krabe i crve za jelo kadgod je mogla da se iunja iz svog kampa. Od jednog brbljivog radnika iz agencije smo saznali da je Duovu majku i brau zaklao neki ljubomorni ludak u polju, nakon to su dobili vize. Vidi ono udo to leti!, Skot vie, puzei blie prema ekranu. Tako je! Blato se podie za tenkom zvanim Crveni razbija. Vau, Neli! Du sada ume isto da vie kao i Skot. Dri se! Razbija je osnova evi Blejzera zavarena na tenk iz Drugog svetskog rata. Majka je doetala do televizora, ali nije sela. U skraenom ponovljenom snimku gledamo kako Crveni razbija rastura sredite neke movare. Ne mogu a da ne pomislim kako sve to lii na krater od eksplodirane bombe. Da li Du ikada pomilja na te stvari? Ne znam o emu on razmilja. U koli ga zovu Jogi, uglavnom zbog toga to njegovo ime na engleskom

63

zvui kao Ju. Ali on je pravi jogi, uvek suzdran. Ispriala sam mu moje prie o Indiji, o godinama izmeu Indije i Ajove, nadajui se da e i on neto podeliti sa mnom. Kada zavrim on obino kae: To je horor. Jel mogu sad da idem? Sveti Toledo!, Majka se ukljuila. Mama, u redu je, zar ne, da Skot ostane na veeri? Ako se sa tim slau njegovi roditelji. Skot mi se nasmejao i sevnuli su njegovi savreni zubi. Zavidim mu na zubima. Nismo imali zubara u Hasnapuru. Dugo vremena nismo imali ni doktora, sem sahiba za vakcine, koji je dolazio i odlazio iz sela u dipu humanitaraca. Moji zubi izgledaju kao da su izreetani. Du ima sedamnaest godina i nosi protezu. Proteza je bila poklon za Boi koji je traio. I ako vas dvojica operete pasulj, dodajem. Ne kuvate ono uto, go R? Primeujem razoarenje. Skuvau ako kae kako se to zove. Vidim da se doaptava sa Duom, i Du slee svojim mravim ramenima. Globi?, kae on. Dovoljno blizu. Odnela sam gobi alu na radionicu Luteranskog humanitarnog fonda prole nedelje. Polako menjam ula ukusa stanovnika okruga Elsa. Stavila sam ostatke sinonjeg matar panira u mikrotalasnu. Dobro ide sa svinjetinom, verujte mi. Bad se dogurao u kolicima iz svoje radne sobe. Ne mogu da dozvolim da mali to uradi! Mali je Darel, ije je finansijske proraune analizirao. To je ista glupost. Din mi to nikad ne bi oprostio. Naruila sam najnoviji model invalidskih kolica, automatizovana i vrlo lako pokretljiva. Doktor je rekao: Imao sam pacijenta koji je izbuio svoje metke i okaio ih na lanac oko vrata. Bad mu je rekao da ih baci. Nije eleo da vidi kako su se spljotili odbijajui se od njegove kosti. Doktor je iz Montane. Ja nisam bila zapadnije od Linkolna u Nebraski. Svake noi granica se sve vie blii. Razmiljaj o bankarstvu kao o svom poslu, elim da kaem Badu. Ne donosi moralne odluke umesto Darela. Sada je to njegova farma. Prodajom moe da zaradi pola miliona, kupi svoju franizu i kuu, a ja mogu da gledam na terene za golf, to me nee ubiti. Bad se suvie uplie. To ga je skoro ubilo pre dve godine. Gledaj ga, tata!, Du je uzviknuo. Gledaj kako polee! Bad sputa finansijske izvetaje i planove iz kojih je neto zapisivao. Jurnuo je kolicima blie Duu da vidi Pitona. Jeste li ve nauili da ih dignete na zadnje tokove, gospodine R?, pita Skot u ali. Ohoho! Nasmejao se. To udo daje tom tipu krila! Piton je sebi napravio specijalne podesive amortizere. Otac i sin gledaju kako ovek-zmija pobeuje ostale. Na ekranu neka vozila, tanana kao bubice, preleu preko ustalasanog blata. Ljudi sa kacigama mi pokazuju znak pobede. Svi su reili veeras da pobede. Nitro ekspres, Cura za tuu, Ludaka oekivanja. Pomerite se, apuem. Preko izbeljenog tla Badena u Ajovi, skupljaju se slobodni i grudviasti kini oblaci. Dobra vremena, najbolja vremena dolaze. Pomerite se.

64

Majka nervozno koraa izmeu dva prozora. Jadni Vern. Njene ruke kupe estice praine koje ne mogu da vidim. Toliko snano duva da nikad nee nai put od tale do kue. ovek moe da nastrada po ovakvoj oluji. Bad me gleda uplaeno. Njegov otac je bio Vern. Smirujem ga dodirom. On sputa svoju glavu na moj kuk. Hoe li poljubiti ovu staru ludu? Smei se. Saginjem se nad njegovo iroko lice. Ljubi moju bradu, obraze, kapke i slepoonice. Njegove usne prelaze preko mog ela; greju hladnu bledu zvezdu mog oiljka na elu. Moje tree oko sija, svetla taka usmerena na ivote koji e doi. To nije vizija koju treba podeliti s Badom. On je srean. I ja sam dovoljno srena. Limun uto popodne ulee unutra kroz pokidane komarnike. Prvi letnji svici svetlucaju. Oseam kako me vuku suprotstavljene sile. Nada i bol. Bol i nada. Majka se muva po sobi palei lampe. Jesi li videla prekriva?, pita. ta misli koliko se moe dobiti? Trideset pet? etrdeset? Na beloj svetlosti lampi duhovi lete prema meni. Dejn, Dasmin, Doti. To e zavisiti od savesti stranaca na Boi, Bad se ali. Moda dobijete i vie od trideset i pet. Pomisli koliko ljudi tamo moe da se prehrani sa trideset i pet dolara. Tamo. Nisam sigurna ta Majka zamilja. Na ivici sveta, u paklenim pustinjama, zaraslim dunglama, ljigavim movarama, misionari spasavaju ugroene. Tamo, mrak. Ali za mene, za Dua, Ovde, sigurnost. Bar za sada. O, udo! udo! (S engleskog prevela Diana Prodanovi Stanki)

65

Dulija Alvarez

ERKA IZUMA
Mami, Papi, Jojo Kada su se doselili u ovu zemlju, Laura Garsija je neko vreme stalno smiljala neke pronalaske. Ideje bi joj se raale posle obilazaka robnih kua, u koje je odlazila zajedno sa erkama kako bi se divile udima ove nove zemlje. Kada bi imao slobodnu nedelju, Karlos bi vodio svoje devojke do Kipa slobode ili Bruklinskog mosta ili Centra Rokfeler, ali to su bila uda stvorena za muki um, barem to se tie Laure. Istinske riznice blaga, za kojim su tragale ene, nalazile su se u magacinima sa kunim potreptinama. Laura bi sa erkama zadivljeno stala na pokretne stepenice, a onda bi ih zadirkivala kako su upravo to one merdevine koje je Jakov sa anelima video kako se penju prema nebu i sputaju sa njega. im bi malo zastale pored neke izloene robe, prila bi im prodavaica, mislei da ova mlada majka, okruena sa etiri erke, nesumnjivo savreno odgovara profilu kupca novog friidera sa automatskim otapanjem ili ve maine velikog kapaciteta sa ciklusom pretpranja. Dok bi im objanjavali sve funkcije aparata, Laura bi ih pomno sluala i postavljala inteligentna pitanja, ali bi u poslednjem minutu rekla kako e jo da porazgovara sa svojim suprugom. Dok bi se vraale kui, erke nisu uspevale da uvuku majku u razgovor koliko god da su se trudile, jer bi Laura, nadahnuta onim to je upravo videla, poinjala neto da smilja. Ideje bi stavljala na papir tek kasno uvee, kada bi sve poradila po kui. Njen suprug bi ve sat vremena donjao na svojoj strani kreveta, sa novinama na panskom jeziku rairenim preko grudi i naoarima naslonjenim na noni stoi, zlokobno zagledanim u mrak sobe, poput raereenog telohranitelja. A ona je u svom osvetljenom uglu, poduprta jastucima, sedela i smiljala izume. U krilu bi joj leao jedan od bezbrojnih blokia koje bi suprug donosio iz kancelarije, kao estitke od farmaceutskih kompanija sa reklamama za sedativ ili antibiotik ili kremu za kou. Skicirala bi poznate stvari, koje su izgledale neobino jer behu toliko uveliane da bi se videlo mesto na kojem moe da se prikai specijalni nastavak ili funkcionalnija drka. erke bi se kikotale kada bi u kuhinjskoj fioci ili na polici toaleta na prizemlju otkrile udne krabotine. Jednom je Jojo bila ubeena da je mama nacrtala muki zna-se-ve-ta. Pokazala je sestrama svoje otkrie, a one su, smerna i ukoena lica, pitale majku ta ona to radi. Ay bee to njena potapalica objasnila im je da je to deija aa sa pregradom, sa uvelianom slikom ugraene slamke. erke bi pokuavale da popriaju sa njom uvee, kada bi se inilo da ima vremena za njih obino su imale problema u koli ili su elele da ubede oca da ih pusti da odu u grad ili u trni centar ili bioskop, usred bela dana, Mami! Laura bi im odmahnula rukom i isterala ih iz sobe. S vama je, devojkama, problem taj to... Problem se svodio na injenicu da su one elele da postanu Amerikanke, a njihov otac kao ni majka, u poetku za to nije hteo ni da uje.

66

VRT
Oteraete me u ludnicu!, pretila im je kada bi joj dosaivale. Bie vam ao kada zavrim u Belviju! Govorila je na engleskom kada bi se prepirala s njima. A njen engleski bee zbrka pomeanih idioma i poslovica, koje su pokazivale da je ona, govorila bi, jo uvek zelena iza uiju. Kada bi joj suprug uporno skretao panju da sa erkama treba da govori panski kako ne bi zaboravile maternji jezik, ona bi se brecnula: Kada si u Rimu, ponaaj se kao Rimljanin. Jojo, ili Torokua, govorila je u ime svojih sestara i suprotstavljala bi joj se u spavaoj sobi: Vie ne idemo u kolu, Mami! Morate da idete. Oi bi joj se razrogaile od zabrinutosti. U ovoj zemlji, nezakonito je ne ii u kolu. Zar elite da nas izbace iz zemlje? Zar eli da nas pobiju? Danas su nas gaali kamenjem! to me ne ubije, to me ojaa, pevuila je. No, Jojo se inilo, sudei po licu majke, kao da je neki kamen upuen njenoj deci pogodio i nju. Ali majka se uvek pretvarala da drugi gree: ime ste ih provocirale? Za rat su potrebne dve strane, znate to. Ba ti hvala, mama. Jojo je izjurila iz spavae sobe i otila u svoju. erke je nikada nisu oslovljavale sa mama, osim kada bi elele da oseti kako ih je izneverila u ovoj zemlji. Ona je bila dovoljno dobra Mami, koja guna, grdi i deli savete, ali grozan roditelj devojaka, stvarno loa mama. Laura se vratila olovci i blokiu, krabala je, coktala i cepala listove, dok konano to nije sklonila u stranu i uzela da ita Njujork tajms. Deavalo se, ponekad, da joj sine dobra ideja i tada bi otrala u sobu kod Jojo, zajapurena lica, sa papirima u ruci, te bi ovla pokucala na vrata koja je pre toga otvorila. Da vidi ta u da ti pokaem, Kukita! Bee to doba dana kada se Jojo posveivala sebi, poto je pre toga zavrila sve kune poslove, a sestre su u prizemlju jo uvek gledale televiziju. Pogrbljena nad stoliem, sa iskljuenom plafonjerom i upaljenom stonom lampom koja je otro osvetljavala samo papir, u sobi utonuloj u toplu, meku, praiskonsku tamu, ona je kriom pisala pesme na novom jeziku. Upropastie tako oi!, zaustila bi Laura i pritiskala prekida od plafonjere, rasterujui tako svaku stidljivu strast koju je Jojo plavim tragovima rukopisa izmamljivala iz lavirinta oseanja. Oh, Mami! vikala bi dok bi joj oi mirkale. Ja piem. Ay, Kukita. Ona je tim imenom tepala svakome ko joj je bio miljenik. Kukita, kada postanem milioner, kupiu ti pisau mainu. (Jojo je dosaivala majci da joj kupi istu mainu kao onu to je otac doneo da kod kue popunjava formulare). Jo bi i peene eve da ti padnu s neba, govorila bi ona kada joj se neko ulagivao. No, sada je ona laskala erci: Unajmiu ti sekretaricu. Strovalila se na krevet i ispruila blok papira. ta misli, ta je ovo, Kukita? Jojo je na trenutak prouavala grubu skicu. Sapun koji trca iz tua kada se ruica okrene u odreeni poloaj? Instant kafa u koju je ve pomeana kompleta? Kapsule sa vodom koje se stave u saksiju da bi se oslobodile posle odreenog vremena i tako zalivale saksije dok nisi kod kue? Privezak za kljueve sa tajmerom koji bi otpao pre nego to istekne vreme za parkiranje? (Po kucanju tajmera bi se kljuevi lako pronali, u sluaju da se zaborave.) uveni

67

pronalazak kada se naknadno pogleda bee tap kojim bi ovek vukao kvadrat, u stvari, kofer na tokiima. Pa naravno, zadirkivala ju je Jojo, to je ono to treba u svakome domainstvu: tu kao u autoperionici, kljuevi koji otkucavaju kao paklena maina i prtljag na povocu! Postala je njihova porodina ala da o majci govore kao o Tomazi Edisonki ili Bendamini Frenklinovoj. S lica joj spalo oduevljenje. Daj malo! Muni glavom. Jo jedan pogrean govor i ona bi poinjala da joj, drei olovku u ruci, pokazuje na razliita svojstva ovog neverovatnog uda. Sea li se kada smo se kolima odvezli na planinu Ber i tek tada sahava-ti-li da smo zaboravili da na pi-ka-nik ponesemo i otvara za konzerve? (erke su je neprestano ispravljale, ali je ona uporno tvrdila da se to ba tako izgovara). Kada smo bili spremni za jelo, nismo imali ime da otvorimo konzerve, sea li se? (To je bilo pre nego to su se pojavile konzerve sa prstenom za povlaenje takav izum je i njoj pao na pamet, tvrdila je). Da li sada zna ta je ovo? Jojo odmahnu glavom. Branik od automobila, ali ovaj deo je sklopivi otvara za konzerve. Tako jednostavno i nuno, zar ne? Da, Mami. Trebalo bi da ga patentira. Jojo slegnu ramenima dok je majka cepala komad papira i paljivo ga presavijala, oak po oak, kao da namerava da ga sauva. Ali pre nego to je izala iz sobe, ona ga baci u koaru i nasmeja se, kao da izdaje demanti. Pola od jednog ili dva tuceta drugog. Nijedna od etiri erke je nije ohrabrivala u tome to radi. Zamerale su joj to troi vreme na glupave izume. Dok one pokuavaju da nau mesto u Americi i meu Amerikancima, da shvate ko su one zapravo, i zato irska deca, ije su pretke pogrdno nazivali micks, sada njima dobacuju da su spics? I zato su uopte dole u ovu zemlju? To su vane, kljune, osnovne stvari oko kojih im je trebala pomo, a koju nijedne sekunde nisu dobijale od majke, zaokupljene smiljanjem drangulija koje e da olakaju ivot amerikim mamama. Ponekad bi joj se usprotivila Jojo: Zato to radi, Mami? Nikada nita nee zaraditi. Zna i sama da su Amerikanci ionako ve sve izmislili. Ko zna. Moda im je promaklo neto vano. Ako je strpljiv i miran, ak i burro1 moe da se popne na palmu. Ovo poslednje bee jedna od mnogih dominikanskih poslovica koje je uvezla u svoj haotini engleski. Ali ima li to ikakve svrhe? Ah, svrha, zato bi ba sve moralo da ima svrhu? Zato ti pie pesme? Jojo je morala da prizna da je majka u ovom sluaju u pravu. No, u hijerarhiji stvari, pesma se inila vanijom od nokira koji svira muziku kada malo dete sedne na njega. etiri devojke su esto o tome razgovarale, kao i o mnogo emu to ih je zbunjivalo u novoj zemlji. Ma neka, bolje joj je da izmilja toplu vodu nego da nam sve vreme duva za vratom, primetila je najstarija, Karla. U najuem krugu njihove amerike porodice, silna energija njihove majke postala je pravi ventil za njihovo samoopredeljenje. Neka se bavi nekim projektom. Nema u tome nikakve tete, njoj treba takva vrsta priznanja. U zaviaju joj je ono automatski stizalo samim tim to se prezivala De la Tore. Garsija de la Tore, izgovarala bi paljivo Laura svaki slog, predstavljajui se po dolasku u Ameriku i sa devojakim i
1

p. magarac. (Prim. prev.)

68

sa udatim prezimenom. Ali prazni osmesi su joj govorili da nikada nisu uli za to ime. Neka, pokazae im ona. Dokazae ovim Amerikancima ta pametna ena moe da uini pomou olovke i bloketa papira. Skoro da je u tome uspela. Svake veeri je volela da pre spavanja ita Njujork tajms, da vidi kako razmiljaju Amerikanci. Jedanput je toliko glasno ciknula da je probudila supruga. Naglo se uspravio, traei rukom naoare koje su mu u urbi ispale. Qu pasa? Qu pasa? ta se desilo? U glasu mu je odjekivao strah, isti onaj koji je sluala u Dominikanskoj Republici pre nego to su otili. Tamo su uvek bili na oku policiji, a njega su i pratili. Nisu mogli da razgovaraju, mada su se, naravno, nou u krevetu preplaeno doaptavali. U Americi je bio bezbedan, ak je imao i uspeha u poslu. Njegov Centro de Medicina u Bronksu uvek je bio pun bolesnih i nostalginih ljudi. Ali u snovima, on se vraao tim groznim danima i dugakim noima, a vrisak njegove ene samo mu je potvrdio tajni strah: nisu uspeli da im umaknu, SIM2 je konano doao po njih. Ay, Kuko! Sea li se kada sam ti pokazivala kofer sa tokiima, tako da ovek ne mora da nosi teak teret u ruci dok putuje? Neko mi je ukrao ideju i zaradio milione! Mahala mu je papirom pred licem. Vidi, vidi! Ovaj ovek nije bobo!3 On nije drao svoje arae u ostavi. Kad ti kaem, jednoga dana e me mimoii moj brod! Mahala je prstom prema njemu i erkama, sve vreme se zlokobno smejui poput ludaka iz filmova. Devojke su se okupile u sobi. Posmatrale su majku i meusobno se zgledale. Verovatno su sve mislile na isto, zar ne bi bilo udno i tuno ako Mami zavri u Belviju? Ya! Ya! pokazala im je na kraju rukom da izau iz sobe. Nema smisla piti prosuto mleko, u to nema sumnje. Upravo je kofer sa tokiima zaustavio Laurinu ruku on joj je na kratko pomutio um. Taj plagijator je pokupio za sebe sav kajmak, sav novac. Kakvog smisla ima takmienje sa Amerikancima kada oni uvek imaju prednost. Na kraju krajeva, ona je u njihovoj zemlji. Bolje joj je da se dri kue. Preletala je pogledom po sobi erke su ve pognule glavu i setila se da suprugu treba pomo u kancelariji. Nekoliko dana u nedelji, obuena u beli blejzer, na ijem reveru bee zakaena kartica sa njenim imenom, odlazila bi sa njim u Bronks, nosei ceger pun sredstava za ienje i krpa. Iskoristila je tu priliku da pospremi fioku pored instrument table njegovog automobila i da pobaca sve nalepnice sa adresama iz magazina razbacanih po ekaonici, jer je negde proitala da pomou njih narkomani mogu da saznaju adrese doktora i provale im u stanove, u potrazi za pricevima. Uvee bi vodila knjige, popunjavajui u stupcima koliko su para zaradili tog dana. Ko ima vremena da izmilja glupe stvari! No, jo jednom se desilo da je uzela u ruke olovku i bloki, kako bi pomogla erki. Jojo je ila u deveti razred i nju je nastavnica engleskog jezika, sestra Meri Dozef, odabrala da za Dan nastavnika odri govor pred celim kolskim veem. Dok je ila u kolu u Dominikanskoj Republici, Jojo je bila uasan ak. Niko nije mogao da je natera da uzme knjigu i ui. Ali u Njujorku joj je trebalo da se nekako skrasi, poto su domaini bili neprijateljski
2 3

Skraenica za tajnu policiju u Dominikanskoj Republici. (Prim. prev.) p. glupan. (Prim. prev.)

69

nastrojeni, a zemlja negostoljubiva. Stoga je ona pustila korena u jeziku. U srednjoj koli opatice su na asovima engleskog naglas itale njene prie i kolske sastave. No, komarni prizor sebe kako dri govor pred zadivljenim nastavnicima kao da joj je zakoio matu. Najpre nije htela da pie govor, a onda nije mogla da smisli ta da napie. Trebalo bi da joj to bude velika ast, kako je govorio otac. Ali ona je bila sasvim obamrla. U njenom glasu se jo uvek oseao blagi strani naglasak i ona nije elela da pred svima govori i tako se izvrgne ruganju drugarica iz razreda. Takoe joj nije trebalo mnogo da shvati kako meu vrnjacima nee postati omiljenija ako bude proitala pohvalu samostanu punom sumanutih, starih i debelih monahinja. Ali nije znala kako da izae iz ove situacije. Iz noi u no, sedela bi za stolom, u nadi da e na brzinu smisliti nekakav prigodan i neobavezan mali govor. Ali nijednu re nije mogla da napie. Vikend pre nego to e u ponedeljak pre podne zasedati kolsko vee, Jojo se nala u panici. Molila je majku da ujutru nazove kolu i kae im da je Jojo u bolnici, u komi. Laura je pokuavala da je smiri. Seti se gospodina Linkolna, kako ni on nije mogao da smisli ta e rei u Getisbergu, i odjednom, beng! Pre osamdeset i vie godina, poe ona da recituje. Neto e ti naii ako se opusti. Ba kao to kau Amerikanci, nuda je erka izuma. Ja u ti pomoi. Majka je tog vikenda svu energiju usmerila da pomogne Jojo da napie govor. Molim te, Mami, ostavi me na miru, molim te, preklinjala ju je Jojo. Ali Jojo se otarasila guske samo da bi imala posla sa gusanom. Otac je stalno virio kroz vrata da se uveri da li je ona ispunila svoju obavezu to je fraza koju je koristio kada su devojke bile mlae, da proveri da li su bile u kupatilu pre nego to krenu na porodini izlet. Tog vikenda je nekoliko puta za trpezarijskim stolom recitovao svoj govor koji je kao najbolji ak u srednjoj koli odrao na kraju godine. Ukazivao je svojoj erki na koji nain da govori, upuivao je na velike govornike i njihove trikove. (Njegovi omiljeni behu skromnost, pohvala i tiina u trenutku kada emocije dostignu vrhunac.) Laura je sedela na suprotnoj strani stola i inilo se kao da ga jedino ona slua. Jojo i sestre su zaboravile dosta panskih rei, te su teko razumele formalnu i kitnjastu oevu dikciju. Laura se tiho smejala i neprestano okretala lenju Suzan oko stola kao da je ona pogonska sila, glavni pokreta njene panje. Te nedeljne veeri, Jojo je itala poeziju traei u njoj nadahnue Vitmanove pesme u staroj knjizi sa izrezbarenim koricama, koju je otac kupio u dobrotvornoj prodavnici pored kancelarije. Slavim sebe i pevam... Moj stil najvie ceni onaj ko pomou njega naui kako da razori uitelja. Rei pesnika su je istovremeno i okirale i uzbuivale. Bee sviknuta na opatice, na literaturu odgovarajuih sentimenata, na pesme sa porukom i proiene tekstove. A ovde je naila na oveka od krvi i mesa, koji u svojim pesmama bljuje i smeje se i znoji se. Ko dodiruje ovu knjigu, dodiruje oveka. Konano je te noi poela da pie, ne obazirui se ni na ta, ispisavi na kraju pet stranica, osvrnuvi se samo jednom, da ugleda oca kako se na vrhovima prstiju unja hodnikom. Kada je Jojo zavrila, proitala je svoje rei i oi joj zasuzie. Konano je na engleskom zvuala kao ona sama!

70

im je zavrila prvu verziju, pozvala je majku u sobu. Laura je paljivo sluala Jojo kako naglas ita govor. Na kraju su i njene oi zablistale. Lice joj bee blago, toplo i ponosno. Ay, nae e se ime, zahvaljujui tebi, nai u centru panje u ovoj zemlji! elim da ovaj predivni, predivni govor uje i otac pre nego to ode na spavanje. Onda u ti ga ja prekucati, vai? Pooe hodnikom, majka i erka, lica rumena od zadovoljstva postignutim delom. U spavaoj sobi, jo uvek budan Karlos je, poduprt jastucima, itao jueranje novine iz Dominikanske Republike. Poto je oborena diktatura, ponovo se zainteresovao za sudbinu svoje drave. Privremena vlada je nameravala da odri prve slobodne izbore posle trideset godina. Stvarala se istorija, u vazduhu su se opet oseale sloboda i nada! On se jo uvek pitao da li bi trebalo da se sa porodicom vrati u zemlju. Ali Laura se ve navikla na ovdanji ivot. Nije elela povratak u zaviaj u kojem je, prezivala se ona De la Tore ili ne, bila samo supruga i majka (i to neuspena, jer nije ispunila neophodan uslov da rodi sina). Bolje biti nezavisan niko i nita, nego kuni rob visoke klase. Ali ona mu nije otvoreno rekla da se ne slae sa njegovim planovima. Umesto toga, gunala je zato ita novine u krevetu, prljajui posteljinu nekvalitetno tampanim inostranim tabloidima. Iza Tajmsa ne ostaju takvi tragovi!, odgovorila bi mu kada bi joj mu duhovito uzvratio da oboje dele istu prljavu naviku. im je Karlos ugledao suprugu i erku kako jedna za drugom ulaze u sobu, spustio je novine, a lice mu se razvedrilo, kao da mu je ena konano rodila sina i dola da mu to saopti. Njegova proteza se ve kezila u ai vode pored none lampe, tako da je kroz vilice samo proukao: Govor, govor! Predivan je, Kuko, pripremala ga je Laura za ono to sledi i utiavala televizor. Jojo stade ispred njih, zaklonivi prizor vojnika koji se iskrcavaju iz helikoptera i uutkavi izvetaje o razmeni vatre i eksplozijama. Pre nekoliko nedelja, to se odigravalo na obalama Dominikanske Republike. Sada se ilo u spasilaku misiju u dungle jugoistone Azije. Majka joj klimnu glavom u znak da moe poeti da ita. Jojo nije trebalo mnogo ohrabrenja. Gurnula je ruke u vatru, kao to bi rekla majka, i proitala govor od poetka do kraja, nijedanput ne podigavi pogled. Kada je zavrila, bee pomalo posramljena s koliko je ponosa uivala u svojim reima. Kod jedne ili dve fraze se pravila kao da zvue dvosmisleno, a potom bi majci dobacivala pogled pun pitanja. Lice Laure je sijalo. Jojo se okrenu ocu, da sa njim podeli ponos. Izraz njegovog lica zgranuo je i majku i erku. Karlosova bezuba usta razvukla su se u mranu nulu. Pogledom je probadao Jojo, a onda se okrenuo Lauri. Jedva ujnim reima na panskom, kao da su svuda oko njega bubice tajne policije i dounici, proaptao je supruzi: Dozvolie joj da to proita? Laurine obrve se izvie, a donja usna joj pade. U zaviaju, svaka proaptana re koja je dovodila u pitanje vlast mogla je da im navue na glavu tajnu policiju u crnim folksvagenima. Ali ovo je Amerika. Ljudi mogu da kau ta misle. ta fali njenom govoru?, pitala je Laura. ta faaali njenom goovooru?, mahao je Karlos glavom. Njegov bes je uvek ulivao vie straha kada bi govorio na iskvarenom engleskom. inilo se kao da je u srdbi osakatio sam jezik i sada nita ne stoji izmeu njih i njegovog sirovog, slepog besa. ta fali, a? E pa, rei u ti ta fali. U njemu nema nimalo zahvalnosti. Svodi se na puko hvalisanje. Ja slavim

71

samu sebe? Ja sam najbolji uenik koji ui kako da uniti svoje nastavnike? Ismevao je i izvrtao njene rei. To je neposluno. I neumesno. To je nepotovanje nastavnika... U srdbi je zaboravio na strah od pijuna koji svuda vrebaju svaka njegova optuba bee za decibel glasnija od prethodne grdnje. Konano, okrenuo se prema Jojo i viknuo: Kao otac, zabranjujem ti da proita taj govor! Laura skoi na noge, u znak da se sprema da sada ona odri govor. Bila je niskog rasta i itav govor je izgovorila stojei, da bi bila prodornija, ili joj to bee navika iz manastirske kole za devojke, u kojoj je, doslovno, morala da se penje na podijum kako bi govorila. Stala je pored Jojo, rame uz rame. Gledale su u Karlosa. Nee se takvim glasom obraati..., poe ona. Karlos je bio izvan sebe. Nije bilo dosta to mu se erka pobunila, nego joj sada i majka priskae u pomo. Uskoro e biti opkoljen punom kuom nezavisnih Amerikanki. On stre posteljinu sa sebe i takoe skoi na noge. Novine na panskom se razletee po sobi. Zgrabio je list sa govorom, koji je Jojo drala, pogledao je osvetniki i ljutito, i pred njenim razrogaenim oima ga iscepkao jedanput, dvaput, triput, bezbroj puta, u sitne parie. Jesi li lud? nasrnula je na njega Laura. Jesi li poludeo? Pocepao si govor koji ona treba da sutra da proita! Jesi li ti poludela? Odgurnuo ju je od sebe. Htela si da je pusti da proita... tu uvredu na raun svojih nastavnika? Uvredu na raun nastavnika? Laurino lice se zguvalo kao papir. Na njemu behu napisane rei ljubavi suprugu, nesrenom progonjenom oveku. Ali, Papi, ovo je Amerika, Amerika! Nisi vie u divljakoj zemlji! U meuvremenu, Jojo bee na kolenima, gorko je plakala i sakupljala ostatke govora, u nadi da e da ih sloi pre nego to sutra izae pred nastavniko vee. Ali iz tih paria papira nije mogla da razazna ni re. Izgubila je svaku nadu. Unitio ga je, unitio ga je, cvilela je Jojo sa akama punim sitnih papiria. Da je samo na trenutak promislila, verovatno to ne bi uinila. Shvatila bi da je otac izgubio brau i prijatelje pod diktaturom Truhilja. Da e ga do kraja ivota progoniti slike krvi na ulicama i nonih odvoenja. Da se ak i posle mnogo godina zgri od straha kada na ulici pored njega proe crni folksvagen. Da se plai svakoga u uniformi: devojke iz Parking servisa koja prodaje karte, muzejskog uvara koji mu prilazi da ga upozori da se ne pribliava previe omiljenoj Gojinoj slici. Kleei na kolenima, Jojo je razmiljala ta je najgore to bi mogla da kae ocu. Punih ruku iscepkanih papiria, ona ustade i prozbori omrznuti Truhiljov nadimak: apita! Ti si jedan apita! Ocu je malo trebalo da registruje podrugljivi nadimak pre nego to se bacio na nju. Jurili su se hodnikom, ali Jojo bee bra, uletevi u sobu taman da zakljua vrata, na koja se otac bacio itavom teinom. Prizivao je kletve da joj se srue na glavu, pozivao se na autoritet sebe kao oca da joj otvori vrata! Stezao je kvaku, ali bez uspeha. Njeno utoite je sauvala majina ljubav prema razliitim izumima. Laura je posle jedne provale u stan unajmila bravara da na vrata od svih soba stavi kvalitetne brave. Ako bi lopovi ponovo provalili, a porodica bila u stanu, imali bi da se pozabave sa jo jednim krugom zakljuanih vrata.

72

Lolo, pokuavala je da umiri supruga. Nemoj da razvaljuje moje nove brave. Iz njega je srdba konano iilela i on se smirio. Jojo je ula njihove korake kako se gube hodnikom. Vrata kako se zatvaraju. Zatim, priguene glasove, ljutiti glas majke kako se podie, kako ga ubeuje, oevo mrmljanje, opravdavanje, samoodbranu. Kua se na trenutak stiala, pre nego to je Jojo, izdaleka, zaula pucnjeve i eksplozije, ozbiljne i samo sebi vane glasove televizijskih reportera koji izvetavaju o ratu. Malo kasnije, na njenim vratima se zau tiho kucanje, a potom pokuaj da se otvori kvaka. Kukita?, aptala je majka. Kukita, otvori. Idi, jecala je Jojo, ali su obe znale da joj je drago to je majka dola, da joj je potreban trenutak protesta kako bi spasla svoju ast. Zajedno su smislile govor dve male stranice ovetalih komplimenata i uljudnih optih mesta o nastavnicima, govor koji su majka i erka, poterane nudom i bez imalo originalnosti, pisale na blokiu koji je Lora nekada koristila za vlastite originalne izume. Kada su ga konano sastavile, Lora ga je prekucavala, dok je pored nje stajala Jojo i ispravljala imena i rei. Sutradan se Jojo vratila da se pohvali svojim uspehom. Opatice su bile polaskane, svi iz publike su ustali da ovacijama pozdrave nae posveene nastavnike, kao to je predloila Laura na kraju govora. Tapala je dok je Jojo pokuavala da joj doara taj trenutak. A to sam ukrala iz govora tvoga oca, je l se sea? Sea li se da je on to spomenuo na kraju? Citirala ga je na panskom, a zatim je njegove rei prevela na engleski. Te veeri, Jojo ga je ugledala kroz prozor hodnika na spratu, u koji se povukla im je ula kako se njegov automobil zaustavlja ispred kue. Otac je sporim korakom prilazio kui, smrknuta lica, teglei u rukama krupnu i teku kartonsku kutiju. Pred ulaznim vratima je paljivo spustio paket i pretresao sve depove, u potrazi za kljuevima. (Da je samo imao Laurin lanac koji otkucava!) Jojo zau u prizemlju kljocanje brave. Oslukivala ga je dok se s naporom provlaio kroz uska vrata. Nekoliko puta je viknuo njeno ime, ali mu ona nije odgovarala. eri moja, stigo je tata, koji te mnogo voli, objanjavao je sa dna stepenita. On samo eli da te zatiti. Konano, na sprat se pope majka da je zamoli da sie i pomiri se s njim. Otac nije hteo da ti naudi. Mora mu oprostiti. Pusti, ta je bilo, bilo je. Na prizemlju je Jojo zatekla oca kako na kuhinjski sto postavlja novu novcatu elektrinu pisau mainu. Nadmaio je samoga sebe dodacima koje je naruio: plastinom fasciklom sa drkom, ispod koje bee nalepnica sa njenim inicijalima, podupiraem koji omoguava da papir stoji uspravno dok kuca, kertridom sa brisaem, automatskim graninikom margine, plastinom navlakom kao preko tostera, da ne upada praina u mainu. Tako neto ni majka ne bi mogla da izmisli! No, kolski uspeh Jojo oznaio je kraj Laurinih izumiteljskih dana. Kofer na tokiima, koji su u porodici svi upamtili, za Jojo nije bio njen poslednji izum, nego govor koji joj je napisala. Kao da joj je posle toga majka pruila olovku i bloki i rekla: Okej, Kukita, sada je na tebe red. (S engleskog preveo Predrag aponja)

73

Harijet Malen

OCRNJIVANJE
Da li smo iznenadili nae uitelje cepidlake i njihove sumnje u majuni mozak crnog deteta, koji ih je podseao na istog maliana sa kutije sapuna za pranje rublja? Koliko je blatnjav Misisipi u poreenju sa treom najduom rekom najtamnijeg kontinenta? U ze mlji Iboa, Hausa i Joruba, koliko kota barel crnake boje? Iako su robovi, koji behu blago, preivljavali sa krtim sledovanjima hrane, da li bi naslednici blaga trebalo da okrive sirotu enigmu jer nisu imali renik? Da li gradonaelnik zahteva pravdanje svakog metka ili skup tina grada prosto zanemaruje kvart crnih odbornika? Ako se ne slaem sa vaim verova njima, pripisujete li to mojoj zanemarljivoj moi opaanja, pretpostavljajui da sam be znaajna, nimalo vredna osvrtanja? Da li moje sitniavo bavljenje trivijalnim pitanjima negira moju sposobnost dobronamernog pregovaranja? Iako se na panskom odmetnicima nazivaju Maruni,1 koji behu nepokorni Afrikanci, a ne konji puteni s ulara ili lenji mornari, hou li ja jo vie ocrneti ako ne odrim re?

ISTRAIVANJE CRNOG KONTINENTA


Ovaj san nije mapa. Pesma nije teritorija. Sneva poiva u berbernici Obloenoj afrikim busenjem. U tami neija dua vriti. Boli kada bosonog hoda Po ljuturama od kaurija2.

SUVENIR IZ BILO ODAKLE


Obojeni ljudi, izblede boje. Nemaju ta da izgube osim majica stiglih sa hemijskog ie nja. Vi ste kutija sa krejonima. Od loptice voska bi se napravila predivna dekorativna svea za vudu oltar pokojnog Santerija Petra. A ta kaete za jinjang minue, da vam dovedu energi ju u ravnoteu? Kristalna ogrlica u duginim bojama, da vam odblokira i i otvori akre? Hej, razbijena roba se plaa! Ne primamo ekove. Deca bez pratnje bie prodana kao robovi. (S engleskog preveo Predrag aponja)
1

Naziv za crnce iz Surinama i Karipskih ostrva koji su beali sa robovlasnikih imanja i nastanjivali se u planinama. (Prim. prev.) 2 Vrsta koljke (Cypraea moneta) koja je sluila kao novac u Africi i junoj Aziji. (Prim. prev.)

74

VRT
Debra Megpaj Erling

LUIZ I UTI NO
Stari Brak Kada je Luiz Beli Los imala devet godina, Batist uti No joj je dunuo neki sitan prah u lice i rekao da e nestati. Kijala je sve dok joj nije potekla krv iz nosa, a Batist joj je dao svoju maramicu. Morala je da legne na pod u koli i blago zabaci glavu, ali krv ak ni tada nije stala. Osetila je da je pustio reku ka njenom srcu. Tkanina koju joj je dao bila je nato pljena njenom krvlju. Bilo joj je vrue i spavalo joj se. Sestra Tomas Bernard ju je podigla i rekla joj da ode u kupatilo da se umije. Sestra je pritisnula hrbat Luizinog nosa. Luiz je dr ala maramicu na licu, postiena zbog sve panje koja joj se ukazivala. Oseala je kako joj se krv hladi, otiui sporo izmeu prstiju. Setila se da je Batist uti No u jednom trenutku kleknuo pored nje. Glava joj je bila prazna. Zamislila je da joj dobuju damari na slepooni cama. Da joj koa gubi boju. Da joj se lice presijava, kao jaje na svetlosti svee. Da pati. Svetica. Nezgrapni Batist. Krivonogi i pranjavi Batist uao je pored nje, drei joj neno glavu svojim hladnim, suvim rukama dok joj je njegov glas golicao ui. Nadneo se nad nju, apuui joj, apuui priu. Glas mu je bio u njenom uhu. Osetila je da je sestra Bernard odvukla Batista od nje. Potiljak joj je plesao sa srebrnim zvezdama i Luiz upade u snove, kao upecana riba kad je ponovo puste u vodu. Baka joj je stezala ruku dok se trepui budila. Luizine ake su bile hladne. Vratili smo ovo nazad, ree baka. Drala je maramicu koju joj je Batist bio dao. Bila je zguvana, sko rena i crna od krvi. Luiz isprva nije shvatila, a potom se setila da je Batist stajao blizu nje dok ju je kolska medicinska sestra ubacivala u auto. Stidljivo je pitao medicinsku sestru da mu vrati maramicu. Dok su izlazili iz kolskog dvorita, Batist se osmehnuo Luiz i podigao svoju krvavu maramicu da bi joj pokazao sve to je izvukao iz nje. Baka joj je rekla da ga se kloni. On je bio sin Prljave Laste, ene zvearke. Majka Batista utog Noa mogla je da natera zvearke da izvre njene zapovesti. Jedna zvearka je prolog leta dodirnula zadnji deo bakine suknje dok je ova sedela na liniji za igru tapovima. Njena baka je odnela novac Prljavoj Lasti, koja je elela da ga vrati. Sada je sin Prljave Laste eleo neto od Luiz. Bilo je neeg u Batistu. Batist je bio starog kova i svi su se nadali da nee biti kao nje gova majka. Znao je stvari koje mu nisu ni govorili. Znao je mnogo ranije od ostalih kada kamasija isklija. Rekao bi to majci no pre nego to se cvet pojavi i uvek bio u pravu. Znao je prie koje niko sem najstarijih staraca nije znao, ali on ih je znao, iako mu nikad nisu bile ispriane. On zna te stvari zato to mu ih duhovi govore, rekla je njena baka. On je po slednji od naih starih i opasan je. Onog dana kada je umrla Luizina prabaka, Batist je prorekao njenu smrt. Bilo je to u prolee, na tako vedar dan da su oblaci na nebu nestajali kao rasplinuti duhovi. Luizin

75

pradeda igosao je konje u polju na brdu, a Batist je, seala se, doao sa svojim dedom da gleda. Luiz je u to vreme imala est godina, ali opet se seala Batista, jer to je bila jedna od retkih prilika kada ga je videla izvan kole. Mada ga se najvie seala zbog onoga to se dogodilo tog dana. Tog dana Luiz je sedela na brdu sa majkom, bakom i Starom Maiz njenom prabakom. Luiz je isprva mislila da se Batist boji Stare Maiz i da je odluio da sedi podalje od nje. Stara Maiz je preivela sve, ak i velike boginje, ali baka je rekla da joj je lice oduvek bilo izbrazdano. Luiz je jo uvek pamtila lice Stare Maiz, mesta na kojima je bolest umrla ispod njene koe, pomodrela mesta na kojima se krv zauvek sakupila. Stara Maiz je vole la da prevlai zglavcima po Luizinoj kimi, volela je da joj se smeje kad bi Luiz pala ili za plakala, kad god bi se povredila. A nakon to je starica umrla, baka je rekla Luiz da je Stara Maiz jednostavno bila takva, zla. Luiz se pitala da neto nije bilo u redu tog dana sa Batistom zato to je zurio u nju, a nije odvraao pogled ak ni kada mu se ona kreveljila. Nasluala se pria o njemu, kako je mo gao da vidi i uje ono to drugi Indijanci nisu, kako je njegova majka imala mo zvearke. Se deo je podalje od drugih, klatei se naprednazad i zarivajui tanke prste duboko u crnu zemlju dok je njegov deda radio. Nisu ga pozvali dole u koral kao ostale deake. Deda ga je ostavio samog u tiini na brdu. Stara Maiz je tek poela da pripoveda neku priu kada je Batist ustao, toliko mrav da mu se prljavi tur pantalona obesio gotovo do kolena. Stara Maiz je progovorila, rekavi da Batist verovatno ima tuberkulozu. Nosio je kai koji je nekada bio oglav na konju njego vog dede. Imao je dve bele mrlje koje su mu oblaile licem, ali opet je bio najmrkiji Indijanac kojeg je Luiz ikada videla; deak crn poput dabra stajao je sa udnom samouverenou u kojoj je Luiz jo tada uoila nevolju. Kada je deda video Batista da stoji, smaknuo je omu sa drepca kojeg je drao i brzo krenuo prema njemu. Luiz se seala da se starac nagnuo iznad Batista i sluao, klimajui glavom. Ali Luiz nije mogla da uje Batista. Batist je video dadevnjaka, viknuo je. Guter je pocrveneo. Luizin pradeda, Dobri Mark, zatvorio je vratnice korala i uputio se uzbrdo ka Batistu. Luiz je utke stajala iza svoje bake. I ostali mukarci su prestali da rade i okrenuli se da vide ta mui Batista. Konji su se zbili u jedan ugao korala dok su se radnici okupili u podnoju brda. Mukarci iznenada unue. Tapkali su rukama po zemlji, traei neto, prepipavajui. Vi dela je Dobrog Marka kako prstima prolazi kroz izbledelu travu, dok su mu bele pletenice bile zataknute za pojas. Luizina majka je zavrtela glavom, a potom se sa obe ruke uhvatila za teme. Luizina baka je potapala Luiz. Potrai gutera, rekla joj je baka poluapatom. Vidi moe li nai gutera. Luiz se spustila na sve etiri zajedno sa mukarcima. Preeljavala je travu vrhovima prstiju. Uzela je granicu i njome prebirala po zemlji, ali nita nije videla. Batist uti No je dopuzao iza nje, a Luiz je podigla pogled kako bi videla njegovu kosu poseenu noem i njegovo tamno lice. Nee ga nai, rekao je. Gurnula mu je stopala, ali on se nije ni po merio. Pomeri se, rekla je. Nije joj se svialo da joj Batist, deak kojeg jedva i da poznaje, govori kako neto ne moe uraditi. Smeta mi, rekla mu je. Prevrtala je kamenje i traei prebirala po alfiji i travi. Bacila je pogled na Batista i videla da mu je pogled zamuen. Oi lenje. Trepavice su mu svetlucale i videla je bljesak njegovih crnih duica koje su se izvrnule

76

nazad u glavu, a onda samo beonjae, jezive, gotovo plave. Nee biti dobro, rekao je za tvorenih vrtoglavih oiju. Neko e umreti. Luiz je videla prljavtinu na tankom rubu pan talona Batista utog Noa. Videla je kako oblaci nestaju u vetru, a pranjava izmaglica menja svetlo kao to mulj menja vodu. Videla je prabaku kako stoji na brdu, a zatim je Stara Maiz padala unazad i padala dok joj je vetar dizao maslinastu maramu sa glave. Luiz je pitala baku kako je vratila maramicu. Kako je starica uspela da otme njenu krv iz vrste pesnice Batista utog Noa, i njegovog runog osmeha? Baka joj nije odgovorila. Luiz je zamiljala mnogo ta i zaustavila se na zglavcima sestre Bernar koji su jako udarali. Nije dala deacima da se igraju sa mrtvim zvearkama niti da guraju tapove u usta uginu lim pticama. I nije dala Batistu da zadri maramicu natopljenu krvlju. Luiz je usnila jedan san koji ju je ispratio iz duge noi u jutro. Bio je to poznat san. ula je neki glas na sejliu,3 ni muki ni enski. Glas se nije obraao njoj, ve snu koji je poput miliona staklenih perli obojenih vodenim bojama drala u svojim malim akama. Hladno je. Zmije spavaju u dubokim rupama prekrivenim snegom. Sad ispredamo svoje prie. Zvearke su tihe. Toliko je daleko da ti krv mirie kao ulje na jeziku tvojih baka. Sneg se toliko zaledio da ti od njega ostaju modrice. Nanosi snega su otri kao britva. Sneg se sija. Zakljuani smo ovde. Ispred bakine kue, nag ovek stoji pored crvene vatre. Lice mu je lice ene, glatko i zategnuto. Lea su mu suvonjava, sa izbaenim rebrima. Kukovi uski. Plamen baca odsjaj visoko na krov bakine kue. Plaviasti jezici u dnu plamena spaljuju sivkastouti ari. Crni prah drveta u beli pepeo drveta. Nagi ovek duva kroz zube, ispucale usne mu zviduu vatri. Njegovo zvidukanje doziva veliki vetar sa snega. Svetlost vatre postaje sveica. Treperi, potom nestaje u belini, potom nestaje, potom nestaje u belini dima. Postojani vetar raznosi beli pepeo kako bi stanjio priguujue povri vrele praine. Sneni i drveni prah, vreo i hladan. ovek stoji pred belim zvezdama, pred beskrajnim snegom. Njegova bela svetlost pretvara se u jutro. Luiz nikada vie nije pitala baku za maramicu. Znala je ko ju je vratio. Seala se pria o svom pradedi: tajni rituali poduavanja vraeva na kojima su ih slali da nau iglu usred noi kada je temperatura padala ispod minus etrdeset, iglu isputenu negde u snegu, miljama daleko od mesta na kojem su drhtei nagi stajali. Deda ju je spasao. Nekako je izvukao njenu krv iz mrkih ruku Prljave Laste. I znala je da je cena toga bila visoka. Nikada vie nee priati sa Batistom utim Noem. Kada je Luiz imala etrnaest godina, Batist joj se prikrao s lea i tutnuo u ruku zvear kin rep, spretno i veto poput vetria u prolazu. Nije znala ta da radi s njim. Dugo je zurila u rep, a onda ga gurnula duboko u dep, nadajui se da joj nee ispasti kroz nezakrpljenu rupu. Ali taj rep je postao sila prema kojoj je gajila strah, oseanje koje nikada ranije nije iskusila.
3

Salish (engl.) porodica indijanskih jezika koji se govore na severozapadu Sjedinjenih Drava i u Britanskoj Kolumbiji u Kanadi. Danas se njima koristi izuzetno mali broj govornika meu Indijanci ma. (Prim. prev.)

