Romane toka svesti, tog radikalnog zaokreta ka unutra, teoretiari su skloni da nazivaju i romanima vremena.

Dojsova glavna preokuoacija bila je da sauva u rei 18 asova doivljavanja takorei istrgnutih iz celokupne venosti. Prustovo traganje za izgubljenim vremenom je pokuaj herojskih razmera da se ponovo uhvate seanja na trenutke koji su odavno iezli, ali jo ive negde u svesti. Pisac tvrdi da eli da zgrabi, zaustavi , izdvoji fragment istog vremena u istom stanju. Kod Virdinije Vulf je sve podreeno trentku, koji ona opisuje u eseju Moderna proza-pravu tvarnost doivljavamo u trenucima koji blesnu kroz nau svest i osvetle ceo svet u nama i oko nas bleskom munje. Foknerov proizvoljni asovnik koji obeleava sadanjost i uz to obuhvata sve to sainjava prolost. Pisac psiholokog romana pokuava da zaustavi trenutak vremena jo dok ono izmie pred njim u svom hodu. On je u stanju da satima posmtra neku statuu, sliku ili pejza, oblik koji ostaje nepromenjen, ali trenutak emocije, percepcije, epifanije koji blesne i ugasi se. Pitanje je kako uhvatiti taj kinetiki trenutak svesti, kako mu dati postojanost statue. U tome je problem pisaca ovih romana. Virdinija Vulf je piui Ka svetioniku u svom dnevniku zabeleila da joj se ponekad privia slika dubokog ivota neke ene, koji e se sam pokazati u odreenoj prilici-pad nekog cveta moe ga sadrati u sebi, bilo kakav sitan dogaaj. Moja teorija je da stvarni dogaaji, ne postoje, kao ni vreme. Iseak iz ivota realistinog romana ovde postaje iseak iz vremena. Veliki uticaj ostavio je i Bergson na pisce modernog romana svojim teorijama o vremenu izjednaavajui temporalni aspekt stvari sa duhom. Vreme predstavlja kvalitativnu promenu, budunost je uvek otvorena, a prolost nastavlja da postoji u sadnjosti. Prolost postoji kao grudva snega koja se valja i koja u sebi sadri sva svoja ranija stanja.

Ono to strukuturie zaplete veine modernih romana upravo je fiktivno iskustvo vremena. I to ne samo u kompozicijskom smislu, ve i kao fiktivni sadraj junaka. Tok prie u romanu Gospoa Delovej je jednostvan, u njemu su date scene iz ivota nekoliko likova i njihovi

tokovi svesti. Odmicanje jednog dana u okviru kog se odvija celokupna radnja prikazani je smenjivanjem niza sitnih dogaaja iz ivota nekoliko likova, povremeno praeno lajtmotivskim otkucajima Big bena i drugih satova. U taj linearni tok dnevnih zbivanja umetnut je niz tokova svesti pojedinih likova koji predstavljaju vraanje u prolost i proirenje projektovanog vremenskog intervala. Potrebno je ralikovati hronometrijsko vreme dato otkucajima Big bena i drugih satova-a ti drugi satovi su unutranji doivljaji vremena Klarise, Septimusa Vola, Pitera Vola. U svojim, posebnim unztranjim doivljajima vremena on imaju mo da u sadanjem trenutku obuhvate i prolost i budunost. Dakle, na jednoj strani je smrtno vreme ili vreme ivota, a s ruge hronoloko vreme otkucaja'po Rikeru nazvano i oficijaelno vreme, monumentalna istorija. Nasuprot intimnom vremenu likova nalazimo oficijelno vreme autoriteta-drave, politike, lekara koji saoptava vest o Septimusovoj smrti.Vrlo je vano rei da nije re o jednostavnom suprotstavljanju monumentalnog vremena i doivljaja vremena junaka ve o brojnim varijacijama odnosa likova prema monumentalnom vremenu. Za Septimusa koji je zamiljen, kao Klarisun dvojnik-monumentalno vreme postaje neizdrivo bolest, rat, smrt prijatelja i on se ubija. Zakljuak se odnosi na to da ne moemo govoriti o jedinstvenom iskustvu vremena u G.Delovej, ve o mrei iskustava-ali na taj nain to odjek jednog iskustva u drugom biva prenesen do itaoca. Prilikom itanja se u romanu izdvajaju socijalne sfere, odgovarajui drutveni odnosi-pa se na osnovu toga i diferencira spoljanjeodn.monumentalno vreme i unutranje-odn.intimno vreme. Dogaaji u svetu realnih zbivanja su hronometrijski odreena i ograniena, dok su temporalna pomeranja u duhu naizgled izvanvremenska. Izmeu su varijacije i odjeci. V.Vulf je majistor kompozicione dinamike, knjievnost je umetnost koja se nuno odvija u vremenu., i efekti su vei kada je roman krai. Temporalan dinamika je tee dostupna u Traganju za izgubljenim vremenom ili arobnom bregu zbog obima romana. Mi ne moemo doiveti 7 godina Hansa Kastorpa provedenih na bregu ili nekoliko decenija Prustovog romana, ali Gospou Delovej je mogue proitati za jedan dan koliko i traje radnja

