POSLEDNJA ARLEKINOVA GOZBA Tomas Ligoti S engleskog prevela J.

Martinovic I Moje interesovanje za grad Miroko prvi put se pobudilo kada sam cuo da se u njem u odr ava jedan godi nji festival u kojem su, uz ostale ucesnike ovakvih velelepnih svetkovina, udela trebali da imaju i klovnovi. Moj nekada nji kolega, sada saradni k katedre za antropologiju jednog udaljenog univerziteta, procitao je moj nedavn o napisani rad ("Uloga klovna u americkim medijima", Glasnik popularne kulture), i napisao mi da se maglovito seca kako je negde procitao ili cuo za jedan grad u ovoj dr avi u kojem se svake godine odr ava nekakva "Gozba pajaca" i da smatra da je to u znacajnoj vezi sa neobicnom oblasti koju proucavam. To je, naravno, bilo itekako s time povezano, a za moje akademske ciljeve u toj oblasti, kao i moje licne te nje, znacilo je vi e nego to je on imao razloga da misli. Pored toga to sam predavao, vec nekoliko godina bavio sam se raznovrsnim antropol o kim projektima s osnovnim ciljem da uspe no predstavim va nost figure klovna u razli citim kulturnim sadr ajima. U proteklih dvadeset leta svake godine sam prisustvova o festivalima koji prethode uskr njem postu, a odr avaju se svuda po jugu Sjedinjeni h Dr ava. Svake godine naucio bih jo pone to o ezotericnosti svetkovanja. Tokom tih p roucavanja bio sam ushiceni ucesnik - uz svoju redovnu ulogu antropologa, nastup ao sam i licno u klovnovskoj maski. A ta uloga bila mi je milija od svega ostalo g u ivotu. Za mene je pojam Klovn u obimu svog znacenja oduvek obuhvatao svojstva plemenite prirode. Ja sam, za divno cudo, i sam bio ume an lakrdija i oduvek sam s e ponosio ve tinama koje sam uspeo da steknem marljivim radom. Pisao sam Dr avnoj slu bi za turizam i naznacio koje informacije elim, pri tom pokaza v i zanesenjacku upornost koja me je prirodno obuzimala kod ovih stvari. Posle mno go nedelja stigao mi je koverat utomrke boje, sa utisnutim pecatom vlade. Unutra se nalazila jedna bro ura koja je sadr ala spisak svih raznovrsnih sezonskih svetkov ina zvanicno poznatih toj slu bi, i u prolazu sam primetio da ih je u kasnoj jesen i i zimi podjednako mnogo kao i u toplijim godi njim dobima. Pismo ubaceno u bro uru obja njavalo mi je da, prema obimnim podacima iz njihovog arhiva, nijedan festiva l koji se dr i u gradu Miroku nije zvanicno prijavljen. Ponudili su, i pored toga, da mi daju svoja dokumenta na uvid ako bih po eleo da ispitam ovaj ili neki slica n predmet u cilju nekog konacnog projekta. U vreme kada su mi to predlo ili vec sa m se mucio pod toliko mnogo profesionalnih i licnih tereta, da sam, umornim pokr etom, jednostavno odlo io koverat i njegovu sadr inu u jednu fijoku, i nikada ih nis am ponovo razmotrio. Nekoliko meseci kasnije, medutim, plahovito sam zanemario svoje odgovornosti i, prilicno nasumice, upustio se u jedan novi projekat. To se desilo jednog podneva u kasno leto, dok sam se vozio na sever s namerom da pregledam neke casopise ko je je dr ala biblioteka jednog drugog univerziteta. Kada sam se na ao izvan grada, o kolni predeo ispunila su suncana polja i imanja, odvracajuci mi misli od znakova na autoputu kraj kojih sam prolazio. Uprkos tome, moj podsvesni duh naucnika mo ra da im je posvecivao revnosnu pa nju. Ime jednog grada stajalo je nerazgovetno u mom vidnom polju. Ucenjak u meni smesta pronade izvesne zapise iz jedne duboke mentalne fijoke, i bejah prisiljen da nacinim nekoliko brzopletih proracuna da b ih odredio