77

Zato to samo nisi bacila kada ti ga je dao?, pitala ju je baka. Luiz nije odgovorila. Gledala je u pod dok je baka govorila. Nije znala kako da kae baki da se zveka poela mrdati im ju je ubacila u dep, kao da je cela zmija jo uvek bila zakaena za nju. Oseala je kako joj zveka podrhtava na nozi, kao novi mii, i plaila je se na neki nain koji joj je davao snagu. Baka je naterala Luiz da zakopa zveku na brdu i obelei mesto sa tri crvena kamena. Tako je moemo izbei, rekla je. Luiz nije urila sa zakopavanjem. Nala je najlepe me sto na brdu, u hladu jedne smreke. Iskopala je duboku rupu, slatku od mirisa mladog ko renja. Paljivo je umotala zveku u tanku rukavicu koju je nosila da bi zavarala rep da se nije udaljila. Potom je to je bre mogla zatrpala rupu, zgrui zemlju podlakticama i gra bei je akama. Odmakla se polako od gomilice kamenja, odmeravajui korake, pazei da se ne osvrne i ne otkrije bilo kakvu elju da tamo ostane. Snovi su je celu tu no gutali. Padala je. Visoka trava je nicala oko nje i sa vrelinom joj aputala. Glatko, ravno kamenje u blizini Svrakinog brda presijavalo se na suncu. Osetila je topli dah svoje majke i sklupala se u mrani san. Luiz je nala snagu u ignorisanju Batista utog Noa. On vie nije postojao za nju. Pre tvarala se da ga niti uje niti vidi. Prestala je da oslukuje apat opiljaka ispod kriljastih stepenica bakine kue. On je za nju postojao manje nego duh uginule make njene se stre. Spavanje joj je prijalo i poela je da se osea lagodno. Kada bi joj se iz bilo kog pravca pribliio iza lea, zaobila bi ga i priala kao da on ne postoji. Batist je mogao da joj privu e panju samo kada je jahao svog konja ampanjca. ak je dao ime konju zbog nje, kada ju je uo da govori kako bi volela da proba ampanjac. Kada bi se zaustavila da pomiluje konja, Batist bi svima kod urulinki4 poeo da govori kako e oeniti Luiz. Drite se dalje od nje, rekao bi. Ona pripada meni. to ga je vie zanemarivala, to ju je on vie pratio. Traila ga je pogledom, kako je sebi govorila, da bi mogla da ga izbegne. Kada je otila na igru tapovima u Dikson, dok su ostali zurili u nju, krila se gotovo sat vremena ispod automobila plemenske policije koji je vozio arli Ritajua ena, zato to joj je Melvina Veliki Dabar rekla da je Batist trai. Leala je dopola ispod vrelog automobilskog motora, u ulju koje joj je unitilo sveanu haljinu, da bi onda videla Batista kako prolazi pored nje, drei se za ruke sa Himokus Tri Haljine. Kada je Luiz ustala da iz kose otrese suvu travu, Batist je nije ni pogledao, niti se barem osvrnuo prema njoj. Samo je njegova majka, Prljava Lasta, promatrala Luiz. Prljava Lasta je bez ebeta sedela u praini na liniji za igru tapovima. Oi su joj bile sitne i mirne, i premda je i dalje igrala, drala je oko na Luiz, otvo rivi aku kako bi pokazala kosku sa crnim ivicama. Batist je bio crn i poput ivotinje, a kada bi uputio osmeh Himokus, izgledao je gotovo privlano. Luiz je laknulo, pa je duboko udahnula vazduh u plua, ali joj je taj trenutak olakanja doao zajedno sa oseanjem da je neto izgubila. Zapalila je cigaretu i pokuala da se usredsredi na brazgotine na smrekama pored puta. Pogledala je u njih dvoje preko puta. Batist je trljao Himokusinu smeu nadlanicu o svoje bedro i onda je odveo do linije za igru tapovima. Luiz je videla kako se osmehuju jedno drugom.
4

Pripadnice katolikog Reda svete Urule. (Prim. prev.)

78

Nije znala kako da se osea. Pitala se da li je svi saaljevaju zato to je Batist uspeo da nae neku novu, bolju. Znala je da ne eli Batista utog Noa i njegovu panju; beala je od njega godinama. Izbegavala je svaki njegov apat, sklanjala se od svakog njegovog pogleda. Stajala je pored pranjavog drvea, oseajui da su joj ruke suve. Mrlja od ulja na njenoj haljini se irila. Luiz se inilo da je ljudi gledaju zato to misle da bi trebalo da bude ljubomorna na Himokus. A na bolnoj svetlosti, u smiraj letnjeg dana, Himokusina kosa bila je teka, i tako sjajna da je liila na vodu. Himokus je bila starija ena, ali je priguivala ruka ma svoj smeh kada bi pogledala u Batista. Struk joj je bio irok, a na njenim glatkim rukama ocrtavali su se miii. Luiz se osetila malom. Oseala je tvrde crte svojih rebara. Stomak joj je bio uvuen i prazan. O kostima njene karlice visila je tanka tkanina haljine. ula je ve kako stare ene govore njenoj baki da je pripazi. Pazi da nema tuberkulozu, govorile su. A stojei u po lju, sa belom i krtom travom oko lanaka, oseala je svoja velika koata kolena. Oseala se umorno i glupo. Moda se zavaravala kada je pomislila da izgleda bolje od onog kakva jeste. Kada bi Melvina Veliki Dabar prola kraj nje sa svojom sestrom Mevis i kada bi je obe pogledale i okrenule se da sakriju osmehe, Luiz bi utnula prainu prema njima. Luiz je shvatila da se nije klonila Batista. Sva njena usredsreenost i sva njena panja bile su i pre toga i tada usmerene na Batista. Ignorisanje je samo pojaavalo njegovo pri sustvo u njenom ivotu. Sada kada je on odustao od nje, poela je da se pita da li je uopte jurio za njom. Bio je zaljubljen u neku drugu, a ona ga je viala samo ponekad, mada je on vie nije gledao. Rekla je sebi da je problem moda oduvek bio u njoj. Nije bilo razloga za brigu. A kada je Luiz ponovo videla Batista Dugog Noa samog, bila je na sigurnom u Malikovoj prodavnici, bezbedna meu rafovima sa puterom od kikirikija, slatkim i karto nima sveih jaja. Proetala je glavnim redom, proavi pored njega. On je izgovorio njeno ime dok je ila prema kasi, a ona se po prvi put za nekoliko godina okrenula prema njemu i nasmejala. Nije mogla da zna kakvu mu je snagu opet dala, ne pre nego to je bacila po gled na njega kroz peskirani prozor dok je odlazila. On je stajao tano ispred prodavnice, oputenih ruku. Luiz ga je dugo posmatrala, ali on se nije pomerio. Nije hteo da prekine svoje bdenje. Pitala se da ne eka Himokus, ali je prekasno shvatila da je njena baka bila u pravu. ekao ju je. Trebalo je zauvek da ga ignorie. Luiz je imala samo jednu nonu moru za sve te mesece kada ga je zanemarivala. Batist je u tom snu bio starac koji uzvodno pliva rekom. Ramena su mu bila uvezana i vukla neto to nije mogla da vidi. Procenjivao je svaku uzburkanost vode, svaki neodluni talas. Po smatrajui. ula je kako se voda odbija o njegove telesne upljine, ka stenama, ka vodi, ka stenama. Iz uzburkane vode, srebrne kao zimska kia, posegnuo je za njom. Nije je uhva tio tada, a nee ni sada. Luiz je duboko uvukla ustajali vazduh bakalnice i izala napolje da se suoi sa vrelim suncem i Batistom utim Noem. Luiz, rekao je, a ona je koraala oklevajui. Bilo je prolee bez kie. Mogla je da nami rie jesenje ivice lia. Polja su se odricala jutra u velikim talasima vruine. Osetila je njego vu poudu u vrstoj vrelini svojih grudi, dok joj je hiljade udica na strunama koje su vukla mala olova povlailo vrhove bradavica i teke une resice. Stavila je ruku na potiljak i ose tila kako joj biju damari. Sunce je bilo toliko vrelo da je mogla da izbroji dlake kose ispod

79

dlana. Teina joj je ispunila plua kao zelena voda. Zastala je i promenila hod da bi se sa krila od sina Prljave Laste. Njegovo prisustvo je bilo neobino, kao uporni vetar prema kojem se morala pognuti da bi stekla snagu. Ne pria sa mnom, rekao je. uje li da ja priam s tobom? Luiz je znala da neto nije u redu. Oseala se tromo na mestu na kojem je stajala. Nabi la je jezik na prednje zube i pokuala da misli na Rodera Malana, na njegove velike, ute zube. ak je i njegova majka govorila da on moe jesti jabuke kroz drvenu ogradu. Trudila se da zadri tu sliku. Batist je drpao nabreklinu na svom meunoju dok je priao sa njom. Ona je usredsre dila svu svoju panju na to da se skloni od njega. Kresnuo je o svoj rajsfelus ibicu koja je buknula u ut plamen i zapalio lulu nabijenu raznim liem. Sada, kada mu je ponovo za okupila svu panju, nije vie liio na Batista koji je drao Himokus za ruku. Videla je da je pio. Pio je danima. Dah mu je bio gorak. Osmotrila mu je lice, ali nije elela da se suoi s njegovim pogledom. Sinulo joj je iznenada da Batist moe biti i lep i ruan. Glas mu je bio spora voda koja tee dubokim kanalom, i vue nju. Znala je da je ne dodiruje, ali joj je nje gov hrapavi, otekli jezik prelazio preko leve dojke. Okrenula se prema njemu, a on se na cerio. Izbacio je dim kroz usne nametene kao za poljubac, a njoj su oi zasuzile. Bila je ubeena da Batist zna ta misli. Oko smeeg sredita njegovih oiju, utilo je oiviavalo beonjae koje kao da su bile skuvane. Osetila je potrebu da mu prie blie, udnu potre bu koju nije razumela, istu onu potrebu koja ju je terala da izbliza pogleda unutranjost malih usta na mrtvim ivotinjama. Prela bi ponovo put da bi bolje pogledala jelena polo mljenih kostiju. A znala je da e prii blie i Batistu. Luiz, apnuo je. Usta su mu bila puna njenog imena. Oseala je kako se vlana vrelina die sa njegove kragne. Iznenadila se kada se nagnula da dotakne jezikom debelu resicu njegovog uha. Bio je kiselog ukusa od ustajale telesne soli. Naslonio je svoj obraz na njen, ostavivi vlaan otisak. Luiz je uzmakla. Nije htela da ga poljubi. Izbliza je mirisao drugai je. Slatka, topla zemlja i slabani, neobini miris sagorelog krea koji prekrivaju sve to je neisto. Nakrivio je glavu prema njoj kao da moe da uje kako joj srce kuca. Otvorio je usta iz kojih je virio jezik crven poput dadevnjaka. Potiljak joj je bio napet kao da se svaka pora na njemu zatvorila. Luiz je pokuala da se ne osvre. Polako je disala i sluala. Vetar se smirio. Zamislila je da joj je glava glatka kao svetlucavi, okrugli mesec visoko iznad njihovih glava. I, poput meseca, videla je svet sa ogromne udaljenosti. Polja su bila puna otrog koro va. Videla je iza sebe Batista Dugog Noa, manjeg od kolibrija, sa majunim srcem koje bije o tanke, tanke zidove njegovog srca. Na devedeset metara od njega, Malikova radnja krila je uredno poslagane konzerve supe, povre i korpe jeftinih slatkia. Nije vie mogao da je dodiruje. Ta misao ju je ostavila bez daha kao i oblake. Pogledala je nadole preko sunanosrebrnih brda i videla da se neto kree. Udahnula je vazduh prepun vetra. Vide la je podrum svoje bake, humku kamenja koju je kia izglaala, i duboko unutar podruma, debelu zvearku koja je godinama nasamarivala njenu porodicu, krijui se iza tegli sa vo em i lanenih vrea punih iseenog suvog mesa, ostavljajui izbledeli duh svoje kouljice, koji je svake godine bio sve dui. Videla je skrovita svih sakrivenih zmija.

80

Tanuna zvearka spavala je u vlanoj senci bakinih drva. Videla je kolu urulinki i zmije u polju blizu igralita. Tek petogodinja Lorejn Mali Losos vrtela je vijau dok joj je smea zvearka ukala pored vrhova cipela. Videla je svoju sestru kako juri pevca tamo amo ispred plavnog zemljita u ijem su korovu vrebale eljusti stotine zmija sa nenim otrovnim zubima. Videla je na Doku ribara kojeg nije znala, ranjivog kao i njegovo sun cem oprljeno teme, okruenog sa svih strana smeim kamenjem i zvearkama debelim kao liaj. Videla je mrtvu zmiju koju su deaci okaili na nadgrobni krst asne sestre iz Francuske. Videla je zmije na putu koje su automobili u prolazu iskidali i izgnjeili, oiju svetlih od tvrdih i crnih lea muva, a iza njih, jo zmija. Videla je poput mleka bele oi hi ljadu avgustovskih zvearki. Videla je Prljavu Lastu kako ide prema bakinim vratima, na bubrelim od kie. Iza nje su se, poput svadbene povorke, pruale zvearke. ula je iz velike daljine Batista utog Noa kako joj govori: Udaj se za mene. Luiz se odmakla od njega da bi krenula. Vazduh je bio ist i vreo. Iznenadan vetar zalepi joj otpo zadi haljinu za noge. Zaklonila je suzne oi od zrnaca praine. Nikada nije prestao da je posmatra, i bilo joj je na jedan kratak trenutak ao i njega i sebe. Mogla ga je mrzeti do voljno da bi ga uvukla u sebe, da bi mu potopila kosti u vodu. Okrenula se od njega i po ela da tri. Bacila je vreicu sa potreptinama da bi bre trala, da bi otrala kui, plaei se vie da je Prljava Lasta u kui njene bake nego ijedne zvearke na polju ili putu. Njena sestra Florens uala je na vrhu nadstrenice u kojoj su stajala drva. Florens je stavila prst na usta i pokazala Luiz da stane. Stranja vrata bakine kue bila su irom otvo rena, ali dan je bio toliko sunan da Luiz nije mogla da prodre pogledom kroz mrak u ku hinji. Prozori na kui presijavali su se na belom suncu. Luiz je bacila pogled na usku senku ispod linije veeri i videla rastrzane repove lasti koje su se krile od vreline. Oseala je tupu knedlu topline u grlu i pokuala da guta. Koraala je paljivo kroz alfiju koja joj je sezala do kolena, zadiui suknju da bi izbegla bodlje metliice. Videla je krajnji rub makije i utabani, glatki kravlji trag koji je vodio oko bare prema kui. uo se ritam vode koja je sporo tekla potokom. Pomislila je na pastrmke, na njihove posmatrake, tupe oi i krljut na leima koja zvecka dok otvaraju usta prema belim krilcima iznad vode. Nastala je pauza u au dok je duboki povetarac vukao prainu prema nekom uzvienju. Crvenokrili kosovi bili su tihi. Pogledala je bolje natopljeno korenje topola koje se protezalo do oboda bare. Spora struja se uvijala u srebrnoj, a zatim zelenoj boji usnule senke. Bacila je kamen u baru i vi dela iznenadan pljusak vode, zatim jo talasa i blago, poznato krivudanje koje razdvaja travu, i tiho itanje. Nauila je jezik polja, sitni vez u korenju trave. Zmije. Luiz je znala da je Prljava Lasta u kui. Prljava Lasta je dola na bdenje Staroj Maiz, a dolazila je i onoga dana kada je Luizina majka umrla. Suvi korov je pucketao od zvearki. Florens se oba puta uzverala tamo gde je zvearke nisu mogle dohvatiti. Dok se priblia vala, Luiz je mogla da uje glas Prljave Laste. Prljava Lasta je hodala, koraala u krug po kuhinji njene bake. Dok je stupala na trem, Luiz je ula zvuk zvearke koja se povlai, nalik zvuku suvog pirina Izlazi mi iz kue, govorila je njena baka Prljavoj Lasti, ali ova je nije sluala. Prljava La sta je mirno stajala nasred kuhinje. Oko nje se osealo neko kretanje, neka promaja usko vitlanog vazduha. Suknja joj je neno padala preko debelih kukova i bila toliko istanjena

81

na nekim mestima da se Luiz pitala da joj moda ne vidi kou, sigurna da bi razaznala prlja vomrku put Prljave Laste ispod njene izbledele suknje. Ta ena je nosila pojas od zmijske koe i zvearke, a samo njeno prisustvo bilo je jedan utavi zvuk od kojeg je soba utihnula. Jedna zveka za njenim pojasom gotovo je dodirivala pod i Luiz pokua da zamisli koliko je duga bila zmija sa koje je skinuta. Sveina je umela podom od linoleuma, a slabaan miris krastavaca popucalih od sunca dizao se iz vlanih uglova prostorije. Luiz je ula kucka vo premetanje zvearki ispred kue. Idi sad, rekla je njena baka Prljavoj Lasti. Ti i tvoje pretnje niste ovde dobrodole. Luiz je ula da Prljava Lasta nosi ivu zmiju oko struka, veliku, smeu zvearku sa utim oima. Pokuala je da ne gleda pomno njene kukove, bojei se da e moda videti naiz meninu aru dijamantske zvearke. Prljava Lasta je piljila kroz otvorena vrata, a Luiz se okrenula i videla zmiju kako gmie uz stepenice prema njoj. Prljava Lasta pucnu jezikom i zmija stade i sklupa se na tremu, sa podignutom zvekom. Njena baka je odmeravala metlu naslonjenu u uglu sobe. Prljava Lasta pogleda Luiz kiljavim oima podle pijanice, vrsto ukopana i nacerena, nepredvidiva zato to nije pijanica. Hou da odgovori mom sinu, ree Prljava Lasta. Pristani da se uda za njega ili e nekoga u tvojoj porodici ujesti zmija. Kuko matora, ree Luiz dovoljno glasno da se uje. Vidim da ne vaspitava svoje unuke kako treba, rekla je Prljava Lasta. To me ne izne nauje. Neu terati Luiz da radi nita to ne eli, ree baka. Prljava Lasta pljesnu jednom ru kama. Zvearka kliznu niz stepenice, ostavljajui stomakom trag u praini, tiha, a uskoro i nevidljiva na obodu korova; Luiz onda shvati da je Prljava Lasta donela odluku. Luiz je stajala na tremu i gledala kako Prljava Lasta prelazi polje i izlazi na put. Grizla je nokte i gledala vilinkonjice dok su se naginjali ne bi li dotakli korov. Ovo je moderno vre me, rekla je sestra Sajmon razredu, ne moemo zveckati kostima da bismo leili groznicu. Pramenovi kose i odseeni nokti sa nogu nee vas spasti od meave. Luiz se nije bojala Prljave Laste. Nije se bojala zmija. Bojala se sebe, mislila je, bojala se oseanja koja je Batist budio u njoj. Nije elela da provede ceo ivot u rezervatu. Pitala se ima li neto vie, neto dalje od bakine male kue, neto dalje od istih puteva kojima je svakoga dana hodila, ne to dalje od Batista utog Noa. Pogledala je brda. Reka je bila nepomina. Nebo je bilo umorno na vruini, obezbojeno, inilo se da sve spava na popodnevnom suncu. Jo uvek je mogla da vidi Prljavu Lastu kako hoda u daljini. Ila je ravnomernim korakom, a ponekad bi je nagib puta zaklonio, da bi se opet potom pojavila jo dalje, ali kada je prela preko poslednjeg brda, Luiz je vie nije mogla videti. Uzavreli vetar je dobovao po vratima. Luiz je oekivala da je baka izgrdi, ali baka je izala da pomogne Florens da sie sa nadstreni ce. Nemoj da si takva kukavica, ula je baku kako govori i za trenutak pomislila da se obraa njoj. Ne moe beati od stvari kojih se boji, baka je rekla Florens. Luiz pogleda daleko prema planinama Min; tako vrele, uskomeane kapi krvi joj ispre doe crnilo ispred oiju. ak je i murei mogla da vidi crveno sunce. Vratie joj se stare misli. Setila se svoje majke dok su je iznosili iz sobe. arli Ritajua ena podigao ju je iz kreveta, a Luiz je videla majino lice dok se on okretao prema vratima. Lice joj je bilo ote eno, boje ispranog drveta, bledo i sivo. Izgledala je tako slabano, smatrala je Luiz, gotovo

82

kao svetica, kao sveta Bernadeta. Mogla je da razazna tanane vene du majine vilice, vene tirkizne boje njenih slepoonica. Groznica joj je iskrzala predivnu kosu, koja je dodirnula Luizino lice dok je majka prolazila pored nje. Osetila je majin slatki dodir jo jednom i ni kad vie. Tog leta boje borovnice, nakon to joj je majka umrla, Luiz se seala kako je kroz otvoren kuhinjski prozor prislukivala baku i tetku koje su razgovarale o izboru mukaraca, loim lekovima i snazi starog braka. Ona je bila mala, bosonoga devojica na samom poetku dugog leta i zamiljala konu torbu, crnu od masti sa mnotva ruku, koje uvru osmuene vrhove njene kose. ak je i tada mislila na Batista, na Batista koji se nadvija nad njom na podu uionice, dok joj krv otie, a teki, crni dim se izdie u belo iz njegovih zuba, apata i daha koji udie njeno natmureno, natmureno srce. Poelela je da veruje da bi joj majka mogla rei ta da radi da je jo uvek iva. Poelela je da skoi sa trema i brzo otri prema planinama. Ali nije mogla da zna da li tri prema njemu ili od njega. Batist je bio svugde. Ile su prema Permi. Baka je obeala Florens bocu nezbit oranade ako ceo put do tamo prepeai bez kukanja. Luiz je vijala sestru i obe su se tako glasno smejale da je baka rekla da e uskoro zaplakati. Gospoa uti No, Florens je dobacivala Luiz. Gospoa uti No. Luiz otra od Florens kao da ona bei. Dah joj je ispunio plua. Vrane su razgo varale na stubovima ograda, a sunce se presijavalo na njima. Pupavice su gusto izrasle pored puta i baka zastade da bi ubrala nene izdanke pre nego to procvetaju. Luiz se setila kako je preskakala jarugu. Okrenula se i iza sebe videla Florens usred skoka. ula je ukanje papira o korov. Videla je skakavca koji je skoio Florens na rame. Baka je gulila stabljike cvea. Ponudila im je obema ukus indijanskog celera. Oboavam prolee, rekla im je baka. Florens je pokuala da istrgne stabljiku Luiz iz ruku. Ne vucite se, ree baka. Hodala je ispred njih. Luiz je potrala da bi je sustigla. Koraala je iza bake i hodanje joj je prijalo. Jara se talasala na kraju puta. Zato vidimo vodu na kraju puta kada tamo nema vode?, pitala je baku. Da bi lenji ljudi hodali, ree baka. Luiz se osvrnu prema Florens. Izgledalo je kao da epa. Hej, lenjivice, doviknula joj je Luiz. Florens se nasmejala, ali korak joj je bio nesiguran. Kosa joj je u dve debele pletenice visila ispred lica. Delovala je pogureno, oamueno. Na licu joj se caklio znoj. Baka je stala, a kada se okrenula da pogleda Florens, bacila je cvee i pohitala ka njoj. Florens je skaku tala na desnoj nozi, a Luiz se pitala da moda ne eli da privue panju. Mislim da me je ubola pela, rekla je baki. Leva noga joj je toliko otekla da je debela dokolenica poela da se cepa. Baka je unula pored Florens i svukla joj dokolenicu. Luiz potra prema njima. Videla je dva sitna otiska zuba na lanku svoje sestre iz kojih je curela krv. Njena sestra se polako pomeri da bi sela. Baka skide maramicu sa glave i protrlja ujed. Florensina noga je bila crna poput planina Min, toliko oteena da je Luiz osetila zagasitu krv u dnu lobanje. Polja su zavijala. Hou li umreti?, pitala je Florens. Luiz je primetila da su sestrine oi usporene i mirne, kao da se tek probudila iz grozniavog sna. Luiz oseti strah. Idi po pomo, Luiz! Tri!, rekla joj je baka.

83

Kolena su joj bila preslaba da bi je drala, pa je grabila rukama. Trala je da uhvati vodu na kraju puta. Trala je da spase sestrin ivot. Trala je sa suncem u grlu, toliko vrelim, da su milje ispred nje usporile. Nije ovo srednji vek, mogla je da uje sestru Sajmon, ljudi pu tuju s jednog na drugi kraj sveta samo radi odmora. Ljudi su civilizovani. Imamo telefone i pisae maine. Elektrine miksere i maine za pranje vea. Vodu u kuama. Vi Indijanci mo rate razumeti. Moemo razgovarati sa divljim ivotinjama dok nam lice ne pomodri, ali ptica vam nikada nee rei kako da svijete gnezdo. Zmije nee ujedati nae neprijatelje zato to im mi to kaemo. Ja sam ovde da vas izvedem iz mraka sujeverja. Osvestite se, rekla je sestra indijanskoj deci kada su im usne zadrhtale od njenih ideja, postanite svesni ovog sveta. (S engleskog preveo Igor Cvijanovi)

84

ILUMINACIJE
Stiven Maju

KAKO ITATI: TUMAENJE I KRITIKA ITALAKOG ODGOVORA


Poslednjih nekoliko godina znatno se povealo interesovanje za kritiku italakog od govora, iako se ponekad ini da nisu dovoljno dobro shvaene osnovne premise ovoga pristupa. Stoga ovaj esej ima dve namere: da razjasni pojedine zablude u vezi sa ovom granom kritike, pruajui detaljan opis pretpostavki i strategija; kao i da iznese metakritiku perspektivu koju primenjuje kritika italakog odgovora kao primer kako pristupi knjievno sti generalno funkcioniu. Ova dvostruka namera iziskuje da naizmenino predstavljam kritiku italakog odgovora kao takvu i sagledavam njene zahteve izvan njenih premisa. U eseju u najpre izloiti osnovne crte moje metakritike pozicije; potom u u odeljcima I, II i III ponovo predstaviti osnovne interpretativne pretpostavke i kritiku praksu velikog dela kritike italakog odgovora. Odeljak III poinje i zavrava se sa daljim razvojem moje metakritike perspektive, a izmeu tih teoretskih objanjenja nalazi se detaljan pregled specifinih deskriptivnih poteza koje ine kritiari italakog odgovora. Svaki kritiarski pristup obuhvata skup interpretativnih konvencija koje se primenjuju kako bi se razjasnili knjievni tekstovi. Takve interpretativne konvencije su zajednike pro cedure za stvaranje znaenja i sastoje se od interpretativnih pretpostavki, koje se manife stuju kroz specifine kritike poteze.1 Kritiar usvaja te konvencije (i biva usvojen od njih) u pokuaju da opie, obrazloi i objasni bilo koji diskurs, bez obzira da li se radi o jednom stihu, celom romanu ili itavoj knjievnoj tradiciji. Istorija knjievne kritike je hronika pro mena ovih zajednikih interpretativnih strategija. Na primer, konvencije angloamerike nove kritike su dominirale u SAD pedesetih i ezdesetih godina; vrsta teksta koju je stva rao taj pravac kritike bio je prepoznatljiv po nivoima jedinstva, obrascima i slikovitosti izlaganja, ironinim tenzijama i objektivnim znaenjima. ezdesetih i sedamdesetih godi na, kritika knjievnog odgovora se pridruila mnogima odavde i iz inostranstva koji su problematizovali hegemoniju nove kritike i u drugim tekstovima pronalazila drugaija formalna svojstva i izmenjene knjievne efekte2. U ovom eseju, koncentriem se na najee prikazivanu verziju kritike italakog od govora, koju su praktikovali Volfgang Izer, Stiven But i Stenli Fi.3 Poput nove kritike koja
1

O ovoj kritikoj teoriji, v. u: Steven Mailloux, Interpretive Conventions: The Reader in the Study of American Fiction (Ithaca: Cornell UP, 1982). 2 Razradu teorije tumaenja v. u: Stanley Fish, Is There a Text in This Class? The Authority of Interpretive Communities (Cambridge, Mass.: Harvard UP, 1980), str. 16373. Fi u knjizi razvija metakritiku pozi ciju koja dovodi u pitanje deskriptivne zahteve primenjene kritike italakog odgovora. 3 Potonje reference u tekstu na dela ovih kritiara bie praene sledeim skraenicama: Wolfgang Iser, The Implied Reader: Patterns of Communication in Prose Fiction from Bunyan to Beckett (Baltimore: John Hopkins UP, 1974) [IR]; Stephen Booth, On the value of Hamlet, Reinterpretations of Elizabethan

85

joj je prethodila, kritika italakog odgovora nije samo puki skup interpretativnih konven cija pre bi se reklo da se ona sastoji iz razliitih skupova okupljenih pod jednim kritikim terminom, poto imaju zajedniki fokus usmeren prema itaocu. Delimino zahvaljujui sadanjem trenutku u istoriji kritike (sa njenim reakcijama protiv intencionih i afektivnih greaka), fokus okrenut itaocu postao je naroito upadljiv, zaklanjajui mnoge interpre tativne pretpostavke koje se ne smatraju zajednikim za razliite kritiare italakog od govora. Meu tim razliitim pretpostavkama je i ona koja odreuje odnos izmeu itaoca i teksta na primer, Derald Prins i njegovi sledbenici se fokusiraju na itaoca u tekstu; Dejvid Blajh i Norman Holand na potpunu dominaciju aktualnog itaoca nad tekstom; Izer, But i Fi na interakciju idealnog itaoca sa tekstom. Ili da ponovimo: za Prinsa je ita lac kome je posveen tekst (pripovedani ili narratee) deo znaenja same pripovesti; za Blejka i Holanda, znaenje je kreacija koju stvara pojedinani italac; za Izera, Buta i Fia, znaenje je proizvod interakcije itaoca i teksta.4 U odeljku II predstaviu kritiarske po teze koji se ine prilikom opisivanja ove interakcije, a u odeljku III u ih analizirati. No, naj pre u detaljnije ispitati interpretativne pretpostavke koje lee u osnovi ove verzije kritike italakog odgovora, kakvu praktikuju Izer, But, Fi i njihovi sledbenici. Nadam se da u, opisujui te pretpostavke i kritiarske poteze koji iz njih proizilaze, razjasniti jednu uticaj nu verziju kritike italakog odgovora i istovremeno joj omoguiti da poslui kao primer teze da svi kritiarski pristupi funkcioniu kao skupovi interpretativnih konvencija. I. Pretpostavka da itaoci itaju Sve kritiarske strategije o kojima raspravljam u odeljku III pretpostavljaju da postoji takav italac koji je vie aktivni uesnik, nego pasivni posmatra u procesu itanja. U svo joj praktinoj kritici, Volfgang Izer se fokusira na pukotine u tekstu koje stimuliu krea tivno uee itaoca (IR, str. 275), dok Stiven But u analizi soneta istie italaka iskustva koja su rezultat viestrukosti organizacija [formalnih, logikih, ideolokih, itd] u kojima uestvuje um itaoca tokom itanja etrnaest stihova (ESS, str. IX). Stoga je tipian in uea itaoca (koji ima sredinje mesto u ovom tekstu) onaj koji lei u italakom dopri nosu lekcijama koje mogu da se izvuku iz teksta recimo, Izer opisuje mnoga italaka iskustva u kojima italac sam za sebe razjanjava pojedine stvari, umesto da mu se one kau (IR, str. 4145, 154), dok Stenli Fi esto ispituje tekst koji ne propoveda istinu, nego trai da itaoci otkriju istinu za sebe (SA, str. 1).
Drama: Selected Papers from the English Institute, ur. Norman Rabkin (New York: Columbia UP, 1969), str. 13776 [VH]; Stephen Booth, An Essay on Shakespeares Sonnets (New Haven: Yale UP, 1969) [ESS]; Stanley E. Fish, Surprised by Sin: The Reader in Paradise Lost, 2nd ed. (Berkeley: U of California P, 1971) [SS]; Stanley E. Fish, Self-Consuming Artifacts: The Experience of Seventeenth-Century Literature (Berkeley: U of California P, 1972) [SA]. 4 Za detaljno poreenje razliitih pristupa italakog odgovora, v. Mailloux, Interpretive Conventions, str. 1965; Susan R. Suleiman, Introduction: Varieties of AudienceOriented Criticism, The Reader in the Text: Essaus on Audience and Interpretation, ur. Suleiman & Inge Crosman (Princeton: Princeton UP, 1980), str. 345. Takoe, v. Reader-Response Criticism: From Formalism to Post-Structuralism, ur. Jane P. Tompkins (Baltimore: John Hopkins UP, 1980).

86

U takvoj praktinoj kritici, pozornica delovanja premeta se sa knjievnog dela u um itaoca. Ono to Fi kae za Izgubljeni raj vai za veinu tekstova o kojima raspravlja kritika italakog odgovora um itaoca postaje pozornica poeme (SS, str. 1). U svom najsna nijem obliku, takva kritika i smo znaenje vidi kao dogaaj, neto to se deava, ali ne na stranici, gde smo navikli da ga traimo, nego u interakciji izmeu toka tampe (ili zvu ka) i aktivno posredujue svesti itaocasluaoca (SS, str. ). Kritiari italakog odgovora nude opise te interakcije, opise koji esto poprimaju formu razgovora, ali ne o onome to jedno delo govori ili pokazuje, ve o tome ta ono ini (Booth, VI, str. 138). Kljuno pitanje za ove kritiare je identitet itaoca ija iskustva portretiu ili, preciznije: iji se italaki odgovor opisuje? Izer se poziva na podrazumevanog itaoca iz naslova njegove knjige. To je termin koji, po njemu, obuhvata istovremeno i prestrukturiranje po tencijalnog znaenja teksta i itaoevu aktualizaciju ovog potencijala kroz proces itanja (IR, str. XII). Takoe, Izer spominje i obrazovanog itaoca (str. 58), bliskog srodnika ideal nog ili informisanog itaoca, koga Fi opisuje kao osobu koja je kao italac dovoljno iskusna da internalizuje svojstva razliitih knjievnih diskursa, od onih lokalnih (kao to su stilske figure, itd) do itavih anrova (SA, str. 406). U aktualnoj knjievnoj praksi, svi ovi teo retski konstrukti postaju identini nameravanom itaocu, osobi sa obrazovanjem, stavo vima, interesovanjima, jezikom kompetencijom i slinim, to je ini sposobnom da doivi iskustva koja je autor eleo da prui.5 U ovoj verziji kritike italakog odgovora, autor po staje manipulator italaca, ije tehnike navode itaoce prema nameravanom odgovoru. Da bi se opisale ove reakcije, kritiari italakog odgovora usvajaju vremenski model procesa itanja. Od koristi je distinkcija koju je Fi napravio izmeu formalistike kritike i one koja se zasniva na italakom odgovoru: Razvijanje zapleta i argumenta, poeci, sredine i krajevi, mnotvo slika sva ta formalna svojstva, primetna kada se odmaknemo od italakog iskustva, postaju tokom itanja komponente odgovora, a strukture u koju su one upletene jesu strukture odgovora. Drugim reima, ne postoji nuna povezanost izmeu vidljive forme dela i forme italakog iskustva prvo predstavlja kompleks prostornih, a drugo vremenskih obrazaca a poto se znaenje raa u kontekstu ovog drugog, kritika koja se ograniava na pesmu kao objekat nee biti dovoljna da zadovolji svoje pretenzije (SS, str. IXX). Izer i But, poput Fiera, prednost ukazuju vremenskom modelu italakog iskustva nad prostornim. But opisuje nizanje inova u razumevanju publike (VI, str. 139), dok se Izer koncentrie na potencijalni vremenski niz koji italac neizbeno mora da uvidi (IR, str. 280). Interpretativne pretpostavke bilo kojeg kritiarskog pristupa stvaraju verovanja na i jim temeljima kritiari ostvaruju svoj poduhvat. Tako je i sa kritikom italakog odgovora: interpretativne pretpostavke o itaocu i vremenskom procesu itanja pruaju osnovu za strategije praktine kritike. U sledeem odeljku, usvojiu interpretativne konvencije kriti
5

Fish, Is There a Text in This Class?, str. 16061. Cf. Jonathan Culler, Structuralist Poetics (Ithaca: Cornel UP, 1975), v. stranice o knjievnoj kompetentnosti 113130; za izvedenu nameru v. Mailloux, Interpretive Conventions, str. 94113.

87

ke italakog odgovora kako bih pruio jedan dui primer, u kojem u se posluiti kombi nacijom nekih od kritiarskih poteza o kojima raspravljam u odeljku III. II. Analiza uzorka iskorieni pripoveda Pitanje pripovedaa koji nestaje iz romana Mobi Dik zbunjivalo je kritiare jo od prvih pri kaza te knjige. Kritiar londonskog Spektejtora zvoju zabrinutost izraava sledeim reima: Neki kritiari su usvojili kanon da u roman ne bi trebalo uvesti nita to bi za pisca bilo fiziki nemogue da sazna prema tome, on ne bi smeo da opisuje razgovor izmeu rudara u oknu u kojem e svi oni biti zatrpani. Gospodin Melvil skoro uvek izbegava ovo pravilo, i pritom ne prestano kri jedno drugo, poinjui roman u autobiografskoj formi i menjajui pripovedanje ad libitum.6 Iako su prve kritike bile rezultat epiloga koji je nedostajao u britanskom uzdanju knjige (objavljene pod naslovom Kit (The Whale)), alba na promenu forme iz autobiografske u pripovedaku nagovetava kasnija pitanja o tome ta se u poslednjoj etvrtini romana desilo Ismailu kao pripovedau. Kritiari najee dolaze do jednog od dva zakljuka: jedna strana u ovoj raspravi tvrdi (poput kritiara iz Spektejtora) da je Melvil stvorio umetniki problem menja jui pripovedae usred prie, dok druga strana zastupa gledite da je Ismail, zapravo, nestao. Mogue je jo jedno tumaenje: Ismail zaista nestaje kao pripoveda, ali njegov nestanak slui estetskoj svrsi.7 Moje gledite sledi poslednje tumaenje. Pripovedaa koji nestaje ja razumem kao posledicu Melvilovog briljivog retorikog plana poduavanja itaoca kako da ita. Izvan stranica svoje proze, Melvil je omalovaavajue govorio o plemenu iroke ita lake publike, koji su najodgovorniji za injenicu da je itanje deo genijalnosti koji pri vlai najmanje panje. Melvil je u romanima upotrebljavao forme popularne meu tom publikom (avanturu lova na kitove, senzacionalne gotske romanse, pikareskne putopisne prie) i koristio ih za vlastitu vrstu prianja istine. Pisao je sa prikrivenom dvostrukom na merom: da zabavi i obmane iroku publiku, da pie knjige koje se prodaju jer povrni preleta stranica ne moe tano da proceni ta su one. A iste te knjige otkrivaju istinu itaocu sa okom sokolovim, u potaji, deo po deo. 8 Melvil, tako, poinje Pjera sa name rom da napie romansu kao za enski asopis, namenjenu irokoj publici, istovremeno stvarajui za pronicljivijeg itaoca duboko psiholoko istraivanje.9
6

The Whale, London Spectator, 25 October 1851. Pretampano u knjizi: Moby-Dick as Doubloon, ur. Hershel Parker & Harrison Hayford (New York: Norton, 1970), str. 12. 7 Primere ovih tumaenja v. u: Leon Howard, Herman Melville (Berkeley: U of California P, 1851), str. 176; Walter E. Bezanson, Moby-Dick: Work of Art, Moby-Dick Centennial Essays, ur. Tyrus Hillway & Luther S. Mansfield (Dallas: Southern Methodist UP, 1953), str. 3058; Glauco Cambon, Ishmael and the Problem of Formal Discontinuities in Moby-Dick, MLN, 76 (1961), 51623; Paul Brodtkorb Jr., Ishmaelss White World (New Haven: Yale UP, 1965), str. 110; William B. Dillingham, The Narrator of Moby-Dick, English Studies, 49 (1968), 2029. 8 Prvi citat u ovom pasusu je iz Melvilovog pisma Natanijelu Hotornu od 01. (?) juna 1951. Ostali citati su iz knjige: Herman Melville, Hawthorne and His Mosses, Literary World, 17/24 August 1850. Oba do kumenta su pretampana u knjizi: Norton Critical Edition of Moby-Dick, ur. Harrison Hayford & Hershel Parker (New York: Norton, 1967), str. 53560. Svi citati iz Mobi Dika su uzeti prema ovom izdanju. 9 Brian Higgins & Hershel Parker, The Flawed Grandeur of Melvilles Pierre, New Perspectives on Melville, ur. Faith Pullin (Edinburgh: Edinburgh UP, 1978), str. 162.

88

Svoju retoriku panju u Mobi Diku Melvil fokusira upravo na ovom itaocu sa okom sokolovim. Prva poglavlja romana pripremaju put za kasnija, ne samo otkrivanjem novih informacija, nego i navikavajui itaoca na tumaenje, na specifini nain itanja. U prvim poglavljima, Ismail (nastavnik na kopnu) ui itaoce da uvide bogatstvo znaaja posled njih poglavlja. itanje Mobi Dika tako postaje proces uenja itanja. Od prvog poglavlja Loomings (igra rei: naziranje ili tkanje Prim. prev.), Ismail ohra bruje itaoca da zaroni u potrzi za dubljim znaenjem prie. On nas umoljava da se suoimo i, ako moemo, objasnimo znaenje niza analognih situacija, navedenih kroz ra zliite slike.10 Na misterije iz prvog poglavlja nastavljaju se ostale, poto Ismail sve izlae kao zagonetku, kao problem: pravi identitet Crnog parlamenta (poglavlje 2); blatnjavu, vlanu, zaparloenu sliku iz krme Spauter11; tajanstvene i zbunjujue prie koje kazuje gostioniar; kako se koristi misteriozni otira za vrata; ta biste pomislili o ovom ljubia stom nitkovu koji trguje glavama po imenu Kvikveg (poglavlje 3); ta znae tetovae na Kvikvegovom telu, koje podseaju na beskrajni kritski lavirint; seanje na jednu misteriju iz detinjstva (poglavlje 4); kako otac Mejpl uspravlja merdevine kojima se penje na propo vedaonicu, to je in koji mora simbolizovati neto nevieno; izgled same propovedao nice, tako pune znaenja (poglavlje 8); mapu za Nantaket (poglavlje 15). Svoju lekciju Ismail na jednom mestu eksplicitno obrazlae: Sve ove stvari nisu bez znaenja (poglavlje 7). Zapravo, sve ove rane zagonetke spremaju itaoca za komplikovaniju zagonetku o Ahabu i kitu. Poduavanje itaoca nastavlja se i kasnije, u Mobi Diku i Belini kita, dok se Ismail bori da mu objasni simbol Belog kita, najpre u zdruenosti znaenja sa Ahabom, a potom i u njegovoj viestrukosti znaenja. Stigavi do poslednje etvrtine romana, italac je proao kroz kompletan trening. Ako je dobro savladao lekciju, nije mu vie potreban eksplicitni vodi kako bi ga ohrabrio da od svega to vidi stvara zagonetku. On sada uvia znaenje prirode svih stvari samih po sebi. Prema tome, Ismail nestaje kao pripoveda u kasnijim poglavljima jer itaocu vie nije potreban uitelj. italac ga je iskoristio nauivi svoju lekciju lekciju o tome kako se ita roman. No, struktura italakog odgovora moe se dodatno razloiti. Posebna navika uma koju Ismail ohrabruje u itaocu najbolje ilustruje (kao to je pokazao Harison Hejford) prvo poglavlje: gomila (u koju je ukljuen i italac) suoava se sa misterijom mora, a to to
10

Harison Hayfors, Loomings: Yarns and Figures in the Fabric, Artful Thunder, ur. Robert J. DeMott & Sanford E. Morovitz (Kent, Ohio: Kent State UP, 1975), str. 123. Moje tumaenje Mobi Dika izvedeno je iz eseja i predavanja Harisona Hejforda; njegova tumaenja je, u razvijenijoj formi, na mene prene la Herel Parker. Iako nijedan melvilovac ne bi trebalo da bude odgovoran zbog onoga to ja radim sa njihovim uvidima, dugujem zahvalnost i Hejfordu i Parkerovoj jer su me nauili kako da itam Mel vilovo remekdelo. Takoe bih dodao da je Hejford u jednom od poslednjih lanaka, Unnecessary Duplicates: a Key to the Writing of Moby-Dick, objavljenom u Pulinovoj knjizi, str. 128161, pruio i sasvim drugaije objanjenje od onoga koje ja sugeriem za nestanak Ismaila kao pripovedaa. 11 U jednoj od poslednjih analiza italakog odgovora, Keri H. Kirk povodom Mobi Dika primeuje da ta slika prua koristan model, ali i uznemirujuu inicijaciju za samozvane tumae Mobi Dika, (Carey H. Kirk, Moby-Dick: The Challenge of Response, Papers on Language and Literature, 13, [1977], 384). Cf. Morton L. Ross, Moby-Dick as an Education, Studies in the Novel, 6 (1974), str. 7173.

