You are on page 1of 2

Beketovi junaci imaju mnogo muka sa vremenom:u praznini besmislu njihovog ivota vrijeme sporo protie.

Ima mnogo pauza I utanja, a kada se ta dva udrue dolazi do napona emocija, strepnje I straha. Zato junaci smiljaju kako da ispune vrijeme, kako da ga ubiju. Vladimir zapoinje priu o dva zloinca i spasitelju, a Estragon ga ni ne slua, ali Vladimiru to nije ni bitno. Od tolike dosade, Vladimir I najmanju promenu shvata dobrodolom I kao povod za razgovor. Glad za drutvom I razgovorom se osea iz praznih dijaloga koji se sastoje iz malo rei ponovljenih nekoliko puta. Ali i kada se jedan segment vremena ispuni razgovorom opet nastaje utanje I opet potreba za razgovorom. Ovo ponavljanje je izraz nemoi da se nae prava re I pravi predmet razgovora. Praznina I monotonija ivota namee groteskna razmiljanja I ponaanja, koji ukazuju na iaenost oveka iz stvarnosti, na haos u dui I razumu. Sve je bilo isto, nita se nije mjenjalo osim ovekovog laganog topljenja I nestajanja ivotnih funkcija. A tu ovek nita na moe jer je ta neminovnost proistekla iz proticanja vremena. Naziv je drame je proistekao iz njene sadrine:apsurdni su joj likovi, apsurdne su situacije, iskazi su apsurdni. Apsurd je u kraim crtama ruganje smislu. Iz apsurdnih slika se ne moe shvatiti nita jer su one same po sebi apsolutni besmisao. Nema radnje, nema poetka, trajanja, razreenja, nema sukoba koji doprinose razvijanju radnje i ispoljavanje junaka, nema jasnog vremena, onog drutvenog, nema karaktera - likovi nisu individualizovani ni tipizirani, oni su antiheroji-ne zna se ko su, ni odakle su, ni ta ele. Nejasni su kao ljudska bia,jedva da se nasluuje njihovo duevno stanje, karakter ne moe da se otkruje iz onoga ti govore ili ine. Njihovo ekanje je nejasno: ne zna se koga ekaju, zato. Radnja drame se svodi na ekanje,ono je ispunjeno razgovorima,kretanjima po sceni, pantomimom. Nita se ne dogaa, ni u odnosu meu likvima, ni u njima samima. Ovo je gotovo realistina pria o dve propalice ,skitnice ,koje se odavno poznaju, od kojih je jedan kulturniji i intelektialniji, superiorniji (Vladimir), dok je drugi spontaniji, letarginiji i dobrovoljno podreen. Oni se nalaze na mestu na kojem su zato to ekaju izvesnog Godoa. U toku tog praznog dana, koga skitnice ispunjavaju kako najbolje umeju, nailazi Poco ,gospodar, sa svojim slugom Likijem i krae se zadrava u razgovoru sa njima. Ubrzo poto Poco i Liki odu, pojavie se jedan deak, javiti da Godo tog dana ne moe da doe, tako da e Vladimir i Estragon morati i u drugom inu komada da nastave sa ekanjem, opet bez uspeha, jer e se ponovo pojaviti deak sa istom, nezadovoljavajuom veu. Mnogi Godoa, linost koju uzaludno ekaju Estragon i Vladimir, smatraju metaforom za boga. Ako je Godo Bog, onda etiri linosti ove drame predstavljaju oveanstvo - jedan monik sa konopcem u rukama (Poco), jedan svezani nesrenik sa konopcem oko vrata (Liki-

Sreko) i dva siromaha na izmaku ivota. Liki je i mislilac,a Estragon pesnik. ekajui Godoa je farsa prie o ovekovoj nadi u spasenje.