da li ima dovoljno vremena i razloga za jedno dodatno istra ivacko puto vanje. Ali izlaz sa autoputa pojavi se jo br e, i ubrzo postah svestan da napu tam me dudr avni put, prisecajuci se obecanja saobracajnog znaka da se grad nalazi samo s edam milja istocno. U tih sedam milja spadalo je nekoliko skretanja i neizbe na vo nja jednim privremeni m sporednim putem, a odredi te se cak nije moglo ni videti sve dok se ne bi u potp unosti savladao jedan strmi nagib. Dok sam se spu tao, jo jedan koristan znak obave sti me da se nalazim unutar grada Miroka. Nekoliko razbacanih kuca na ivici varo i behu prve gradevine na koje sam nai ao. Iza njih autoput odreden brojem postajao je Ulica Taunsend, glavni drum Miroka. Po to se nadoh u gradu, nadvlada me utisak da je mnogo veci nego to se cinilo sa vr ha onog brda koje je stajalo na obodu varo i. Primetih da se op ta brdovitost okolno

g kraja takode isticala i u samom Miroku. Ovde je, medutim, do ivljaj bio drugacij i. Nije izgledalo da delovi grada valjano prijanjaju jedan uz drugi. Razlog tome delom su bila nepravilno brdovita mesta na kojima su razne zgrade ovog grada ta ko neskladno stajale. Na jednom strmom usponu iza nekih postarijih ducana u posl ovnom kraju grada bile su sazidane kuce nagnutih krovova, ciji su se vrhovi izdi zali na neobicnoj visini iznad ni ih zgrada. Kad se osvrnem, usudujem se da ka em ka ko nedostatak sklada u Miroku deluje na moju ma tu mo da jo sna nije nego to je delovao tog prvog dana, kada mi je najveca briga bila da pronadem gradsku skup tinu ili ne ko drugo mesto gde bih mogao dobiti obave tenja. Skrenuh iza ugla i parkirah se. Skliznuh na drugu stranu sedi ta, spustih prozor i doviknuh jednom prolazniku: "Izvinite, gospodine." Taj covek, u dronjavoj odeci i vrlo star, zasta na trenutak i zagleda se u mene, ne prilazeci kolima. Iako s e ocito be e odazvao mom poviku, njegove bezizra ajne crte lica nisu odavale ni najm anju svest o mom prisustvu, pa sam na trenutak pomislio da je to to se zaustavio na plocniku u isto vreme kada sam mu se obratio bila puka slucajnost. Njegove uk ocene oci bile su usredsredene na ne to iza mene, s umornim pogledom maloumnog. Po sle nekoliko trenutaka, on nastavi svojim putem, a ja nisam ni poku ao da ga nanov o dozovem, iako sam u poslednji cas na njegovom licu nazreo ne to poznato. Napokon se pojavi neko drugi ko je bio u stanju da me uputi do Gradske skup tine Miroka i Doma kulture. Po ulasku stadoh kraj altera iza kojeg su neki ljudi radili za pis acim stolovima ili koracali kroz jedan hodnik. Na zidu je stajao plakat dr avne lu trije: pajac iz kutije koji obema rukama grabi zelene novcanice. Posle nekoliko trenutaka jedna visoka, sredovecna ena dode do altera. "Mogu li vam pomoci?", upita ona ravnodu nim, slu benim glasom. Objasnih joj da sam cuo za festival - izostavljajuci da sam univerzitetsko nju kal o - i upitah da li mi mo e pru iti dodatne informacije o njemu ili me uputiti na ne koga ko bi mogao. "Mislite li na onaj to se odr ava u zimu?", upita ona. "A koliko ih ima?" "Samo taj jedan." "Onda pretpostavljam da je to onaj na koji mislim." Osmehnuh se kao da je posred i neka ala. Ona od eta u hodnik iza altera bez ijedne reci. Dok je bila odsutna razmenio sam po glede sa nekoliko ljudi iza altera koji bi povremeno podigli glave od svoga posla i pogledali ka meni. "Izvolite", rece ona kada se vratila i dodade mi list papira koji je licio na pr oizvod kancelarijske ma ine za