89

ovi stanovnici unutranjosti otkrivaju nije lako reenje misterije, niti oigledno znaenje simbola, ve neuhvatljivi fantom ivota (poglavlje 1). italac se poduava da sledi pri mer Ismaila (i kasnije Ahaba) kako bi svaki predmet, situaciju i osobu sa kojom se sree pretvorio u problem, problem koji se moe reiti, misteriju ije potajno znaenje nije mo gue pratiti do svog krajnjeg razjanjenja (Hayford, str. 121122). Obrazac Ismailovih zago netki koji opisuje Hejford takoe je i precizni opis italakog iskustva: suoavanjeistrai vanjenereavanje problema. Ovaj obrazac se ponavlja u kasnijim poglavljima, kako za Ismaila, tako i za itaoca. Recimo, poglavlje Mobi Dik poinje problemom ta beli kit predstavlja Ahabu. Ovo pitanje se istrauje i postavlja se teorija, ali se poglavlje zavrava Ismailovim priznanjem da ne razume zato posada sledi Ahaba: Da bi se sve to objasnilo, potrebno je zaroniti dublje nego to Ismail moe da ode (poglavlje 41). Ismail i podueni italac uvek iznova priznaju da iako u svemu tome vreba izvesno znaenje (poglavlje 99), ono se ne moe uvek izraziti. Lekcija je jasna: Proitaj ako moe (poglavlje 79). Obrazovanje itaoca i obrazac njegovog odgovora ukazuju na vremensko strukturisanje Mobi Dika, veliku paljivost u Ismailovom briljivom neredu (poglavlje 82). Ovo tumae nje ne samo to reava problem pripovedaa koji nestaje, ve i baca izvesnu perspektivu na jo jednu kritiarsku kontroverzu: tokom pripovedanja se ne menja Ismail, nego italac u procesu itanja. III. Kritiki potezi Uspeh ili neuspeh prethodnog kritiarskog nastupa zavisi od ubedljivosti ne od do kaza, nego od interpretativnih konvencija koje upotrebljavaju (i sainjavaju) taj dokaz.12 Te konvencije (kritike italakog odgovora) sastoje se iz interpretativnih pretpostavki o ko jima sam raspravljao u odeljku I i kritiarskih poteza koje u ovde da klasifikujem i opiem. Neki od tih poteza u bliskoj su vezi jer potiu iz istih interpretativnih pretpostavki, kao to su, na primer, opis uzastopnih aktivnosti itanja i analiza obrazaca odgovora, koji su izve deni iz usvajanja vremenskog modela itanja. Neke strategije imaju i dodatni odnos, koji predstavlja finiji oblik osnovnih poteza; kao primer nam ovde mogu posluiti varijacije u ravni italacprotagonista. Svi kritiarski pristupi obelodanjuju slinu mreu strategija, strategija koje proistiu iz unutranjeg jezgra premisa i koje su u meupovezanosti, bilo da su iz ve dene iz optih pretpostavki ili kao varijacije drugih kritiarskih strategija i njihovi usavreniji oblici. Opis uzastopnih aktivnosti itanja najei je potez koji ine kritiari italakog odgo vora o kojima ovde raspravljam. Ovi kritiari u fokus postavljaju um tokom ina razjanja vanja, a ne smisao (esto pojednostavljen) do kojega se na kraju stie (Fish, SA, str. XII). Njihovi opisi vremenskog italakog iskustva esto idu odeljak po odeljak, red po red, ne kad i re po re. Sledei jezgroviti primer te strategije preuzet je iz Fiove analize odlomka iz Sv. Avgustina: Prvi deo reenice Stigao je na mesto ustanovljava svet nepromen ljivih i zasebnih objekata, dok ga njen drugi deo u kojem je ve bio potire (SA, str. 41). itaocu se najpre neto prui, a potom se to oduzme. Za razliku od toga, tvrdio bi Fi,
12

Stanley Fish, The Living Temple: George Herbert and Catechizing (Berkeley: U of California P, 1978), str. 17073; Fish, Is There a Text in This Class?, str. 36569.

90

holistiko tumaenje reenice Sv. Avgustina zanemaruje ovo vremensko iskustvo i prua samo osiromaeno znaenje izvedeno iz tog iskustva. But, Izer i drugi primenjuju istu stra tegiju na due odlomke, ba kao i ja u analizi uzastopnih zagonetki iz Mobi Dika. Takav potez pokazuje da i forma ima vremensku dimenziju, vidljivu u nizanju iskustava itanja dela.13 Srodna strategija se takoe zasniva na pretpostavci o vremenskom modelu itanja: bilo kakav obrazac koji se nae ne smeta se u tekst, nego u strukturu italakog odgovora. Na primer, But pie da se u Hamletu meu publikom redovno javlja oseaj neoekivanog i blagog raskoraka. Ovaj obrazac igra sredinju ulogu u Butovoj tezi da je drama podjed nako i odluno nekoherentna i odluno koherentna (VH, str. 140, 139). Slini vremenski obrasci postulirani su kroz itavu Fiovu primenjenu kritiku. On je u skoro objavljenoj knjizi pokazao kako pesme iz Herbertove zbirke Hram (The Temple) deluju tako to pozivaju i taoca na prerani interpretativni zakljuak, koji se najpre dovodi u pitanje, a potom se iznova postavi, ali na takav nain da se pretvori u sredstvo za dublje razumevanje (The Living Temple, str. 35). Ovaj obrazac je sloenija verzija od onog koji je opisao u prethodnoj knjizi: u samokonzumirajuem artefaktu, italac se najpre ohrabruje da se pozabavi pretpo stavkama koje verovatno ve gaji, a zatim biva prinuen da preispita i obezvredi te iste pretpostavke (SA, str. 10). Jo ranije, Fi je naao jednostavniji obrazac u Izgubljenom raju: greka, ispravka, uputstvo (SS, str. 42). Slino tome, moja analiza Mobi Dika primenjuje obrazac suoavanjaistraivanjanereavanja koji Hejford primenjuje za Ismaila kao opis italakog iskustva koje prua roman. Pokuaj da se opiu te uzastopne aktivnosti i vremenski obrasci zapravo je pokuaj da se premosti jaz izmeu kritike i itanja: za italako iskustvo teksta bilo bi istinitije da go vori o nizanju trenutaka koji donose razliite efekte.14 Kritiari italakog odgovora daju opis itanja koji je identian inu kritike i tvrde da u svojim analizama precizno predstav ljaju vremenski proces itanja. Da bi ubedili druge kako je njihova deskriptivna tvrdnja valjana, kritiari italakog odgovora esto pribegavaju sredstvu navoenja reakcija drugih italaca. Butov Predgovor najbolje ilustruje ovo sredstvo upotrebljavanja dokaza koji su izvan vlastitog italakog iskustva: Odgovori koje pripisujem mom hipotetikom itaocu soneta ne mogu, u krajnjoj liniji, biti univerzalniji od mojih vlastitih. Pokuao sam da demonstriram da su odgovori koje opisujem verovatni kod itaoca sviknutog na elizabetanski idiom. Takoe sam opirno citirao odgovore kritiara i urednika koji su pre mene prouavali sonete; njihovi komentari, beleke i ispravke za sada najbolje dokazuju da odgovori koje opisujem nisu lini. (ESS, str. X) But u raspravi o Hamletu koristi odgovore drugih kritiara kako bi prikazao zbrku za koju tvrdi da je vidi u italakom iskustvu te drame. Prema tome, on tvrdi da su namerne
13

Carole Berger, The Rake and the Reader in Jane Austens Novels, Studies in English Literature, 1500-1900, 15 (1975), str. 544. 14 Robert W. Uphaus, The Impossible Observer: Reason and the Reader in 18th-Centrury Prose (Lexington: UP of Kentucky, 1979), str. 1718.

91

nekoherentnosti u tekstu nagnale kritiare da predloe takve scenske izmene koje bi objasnile Hamletov neshvatljivi bes prema Ofeliji u prvoj sceni treeg ina (VH, str. 137). Slinu strategiju primenjujem i u analizi Mobi Dika kada navodim percepciju Melvilo vih kritiara da Ismail nestaje kao pripoveda. Njihovo tumaenje je za mene potkreplje nje konanog ina koji postuliram u obrazovanju itaoca savladavanje lekcije, iz ega kao rezultat sledi nestanak uitelja. Takav dokaz koristi i Fi, ali s njime ide u drugaijim pravcima. Recimo, on uzima kritiarsku kontroverzu oko znaenja odlomka i koristi je kako bi pokazao da su dva protivrena znaenja podjednako dostupna, uz njegov uobiajeni zakljuak da italac treba da prepozna i iskusi dvosmislenost, a ne da je reava. U stvari, prepoznavanje dvosmislenosti postaje znaenje (Is There a Text in This Class? str. 150151). Druga strateka primena itanja drugih kritiara jeste u pokazivanju koliko je autor uspe an u hvatanju itaoca u zamku. Odnosno, tumaenje kritiara ne uzima se kao ispravan odgovor, ve kao dokaz da je autor ohrabrivao pogrean odgovor kako bi kasnije mogao da ispravi svog itaoca (na primer, SA, str. 21921). Prva grupa kritiarskih poteza izvodi se iz osnovne pretpostavke da bi kritika trebalo da analizira vremensko italako iskustvo kritiar italakog odgovora pokuava da opie uzastopne italake aktivnosti i obrasce odgovora, a valjanost svojih opisa potkrepljuje dokazima u vidu reakcija drugih kritiara. Druga strategija akumuliranje spoljanjih do kaza kako bi se pokazalo da autor vodi rauna o itaocima ne koristi se radi podravanja pojedinanih analiza, nego da bi se podrao itav poduhvat koncentrisanja na itaoca. Ova strategija je manje deo analize orijentisane prema itaocu, a vie argument u prilog njene kritiarske respektabilnosti. Tako otkrivamo Izera kako se poziva na pisma u kojima Riard son izjavljuje da pria mora ostaviti jedan deo posla i itaocu, kao i na druga pisma u koji ma Tekeri tvrdi kako ne eli da uzdie svoje itaoce, ve da ih ostavi u bedi (IR, str. 31, 116). Slian potez ini i Roder Ison u analizi italakog odgovora pesme Jerusalim, koja poinje sledeom reenicom: Uvek iznova, u svojoj prepisci, marginalijama i pesmama, Viljem Blejk pokazuje duno potovanje prema itaocima.15 U slinu retoriku svrhu, kao i kod ostalih kritikih poteza, iskoristio sam Melvilovo pismo i njegov esej o Hotornu kako bih pokazao da zajedno sa autorom analiziranog teksta delim isti naglasak na itaocu. Jo jedna osnovna strategija jeste navoenje direktnih pozivanja na itaoca u tekstu o kojem se raspravlja (Iser, IR, str. 29, 38). Takva procedura ne samo to opravdava fokus prema itaocu, nego postaje i deo opisivanja italakog iskustva. Sledei niz poteza predstavlja zapravo usavravanje ove osnovne strategije. Svi ti potezi ili na neki nain smetaju itaoca unutar teksta ili prikazuju podudarnost izmeu elemenata u tekstu i italakog iskustva. Prvi potez iz ove grupe pokazuje kako je italaki odgovor predmet prie. Na primer, But izlae da je nelogina koherentnost koherentno ludilo koje doivljava publika Hamleta zapravo redovna tema razliitih protagonista drame (VH, str. 172). to se tie ekspiro vih soneta, on tvrdi da autor u svome itaocu evocira neto slino stanju o kojem govori (ESS, str. 59). U stvari, ova strategija prikazivanja odgovora kao teme ponekad prerasta u tvrdnju da je italac subjekt u tekstu. Po Butu, Hamlet postaje tragedija publike koja ne ume da se odlui (VH, str. 152). Po Fiu, pesnik Izgubljenog raja u sreditu obraanja ima
15

Roger R. Easson, William Blake and His Reader in Jerusalem, Blakes Subime Allegory, ur. Stuart Curran & Joseph A. Wittreich Jr. (Madison: U of Wisconsin P, 1973), str. 309.

92

itaoca, koji je takoe i subjekt speva (SS, str. 1). Potencijal autorefleksivnosti ove strate gije vidljiv je i u Isonovom eseju o Blejkovom Jerusalimu to je pesma o samoj sebi, o odnosu izmeu autora i itaoca... Jerusalim se moe itati kao pesma o doivljaju itanja Jerusalima (Easson, str. 309). Umesto da smesti itaoca unutar teksta, srodan kritiarski potez prikazuje na koji nain kontekst i dogaaji, koji su ve u tekstu, korespondiraju sa itaoevim iskustvom tog tek sta. Jerusalim je ogledalo stanja itaoca, tvrdi Ison (str. 314). Jo konkretnije, Fi pokazu je u Izgubljenom raju kako Majklovo uenje o Adamu iz Knjige XI podsea na Miltonovo obraanje itacu kroz itav spev (SS, str. 22), dok u raspravi o Herbertovoj poeziji, Fi tvrdi da ono to se deava u pesmi postupci govornika podudara se sa onim to se de ava u itaocu i sa njim (SA, str. 165). But takoe navodi primer za ovu povratnu strategiju kada pie: Poto se kralju preti u prvoj sceni, tako je i razumevanju publike zapreeno od strane prve scene (VH, str. 147). Ovaj poslednji potez u finijem obliku ukazuje na specifini model u tekstu za itavo iskustvo itanja. Ovde se odeljak iz odgovora itaoca uzima kao predstavnik celine. Ra spravljajui o Vaaru tatine, Izer pronalazi na jednom mestu u romanu alegoriju zadatka itaoca u kratkoj sceni koja sadri promenu gledita tipinu za nain na koji su zapaa nja itaoca uslovljena u itavom romanu (IR, str. 110111). U Hamletovoj pesmici o per cepciji i istini, But takoe otkriva model iskustva itave drame (VH, str. 173). A u mojoj analizi Melvilovog romana, navodim strategiju kritiara italakog odgovora koji Ismailov pokuaj da protumai sliku iz krme Spauter naziva korisnim modelom... za nazovitu mae Mobi Dika (v. fusnotu 11). Sledea grupa kritiarskih poteza koje u opisati usmerava se na odnos itaoca prema pripovedau i protagonistima. Najjednostavnija iz ove grupe je strategija (tradicionalna u raspravama o satiri) koja istie implicitna upuivanja na ivot itaoca izvan sadanjeg iskustva itanja. Poglavlje Roberta Aphausa o Guliverovim putovanjima ilustruje ovaj po tez, naglaavajui da se na prenosu sa oigledne fikcije na [ivotno] iskustvo itaoca... moda neugodno insistira (Uphaus, str. 18). Jo jedan potez kritiara italakog odgovora jeste beleenje na koji nain pripoveda eksplicitno komentarie italake aktivnosti koje kritiar pretpostavlja. Recimo, Izer istie mesta iz Dozefa Endrusa, na kojima Filding ini razliita zapaanja o ulozi itaoca kao stvaraoca; po Izeru, to je upuivanje na itaoca koji ispunjava prazan prostor, na njegovo imaginativno uestvovanje (IR, str. 39). Prefinjeniji oblik ove strategije jeste upotreba komentara protagonista kao italakih odgovora. Na primer, But pie da Horacijevi komentari opisuju mentalno stanje koje se evocira u gle daocima odreenim dramskim predstavljanjem dogaaja, isto kao to niz dogaaja u prozi to ini u protagonistima (VH, str. 142). Opte je mesto u tradicionalnoj kritici identifikovanje itaoca sa protagonistima. Ne iznenauje to i kritiari italakog odgovora primenjuju ovo sredstvo (Booth, VH, str. 150; Iser, IR, str. 117). Jo interesantnije su varijacija koje se izvode na ravni italacprotagonista. Moraju se povlaiti razlike izmeu, recimo, (1) kritiara koji imaju itaoca koji je svoja i votna iskustva identifikovao sa protagonistima; (2) kritiara kod kojih je italac svestan slinosti izmeu svog italakog iskustva i postupaka protagonista; i (3) kritiara koji pro sto obznanjuju da su postupci protagonista ogledalo italakih aktivnosti tokom procesa

93

itanja, pri emu italac nije svestan te slinosti. Recimo, Fi primenjuje drugu strategiju kada tvrdi da se veliki deo znaenja pesme saoptava itaocu preko njegove svesti o tome da je Adamovo iskustvo u pesmi paralelno sa itaoevim za vreme itanja pesme (SS, str. 29). Ovde je slinost izmeu postupaka protagoniste i aktivnosti itaoca uinjena delom iskustva itanja. Trei potez koji sam gore spomenuo ne uzima u ozbir svesnost i taoca kritiar prosto prikazuje podudarnost izmeu postupaka protagoniste i odgovora itaoca, kao u opisu Gordosti i predrasude koji je napisala Kerol Berger: Umesto da nas vodi do preciznog prosuivanja o Darsiju i Vikamu, Ostinova stvara iskustvo analogno Elizabetinom po svojoj zbunjujuoj sloenosti i podlonosti iskrivljenom vienju stvari (Berger, str. 539). Isti potez ini i Fi u raspravi o Herbertovoj poeziji, u kojoj su i govornik i italac zdrueni u slinim dezorijentisanim i pounim iskustvima: Poput pesme Kuka (Holdfast), i Istinska himna (A True Hymne) se odvija u stadijumima koji, kao u prvoj pe smi, reprezentuju istovremeno i nivoe itaoevog razumevanja i faze u duhovnoj istoriji govornika (SA, str. 200). Poslednji potez u kojem se primenjuje odnos italacprotagonista razdvaja meusob no tu dvojicu glumaca: U Fedru postoje dva zapleta; Sokrat i Fedar vredno grade sliku o idealnom oratoru, dok italac iz istih rei i fraza izvlai radikalnu kritiku tog ideala (SA, str. 13). U ovom potezu, Fi ne identifikuje itaoca sa protagonistom, ve ih suprotstavlja. U drugoj varijaciji ove strategije, Izer pokazuje kako Vaar tatine odrie itaocu osnovnu fokalnu taku orijentacije. On ga spreava da stekne simpatije prema junaku (IR, str. 107). Takvo razdvajanje od protagonista je nuno kako bi se oni prosudili, ak i kada je donese ni sud rezultat prethodne identifikacije ili slinosti; na primer, Fi opisuje verziju herber tovskog dvostrukog kretanja u kojoj govornik i italac dele drutvo i ovaj drugi postaje kritiar i ispravlja rei i misli onog prvog (SA, str. 178). Situacija u kojoj italac sudi o protagonistima je esta, ak i u tradicionalnoj kritici, to je samo korak od toga da italac sudi o sebi. No, u kritici italakog odgovora, glavna briga postaje opis takvog samovrednovanja, to se razlikuje kroz raznolike kritiarske poteze. U jednom takvom potezu, kritiar pokazuje na koji nain je italac prisiljen da sudi o vlasti tim postupcima i stavovima, izvedenim izvan njegovog ina itanja teksta. Aphaus, recimo, tvrdi da se u Guliverovim putovanjima panja italaca ne skree na neke od arbitrarnih fine sa koje su u sferi kraljevskog, ve na izvesne sumnjive distinkcije... koje italac podsvesno moe da prihvati ili svesno da podupire (Uphaus, str. 17). Ovde italac sudi o protagoni stima u tekstu i o sebi u svakodnevnom ivotu. Srodan potez je opisivanje itaoca koji ispravlja sebe, ali ne i protagoniste. Ovaj potez naputa ravan italacprotagonista i njenim opisom ovde zapoinje poslednja serija kriti arskih strategija o kojima u raspravljati. U ovom potezu, italac postaje sudija vlastitim italakim odgovorima. Kao to Fi tvrdi za Izgubljeni raj, italac je istovremeno i uesnik u akciji i kritiar vlastitog postupka (SS, str. XIII). Ovde predmet suda nije svakodnevni i vot itaoca, ve postupci koje on izvodi tokom procesa itanja teksta koji je prouzrokovao te postupke. Izer, pak, pokazuje kako autor Dozefa Endrusa ohrabruje oseaj nadmoi na takav nain da italac na kraju postaje postien (uhvaen u zamku) tim oseanjem (IR, str. 44). Izer ne ukazuje precizno na trenutak upadanja u zamku, ve sugerie da u nekom neodreenom vremenu posle poetnog oseaja nadmoi italac postaje njome postien.

94

Za razliku od njega, Fi i But neprestano opisuju tano one trenutke kada se italac okree prema sebi zbog specifinog tekstualnog dogaaja ili izjave. Pre opisa preciznijih specifikacija tog preokreta, moram objasniti kritiarski potez od kojega to zavisi radi se o opisu italakih oekivanja i njihovom izneveravanju. Hauard Anderson prua jedan od mnogobrojnih primera koje bih mogao da citiram: Stern svaki put manipulie nama tako to namerno izneverava naa oekivanja od forme pripovesti, koja smo razvili ranijim itanjem.16 Unitena oekivanja raaju razoaranje, dezorijentaci ju, zbunjenost; ovi efekti se ponavljaju u primenjenoj kritici italakog odgovora. Takva izneverena oekivanja naroito su bujna u italakim iskustvima koja opisuje Fi u Iznenaenosti grehom (Surprised by Sin). Tipian je njegov opis Okrivljenog itaoca: poinjui sa pretpostavkama iz epske tradicije i hrianskog mita, italac biva preneraen kada otkrije Satanu dostojnog divljenja. Prividnu loginost njegovih argumenata italac e raskrinkati tek posle intervencije Miltonovog epskog glasa. italac potom ukorava sebe zbog slabosti koju svi ljudi odaju u susretu sa elokvencijom (str. 49). Ovaj primer ne samo to ilustruje kako Fi koristi izneverena oekivanja u svojim analizma, ve i pokazuje kako on precizno otkriva trenutak u kojem italac postaje vlastiti kritiar. U kritici italakog odgovora, izneverena oekivanja itaoca nikada se ne posmatraju kao cilj po sebi. Pre bi se reklo da je takva dezorijentacija uvek sredstvo autora da postigne neki znaajniji cilj, kao to je moralno iskuavanje itaoca. U analizama italakog odgovo ra, nalazimo izjave koje opisuju takvu nameru autora: Mensfild park ukljuuje i testiranje itaoeve moralne pronicljivosti (Berger, str. 535); u Vaaru tatine, italac se neprestano poziva da stavi na proveru i odmeri [moralne] uvide do kojih stie kao rezultat preobilja situacija koje mu se nude (Iser, IR, str. 119); u Izgubljenom raju, Milton stavlja itaoca na isku enje prilagoavajui iskuenja naim sklonostima i potom nas neposredno suoavajui sa dokazima o naoj grenosti (Fish, SS, str. 41). Poslednja izjava u ovom nabrajanju ukazu je na specifinu primenu dezorijentisanja itaoca od strane kritiara knjievnog odgovora: po njima tekst protivrei itaoevim oekivanjima kako bi ispravio njegove postupke. Isku avanje se tako pretvara u upadanje u zamku. Recimo, poto se italac ohrabri da prosuu je o svakoj rei i postupku demona iz Pakla, on ovu praksu nastavlja da primenjuje u Izgubljenom raju u sasvim drugaijim i neprilinim situacijama, kao to je ona sa ovekom iz Rajskog vrta koji jo nije pao. italac tako biva prinuen da jo jednom prizna da je zlo, koje vidi pod svakim krevetom, zapravo njegovo vlastito (Fish, SS, str. 102). Stoga je samo kritika rezultat neosnovanih pretpostavki, unitenih oekivanja, greenja i ispravki iz teksta. Meutim, prema kritiarima italakog odgovora, ak ni itaoevo samovrednovanje nije konano odmorite. Poslednji potez o kojem u raspravljati jeste kritiarevo prikazi vanje da je suenje o sebi sredstvo pomou kojeg autor prosto obrazuje itaoca. Ovo me vraa na poslednji par strategija koji se primenjuje u kritici italakog odgovora opis dva razliita, ali srodna procesa: uenje itanjem i uenje kako se ita. Oba procesa pretpo stavljaju da italac ui vie kao aktivni uesnik, nego kao pasivni posmatra. Obrazovanje itaoca stoga nije toliko poduka, koliko uplitanje.17 Dakle, italac biva upleten u vlastito
16 17

Howard Anderson, Tristram Shandy and the Readers Imagination, PMLA, 86 (1971), str. 967. Fi navodi citat iz Miltona: Complete Prose Works of John Milton, II, ur. Ernest Sirluck (New Haven: Yale UP, 1959), str. 642 (SS, str. 21).

95

prosveivanje (Fish, SS, str. 49). U iskustvima koja portretie Izer, izneverena oekivanja guraju itaoca prema otkriu, a uplitanje itaoca u moralne sukobe tera ga da formulie reenja za vlastite sukobe (IR, str. 3435). Ono to Izer ovde opisuje jesu lekcije teksta (ue nje itanjem), a ne lekcije o itanju tog teksta. Opis ovog drugog procesa (uenje kako se ita tekst) paradigmatski je potez za kritiku italakog odgovora. Upravo njega koristim u analizi Mobi Dika kako bih razreio sr pro blema u tumaenju: Ismail nestaje jer je odsluio svrsi poduavanja itaoca kako da ita knjigu. Ovaj kritiarski potez se ingeniozno umnoava u kritici italakog odgovora. Eseje iz romana Tom Dons Izer opisuje kao vodie koji itaocu pokazuju kako treba da sagleda va tekue dogaaje (IR, str. 47). Raspravljajui o Hamletu, But zapaa da osim injenice, drama nam jo saoptava kako je trebalo da reagujemo (VH, str. 160). Anderson tvrdi da Stern koristi primer pogrenog rasuivanja sporednih protagonista kako bi upravljao i taoevim sudom o glavnim protagonistima u budunosti (Anderson, str. 970). I opet Izer: Potencijalna iskustva prva dva monologa [u Buci i besu] slue da bi izotrila itaoevo kritiko oko, stvorila novu pozadinu naspram koje e on suditi o Dejsonovim oiglednim postupcima (IR, str. 149). U svim ovim primerima, kritiari opisuju kako prethodni odlom ci iz teksta pripremaju itaoca da sudi, tumai i ita kasnije delove teksta. Opisivanje ovog kumulativnog treninga omoguile su sve grupe kritiarskih poteza o kojima sam raspravljao: opisi vremenskih italakih odgovora, njihovi usavreniji oblici u vidu uoavanja itaoca u tekstu, varijacije na analizi ravni italacprotagonista i verzije o i taocu koji sudi o samome sebi. Fi primenjuje sve ove kritiarske strategije u analizi itanja Izgubljenog raja. Na jednom mestu, on prikazuje da je rezultat ispravki od strane epskog glasa usvajanje novog naina itanja. Oaran retorikom Satane, italac nastavlja zapo eto, reen da ne bude vie uhvaen u istu mreu; ali njemu se to neizostavno deava (SS, str. 14). Ovde italac ui da ita, tako da mu se moe pokazati koliko je teko ispravno itati tekst (i svet). U ovom sluaju, uenje itanja postaje uenje itanjem. Kritiarski potezi o kojima sam raspravljao najee su strategije u primenjenoj kritici italakog odgovora. No (da se jo jedanput vratim na svoj metakritiki poloaj), ove stra tegije nisu proste tehnike koje primenjuju kritiari kako bi opisali tekst i odgovor. One su, zapravo, manifestacije interpretativnih konvencija koje sainjavaju taj tekst i njegove efekte (v. fusnote pod 1 i 2). Tano je da kritika italakog odgovora tei da to priblinije iznese sadraj italakih iskustava, za koja se uvek pretpostavlja da prethode kritiarskom performansu. Ali ono to se odigrava je neto sasvim suprotno: kritiarski performans is punjava kategoriju italakih iskustava sadrajem vlastitih interpretativnih poteza. Kao i svi kritiarski pristupi, kritika italakog odgovora je skup interpretativnih konvencija koje sainjavaju ono to kritika tei da opie. tavie, tumaenja (predstavljena kao neutralni opisi) ne samo to funkcioniu kao ovlaenje za specifino itanje, nego i slue kao argument za itav poduhvat italakog odgovora. Vratimo se samo na jednu ilustraciju iz prethodne rasprave: kritiari italakog odgovora esto imaju tumaenje da je italac subjekt teksta. Ta strategija deluje opisiva njem odnosa itaoca prema tekstu (on je njegov subjekt), a taj opis istovremeno prua dokaz koji legitimie fokus usmeren prema itaocu, iji je on deo. Dakle, opis itaoca kao subjekta teksta u isto vreme je i opravdanje za fokusiranost na itaoca. Ovde tumaenje

96

raa dokaz koji ini neospornim pokuaj da se takvo tumaenje uini na prvom mestu. Bila bi, meutim, greka kada bismo o ovom argumentu rasuivali kao o zaaranom krugu koji bi mogao da se izbegne. Ovo je, u stvari, poseban sluaj naina na koji funkcionie svaka kritika: injenice ne prouzrokuju tumaenja; tumaenja sainjavaju injenice. (Naravno, ovo vai kako za moj metakritiki poloaj, tako i za kritike analize koje opisujem). Svaki in kritike ubedio bi nas da usvojimo njene konvencije i piemo tekst koji ona opisuje.18 Ako nas je tumaenje ubedilo, onda je kritiar taj koji nas, u krajnjoj liniji, ui kako da itamo. (S engleskog preveo Predrag aponja)
Izvornik: American Critics at Work: Examinations of Contemporary Literary Theories, ur. Victor A. Cramer, (Troy, NY: The Whitston Publishing Company, 1984), str. 296-315.

18

Hermeneutika koja se ovde zastupa u krajnjoj liniji nije ni realistika, ni idealistika ona je reto rika. V. Steven Mailloux, Convention and Context, New Literary History, 14 (1983), 399407; Truth or Consequences: On Being Against Theory, Critical Inquiry, 9 (1983), 760766; oba ova eseja isprav ljaju epistemoloki idealizam kakav se otkriva u: Mailloux, Interpretive Conventions, str. 192207.

97

Boko Tomaevi

PESNITVO PAULA CELANA I BESKONANOST KNJIEVNE INTERPRETACIJE


(O HERMENEUTICI HERMETIKOG PESNITVA) Svaka interpretacija knjievno-umetnikog dela potencijalno je nedovriva. Beskonanost interpretacije sadrana je u samom delu. Razlog tome je injenica da se nijedan kontekst ne moe zatvoriti u sebe,1 budui da svaki deo toga konteksta moe da se citira, da se stavi meu navodnike, ime on prekida sa svakim datim kontekstom, beskonano proizvodei nove kontekste na nain apsolutno nezasitljiv.2 Poto je ova zakonitost primenljiva na svako knjievno-umetniko delo en generelle na koji nain je, pitamo se, ona produktivna kada se radi o nekom hermetikom delu? Celokupnost hermeneutike jeste ona oblast u kojoj se mora traiti odgovor na ovo pitanje. Jer ona, bilo da je filosofske, estetske ili istorijske prirode, hoe mnogostrukost knjievno-umetnikog dela ne da iscrpe, ve da ga otvori u njegovoj pojedinanoj istini, u njegovom autohtonom iskustvu. Pri tome Gadamerova filosofska hermeneutika nudi jedan dalekosean obrazac koji glasi: Svaki je susret sa jezikom umetnosti susret sa nezakljuenim dogaajem i (takoe) sam deo toga dogaaja.3 To znai da knjievno-umetniko delo ostaje u biti neiscrpivo (i ono to, kae Gadamer, zna samo od sebe), ali se hermeneutika o njegovom iskustvu ne pita ta i kako ono misli sebe samo, ve o tome ta je ono uistinu i ta je njegova istina,4 pri emu samo razumevanje (hermeneutika) tavie pripada susretu sa samim umetnikim delom, tako da se samo iz ove pripadnosti moe osvetliti nain bitka (kurziv na) umetnikog dela.5 Ovim stavom Hans-Georg Gadamer i nehotice istie u prvi plan pojam sveopte tekstualnosti unutar koga se svet onoga to se interpretira i svet same interpretacije razumevaju kao deo jednog i istog dogaaja koji propituje bitak onoga ta se na taj nain iskuava. Pitajui se ta je razumevanje knjievno-umetnikog dela mi uestvujemo u otkrivanju njegove istine, a u okviru jedne beskonane tekstualnosti koja je faktum sveta Pisma (lcriture). Ta beskonana tekstualnost u kojoj se znaenja proizvode procesom cepljenja (znaenje znaenja) i nedovrivim implikacijama znaenja niukom sluaju ne obesmiljava napor niti pisanja niti pisanog tumaenja. Beskonana tekstualnost i igra znaenja, o emu u svojim radovima govori ak Derida (J. Derrida), posledica je onog to ovaj filo1

ak Derida: Potpis, dogaaj, kontekst /Signature, Event, Context/, Glyph, 1 (1977), str. 172-197, prev. u: Delo 6 (1986), str. 18. 2 Ibid, str. 22. 3 Hans-Georg Gadamer: Istina i metoda /Wahrheit und Methode/, prev. Slobodan Novakov, Veselin Maslea, Sarajevo, 1978, str. 129. 4 Ibid, str. 130. 5 Ibid.

98

ILUMINACIJE
sof naziva igrom sveta u kojoj jedan uopteni tekst vazda pribavlja daljnje veze, korelacije i kontekste.6 U tom smislu, u duhovnim naukama deluje jedna paradoksalna zakonitost ija se neobinost sastoji u tome da ukoliko je jedan tekst autoritativniji i snaniji utoliko e vie novih tekstova proizvesti. Svaki tekst se, uostalom, i proizvodi preoblikovanjem drugog teksta, svuda postoji ta igra tragova o kojoj u svojim radovima7 govori Derida. Pesniko delo Paula Celana, njegova hermetinost u kome se d rezimirati, kako je jo za ivota pesnikovog primetio Harald Vajnrih (Harald Weinrich),8 jedan vek evropske lirike (ein Jahrhundert europischer Lyrik resmiert), veoma je pogodno za propitivanje hermeneutikih koncepata nastalih tokom poslednjih pedeset godina. Idui tragom njegovog pesnitva uistinu je nuno prei jedan vek evropskog: od Malarmea, preko Trakla, Valerija i Rilkea stie se u podnoje onoga to to pesnitvo sledi, naime tamnoe o kojoj govori Celan u svom darmtatskom govoru 22. oktobra 1960 godine.9 Sve budnijim smislom za elipsu, kae pesnik, pesma pokazuje, to je neporecivo, jaku sklonost ka umuknuu, ali takoe, da bi mogla opstati ona se priziva i dohvaa, neprestance iz svojega vie ne u svoje jo uvek.10 Ve sa ovih nekoliko rei definisano je podruje naeg hermeneutikog propitivanja ovog pesnitva: tamnost (hermetinost), elipsa, umuknue: tri termina koja stoje u samom sreditu poetolokog koncepta lirike dvadesetog veka. to se tie tamnosti (hermetizma i hermetinosti) o njoj je jo s poetka druge polovine dvadesetog veka kao o diferencirajuoj injenici savremene lirike pisao Hugo Fridrih (H. Friedrich) u svojoj uvenoj knjizi: Struktura moderne lirike (Struktur der Modernen Lyrik). Zatamnjenost je, kae Fridrih, postala optim estetikim principom. Upravo ona pesmu prekomerno izdvaja iz uobiajene saoptavajue funkcije jezika, kako bi je odravala u nekom treperenju kojim ona vie izmie no to se pribliuje.11 Ono to sm Celan govori o tamnosti savremene lirike, o njenom smislu za elipsu i sklonosti ka umuknuu, veoma se dobro slae sa Fridrihovim uoavanjem hermetinosti te iste lirike. panski pesnik Pedro Salinas e povodom teme tamnost i hermetinost u pesnitvu 20. veka takoe zapisati: Poezija je upuena na onaj vii oblik znaenja, koji se nalazi u nerazumljivosti. Napisana pesma zacelo zavrava, ali ne prestaje; ona trai jednu drugu pesmu u sebi samoj, u piscu, u itaocu, u utanju.12 Celanovo delo je nemakoj javnosti, a potom i evropskoj, postalo poznato 1952. godine kada je pesnik objavio zbirku Mak i pamenje (Mohn und Gedchtnis) sa pesmom Fuga smrti (Todesfuge) kao sreditem zbirke. Ta pesma ga je proslavila. Tema o kojoj se, zajedno sa Adornom, u poslerartnoj Nemakoj razmiljalo, poput pesmovati posle Auvica, proistekla je iz teme ove Celanove pesme. Po svedoenju Ota Pegelera (O. Pggeler), ta
6 7

Jacques Derrida: L Ecriture et la diffrence, 1967, str. 427/292. Na primer, u knjigama: Positions (1972), Marges de la philosophie (1972), LEcriture et la diffrence (1967), Dissemination (1972). 8 Harald Weinrich: Linguistische Bemerkungen zur modernen Lyrik, Akzente, 1968, str. 39. 9 Moje dame i gospodo, danas je obiaj pesnitvu prigovarati zbog njegove tamnoe. (...) Verujem da je to, ako ve ne kongenitalna tamnoa, onda barem tamnoa dodeljena pesnitvu za volju susreta iz neke moda samozacrtane daljine ili tuine Paul Celan: Meridijan. Govor prilikom dodele nagrade Georg Bchner u Darmtadu 22. oktobra 1960. 10 Paul Celan: Meridijan; prev. Truda Stama, u P. Celan: Snjena dionica, SNL, Zagreb, 1978, str. 117. 11 Hugo Friedrich: Struktura moderne lirike, prev. Ante i Truda Stama, Stvarnost, Zagreb, 1969, str. 152. 12 Citirano prema navodu u knjizi Huga Fridriha: Struktura moderne lirike, 1969, str. 153.

99

knjiga, skupa sa sredinjom njenom pesmom, zasnovala je Celanovu pesniku slavu. Formulacije iz Fuge smrti, kae Pegeler, behu tada u svim ustima. Godine 1955. objavio je Celan zbirku pod naslovom Od praga do praga (Von Scwelle zu Schwelle). Poev od te knjige poelo se govoriti o Celanovoj poeziji kao o metajeziku, metapoeziji. Neki tumai, kao na primer Harald Vajnrih (H. Weinrich), videli su u njemu nastavljaa malarmeovske tradicije u pesnitvu koja u jezikoj moi samoj sagledava mimesis sveta. Sm Celan video je u svome pesnitvu nemo jezika, jezik kao zatvor, pa u tom kontekstu svoga pesnikog verovanja objavljuje zbirku Reetka jezika (Sprachgitter, 1959). Pesnik je eleo da svojim delom pokae stvarnost. Pesma je, meutim, pokazivala jednu protivstvarnost, jezik se s jedne strane borio sa strahotama stvarnosti, s druge, pod hiljadugodinjim naslagama raznovrsnog smisla koji je jedna re nosila, on je, dahtao.13 Celan je, meutim, pisao pesme, kako nas sam obavetava u svom bremenskom govoru, da bih se orijentisao, da bih za sebe shvatio stvarnost (um mich zu orientieren, um mir Wirklichkeit zu entwerfen).14 Celan je razliitim prilikama izjavljivao isto: doi do rei kao istih oznaka, u reima uistinu i ponovo sagledati stvari, rei treba da postanu imena,15 dakle, oznake za neto to lei u samoj stvarnosti. On se borio protiv postvarenosti (Verdinglichtem) rei, a za pakt rei sa razumom (Pakt mit der Vernunft). Njegove elje ile su u pravcu korespondencije (sveze) izmeu jezika i stvarnosti (unutar ovekove privatne povesnosti), ka restituciji jezika u pravcu njegovih poetaka, ka shvatanju jezika kao razgovora (Gesprch) unutar istorijskih mesta koje subjekti zauzimaju u tom razgovoru. Meutim, to to je Celan prieljkivao nije bilo u korespondenciji sa stvarnou jedne optevaee upotrebe jezika. Kao pesnik, on je morao biti razoaran stanjem jezika, jer je, kao orue, imao isti taj jezik koji mu nije bio po volji. Njegovo delo, poev od zbirke Reetka jezika, izgraeno je na temelju te skepse. Ipak, bila je to jedna stvaralaka skepsa koju je pokretao gotovo utopijski nagon za drugim, drugaijim jezikom. Celan je dobro razumeo da je njegov pesniki jezik za druge taman. Sm to nije tako shvatao: Za moju poslednju knjigu veruje se da je tamna. Verujte mi svaka re u njoj napisana je u najneposrednijem odnosu prema stvarnosti. Ali ne, to vi ne elite da razumete16 (Mein letztes Buch wird berall fr verschlsselt gehalten. Glauben Sie mir jedes Wort ist mit direktem Wirklichkeitsbezug geschrieben. Aber nein, das wollen und wollen sie nicht verstehen). Celan je uvek tvrdio da se ono prapesniko nalazi u jednoj protivnosti i naspramnosti spram istorijskog vremena. On e to ovako formulisati: Prapoetni trenutak pesnitva jeste jedna protivnost prema istorijskom vremenu17 (Das Ursprungsmoment
13

O tome ire pie Christoph Jamme u radu Paul Celan: Sprache Wort Schweigen, u: Der glhende Leertext. Annherungen an Paul Celans Dichtung, 1993, str. 213-225. 14 Paul Celan: Meridian, u: Ausgewhlte Gedichte, 1972, str. 128. Srpskohrvatski prevod govora povodom nagrade grada Bremena nalazi se u knjizi Paul Celan: Snjena dionica, str. 109-122. 15 Paul Celan: Loszukommen von den Worten als blosse Bezeichnungen; Ich mchte in den Worten wieder die Namen der Dinge vernehnen; Worte werden Namen. Citirano prema navodima iz knjige Dorotheee Kohler-Luginbhl: Poetik im Lichte der Utopie. Paul Celans poetologische Texte, 1986, str. 240. 16 Navedeno prema: Dorothee Kohler-Luginbhl: Poetik im Lichte der Utopie. Paul Celans poetologische Texte, 1986, str. 246. 17 Ibid.

100

des Dichterischen ist ein sich querstellendes Aufbegehren gegen die historische Zeit). Pesnika re je, dakle, jedna, protiv-re (Gegenwort). Ona nastaje od rana koju joj je nanela stvarnost. Ona je istovremno i neto to je u-topijsko, upravo onako kako je to obrazloila u svojim frankfurtskim predavanjima o poeziji Celanova prijateljica iz njegovih bekih dana, pesnikinja Ingebrog Bahman (I. Bachmann),18 a to je i Celan u jednoj reenici naznaio u svom bremenskom govoru. Utoliko pesma nije samo jezik, nego tek jedan pojavni oblik jezika i, takoe, ona nije samo jezik19 (Das Gedicht ist nicht Sprache, sondern eine rscheiDas nungsform der Sprache, und es ist auch nicht nur Sprache). Ukoliko bismo sa zadrali na ovim ovde tek samo naznaenim stavovima Celanove poetike, o kojoj e u radu, dakako, biti jo govoreno, ve i na temelju tih naznaka mogli bismo da sagledamo korene Celanovog hermetikog pesnitva. Ono, dakle, nastaje iz oigledne skepse koju Celan ima prema saoptavajuem jeziku. Jezik koji stoji protiv toga jezika jeste jedan protiv-jezik. Taj jezik treba da bude dovoljno moan da moe da prenese u pamenju i kroz pamenje zadranu patnju. Pesnik Celan i pie iz tog (njegovog) pamenja prolosti, koje je u sebi zadralo povest patnje. U svakoj pesmi upisan je 20. januar, datum koji je Celan, kao ovek koji je proao nacistike logore, morao da zapamti, budui da je toga datuma 1942. godine u jednoj vili na Vanzeu (Wannsee) odrana uvena konferencija o konanom reavanju jevrejskog pitanja u ondanjem nemakom Treem rajhu. Pesnitvo je, stoga, nuno usmereno na povest i u tom smislu ono je realistino.20 Iskazati i pokazati taj realizam zahteva izvesnu odsutnost realnoga, kako bi ono bilo bolje predoeno. Taj zahtev u umetnosti pesnitva ostvaruje se unutar kriptine rei koja vie izmie svojoj saoptavajuoj nameri, no to joj se, kako veli Hugo Fridrih, pribliava. Pesnika re je u tom smislu usamljena i, nuno, tamna u okvirima onoga ta i kako neto saoptava, dok je u svetu informacija sasvim obratno i dri se samo do one rei koja je u biti nepovesna (geschichtslos) i informativna. Pesnitvo, pak, ono je uvek na putu ka Drugome. Pesma govori o tajni toga susreta (Geheimnis der Begegnung) sa Drugim, sa jednim Ti koje je, kako kae Gadamer, tako jako i tako malo neko odreeno drugo Ja, koliko je Ja neko odreeno Ja21 (Das Du ist so sehr und so wenig Ich, wie das Ich Ich ist). Ipak, odnos izmeu toga Ja i Ti jeste u bitnom jedan saoptavajui odnos, odnos unutar koga neko Ja nekome Drugom neto saoptava. U svom poetikom spisu Razgovor u planini (Gesprch im Gebirg) Celan e, kao i u svom bremenskom govoru, zastupati gledite o neophodnosti da se barem u pesnikoj rei naie na jedinstvo rei i stvari, gde bi ono to je imenovano i znakom iskazano bilo jedno i isto, te bi to bio povratak ka jednom bespogovornom naivitetu (Rckkehr zu einer unbeRckkehr dingten Naivitt), gde jedinstvo sveta i spisa ne bi bilo samo obeano, ve pokazano. U zahtevu za povratkom jezika ka samim stvarima, ka jednom adamskom prajeziku sadrana je izvesna fenomenoloka nota koja sledi ideju o potrebi za identitetom izmeu
18 19

Ingeborg Bachmann: Literatur als Utopie. 5. der Frankfurter Vorlesungen. Paul Celan: Gesprch mit Gregor Laschen, 1965, u: O Paulu Celanu, str. 28 20 O tome videti komentar Kristofa Jame-a u: Christoph Jamme: Paul Celan: Sprache Wort Schweigen, u knjizi Der glhende Leertext, 1993, str. 214. 21 Hans-Georg Gadamer: Wer bin Ich und wer bist Du?, 1986, str. 12. (srpski prevod Saa Radoji, Ko sam ja i ko si ti?, u: Hans-Georg Gadamer, Filozofija i poezija, Slubeni list SRJ, 2002, str. 190).

101

znaka i stvari, izmeu jezika i sveta.22 No, bila su to samo zastupana gledita. Pesniki poredak stvari zahtevao je drugaije pristupe pesmovanju stvarnosti, pa stoga tek u onome to je na osnovu toga razoarenja proizalo nalazimo pravog Celana, onog Celana koji je ispevao Tenebrae, Tibingen, januar, Radix, matrix, Psalam, ciklus Kristal daha, zbirku Snena deonica... U tim zbirkama, ciklusima i pesmama ispevao je Celan ne slaganje sveta rei i sveta stvari, ve sa kafkijanskom porukom objavio upravo postojeu stranost izmeu sveta i jezika, i proglasio taj svet neitljivim: Neitkost ovoga sveta. Sve dvostruko. Jake ure daju za pravo pukotinskom satu, promuklo. Ti, ukleten u svoju najdubljost izmie sebi zauvek. Uoena neitkost sveta ukazuje upravo na tu podelu, na raspad sveta na dva: na svet rei i znakova i svet stvari. U tom smislu Monika mic-mans (M. Schmitz-mans) veoma dobro zapaa kada povodom navedene Celanove pesme kae kako svet jezika stoji nepovezan i nekongruentan, kao izvesna iskrivljena dvostrukost spram sveta stvari. Njegovi znaci ostaju bez stvarnih referenata i utoliko su neitljivi, stvari ostaju bez imenovanja, neprevedene u re, i stoga, i one, neitljive23 (Die Sprachwelt steht unverbunden, als ein inkogruentes, falsches Double neben der Dingwelt. Ihre Zeichen bleiben ohne wirklichen Referenten und sind insofern unlesbra, die Dinge ohne Benennung, ohne bersetzung ins wort: unlesbar also auch sie). Ono to se moe rei povodom ove Celanove pesme moe se rei i za Celanovo delo u celini. Problematika neitkosti ovoga sveta (Unlesbarkeit dieser Welt) zapravo jeste jedan topos koji za predstavu ima svet kao tekst (Welttext) koji je itljiv. U uobiajenom smislu rei, pesniki tekst bi u tom sluaju bio prevod sveta koji je Bog stvorio, bio bi, dakle, spram sveta-kao-teksta jedan metatekst. Budui da to tako nije, Celan, via negativo, to pokazuje na taj nain to tu neitkost sveta najpre imenuje, a potom je na pesniki nain daje. Ova Celanova pesma je uistinu jedna neitljiva i posve tamna pesma. Neitljiva je jer ostavlja otvorenim pitanje odnosa toga o emu ona zapravo govori i onoga kako i ta govori. Pesma, zapravo, ne sadri itljive oznake koje bi bile itljive spram drugih oznaka teksta. tavie, ak i ono to je itljivo (rei kao takve), neitljivo je spram meusobnih odnosa delova i celine. To e J. Rajan (J. Ryan) ovako formulisati: Ono to je itljivo, ne d se nuno i razumeti24 (Was lesbar ist, lt sich nicht
22

Monika Schmitz-mans: Paul Celan und schriftmetaforische Tradition. U: Otto Pggeler, Cristoph Jamme (prir.) Der glhende Leetext. Annherungen an Paul Celans Dichtung, 1993, str. 95. 23 Monika Schmitz-mans, nav. rad, str. 95. 24 J. Ryan: Die Lesbarkeit der Welt in der Lyrik Paul Celans. U: Psalm und Hawdalah. Zum Werk Paul Celans, prir. J. P. Strelka, 1987.