romana. Zbog toga se konkretizacija ovog romana moe uporediti sa konkretizacijom lirske pesme. To je Ingardenovo poreenje, on kae-mi u fikciji doivljavamo svaki segment vremena iz romana, tonemo u fingirano vreme, i to vreme postaje naaadanjost i njegova temporalna dinamika postaje dinamika naeg italakog iskustva. Roman Ka svetioniku predstvlja nastavak razvoja tehnike toka svesti. Dok je u G.Delovej dala celu linost Klarise Delovej pomou lutanja po prolosti, sadanjosti i budunosti, pruajui podatke o njoj, od detinjstva do trenutka vremena u delu, Virdinija Vulf u ovom romanu glavnu linost g-u Remzi predstvalja samo u sadanjosti. U svojim mislima, reakcijama, sanjarenju ostaje u sadanjosti. Klarisa je odraena u sopstvenoj i svesti drugih likova, kao i oni u njenoj. U prvom delu ovog romana, Remzi nadahnuta likom svoje majke je glavna poluga dela. Preteno smo u njenoj svesti, preko nje upoznajemo druge, mnogobrojnu porodicu, konflikte koje meu njima izmiruje. S obzirom da g-u Remzi upoznajemo jedne veeri na imanju, okruenu prijateljima i porodicom, u jednom dobro zapaenom i zabeleenom trenutku ivota sadran je sav ivot jedne linosti. Trei deo 10 godina posle smrti g-e Remzi, Lili Brisko doivljava davno preminulu enu, osea njeno prisustvo, uticaj'ona nju predstavlja. Vezu izmeu vremenskih i prostornih odnosa osvojenih u knjievnosti Bahtin naziva hronotopom-bukvalno vremeprostor odnos. U hronotopu su slivena prostorna i vremenska obeleja u osmiljenu u konkretnu celinu. Vreme se zgunjava i stee, postaje umetniki vidljivo, a njegova obeleja razotkrivaju se u prostoru. Prostor se osmiljava i meri vremenom. Hronotop u knjievnosti ima sutinsko anrovsko odreenje, anr se obrauje hronotopom, a hronotop odreuje i lik oveka u delu. Riker Traganje predstavlja kao elipsu ije dve ie predstavljaju iskustvo dugog puta upoznavanja sveta, uenja znakova, po Delezu i iskustva kratkog puta nehotinog seanja, koje se opet u Nadjenom vremenu pretvara u iznenadnu spoznaju koja osvetljava prolo vreme i junaku.pripovedau osvetljava otkriva poziv umetnosti kao protivtee tatini sveta i izgubljenog vremena. Riker istie postojanje vie pripovednih glasova

u romanu koji je napisan u prvom licu'glas junaka i glas pripovedaa. Glas junaka dominira u veem delu romana i samo diskretno naznaavanje glasa pripovedaa koji povremeno najavljuje budue doivljaje ili uvide da bi posle konanog otkrovenja u Naenom vremenu glas pripovedaa nadvladao glas junaka. U epizodama poput buenja na samom poetku Traganja i nehotinog seanja koji prouzrokuje kolai madlen razaznaje se pripovedaev glas, koji nikako ne moe pripadati junaku budui da izraava udaljenost od junakove sadanjosti. Temporalna struktura je takva da se izgubljeno vreme sadri u naenom vremenu. Konfiguracija Traganja se simetrino uobliava u odnosu na svoj poetak-s jedne strane je vraanje u nedefinisanu prethodnost, a s druge strane je nedefinisana budunost junakovog umetnikog spoznanja'a sve zajedno predoava sliku mesta ovekovog ja u vremenu.