102

unbedingt verstehen). Meutim, postoji jedno hermeneutiko pravilo koje smo nauili od Gadamera, a koje glasi da se itajui jednu pesmu valja uvek vraati njenim reima, smim reima, dakle, budui da se u samoj rei potvruje ono o emu se govori25 (es ist das Wort selbst, das das, wovon es redet, zugleich verbrgt). Pesnika re, kae dalje Gadamer, prezentirajui neto, prezentira samu sebe,26 (Das dichterische Wort prsentiert sich selbst, indem es etwas prsentiert), a to je njena posebna odlika. U istom smislu o svojoj poeziji govorio je i sm Celan, odvraajui na pitanje kritiara kako je mogue razumeti njegovu poeziju: itati, itati i itati... glasio je njegov odgovor. Sa ovim uputstvima, ma kako bila dobrodola, ipak, valja neto initi, naime, vratiti se samim tekstovima i pokuati ih tumaiti. Pesma se uvek potvruje na ivici same sebe (da das Gedicht sich nur am Rande seiner selbst behauptet), rei e Celan, i gradi se unutar jedne posebne pesnike dijahronije: jednoga ve-ne-vie i jednoga jo-uvek, izmeu odsutnosti i prisutnosti. U istom kontekstu, ali u jednom duem izvodu kojeg je ovde nuno navesti, povodom pesmovanja govori i Hajdeger: Ono bitno o-pevano (Zu-Dichtende) boravi u skrivenosti i ono se nigde, nikada i ni na koji nain unutar stvarnoga ne moe sresti kao neto bivstvujue-stvarno. Bitnost o-pevanoga je ono to se u bivstvujuem kao bivstvujuem nikada ne moe da nae, i koje, gledano sa stanovita bivstvujueg, moe biti samo pronaeno. Ali to pesniko pro-naeno nije jednako pro-naenom jednog bivstvujuega, nego je ono neto isto naeno jednoga istog traenja, koje se ne dri bivstvujueg. Pesmovanje je jedno kazujue nalaenje bitka27 (Das wesensnotwendig Zu-Dichtende liegt in dem verborgen, was sich niemals irgendwo und irgendwann und irgenwie als etwas Seiendes-Wirkliches innerhalb des Wirklichen antreffen und finden lt. Das wesenhaft Zu-Dichtende ist das, was sich in Seienden als Seiendes niemals finden lt, was vielmehr, vom findbaren Seienden aus gesehen, nur erfunden werden kann. Aber dieses dichtende rfinden ist nicht das r-finden eines Seienden, sondern es ist ein reines Finden eines reinsten Suchens, das sich nicht an das Seinde hlt. Dichten ist ein sagendes Finden des Seins). Upravo u tom kazujuem nalaenju bitka, u trajnosti toga nalaenja koje je uvek i samo nalaenje lei tajna Celanovog pesnitva. Ono je stoga kriptino i, naizgled, hermetino, jer ono pokazuje na delu to traenje, koje je uvek in statu nascendi i, stoga, neuhvatljivo u okvirima pukog informativnog diskursa. U svojim Predavanjima o fenomenologiji o unutranjoj svesti o vremenu Huserl e jednom uzviknuti: Ali za sve to nedostaju nam imena (Fr all das fehlen uns die Namen). Upravo ta imena koja nedostaju trai i nalazi pesnik. Nalazi ih, jer naeno jeste ono to je oduvek pripadalo pesnitvu. Stoga ono pronaeno u njegovoj pojavnoj formi pred itaocem izgleda nepoznato, strano, hermetino, nedokuivo. Pesnitvo nam, kae Celan, katkad prethodi. To prethoenje dolazi iz stranoga i nepoznatog. Ali ono (pesnitvo) utemeljeno je u bivstvujuem kao put kojim se ide ka kazivajuem nalaenju bitka (sagendes Finden des Seins). Drugim reima, to strano i nepoznato koje nam dolazi u susret i na izgled prethodi, jesmo mi sami. Predmet pesmovanja jeste bivstvujue kao takvo. Odnos bivstvujueg spram tubivstvujueg jeste ontiki
25

Hans-Georg Gadamer: Utihnjuju li pesnici? (Verstummen die Dichter?). Nem. Original u: H.-G. Gadamer: Gedicht und Gesprch, 1990, str. 123. 26 Ibid. 27 Martin Heidegger: Hlderlins Hymne Der Ister, u: Martin Heidegger, GA, Bd. 53, str. 149.

103

odnos koji se iskazuje, s obzirom na jedan terminus tehnicus, pojmom blizina (Nhe). Blizina je neto to pripada blizosti bivstvovanja i tubivstvovanja, odnosno biti oveka. Ono ljudsko oveka (das Menschliche des Menschen) zasniva se na onom egzemplarnom bivstvujueg (exemplarisch Seinde/n/) oveka koji svoje tubivstvovanje (Dasein) zapitkuje o smislu bitka, (nach dem Sinn von Sein), a to moe da ini stoga, jer mu je on blizak.28 U tom smislu ukoliko re bitak u jednom pojednostavljenom smislu shvatimo kao stvarnost, onda Celanove rei stvarnosti nema, ona hoe da bude traena i zadobijena29 (Wirklichkeit ist nicht, Wirklichkeit will gesucht und gewonnen sein) idu upravo u pravcu traenja koje sprovodi tubivstvujue, idui na putu prema bitku, zapitkujui o njegovom smislu. Tek na ovom mestu doli smo do naih kljunih polazita s kojih moemo da zaponemo analizu Celanovog pesnitva. Pesnik Paul Celan nije, kao Helderlin, pesnik pesnitva. On je, rekli bismo, pre pesnik tubivstvovanja iji prikaz u njegovom pesnitvu ostaje taman. Jedan hermeneutiki osvrt na to pesnitvo mora stoga uvek biti jedan krug u kome se ogleda, takoe, jedna beskonanost mogunosti interpretacije. Nikako samo stoga to je Paul Celan bio poeta doctus. Mnogo vie zato to je priroda knjige koja stoji uvek u jednom lancu knjiga i tekstova beskonano interpretabilna. Svaka knjiga ima svoju beskonanost. Specifika Celanove beskonane Knjige sadrana je u njegovom pesnikom hermeneutizmu nacrta opstanka, pri emu se ne radi samo o nacrtu opstanka tu i ovde, ve o jednom univerzalnom i univerzalistikom pokuaju otkrivanja onoga to Sv. Augustin naziva distentio animi koje se nalazi stenjeno izmeu prolosti, sadanjosti i budunosti. Celanovo pesnitvo odraava jednu poetiku vremenitosti (Poetik der Zeitlichkeit), iji je zadatak iznalaenje odgovora na fundamentalna pitanja ovekove vremenitosti, ali i povesnosti. Taj pokuaj iznalaenja odgovora nije nailazio na manje otpora nego to su ta ista pitanja na isti taj otpor nailazila u filosofiji. Ono to je u filosofiji u pogledu pitanja o vremenitosti bilo jo od Avgustinova vremena aporetino, u poeziji Paula Celana pokazalo se hermetinim. Zato? Svakako stoga to se jedno pesmovanje, koliko i miljenje vremena, nikada ne moe nai u situaciji da vreme misli u njegovom kauzalnom razvitku i isto tako to je nemogue da se uspostavi ikakav kontinuirani prelaz od rei ka stvarnosti30 i vremenu. Stoga se svaka pesma i nalazi u bezpoetnosti (Ursprungslosigkeit). Kako ustanoviti odakle, sa koje duhovne i kulturoloke razine zapoinje Celanova pesma iji poetni stihovi glase: U zakutku vremena, tiho... mi to ne znamo. Navedimo pesmu u celini: U zakutku vremena, tiho za sebe zaklinje raskrita joha, na hrpu zemlje, pedalj iroko, ue prostrijeljena plua,
28 29

Jacques Derrida: Finis hominis, u: Randgnge, 1976, str. 109. Paul Celan, 1983, Bd. 3, str. 168. 30 Heino Schmull: Sobald das Gedicht wirklich da sei ... Emergenz in Dichtung und Poetik Paul Celans, 2001, str. 230

104

na granici polja krilati sat kuca zrnce snijega iz vlastita kamenog oka, vrpce svijetla pripaljuju me krunske tete plamte. Sudei po prvom stihu pesnik eli govoriti o vremenu. Ali sledei stihovi ne nastavljaju temu vremena, ve je naputaju da bi se tema vremena vratila u stihu sat kuca... i ponovo iezla u stihovima-slikama koji pesmu nastavljaju i ubrzo je dovravaju. Pa, ipak, pesma govori o vremenu, bolje rei ona se postepeno penje do vrstog jezikog lika vremena. Pri tome, pesma kao da oponaa vizuelnu sliku vremena kod slikara Dalija. Svaka strofa pesme donosi po jednu sliku. Na kraju pesme pojavljuje se i jedan lik (pripaljuje me). No, ko je on, mi iz pesme ne moemo da zakljuimo, budui da ga u prvim stihovima nema. Nismo sigurni da to ja neto zapisuje i isto tako nismo sigurni ko tu govori. Da tu pesmu ispisuje pesnik, na to nikada ne bismo pomislili. Pesnik je u toj pesmi neko koga nema, koji u toj pesmi ne postoji. Pesma dolazi iz otvorenog prostora, ona ak nije uramljena ni naslovom. Da pesma dolazi iz otvorenog prostora svedoi i njen poslednji stih. Mi ne znamo ta znai sintagma krunske tete. Mi tu sintagmu prevodimo, za sebe u re ljudi. Povezujui prvi i poslednji stih zadobijamo jednu sliku koja je slika ovekovog vremenjenja, trajanja u sopstvenom (malom i nevanom) zakutku vremena. Kada to tako prevedemo onda ostale slike iz prethodnih strofa postaju itljivije. Sintagma prostreljena plua i re polje, te sintagma sat kuca daju jednu sliku pustoi unutar trajanja i ljudskog vremenjenja. Da li je pesma htela da kae da je ljudsko trajanje (vremenjenje) u celosti jedna pusto? U toj pustoi postoji bie koje je i samo obeskorenjeno. Pada nam na pamet Hajdegerova analiza svakidanjosti tubistvovanja i bezlinog Se (man). Re je o jednoj prosenosti, neupadljivosti, neustanovljenosti, dakle svega to stoji u egzistencijalnom opisu karaktera Se. Ono je jedno Svako, neto to nema lica. Ono postoji na nain nepravosti, te je stoga, kae Hajdeger, ono najrealniji subjekt svakidanjice. To Se ukazuje, takoe, na nekakvo minimalizovanje tubivstvovanja, na rastakanje koje ima karakter izgubljenosti. Junak ove Celanove pesme upravo je to Se. Pesma, stoga, i nije mogla drugaije nastati do iz bezpoetnosti koju i sama opisuje. No, ona nije jedina pesma koja svoj nastanak duguje toj izvornoj bespoetnosti. Ona je jedna meu mnogim Celanovim pesmama koja dijagnostikuje stanje Celanovog pesnitva: njegova polazita, njegovu duhovnu poetiku. Vratimo se, stoga, toj poetici ponovo. Celan, s obzirom na istorijsko vreme u kome peva svoje Oeuvre, stvara neposredno posle Drugog svetskog rata. Njegovo pesnitvo, stoga, prema toj injenici mora to smatra sm Celan biti obavezno. Doba kada se pevalo iz perspektive jednog Malarmea je prolo. Konsekvetno promisliti Malarmea, njegovu posie pure i duhovni nazor koji iz toga stava proishodi kako predlae Celan u svom darmtatskom govoru, to znai nuno se konfrontirati sa izvesnim Malarmeovim stavovima, stavljajui pred sebe zadatak samoosveenja pesnitva nakon Katastrofe. U protivnom postoji opasnost da se pesnitvo o istoriji odve povoljno izrazi. Pesnitvo (umetnost) tu u odreenom smeru iziskuje odreen razmak.

105

Razmak spram artizma, svakako. U jednom razgovoru sa Majnekeom (Meinecke) Celan e rei: Postoji artistika, i ona moe da bude najvieg kvaliteta, ali postoje i drugi naini govora koji artistiki naini govora ne prevazilaze, no ostaju unutar njega31 (s gebe Artistik, und sie knne von hchstem Rang sein, aber es gebe auch eine andere Sprechweise, die das Artistische nicht umginge, sondern durch es hindurchginge). Nasuprot pukoj artistici, pesnitvo vodi svoje pesniko Ja kroz nehumano koje je odraz deavanja i istorije, kako bi sebe moglo ponovo da zadobije. Zato se u Celanovom pesnitvu esto sreemo sa jednim stranim ja, za koga ne znamo ko je. Tanije, sa jednom bezlinou. Nijedno ime koje bi imenovalo: njegovu istozvunost vezuje nas ispod svijetla svoda to ga je vrsto ispjevati. (Bablja sunca, V) I ova pesma je tamna. Pesma poinje negacijom. Nema imena koje bi moglo (neto) imenovati. Ali, ta imenovati? Ispod svetlog svoda neimenovanje moe samo sebe imenovati, njegovu istozvunost. A, upravo to, valja da bude ispevano. Ponekad se itaocu ini da je svaka Celanova pesma jedan poetiki iskaz koji stoji u funkciji duhovnoga nazora koji pesnik ima o svetu. Neimenovano bi valjalo ispevati. Valja, dakle, ispevati jedan ovekov egzistencijal, naime njegovu baenost. Tako smo ponovo stupili na tlo Hajdegerove filosofije. Od sama sebe kao faktikog bitka-u-svetu tubitak je, kao propadajui ve otpao; i nije propao u neko bie na koje nailazi ili ne nailazi tek u toku svojeg bitka, nego je propao u svet, koji sm pripada njegovom bitku. Propadanje jest egzistencijalno odreenje samog tubitka i ono ne daje nikakav iskaz o njemu kao Postojeemu...32 Izmeu Celanovog pesnitva i Hajdegerove filosofije postoji jedna tamna, ali ipak prisutna srodnost gledanja na svet. Celanova privatna biblioteka u Parizu bila je popunjena mnogim do tada objavljenim Hajdegerovim radovima koji su bili paljivo itani i pesnikovom rukom podvlaeni. Ovaj podatak, iako nije u dovoljnoj meri relevantan za tumaenje Celanovog pesnitva, ipak, verujemo, daje nekakvu naznaku unutar koje se, izmeu brojnih ostalih, moe poi na put tumaenja Celanovog pesnitva. U ovde navedenoj pesmi potvruju se znaci toga srodstva. Neimenovano valja da bude ispevano to znai ono to stoji izvan jezika i tek u njegovoj neimenovanoj blizini valja da se pridrui Postojeem. No, upravo to pridruivanje, nain njegovog putovanja do bia i sm put ostaju u neosvetljenosti koja je neosvetljenost samog pesnikog puta. Pesnitvo samo po sebi, kao i sm bitak, jeste iskuavalako.33 Ono je uvek na nekakvom putu koji nije, po Celanu nekakav uobiajeni put izmedu rei i stvari. tavie, za razliku od tefana Georgea (S. George) koji na kraju pesme Re (Das Wort)
31

Podatak pronaen u: Petra Leuther: Wege durch die Zeichen-Zone. Stphane Mallarm und Paul Celan, 1994, str. 156 (Up.: Meinecke, a.a.O. str. 29). 32 Martin Heidegger: Bitak i vrijeme, prev. Hrvoje arini, Naprijed, Zagreb, 1985, 38, str. 200. 33 Up. Martin Heidegger, nav. rad, str. 201

106

kae: Tako sam se s tugom nauio odrei / Da nema stvari gde nema rei (So lernt ich traurig den verzicht: /Kein Ding sei wo das Wort gebricht), Celan negira da ikakav odnos izmeu rei i stvari postoji. Ono iskuavalako pesnitva na njegovom putu ka biu pre se nalazi u oblasti izmeu reenog i ne-reenog, u oblasti ni rei, ni stvari. Svojevremeno je Beda Aleman (B. Allemann) u ogledu Pesma i njena stvarnost (Das Gedicht und seine Wirklichkeit)34 ukazao na jednu Celanovu pesmu iz zbirke Prisila svetla (Lichtzwang) koja glasi: Blijedoglasno, izguljeno iz dubine: ni rije, ni stvar, i obih jedino ime, s pravom na pad u tebi, s pravom na let u tebi, ranjena dobit jednog svijeta. ta ova pesma kazuje? Ve iz treeg i etvrtog stiha prve strofe pesme na temelju dvostruke negacije moe se izvui jedna diskurzivna poruka koja obuhvata obe strane negacije, naime pojam i re ime. U ovom trenutku seamo se da je Celan jednom rekao kako rei treba da postanu imena (Worte werden Namen). Meutim, valja da se zapitamo ta oznaava re ime? Ukoliko ovu re poveemo sa na kraju pesme upotrebljenom reju svet onda ovaj susret dveju rei u pesmi oznaava jednu osobitu vrstu susreta koji moemo da tretiramo kao pojavu kojom se obznanjuje izvesna relacija, u ovom sluaju relacija koja postoji u stvarnosti izmeu imena i sveta. Ime (pojam koji moe da se ita i u smislu grkog logosa) jeste naznaka neega to se ne pokazuje i koja je (tek) ranjena dobit sveta koji se pokazuje i koji je nekakvo javljajue pokazivanje. To javljajue pokazivanje (gledano kao nekakav fenomen) koje je pristupano empirijskom iskustvu ukazuje samo na zakritost strukture bitka. Otuda prilaz toj zakritosti valja osigurati. Pesmovanje je jedan od moguih pristupa. Unutar filosofije to je fenomenologija, odnosno nauka o bitku bia ontologija. U jednom najdaljem smislu, no, stoga, najbliem, moe da se kae da je ovom pesmom tematizovana problematika stvarnosti. U Celanovom pesnikom vidokrugu stvarnosti nema, ona tek mora da bude traena i tek tako, kroz traenje, zadobijena. U pesnitvu, kao i u filosofiji, bitak bia je tek ono to je tematizovano. Pesnitvo, kao i filosofija, ide ka tom nalaenju bitka bia. Pesnitvo je, rei e Hajdeger, kazujue nalaenje bitka. Re nalaenje u ovom sluaju oznaava nekakvo traenje koje-je-na-putu. Celanov bremenski govor raspreda upravo priu kako pesnik sa svojim biem gredi ka jeziku, ranjen stvarnou, traei stvarnost (mit seinem Dasein zur Sprache geht, wirklichkeitswund und Wirklichkeit suchend). Ne elei da na pesmi neprimeren nain tumaimo njene poslednje stihove, ipak, ne moemo da se ne upitamo: nije li upravo pesma ta ranjena dobit jednog sveta? Svet se poseduje samo u jeziku. Ne nalazimo li se time u jednoj svojevrsnoj oblasti misti34

Beda Allemann: Das Gedicht und seine Wirklichkeit, u: tudes Germaniques, Hommage Paul Celan, 1970, Nr. 3, str. 266-274.

107

ke? Nije li, pita se i sm Beda Aleman, u pojmu imena u osnovi skriven jedan pojam onoga Najviega (Name des Hchsten), a to se odnosi na jevrejsku tradiciju koja dri da je ono Najvie neiskazivo. Celan je i inae takvom stavu spram pesnitva bio sklon. Pojam imena sadri neto utopijsko, kao to je i samo apsolutno pesnitvo ono ega zasigurno nema, ega ne moe biti. Ne moe biti apsolutnog pesnitva tamo gde se mora voditi razgovor, gde se u pesmi mora govoriti pod uglom nagiba svog opstanka (Neigungswinkel eines Daseins) i gde je pesma po svom najprisnijem biu sadanjost i prisutnost (seinem innersten Wesen nach Gegenwart und Prsenz). Drugim reima, ne moe biti apsolutnog pesnitva tamo gde se ivi u istoriji, u prisutnosti istorije. Pa ipak, ak i tamo gde se pesma mora orijentisati prema principu povesnosti pesma pokazuje jednu jaku sklonost ka umuknuu (eine starke Neigung zum Verstummen). Pri tome se ovde radi o umuknuu koje je njena differentia specifica. Pesma postoji na jedan paradoksalan nain: naime u istovremenosti jednog svoga ne-vie (sein Schon-nicht-mehr) i jednog svog jo uvek (in sein Immer-noch-zurck). U tome kretanju od svoga ne-vie ka svome uvek jo pesma se stalno nalazi na putu. U ovoj zakonitosti pesme Celan je sagledao njenu fenomenoloku bit. Ona je neto to istovremeno postoji za sebe i izvan sebe. U toj istovremenosti nalazi se i njena tajna susreta sa Drugim. Na taj nain dospevamo u podruje Celanove poetike koja govori o dijalokom karakteru njegovog pesnitva, karakteru koji je jedna od najznaajnijih njegovih oznaka. Pesma tei drugome, ona to drugo treba, potrebno joj je neto nasuprot. Ona ga trai, obraa mu se. Pesma koja se upuuje drugome svaka je stvar, svaki ovek lik je toga drugoga (Das Gedicht will zu einem Andern, es braucht dieses Andere, es braucht ein Gegenber. s sucht es auf, es spricht sich um zu. Jedes Ding, jeder Mensch ist dem Gedicht, das auf das Andere zuhlt, eine Gestalt dieses Anderen). Ono uvek jo pesme jeste, kako i Celan naglaava, govor. Taj govor stoji kao takav naspram nekog drugog koji taj govor treba da uje. Jezik (rei) pesme stoji spram jednog mogueg odgovaranja (ntsprechen). Ukoliko vie govor jedne pesme poseduje individualni karakter, utoliko je vie prostora ostavljeno onome Drugom. Jo-uvek pesme, njen govor dakle, stoji uvek pod uglom nagiba (NeigungsNeigungswinkel) onoga koji govori, pod uglom njegove ljudskosti (unter Neigungswinkel seiner Kreatrlichkeit). I kao to onaj koji govori Ja u pesmi donosi svoju stranost, tako i onaj kome se pesma obraa svojim Ti donosi svoju drugost (Anderssein). Tako se dogaa susret. Kroz lik onoga koji slua i kome se pesma obraa svojim Ti, Ja dospeva u oblast svoga osloboenja. S druge strane, ovaj odnos mogue je i tako tumaiti to e se shvatiti da upravo Drugi, njegova stranost i drugost biva kroz Ja time potvreno. Ovo gledite zastupa manuel Levinas. Oba subjekta pesme, a unutar jezika, nalaze se u sadanjosti i prisutnosti ovoga trenutka-tu. Dakle, u povesnosti. Ono tu pesme jeste oblik njene samosvesti objektiviteta (Objektivittsbewutseins). No, iako je Celanova pesma upuena Drugom, jednom stranom Ti, ono je u pesmi uvek odsutno. U tom smislu Fabian termer (F. Stoermer) je s pravom primetio da u oblasti gde Husserl ukazuje na ivu sadanjost kao pradimenziju sveg intencionalnog ivota i gde on Drugoga razumeva kao intencionalnu modifikaciju Sopstva, Celan zastupa upravo nesvodivost Drugoga, njegovu odsutnost35
35

Fabian Stoermer: Hermeneutik und Dekonstruktion der Erinnerung. ber Gadamer, Derrida, Hlderlin. W. Fink, Verlag, 2002, str. 158.

108

(Wo allerdings Husserl die lebendige Gegenwart als Urdimension allen intentionalen Lebens aufweist und den Anderen als intentionale Modifikation des Selbst konzipiert, setzt Celan gerade die Irreduzibilitt des Anderen, seine Abwesenheit in Geltung). Nije stoga Celan uzalud u jednom pismu Hansu Benderu napisao: ivimo pod mranim nebom, a tamo ima malo ljudi36 (Wir leben unter finsteren Himmel, und es gibt wenig Menschen). Stoga toga Drugoga Celan i odreuje nikako drugaije nego kao izvesnog Boga daljine (Gott der Ferne). Pitanje ko sam Ja, a ko si Ti u Celanovom pesnitvu jedno je od kljunih pitanja, budui da je celo ono upravo na tome zasnovano. U pokuaju traenja odgovora na to pitanje Hans-Georg Gadamer napisao je i knjigu koja se upravo tako i zove: Ko sam Ja, a ko si Ti? (Wer bin Ich und wer bist Du?, 1973, 1986) i iji je podnaslov Komentar uz Celanov ciklus Kristal daha. Proitajmo ovde, stoga, i mi jo jednu Celanovu pesmu radi ilustracije jedne od najvanijih karakteristika njegovog pesnitva. Odluujemo se za jednu kratku pesmu iz zbirke Prisila svetlosti: Kako Ti izumire u meni: i u poslednjem rasporenom voru daha stoji s jednom trunom ivota. I ovde, kao i u drugim Celanovim pesmama, uoavamo njen uvodni deo, glavnu temu i sabiranje celine u finalu. Ukratko, ovde je opisano neto to bi se moglo definisati kao nestanak Drugoga iz subjektovog vidokruga, mogue, iz njegovog ivota. Orijentaciona re ovde je izumreti. Pesnik kae: ti izumire i tim oblikom sadanjeg vremena drugog lica jednine pokazuje na delu nekakvu trajnost. Re izumirati ima jednu negativnu konotaciju u smislu nekakvog prelaska u neivo stanje. U finalu pesme to izumiranje povezano je sa zadranou (re: stoji) toga stanja u jednoj truni ivota. Ti je nekakva nekadanja bliskost koja po neminovnosti neega nestaje. Slika nestajanja je ukruena u jednoj venosti. Melanholija koja proistie iz ove pesme stvarna je melanholija Celanovog pesnitva. Konstatacija: kako Ti izumire u meni (da li je treba itati sa uzvikom, ili ne, mi ne znamo) moe da se odnosi na neku osobu ali, nije iskljueno, i na samoga Boga. Kao i u mnogim pesmama ono na koga se Ti odnosi je nejasno. Odnos, pak, onoga koji Ti izgovara i samog toga Ti ne samo u sferi slika, nego i u njihovom zbiru, katastrofian je. Proitajmo jo jednu pesmu, takoe kratku, iz ciklusa Prisila svetlosti: Leasmo ve duboko u makiji, kad si konano dopuzala.
36

Paul Celan: Pismo Hansu Benderu 18. maja 1960.

109

No nismo mogli ipak posumraiti do tebe: vladala je prisila svjetla. Pesma je posebno teka za tumaenje. Nejasno je ne samo ko dopuzava i kojima, no je nejasno i samo krertanje lica u pesmi. U jednoj tako kratkoj pesmi postoje dva razliita kretanja, meusobno suprotna. U prvom govori se o jednom kretanju jedne osobe ka onome to je oznaeno jednim mi. U drugom, mi ide u pravcu nepoznatog Ti. U prvom sluaju kontakt je ostvaren dopuzivanjem jedne osobe drugima, u drugom on nije ostvaren kada mi dopuzuje do nepoznate osobe. Razlog tome je: prisila svetlosti. O kakvoj ili ijoj svetlosti je re, takoe se ne zna. Odredba prisila stavlja drugu re uz koju stoji (svetlost) u jedan negativan kontekst. Svetlost koja svojom prisutnou prisutna lica na neto prisiljava jeste neka svetlost nad kojom se nema uticaja. Ako re svetlost razumemo u smislu nekakve svetosti, nekakve odrednice za re Bog, onda prisilu najmonijeg Bia shvatamo u jednoj odbojnosti. Sintagma prisila svetlosti, recimo i to, stoji u naslovu zbirke kojoj pesma pripada. Da li sintagma prisila svetlosti ide u pravcu jedne negativne teologije ili ona ne stoji ni u kakvom odnosu spram izvesnog vjeruju, no je izraz pukog odmeravanja stvarnosti, kako i stoji u jednom Celanovom pismu njegovom izdavau mi ne znamo. U tom pismu od 7. aprila 1970. godine izdavau Sigfridu Unzeldu (S. Unseld), a povodom zbirke Prisila svetlosti, u svakom sluaju stoji sledee: Verujem da smem rei da sam sa ovom knjigom sabrao jedno izvanredno ljudsko iskustvo u ovom naem svetu i u ovom naem vremenu, neutuljeno i na putu ka Daljem. (Ich glaube, ich darf sagen, da ich mit diesem Buch ein uerstes an menschlicher rfahrung in dieser unserer Welt und in dieser unserer Zeit eingebracht habe, unverstummt und auf dem Wege zu Weiterem). Da znaenje sintagme prisila svetlosti moe ii u oba pravca koje smo spomenuli, verujemo, da ostaje nesumnjivo. No, da li je interpretacija pesme koju smo ovde ponudili jedna realna interpretacija, o tome ne moemo sami suditi. Hermeneutiko pravilo je da se sve, na kraju, odluuje u samom pesnitvu. Pesnitvo, kako kae Gadamer, nije ueni kriptogram, nego je neto to je svim ljudima kao pripadnicima odreenog sveta, preko jezike zajednice, upueno. Preciznosti unutar kriptinog i hermetikog pesnitva nema. No, rei pesnika Celana, uvek su precizne. I nikako u tom pesnitvu nije sve samo metafora. Naprotiv. Pre se mora rei da u tom pesnitvu i nema metafore u jednom irokom smislu rei. Celan je izriito odbijao da se njegove pesme i delovi pesama itaju kao metafore. Bio je potpuno u pravu. Celanovo opredeljenje u pogledu rei, kae Gadamer, odvauje se na splet jezikih konotacija ija skrivena sintaksa se ne moe dokuiti niotkuda drugog do iz pesama samih37 (Celans Wortentscheidungen wagen sich in ein Geflecht sprachlicher Konnotationen, dessen verborgene Syntax von nirgends andersvorher erlernbar ist als aus den Gedichten selbst). Pesnika re moe da se sagleda u pogledu procene njenog znaenja u njenoj dvosmernosti: s jedne strane ona upuuje na sebe samu, a s druge strane ona nikada nije samo neto to upuuje na samu sebe, ve i neto to sadri svoja vie37

Hans-Georg Gadamer: Wer bist Du und wer bin Ich?, str. 117. (srpski prevod str. 224).

110

slojna znaenja nastala tokom vremena njene upotrebe. U konanoj svojoj odreenosti u pesmi se sve svodi na re koja je svoja sopstvena kazanost (eigenes Gesagtsein), na jezik u kome i tu Gadamer citira nemakog pesnika Gintera Ajha (G. ich) re i stvar padaju zajedno (in der das Wort und das Ding zusammenfallen). Ipak, na ovom mestu eleli bismo da jo jednom postavimo kljuno pitanje naeg rada: kako razumeti Celanovo pesnitvo? To je ono odluujue pitanje ne samo kada se govori o Celanovom pesnitvu, nego kada se govori o kriptinom, hermetikom, tamnom pesnitvu uopte. Tako se ponovo vraamo izvorno hermenutikoj problematici. Postoji jedno nepisano hermeneutiko pravilo koje se odnosi na tzv. zakljuane (tamne, hermetine) oblike (pesnikog) izraza i koje glasi da se tumaenje mora uvati da te zakljuane oblike izraza prevodi u jednostavne oblike. Hermetini i tamni oblik (forma) izraza mora biti prilikom interpretacije respektovan. O tome govori i Gadamer u jednom razgovoru sa mlaim kolegom Silviom Vietom (S. Vietta)38. Postoji, uopte uzev, u pesnikom delu, posebno u hermetikom pesnikom delu, jedna tzv. odbijajua struktura jezika (Verweigerungsstruktur von Sprache) koja pokazuje da stvarnost ponekad ne moe da bude shvaena unutar jezikog polja. Jezik zanemljuje, naprosto. O tome govori i ovde ve navoeni Beda Aleman kada tumaima skree panju da je metodiki uvek sumnjivo rei jednog lirskog teksta upotrebiti kao pojmove unutar knjievno-kritikog govora o tekstu39 (die Wrter eines lyrischen Textes als Vokabeln und Begriffe des literaturkritischen Spredie Begriffe chens ber den Text zu verwenden). U tome smislu Beda Aleman e takoe konstatovati da ne postoji jedan kritiki metajezik (Metasprache) zahvaljui kome bi se moglo govoriti o lirici. Pa ipak, tumaenje jednog datog teksta mora biti sprovedeno. Ili, ne? Gadamer je uvek govorio da ono kriptino u pesmi uvek moramo traiti da bude razjanjeno u samom jeziku. U tome ga podrava i sm Celan koji kae da jezik u pesmi, dakle, celokupan jezik jednog pesnikog teksta, ostaje neizgubljen, uprkos svemu. Jezik pesme ide i sm kroz mrak jezika. U tome jeziku, kae Celan, ja sam tih godina i godina potom pokuao da piem pesme: da govorim, da bih se orijentisao, da bih se obavestio gde se nalazim i kuda idem, kako bih sebi predstavio stvarnost40 (In dieser Sprache habe ich, in jenen Jahren und in den Jahren nacher, Gedichte zu schreiben versucht: um zu sprechen, um mich zu orientieren, um zu erkunden, wo ich mich befand und wohin es mit mir wollte, um mir Wirklichkeit zu entwerfen). Pa ipak, ostaje injenica da je jedna stvar kada pesnik unutar diskurzivnog jezika objanjava razloge za svoj rad, a sasvim je druga stvar nai se pred onim to je on stvorio, pred njegovim delom dakle, i sa time pokuati izai na kraj. U pesmi autorova re vie nije njegova, tim pre to i inae svaki tuma mora da bude iskljuivo orijentisan na samo delo i da zaboravi, kako Gadamer kae, sve privatno i okasionalno i ono to moe biti samo puka informacija koja se odnosi samo na spoljanje momente dela. U pesmi jezik je neizgubljen, i to valja imati na umu. Ali ta to praktino znai u pogledu same interpretacije? Jezik je neizgubljen to znai ono dato u jeziku pesme je mogue dosei, pa ipak mogue dosei samo unutar pribliavanja njemu. Od jedne interepretacije
38 39

Up.: Hans-Georg Gadamer Silvio Vietta: Im Gesprch, 2002, str. 77. Beda Allemann: Das Gedicht und seine Wirklichkeit. U: tudes Germaniques, 1970, Nr. 3. str. 271. 40 Paul Celan: Gesammelte Werke, Bd. III, 185/186.

111

se ne moe zahtevati da bude konana. Uopte ne moe da postoji interpretacija koja poseduje konanu vanost41 (s kann berhaupt keine Interpretation geben, die nds gltigkeit besitzt). Celan je bio svestan da njegove pesme poseduju ne samo tzv. mranu (zatamnjenu) vieslojnost, no vieslojnost koja proishodi i iz samog njegovog poloaja kao pesnika kome takoe stoji izvan moi da stvari pokae sa svih strana (die Dinge allseitig zu zeigen). S druge strane, beskonanost interpretacije jeste neto to ve inherentno stoji u prirodi, ne samo sme interpretacije, ve, opte uzev, u prirodi svake knjievno-jezike tvorevine. I kao to je Celan bio svestan da je njegovo delo ne samo tamno, ve i vieslojno, te da se njegova navodna apstraktnost, kako se sm izrazio, mora, u stvari, posmatrati kao trenutak realizma42 (Momente des Realismus gelten mssen), tako se i priroda beskonanosti interpretacije mora posmatrati kao trenutak jezikog realizma, dakle, kao posledica prirode samog jezika. Takoe, kao posledica pisanja (l criture) uzetog u njegovom pojmovnom, odnosno ontolokom smislu. Pesma kao takva poseduje svoje preutne tiine (izraz je Deridin). Hteti smanjiti taj jaz priom, kae Derida, filosofskim diskursom, redom razloga ili dedukcijom, znai ne znati jezik, kao ni to da je on suti prelom u totalitetu. (...) Biti pesnik, to znai umeti dati re. Dati joj da govori sama, to ona moe samo u napisanom. Kao to kae Fedar, napisano, bez pridravanja svoga roditelja, polazi samo na put da se, naslepo, kotrlja levo-desno podjednako do onih koji se u to razumeju i onih koji sa tim nemaju posla.43 Pokuaj jedne interpretacije da dosegne seminalnu pustolovinu dela zasnovan je na razumevanju da izvesno sredite znaenja dela postoji. Meutim, kako je Derida pokazao, ideja o sreditu strukture potie iz metafizike u kojoj se odreenje bia tumai iz nekakve zamiljive prisutnosti (prsence), koja je znak za nekakvu stalnost neke prisutnosti (znak nekakvog eidos-a, arche-a, telos-a, energeia itd), ali koje, u stvari, nema. Sredita nema. U okviru takvog razumevanja, kada je jezik u pitanju, kao i dela jezika sve postaje polje igre, poigrite beskrajnih zamena u okviru jednog konanog skupa.44 Ako se od toga skupa oekuje nekakvo znaenje, onda se uvek mora misliti o izvesnom nadometaju znaenja, o mogunosti da znaenje bude dopunjeno na temelju prostog kretanja suplementarnosti. Jednu konanu interpretaciju u okviru takvih ishodinih zakona valja, naprosto, zaboraviti. Zakoni savremene hermeneutike tumaenja knjievnog dela ustolieni su u izvornoj otvorenosti znaenja i koje je posledica uvida da zatvorenih sistema nema. I kao to je jedno knjievno delo razgovor izmeu jednog Ja i nekog Drugog, a to ini jednu od glavnih karakteristika Celanove poezije, tako je i smo tumaenje razgovor koji ide u pravcu otkrivanja istine, adekvacije istine, otkrovenja, ali ono tu istinu dela nikad ne sustie. Takoe, smo pisanje, iskustvo pisanja kao takvo, sadrano je u ostavljanju traga i kome je potrebnije da taj trag bude uvek produen, no preseen jednim otkrovenjem. ak Derida tako i definie pisanje, naime kao nemogunost za jedan lanac da se zaustavi na nekom oznaitelju koji ga ne bi ponovo pokrenuo, jer se ve stavio u poloaj oznaiteljske supstitucije. U toj fazi preokretanja, kae Derida, pol oznaitelja uporno
41

Hans-Georg Gadamer: Wer bist Du und wer bin Ich?, str. 135 (srpski prevod str. 234). Saopteno u: Hugo Huppert: Sinnen und Trachten, str. 32. 43 ak Derida: dmon abes i pitanje knjige, u: Bela mitologija, prev. Miodrag Radovi, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990, str. 113-114. 44 ak Derida: Struktura, znak i igra u diskursu humanistikih nauka, u: Bela mitologija, str. 149.
42

112

suprotstavljamo vladajuem autoritetu oznaenog.45 Drugim reima, nijedan se kontekst ne moe zatvoriti u sebe.46 Celanovo hermetiko delo podlee, razume se, tom zakonu. Biblioteka del koja tumae Celanovo delo je ogromna. Tumai se bore da odgonetnu Celanovu preciznost i gustinu teksta. esto zapadaju u interpretaciju koja je i sama mistina i nejasna. Stoga je ak Derida u knjizi Schibboleth,47 knjizi koja je posveena Celanovom pesnitvu, delo ovog pesnika i razumevao u skladu sa pravilima jedne jezike reetke i vie radio na omreavanju znaenja pojedinih Celanovih pesama i njihovih principa, nego to je teio da ovaploti njihovo (nepostojee) jedno i jedinstveno znaenje. On je, recimo to tako, pratio tragove Celanovog pesnitva, krio put koji mu je otvarao stazu vodilju u ve utisnuti trag toga pesnitva, a manje je tumaio. Sm trag (Spur), kako ga Derida tumai, jeste nekakva nevidljiva razlika unutar ve prokrene staze koju je sainio pesnik. Unutar te razlike koja pokuava da prevede izvorni tekst i da ga protumai sadrane su samo transkripcije znaenja, izvestan prepis (Umschrift) pored kojeg i dalje postoji original, njegovo uvek ostajue zagonetno znaenje. To je, naelno gledajui, stoga to i sm izvorni tekst nije nekakva apsolutna znaenjska prisutnost, to jest, on ne sadri uopte nekakvo apsolutno znaenje, nego je takoe satkan od razlika sila koje znaenje istovremeno ukidaju proizvodei ih. Davanje znaenja jednom pesnikom tekstu putem njegovog tumaenja proizvod je razlike sil smislova, a u odnosu na pra-trag, to jest u odnosu na sm pesniki tekst. I kao to je izvorno pisanje nekakva ostajui i dalje unutar terminologije aka Deride izvorna razlika-odgoda, tako je i svako tumaenje (kao pisanje) to isto, te se i u njemu zbiva izvesno dodavajue tumaenje smisla izvornika koji je, po svojoj sutini, i sm tumaei. Jer, pesniko delo uvek je u situaciji da neto tumai, i ono to i ini. Postavlja se pitanje ta ono tumai? Svako pesniko delo daje sopstveni odgovor na ovo pitanje. Paul Celan nije bio poeta vates u smislu kako je to bio Helderlin. On je, kako smo ovde ve spomenuli, bio poeta doctus, ueni pesnik koji je itekako imao veze sa spoljanjom stvarnou. No, ta stvarnost data je u jednoj vanrednoj neprozirnosti. Odnos rei prema predmetima, te odnos samih rei meu sobom nije tako koncipiran da se smisao moe sam od sebe sloiti. Ipak, smisao lei u reima. No, rei same za sebe uzete nemaju nikad nekakav jednosmeran smisao nego tek u mnotvu smislova jedne rei i u zavisnosti od konteksta moe da se razabere njen smisao. U reima lei iskustvo sveta. I ono to pesnik daje nije, ma kako to na prvi pogled izgledalo, nekakva proizvoljnost. Da bi se ovaj stav razumeo mora se umeti suoavati sa jezikom, znati razjanjavati ga. To je posao filosofa i hermeneutiara. Kada je re o jeziku, mi nikada nismo dovoljno duboko sputeni u njegovu dubinu. Uvek se, naime, mora imati u vidu da tekstovi pesnik uspostavljaju jedan susret koji valja da bude shvaen kao susret izmeu bitka i jezika. Zato Hajdeger i kae: Jezik jest: Jezik. Jezik govori. Padnemo li u bezdan, to ga imenuje taj stav, ne padamo mi u prazninu.
45

Jacques Derrida: Positions, franc. original 1972; na srpskom ak Derida: Razgovori, prev. Vladimir Milisavljevi, Knjievna zajednica Novi Sad, Oktoih Podgorica, Duga amac, 1993, str. 76. Navod iz razgovora aka Deride sa an-Lujem Udebinom i Gijem Skarpetom. 46 Jacques Derrida: Potpis, dogaaj, kontekst/ Signature, Event, Context/, Glyph, 1 (1977). Sh prevod u: Delo, 6 (1986), str. 18. 47 Jacques Derrida: Schibboleth: Pour Paul Celan, 1986. Prevod na nemaki 1986.

113

Mi padamo u visinu. Uzvienost te visine otvara neku dubinu48 (Die Sprache ist: Sprache. Die Sprache spricht. Wenn wir uns in den Abgrund, den dieser Satz nennt, fallen lassen, strzen wir nicht ins Leere weg. Wir fallen in die Hhe. Deren Hoheit ffnet eine Tiefe). U ovoj Hajdegerovoj naznaci, koju treba shvatiti i kao jednu hermenutiku naznaku, nalazi se put kojim treba ii prema Celanovoj poeziji. Govor Celanovog jezika treba traiti u govorenome. Ono isto govoreno je pesma. U ovim naznakama d se razabrati mnogo ta. Govoreno daje odnos izmeu rei i stvari, taj odnos, pak, uvek daje i jedan novi odnos, naime, pesnikov misaoni odnos spram jezika koji, opet upuuje na nekakvo susedstvo koje postoji izmeu spevanog i onoga u pesmi miljenog, upuuje dakle, opte uzev, na nekakav odnos izmeu pevanja i miljenja. Odnos pevanja i miljenja pokazuje se uvek kao nekakvo pitanje o temelju, utoliko vie to sama re u svojoj dubini nosi taj odnos i o tome se temelju pita, pokazujui ga. Re, kae Hajdeger, daje bitak49 (Das Wort gibt: das Sein). Pevanje i miljenje vode jezik nazad ka njihovom zaboravljenom izvoru. Stoga i pevanje i miljenje jesu nekakvo traenje, i to traenje koje je na putu ka jeziku (unterwegs zur Sprache). Ako bismo ove rei primenili na Celanovo pesnitvo, onda bismo mogli da kaemo da se njegovo pesnitvo nalazi upravo na putu ka jeziku u specifinom smislu rei. Polje toga traenja jeste samo pesnitvo kome je stalo da iskae stvarnost. Rei, setimo se govorio je Celan, treba da postanu imenima, dakle neto to lei u samoj stvarnosti. Ono to lei u samoj stvarnosti jezik sm daje. On misli dalje i prapoetnije nego sam ovek. Dogaa se neto to diskvalifikuje sm subjekt u odnosu na mo jezika. Ljudi nisu gospodari jezika, rei e Hajdeger. Idui Hajdegerovim tragom slino e istai i mil tajger (. Staiger): Pojam subjekt je skoro oronuo. Jer ko je to jo koji u poslednjem stihu kae: ja sm? Neko, ko upravo sada jeste najmanje on sam (...) Stoga je bolje pokuati rei: on ne raspolae jezikom, no jezik raspolae njime50 (Der Begriff Subjekt ist fast hinfllig. Denn wer ist das noch, der in dem letzten Vers ich selber sagt? iner, der gerade jetzt am wenigsten ein Selbst ist (...) So ist man denn versucht zu sagen: er verfgt nicht ber die Sprache, die Sprache verfgt ber ihn). Stoga, imajui u vidu Celanovo tamno i hermetino pesnitvo, mi pitamo: je li on uistinu raspolagao jezikom koji mu se nametao? Nemajui potrebe da zapadamo u nepotrebnu mistinost, kaemo: jezik u pesnitvu iskae iz jednog ontolokog izvora. Jezik se manje odnosi na oveka, a vie na bitak. Jezik pesnikog dela hoe da pokae bitak, ono otvoreno otvorenog. Pokazivanje toga otvorenog zahteva drugaiju upotrebu jezika od one kojom se svakodnevno sluimo. Stoga je tamnost ne samo posledica, no i nunost pesnike upotrebe rei. Ako svaka hermeneutika teorija upuuje da se tekst ima itati kao tkanje rei i u odnosu na rei koje su u njemu i iz kojih e se crpsti znaenje, onda uputna formula glasi: Bit jezika: Jezik biti51 (Das Wesen der Sparche: Die Sparche des Wesens). Bit jezika je ono to je bitstveno (Wesende), pripada
48

Martin Heidegger: Jezik, hrvatski prevod Marijan Cipra, Branko Despot i Ivan Salei, u: Martin Heidegger: Kraj filozofije i zadaa miljenja, Naprijed Brki i sin, Zagreb, 1996, str. 323. Izvornik: M. Heidegger: Unterwegs zur Sprache, 1959, str. 13. 49 Martin Heidegger: O biti jezika (Das Wesen der Sprache); hrv. prevod str.374; izvornik str. 193. 50 mil Staiger: Die Zeit als Einbildungskraft des Dichters (Vreme kao uobraziljna snaga pesnika), 1963, str. 51. 51 Martin Heidegger: Bit jezika (Das Wesen der Sparche); hrv. prevod str. 381; izvornik str. 200.

114

onome to sve o-puuje i njemu je najsvojstvenije52 (eignet dem alles Be-wegenden als dessen igenstes). Pesnik Paul Celan se u svome pesnitvu upuivao onome najsvojstvenijem jezika, naime da jezik kazuje bitak. Budui da je bitak neto posve tamno, ali stoga istinito, te stoji na samim poecima pevanja i miljenja koji su susedni ogranci istoga jezika naime to se pesnitvo Paula Celana pokazuje unutar tih relata. Ono je ontoloko u smislu da pokazuje u svojoj biti bitan odnos (Wesensverhltnis) spram pevanja, pokazujui najpre svoj bitan odnos spram jezika. To dvoje uvek idu zajedno. Pitanje o tamnosti (hermetinosti) Celanove lirike razreava se tako u svetlosti njegovog bitnog odnosa spram pesnitva, koje zapoinje sa pitanjem o biti jezika koje je njegovo prapoetno pitanje. Beskonanost svake interpretacije takoe je svodiva na pitanje o izvoru i biti jezika. Sva pitanja o bti (neega) danas su pala u zaborav, kako je to uvideo i Hajdeger, postavljajui sebi zadatak nunost izriitog ponavljanja pitanja o bitku. Pesnik Celan je u svojoj lirici takoe izriito zahtevao taj povratak na pesnitvo koje e iznova probuditi najizvorniji san pesnitva, i miljenja, dakako, povratak imenu, izvoru, logosu, istini, bitku. Taj povratak zahtevao je traenje koje se nuno moralo uputiti u najtamniju tamu svojega Pitanoga. Stoga tamnost Celanove lirike nije, uistinu, nikakva tamnost. Ona je posledica nunosti koja stoji u onome to to pesnitvo ispituje, naime bitak sm i koga ima tamo gde, kako kae Hajdeger, govori prikladna re. Ova prikladna re esto u svetu stoji neprepoznata. Tumaenje te rei ostaje, stoga, trajnim zadatkom filosofske i pesnike hermenutike.

52

Ibid, hrv. prevod str. 382; izvornik str. 201.

115

Bojan Jovanovi

PSIHOLOGIJA INATA
Iako i prkos i inat imaju zajedniko poreklo u suprotstavljanju, oni se meusobno bit no razlikuju. Prkos proistie iz potrebe za suprotstavljanjem radi ostvarenja odreenog cilja, dok je inat suprotstavljanje radi samog suprotstavljanja. Poput prkosa, i inat se moe ispoljavati aktivno i pasivno: neto se moe uraditi iz inata, ali se i iz istog razloga moe i ne uiniti ono to treba da se uradi. Razliiti izrazi osporavanja pokazatelji su izvesnih psiho lokih odlika koje u nesvesnom tipu reakcija odraavaju dublje crte linosti. Odbijajui da uinimo ono to se od nas trai, svojim prkosom odbacujemo primamljivu, ali moralno ne dostojnu nagradu. Meutim, kada ne inimo ono to bi trebalo, samo zato to to neemo, prema poznatoj formuli neemo zato to neemo, ili inimo ono to hoemo prema identinoj formuli hoemo zato to hoemo, mi se inatimo. Tada izostaje jasan cilj tenje jer se sopstvena volja ne usmerava ka njegovom ostvarenju ve u njenom samopotvrivanju. Umesto afirmacije svoje volje postignutim uspehom, samovolja relativizuje znaenje cilja. Ne uzimajui sebe kao sredstvo za ostvarenje cilja ve sebe kao osnovni cilj, volja se kroz samovolju iskazuje postupcima suprotnim stvarnim ivotnim interesima pojedinca. Osujeenost u ostvarenju eljenog cilja, motivie injenje neeg drugog, suprotnog svo jim interesima. Uiniti neto iz inata, zbog inata ili terati svoj inat znai manifestvovati svoju volju, suprotstaviti se zbog samog suprotstavljanja a ne zbog cilja koji bi se time postigao. Pomeranjem akcije htenja ka objektu manje vrednosti ne donosi zadovoljstvo njegovim dobijanjem, ve samo potvrdu individualne volje. Za razliku od pojave da ne inimo ono to elimo, ve ono to ne elimo to radimo, inatom se svesno relativizuje znaaj predmeta elje, a apsolutizuje sama elja. Budui da vlada otuenom voljom pojedinca, inat je zato vie instinktivno protivljenje nego rezultat svesnog delovanja, racionalnog i objektivnog promiljanja. Tautoloki argu ment inata je infantilan i iracionalan, pa se pod unutranjom ili spoljanjom prisilom obja njenje daje u ravni racionalizacije kao vrsta odbrane kojom se prikriva tamni naboj volje da se neto uini ili ne uini. Pokuamo li da osvetlimo taj naboj onda bi trebalo da potra imo njegove kako individualnopsiholoke korene tako i socijalnoistorijske okolnosti koje su uslovile formiranje ove karakterne crte. Pokornost i prinuda Poimo, dakle, jo jednom od porodinog miljea u kojem odrasta i u kojem se vaspitava pojedinac. Ukoliko sagledamo taj proces u okviru tradicionalnog patrijarhalnog sistema vrednosti, onda moemo uoiti pojaanu represivnost i rigidnost u komunikaciji izmeu starijih, kao nosioca kulture, i mladih koji usvajaju te vrednosti. U takvom ambijentu deca se odgajaju ne samo da budu posluna ve i pokorna u prinudnom izvravanju nareenja svojih roditelja i starijih. Te naredbe esto su manifestacija gole sile roditeljske moi, koja

116

ZLATNA GREDA
je takva zbog detetove nemoi da joj se suprotstavi i iskae svoju volju. Dete povremeno iskuava granice te svoje male snage ne izvravajui izreena nareenja i radei po svojoj volji. Meutim, roditeljeva reakcija ima za cilj da svoje naredbe uini neupitnim tako to sankcionie njihovo neizvravanje. Na detetovo pitanje zato da uradi upravo to to je nareeno, roditelj mu odgovara: Zato to sam ti ja rekao to da uradi! Smisao i razlog se, dakle, ne zasniva na razumljivom argumentu, ve na istoj volji drugog koja trai slepu po kornost u izvravanju te naredbe. Dete se protivi toj naredbi na isti nain, voljom, odnosno samovoljom koja ne trai nikakav motiv, razlog i uzrok u drugom. Kada svoje odbijanje da izvri naredbu obrazlae time to ne vidi njenu smislenost i ispravnost, roditelj ga prisilja va da mora da uini ono to mu je reeno, pa makar to bilo i pogreno. Umesto svog autoriteta, roditelj koristi mo autoritarnosti. Uslovljeno da se povinuje naredbama, dete e kao mladi ili devojka poseban otpor pruiti u vreme puberteta kada e nastojati simboliki da se oslobodi sputavajueg autoriteta i time stei pretpostavke za dalje samostalno odrastanje.1 Vaspitan u ovakvom ambijentu, pojedinac nasleuje obra zac ponaanja, tako da se kao odrastao lan drutva ponaa istovetno prema mlaima od sebe. Meutim, kada nije u prilici da nareuje, on kao odrastao stalno namee svoje sta vove i miljenje, daje savete drugima i nudi sopstvena reenja za spas drugog.2 Istorijske okolnosti Dugotrajne nepovoljne istorijske okolnosti samo su dodatno uticale na stvaranje obrasca inadijskog ponaanja vezanog za iracionalni bunt koji ne donosi nikakve nepo sredne koristi ve samo tetu. Korene tog ponaanja, kada je re o srpskom inatu, moemo prepoznati u tradiciji vekovne borbe za slobodu i pravdu. Budui da taj otpor nije dovo dio do eljenog i konkretnog uspeha, ropska potinjenost pretvorila je slobodoljubivog i pravdoljubivog oveka u nezadovoljnog pojedinca. Njegovo nezadovoljstvo iskazuje se stalnom potrebom da ispravlja ne samo svoje ve i tue nepravde, a stvoreni inadijski mentalitet ispoljava se i bez konkretnog motiva za bunt. 3 O inadijskom obrascu ponaa nja moemo govoriti kao posledici autoritarnih naredbi i prisili njihovog bespogovornog izvravanja, bez obzira na njihovu neopravdanost i pogrenost. Izvravanje, na ovaj nain tue, znai ubijanje i ponitavanje sopstvene volje. Zato kada se dobije prilika da se ispo lji, ona se izraava inadijskim iracionalnim suprotstavljanjem. Govorei o neureenom poretku i stanju nekog neprekidnog vrenja u svim zemljama u kojima je iveo srpski narod poetkom dvadesetog veka, Dimitrije Mitrinovi uoava
1

Zavisno od nosioca te moi, pojedinac se suprotstavlja svom ocu ili ujaku. S. Freud, Masovna psihologija i analiza Ja, Budunost jedne iluzije i drugi spisi, Naprijed, Zagreb, 1986, str. 228229: B. Malinovski, Seks i potiskivanje u primitivnom drutvu, u Magija, nauka i religija, Prosveta, Beograd, 1971, str. 258. U inicijacijskom mitu ovaj odnos je iskazan motivom ubijanja zmaja. 2 Za razliku od Engleza koji tek kada budu pitani za savet i miljenje odgovaraju prema obrascu: Da sam na tvom mestu, ja bih uradio to i to, tako i tako, jer smatram da je to najbolje. Ta konstrukcija predstave o drugom udaljena je od realnosti za dimenziju utvarnog koja je proizvod samouverene oholosti. Na isti nain pokazuje se i zavist prema drugom kada on postigne odreeni uspeh. 3 Upor. V. Jeroti, Darovi naih roaka II, Prosveta, Beograd, 1993, str. 13.

117

neophodnost da duh nae javnosti bude trezveniji i razboritiji kako bi bio sposoban da razlikuje glavno od sporednog, bitno od nebitnog, stvarna i temeljna ubeenja od povrne politike retorike, principe od kaprica. U tom kontekstu on pie: Upravo, cjelokupni na ivot boluje od oskudice misli, od neshvaanja poloaja stvari: mi jo uvijek, najee mislimo iza svretka dela, a ne pred poetkom njegovim. Najvea veina naih radnji, osobito u unutranjoj, stranakoj politici, nije potekla iz razloitih i principijelnih uvjerenja, nego iz inata, zavisti, sebinosti, mrnje i slinih nedostojnih motiva.4 Negativno znaenje inata po sebno je izraeno u domenu sociokulturne patologije. Uz sevap i hatar, inat je trei inilac koji, kako se smatra, deformie na javni ivot nedovoljno odvojen i zatien od privatnog ivota.5 Iako spada u oblast privatnog ivota, nain na koji se izraz line volje ispoljava u sferi javnog ivota ini inat smetnjom u normalnoj komunikaciji. Na ta pravila javne komunika cije, vezana i za izvravanje linih obaveza pojedinca prema drutvu i obavezu njihovog potovanja, upuuje i narodna poslovica: Plati, pa se inati.6 Izraena u javnom ponaanju, inadijska crta smatra se crtom srpskog nacionalnog karaktera, a pojedini pisci isticali su da je ona uroena Srbima.7 Opisujui inat kao karakternu crtu svojih junaka, Stevan Sre mac je u svojim delima naznaio ovu karakteristiku i u irem kontekstu nacionalnog men taliteta. Meutim, zavisno od sredine, ona se razliito ispoljava. U romanu Pop ira i pop Spira inat se ispoljava kao paorski nemeag, koji karakterie ove banatske svetenike. U romanu Vukadin glavni lik odlikuje se ovom osobinom, koja karakterie i likove u pri poveci Kapetan Marjan.8 Ukazujui na negativne karakterne crte srpskog naroda Skerli veli: Sangviniar, nervozan, razdraljiv, vie negativan no pozitivan, vie ruilac no stvaralac, rav sluga ali i rav gospodar, rukovodei se u ivotu vie inatom i sevapom no razlogom i po planu dananji Srbijanac je sve svoje mane, kao i svoje vrline, preneo i u svoju dravu, svoje drutvo i u svoju knjievnost.9 Optimistian u odnosu na verovanje u konstantnost sutinskih pozitivnih odlika nacionalnog karaktera i moguu promenu, odnosno slabljenje i nestajanje negativnih i anahronih psiholokih crta, Skerli nije mogao da pretpostavi da e upravo u promenjenim socijalnim i ivotnim uslovima tokom Prvog svetskog rata i stva ranjem nove drave doi do formiranja nepovoljnih okolnosti u kojima e upravo nega tivne nacionalne karakteristike da dou do izraaja.10 Ukoliko i mane jednog naroda, kako smatra Ekmei, spadaju u njegov nacionalni karakter,11 onda je i inat jedna od karakteri
4 5

D. Mitrinovi, Demokratizacija, Bosanska vila, br. 2, Sarajevo 1908, str. 26. Ovu ocenu istoriara LJ. Kovaevia navodi S. Jovanovi u ogledu Jedan prilog za prouavanje srpskog nacionalnog karaktera, Sabrana dela, 12. tom, Iz istorije i knjievnosti II, BIGZ, Jugoslavija publik, Srpska knjievna zadruga, Beograd, 1991, str. 579. 6 Vukove narodne poslovice - s registrom kljunih rei, poslovica br. 4250, Nolit, Beograd, 1996. 7 Stevan Jakovljevi e napisati: Ova uroena inadijska crta naroda srpskog poela se odmah ispoljavati, Upor. Srpska trilogija 1/II, Delta pres, Beograd 1986, str. 239. 8 Z. Konstantinovi, Literarno delo i nacionalni mentalitet, Narodna knjiga, Beograd 2006, 116, str. 120. 9 J. Skerli, Srbija, njena kultura i njena knjievnost, Pisci i knjige 5, Geca Kon, Beograd, 1923. 10 Na primeru knjievnih dela Pokoeno polje Branimira osia i Timor mortis Slobodana Selenia, Zoran Konstantinovi ukazuje kako se u negativnim uslovima okupacije razvijaju pre mane nego li vrline kao nacionalne osobine. Upor. Z. Konstantinovi, Ibidem. 11 M. Ekmei, Spadaju li i mane u nacionalni karakter, Danica, srpski narodni ilustrovani kalendar za 2001, Vukova zadubina, Beograd, 2000, str. 288.

118

stika srpskog nacionalnog mentaliteta. To znai da i inat, poput drugih negativnih obe leja, valja sagledati u kontekstu celovite, realne i istinite slike o kolektivnim psihikim odlikama i manama. Kanjavanje drugih kao samokanjavanje Karakteristini oblici inadijskog ponaanja pokazuju da se ono javlja u svim prilikama kada prioritet potvrivanja svoje volje relativizuje znaaj samog cilja i svrhe postupka. Ne nailazei na oekivanu podrku svoje okoline, pojedinac odlazi iz nje u tuu, ponekad i rivalsku ili neprijateljsku sredinu. Prelaz u drugu sredinu nije motivisan potrebom ostva renja uspeha i samopotvrivanja izvan svog kolektiva. Umesto prkosnog odgovora na postojee izazove i savladavanja postojeih tekoa, takav pojedinac podlee eskapisti kom iskuenju da inatom iskae iracionalni bunt prema svojoj okolini. Istu osvetoljubivu poruku on alje i kada zbog nemogunosti da se oeni ili uda za onog koga eli, bira i uzima branog partnera iz inata. Nanosei tetu sebi, on simboliki kanjava druge. Bolesnik koji odbija da se lei iz inata ini to da bi napakostio samom sebi, a time simbolino kaznio svoje blinje koji mu nisu verovali da je bolestan ili mu u bolesti nisu pruili oekivanu negu. Paganski koreni Iako su Srbi uspevali da iz prkosa i u najteim okolnostima ropstva sauvaju svoju pravo slavnu veru, isprovocirani pojedinci su iz inata menjali religiju ili veroispovest i prelazili u islam ili katolianstvo.12 Ova pojava pokazatelj je plitkih hrianskih i dubokih paganskih korena koji se na iskuenju istrajnosti potvruju promenenom vere. Odravajui tradiciju proslavljanja krsnog imena, slave, Srbi su i u vreme komunizma prkosili nepovoljnim okol nostima. Meutim, kada su se te okolnosti promenile i kada su se stvorili uslovi da se slo bodno slavi i obnovi tradicija, pojedinci su odnos prema svom duhovnom nasleu izraavali osporavanjem, ateistikom tvrdoglavou i inaenjem. Ne slavei iz inata, pojedinac manife stuje svoju slobodu, ali na nain koji seni njegov izbor onom slepom voljom suprotstavljanja radi suprotstavljanja. Za razliku, dakle, od hrianskog prkoenja, paganskim inaenjem nastoji se manifestovati sopstvena volja koja, zarad ostvarenja tog cilja, ne bira sredstva. Prkosimo kada u nemogunosti da oistimo kuu, zbog nestanka struje i vode, ulaga njem veeg napora nego do tada, donosei vodu iz susednog kraja i koristei metlu, etku i krpu umesto usisivaa, uspemo da odrimo higijenu stana. Meutim, ukoliko postoje kul turna i verska pravila da se u vreme velikih praznika to ne ini, a mi uprkos tim pravilima, radimo po svom, onda se inatimo, jer prkosimo radi prkosa. Prkos tumaen kao inat Uprkos odreenim nepovoljnim uslovima, raale su se velike ljubavi koje, svakako, nisu mogle biti plod inata. Inaenje iz zlobe i mrnje odvodi u zlo, dok se ljubavnim oseanjem
12

V. Jeroti, Otkud prevere u balkanskih naroda, Knjievnost 1112, Beograd 1996, str. 1409.

119

moe samo prkositi, a ne i inatiti. Meutim, u recepciji i tumaenju sredine koja postupke i ponaanja pojedinaca doivljava kao suprotstavljanje sebi, svako prkoenje oznaava se inatom. Iako se takvoj sredini moe initi da joj se ljubavnici svojom vezom inate, pa je kao nedozvoljenu nastoje raskinuti i osujetiti, realnost te emocionalne veze je drugaija. Zaslepljeni svojim oseanjima, oni prkose okolini koja ne pokazuje razumevanje za njih. Volei se zbog sebe samih, oni su spremni i na najvee rtve da bi prkosno istrajali u svo joj ljubavi, a ne ine to da bi se bilo kome inatili. Nedovoljno jasno razgranienje prkosa i inata uzrok je neadekvatnom korienju ter mina inat. Formulacijama tipa proradio je na inat kao efekt narasle moi koja je dovela do promene i preokreta, motivski se pogreno odreuje, jer inat nije pozitivni pokreta da se ivi, radi, umetniki stvara, pobeuje. Politiko inaenje Kada su partije demokratskog bloka dobile na izborima, krajem 2006. godine skup tinsku veinu, njihovo odugovlaenje sa dogovorom o formiranju vlade nagovetavalo je i mogunost novih izbora kao nain izlaska iz postojee politike krize. Nezadovoljni takvim stanjem, pojedini birai te politike grupacije zapretili su da e u sluaju novih iz bora da glasaju za suprotnu radikalnu stranku. Budui da su demokratske stranke koje su dobile izbore, zbog svog narcizma i nemogunosti dogovora postale same sebi smetnja da se volja graana i ostvari, pretnjom da nee glasati za njih ve za njihove politike pro tivnike, birai su upozorili na inadijsku crtu svog mentaliteta. Takvim postupkom ne bi glasali shodno svom politikom uverenju, ve iz inata, svesni tete koju bi sebi priinili, ali ispunjeni oseanjem pravde zbog kanjavanja onih koji su ih prethodno izneverili. U domenu politike borbe, narodna skuptina esto se pretvara u arenu sukobljavanja najniih strasti i nadmetanja u nipodatavanju i omalovaavanju protivnika. Bez obzira na sutinu skuptinskih predloga, njihovim apriornim osporavanjem od strane opozicije ili vlade, ne dovodi se u pitanje njihov objektivni kvalitet ve se manifestuje sopstvena poli tika volja vezana za mo vladanja ili osporavanja vlasti. Potvrivanje predloga ne zavisi od njihove objektivne procene da li su stvarno dobri ili loi, ve od moi da se nametnu kao reenje i primene u praksi. Za razliku od inaenja kao izraza slepe sile osporavanja ili potvrivanja, politika arena je realnost u kojoj se mo volje i pokazuje u svetlosti tenje da se nezavisno od objektivne procene odreeni predlog namee ili osporava, samo zato to se tako hoe. U senci tanatosa Za razliku od prkosnog suprotstavljanja kao naina da se stigne do cilja, inaenje igno rie relevantnost pretpostavljenog cilja kao eljenog objekta. Suprotstavljanje, bez obzira na objektivnu efektnost, skriva duboku motivisanost slepe volje koja stoji iza takvog ina. Inadija nema za cilj da preinai postojee stanje u svoju korist, ve da trenutno iskae mo svoje volje. Inat kao prkos radi prkosa pokazuje svoju tamnu stranu. Ne uspevajui konstruktivnim postupcima da utie na tok eljenih promena, pojedinac se suprotstavlja

120

postojeim okolnostima i svoje razoarenje iskazuje oajnikim gestom inata usmerenim i protiv sopstvenih interesa. U tom smislu ovakvo suprotstavljanje ima svoju duboku tana toloku senku. Mogunou da se prkosi smrti, potvruje se ivot, dok se inaenjem sa ivotom poni tavaju njegove osnovne vrednosti. Iza inata stoji narcizam, uverenost u sopstvenu isprav nost, zaljubljenost u sebe. Terajui inat drugima, suprotstavljamo se svojoj racionalnosti, odnosno pokazujemo koliko je ona nejaka u disciplinovanju nae volje da ostvarimo eljeni cilj. Narcizam pojaava strah od smrti, a inatom se suprotstavljamo smrti osporavanjem i negiranjem i samog ivota. Inat je ona vrsta samovolje koja priziva kob, jer je inadija u vlasti neeg vieg, snanijeg od svoje moi da bi mu se suprotstavio na drugi nain. Ne moan da pobedi sebe, on pokazuje da je neslobodan ovek i da njime gospodari slepa sila iji nalog slua i ispunjava. Reju: prkos je vrlina, a inat je porok. Inaenje je svojevrsna osveta nad onim to oliava prepreku, koja se ispoljava u situa ciji promene okolnosti i gubljenja prvobitnog znaenja inioca prema kojima se izgradio negativan stav. Meutim, uprkos sopstvenim interesima da se tako ne postupi, prkosi se radi prkosa. Osvetniko svojstvo inata sadrano je u elji da se suprotstavljanjem nanese teta drugome. Iako tom prilikom i inadija trpi tetu, on tuu tetu koja moe biti i manja od njegove doivljava kao linu korist. Za inat susedu, sa kojim je u sporu, podii e visoku ogradu, a to to e i njegova kua da bude u veoj senci od susedove njega ne brine, jer ga greje energija inata. Poruka inata. Negacija kao uslovljena reakcija Inaenje je iracionalno suprotstavljanje oiglednim i neopozivim injenicama. Za razli ku od prkosa kojim se izraava otpor i bunt protiv postojeih okolnosti, inatom se, uprkos snazi argumenta, nastoji iskazati argument snage negativne volje koja se namee umesto realnosti. Inadiji nije stalo do promene ve do gesta volje koji nije usmeren ka ostvarenju nekog vrednog cilja. Inat je izraz iracionalnog bunta koji svoju negativnost pokazuje u destruktivnom i samodestruktivnom ponaanju. Ta destruktivnost je radi destruktivnosti i donosi prolazno zadovoljstvo oslobaanja od postojeeg neinvestiranog naboja. Dugo spreavanje ispoljavanja sopstvene volje, vezane za osporavanje i neprihvatanje postojeeg stanja kao naina formiranja svoje individualnosti, bilo pojedinane u vreme individualnog sazrevanja tokom detinjstva i adolescencije, bilo kolektivne u vreme ropske potinjenosti, stvara i odreeni inadijski mentalitet stalnog i esto objektivno bezrazlo nog, ali subjektivno duboko motivisanog suprotstavljanja datim okolnostima kao naina potvrivanja svoje volje. Suprotstavljanje i tenja da se uvek uradi suprotno ispoljava se u izmenjenim i povoljnim okolnostima i prema dobronamernim inicijativama. Iako su u meuvremenu prestali objektivni razlozi da se takav stav i dalje ispoljava, inat je pokazatelj nae zarobljenosti negativnim odnosom prema drugom. Zbog sopstvenih duboko linih psihikih potreba da se iskae negativitet svoje volje, odustaje se od svakog kompromisa i radi se suprotno. Inadiji je strana diplomatija, mogunost da, inei izvesne ustupke, privoli drugog za ostvarenje sopstvenih interesa. On, uprkos postojeim pravili ma, nastoji uvek da uradi neto na svoju ruku, po svojoj volji, bez obzira na tetnost svojih

121

postupaka. Instinktivna i preovlaujua reakcija negativiteta, prkoenja radi prkoenja, uslovljava donoenje loih odluka injenjem pogrenih izbora. Suoavanjem sa poraznim ishodom svojih postupaka, pojedinac nastoji da opravda sebe tako to ih ponavlja. To ponavljanje podgrejano je buntom koji izvire iz nesporazuma sa okolinom i tenje da joj se nametne svoje vienje kao objektivna istina. Koliko je ilava crta inata u mentalitetu naih ljudi najbolje se vidi u njihovoj uobiaje noj komunikaciji, kada se bez obzira ta sagovornik kae izraava neslaganje sa njim ve onom prvom karakteristinom rei: ne, nije, nemoj, ili ma, jok. Tim estim i prepo znatljivim neu, koje se izgovara pre nego to se uopte zna ta se zapravo hoe, iskazu je se karakteristian prerefleksivni oblik saznanja stvarnosti kojim se manifestuje unapred formirana predstava, miljenje i postupak. Takvim ponaanjem i miljenjem izraava se karakteristina crta mentaliteta. Ukoliko je izraavanje negacije dublje motivisano kao odre en obrazac reagovanja, onda pojedinac svojim postupkom potvruje mo karakteristinog naina miljenja i ponaanja koji ga je mentalno oblikovao. Povremeno ili stalno iskaziva nje ovakvog odnosa prema drugom posledica je nauenog ponaanja.13 Uslovljen na ovaj nain, inat se otkriva kao vrsta psiholoke zavisnosti pojedinca od takvih postupaka koji nesumnjivo ograniavaju mogunost njegove slobodnije, adekvatnije i autentinije reakcije. Time se ne iskazuje, u stvari, odnos prema kazanom, ve prema drugom, koji se apriori osporava i negira. Sagovornik se, zapravo, nije paljivo ni sluao, pa zato nije ni uo.14 Ono to je on u sutini rekao nije povod dijalogu, ve se uzima neka njegova izgovorena re, neki njegov stav i povodom toga izraava svoje suprotstavljanje. Sagovornik se, dakle, ne osporava u ravni onog to je izrekao, ve mu se suprotstavlja radi suprotstavljanja, on se negira da bi uesnik u verbalnoj komunikaciji istakao svoju volju i sebe. Razmotrimo li poziciju tog apriornog negatora, videemo njegov duhovni i emocio nalni nemir pred drugim. Bez sposobnosti da bude u funkciji dijaloke komunikacije i rea guje shodno izreenom i sasluanom, verbalni inadija je u stalnom suprotstavljanju i su kobljavanju, bez obzira na to ta je reeno. Suenih mogunosti empatije, i zato gluv za glas drugog koji do njega i ne dopire, njegovu imaginaciju vie podstie mogunost ne giranja negoli potvrivanja. Vei osporitelj nego afirmator, on ume jasno i argumentova no da objasni ta nee, ali mu neretko nedostaje sposobnost da isto tako ubedljivo kae ta hoe. Taj evidentni, ali neprepoznati negativitet projektuje se na drugog koji se lake zamrzi zbog njegovih sitnih mana, nego to se zavoli zbog njegovih izraenih vrlina. Ova kva psiholoka dispozicija oteava suoavanje sa sobom i priznavanje sopstvenih greaka koje ojaavaju tamnu stranu nae prirode. Ukoliko ovu osenenost naeg bia, koja spada u individualnopsiholoke karakteristike linosti, sagledamo i u smislu kolektivnog, onda u inatu kao crti mentaliteta moemo prepoznati i konkretne uzroke psihopatolokih poja va javnog drutvenog ivota.

13

Upor. S. Frojd, Nelagodnost u kulturi, Iz kulture i umetnosti, Odabrana dela knj. 5, Matica srpska, Novi Sad, 1969, str. 318319. 14 Upor. V. Jeroti, Kako sluamo jedni druge i kako bi trebalo da se ujemo, Pribliavanje Bogu, Prosveta, Ni, 2002, 3038.

122

LICE
Silvija Monros-Stojakovi

TORTILJA LJUBAVI
Ili o tome kako je, sklanjajui se od prolene kie u Barseloni, potpisnica ovih redova dodatno zala u knjiaru. I o tome kako je tamo, u knjiari toplih isparenja, nala i neke daleke odjeke. Nala se u Barseloni, naravno, i sa nekim izdavaima. Koji su, uz to, zastupnici pravnih naslednika Hulija Kortasara, a i upravitelji Kortasarovom zaostavtinom, upravo po volji pomenutih naslednika. Oni su joj ovoga puta objasnili da se jedna Kortasarova pria, ne davno objavljena u svetu a i kod nas, u prevodu pomenute potpisnice, odnosi na Urugvaj ku koju je autor te prie stvarno upoznao u drugoj polovini sedamdesetih godina prolog veka na nekom afrikom safariju. Dakle, deset i vie godina poto je u svom romanu kolice za glavnu junakinju ve bio postavio Magu, iz Urugvaja. U stvarnosti je tada zaista i postojala Urugvajka koja je autora planetarnog romana kamernih sladokusaca nadahnula da uoblii taj neuhvatljivi lik; u stvarnosti, ta Urugvajka nije kasnije uhvatila korak sa Kortasarom. Druga Urugvajka e se, znai, pojaviti u Kortasarovom ivotu desetak godina posle one koja je ovekoveena u knjievnosti. Dok je uobliavao Magin lik, autor svakako nije mogao da nasluti da e na svojoj koi da doivi jo jednu temeljnu podudarnost. Osim ako nije celokupnim ustrojstvom svoga bia, ve poev od pisanja, negde sebe njome predodredio, ili je u sebi sve vreme, i pisanjem, prizivao. Takvu jednu enu, nestvarnu i u stvarnosti. Poto ju je na tom safariju po Keniji upoznao, u vezi s tim je napisao dve prie. Jedna, pod naslovom Drugo lice medalje, objavljena je na panskom bez smetnji. Jedina smet nja, inilo se, bila su svetla koja, u samoj prii, on bi da ostavi upaljena, a ona da ih ipak ugasi; ta pria je i na srpskom objavljena, u vreme patriotske piraterije. Pod naslovom ao, Verona, Kortasar je tada napisao i priu u kojoj se ispostavlja da smetnja ono dvoje junaka iz prethodne prie nema uopte veze sa elektrikom. Ta, pak, pria, tek je nedavno objavljena na panskom. Gotovo odmah potom, i ona je objavljena na srpskom (kao pria, ipak, koja kao takva ne podlee obavezi prethodnog izmirivanja autorskih prava; ne kao deo itave zbirke ili ak itavih zbirki pria), ali se tu tek postavilo pitanje o sutinskim smetnjama. Zato ta druga strana medalje nije mogla da bude ni na panskom objavljena onda kad je ao, Verona napisana takorei u produetku antolo gijske prie o tome kako dva lica istog novia nee nikad moi da se vide, kamoli da se dotaknu i svim ulima promu pri punoj svetlosti pamenja svakog zajednikog asa, ili su se pak u tami sutinski dokuili i tako opet uzajamno upamtili. Prevodilac ove druge prie, iz koje, kao to je upravo reeno, proizlazi da smetnja nije u vezi sa paljenjem ili ga enjem svetla, upitao je izuzetno blisku osobu koja, meutim, nije iz sveta knjievnosti, ta misli. Da li Kortasar nije dao da se ta druga pria tada objavi, jer je nameravao da jo radi na njoj u smislu doterivanja, dopunjavanja, skraivanja, ili zato to je onda sama potka

123

bila, da kaemo, kakljiva. Osoba, veoma odavde a koja nipoto nije iz filma knjievnosti im je proitala prevod, samo je rekla: Pa, nije hteo da se objavi to to je napisao, jer se to njemu i desilo. A napisao je priu o tome, jer mu se i desilo. Napisao ju je, da bi to to mu se desilo i preiveo. Kad smo ovog kinog prolea sve ovo ispriali barselonskom izdavau i upravitelju Kortasarove zaostavtine, on je veoma paljivo sluao ta je u vezi sa postavljenim pita njem odgovorila osoba koja niti pie niti neto preterano ita, poto je njoj dovoljno i po dvoritu da, eto, peva. Onda se on zadivljeno sloio. Kortasar nije tu priu objavio, jer mu se ta pria stvarno desila, s tim to mu se tada deavala i biva ve ena, sada po Kortasa rovoj volji i naslednica, nakon smrti Hulijeve konano naene Kerol, njegove tree ene. Trea srea, da nije Kerol umrla pre Hulija, i to u svojoj trideset estoj godini. Trideset i est je inae broj kljunog poglavlja kolica to se tie katarzinog dejstva. Tek, Kortasar je toj Urugvajki iz dveju svojih pria iz druge polovine sedamdesetih, dok je bio u veoma il i Dim braku sa svojom drugom enom inae Ukrajinkom koja je tada bila urednik kod Galimara posvetio i vie negoli Pet pesama za Kris, u knjizi pe sama Izuzev zalaska. U toj Kortasarovoj pesnikoj knjizi, objavljenoj 1984, u godini Kortasarove smrti, pomi nju se jo i Bao, i Kamings, i Sernuda. A Kris, kojoj u toj knjizi Kortasar posveuje ovde priloene pesme u prevodu jer pre vod je tek san, ostvareni i sama je pesnikinja. Kristina Peri Rosi pie celim svojim putem, koji je proao i kroz izgnanstvo, kad je u Urugvaju na vlasti bila jo jedna vojna hunta. Jo jedna hunta, na kontinentu to inae slui kao zadnje dvorite u kojem e se spoljni monici igrati legokockica sa pojedinanim sud binama. Naravno, u saradnji sa domaim vlastodrcima. Makar do vlasti ovi nai tek stigli poto se izmeu sebe porue kao ista plastika. Jasno, iz uvoza... Kako bilo, Kristina Peri Rosi, sada trajno nastanjena u Barseloni, na osnovu svog pesnikog pristupa i najsurovijem stanju injenica, nedavno je dobila jo jedno priznanje za svoje istraj no, a svedeno, stvaralatvo. Dobila je i prvu nagradu Rafael Alberti za pesme koje su za ovaj preplet raznorodnih strasti takorei iskljuivo preuzete iz zbirke Stanje izgnanstva. Pesme Kristine Peri Rosi o viestrukom a nepojamnom bolu veoma su, kao to je tako e upravo reeno, svedene. Kao da su i one, nakon produene patnje, napisane tek da se pisanjem izbrie gumica. Gumica, Delete, ili smrt. Inae, Kristina Peri Rosi je i autorka podeblje knjige sabranih pria, iji su naslovi, meu ostalima, Kao brat sestri, Trka se saplie, Tarzanov krik, Klub neodlunih, Samoubi ce A. D. ili Put u Apokalipsu. O Kortasaru, po svoj prilici, nije potrebno nita dodatno rei. Sve ve znamo, mi koji toliko volimo Hulija. Znamo ak, i da nije sve u znanju. Ima neto i u sazveima. U sazveima slutnje. Pa ak jedino ili najpre u ljubavi; ak, ili najpre, u mnoini voljenja. E, da: tortilja na panskom znai kajgana, da sad ne objanjavamo ta u argonu pani je jo znai izvedenica iz te rei, dakle tortiljera. Uostalom, sam je Kortasar objanjavao da je svako objanjenje samo dobro preruena greka...

124

LICE
Kristina Peri Rosi

STANJE IZGNANSTVA
I Ovde me boli, ovde, kod domovine.

MAMINO PISMO
Mamino pismo: A ako svi odu, keri, ta emo da radimo mi, koji ostajemo? IV Sanjala sam da me odvode odavde u jo gore mesto.

GRKIM PESIMISTIMA
Najbolje je ne raati se, ali u sluaju roenja, najbolje je ne biti izgnan. VIII Od putnika imamo nerazumnu geografiju ono moe biti let progonjena ptica gubimo ono to dobijamo a dobijeno izgubljeno je u letu.

125

IX Od zemlje do zemlje izgnanstvo je slepa reka. Tumaraju ulicama jo nisu novi jezik nauili piu pisma koja ne alju godina dana ini im se kao mnogo vremena. X Upravo umorna sita iznurena razdraena tuna svim mestima ovoga sveta. XI Jedna kua jedna slika jedna stolica jedna lampa jedan imir zvuk mora izgubljeni, jednako su teki kao mamino odsustvo. XII Na toliko kilometara razdaljine niko ne moe da ostane veran. Ni drvo koje smo posadili ni naputena knjiga, ni pas, koji ivi u drugoj kui.

126

STANJE IZGNANSTVA
veoma brzo tako daleko prilino loe uvek tekoa rei besna dugo udno stranac ta jo drvo samo gledam drugaije sve XIV Nijedna re nikada nijedan govor ni Frojd, ni Marti nisu uspeli da zadre ruku spravu muitelja. Ali kada jedna re ispisana na margini na stranici na zidu pomae da ublai bol muenog, knjievnost ima smisla. bilo bi ljudskije

127

NEE STII DO REKE


Krv nee stii do reke ako reka promeni mesto a plave ptice plave kao tvoja senka ene na ogledalu pevaju s druge strane reke zbunjujui andare. XVI A kad bi stigla kad bi krv stigla do reke ptice bi poletele crvena riba prolivena krv plava ptica talasi kao oi razrogaene.

IZGNANSTVO
Take your hands naui me da kaem na tamnom jeziku jedne engleske ptice. Ja sam ga gledala u oi ali nita nisam videla. XXII Onaj starac koji je prao sudove u jednoj kafeteriji Senermena a nou prelazio Senu da bi se popeo do svoje sobe na osmom spratu bez lifta bez kupatila bez sanitarnih ureaja bio je urugvajski matematiar koji nikada nije eleo da putuje u Evropu.

128

XXIII I doe novinar ne znam odakle da nas pita ta je za nas izgnanstvo. Ne znam odakle je bio novinar, ipak sam ga primila Soba je bila vlana bila je hladna ve dva dana nita nismo jeli samo hleb i voda pisma su donosila rave vesti s Druge strane ta je za vas izgnanstvo? ree mi i ponudi cigaretom Ne odgovaram na pisma da ne kompromitujem familiju, Pedru su iskopali oi pre nego to sa ga ubili od batina, pre toga, samo malo pre toga Voleo bih da mi kaete ta je izgnanstvo za vas Alisiju su pet puta silovali a posle su je bacili psima Dobro izdresirani, psi vojske snane ivotinje jedu svakog dana, svakog dana se pare sa lepim devojkama sa lepim enama, pas nije kriv znate, to su jaki psi, psi vojske, jedu svakog dana, ne oskudevaju enama za parenje ta je za vas izgnanstvo? Verovatno e vam za lanak dati novac mi ve danima ne jedemo Moral je na visini, drue, moral je netaknut slomljenih prstiju, moral je i dalje na visini, drue, sestra je nestala, moral je na visini, drue, od pre dva dana samo moral i jedemo, od visine, drue, Recite mi ta je izgnanstvo, za vas Izgnanstvo je kada se jede moral, drue.

129

XXIV Naa osveta je ljubav, Veronik, rekoh ti one noi na PondezAru, ruke su nam se tresle od hladnoe hladnoa, ljubav poeleti vrelu belu kafu koja nee kotati pet franaka dok smo traile gde emo najzad prenoiti a da ne privuemo plavce a ti si cedila i samo dno sam opuak poslednje cigarete u paklici. Svakako da e naa osveta biti ljubav to to i dalje moemo voleti moi da se voli, uprkos svemu uprkos ako bez gde kako kada ali pre toga, kunem ti se ree mi Veronik volela bih mnogo bih volela da poaljem u materinu nekoliko zlotvora, naravno, bezbolno, jer ja sam ipak kulturna i civilizovana, te ljubav samo s prezervativom vodim. (Sa panskog prevela Silvija Monros-Stojakovi)

130

LICE
Hulio Kortasar

PET PESAMA ZA KRIS


and I am melancholy because I have not made more and better verses. V. B. Jejts, Autobiografija

1. Ve znatno iza mezzo camin di nostra vita ukazuje se teritorija ljubavi jedan, pre mentalni, negoli hemijski, lavirint gde mogue je biti lagano sreom ispunjen i bez niti ili konca rastrojene Arijadne bez pene bez arava bez butina. Sve se odvija u sklopu odraza smiraja dana tvoja kosa tvoj miris tvoja pljuvaka. I tamo te sa druge strane inim svojom dok se ti sa svojom prijateljicom igra nonih igara. 2. U stvari mnogo i ne marim to e tvoje dojke zaspati na plavoj simetriji drugih dojki. Ja bih ih samo prignjeio golicanjem svog dodira pa bi se ti nasmejala upravo kad treba iako je potrebno bilo i za oekivati da samo zajeca.

131

3. Odlino znam ta dobija kad se izgubi u zadovoljstvu. Jer je to tano ono to bih i sam osetio. 4. (Tana ispravka: to to smo se na kraju dana sreli na etalitu.) 5. (Voleo bih da poveruje da je ovo smena igra nadoknada kojom sebe teim zbog udaljenosti. Nastavi onda da plee na ogledalu drugog tela poto si se meni tek ovla nasmeila.) (Sa panskog prevela Silvija Monros-Stojakovi)

132

DOZIVI
Adrijen Ri

DVADEST JEDNA LJUBAVNA PESMA


I Kad god u ovom gradu ekrani zatrepere pornografijom, vampirima naune fantastike, obmanjenim plaenicima to se saginju pod biem, i mi moramo da idemo... jednostavno kao da koraamo kroz smee natopljeno kiom, kroz senzacionalistike svireposti naih komiluka. Moramo da shvatimo nae ivote neodvojive od onih ueglih snova, praska metala, sramota, i crvene begonije to opasno blista sa prozora na estom spratu iznajmljene zgrade, ili dugonogih devojaka koje se igraju loptom na srednjokolskom igralitu. Niko nije ni pomislio da emo ovde doi. elimo da ivimo kao drvee, kao javori to bukte kroz sumporni vazduh, ispegavljeni oiljcima, a ipak bujno pupe nae ivotinjske strasti ukorenjene u ovaj grad. II Budim se u tvom krevetu. Znam da sam sanjala. Mnogo ranije, budilnik nas je razdvojio. Sad si za stolom satima. Znam ta sam sanjala: naa prijateljica pesnikinja ulazi u sobu u kojoj piem danima. Skice, verzije, pesme rasute su svuda, a ja elim da joj pokaem jednu pesmu koja je pesma mog ivota. Ipak, oklevam i budim se. Poljubila si mi kosu da me probudi. Sanjala sam da si pesma, recimo, pesma koju bih nekom da pokaem... Smejem se i ponovo tonem u san u kome gorim od elje da te pokaem svima koje volim u kome gorim od elje da se slobodno kreemo zajedno, to nije nimalo lako, pod silom gravitacije, koja kotrlja busenje duboko u vazduh koji isparava.

133

III Nedelje moraju da nadoknade sve godine u kojima si mi nedostajala, i ja tebi. Jer nismo vie mlade, to ova udna iskrivljenost u vremenu ponavlja: nismo vie mlade. Da li sam sa dvadeset etala ulicama izjutra, a noge mi poskakivale istijom radou? Ili se naginjala kroz prozor nad gradom da oslunem budunost kao to sluam ilama natimovanim da na njima svira? A ti, i dalje ide ka meni u istom tempu. Oi su ti vene, zelene varnice irisa u rano leto, zeleno-plavi draguac okupan izvorom. Da, sa dvadeset smo mislili da emo iveti veno Sa etrdest pet elim da znam gde su nam granice. Dodirujem te i znam da se nismo rodile sutra, a nekako, pomoi u ti da ivi, i ti meni, a nekako, mora mi pomoi da umrem, i ja tebi. IV Kad se mlada svetlost prolea prelomi na obinim zidovima, Pez Doradu, robi sa popustom, prodavnici cipela, vraam se od tebe... Vuem ceger sa namirnicama i jurim ka liftu. Vrata mi se skoro pred nosom zatvaraju. Iza njih mukarac, uglaen, stariji, savreno skrojen, na koga kretim Za ime Boga, zadrite ih! Histerina ena kae dok mi se sklanja s puta. Onda ulazim u kuhinju da raspakujem kese; kuvam kafu, otvaram prozor, putam Ninu Simon koja peva Here Comes the Sun... I otvaram pismo dok ispijam ukusnu kafu, ukusnu muziku, telom jo uvek i lakim i tekim od tebe. Iz pisma ispada kopija neeg to je napisao dvadesetsedmogodinji mukarac, zarobljenik, koga mue u zatvoru: Moje genitalije su predmet takvog sadistikog iivljavanja i stalno me dre budnog u bolovima... Uradi sve to moe da preivi. Zna, mislim da mukarci vole ratove... I moj neizleiv bes, nezaceljene rane pucaju u suzama jo vie, i neuteno plaem, i oni jo uvek kontroliu svet, i tebe nema u mom naruju.

134

V Iz ovog stana punog knjiga, pod tekim vilicama, mogle bi se izlei razjarene oi udovita, lako: im otvori knjige, mora da se suoi sa nalijem svega to si volela police i kleta spremno uvani, brnjica kroz koju ak i najbolji glasovi moraju da mumlaju, tiina koja sahranjuje neeljenu decu ene, devijante, svedoke u pustinjskom pesku. Kenet kae da slae knjige tako da moe da gleda u Blejka i Kafku dok pie; Da; ali ipak u obzir moramo uzeti Svifta koji je prezirao ensko telo, a slavio njen um, i Geteov strah od majki, Klodea koji je klevetao ida, i duhove umetnika njihove ruke sklopljene su vekovima koji su umrli na roenju, mudre ene spaljene na lomai, Vekove nenapisanih knjiga, nagomilane iza ovih polica; a mi jo uvek moramo da zurimo u odsustvo mukaraca koji nisu hteli, ena koje nisu mogle, da govore sa naim ivotom ovom jo uvek neiskopanom rupom po imenu civilizacija, ovim inom prevoenja, ovim polu-svetom. VI Tvoje male ruke, savreno su jednake mojima samo je palac vei, dui Mogla bih da poverujem svetu u ovim, ili u mnogim rukama poput ovih, koje su za mainama ili volanom ili dodiruju ljudsko lice... takve bi ruke mogle pravilno da okrenu neroeno dete u poroajnom kanalu ili da navedu izviaki spasilaki brod kroz ledene bregove, ili sastave male, iglene tesnace velikih kratera koji na svojim stranama nose prste ushiene ene to krupnim koracima ide do sibiline izbe ili Jelisejske peine takve bi ruke mogle sprovesti neizbeno nasilje sa takvom hladnokrvnou, sa takvom kontrolom raspona i granica nasilja, da bi na kraju svako nasilje bilo prevazieno.

135

VII Kakva bi to zver pretvorila sopstveni ivot u rei? O kakvom pokajanju govorimo? pa ipak, dok piem ove rei, ja i ivim. Da li je sve ovo priblino zavijanju deravca koje menja pesmu divljine? Kada sam daleko od tebe i pokuavam da te pretoim u rei da li te samo koristim, kao reku ili rat? A kako sam iskoristila reke, a kako sam iskoristila ratove da pobegnem od pisanja najgorih od svih stvari ne tuih zloina, ne ak nae sopstvene smrti, ve nemogunosti da elim nau sopstvenu slobodu dovoljno strasno da bi sparueni brestovi, bolesne reke, masakri izgledali samo kao simboli tog skrnavljenja nas samih? VIII Vidim sebe pre mnogo godina na Sunionu, boli me naduto stopalo, liim na Filokteta u enskom obliju, i hramljem dugakom stazom, dok ne legnem na rt nad tamnim morem i dole vidim crvene stene na mestu gde mi beumni uvojak beline govori o udaru talasa, i zamiljam silinu te vode sa te visine, znajui da namerno samoubistvo nije moj posao, a ipak sve vreme gajim i odmeravam tu ranu. E pa, to je gotovo. ena koja je negovala sopstvenu patnju sada je mrtva. Ja sam njen potomak. Oboavam taj oiljak koji mi je ostavila, ali odavde hou dalje s tobom, borei se sa iskuenjem da mi bol postane zanimanje. IX Tvoja tiina danas je jezero gde potonule stvari ive. elim da vidim kako podignute kaplju i sue se na suncu. Ne vidim svoje lice tu, ve druga lica, ak i tvoje u nekim drugim godinama. tagod da se tamo izgubilo, potrebno je i tebi i meni nekakav sat od starog zlata, od vode zamagljena istorija bolesti, klju... ak i mulj i oblutak sa dna zasluuju treptaj priznanja. Plaim se ove tiine,

136

ovog nerazgovetnog ivota. ekam vetar koji e mi ovoga puta neno otvoriti ovu vodu prekrivenu aravima i pokazati ta mogu da uradim za tebe, koja si uvek neimenovano imenovala za druge, ak i za mene. X Tvoj pas, miran i bezazlen, drema meu naim kricima, naa proaputana zora kuje zaveru od naih telefonskih poziva. Ona zna ta ona zna? Ako ovako drska tvrdim da itam iz njenih oiju, nalazim u njima samo sopstvene ivotinjske misli: da stvorenja moraju nai jedno drugo zarad telesnog uivanja, da glasovi due putuju kroz telo dalje od onog to je ogranien mozak mogao da predvidi, da zemaljske noi postaju hladnije za one na istom putovanju, koji ele da dodirnu jedno stvorenje-putnika istog do kraja; da smo bez nenosti svi mi u paklu. XI Svaki vrh je krater. Po zakonu vulkana svaki od njih ima jasan i veit izgled ene. Nema visine bez dubine, bez vatrenog jezgra, iako se nai slameni onovi raspadaju na stvrdnutoj lavi. Putovala bih sa tobom na svaku svetu planinu i tamo puila kao sibila nagnuta nad svoj tronoac. Pruila bih se ka tvojoj ruci dok se penjemo uz stazu, da osetim kako ti arterije sijaju u mom stisku, i nikad ne propuste da primete taj mali cvet nalik na dragi kamen, nama nepoznat, bezimen dok ga ne preimenujemo, to prianja uz stenu koju polako menja taj detalj izvan nas, koji nas vraa nama, bio je ovde pre nas, znao je da emo doi, i videti dalje od sebe. XII Dok spavamo, okreemo se kao planete to krue po svom pononom polju: dodir je dovoljan da nam pokae da nismo same u kosmosu, ak i kad spavamo:

137

san utvare dva sveta etaju kroz svoje utvarne gradove, i skoro da govore jedne drugima. Prilazim tvojim promrmljanim reima Izgovorenim pre toliko svetlosnih ili mranih godina da mi se ini da ujem sopstveni glas. Ali glasovi su nam razliiti, ak i kad spavamo, i tela tako slina, ipak su tako razliita. i prolost to nam odzvanja u krvotoku natovarena je razliitim jezicima, razliitim znaenjima u bilo koji letopis sveta koji delimo moglo bi se upisati novo znaenje: da smo bile dva ljubavnika istog pola, dve ene jedne generacije. XIII Pravila se kre kao toplomer iva se prosipa po iscrtanim sistemima negde smo na selu koje nema jezik ni zakone, jurimo gavranove i carie kroz klisure neistraene jo od zore ta god radimo zajedno ista je domiljatost mape koje su nam dali zastarele su godinama se vozimo kroz pustinju pitajui se da li e voda izdrati halucinacije se pretvaraju u jednostavna sela muzika na radiju postaje jasnija nije ni Rosenkavalier ni Gotterdammerung1 ve enski glas koji peva nove rei na stare melodije, tihim basom. Flauta na kojoj sviraju ene izvan zakona. XIV Ta tvoja predstava pilota potvrdila je moju predstavu o tebi: rekla si, On se uporno strmoglavljuje u talase, namerno dok mi sklupani u otvorenom prolazu povraamo u plastine kese ve tri sata izmeu San Pjera i Mikelona. Nikad ti nisam bila blia.
1

trausova opera Kavaljer s ruom i Vagnerova opera Sumrak bogova. (Prim. prev.)

138

U ovoj zaguljivoj kabini u kojoj se tek venani parovi zbijaju jedno uz drugo u krilu i zagrljaju, dodirujem ti butinu da nas obe uteim, ti svoju ruku stavlja na moju, i ostajemo tako da zajedno patimo u sopstvenim telima, kao da je sva patnja fizika, dodirujemo se u prisustvu stranaca koji nita ne znaju i nije im stalo dok povraaju svoju linu bol kao da je sva patnja fizika. ((p)lutajua pesma, nenumerisana) ta god se desilo s nama, proganjae me tvoje telo, jer ljubav vodi prefinjeno i neno, poput poluuvijene lepeze napupelog lista paprati u umi koju tek to je ispralo sunce. A butine, putene i dareljive meu kojima je moje lice toliko puta svrilo kriju nevinost i mudrost mestaca koje je moj jezik pronaao. Proganjae me i iv, nezasit ples tvojih bradavica u mojim ustima tvoj dodir na meni, snaan, zatitniki, u potrazi za mnom, tvoj vrst jezik i neni prsti koji stiu do mesta na kome sam te godinama ekala: u svojoj ruiasto-vlanoj peini ta god da se desi, tako e biti. XV Ako bih i leala sa tobom na onoj plai gde belu, praznu i istu zelenu vodu greje Golfska struja ne bismo mogle da ostanemo tu i leimo zato to bi vetar nanosio fini pesak na nas kao da je protiv nas ako pokuamo da se odbranimo i ne uspemo ako se odvezemo na drugo mesto da spavamo jedna drugoj u naruju u krevetima uskim kao zatvorski madraci i budemo umorne i ne spavamo zajedno jer ovo je sve to smo pronale pa smo tu i dole da li je sve to do nas? Ako se vrsto drim okolnosti mogla bih da ne osetim odgovornost. Samo ona koja kae da nije izabrala, na kraju je gubitnica.

139

XVI Tamo gde si ti, s druge strane grada, i ja sam sa tobom kao avgustovska no to je uspavana, zalivski topla, morem okupana. Gledam kako spava, pored oiene natkasne, bez sjaja, natrpane naim etkicama, knjigama, boicama na meseini kroz slani vonjak u izmaglici, leei pored tebe posmatram crveni zalazak sunca kroz ulazna vrata kabine, uz Mocartov g-mol na kasetofonu tonem u san uz muziku mora. Ovo ostrvo Menhetn dovoljno je daleko od tebe, daleko od mene, a opet blizu: ujem te kako die veeras, i znam da ti je lice na gore okrenuto, i da polusvetlost traga za tvojim dareljivim, nenim usnama na kojima bol i smeh zajedno spavaju. XVII Niko nije ni osuen ni predodreen da nekog voli. I mada nismo heroine, sluajnosti se deavaju, u naim ivotima kao automobilske nesree, i knjige koje nas menjaju, i susedstva u koja se selimo i na kraju ih zavolimo. Tristan i Izolda jedva da je pria, ene bi bar trebalo da znaju razliku izmeu ljubavi i smrti. I nema pehara sa otrovom, ni ispatanja. Samo naznake da je kasetofon trebalo da uhvati nekog duha u nama: kasetofon koji nije samo svirao, ve je trebalo da nas slua i poui one posle nas: ovo smo bili, ovako smo isprobali ljubav, i ovo su sile koje su u nama bile, u nama i protiv nas, protiv nas i u nama. XVIII to due ivim, sve vie mislim dok kia pada na autoput to vodi na zapad a crvena svetlost na Riversajd udo je kad su dvoje zajedno. Jednom i ti pria priu

140

o svom ivotu, dok drhtanje prodire na povrinu tvojih rei. Pria o naim ivotima postaje na ivot. Sada si deo fuge preko neeg to je, sigurna sam, neki viktorijanski pesnik, nazvao slanim otuenim morem. Takve mi rei padaju na pamet. Jer, da, oseam otuenost. Kao to oseam kako se zora probija kroz svanue. Neto: procep svetlosti ? Negde izmeu tuge i srdbe, prostor u kome sam usamljena Adrijen, otvara se. I postaje sve hladniji. XIX Zar postaje sve hladnije kada ponovo ponem da se dodirujem, kad se vrsta veza kida? kada se golo lice to je gledalo unazad polako okrene i pogleda u sadanjost, u oko zime, grada, besa, siromatva i smrti i usne se razdvoje da kau: Nastaviu da ivim? Da li zvuim hladno kada ti u snu ili u ovoj pesmi kaem: uda ne postoje? (Odmah sam ti rekla da elim obian ivot, Menhetn je ostrvo, dovoljno za mene.) Kad bih mogla da ti pokaem Da su dve ene zajedno delo koje nita u civilizaciji nije pojednostavilo, da je dvoje zajedno delo herojsko u svojoj obinosti, kao spora lopta i lagani lob pri emu puna koncentracija postaje rutina pogledaj u lica onih koji su to izabrali. XX Taj razgovor, koji nekako uvek tek to nismo vodili, odvija se u mojoj glavi, nou dok Hadson treperi pod svetlima Nju Derzija A u zagaenoj vodi ipak se ponekad ak i mesec ogleda nazirem enu koju sam volela, kako se davi u tajnama, dok joj strah see grlo i gui je kao dlaka. To je ona sa kojom sam pokuala da govorim i ija se povreena, izrazita glava udaljila od bola, i sada tone sve dublje i dublje

141

gde ne moe da me uje, i uskoro u znati da sam priala sa sopstvenom duom. XXI Tamni dovratak, plavo i tue kamenje velikih oblina koje je zamrekao kamen ispunjava svetlost letnje noi koja se uzdie sa dna horizonta kada sam rekla procep svetlosti na ovo sam mislila. A ovo jednostavno nije Stounhend niti bilo koje drugo mesto do misao baena nazad tamo gde je njena samoa, podeljena, a koja se moe izabrati bez usamljenosti, ne tako lako i bez bola kojim se definie krug, teke senke, velika svetlost. Biram da budem plesa na toj svetlosti, poluukaljanoj tamom, neto to se kree tim prostorom, boja kamena koji pozdravlja mesec, ipak, neto vie od kamena: ena. Biram da ovde hodam. I da iscrtam ovaj krug. 1974-1976. (S engleskog prevela Marija Raki-aranac)

Izvornik: Adrienne Rich, The Fact of a Doorframe, Selected poems 1950-2001, W. W. Norton & Company, New York-London, 2002, str. 143-154.

142

DOZIVI
Rihard Obermajer

PRETPOVEST. ODLOMAK IZ JEDNOG ROMANA


1. Uvod Dopustite mi da ispriam kako je etati gradom jednog avgustovskog popodneva, kada se sve ono to nam pripada svodi samo na rastopljene dane u ilavosti leta, u kojima ivot preti da postane tuno podraavanje samog sebe. Jednog takvog dana zamislivo je da se neko, ko sam eta gradom, vie ne moe odluiti da hoda dalje nego, skamenjen od tuge, korak za korakom biva savladan oseanjem da je potroio sav ivot. (Do pre nekoliko dana meni nikada nije pala na pamet misao da sam iveo jedan stvaran ivot. Bio sam maloduan ovde u gradu, neodreeno udaljenom odande, gde u stvari pripadam. Tek dan nakon sudbonosnog susreta sa C. razjasnilo mi se da ipak ima stvari koje su neopozive. ak i tada, kada sam navratio do vae kue, jo sam verovao da iznenada moram pouriti uz stepenice, da jo nita nije odlueno. Danas sam otkrio da je u tim godinama na kraju ipak ispriano sve, svaki izgovor, svako oklevanje, svako obeanje koje nije odrano, svako poverenje koje je iznevereno. To nas nekada obuzme, svejedno koliko god ga odlagali.) 2. Pozorite Traio sam neto to sam izgubio. Kada sam progledao, video sam jednog oveka kako izlazi iz pozorita. Gurnuo je dvokrilna vrata koja iz osvetljenog pozorinog foajea vode ka stepenicama. Ona su se cvilei zatvorila za njim. Bio je neobian nain na koji je on oklevao i upitno gledao oko sebe, pre nego to je otiao. Napustio je pozorite pre kraja. U tom trenutku znao sam da e mu nedostajati taj kraj on se vie nee snalaziti u svom ivotu, uvek e mu nedostajati upravo taj kraj, da bi razumeo, ta se sa njim deava. Kao obuzet, dugo sam stajao tamo i prislukivao um kinih kapi koje su padale na lim kojim je bio prekriven bunar. Gledao sam niz ulicu. Neki kafii su ve bili mrani, a stolice naslagane na stolove. Prozori u prizemlju bili su zatieni monim reetkama. Na ulazu u pozorite jo uvek su se tiho njihala vrata... snabdevajui sveim vazduhom jedan stari pozorini komad, a taj vazduh je slabo udisala publika koja gotovo da je jo jedva ivela. Jedna stara dama u crnini pokuavala je da zaustavi taksi. Oko bunara su se jo igrala deca, a daleko u pozadini, pred staklenim prozorom prodavnice narandi, batovani su sadili drvo. Posmatrao sam fasade, balkone sa trbuastim stubovima i cvetne ardinjere na simsovima. U suton sam video kako svetli beli brojanik na satu jednog tornja. Video sam uske dimnjake, brz dim, a iznad krovova hotela oblake koje vetar vie nije nosio. Ljudi su po kii etali pognute glave, u stavu kanjenog deteta. Odjednom sam se ovde osetio strano, kao da svi ti ljudi oko mene imaju zajedniku prolost iz koje sam ja bio iskljuen, za koju uopte nisam nadlean i u koju nisam posveen.

143

Ujedno sam osetio neuvenu slobodu o kojoj sam slutio da mi je niko nije smeo dopustiti. Raunao sam s tim, da je svaki trenutak oslovljen i izgovoren od strane jednog prolaznika koji mi je s lea stavio ruku na rame i apnuo mi na uho, da ovde uopte ne bih smeo da budem, da ovde ne smem da se zadravam, da sam neko takve vrste koja nikada nije smela nastati i nikada nije smela iveti. Ja u stvari uopte nisam smeo postojati. Kako sam dospeo ovde? Oseao sam se zateen. (Kao da sam pokuao da preem neku granicu sa nevaeim dokumentima). Nisam se mogao veno skrivati i izbegavati svoju sudbinu, nekada sam morao biti pronaen. U sutini, sve vreme ekao sam na taj momenat. Tog oveka nisam sreo sluajno. Oni su mi ga poslali. Gledao sam prema njima, a moj pogled nita nije zadralo, godine izmeu nas stajale su prazne. Nije postojala nikakva udaljenost, nikakav zaborav, nikakvo vreme, nita, to bi se umetnulo izmeu mene i moje prolosti, i to bi me uvalo od nje. Ostao sam da stojim i da prislukujem. Dan je jo uvek bio u ivotu. Odande, kao iz prostora u kojem nisam zatvorio vrata, jo uvek je prodirao tihi ton. (Iskrao sam se iz njega, a da nisam saekao kraj). Jo uvek sam sluao njihov pla, dodue tii, ali svakako se nita ne menja time da li je pla tih ili glasan. Godinama sam verovao da e on prestati. Ko je bio ovek koji je upravo izaao? Zbog ega tako iznenada, jo pre nego to je predstava bila zavrena? Tokom celog dana sam se ve nalazio u udnovatom raspoloenju. Bio sam nemiran i kao u potrazi za neim to opravdava moj nemir. A sada sam znao ta me je gonilo sve vreme. Bila je to strepnja. Bojao sam se ceo dan, i ne samo taj dan; strepeo sam od toga ta e mi doneti taj susret i za ta e mi dati povoda. Strepeo sam da ovde nisam dospeo sluajno, u senku platana, nego da bih imao pred oima ulaz u pozorite. (Izmeu eleznih drvaca ice stajali su uvenuli buketi cvea, a u postolju je bio slepljen vosak od svee). Nisam mogao da propustim da ne osmotrim vrata. Njihanje krilnih vrata jo uvek nije prestalo. Moglo bi biti i uobraenje, ali mi se dogodilo, kao da sam jo uvek u svojoj fotelji na svom mestu i da buljim u vrata i prosto se igram mislima, da ustajem od stola i da naputam svoje mesto, da uzimam svoj mantil iz garderobera i koraam stepenicama prekrivenim crvenim tepihom (uobraavam ak i tresak mesinganih tangli koje privruju tepih), da bih dospeo u slobodu. Neki udnovati obzir nas uzdrava od toga da ustanemo s naih mesta i da napustimo pozorite pre kraja. Napokon, time bismo odustali od godina koje smo izdrali do tada i priznali bismo sebi da su one protraene, a to bi znailo uiniti neto to je tako neuveno i nezamislivo, kao da smo iznenada povukli pitolj u duelu koji se reava maem. (Linosti komada: Tu je najpre moja majka. Jednom sam bio sklon da je vidim u ulozi domae kraljice koja vlada nad nama zahvaljujui svojoj bolesti, pa mi se ona onda ponovo pojavljuje u obliku jedne ostarele ene, vredne saaljenja, neodoljive na nesiguran nain. Lomljive, poput malog staklenog ezla uz iju pomo njena groznica gospodari nama). Nadao sam se da ne mora bezuslovno biti tako. Ipak, to je sada bila osveta. Bio sam siguran da su mi oni poslali na vrat komad izgubljenog ivota za koji se nisam mogao ispravno brinuti kada je bila prilika za to. Oni su zahtevali tugovanje na koje imaju pravo, a koje sam im ja uskratio, obeanje je ostalo neispunjeno, previd ivota koji istrajava u tome da bude ivljen. (Verujemo da te stvari nikada ne bismo zaboravili... a jednog dana pogledate oko sebe i udite se koliko malo je koristilo iskradanje iz vlastitog ivota. Jedan jedini korak je

144

dovoljan, bie uvek dovoljan, a naa vlastita prolost e biti beskonano udaljena, gurnuta u nedostian svet ka kojem ne vodi nijedan put. Zaboravljamo ono od ega smo se plaili, zaboravljamo ono to smo nekada bezuslovno eleli da iskusimo. Zaboravljamo ko smo bili. Sada elite da saznate ko vas je napustio, ko vas je izdao.) Seam se svog oca u stavu jednog sokolara; njegova ruka ostaje ispruena, pokazuje u neodreenu daljinu, pokazuje na mene, kao da odaje moja seanja, gde mene treba pronai, kao da vremenu ukazuje na pravac u kojem ono treba da mine. Dugo nakon to sam proao, i polako, poput zgaene trave, prolost se usmeravala prema tragovima mojih koraka i pratila me je. Tamo mi nita ne treba oprostiti. Vreme koje je od tada proteklo, bie obraunato protiv mene, kao da je istrajni glas nekog sekundanta i dalje brojao moje korake. ...Navee sedite pred svojim tanjirima sa pasuljem i rinflajem, zaleeni za sto, drite otvorena vrata mojoj budunosti i posmatrate me. Ovde se prekida va dan, a ipak traje i dalje, sazreva i dalje u udnovato tihi svet koji ostaje netaknut svim promenama. Ne kreete se, samo me posmatrate, gledate u budunost kao u prazninu koju strpljivo ispunjavate svojim pogledima. (Na zidu iza vas, u satu raste u visinu ogroman broj i broji godine, te protiv mene obraunava godine koje su od tada protekle). Kada pozno svetlo padne u tu sobu i sunevim zrakom osvetli pokrenuta zrnca praine, smatram da posedujem gotovo potpuno znanje o tome, kako smo tamo proveli godine sa samo nama poznatim propisima i pravilima. To je svetlo na kojem zapaamo da smo previe vremena proveli u drutvu starih tepiha, hladnog aja i groznice, i tanjira sa suvim voem: nai glasovi, tiho otkucavanje zidnog asovnika, radio, miris parketa zagrejanog suncem, sve to mi se inilo tako ravnomerno podeljeno na te dane, da ih nisam mogao meusobno razlikovati i vie se nisam mogao drugaije sauvati od toga, nego uz pomo neodreenog i gotovo umrtvljenog mira koji nas je uljuljkivao u sigurnost. (Ali upravo to je ono to tu nesreu iri u vremenu, razreuje se poput otrova koji gotovo da vie i ne deluje. Kada bi se ivot odjednom uruio, to se ne bi izdralo, zar ne?) ekao sam na odluujui dogaaj koji bi na ivot neopozivo promenio. Sve je bilo spremno za to. Moralo se samo jo dogoditi, neko se morao odvaiti. Rasporedio sam nas u toj sobi tako da je svako bio udaljen jedan korak od toga da se srui u nesreu, poput aktera dvoboja koji u praskozorje, na umskom svetlu, pokriveni ranom izmaglicom, stoje okrenuti leima jedan drugom, uzdignutog pitolja sa velingtonom i crnim redengotom, polako se odmiui jedan od drugog. Na sukob iri se u vremenu i raspada poput supstancije u razreavanju letargije i navike, a svaki dan u kojem se nita ne dogaa, u kojem niko ne umire, od tada mi se uvek ini sumnjiviji i pogreniji. ivimo dalje, nastavljamo korak za korakom, kao da je sve to potpuno samorazumljivo... kao da je pomireno sa letnjim popodnevom, sa mirisom ribe, sa otkucavanjem zidnog asovnika. Oseao sam se uskraen za slutnju koju je trebalo da osetim u tom momentu, za neto to tom trenutku daje teinu, to mu osigurava mesto u mom seanju. Moja majka je jo neko vreme ostala da stoji na prozoru, a trenutak je napokon minuo i postalo mi je svejedno ta e ona kasnije jo rei, prilika je protraena. Ona odsutno pomera vazu sa lalama ka ivici i sa osmehom se okree ka stolu, kao da je ve zaboravila ono to joj je upravo palo na pamet. Vee je zastalo na pola puta. Cela kua je bila ispunjena

145

takvim zapoetim i nikada do kraja dovedenim gestovima. Bio sam siguran da se nije dogodilo nita vie od toga. A ipak, osetio sam da se neto neopozivo promenilo. To nisam mogao precizno imenovati, poto je jo bilo previe neodreeno i tiho, ravnoduna tuga ouvana u trenutku, kao da e taj oseaj i dalje rasti i da e nastojati da se razjasni. Naoj panji, trenutku, izmie da se sve promenilo, ali se to nekada ipak pojavi na svetlu dana. Ona okree glavu i uurbano provlai dlan kroz kosu. Ruke je oslonila na prozorsko okno i duboko je udahnula, kao da se sada oslobodila velikog tereta i da neto eli da kae. A taj trenutak, u kojem moja majka drhtei stoji na prozoru, trenutak koji je zapravo trebalo da proe, kao i svi drugi pre njega, ali jo uvek traje (ispunjava se vremenom poput kapi koje postaju sve vee i tee, povlai se u daljinu, podmlauje se i ne prolazi) previe je vaan, ne smemo ga prokockati, on treba da ispuni vaan zadatak. U osnovi sam mislio da ona nikada nee prestati da zarad mene stoji tamo na prozoru i da e strpljivo ekati da sama uvidi svoju zabludu, da e nadoknaditi taj nedostajui trenutak u kojem ona kazuje ta joj lei na srcu. Godinama iza nas, u neugroenim predelima prolosti, u ivotu koji nismo gnjavili po sobama kue, krstari taj trenutak koji je ranije utisnut u vae due, preputen sam sebi. Tamo on dri svoj veliki govor: na svetlu veernjeg Sunca koje kroz lie pada u sobu, dok napolju duva topao vetar i prostire zidom nemirne senke kestenovog lia. Nisam li morao raunati s tim da svi ti prieljkivani, prizivani, a ipak izostali i nedogoeni momenti, da oni negde i dalje ive i da na kraju ekaju na nas? Otada oseam da me sudbina posmatra. Otada me ne naputa oseaj da je neto to se odavno moralo obistiniti, ali je izostalo, jedna uasna nesrea koja je samo odloila svoje posledice, ali e se neizostavno dogoditi. Iznenada sam pridavao teinu gestovima i pogledima koji su mi se ranije uvek inili beznaajni i po prvi put imao sam oseaj odluke o onome ta inim ili proputam da bih doprineo nesrei koja e se neizbeno obistiniti. Promisao nas na drugi nain priprema, ono se tada nije moglo dogoditi. (Moda je njen glas, zajedno s onim to je htela da kae, utekao u sporedno vreme u kojem ona sama dalje govori i dalje oblikuje nemir, u jednoj nepriznatoj sporednoj liniji naih dana. U ponekim trenucima mislio sam da oseam blizinu tog drugog vremena koje tiho protie pored nas, a da ga mi ne primeujemo, u jednoj drugoj sobi, u jednom susednom svetu u kojem je sve izostalo i nije se desilo, potmula rezerva naeg promaenog ivota). Vidi decu kako se igraju kraj bunara i pita se da li moe da pokloni poverenje njihovoj razuzdanosti, nije li njima u parku naloeno da prikau ivot, ali to tako ne ide. To je tvoj ivot, ali se ti sam u njemu vie ne pojavljuje. U stvarnosti, ti si stranac iz jednog potpuno drugaijeg vremena i sveta. Pogledaj se. Nije li u prolaznicima ostalo neto od opreznosti s kojom akteri u dvoboju koraaju stopu po stopu po travi vlanoj od rose umskog svetla? Oba oveka koja dolaze iz hale eleznike stanice, dama u crnini koja doziva taksi, par koji ulazi u tramvaj, ne ini li se i tebi da su oni jo uvek nesigurni, da ih nosi tlo stvarnosti, kao da ih ujedinjuje oseaj da ne bi mogli da nazovu sami sebe, poto je bilo previe neodreeno i tiho: ne ini li ti se da ivot nadoknauje prelazni trenutak, da svaki metak koji je zaostalo u letu jo uvek nije iscrpeo sve svoje mogunosti, da jo uvek nije sve obavljeno i da sudbina na drugaiji nain dri spremnim ono to se tada nije moglo dogoditi. (Negde meu tim prolaznicima postoji jedan koji dri kod sebe metak poput asovnika. Ukoliko je tako, on dri ruku na

146

grudima, kao da obija svoje depove i trai ga, zaueno ga vadi i pokazuje svoje krvave ruke). Pogledao sam niz ulicu. Koliko dugo traje dok begunac ne postane skitnica? Mogu li koraci uesnika u dvoboju s udaljavanjem sve manje zaklinjati tlo, mogu li nekada napustiti svaki obzir, pa se nakon nedelja odluiti ak i na plesne korake, nita ne menja, jo uvek nita nije obavljeno. Postoji mesto na kojem vreme ne prolazi, gde ono raste u visinu, poput ogromnog broja iz usta sekundanta usred jednog odavno zastarelog dvoboja, sekundanta koji uporno dalje broji korake duelanata i nikada ne zaboravlja da oni svoje poreklo imaju u dvoboju za koji nee nikada biti oglaeno da je zavren, u sukobu koji jo uvek nije prestao. Ipak, nekada bi i toj prolosti ugasla snaga. S tim vie ne raunaj. Uobrazio si da bi uvek moglo tako biti. Napokon dolazi momenat u kojem si izgubljen za taj ivot, od kojeg vie ne moe natrag... momenat u kojem me naputa moja prolost da bi vodila svoj vlastiti ivot, bez mene ..., ..., glas sekundanta je utihnuo, zaliha je potroena, a ja sam iznenada bio sam. Ostao sam da stojim, a sa mnom i dan, kakav je upravo bio, nezavren i nedovren, a da nije dostigao cilj, na jednoj sluajnoj taki vremena; opruga nae povesti bila je razapeta. Premalo si se odvaio. Nigde vie ne nalazi utoite. Izbaen si iz svog vlastitog ivota. Pogledaj se. To je tvoja prolost, ali ti se u njoj vie ne pojavljuje. Moe li biti da sam stvarno tako daleko, predaleko udaljen od sebe, te da treba da se dodirnem, jo gore, da moram da tragam za sobom, za onim to sam tamo ostavio, da bih ponovo pronaao svoj stari ivot? Gledam na oivelu ulicu u sveem veernjem sumraku; nita se nije promenilo: ljudi i dalje ure, odlaze u kafie, ulaze u hodnike kua, prelaze ulicu, penju se na stepenice, a u sledeem trenutku sadanjost se javlja nepomuena prolou poput svetlog dana. Niko osim mene nije znao ta se tamo desilo, kome zapravo pripadaju te uspomene, samo meni nisu dopustili da zaboravim. Odjednom sam pojmio da sam bio sam s tim. Gde god bih se kretao moja tuga je klizila, poto vie tome nije pripadala, bila je jedino to je preostalo, bila je neto to sam jedino ja morao da nosim sa sobom. U tom trenutku moja linost poprimila je otro ocrtanu formu, poput neega to se protezalo, pa se iznenada skupilo na neznatno malom mestu. Dozvolio sam sebi slobodu da u gradu postoji takav trenutak, sasvim neprimeena, neoekivana, tiha pauza, kada jedan ivot zaostaje, a zapoinje novi. Zakljuio sam da je moja povest ovde zapoela u tom kratkom trenutku, u kojem ta prolost nalazi svoj kraj, a zapoinje jedna druga. (Kasnije sam posmatrao kako na obali malog jezera u parku jedna majka nutka svoju erku komadom hleba treba li ona da ga baci labudovima, ili da ga sama pojede? Bilo je tako kao da su se pojavile moje uspomene i da su me mimoile, ali jedna od onih koje su prispele nije bila meu njima, nedostajao je upravo onaj momenat koji bi me mogao dovesti u vezu sa mojim ivotom). Gledao sam ka ulazu u pozorite. ekao sam da li e neko izai iz pozorita i pratiti oveka. U stvari sam oekivao da e gore na garderobi moji roditelji podii svoje mantile i oklevajui izai napolje, da e se posmatrati mirkajui i zadovoljno utvrditi: isto je jesenje poslepodne kao i prole godine. To je drvee od prole godine, i nije li trebalo i ja da budem otad? Ne treba li jo uvek da sedim na svom mestu u tami sale da bih sledio svoj istinski

147

zadatak, da ostanem kod njih, u njihovoj eprtljavo precvaloj jeseni, da bih odatle gledao svoj ivot koji danas vodim? Na izvestan nain zapravo sam verovao da u jo jednom postojati, u miru minulog dana, u kojem u ostati nepromenjen na mestu koje sam napustio pre nekoliko godina, i sa kojeg od tada posmatram svoj ivot koji danas vodim. Zaostajem tamo, u razgovoru sa samim sobom, pripremajui sebi sve, ponavljajui razmenu rei svojih roditelja. Sa njim koji mi je pripadao, i znao je sve moje misli, sa njim po strani iao sam kroz ivot. Iznenada on vie nije odgovarao, u trenutku je zanemeo. Sada je vodio vlastiti ivot, a ja sam osetio da mu to ne smem priutiti, poto sam se plaio da e se on povrh mene povezati s mojim uspomenama i da e se urotiti protiv mene. (Ti gleda prema meni. Moe me videti, godine izmeu nas stoje prazne, tvoj pogled nita ne zadrava. Da li si ikada bio poput mene? Teko ti pada da poveruje da sam ja ono to si ti bio. Znam da je trebalo da dolazim i da odlazim kao i svi drugi, ali ipak sam ostao. Treba li zaista da izbriem taj trenutak? Ipak ne mogu dopustiti da on potone u prolost i da vodi vlastiti ivot, bez mene). I ukoliko se komad igrao u stranom gradu, neke druge godine, to je bio na komad, radilo se o nama, tako da sam se u njemu morao pojaviti. Svoj povratak bih najrae odloio zauvek. Nisam li ipak zakasnio? Dodirujem se kroz kuu nou, kao kroz zamraenu salu, poput zakasnelog gledaoca koji se tiska kroz uske redove da bi pronaao svoje mesto. U sobi je bilo tiho, kada je iznenada, kao da ponovo posee za ivotom koji nismo uspeli da doivimo, moja majka ustala sa svog mesta i brzim, vrstim koracima otila do prozora. (Tako se konano dogodilo ono to sam od poetka oekivao i zbog ega sam sve uopte zapoeo. ta vredi svaka druga uspomena, ukoliko ta nedostaje?) Tako sam sada zamiljao. Napokon nas je svet postavio u pravilne meusobne odnose. I ukoliko se razum buni protiv toga, verujem da je prolost na autentian element, da na ivot sazreva do istinske, neporecive egzistencije tek dugo nakon to smo ga iveli. Sumnjam da ivot uopte i nije odreen za nas. Mi smo tu samo zato da vreme kroz sebe sprovedemo u prolost. Iza nas zapoinje izgon svakog najmanjeg obuzimanja gneva, svakog najneznatnijeg podsticaja, svaka povrna napetost meu nama poinje da buja u skrivenom. Tek zadocneo, ivot dolazi do svog prava; dugo nakon nas, jedna prolost eka na na ivot, u kojem svaki trenutak koji je sa nae strane povrno doivljen, iskuava svoje obeteenje. Nai snovi se ostvaruju godinama posle nas. Tek kada su oni proli, stvari se usmeravaju, odvijaju i postaju dogaaj: svaki as, dugo nakon to je minuo u prolosti, izrasta u ivot i tek onda, zakasneo, odvija se istinski ivot. Godinama kasnije ivot se odvija pred sobom, prezreo i raspuknut, slavei kao da je ivot neto to samo prolazi kroz nas, to nam se prua, dri nam raspoloenje da bismo bili zaokupljeni njime, da bi delovao tek satima kasnije, iza nas, u prolosti, u odloenim dogaajima, kao da je prolost njegov autentian element, u kojem se tek razvijaju nae sposobnosti, gde su nae lai i tajne shvaene i osloboene iz svojih zaviajnih mesta, gde ih vie nita ne spreava. Satima nakon to smo dopustili da se dogaa, vreme deluje poput udesnog otrova. (Sa nemakog preveo Dragan Prole)

148

DUPLO DNO
Eva Lipska

NJUTNOVA POMORANDA GRAVITACIJA


Sreem je na trgu starog grada. Moda antikog Rima. Na sebi nosi zajedljivu boju proigranog ivota. Ismeva sekunde. Semenke suncokreta. U vojnikom pamenju uva smenu strae. Prislanja uvo na vlanu zemlju. Otkucava puls dolazeih uputstava. Dok lei ispod rasejanog drveta na nju pada ovek. (S poljskog prevela Biserka Raji)

149

Tanja Kragujevi

BESKONANI BILBORD I ZRNO SOLI


Kada je o Muzi vremena re, pie Josif Brodski, nismo tek gledaoci, ve i uesnici na bini. Realnost nas naseljava te i ne elei, govorimo iz nje. Ona je manje ranjiv, nepopustljiv deo nae unutarnje kue i bia. Upada nam u re, zapodeva svoje euforije. Okovane nasleem vrste, saplie nas novim ubojitostima, grekama prolosti, nejasnostima fatuma i istorijskim zabludama i ubrizgava svee sedative u ve inae utuljen vrutak pobune. Upreden od opreznog slavlja trenutka, sred umora imperije stvari, mode, sterilnih aluminijumskih pejzaa i hipertrofiranih istina kako nam ve punu deceniju predano predoavaju prevodi Biserke Raji poetski glas Eve Lipske (1945) neguje preciznu rekonstrukciju scene u kojoj se bol od sveta vraa kao nemogunost da uskladimo linu, unutarnju boju odela, sa krojem epohe. Sa humorom i saoseajnou, Lipska nas uvodi u splet poraavajuih kontradikcija, to neometano kohabitiraju u svakom naem trenu: tu su i brbljivost sveta i odsustvo jezika, i iznajmljeni, nameteni ivot i stvarni pejza koji, uistinu, vie i ne postoji. Jukstaponirane, ove protivnosti su poredak stvari o kome nam govori i Adam Zagajevski: uronjeni smo u stvarnost, a to nas ne oslobaa nemoi da uredimo na svet. Lipska ovom poimanju vazda dodaje bolnu ironiju, koja odustvo intenzivne nege povezuje sa brzinom pada, ije biblijske razmere, pojaane novovremenim hibridima, nemoguim ukrtanjima lakoe postojanja i njegove ispranjenosti, u vrtoglavim mutacijama tog virusa rokade, zamenu za ivot nameu kao iskljuiva ishodita naih sudbina. Kobnost te greke u kodu, pred usudom koji je dolazei na svet / izgubio razum (zbirka Ja, 1999) i sa upravo preciziranim saznanjem da je i Bog priznao / da je samo ovek, u novoj zbirci Njutnova pomoranda (Kov, Vrac, 2008) pesnikinja nam predoava sa dostojanstvom uesnika u odsudnoj drami, na kojoj je maestralno istrajavao i veliki Zbignjev Herbert. Setiemo se, Gospodin Kogito, upravo u Zapisima iz Mrtvog doma, kae: leali smo povaljeni / na dnu hrama apsurda //... kao plodovi opali sa drveta ivota / koji trunu zasebno. Nekom neshvatljivom presudom lieni ambicije postojanja. 2. U fatalnom ubrzanju, svet je u viziji Eve Lipske naglavce okrenut, a kao pozorite brze usluge i menica bez pokria, osiromaene budunosti, on je ve mrtav bezdetan. Oksimoronski zdrueni, njeni lucidni uvidi i suptilni apostrofi postojanja, sred milenijumskih zamki, preica su u iluzivno umreene i zaslepljujue puteve za nikud. Lipska svoj stih, od samog poetka pevanja, stavlja u spreg sa fenomenima svakodnevne i epohalne smrti, sa jednim jednim nalogom da budu poput roenja. I sada, u dnu beskrajnog bilborda, ona vidi, i titi, veliko-malo carstvo postojanja, povratak boja, koje otiru naoare za kratkovidost, i svaku nijansu sveta primiu oku kako bi, u iskonskom

150

DUPLO DNO
rebusu sila koje i inae pomamno vrte i nevoljko obnavljaju na svet, zaustavile potpunu negaciju same ideje postojanja. Nekada je ova opomena bila tek ptica koja vie ne nasleuje krila, usmeravana daljinski. Danas, kako kau njeni stihovi, zaboravljamo i da nas nema. Preokret drame je nestvaran, poput preokreta sile gravitacije, a ipak potpun: na otpali plod pada ovek. Rasejano stablo, pak, prikladni je sinonim nehaja i proerdanog ivota, upravo kao i obeznaeni pojam Knjige, iz koje, umesto listova, ispada lie. Ve davno u toj slici nema pesnika. Ni trajanja, koje helderlinovski uspostavljaju pesnici. Postoji, kako kae Lipska, u prethodnoj kod nas objavljenoj zbirci (Negde drugde, 2006), samo trenutak nepanje, igra rei na prometnom kolovozu. / Na saobraajnici stiha. Umesto mudrosti, moda tek zrnce soli. U kontrasvetlu zalaska, nad sveim ambisom sveta i ismejane sekunde, bljesak njenog stiha, nalik probuenosti instinkta pobune, na preostali prostor scene izvodi, makar i u obrnutoj projekciji, sam ivotni smisao, bez kojeg se i svet, i poezija u svom nepismenom, mrtvom snu jednovremeno gase.

151

Vladimir Gvozden

DEAK JE KASNO PROGOVORIO


(Vladimir Tasi: Stakleni zid, Novi Sad, Adresa, 2008) Prvi roman Vladimir Tasia Oprotajni dar (2001) zapaen je pre svega zbog uverljivosti i privlanosti prie, dok je drugi, Kia i hartija (2004) obeleen uspelim prelamanjima tehnoloke i ideoloke savremenosti kroz formu i likove romana. U dosadanjem radu Tasi se afirmisao kao paljiv posmatra sveta, kao vet tvorac fikcije na osnovu krhotina proivljenog iskustva. Uspeno je ostvario uinak distanciranosti, ali ne i hladnoe pripovedaa, dok razvijeni intelektualizam i enciklopedizam u ovom sluaju nisu naruili izvorni duh knjievnosti kao prie koja je tu zato to ima neto da nam kae. Trei roman Vladimira Tasia Stakleni zid po izvesnim osobinama blizak je prethodnim ostvarenjima, ali odlikuju ga razlike na tematskom planu i u stilu pripovedanja koje je ovde zadobilo tonove zdravog lirizma, to doprinosi uspenom komponovanju eleginih tonova u doba sveopteg cinizma i relativizma. Otrgnuti pojedinanu sudbinu od sveprisutnih stereotipa je teak izazov pred kojim se knjievnost nala u vreme trijumfa medijskih slika zaodevenih u plat lukave umetnosti utehe. Stakleni zid je pokuaj da se ispria pria o neemu to je ve predmet mnogih pria. To je, ini se, svestan rizik u koji je autor stupio hrabren koliko plemenitom toliko i utopijskom idejom da knjievnost jo uvek moe biti oneobiavanje, deformacija, pa moda ak i informacija. Pre nego to se vratimo na ovo vano pitanje, trebalo bi da sagledamo koji su osnovni elementi od kojih se sastoji Stakleni zid kao metafora. Tasiev poslednji roman je jo jedan uspeno ostvaren vid prostorne forme (D. Frank). itanje romana predstavlja zadovoljstvo, a ipak temelji se na neobinom opisu radnje do koje emo dopreti tek ako sloimo kockice aspekata dogaajnosti ratrkane kroz glavne tokove i rukavce teksta; sloenost egzistencije doarana je bez suvinih rei. Neobino je to je pisac u tome uspeo u tolikoj meri da ak i itaoci nenaviknuti na modernistike eksperimente mogu sebe pronai kako bez velike muke levitiraju na jednoj tananoj, finoj niti smisla koja je precizno protkana kroz Stakleni zid. Romanu svakako ne nedostaje ni aktuelnost, s obzirom da se vremenski okvir pripovedanja najveim delom odnosi na razdoblje od kraja osamdesetih do 2007, dok na samom kraju tekst odlazi u neodreenu budunost u kojoj deak ostvaruje svoju sudbinu, odnosno odluuje da postane pisac (na kraju knjige imamo namernu vremensku zbrku u vidu pripovedake poente: vreme realnog odrastanja odvaja se od vremena autopercepcije pripovedaa kao deaka koji ne moe da odraste). U pitanju je, dakle, pokuaj knjievnog obrauna s neposrednom, nedavnom stvarnou; zadatak izazovan, ali nimalo lak. Tasi pokuava da mu izie u susret tako to najpre gradi priu kao univerzalnu, a potom joj, korak po korak, s odlaganjima, pridodaje lokalnu boju i prepoznatljive znakove nae stvarnosti. Shodno tome, na poetnim stranicama italac stie utisak da je ovo jo jedan roman o uobiajenom porodinom trouglu (otac-maj-

152

RAZMENA DAROVA
ka-sin); pripovedanje je uglavnom usmereno na lik deaka; na kraju romana, u stvari, saznajemo da se izmeu pripovedaa i deaka moe povui znak jednakosti to doprinosi utisku kruenja i optosti kobnog fatuma za koji mislimo da je u sreditu naeg sveta. Deak je anti-Edip, odnosno plod sloene i nesrene veze mukarca i ene koji su emigrirali u Kanadu oekujui bolji ivot koji nikada nije doao. Umesto boljeg ivota nastupio je razvod, slabo plaeni poslovi majke i alkoholizam oca, a kasnije jo i shvatanje da ni ogromna daljina ne odvaja od zanimljivih vremena koja su nastupila kod kue. Roman zapoinje veoma snanim opisom ivota samohrane majke i sina u Kanadi, smetenog u 2005. godinu, uvodei nas u atmosferu oskudice i poraza. Tasi nadalje, kroz etiri poglavlja A, B, C i D, brusi i bui porodini trougao kao ugaoni kamen stare psihoanalize, ukazujui na neminovni i neeljeni udeo socijusa koji razbija interpretativnu auru subjekta i njegovih moguih traganja za linom priom. Tokom radnje romana, u trougao sve vie stupa i etvrti lan; u pitanju je majina sestra, novinarka koja je pod nepoznatim okolnostima preminula u Beogradu, u staroj zemlji, mesec dana pre deakovog roenja, odnosno u aprilu 1994. godine. Smrt ju je, paradoksalno, uinila prisutnijom u deakovoj porodici nego to bi to ikada, verovatno, za ivota bila. U stvari, ona ne samo to je prisutna, ve je i za formiranje deaka presudna, jer kroz nju, kroz njenu neisprianu priu (koja se mora ispriati) u ivot porodice stupa jedan novi svet u brojnim oblijima i ulogama. Takav postupak uvoenja odsutnog lika kao pravog pokretaa radnje podrazumeva raslojavanje prie, arheoloko prebiranje po prolosti, potragu junaka za analogijama, za uzrocima rave sudbine, za vlastitim grekama i, naposletku, oznaava razgradnju njihovog najdubljeg Ja kroz naglaavanje ranije zanemarenih aspekata egzistencije. Dakle, uvoenjem lika sestre koja je ivela i stradala u starom svetu poetna slika u romanu se raslojava i mi sve vie saznajemo ta se iza nje nalazi. Roman se pripoveda unazad, ili, tanije reeno, prepliu se aktuelna stvarnost i prolost, kao to se i inae prepliu u naim aktuelnim ivotima. Smrt sestre je taka posle koje maske padaju, ostaju samo prie onih koji su ih s manje ili vie uspeha do tada nosili. Te prie postaju temelj identiteta samog deaka u godinama u kojima postaje mladi. Sve se okonava njegovom odlukom da svoj isledniki mentalitet i matu nasleenu od majke usmeri na legitimne, prihvatljive ciljeve, odnosno da postane suvereni, samostalni traga poznat pod imenom pisac. Tako nas kraj romana vodi na njegov poetak, a prva i poslednja reenica romana su istovetne: Deak je kasno progovorio. Osnovni kostur prie popunjen je razliitim sadrajima koji roman ine aktuelnim i interesantnim kao vid kritike savremenosti, kako lokalne tako i globalne. Ovde moemo navesti tek nekoliko primera izuzetnih i zanimljivih opisa koji doprinose osvetljavanju vanih niti pripovesti, a imaju vrednost i kao samostalne celine: dirljive dvorine rasprodaje na ulicama Toronta gde deakovi roditelji kupuju svoj prvi nametaj i istovremeno poinju da razumevaju surovu stvarnost u koju su stupili sa svojevrsnom naivnou; kruok srpskih emigranata i njihovih oskudnih navika (npr. svi sede u arapama osim domaina) u salonu porodice Kneevi koji poinju da poseuju s nastankom krize u Jugoslaviji (u pitanju je humorna parodija Prusta, pogotovo Jedne Svanove ljubavi, ali i suptilan oma Crnjanskom u emigraciji); upad ustakih terorista 1972. u SFRJ, dogaaj koji je doiveo deakov otac i koji je matrica svih njegovih buduih iluzija; kanadski poetak hladnog rata, obeleen aferom Guzenko, pomou ega se u tekst uvodi niz pseudo-dokumentarnih prikaza obavetajnog miljea koji

153

navodno, prema verovanjima deakove majke, moe da ponudi odgovore na pitanja to nas progone (jo jedna gorka parodija, ovoga puta popularnih anrova trilera i krimi romana). Veto je, isto tako, isprepletena pria o ocu i majci, ne kao jedna, ve kao dve zasebne pripovesti o ljudima koji su se konano razili, a koji su ipak jednom davno, u starom svetu, poetkom osamdesetih sanjali o boljem, istijem i srenijem ivotu. Kroz lik oca je na zanimljiv nain doarana dijalektika unutranjeg i spoljanjeg, odnosno izgleda i varke. Uspean profesor i biznismen, relativno imuan, deluje na prvi pogled kao prava oinska figura za deaka. No, nalije je surovo: on je slab, melanholian, sklon opijanju i depresiji. S druge strane je majka, koja je, verujui ocu, ivela ivot najvema u skladu s njegovim eljama i interesima, dok se nisu razveli, a ona preuzela brigu o deaku. Majka je, posle smrti sestre, u aprilu 1994. itav svoj ivot pretvorila u obavetajni anr, u beskrajnu istragu. Opis svakog lika sadri vrhunac: u sluaju oca to je momenat kad zavrava u bolnici, to je logika posledica njegovog stila ivota i podsvesne elje da i on igra ulogu rtve; u sluaju majke je to gorko-ironian trenutak u kojem ena bolesno opsednuta tajnim slubama, zaverama, idealima i herojima dobija zaposlenje tajnog kupca u jednoj kompaniji u Kanadi; tajni kupac, razume se, pijunira prodavce i kupce. Velike prie, pa i ona o zaverama, dobijaju svoj epilog u beznau ekonomskog determinizma u kojem svako postaje zaverenik. Deak koji odrasta u takvoj atmosferi, povuen, usamljen i tih, obino pred ekranom raunara i otuen od vrnjaka, mora da pronae ravnoteu, odnosno vlastito mesto izmeu karaktera oca, majke i majine sestre. Roditelji koji se oko niega ne slau, slau se da trenutak otkrovenja treba to due odlagati. Pred njim je veliki, gotovo epohalni zadatak, a to je da ispripoveda priu koju nisu uspeli da ispriaju ni otac ni majka, pre svega zato to nisu pronali pravi medij za obraun sa istinom. Lajt-motiv romana jeste stav da je stvarnost uvek runija nego to se misli. Da li je onda knjievnost, za koju e se opredeliti deak, jedini pravi medij za priu o stvarnosti? Roman o odrastanju trebalo bi da bude pria o mladom oveku koji se uhvatio u kotac s ivotnom imanencijom u udnji za potrebnom transcendencijom, koja se ovde svodi na problem istine kao konanog zbira nedoreenosti. Ono to deak treba da otkrije nije jednostrana istina, ve surova, traumatina dijalektika dobitnika i gubitnika, oliena, s jedne strane, u naivnim mitovima koje kujemo kao krte ostatke negdanjih herojskih kodova i, s druge, u priama o porazu tzv. obinih ljudi. Deak treba da shvati da su njegov otac i njegova majka gubitnici koji su previe matali, jer su, bez dobrog razloga, naueni da e biti na dobitnoj strani novia istorije. Iznad svega, on mora da pokua da razume ko je bila majina sestra, zato je ubijena, ili zato se ubila, zato je postala rtva, te da li je rtva poraeni ili pobednik, odnosno da li je ona u pravu, to je uvek teko i sloeno pitanje. Majina sestra novinarka napisala je: Preiveli e biti nevini (to, sve u svemu, nije daleko od uvene reenice Prima Levija: Preiveli su najgori), i ta strana dijalektika sive zone, krivice i kazne, pravde i obmane, istine i lai, teret je koji deak mora da prikae u pismu, u knjievnosti, kucajui upravo na maini koja je ostala za rtvom pisanja. Drugi mediji, od oficijelne do line istrage, nisu izili na kraj sa sirovom istinom, knjievnosti je data poslednja prilika. Ona mora da pokua da rastera dim bezgraninog tumaenja u kojem se olako gubi stvarnost jednog izgubljenog ivota, konkretnog i neponovljivog ivota ene koja je nekoga volela i htela da je neko voli, i svirala je usnu harmoniku u mraku, i uivala u ukusu smokava, i jela marinirane peurke direktno iz tegle,

154

i uzimala asove slikanja... Knjievnost u Staklenom zidu, kao oneobiavanje i kao deformacija, jo jednom pokuava da prui otpor cinizmu koji pojedinanost pretvara u tip, u bezlino zbirno ime, kako bi ga lake pripitomila, uutkala ili likvidirala. Stoga je deak sebe na autentian nain pronaao ne u svojoj, kako bi psiholozi rekli, prirodnoj sredini, odnosno u porodinom trouglu, ve u sublimacijskom susretu s etvrtim akterom prie s kojim se mimoiao u vremenu i prostoru, ali ne i u traganju za nainom da se ispria pria koja ne ostavlja mesta za spokoj. Lament nad Beogradom je devedesetih opravdano zaprepastio i onespokojio salon Kneevia u Torontu, velike patriote i protivrene subjekte, fikcionalne likove Staklenog zida koji su odjednom sebe videli u ogledalu: Samo, to vie nisu, ni ene, ni ljudi ivi, / nego neke nemone, slabe, i setne seni, / to mi kau da nisu zveri, da nisu krivi... Uprkos prividnoj politinosti (njene implikacije su u ovom prikazu namerno izostavljene, jer ih smatram sekundarnim za ocenu knjige kao knjievnosti), ini se da je Tasi pisac koji donosi najliterarniju moguu odluku, a to je da singularnost egzistencije spasi od zle i porone manije uoptavanja, ukalupljivanja, od surove koliko povrne proizvodnje drugog. U tom smislu on prihvata ideologiju izdajnika, odnosno jednu dublju politinost koju je izvanredno opisao Akile Bonito Oliva: Omoguiti znaku da govori znai koristiti posebno pravo na ivot. Ostaje da se vidi kako e to biti protumaeno u drutvu u kojem se odavno previe cene samozatajni intelektualni konformizam i raznovrsne predrasude; oni se ak povremeno prodaju u pakovanju subverzije ili kritikog miljenja. Vrednosti i literarnost Staklenog zida bie, naravno, procenjivane, ali izvesno je da je Tasiev roman dobar izazov da promislimo ta (i kako) knjievnost uopte moe da kae ljudima ovde i sada. Verovatno je svest o odgovornosti knjievnosti razlog zato deak koji je kasno progovorio, junak romana, naposletku, u neodreenom trenutku u budunosti, ponavlja ritmine rei iz Portreta umetnika u mladosti: Stari oe, stari majstore, budi uz mene sada i uvek i pomozi mi; a neto ranije i Bodlerove stihove iz pesme O Tasu u tamnici Eena Delakroa koje je volela i koje e moda ponovo zavoleti njegova majka: me aux songes obscurs, / Que le Rel touffe entre ses quatre murs.

155

Nataa Polovina

NA MARGINAMA MITA
(Dubravka Ugrei: Baba Jaga je snijela jaje, Geopetika, Beograd, 2008) Ideja o osnivanju edicije u kojoj bi istaknuti pisci objavljivali iznova ispriane mitove potvruje da ni savremeni ovek bez mitova ne moe, ma kako se ponosio injenicom da je prevaziao ono naivno poverenje u fantaziju. Na poziv edicije Mitovi da oivi priu iz bilo koje mitologije sveta, Dubravka Ugrei odgovorila je romanom koji, ve samim naslovom, itaoca upozorava da e se nai u raljama tekog zadatka. Izbor Dubravke Ugrei da napie roman o liku Baba Jage zanimljiv je iz vie razloga: renik slovenske mitologije otkriva da je ova zlobna i runa starica uglavnom sporedan lik, ije su funkcije svedene, ambivalentne i raznovrsne. S druge strane, autorku su liku Baba Jage privukle ruske bajke, u kojima se ova junakinja najee pojavljuje. Balansirajui na granici izmeu mita i bajke, Dubravka Ugrei traga za osobenostima Baba Jaginog lika, njenim manifestacijama i ulogama, i utkivajui ih u priu i likove svog romana markira arhetipske vrednosti koje i danas prepoznajemo u priama o zloj starici kojima plaimo malu decu. Paljivijem itaocu naroito e biti interesantan odnos izmeu autorkinog pokuaja rekonstrukcije mita i konstrukcije romana. Naime, trodelna kompozicija ove knjige, koja u prvi mah izgleda precizno osmiljena da bi kod itaoca odagnala svaku semantiku nedoumicu (da bi deifrovala ono to je u romanu naslee mita, odnosno, ono to je u novom staro), zapravo je vrlo zavodljiva, pa se u tumaenju romana pokazuje kao prilino nepouzdan argument. Prvi deo knjige je (prividno) autobiografski: pripoveda koji se u dobroj meri moe poistovetiti sa onim to Eko naziva eksplicitnim autorom u prvom licu pripoveda o svojoj majci koja starost provodi u zagrebakom naselju, o jednoj od onih starica koje isprva ne primeujemo, ali koje su svuda oko nas. Mehanizme identifikacije enskog subjekta s vlastitom majkom Dubravka Ugrei odgonetala je jo u Muzeju bezuvjetne predaje, da bi u romanu Baba Jaga je snijela jaje, uz zauzimanje odgovarajue distance, o ovom problemu progovorila humornim tonom. U drugom delu romana pripovedanje u prvom licu zamenjeno je glasom sveznajueg pripovedaa, koji prati boravak tri starice Pupe, Kukle i Bebe u jednom ekom welness-centru. Prisustvo mita ovde je neposrednije i italac ga snanije osea nego u prvom delu, pre svega zahvaljujui narativnim pomagalima preuzetim iz ruskih bajki. U liku svake junakinje pomalja se neto od mitolokog profila Baba Jage. Bajkoviti ton ove celine u skladu je sa tipizovanim zgodama i nezgodama u kojima uestvuju tri prijateljice, a da veza sa bajkom bude jo vra, pomau i sporedni likovi, kakav je, izmeu ostalih, mladi maser Mevludin. Ono to komplikuje kompoziciju romana kao celine jeste njegov trei deo, koji se itaocu fingirano predstavlja kao odgonetka prethodna dva dela, razjasnica koja direktno i

156

RAZMENA DAROVA
nedvosmisleno treba da ukae na vezu prie sa mitom. Reklo bi se da najzanimljivija literarna okolnost jeste to to se u ulozi deifranta u ovom delu javlja Aba Bagay, bugarska folkloristkinja koja je, kao autorka prirunika Baba Jaga za poetnike, zapravo, neka vrsta recenzenta naruene knjige o Baba Jagi! Zaista, radi se o pravom faktoru komplikacije: jer Aba Bagay pojavljuje se i kao lik u prvom delu romana, gde kao (toboe) velika oboavateljka autorke/pripovedaice dolazi u Zagreb, provodi vreme sa njenom majkom, a potom sa naratorkom obilazi Varnu. Pri tom, Aba Bagay svojim ponaanjem kod nje izaziva antipatiju i nepoverenje. Ma koliko se stoga itaocu u prvi mah inilo da je Baba Jaga za poetnike klju za razumevanje romana, taj klju treba uzeti sa rezervom. Jer, Aba Bagay je samo jedan od likova knjige D. Ugrei, koji u ovom sluaju pie uredniku edicije i naruiocu romana, ali uredniku koji je i sam bar izmeu korica ove knjige samo jedan od likova. Sve ove okolnosti, dakle, ine ravnopravnim tri celine romana Baba Jaga je snijela jaje. Preklapajui tri razliite perspektive, relativizujui taku gledita i poigravajui se sa pozicijom likova, pripovedaa, autora, urednika edicije, Dubravka Ugrei za itaoca stvara jedan poseban svet u kojem, ipak, nije sve tako jasno kao to se na prvi pogled ini. Na isti nain, s istom vrstom rezerve, trebalo bi interpretirati i poruku kojom se roman zavrava, a koju Aba Bagay u formi pisma alje uredniku: ovaj feministiki pokli gotovo da je poziv na pobunu, ili tek upozorenje svima onima koji su zaboravili na nepravde to ih ene vekovima trpe. S druge strane, ako mit zaista nije ono to je nekad bio, onda je najvei izazov autora koji pokuava da reinterpretira mit tako to e ga rekreirati niko drugi do sam italac. Jer, danas to vie nije italac ije poverenje valja stei, nego italac sa ijim se poverenjem treba poigravati. Teko je rei da li je struktura romana Baba Jaga je snijela jaje jedan od naina Dubravke Ugrei da premosti jaz izmeu verujueg i vernog itaoca, ali nema sumnje da je forma ono to italaki susret sa mitom ini igrom koju je teko prekinuti, ak i po zavretku itanja knjige. A tada poinju neke druge igre, igre tumaenja. Uprkos tome to bi roman Baba Jaga je snijela jaje mogao imati snanu feministiku auru (jer bi njegova interpretacija u kontekstu feministikih teorija svakako bila najjednostavnija), za itaoca koji eli da veruje da su mogunosti itanja raznovrsne ovo nee biti samo feministiko tivo. Uostalom, autorkino eksperimentisanje sa formom romana u funkciji je relativizacije onoga to se obino naziva glavnom porukom. Poziv Abe Bagay s kraja romana da se ne zaborave sve one napaene ene koje vekovima ive u vlasti mukaraca, i da se bude na oprezu, jer bi se vojska tih ena mogla osvetiti za sve nanete nepravde, ne mora biti jedina i najvea pretnja koju izrie ovo delo. ini se da produbljivanje problema (ne)jednakosti i (ne)ravnopravnosti polova ipak nije ono to Dubravka Ugrei vidi u mitu o zloj starici Baba Jagi. Ovaj roman nije tek obina pobuna protiv koncepta Baba Roga Deda Mraz: to je pria o tome kako svaka ena postaje Baba Jaga, jer jo uvek nije pronaen lek protiv starenja. Strah od Baba Jage nije samo strah od njene zlobe, od onoga to bi nam ona mogla uiniti, niti strah od ene kao takve, ve strah od starenja i od pomisli da svaki ovek vremenom postaje zaboravljen, nevaan, sporedan, a i dalje iv kao Baba Jaga. Iz dobro izabranog ugla i do tanina osmiljene pozicije, Dubravka Ugrei skree panju na stereotipe vezane za stare ljude, posebno starije ene. Pored starake dangrizavosti,

157

zaboravnosti i iskljuivosti, prema kojima mladost najee nema razumevanja, Dubravka Ugrei problematizuje i one aspekte starenja koji izazivaju izvesno saoseanje. Ako je trea celina romana naslovljena Baba Jaga za poetnike, prvi deo bi mogao nositi naslov Starost za poetnike. Pripovedaica se ovde javlja kao svedok starenja sopstvene majke, kolekcionar znakova to svedoe o prolaznosti majinog ivota: pouteli heklani stolnjaci kojih starica odbija da se odrekne, tvrdoglavo nepriznavanje vlastite zaboravnosti, dirljivo brojanje tuih smrti iza kojih se krije strah od kraja sve su to svedoanstva o tome da kurs iz privikavanja na starost ima samo jedan, poetni nivo, i da je ovek u starosti, ak i svojoj, uvek poetnik. Otuda i bajkovitost drugog dela nije samo u njegovoj narativnoj strukturi, likovima i bajkovitom zapletu, ve najpre u injenici da nema niega stereotipnog u prii o tri starice koje odluuju da pod stare dane posete welness-centar i tamo uivaju u raznovrsnim programima za podmlaivanje. Zar u tim godinama ne bi trebalo da ostaju u svojim stanovima, ustaju u cik zore, ispijaju jutarnje kafe sa kominicom, a onda itavo pre podne provedu pravei redove u ekaonicama domova zdravlja, u potama, bankama? U prezentu, svaki drugaiji koncept izgleda nezamisliv i bajkovit. Zato bi roman Baba Jaga je snijela jaje mogao biti i roman-putopis o tome kako se stie na marginu ivota, drutva i dostojanstva, kako se postaje sporedan lik: jednostavno, brzo i lako, mnogo bre nego to bi se moglo oekivati, stereotip po stereotip, zabludu po zabludu. A Baba Jaga je, kad ve nije mogla da bude mitski junak neizmernih moi, samo simbol starosti koja se ne moe pobediti, ak ni uz svo naivno poverenje da emo biti veno mladi. Konano, u mitskom svetu sve se moe u sve preobratiti, ali starost se nikada ne preobraa u mladost. ivot, ipak, nije bajka.

158

RAZMENA DAROVA
Milica Mirkovi

ISKUENJA I ISKUAVANJA GRANICE


(Mirko Demi: Molski akordi, Agora, Zrenjanin, 2008) Svojom najnovijom knjigom Mirko Demi prireuje itaocima Concerto grosso (kako stoji u podnaslovu) u jedanaest stavova i dosledno u molskom tonalitetu. Otvarajui njegovu zbirku kratke proze, italac e zakoraiti na trusno podruje istorijskih preloma, ratnih sukoba, emotivnih, duhovnih i drutvenih slomova i oiljaka koji za njima ostaju. Akteri Demievih pria, pripovedai, uesnici i svedoci, bilo da priaju ili piu svoja seanja i ispovesti, bilo da glume ili posmatraju, ili ute svoju muku i tugu, kao u nekoj koncertnoj dvorani, operi ili pozoritu, uvek se trude da prekorae rampu, zamiljenu ili stvarnu granicu, kako prema publici, tako i u sopstvenom vremenu i okruenju. Kljuni pojam svih pria u Molskim akordima jeste granica, mea koja deli junake od ostalog sveta, od blinjih, porodice, sunarodnika, suvremenika. Granicu nameu istorijske i politike prilike, ali i nerazumevanje, netrpeljivost, uskogrudost, strah i otuenje, a ti okovi sputavaju Demieve junake vie no fizike barijere, tamnike reetke i zidovi duevne bolnice. Sve prie objedinjene su irim tematskim krugom unutar kojega se grupiu nekolika motivska jezgra, kao varijacije dominantnog problema granice, s punim potencijalom raznolikosti koju taj pojam i njegovi pojavni oblici nose. Demievu zbirku, poput rama, obrubljuju prie hronotopski situirane u milje nedavnih ratova na naim prostorima, s izvesnim impulsima hiranske simbolike, i u oba sluaja re je o preplitanju sakralnog i oskrvnua, ali su pravci njihovog meusobnog delovanja suprotni. Naime, u uvodnoj prii pod naslovom Iesus Nazarenus Rex Iudaeorum, nakon uvoda koji oslikava ratne okolnosti i izvitoperene aktere bratoubilakih sukoba u kojima se bude najmraniji porivi, a uruava svaki smisao i sistemi vrednosti, dinamini dijalog zainjen crnohumornim dosetkama doarava bogohulno ruganje statui Hrista skinutoj s krsta. Ta slika priziva novozavetne predstave uz inverziju vremenskog sleda dogaaja, naglaavajui iaenost i izoblienost ljudske surovosti, suprotstavljajui bezduno ismevanje jevaneljskom oplakivanju mrtvoga sina Bojeg koji se rtvovao za sav ljudski rod, pa i za svoje muitelje i za greno potomstvo koje ga blati sve do naih dana. Zavrna pria (ne raunajui Kadencu, dodatak koji sutinski odudara od tkiva ostalih tekstova, iako se na njih odnosi) takoe je svedoanstvo iz prethodnog rata, ali je mesto pripovedaa svedoka-uesnika ovde zauzeo svedok-posmatra olien u portretu starca na fotografiji na zidu. Time je postignut zanimljiv efekt pogleda s druge strane, s onog sveta, potrta je i prostorna i vremenska granica, nemi svedok je prozborio, preci se nastavljaju u potomcima i ivot se ne gasi uprkos stradanjima i haranju, uasima rata. Izuzimajui okvirne prie, tekstovi u Demievoj zbirci nisu grupisani prema izrazitijim kriterijumima (ui motivski krug, slini junaci), ve se niu u hronolokom poretku po vremenu zbivanja u svakom od njih. Budui da je zajedniki imenitelj svih ovih pria politiki

159

kontekst, ak uslovljenost sudbine junaka politikim strujanjima, Demi je svojom knjigom obuhvatio oko vek i po srpske, odnosno jugoslovenske knjievnosti, od revolucionarne 1848. do nedavnih graanskih ratova i ulinih protesta na samom kraju XX stolea. Jedan od dominantnih motiva ovih pria jeste i preispitivanje linog odnosa junaka prema otadbini, naciji kojoj pripada i zajednici u kojoj ivi, a ti problemi prelomljeni su kroz likove knjievnika, dravnika, ali i obinih ljudi na koje se obruila lavina politikih previranja. Za razliku od politikog kruga, koji s naih prostora iskorauje jedino prema Rusiji, krug literarnih doziva Demieve zbirke mnogo je iri i priziva, bilo kroz aluzije i motive u samim priama ili kroz moto kojim otpoinje veina pria, kako antike i biblijske tekstove, tako i pisce poput Vajlda, Helderlina, ehova, do Gombrovia, Pesoe i Kia. Likovi Molskih akorda uvek su u nekoj vrsti rascepa, moralnog ili duevnog, sputani drutvenim okolnostima ili sopstvenom nemoi, zanesenjatvom ili enjom, ili su pak izolovani, izopteni i odbaeni ili svojevoljno povueni do granice samoponitenja. U prelomnim trenucima svako od njih doivljava spoznaju bezizlaznosti, trenjenje od ideala, slom vrednosti, pa i slom ivaca. Stigmatizacija i marginalizacija, iako dve suprotne krajnosti, podjednako sigurno vode ka nepoeljnosti, odbaenosti i sputanosti, a znani i neznani junaci ovih pria, okovani dunou, ideologijom, neprilagoeni poeljnim modelima miljenja i istupanja, rastrzani izmeu sopstvenih oseanja i nametnutih uloga, zatoeni u kaznionama i ludnicama, pokuavaju da iskorae iz te teskobe. Neki od njih izlaz trae u paralelnim svetovima izborom po srodnosti s duhovima iz drugog vremena, s kojima ih vee umetnika i intelektualna bliskost, ali i slina sudbina u okruenju koje ih ne razume, poniava i odbacuje (Petar Koi i Sava Mrkalj, te Duan Srezojevi i Fridrih Helderlin u Molskim akordima). Drugi su izgnanici koji tee da se utope u novu sredinu, da zatru svoj identitet koji ih izdvaja i obeleava, ele da se izgube u masi, da utanjem ili pisanjem ponite sebe, a tako i svoju gorinu (Nomen nescio, itije Nikole ukovia, Luk i voda). Bilo da igraju politike prie (ivot je predstava za druge) ili priaju politike igre, zalueni ili ludi, svesno ili nesvesno odnaroene patriote (Ignjatovi, Omer-paa Latas, Adam Pribievi), na kraju svi oni ipak ostaju niiji, nikada potpuno ukorenjeni ni u narod, ni u politiku, ni u knjievnost (Ignjatovi, Srezojevi, Koder). Jedino je nesrea, tuga i patnja siguran put za sve, i samo se granice bola niim ne mogu prevazii. Pokuaj prelaska granice uoljiv je i na formalno-kompozicionom planu Demievih pria. Opredeljujui se za kratku prozu, pisac se trudi da na nevelikom prostoru ostvari to veu raznolikost narativnih postupaka, nastojei da relativno jednostavno, jasno kazivanje, neoptereeno stilskim bravurama, osvei neobinim pripovedakim pozicijama i formama naracije. Tako su se u ovoj zbirci nale ispovesti u obliku dnevnikih zapisa ili uhvaene u svesti junaka, bez beleenja, preutne ili otvorene mistifikacije pisama, prie u kojima dominira dijalog, koji ponekad doprinosi dramskoj napetosti ili iskazuje dileme i sutinske stavove junaka. Pozicija pripovedaa varira se u irokom luku od linih ispovesti u ja-formi, mnoinskih oblika u kazivanju svedoka-uesnika, preko epistolarnih ili dijalokih obraanja drugom licu, do stanovita sveznajueg naratora ili oneobienog posmatraa-paciensa u vidu uramljenog portreta. Ukoliko sm pripoveda nije i glavni junak prie, vrlo se esto meu njima uspostavlja veza, bilo srodnika ili sunarodnika, satrpetna ili suparnika. Moda su meu najuspelijima upravo odnosi srodnosti po izboru meu piscima razliitih epoha,

160

ak kultura i jezika, ali bliskih duhom, talentom i stradalnikom sudbinom, kao i izokrenuta perspektiva svedoenja fotografije pretka o docnijim zbivanjima i vienje potomaka iz vizure onostranog, zagrobnog, zagraninog. Uza sve tenje da se prekorae i ponite nasleene i nametnute granice, tematske, strukturne, anrovske i poetike, Demiu ne polazi uvek za rukom da savlada ogranienja i uzleti ka vrhuncima savremenog proznog stvaralatva. Ta pomanjkanja, reklo bi se, nisu posledica zanatske nevetosti ili nedostatka sveine ideja, jer pisac ume da iznenadi i zadri panju kako smenjivanjem razliitih narativnih postupaka, tako i zanimljivim izborom motiva i uoenim intertekstualnim dozivima. Osnovna slabost Demieve proze jeste njegova lina stvaralaka nesigurnost u snagu svog izraza, koja se ponakad granii s nepoverenjem prema itaocima, pa stoga esto pretrpava tekstove nepotrebnim objanjenjima, rasvetljavanjima aluzija, metafora, zapadajui u praznu rasprianost. Upravo je Kadenca, koja zakljuuje piev veliki koncert kratke proze, najslabija karika knjige, izlian disharmonini dodatak koji suava upuivako polje pria na one konkretne junake, motive, odnose i znaenja koja je autor imao na umu stvarajui ih. Saznanje o tome ta je pisac hteo da kae ograniava itaoce i umanjuje snagu i vrednost inae solidne i interesantne proze. Borhesovski manir nije se uspeno nakalemio na Demieve prie umnogome razliite prirode i inspiracije. Mada je posluio kao plodno motivsko jezgro i jo jedan od vidova konkretizacije pojma granice, meusobni odnos knjievnosti i politike, u izvesnom smislu, ipak optereuje ovu prozu. Iako nema neangaovane knjievnosti, posebno u burnim vremenima i na prostorima stalnih previranja, teko je u tome nai pravu meru, a gotovo dosledno insistiranje na uplivima politikih inilaca u literarna strujanja u opsegu proze Demievog stvaralakog daha i dometa nije najjaa strana pria. Presudni kvalitet njegovih Molskih akorda jesu univerzalne ljudske dileme, problem nerazumevanja okoline za posebnog, nadarenog pojedinca, oseanje nepripadanja, iskorenjenosti, nemogunost (u smislu nemoi, ali i nehtenja) prilagoavanja, pokuaji potiranja, zatiranja prolosti i neizbenost seanja i pamenja, kao i promiljanje smisla, svrhe i snage umetnikog stvaranja. Ukupni utisak o proznom koncertu Mirka Demia i njegovim pokuajima da uskladi oscilacije na osetljivoj granici knjievnosti i vanumetnikih elemenata ostaje u senci pojedinanih uspelih pria kojima piscu polazi za perom da uskomea ustaljeni poredak, da pomeri mee i uglove posmatranja. Ipak, utisak o kvalitetu i snazi kompozicije umnogome zavisi i od nadahnua interpretacije, sluha i osetljivosti umetnikog nerva italaca. Mirko Demi je molskim minijaturama istupio na rampu, i potrebno mu je samo malo vie pouzdanja u snagu sopstvenog izraza i poverenja u literarni senzibilitet publike pa da njegova proza prevazie granicu.

161

Sonja Veselinovi

DOMILJANJE ARHEOLOGIJE
(Enes Halilovi: Listovi na vodi, Prosveta, Beograd, 2007) Poznati argentinski pripoveda napisao je jednom: Video sam neto belo na nebu. Kau mi da je to / Mesec, ali / ta mogu uiniti sa jednom rei i jednom mitologijom. Njegove kratke prie i pesme crpele su svoju grau iz istog vorita mitologija, a svoje rei upravljale prema slinim poetikim zahtevima i smernicama. To da li Enes Halilovi Borhesa smatra za svog duhovnog oca ili uzor, potpuno je nevano. Daleko je bitnija injenica da je Halilovi umeo od njega da naui ta moe sa jednom rei i jednom mitologijom re da ponavlja dok se iz nje ne izrodi druga, pa trea, pa sedma, mitologiju da nakrivi, iskosa pogleda, dok ne pone da znai drugo, pa tree, pa sasvim deseto neto. A opet isto, arhetipsko. Halilovieva nova pesnika knjiga Listovi na vodi poetiki se ne razlikuje mnogo od njegove knjige kratkih pria Kapilarne pojave (2006). Tehnika sabiranja znaenja i poentiranja u malom, jednako je prisutna i u njegovim priama i u pesmama. Razlika je moda samo u koliini naracije i njenoj ulozi, a ponekad ni u tome. Pisao je jo Borhes: Nema nieg starog pod suncem. Sve se dogaa prvi put, ali na veni nain. Da bi nam ispriao svoje pesme, Halilovi se potapa istorijom, mitologijom i raznim skazanijima. Podudarnosti je moda previe i uvek je to jedna od one etiri prie, ali ipak ne u potpunosti, jer onaj ko priu doivljava, doivljava je po prvi put. Sabiranje ivotnog iskustva u konvencijama kratke prie ili pesme trai makar zrno ili iluziju nakupljene mudrosti. esto je, pak, i ta mudrost to prethodi taki kao konanoj i svaijoj poenti, samo jedna od konvencija. Shvatajui to, Halilovi dolazi do svog specifinog pristupa grai, onoj materiji proivljenog i iskustvenog, poigravajui se statusom ivotne mudrosti kao takve, i pouke i poente kao momenta postizanja efekta u tekstu. Veoma je za ovu dimenziju njegovog stvaranja vana kazivalaka crta pesama, budui da se nekome neto kazuje uvek sa eljom da se na kraju postigne odreeni efekat i uticaj na sluaoca. Naravno, nije Halilovi u svakoj pesmi podjednako uspean dok primenjuje ovaj svoj postupak, koji nekada pokuava da realizuje u tri-etiri stiha, a nekada u daleko duim pesmama, razvijajui paljivo narativnu nit. Moda su i najzanimljivije one pesme u kojima se moe naii na autopoetike reference i promiljanja. Komunikacijski proces, na kome se insistira kao na jednom od kljunih elemenata pesme, vezuje se koliko za relaciju govornik-slualac, toliko i za relaciju zajednica-govornik. este su deiktike kojima se naglaava aspekt kazivanja, a posebno prvo lice jednine ili mnoine prezenta kao dominantno vreme. Pesma O Masteju poinje, tako, stihovima: Znamo da je postojao nekad pisac Valgije Ruf, / Ali nita mu od spisa nije dolo do nas. Kolektiv se i gramatikim oblicima provlai kao referentna taka pesme, odnosno prie koja se prenosi. Takva je i legenda po kojoj je Mastej, sin ovoga pisca, skoio u vodu da spase njegove listove i utopio se. Halilovi zakljuuje: Da bar znamo kakav

162

RAZMENA DAROVA
je italac bio sin mu Mastej, / Slutili bi kakve elegije / Zgubi Valgije Ruf. U ovoj pesmi, dakle, pronalazimo one listove na vodi iz naslova zbirke, koji bi mogli da ukazuju i na odreenu ulogu i sudbinu knjievnosti. Ona svoj smisao nalazi tek u konkretnom itaocu, koji je za delo primaran i uvek prethodi procenama istorije knjievnosti. Bez italaca, svekolika je knjievnost rasuta po vodi. Njena vrednost za istoriju knjievnosti moe biti srazmerna broju privrenika koji bi se bacili u vodu u nastojanju da listove sakupe i sauvaju; za ivot dela, pak, dostaje i samo jedan, ali onaj pravi. Za tom milju pesnik ide i u Sluaju, pesmi o otkrivanju pisca koji pie samo na zadnjim stranicama debelih knjiga. Tamo ga moe pronai posveenik, radoznao i istrajan italac. No, i da ga niko ne pronae, pronai e sam sebe kada naredni put bude itao Tihi Don ili 1001 no. U pesmi Smokva i maslina i Gora sinajska osvetljava se meuuticaj iskustva i opevavanja iskustva: Danas, u hladu poezije / itam maslinu, // I mislim na dan / Kad sam // U hladu masline / itao poeziju. Pesnikova usredsreenost na proivljeno moda prati i onu drevnu mudrost Primum vivere, deinde philosophari. Kontemplativna, istonjaka smirenost, koja proizlazi iz pravovremene spoznaje, i ovde se provlai kao dominantna crta pesnike slike. No, Halilovi se ne zaustavlja na tom meditativnom nivou, njemu je potrebna pria, narativni segment, neoekivani obrt. Njegovo promiljanje bia poezije odraava se i u minijaturi Kad bi, koja glasi: Kad bi zaista postojao / Orfej, // Da li bi itao poeziju? Pomalo ak i insistira autor Listova na vodi na razliitim varijantama skrivenog pisca, nesvesnog pisca, prezrenog pisca i itaoca tragaoca, ije se umee granii sa magijskim, alhemijskim moima. Jednostavnim, neukraenim jezikom uvodi Halilovi u nekim pesmama itaoca u svoju naporednu postavku vremena prolih i vremena iskazivanja, koje se ponekad vezuje za neki konkretni detalj dananjice. ini se da je u duim pesmama tee postii efekat ili obrt kojima tei energija izraza ovog autora. Na osoben nain prelistavajui istoriju, u pesmi Prvi i zadnji odbrojava do islamskog pesnika i mistika Rumija i persijskog vladara Kira i dalje, da bi na kraju u jedno sabrao itav taj niz ljudi koji uporno lie jedni na druge, a zapravo lie na zemlju. Potencirajui finale pesme, pesnik katkad ide nautrb celine. Tako se u ovoj pesmi najzanimljiviji redovi nalaze u sredini (Mnogo je zemlje iza ela, mnogo je nas u zemlji. // U vremenu postoji / Kazivanje u Koje nema nikakve sumnje), ali, budui nenaglaeni, ne doprinose u dovoljnoj meri ukupnom utisku. Nekolicina pesama nastaje oko odreenih anegdotskih ili aktuelnih dogaaja, da bi njihov autor uplitanjem istorijskih referenci doveo do ukrtanja planova i problematizovanja obaju. Tako u pesmi Santo subito polazi od zahteva naroda na sahrani Jovana Pavla II da se on odmah proglasi svecem, te zatim priziva stari sukob Grke i Rima da bi razmotrio ko je dalje dospeo, ko je stvarni pobednik u vekovnom nadmetanju (Plae li Grka danas? Zavidna da li je ona? / Kud ostaju svi polisi njeni, kud ode suparnik Rim?). Odzvanjanje arhetipskih slika u nesrodnim i udaljenim takama istorije, preispitivanje porekla uvoenjem motiva groblja, kostiju, arheologije, sve to uspostavlja jedan pesniki svet u kome se naporednosti uoavaju, belee, ali ne simplifikuju. Ponegde se Halilovi i podsmehne nastojanjima arheologa da protumae davno nestali svet, kao da eli da ukae na to da su reenja nedoumica gotovo uvek ona najjednostavnija, ona veita. U pesmi Toga candida rimskog kandidata nailazimo na stihove: Tumae arheolozi ivot i smrt, tumae / Da su ljudi u tom gradu vjerovali kako se iz

163

groba putuje / Na onaj svijet pa je mrtvome potrebna aa, / Da se okrijepi na putu / I novi, da plati prevoz. Njihovo teoretisanje suoava se sa problemom kada u jednom grobu pronau ealj, u grobu elavog oveka. I tu Halilovieva zavrnica zvui efektno i ubedljivo, budui neoekivano jednostavna Mora da je imao biografiju. Naravno, nije Halilovi uvek toliko uspean u poentiranju i zaokruivanju pesama u Listovima na vodi. U Novoj arheologiji, recimo, stihovi Nazadak pogodio i Napredak ili Dobio eer, bez hljeba ostao, uprkos uklopljenosti u dominirajui ton pesme ili pak sociolekt, deluju bombastino u celini ove ipak dosta suptilnije zbirke. Takvu finu, tananu emociju doarava pesma Usputni autoportret u iekivanju jutra kada e sunce izii sa Zapada: Nazirem, // pod brdom gdje sam roen / neko zamie ka borju ija je smola tekla kroz moje rane strofe / i kasne simfonije... Ovo je jedna od retkih pesama u kojima se lirski subjekt povlai u intimu i odrie se glasne komunikacije i svoje ive jezike veze sa kolektivom. Kontrast glasnogovornitva na radio-talasima i elje za zamicanjem u predele detinjstva, u inkognito travara, ljubavnika ili skitnice, jedna je od najlepih pesnikih slika ove zbirke. Pa moda i prikaz u malom njenog unutranjeg trvenja, sukoba dveju vizija, poetikih programa. Takvu problematiku, u sutini, obrauje i Pismo Plutarhu. Potreba za irom komunikacijom kroz pesmu, a istovremeno i svest o tome da pesnika retko ko za ozbiljno uzima i uvaava njegove rei, to su dve kljune okosnice Halilovievog pesnikog izraza. Pozivajui se na Solonovo pevanje o Salamini, on uvia sav besmisao takvog pokuaja danas, budui da pesnik ne moe imati dovoljno kredibiliteta za javnost da bi se uopte mogao napraviti ludim. Ako si nekad itao stihove svoje, na trgu / Kakvom il bilo gdje, javno, pred ruljom tom, / Ti vie nikad ne mora da se napravi lud / A to je, Plutarhu, smrt gora od smrti svih. Uprkos svemu tome, poezija pronalazi svoje moduse opstajanja. I Enes Halilovi je nainio zanimljivu knjigu. Ona nije ujednaena po svom estetskom domaaju, s obzirom na to da pesnik nekada ide vie za efektom nego za dubljim znaenjem ili uoblienjem celine, ali itaoca svakako ne ostavlja ravnodunim. A ni pesnika skrivenim. Kada je re o naim rodovima, sitnoj istorijskoj boraniji, moda neki krupniji smisao od komunikacije ne treba ni traiti.

164

RAZMENA DAROVA
Anelko Erdeljanin

OD CVEA DO KRAJNJIH ZVEZDA


(Paun Petronijevi: Prebelo jedro, Svitak i UKS - Podrunica za Zlatiborski okrug, Poega - Uice, 2006) Bio jednom divan pesnik, pa umro mlad... U devetnaestom veku, u srpskoj poeziji, to je bio est sluaj, a ima primera i u dvadesetom. Jedan od njih je Paun Petronijevi (Ribaevina, 1936 Beanijska kosa, 1962), ije su izabrane pesme (izbor iz obimne pesnike zaostavtine) objavljene povodom 70. godinjice roenja (izbor i pogovor Milijan Despotovi). Prireiva je dobro izabrao uvodnu pesmu, bez naslova, izdvojivi iz same pesme rei za uvodni naslov Do krajnjih zvezda. Tom pesmom nagoveten je kompletan tematsko-motivski krug pesnitva Pauna Petronijevia. U njoj je sabrana visina oka od vea do krajnjih zvezda. Tu je teskoba pesnika iskazana simbolom brodova stisnutih kao ptice uhvaene u procep nevine, tu su bedra zrele ene i enja daleka, svenuto cvee i ptice, i opet ptice to ga umornog mue i misaona nit na jednoj istoj stazi na jednoj dobroj stopi. Od nepunih 27 godina, Paun je bolovao dvanaest. itavu muevnu mladost proveo je bolujui, a nije klonuo duhom i potonuo u depresiju. U njegovim pesmama ima i tuge i ala za nedostignutim, ima svesti o bolesti i smrti, ali njegovim stihovima ipak dominira zdravo oseanje za lepotu i radosti ivota. U tako mladim godinama pesnik ve zna da mu je poezija najjaa spona sa ivotom. Zagledan je pesnik u cvee (cvee svih boja), travu i zvezde (do krajnjih zvezda). Pesme Pastir trai dno neba, Trnje i cvee i Zasej me cvee moje, u slojevitom spletu emocija i misli, moda najbolje iskazuju spoj patnje i enje za lepotom u punom (kristalisanom) sjaju. U tome krugu lepote je i ena, i ljubav doivljena ili samo eljena. Tragikom slomljene mladosti snano se doima u pesmama ljubavnog bola, kao to su Glas koji neto eli da kae, (Do vriska me boli ljubav jedna), Poruka i dr. O svojim bolesnikim snovima, besanim noima i postojanim mukama tela Pauna Petronijevia, pesnik peva suzdrano, bez patetike koja trai samilost, ali otvoreno i upeatljivo imenuje boljku u svim njenim vidovima. U ovom izboru se nalazi ciklus Crveni kaalj i u njemu pesma Mi grudni, reite metafore u naslovima koje bolniku dijagnozu pretvaraju u esenciju bola, to duboko pogaa i srce itaoca. Takav italaki doivljaj ine i druge pesme pomenutog ciklusa Pismo majci Raji, elja i oprotaj, Inat na kraju veka, U oima se svet svrava i dr. Impresivna je simbolika ptice u Paunovoj poeziji. I sam je dobio ime po ptici, raskonoj ptici iz dvorske bate (u njegovom sluaju re je o bati pesnitva i bola). Taj simbol je najvie prisutan, i moglo bi se rei da je poetski najproduktivniji. Paun peva o ptiijem letu, lepoti ptica (ptice kao najlepi znamen), o pojedinanoj ptici (eva, grlica, dral itd), o jatima, o odbegloj ptici, a sve u kontekstu intimnog doivljaja. Jedna pesma nosi naslov Mala ptica, a ona, ta mala ptica (kadikad tica), i kroz druge pesme proleti. U nekim sti-

165

hovima zapaamo oba velika poetna slova: Mala Ptica kao ime i prezime. Mala ptica je tako prerasla u vieznanu parabolu, u kojoj se moe sagledati sav ivot pesnikov i smisao ivota. U slinom kljuu (parabole) mogu se itati i pesme u ciklusu Nosim svu penu, u kojem je karakteristina Bela pesma. U njoj, kao i u drugim tekstovima, nalazimo bogate naslage pesnike misli. Jedna i nosi naslov Misli. Pesnik razmilja o oveku, o ivotu, o svemu to ivot ini, o prolaznosti, o onome to ostaje. Mlad pesnik, osuen na kratak (prekratak) ivot, o ivotu govori zrelo i mudro. I svaka njegova misao podstie na novo razmiljanje o venim i uvek novim pitanjima. Ovaj italac, za kraj ovog kratkog osvrta, predlae da obavezno razmislimo barem o dva Paunova stiha, iz navedene pesme: Jedan dan vedri moe ko brana sve bure bola da sreom sprei. Nije shvatio niko mene. Nisam ni ja shvatio nikog.

166

RAZMENA DAROVA
Slobodan Jovanovi

NIKADA ZAKASNELI OSVRT


(Ljubinko Pui: Pisanje grada, Urbana svakodnevica, Prometej, Novi Sad, 2007) Arhitektu Ljubinka Puia sreo sam 24. oktobra 2007. godine pre podne, u prostorijama Drutva arhitekata Novog Sada u Miletievoj 20. Iz profesorske tane izvadio je i sa uobiajenom, kolegijalnom posvetom, uruio mi je svoju upravo odtampanu knjigu Pisanje grada, sa podnaslovom Urbana svakodnevica, koju je novosadska izdavaka kua Prometej izdala krajem leta. Isto vee, pred lanovima Novosadskog kluba, uz pomo ilustrativnog materijala koji je snimio umetniki fotograf Aleksandar Plakov, pasionirani ljubitelj ajnforta, kapija i drugih detalja i slojeva graditeljske batine Novog Sada, govorio sam o Bulevaru osloboenja, u ideji zaetog poetkom este decenije 20. veka, tada jo kao bezimenom bulevaru pod brojem 1, realizovanom 1963-1983. godine pod imenom Bulevar 23. oktobra. Predavanje je bilo uprilieno povodom, 63. godinjice Dana osloboenja Novog Sada (23. oktobar 1944), sa tezom da taj bulevar nije samo puka saobraajnica, ve je, sam po sebi, sa izgradnjom uz oba lica i u zaleu, pa i po posledicama na urbanistiko-arhitektonsku sliku grada, svojevrsna galerija arhitekture, urbanistikog razvoja i ivota Novog Sada galerija na otvorenom, ija se postavka popunjava od sredine prolog veka sve do danas, otvorena jo uvek za moguu dopunu, kritiku valorizaciju i zaokruenje. Bilo je to jo jedno predavanje u nizu Pria o gradu, zapoetih 8. decembra 1992. godine, u Sveanoj sali Platoneuma, pod naslovom O izgradnji grada Novog Sada, u ijem odravanju mi je tada, svojim slajdovima, pomogao majstor fotografije Sran Stevanov. U nizu pria, pored drugih, 9. septembra 1998. godine, govorio je i dr Ljubinko Pui, zastupajui tezu da se identitet grada brani kulturom, jezikom i prostorom (Dnevnik, 13. aprila 1998. i DaNS, 24. januar 1999, str. 5). Govorei o Bulevaru osloboenja, a naravno, dotiui se povodom njegovog trasiranja i realizacije, itavog konteksta poratnog razvoja, citirao sam i neke od konstatacija koje je na raun Bulevara, i ne samo njega, u Dnevniku od 13. aprila 1989. objavio dr Ljubinko Pui, ne znajui jo da je i taj tekst: O kom urbanizmu je re, jedan od onih koji su uvrteni u knjigu Pisanje grada. Autor knjige, tada jo, kae: Koliko sutra neko e se moda sa pravom zapitati ta je to to je kvalitetu grada doneo Bul. 23. oktobra, sa svojim nedovoljno definisanim konceptom i gde su se zatrle anse da on bude, urbanistiki i arhitektonski koliko-toliko artikulisan, nagovetavajui dalje: Koliko sutra doi e neki novi urbanisti (a mora se priznati da ih poslednjih godina nikako nije bilo) koji nee pristajati na kompromise van struno obrazloivih argumenata, po cenu dogovornog urbanizma. Istini za volju, moram ovde upozoriti na injenicu obznanjenu u pomenutom DaNS-u, da je: STVARALAKA OMLADINA NOVOG SADA U AKCIJI, te da se meu tada eksponiranima nalaze neke od linosti danas mladih i aktivnih urbanista, projektanata i graditelja

167

savremenog Novog Sada (D. Poli, . Ivanovi, S. Firanji, A. Ferik, T. Karadi i neki drugi koji zavidne karijere postiu u inostranstvu). Nije mi, meutim, cilj zadravanje na primeru povodom koga je Pui kritiki izrazio nezadovoljstvo urbanistiko-arhitektonskim promaajima za kakve oigledno smatra nain prosecanja i izgradnju Bulevara osloboenja i ne samo njega u Novom Sadu. Nije mi cilj ni to da se otrini datih ocena suprotstavljam komentarom da ideju o Bul. osloboenja i injenice o efektima njegove izgradnje sa obodnom arhitekturom, pre svega treba sagledavati na nivou idejnog koncepta i u svetlu razvojnih elemenata ukupnog poratnog rasta grada i svih uslovljenosti za to. Ne elim sada i ovde ni da branim institucije koje su se urbanizmom u Novom Sadu bavile, niti da aboliram strune i nestrune koji su bili akteri urbane politike, tehnike i prakse jer je to, , stvar detaljnijeg i svestranijeg razmatranja. Mislim, meutim, da stoji jo uvek onaj davni i poznati naslov jednog teksta dr Zorana Manevia: NE PUCAJTE NA ARHITEKTU, odnosno NE PUCAJTE NA URBANISTU, jer nisu samo oni krivci za sve. Imajui u vidu sve to se deavalo poslednjih decenija, ostajem sklon dodatku: Ne bi trebalo ni u prenosnom smislu pucati na urbaniste kao na nekakve krivce za sve mogue i nemogue nedae i nepodobnosti naih novih naselja. Treba rae razgovarati, ee, daleko vie, smirenije i odgovornije, tolerantnije, na osnovama poznavanja materije i injenica (detaljnije u razgovoru koji sam za Dnevnik, 2. 12. 1979, vodio sa novinarkom Nevenom Simin). Knjige, knjige, a ne zvona i praporce dakle, kako je govorio na veliki Dositej i kako to knjigama, ovde i za nas ini arhitekta Pui. Znaajan i indirektno-potvrdni stav mom komentaru moe biti zavrni citat Puievog teksta iz 1989. godine (u knjizi Pisanje grada, str. 116-120) koji glasi: Ja se pre svega zalaem za strunu, argumentovanu, kolegijalnu, potenu i kompletnu raspravu. Zalaem se za kulturni dijalog kao takav. On sam po sebi mora biti demokratski. Ne zatvoren u urbanistike institucije grada, jer grad jo uvek ima dovoljno arhitekata i urbanista koji nisu uestvovali u njegovom zatvoreno-dogovornom kreiranju, ali za struni dogovor jesu. Taj pomak mogu uiniti samo oni koji razumeju i vole ovaj grad, koji iz njega ne ele i ne mogu da pobegnu. Ali, ni iz njihove svesti nikada ne treba da se izgubi saznanje da e se grad razvijati i graditi i posle njih. U pravu je Pui, jer istina je da su gradovi u funkciji linih kontakata ljudi, razmene ideja i trgovine, da su srce nae kulture i pokretai ekonomije. Da bi obezbedili kvalitet ivota i odrivosti trebalo bi da budu socijalno ukljuivi, ekoloki efektivni i dobro dizajnirani (R. Roders, prema DaNS-u br. 56, decembar 2006), a pri svemu tome dijalog jeste osnovni indikator gradskosti i prepoznavanja grada, kako je to govorio Duan Mati: Mi razgovaramo, znai da smo u gradu (Drako Reep, Sve rue Srbije, Razgovori sa Matiem, Aranelovac, 1985, str. 107). Obradovalo me je kada sam, tokom ovog prolea, deo tekstova iz Puieve knjige proitavao u feljtonu Dnevnika. Mogao sam da ih preporuim za itanje prijateljima koji novaca za knjige nemaju, a dobru knjigu vole. Mislim da su me neki bar posluali. Samoj knjizi, nakon prvog preleta po sadraju tekstova u njoj, vraao sam se esto i vraam se detaljnim iitavanjem, uvek sa oseajem dunosti na osvrt bar, koji ova knjiga i njena tema zasluuju od onih autoru slinih ljudi kojima je, kako Pui kae, grad utoite, ljudi koji su zavisnici grada, koji se profesionalno bave gradom, ukoliko tako neto uopte postoji, jer danas se gradom svi bave. Od tog svi (da li) i onog niko (da li), ini se, meutim, da su takoe potrebne svestranije analize i rasprave.

168

Arhitekta, dr Ljubinko Pui (Novi Sad, 1952), urbanolog i redovni profesor sociologije grada i sociologije okruenja na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, posle sedam zapaenih knjiga koje je, od 1987. do 2007. godine, objavio, te niza tekstova u strunoj publicistici, kao i dnevnoj tampi, odlukom da u najnoviju svoju knjigu sloi 77 kraih tekstova (Pui ih naziva minuskulama) nastalih izmeu 1981-2004. godine, od kojih su samo dva do sada bila publikovana (O kom je urbanizmu re? Grad mora da bude vaniji od malih urbanistikih kalkulacuja, Dnevnik, 13. april 1989. i Grad i rat, DaNS br. 26, jun 1999, str. 6-7), uinio je svakako, vredan kulturni gest. Njegov izdava takoe. Naslovima i sadrajem koji se tiu tema istraivakog i naunog rada, pa i prakse koju je kao urbanista upranjavao, svi Puievi tekstovi, svojevrsni su lini refleksi njegovi na stvarnost urbanog okruenja u kome ivi ili u kom se sticajem okolnosti kretao i povremeno boravio. Koliko god da evociraju i apostrofiraju zapaanja vezana za ivot, ljude, mentalitet, urbanitet Vajmara, Varave, Praga, Amsterdama, Bolonje i drugih evropskih gradova, u svim tekstovima re je zapravo o Novom Sadu ili o bliskom Beogradu, te o onim aspektima urbaniteta i urbane prakse koja nam je esto, neopravdano i pravovremeno manjkala, a, politikom manipulisana, jo ee bila nedostignuta, otuena, izgubljena ili oteta. Kao jedan od onih, kod nas retko uspenih i vrsnih znalaca zaboravljene vetine itanja i razumevanja gradova koji nam je sopstveno itanje grada predstavio i posebnom knjigom pod tim naslovom (Ljubinko pui, itanje grada: Izmeu duha i materije, Novi Sad, 1995), Pui se sada, knjigom Pisanje grada, opredelio za lini, dodatni doprinos zalaganju za vaspostavljanje one druge, zanemarene vetine koju je protomajstor Bogdan, skoro pre tri decenije, nazivao jo znaajnijom i buduom vetinom zajednikog, kolektivnog ispisivanja gradova ( Bogdan Bogdanovi, Dokle dopire ljudski glas, Politika 10. novembar 1979). U svom ogledu na temu Za i protiv grada, Bogdan Bogdanovi je apelovao da se ta od vajkada divna majstorija i veliko ljudsko, a zaboravljeno pravo na grad ipak povrate. I eto nas, tri decenije od Bogdanovievog apela, ponovo pred pitanjem koje logino sledi: ima li u svim tim razmiljanjima, podseanjima i apelima za obnovom drevnih vetina i praktinih pokuaja kolektivnog ispisivanja gradova i pisanja grada, nekog kontinuiteta u ciklinoj razvojnoj spirali ili je sve to samo stalno obnavljanje kroz vreme nekih veitih istina o gradu? Ima li tu nekog pomaka? Kada, dakle, podseam na Bogdanovia i svu njegovu dokumentaciju i argumentaciju na koju se, nesporno, Pui oslanja i kojom se kao njegov ak inspirie (Gradoslovar, Urbs i logos, Grad i smrt, Grad i budunost, O srei u gradovima), seam se svakako i onih ve davnih pitanja velikog Nikole Dobrovia O jedinstvu i zasebnosti arhitekture i urbanizma i njegove varljivosti (ta je urbanizam, Politika, 24. mart 1963)! Knjiga Pisanje grada pobuuje dva toka dve linije moguih odgovora, dodatnih pitanja i rasprava. Jedan ide ka problematizovanju ideja, prakse i mogunosti kolektivnog ispisivanja gradova. Drugi kree ka stalnom podstrekivanju strune i ire javnosti na borbu za puno uee u javnim poslovima pisanja grada, kao delu uea graana u javnim astima i upravi grada, jer samo je onaj graanin pravi koji uestvuje u tim javnim astima i upravi, kako je govorio Aristotel (Franjo Petri, Sretan grad, Zagreb, 1975) ili kako je na uvaeni arhitekta i urbanista, Branko Maksimovi, citirao Perikla: Ko niim ne uestvuje u stvarima svojeg grada, taj nije miran, nego je rav graanin (Pravo graana na urbanizam

169

svog grada, Politika, 26. maj 1979). Na obe linije, ini mi se, potrebno je intenzivirati rad i angaman struke i politike, jer je urbanizam prevashodno pitanje politike i autonomije gradova i preuzimanja odgovornosti za njihov razvoj (Leonardo Benevolo, Grad u istoriji Evrope, Beograd, 2004). Savremena arhitektura je, pak, u svoj mnogostrukosti izraza i pravaca, na putu povratka sutastvu umetnosti graenja. Pui nas podsea na injenicu da nam je grad ponovo u burnom procesu jo jedne faze permanentne rekonstrukcije, kako bi se izrazili urbanisti, ili da je u fazi tekue razgradnje. Graani koji taj proces proivljavaju, doivljavaju ili ga samo usputno prate, svesni ili ne njegovog odvijanja, znaaja i uticaja na sopstveni ivot i ivot grada, po prirodi stvari, kako bi rekao Tit Lukrecije Kar, prvi su koji, najpre instinktivno, a potom i fiziki osete pozitivne ili negativne strane i posledice tih promena, sa perspektivom da ih dugotrajno ili trajno snose. Urbani prostor menja svoj oblik. Da! Ali, menjanje oblika mogue je ne samo enormnim obimom gradnje, ve je mogue i bez zidanja novih zgrada. U svakom sluaju menja se i znaenje urbanog prostora, jer urbani prostor nije uvek i nije samo urbana teritorija (Saskia Sacen, Nove drutvene ontologije u doba totalne komunikacije, Centar za nove medije Kuda.org, Novi Sad, prema DaNS-u br. 47, septembar 2004, str. 24). Dok se pomenuti proces irenja, rasta, rastakanja grada (termin Puiev), odvija tempom i obimom koji ima dalekosene posledice po psiho-fiziko stanje graana i njihovu elementarnu bezbednost, dok modeli deklarativne demokratije, slabosti sistema institucija i ustanova, raznih zavoda za planiranje, urbanizam, zatitu, izgradnju i mnogo ta drugo u funkciji grada ometaju upravljanje delovima teritorija odozgo, pa i interno, a urbanu transformaciju prate sukobi liberalistiki usmerene veine i velika grundiranja dojueranje arhitekture i urbanizma (Stefano Boeri, Postojanje dve Hrvatske, IP 3/12, Zagreb, 2003), Pui skromno i izokola urgira potrebu za javnou, potrebu za kritikom, za preuzimanjem odgovornosti, putem stvarne demokratije, potrebu istinskog dijaloga u funkciji i na tragu jednog novog pisanja grada. Ko ume da ita taj e to razumeti! Nepismenima, naravno, treba kola, a do nje staza sazrevanja i tolerancije. Staza obrazovanja, kulture, uenja i privikavanja urbanom redu i zakonu. Dodao bih: otvaraju se mogunosti za sociologiju arhitektonskih kultura, otkrivaju se novi socioloki aspekti arhitekture kao kulture prostora. U simbiozi rada sa studentima, kako na Filozofskom, tako i na Fakultetu tehnikih nauka, na odseku arhitekture ili kroz rad sa graanima i meu njima. (Beograd organizuje Nedelju arhitekture, a Novi Sad ima svoje Dane arhitekture.) Zato? Zato to bi, ini mi se, tek tako edukovani, budui arhitekti i urbanisti ili angaovani graani mogli da odgovore na ono duhovito izreeno oekivanje dr Ranka Radovia u pristupnom predavanju prilikom osnivanja Novosadske arhitektonske kole (1977), da bi voleo da ih uje, kada kroz etiri decenije budu odlazili u penziju kakav e odgovor imati na pitanje jesu li i ta su ostavili iza sebe kao njegovi bivi studenti. Svoj zakasneli osvrt na Puievo Pisanje grada, a povodom urbane svakodnevice, piem jo uvek sa istim onim uverenjem koje sam imao objavljujui u Dnevniku svoj prvi prilog (13. januara 1966), na iste povode svakodnevlja i kasnije: uverenjem da e se pisanje grada kad-tad rehabilitovati ili se uspostaviti kao drutveno smisleni napor i praksa. Sa istim uverenjem danas oseam potrebu da pobudama kolege Puiu pruim podrku u beleenju i detekciji svih onih pojava koje jesu urbana svakodnevica, te u njegovom kritikom reago-

170

vanju na oigledne ili jo zapretane devijantne pojave i primere nae, ali i ire urba-arhitektonske stvarnosti. Naravno i podrku otkrivanju uzroka i posledica stanja. Tano je da Novi Sad jo uvek nema udruenje svojih urbanista, pa ni sekciju Udruenja urbanista Vojvodine i pored toga to je broj mladih kolega koji se urbanizmom u Novom Sadu bave znatan. Tano je da Novi Sad ima delujue Drutvo arhitekata i asopis DaNS. Ipak, izostanak elementarnih pravila i normi, izostanak iskustava tehnike urbanizma, a ne samo potovanja planske dokumentacije i uslova nadlenih slubi, ve i sva nakaznost i graevinsko-tehnika manjkavost tekueg rasta grada nalau, hitnu intervenciju i odbranu grada. Odbranu koja treba da bude oliena u dejstvovanju na svim frontovima mogueg oivljavanja i objedinjavanja reakcija graana na uveliko oroavljeno i izubijano, nezdravo nabujalo telo grada, njegovo lice i duu. Formulisanje odgovarajue urbane politike (eto zadatka za novu gradsku vladu), te provoenje prakse zasnovane na kritikoj analizi, istraivanju i naunom pristupu problemima ne samo rasta, ve i strukture, izdrljivosti i potencijala ljudi i prostora, izrada i usvajanje planova od strane kompetentnih i nezavisnih, valjanih revizionih komisija koje rade po kriterijima znanja i iskustva, demokratinosti odnosa struke sa javnou, realizacija planova uz potovanje i kontrolu graana, te aktivan odnos institucija i njihov struni i moralni odziv na savremene, a tradicijske probleme razvoja drutva i kulture osobito, mogu vratiti dignitet urbanizmu i arhitekturi kao disciplinama. Njihova misija nije samo krov, komunalni standard i komfor, ve takoe i svestrano uljueni i oljueni prostor ivljenja. Imperativi uinjenih graaka, degradacionih procesa, oivljavaju ideju o urbanom forumu koji su mnogi evropski gradovi praktikovali, a i Novi Sad ga u nekim rudimentima zainjao. Vreme je dakle, za itanje Puieve knjige. Vreme je za delovanje. Puieva knjiga jeste podseanje na stotinu povoda i za ovaj nikada zakasneli osvrt, jer Novi Sad jeste grad svoje sudbine. On ima svoju budunost. I nema druge istine do one da su ruenje uvanje i graenje kao i kroz istoriju to su bili, deo jedinstvenog procesa stvaranja novog i danas, ali da je ruiti lako, graditi kreativno izuzetno teko (Polja, br. 119-120, Novi Sad, 1968). U tom smislu pisanje grada jeste i u prenesenom i u bukvalnom smislu, jedini proces koji moe biti plodotvoran ukoliko je uspostavljena, stekla se ili se stie odgovarajua podloga za njega (postojanje i efikasno delovanje suvisle zakonske regulative, moderne trine privrede i demokratskih drutvenih odnosa), a moe biti i jalov ili ak kontraproduktivan, ukoliko takve drutveno-ekonomske podloge i kondicije nema ili ako, pak, kvalitetu takve podloge i njenom postavljanju ne dajemo sopstveni doprinos. Potrebna su javna i kritika reagovanja. Beleenja promena i javno izraavanje stavova povodom zbivanja i promena u vremenu i u prostoru aktuelnih deavanja (prilikom donoenju odluka, planova, namera o nekoj gradnji, prenameni, ureenju ili preureenju prostora, o rezultatima, eventualno dobrim ili liim posledicama, na primer). Za osvrt na knjigu prof. dr Ljubinka Puia nikada, dakle, nije kasno. Ako je proitaju kreatori politike i prakse promena ili stalnosti naeg graenog okruenja (kako je govorio Ranko Radovi) ona moe delovati stimulativno. Smisla za to ima, jer se Novi Sad i prostorno i vremenski nalazi, jo jednom, na raskru puteva i kretanja napred, kretanja koje mu moe revitalizovati srce (coru), osveiti infrastrukturni krvotok i vratiti mu prepoznatljivost lika i slike grada na Dunavu, podno Tvrave, ili ga moe dalje obezliavati i u nekontrolisanom irenju i ruenju unitavati.

171

Danijela Pureevi

TELO U NOVOM MILENIJUMU


Tematski okvir i fokus ovogodinjeg Novosadskog salona glasi: Telo u novom milenijumu. Ve desetinama hiljada godina unazad, od samih poetaka delatnosti koja se vekovima naziva umetnou, ljudsko telo, ili jednom reju ovek, ima sredinju poziciju. Tumaenja ljudskog tela, odnosno njegove predstave, kreu se izmeu magijsko-ritualnih i religijskih, mimetikih i alegorijskih, idealizovanih i onih ostvarenih u kljuu estetike runog, da bi u novije vreme i smo telo postalo umetniki materijal. U istoriji umetnosti i civilizacije telo jeste veoma ubedljiv i verodostojan nosilac vremenskih stigmi. Trei milenijum zapoeo je u znaku novih, veoma provokativnih paradigmi. Granica izmeu virtuelnog i stvarnog sve je umekanija; ljudsko telo, svakako, jedno od najtemeljnijih stvarnosnih i egzistencijalnih uporita, postaje oslonac koji se sve snanije relativizuje. U novom milenijumu telo se promilja, tumai i shvata u proirenom polju: u rasponu od radikalnih rodnih teorija, preko razliitih implikacija plastine hirurgije, genetskog inenjeringa i sajber tela, zatim, raznorodnih eksperimenata koji se tiu multiplikacije ljudske jedinke, pa sve do kloniranja, odnosno ponitavanja autentinosti jedinke. Tema Telo u novom milenijumu, formalno, poetski i medijski, nudi iroko polje moguih pristupa i interpretativnih modela u rasponu od tradicionalnih do smelih inovativnih, od figurativnog slikarstva i skulpture, do bodi-arta i performansa. Tema akcentuje aktuelni trenutak i prua mogunost reagovanja umetnika u raznorodnim medijima, kao i promiljanje pozicije oveka i brojnih novonastalih fenomena i paradigmi u vremenu sadanjem. Telo moe da bude tretirano i kao subjekt i objekt, ono moe biti shvatano i interpretirano u estetskom, ideolokom, religijskom, istorijsko-politikom, gender, (itd.) kljuu, no, bilo kako bilo, ono se najee prikazuje kao rtva globalnih hiper-konzumerskih uragana. Predlaui ovu temu, elela sam da ona, shvaena u najirem smislu, inicira i prui niz novih uvida, vizija, itanja i tumaenja, koji se tiu statusa ljudske telesnosti na poetku treeg milenijuma, kako na lokalnom, tako i na globalnom nivou, a to bi trebalo da iscrta jednu sasvim autentinu mapu aktuelne pozicije oveka, ali i aktuelne umetnike produkcije u Vojvodini.

172

SVETLA KOMORA
Sanja Koji Mladenov

IDENTITET NOVOSADSKOG SALONA ISPITIVANJE NOVIH MOGUNOSTI


Po svojoj koncepciji Novosadski salon okrenut je promovisanju aktuelne umetnike scene, te se neminovno postavlja niz pitanja. ta umetniku scenu ini savremenom i inovativnom, koliko su predstavljeni radovi stvarni reprezenti trenutne situacije u umetnikoj sceni Vojvo dine i koliko je umetnika scena Vojvodine bliska internacionalnim umetnikim praksama? Aktuelnu umetniku scenu ne ine zastupnici neke zajednike orijentacije, jer ona u savre menoj umetnosti jo od osamdesetih i posle transavangarde definitivno vie ne postoji, nego su u pitanju veoma razliite individualne poetike, koje nalaze naine i mesta svog ispoljava nja u neprestano promenljivom savremenom socijalnom prostoru. Relaciona estetika Nikole Burioa (Nicolas Bourriaud),1 kao i mnoge sline, ali i suprotne, anti/ne-relacione teorije na stale posle nje, istiu razliite tematske, medijske i kontekstualne mogunosti savremene umetnike prakse, tzv. umetnosti u plinovitom stanju,2 to prua iroki opseg umetnicima u svom umetnikom angaovanju. Afirmacija autorskih, tematskih i problemskih izlobi koje bi na razliite naine pristupile takvoj nepreglednoj i neuhvatljivoj savremenoj umetnikoj situaciji, u cilju uoavanja i definisanja pojedinih umetnikih tokova, prisutna je i na Novosadskom salonu kroz iniciranje njegovog tematskog okvira Telo u novom milenijumu. Problem tela u savremenom drutvenom kontekstu predstavlja moda jednu od najpri sutnijih tema, a dovoljno iroku da omogui to obuhvatnije sagledavanje umetnike prakse i delovanja danas. Umetniki radovi predstavljeni na Novosadskom salonu istrauju ovu temu kroz razliite umetnike pristupe: kroz odnos tela i identiteta, identiteta i socijalnog okruenja, tela i robe u savremenim masovnim medijima i reklamama, intimnog i javnog, realnosti i fantazije, tela i istorije, informacija i postprodukcije, kroz uticaj stripa i urbane kulture na oveka, ispitivanje seksualnosti, autoportreta i portreta danas, kao i analiziranje odnosa materije, mase i strukture umetnikog dela sa jedne strane, i tela i akta sa druge. Slikarstvo je, kao i na slinim izlobama, najprisutniji medij na Novosadskom salonu, to ukazuje na isto rijsku povezanost slikara i salonskih izlobi. Pored slika na Novosadskom salonu su takoe prezentovane: grafike, crtei, digitalne grafike, fotografije, skulpture, objekti i videorad. Koliko je salon znaajan za afirmaciju mlaih stvaralaca vidljivo je i na ovogodinjoj izlobi, na kojoj su najprisutniji umetniki radovi umetnica/ka mlae generacije. Inovativni eksperimenti i novi senzibiliteti karakteristini za umetniku praksu mladih, ine Novosadski salon bitnim reprezentom aktuelne umetnike scene, kao i novih pristupa u umetnosti. Takoe, otvorenost Novosadskog salona ka celoj teritoriji Vojvodine, slobodnijem i aktivni jem ueu umetnika van Novog Sada ideja je koja prua velike mogunosti razvoja Salona s ciljem njegovog znaajnijeg pozicioniranja u kulturnom prostoru Vojvodine.
1 2

Nikola Burio (Nicolas Bourriaud), Relaciona estetika, Centar za savremenu umetnost, Beograd, 2001. Iv Mio (Yves Michaud), Umjetnost u plinovitu stanju, Naklada Ljevak, Zagreb, 2004.

173

SVETLA KOMORA

SAOPTENJE KOMISIJE ZA IZBOR RADOVA I DODELU NAGRADA


Uvaavajui predlog Organizacionog odbora da TELO U NOVOM MILENIJUMU bude odrednica ovogodinjeg 37. NOVOSADSKOG SALONA, komisija za izbor radova i dodelu nagrada formirala je niz izlobi u pet galerijskih prostora Novog Sada. U skladu sa poslovnikom Salona, odabrani su radovi koji su po miljenju komisije u kontekstu ovogodinje teme, a koji su nastali u protekloj godini, od strane autora koji na teritoriji Vojvodine stvaraju, borave ili su za nju na neki nain profesionalno vezani. Rukovodei se pomenutim principima pri valorizaciji materijala, komisija formirana od galerista, umetnika, likovnih kritiara i teoretiara umetnosti, opredelila se da od 220 ra dova koje je na javni konkurs podnelo 154 autora, na Salonu bude izloeno 48 dela od ukupno 44 umetnika. U delokrugu rada koji se odnosio na iriranje, odlueno je da se NAGRADA 37. NOVO SADSKOG SALONA, dodeli Tadiji Janiiu za delo Beautiful Relation Friend Ships. LANOVI KOMISIJE Danijela Pureevi Ljubomir Vuini Dragan ivanevi Sanja Koji Mladenov Maja Erdeljanin

174

KO JE KO

KO JE KO
Dulija Alvarez (Julia Alvarez, 1950, Njujork, SAD), amerika knjievnica dominikanskog pore kla. Predavala je kreativno pisanje i engleski jezik na vie univerziteta u Americi, ali se od 1998. pot puno posvetila pisanju. Objavila je sledee knjige: poezija Homecoming (1984), The Other Side (El Otro Lado) (1995), Seven Trees (1998), The Woman I Kept to Myself (2004); romani How the Garca Girls Lost Their Accents (1991), In the Time of the Butterflies (1994), Yo! (1997), In the Name of Salom (2000), The Secret Footprints (2001), How Tia Lola Came to visit Stay (2001), A Cafecito Story (2001), Before We Were Free (2002), Finding Miracles (2004), Saving the World (2006); knjige eseja i publicistike Something to Declare (1998) i Once Upon a Quinceaera: Coming of Age in the USA (2007); knjiga za decu Gift of Gracias: The Legend of Altagracia (2004). ivi u Njujorku. Igor Cvijanovi (1979, Tuzla), zavrio je studije Engleskog jezika i knjievnosti na Filozofskom fa kultetu u Novom Sadu, gde trenutno pie magi starski rad na temu karakterizacije u izabranim ro manima britanskog pisca Martina Ejmisa. Bavi se prevoenjem i radi kao predava u centru za stra ne jezike Lingva u Novom Sadu. Mirjana urevi (1956, Beograd), objavila je slede e prozne knjige: as anatomije na Graevinskom fakultetu (2001), Trei sektor ili sama ena u tranziciji (2001), Ubistvo u Akademiji nauka (2002), Parking svetog Savatija (2003), Adajin osmeh (2004), Deda Rankove riblje teorije (2004), Jacuzzi u liftu (2005), Prvi, drugi, trei ovek (2006), uvari svetinje (2007) i im preivim ovaj roman (2008). Prevodi sa engleskog jezika. ivi i radi u Beogradu. Anelko Erdeljanin (1941, Vojka), kolovao se u Vojki, Staroj Pazovi i Novom Sadu (diplomirao jugo slovensku knjievnost na Filozofskom fakultetu). Radio u Sremskim novinama, Radio Novom Sadu i jo nekim ustanovama. Pie pesme i prie, aforiz me, knjige za decu, knjievnu kritiku, radio drame. Knjige: Pamet protiv uma (1970), Poluteke beleke (1976), Zavrzlame (1977), Lake pesme (1979), Svet je mali (1985), Za intimnu negu (1985), Neto slatko (1994), Vojka (1997), Kokotrklja (1996), Srpski aforizmi (1997), Bezduna opasnost (1999), Smene pesme (2002), Nikom nita (2004), Sitne zverke i barabe (2004), A meni neprijatno (2005), Razmiljator (2005), Najvei konj u Srbiji (2008) i dr. Dobitnik je sledeih nagra da: Radoje Domanovi, Brana Cvetkovi, Zlatna kaciga, Strailovo, Svetozar Mileti, Car Uro i dr. ivi u Novom Sadu. Vladimir Gvozden (1972, Novi Sad), magistri rao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde radi kao asistent na odseku za komparativnu knji evnost. Objavio je sledee knjige: Jovan Dui putopisac: ogled iz imagologije (2003) i inovi prisvajanja: od teorije ka pragmatici teksta (2005). Prevodi sa en gleskog jezika. ivi u Novom Sadu. Maksin Hong Kingston (Maxine Ting Ting Hong Kingston, 1940, Stokton, Kalifornija, SAD), amerika knjievnica kineskog porekla i profesor univerzite ta. Diplomirala je na Univerzitetu Barkli u Kaliforniji. Objavila je sledee romane: The Woman Warrior: Memoirs of a Girlhood Among Ghosts (1976), China Men (1980), Tripmaster Monkey: His Fake Book (1989), zbirku pria Hawaii One Summer (1987) i dve knjige eseja: To Be the Poet (2002) i The Fifth Book of Peace (2006). ivi u Ouklandu, Kalifornija. Aleksandra Izgarjan (1972, Zrenjanin), magi strirala je i doktorirala na odseku za anglistiku Filo zofskog fakulteta u Novom Sadu, gde radi kao do cent na predmetu Amerika knjievnost. Autorka je monografije Neprekinuta crna pria (2002), kao i radova iz oblasti amerike knjievnosti i teorije pre voenja publikovanih i predstavljenih u zemlji i ino stranstvu. Prevodi sa engleskog. ivi u Novom Sadu. Bojan Jovanovi (1950, Ni), studije etnologi je zavrio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Snimio je preko etrdeset alternativnih filmova i priredio niz autorskih zbornika tematski posvee

175

nih poetici saetosti, alternativnim znanjima, bri tanskoj antropologiji, negativnoj utopiji, teoriji ri tuala, magiji, mesijanstvu, etnopsihologiji, tamnoj strani ljudske prirode, srpskoj Vizantiji, karaktero logiji Srba, mistici, mukarcu i eni, Dojsovoj poe tici, Frojdovom antropolokom pesimizmu, delu M. Elijadea, V. ajkanovia i S. Trojanovia. Osim broj nih naunih i strunih radova, autor je i sledeih antropolokih dela: Srpska knjiga mrtvih (1992), Magija srpskih obreda (1993), Tajna lapota (1999), Duh paganskog naslea (2000), KLopka za duu (2002), Karakter kao sudbina (2002), Govor peinskih senki (2004), Bliskost dalekog (2005), Sudbina i magija (2007). Objavio je sledee knjige pesama: Bacanje kamenia (1973), Kost izmeu obala (1981), Duolovac (1989), Propoved mrava (1993), Peana majka (1996), Odlomci boanstva (1997), Kua iza oblaka (1999), Nazivi dolazeeg (2005), Senke u tami (2006). Pesme su mu prevoene na engleski, francuski, nemaki, italijanski, maarski i slovenske jezike. Za stupljen je u vie antologija. Radi kao nauni savet nik Balkanolokog instituta SANU. ivi u Niu. Slobodan Jovanovi (1937, Temerin), arhitek ta, istraiva i praktiar konzervator spomenika kulture. Bavi se prezentacijom i publikovanjem arhi tekture u Vojvodini. Deset godina ureivao je a sopis za arhitekturu DaNS i bio predsednik Vea Tabakovieve nagrade. lan je Akademije arhite kata Srbije. ivi u Novom Sadu. Sanja Koji Mladenov (1974, Panevo) diplo mirala je istoriju umetnosti na Filozofskom fakul tetu u Beogradu. Kustoskinja je izlobi aktuelne umetnosti Muzeja savremene umetnosti Vojvodi ne u Novom Sadu i lanica Asocijacije za vizuelnu umetnost i kulturu Visart, Novi Sad. Autorka, kustos kinja i selektorka mnogih projekata koji se tiu polja recentne umetnike prakse i novih medija, kao i promocije mladih umetnika. Pie likovnu kritiku i objavljuje u katalozima izlobi, strunim publika cijama i medijima. ivi u Novom Sadu. Milo Kordi (1944, Komogovina, Banija), kolo vao se u Joavici, Komogovini, Petrinji i Zagrebu. Pie poeziju, prozu, kritiku i publicistiku, a bavi se i knjievnou za decu. Bio je urednik vie listova i asopisa. Objavio je sledee knjige: poezija Postojalo jedno more (1966), Spava istog sna (1968), Grumen (1971), Odavde do rata (1972), Caprag (1976), Dinosaur (1977), Izrezano oko (1982), Disanje leda

(1985), Rezai drame i kruha (1989), Najava zime (1990), Nasljedne pjesme (1992), Crna biljka jabuka (1995), San o Borhesu (1998), Izabrane pjesme (1999), Tiho pristajanje (2004); prie i pripovetke Konjanik (1982), avolov estar (2001), Kao take u praznini (2005), Proputeno (2005), kao i nekoliko knjiga za decu. ivi u Beogradu. Hulio Kortasar (Julio Cortzar, 1914, Brisel, Bel gija 1984, Pariz), argentinski pesnik, pripoveda, romanopisac i esejist. Iako nikad nije diplomirao na Univerzitetu u Buenos Ajresu gde je studirao na Fi lozofskom fakultetu, pet godina je radio kao na stavnik u nekoliko srednjih kola u provinciji. Pod pseudonimom Hulio Denis 1938. objavio je zbirku soneta na koju je kasnije gledao sa potcenjivanjem. 1944. postao je profesor francuske knjievnosti na Nacionalnom univerzitetu u Mendozi. Pet godina kasnije objavio je dramu Kraljevi (Los Reyes), koja je bila zasnovana na mitu o Tezeju i Minotauru. Kao protivnik vlade Huana Perona, 1951. je emigrirao u Francusku, gde je iveo do kraja ivota. Od 1952. godine radio je kao prevodilac za UNESKO. Izme u ostalog, preveo je pansko izdanje Robinzona Krusoa Danijela Defoa, Hadrijanove memoare Mar gerit Jursenar i prie Edgara Alana Poa. Presudan uticaj na njegova dela imali su i Alfred ari i Lotrea mon. Objavio je 4 knjige poezije, 11 knjiga pripove daka, 5 romana, 3 knjige eseja i 5 publicistikih dela. Tanja Kragujevi (1946, Senta), diplomirala je i magistrirala na Filolokom fakultetu u Beogradu, na grupi za Optu knjievnost sa teorijom knjiev nosti. Objavila je sedamnaest knjiga poezije i sedam knjiga esejistikih i knjievnokritikih tekstova. Za stupljena je u vie antologija savremene srpske poe zije u zemlji i inostranstvu. Pesme su joj prevoene na engleski, nemaki, panski, maarski, holandski, bugarski, makedonski, slovenaki, ruski, beloruski i esperanto. Vie od petnaest godina bavila se iz davakim radom. Dobitnica je znaajnih domaih priznanja. ivi u Zemunu. Ivan Lalovi (1975, Beograd), diplomirao je na beogradskom pravnom fakultetu. Objavio je sle dee knjige poezije: Skrovite (1997), Ne znam gde, ne znam zato (1999), Drangulije samoe (2001), I na nebu i na zemlji (2003), Duevni odblesci (2005), Putevi posle (2006, sa drugim autorima) i Stara barka (2007). ivi u Beogradu.

176

Arijana Luburi-Cvijanovi (1977, Novi Sad), magistrirala je na odseku za anglistiku na Filozof skom fakultetu u Novom Sadu, gde radi kao asistent na nekoliko predmeta iz engleske i amerike knji evnosti. Objavila je studiju o elementima fanta stike u prozi Salmana Rudija pod nazivom Rudi i more pria (2007). ivi u Novom Sadu. Eva Lipska (Ewa Lipska, 1945, Krakov, Poljska), zavrila je Akademiju likovnih umetnosti. Debito vala je 1961. godine, a prvu knjigu pod nepretenci oznim naslovom Pesme objavila je 1967. I sledee etiri knjige nosie sline naslove, Druga zbirka pesama, i sve do Pete zbirke pesama, objavljene 1978. Mada generacijski pripada pesnicima Novog ta lasa, Lipska je uvek isticala da se od njih sasvim razlikuje. Od 19701980. radila je kao urednik u jed noj od najveih poljskih izdavakih kua Vidav njictvo Literackje. U to vreme pie Dom mirne mladosti (1979), te zbirku pesnike proze iva smrt. Do danas je objavila ukupno esnaest knjiga pesama. Za svoje stvaralatvo dobila je vie visokih nagrada i priznanja, ne samo u Poljskoj. Nesumnjivo, jedna je od najvie prevoenih poljskih pesnikinja. Stiven Maju (Steven J. Mailloux, 1950, La Hoja, Kalifornija, SAD), doktorirao je na Univerzitetu Ju na Kalifornija. Predaje englesku i komparativnu knjievnost i retoriku na kalifornijskom Univerzite tu Irvin. Objavio je studije Interpretive Conventions: The Reader in the Study of American Fiction (1982), Rhetorical Power (1989), Reception Histories: Rhetoric, Pragmatism, and American Cultural Politics (1998), Disciplinary Identities: Rhetorical Paths of English, Speech, and Composition (2006), a priredio je knji ge Interpreting Law and Literature (sa Senfordom Levinsonom, 1988) i Rhetoric, Sophistry, Pragmatism (1995). ivi u Irvinu, u Kaliforniji. Herijet Malen (Harryette Mullen, 1953, Florens, Alabama, SAD), amerika pesnikinja. Diplomirala je engleski jezik i knjievnost na Univerzitetu Tek sasa, u Ostinu i Univerzitetu Kalifornije, u San Hozeu. Objavila je sledee knjige poezije: Tree Tall Woman (1981), Trimmings (1991), S*PeRM**K*T (1992), Muse & Drudge (1995), Sleeping with the Dictionary (2002), Blues Baby (2002), Recyclopedia: Trimmings, S*PeRM**K*T, and Muse and Drudge (2006). Prozu i eseje objavljuje po periodici. Predaje ameriku poe ziju, afroameriku knjievnost i kreativno pisanje na Univerzitetu Kalifornije u Los Anelesu.

Nikola Malovi (1970, Kotor), diplomirao je na Filolokom fakultetu u Beogradu. Objavio je knji gu kratkih pria Poslednja decenija (1998), novele u dramskoj formi Kapetan Vizin 360 stepeni oko Boke (2002), Peraki goblen (2003) i roman Lutajui Bokelj (2007), za koji je dobio stipendiju fonda Borislav Peki, nagradu Laza Kosti i Nagradu za prozu Banjaluka 2008. ivi i radi u Herceg Novom. Radovan Beli Markovi (1947, elije), kolovao se u elijama, Lajkovcu, Lazarevcu i Beogradu. Ra dio je kao novinar valjevskog lista Napred (1978 1994), politiki funkcioner u Lajkovcu i upravnik lajkovake Gradske biblioteke. Bio je lan redakci ja Knjievne rei i Knjievnih novina. Objavio je knjige: Palikua i Tereza milosti puna (1976), Crni kola (1983), vapska kosa (1989), Godine raspleta (1992), ivana japija (1994), Stare prie (1996), Setembrini u Kolubari (1996), Lajkovaka pruga (1997), Male prie (1999), Limunacija u elijama (2000), Poslednja rua Kolubare (2001), Knez Mikin u Belom Valjevu (2002), Devet belih oblaka (2003), Orkestar na pedale (2004), Kavaleri staroga premera (2006), orava strana (2007) i Kolubarska trilogija (2008). Zastupljen je u nekoliko antologija pripovedake proze, objavljenih na srp skom, nemakom, engleskom i makedonskom je ziku. Nagrade: Ivo Andi, Branko opi, Nolit, Bora Stankovi, Biblios, Raanska povelja, Mea Selimovi, ak Konfino, Stevan Sremac i dr. ivi i radi u Lajkovcu. Debra Megpaj Erling (Debra Magpie Earling, 1957, Spokejn, Voington, SAD), amerika knjiev nica indijanskog porekla. Magistrirala je na Univer zitetu Kornel, u Voingtonu. Redovna je profesorka na katedri za engleski jezik i knjievnost na Univer zitetu Montane u Mizuli. Objavila je roman Parma Red (2002), a prie u periodici i antologijama. ivi u Mizuli, u Montani. Milica Mirkovi (1980, Kikinda), magistrirala je na na odseku za srpsku knjievnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, i radi kao lektor na Radio Novom Sadu. Pie oglede iz istorije knjievnosti i knjievnu kritiku. Objavljuje u periodici. ivi u No vom Sadu. Silvija Monros-Stojakovi (1949, Buenos Ajres, Argentina), osnovnu kolu, gimnaziju i filoloke stu dije zavrila je u Beogradu. Svoj knjievni rad zapo ela je 1976. godine kao prevodilac, a do danas se

177

SVETLA KOMORA
ogledala u monografskoj i kritikoj esejistici, poeziji i u romanesknoj, putopisnoj i epistolarnoj prozi. Objavila je Poslednje Kortasarove kolice (prepiska sa Kortasarom, 1991), Ogledalo ljubavi (prepiska Olje Ivanjicki i Leonida ejke, 1994), Grad nad gradovima (elektronski odgovor Milosrdnom anelu, 2000), Ortegina Klepsidra (ogledi o filosofiji Hosea Ortege i Gaseta, 2001), Nastavie se... (roman, 2002), Mi, Salvador Dali (monografija, 2004), Moja Argentina (putopis, 2005), Sve u svemu zbirka utnji (po ezija, 2006). Zahvaljujui istovetnom poznavanju srpskog i panskog jezika, prevela je u oba pravca preko sto bibliografskih jedinica, a nije zanemarljiv ni njen pionirski doprinos prevoenju katalonske knjievnosti (Kortasar, Marijas, R. Montero, Andri, Simovi, Kovaevi i dr). ivi u Beogradu. Barati Mukerdi (Bharati Mukherjee, 1940, Kal kuta, Indija), indijskoamerika spisateljica i profe sorka, doktorirala je komparativnu knjievnost na Univerzitetu Ajove. Objavila je sledee romane: The Tigers Daughter (1971), Wife (1975), Jasmine (1989), The Holder of the World (1993), Leave It to Me (1997), Desirable Daughters (2002) i The Tree Bride (2004); zbirke pria Darkness (1985) i The Middleman and Other Stories (1988); memoare Days and Nights in Calcutta (1977, sa Klarkom Blezom), kao i tri knjige publicistike: The Sorrow and the Terror: The Haunting Legacy of the Air India Tragedy (1987, sa Klarkom Blezom), Political Culture and Leadership in India (1991) i Regionalism in Indian Perspective (1992). Pre daje na katedri za engleski jezik na Univerzitetu Berkli. Rihard Obermajer (Richard Obermayr, 1970, Ried, Austrija), austrijski knjievnik, objavio je broj ne tekstove u knjievnim asopisima kao to su Kolik, Manuskripte ili Lettre. Svoj prvi roman, Der geflschte Himmel (Lani raj), objavio je 1998. lan je udruenja pisaca iz Graca i dobitnik brojnih nagrada i stipendija. Prevodi sa engleskog jezika. ivi i radi u Beu. Kristina Peri Rosi (Cristina Peri Rossi, 1941, Mon tevideo, Urugvaj), urugvajska spisateljica i novinar ka, aktivistkinja u borbi za ljudska prava i slobodu govora. Objavila je oko etrdeset knjiga razliitih anrova, izmeu ostalih, eksperimentalni roman Brod budala (La nave de los locos, 1984), romane Ljubavni pasijans (Solitario de amor, 1989), Poslednja no Dostojevskog (La ltima noche de Dostoievski, 1992) i Ljubav je teka droga (El amor es una droga dura, 1999), kao i vie zbirki poezije, od kojih je Evoh (1971) izazvala skandal kada se pojavila, zbog otvo rene lezbijske tematike. Preselila se 1975. godine u paniju, gde je dobila dravljanstvo, a od 2005. ivi u Barseloni. Nataa Polovina (1980, Novi Sad), magistrirala je na na odseku za srpsku knjievnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, gde radi kao asistent na predmetu Srednjovekovna knjievnost. Pie ogle de iz istorije knjievnosti i knjievnu kritiku. Objav ljuje u periodici. ivi u Novom Sadu. Diana Prodanovi-Stanki (1975, Hamburg, Nemaka), diplomirala je i magistrirala na odseku za anglistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, gde radi kao predava za engleski jezik. Autorka je veeg broja radova iz oblasti kognitivne lingvistike. Bavi se istraivanjima kreativne upotrebe jezika. ivi u Novom Sadu. Dragan Prole (1972, Novi Sad), zaposlen je u zvanju docenta na odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Struno se usavravao u Nemakoj, Belgiji i Austriji. Objavio je dve knjige: Huserlova fenomenoloka ontologija (2002), Um i povest. Hajdeger i Hegel (2007). Preveo je nekoliko knjiga i lanaka sa nemakog jezika. ivi u Novom Sadu. Danijela Pureevi (Beograd), istoriar umet nosti i likovni kritiar. Diplomirala je istoriju umet nosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na ka tedri za modernu umetnost. Od 1984. kao likovni kritiar aktivno deluje na srpskoj, jugoslovenskoj i meunarodnoj likovnoj sceni. lan Meunarodnog udruenja likovnih kritiara AICA Sekcija Srbija i ULUPUDSa. Radila je u ureivakim odborima i objavljivala tekstove u mnogim asopisima. Od 1990. godine radi kao likovni kritiar i urednik u Re dakciji za kulturu TV Beograd (RTS). ivi u Beogradu. Biserka Raji (1940, Jelanica kod Nia), zavri la je studije slavistike u Beogradu. Od 1962. bavi se prevoenjem slovenskih knjievnosti, teorije knji evnosti, teatrologije, filmologije, estetike, filozofi je, istoriografije, istorije umetnosti, politikologije, teologije i dr. Objavila je oko 70 knjiga prevoda (poezija, proza, drame, filozofija, esejistika, politi

178

KO JE KO
kologija i sl.) i knjige: Pisma iz Praga (1999), Poljska civilizacija (2003), Moj Krakov iz kulturne arheologije grada (2006) i open, or Sand i njena deca (radio drama s CD), kao i niz tekstova u asopisima neka danje Jugoslavije i Srbije. Dobitnik je brojnih do maih i stranih nagrada za prevodilatvo. ivi u Beo gradu. Marija Raki-aranac (1982, Kragujevac), pie poeziju i prevodi sa engleskog. Objavila je tri zbirke poezije: Nalije mene (2001), Antikvarnica na kraju grada (2005), koja je osvojila nagradu Aladin Luka za 2006. godinu, a dobitnica je i prve nagrade na 39. Festivalu poezije mladih u Vrbasu, gde joj je tampana zbirka Obe strane sveta (2008). ivi i radi u Kragujevcu. Adrijen Ri (Adrienne Cecile Rich, 1929, Baltimor, Merilend, SAD), jedna od kljunih figura ne samo amerike, ve svetske feministike poezije 20. sto lea. Diplomirala je na Koledu Redklif 1951. i iste godine osvojila Yale Younger Poets Awards za zbirku pesama A Change of World. Godine 1974. dobila je National Book Award za zbirku Diving into the Wreck (1973). Pored navedenih objavila je sledee knjige poezije: The Diamond Cutters and Other Poems (1955), Snapshots ot a Daughter-in-Law (1963), Necessities of Life (1966), Leaflets (1969), Will to Change (1971), The Dream of a Common Language (1978), A Wild Patience Has Taken Me This Far (1981), Your Native Land, Your Life (1986), An Atlas of the Difcult World (1991), Dark Fields of the Republic: Poems 1991-1995 (1995), Midnight Salvage: Poems 1995-1998 (1999), Fox: Poems 1998-2000 (2003), The School Among the Ruins: Poems 2000-2004 (2006), Telephone Ringing in the Labyrinth: Poem: 2004-2006 (2007). Pored ovih, napisala je i vie kritikoeseji stikih knjiga, ukljuujui: Of Woman Born: Motherhood As Experience and Institution (1976), On Lies, Secrets, and Silence: Selected Prose 1966-1978 (1979), Blood, Bread, and Poetry: Selected Prose 1979-1985 (1986), Arts of the Possible: Essays and Conversations (2002), What Is Found There: Notebooks on Poetry and Politics (1993), Poetry and Commitment (2007). ivi u Santa Kruzu, u Kaliforniji. Predrag aponja (1972, Novi Sad), diplomirao je engleski jezik i knjievnost na Filozofskom fakul tetu u Novom Sadu. Preveo je knjige Doris Lesing, Alis Manro, Ajris Merdok, Luiz Vel, Miela Fejbera... Dobitnik je nagrade Drutva knjievnika Vojvodi ne za prevod godine (2007). ivi u Novom Sadu. Ejmi Ten (Amy Tan, 1952, Oukland, Kalifornija, SAD), amerika knjievnica kineskog porekla, diplo mirala je i magistrirala engleski jezik i lingvistiku na Univerzitetu San Hoze. Objavila je sledee roma ne: The Joy Luck Club (1989), The Kitchen Gods Wife (1991), The Hundred Secret Senses (1995), The Bonesetters Daughter (2001) i Saving Fish From Drowning (2005), kao i zbirku eseja The Opposite of Fate: A Book of Musings (2003) i dve knjige za decu The Moon Lady (1992) i Sagwa, the Chinese Siamese Cat (1994). Trenutno radi kao urednik za knjievnost u Vestu, nedeljnom dodatku Los Aneles Tajmsa. ivi u Sausalitu, u Kaliforniji. Boko Tomaevi (1947, Beej), doktor knjiev nih nauka, knjievni teoretiar, esejist, kritiar, pe snik. Profesor po pozivu na univerzitetima Frajburg/ Brsg., Nancy, Heidelberg, Berlin. Do sada objavio trideset pet knjiga, od ega deset knjiga iz oblasti knjievne teorije i nauke o knjievnosti, jedan ro man (Zakasneli izvetaj jednoj akademiji, 2000) i dvadesetak pesnikih zbirki. lan je francuskog Dru tva pisaca, francuskog i austrijskog PENa, Evrop ske Akademije nauka i umetnosti. ivi u Insbruku. Sonja Veselinovi (1981, Novi Sad), diplomirala je komparativnu knjievnost na Filozofskom fakul tetu u Novom Sadu, gde trenutno pohaa i post diplomske studije. Pie eseje, knjievnu kritiku i poeziju. Objavila je knjigu poetske proze Poema preko (2008). ivi u Novom Sadu. Jovana ujevi (1984, Beograd), apsolvent je na odseku za panski jezik i hispanske knjievnosti Filolokog fakulteta u Beogradu. Tokom jednogo dinjeg boravka u SADu studirala je hispanistiku i teoriju filma na Univerzitetu u Vermontu. Objavlji vala je prie u periodici. Prevodi sa panskog i en gleskog jezika. ivi u Beogradu.

179

CIP Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice srpske, Novi Sad 82(05) POLJA : ~asopis za knji`evnost i teoriju / urednik Alen Be{i}. God. 1, br. 1 (1955) . Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 1955 . 23 cm
[est brojeva godi{nje

ISSN 0032-3578
COBISS.SR-ID 5142786

180