fotokopiranje. Molimo vas da dodete na Veselje, pis alo je krupnim slovima. Parade, nastavljao se tekst, Ulicna maskarada, Orkestri, Zimska tombola, i Krunisanje Zimske Kraljice. Sledio je spisak koji je navodio jo nekoliko raznolikih delova svetkovine. Ponovo procitah napis. Ne to oko onog pon iznog "molimo vas" u vrhu proglasa cinilo je da ceo ovaj dogadaj pomalo podseca na nekakvu dobrotvornu priredbu. "Kada ce ovo biti? Ne pi e kada se ovaj festival odr ava." "Vecina ljudi to vec zna." Kada mi je vratila list videh da je plavo zelenim mastilom dopisano "Dec. 19-21" . Nesvakida nji smisao za planiranje organizacionog odbora ovog festivala na mene je smesta ostavio utisak. Naravno, postojalo je i ranije nekoliko slucajeva, poz natih antropolozima i istoricarima, da su se svetkovine odr avale blizu zimske kr atkodnevice, ali to nije izgledalo sasvim prakticno. "Ako dozvoljavate da pitam, ne cini li vam se da se ovi dani donekle preklapaju sa redovnom praznicnom sezonom? Hocu da ka em da veliki broj ljudi vec ima puno ob aveza u to doba." "To je jednostavno tradicija", kaza ona, kao da svojim recima priziva nekakvo po reklo dostojno po tovanja. "To je ba interesantno", rekoh ja, delom i samom sebi. "Da li vam je potrebno jo ne to?", upita ona. "Da. Mo ete li mi reci da li ovaj festival ima ikakve veze s klovnovima? Vidim da ovde pi e o nekakvoj maskaradi -" "Da, naravno da ima i nekih ljudi u ...kostimima. Ja licno nikad nisam bila u to m polo aju ... to jest, da, klovnova, u neku ruku, ima."

U tom trenutku moje interesovanje u potpunosti se pobudi, ali nisam bio siguran dokle elim da ga sledim. Ravnodu no joj se zahvalih na pomoci i upitah za najbolji nacin da se vratim do medudr avnog druma, nimalo eljan da ponovo predem onaj zapetl jan put kojim sam stigao u grad. Ot etah se nazad do svojih kola, pameti zbrkane u rnebesom dopola uoblicenih pitanja i isto toliko protivrecnih odgovora. Po uputstvima koja mi je ta ena dala, bilo je neophodno da prodem kroz ju ni deo Mi roka. U ovom kraju grada na ulicama nije bilo mnogo ljudi. Oni koje sam uspeo da vidim tromo su se vukli niz jedan red otrcanih izloga ducana, a pokazivali su i sti izgubljeni izraz i dr anje kao i starac kojega sam ranije pitao za put. Mora b iti da sam prolazio kroz samo srce ovog kraja, po to su se sa svake strane prostir ali nizovi ulica ispunjenih bedno negovanim dvori tima i kucama pognutim od staros ti i nebrige. Kada sam se zaustavio na uglu jedne ulice, jedan od stanovnika ovo g siroma nog dela grada prode ispred mojih kola. Ova suvonjava, natmurena osoba ne odredenog pola se okrenu i, upiruci pogled negde blizu mene, dvosmisleno se osme hnu ili iskezi jednim krajem strogih, tankih usana. Po to sam odatle odmakao nekol iko ulica, dospeo sam do jednog druma koji je vodio nazad do medudr avnog puta. Os ecao sam se primetno ugodnije cim sam shvatio da nanovo putujem kroz prostranstv a suncem okupanih njiva. U biblioteku stigoh sa vi e nego dovoljno vremena da zavr im svoje istra ivanje, te za to odlucih da nacinim jedno ucenjacko skretanje i proverim da li cu uspeti da na dem materijal koji bi mogao da baci malo svetlosti na zimski festival koji se dr a o u Miroku. Biblioteka je u svom vlasni tvu imala i celokupnu zbirku izdanja Mirok anskog Glasnika, za koji mi je bibliotekar kazao da je najva niji list u okrugu u kojem se nalazi taj grad sa okolinom. Smatrao sam da bi bilo izvrsno odatle poce ti. Medutim, ubrzo sam otkrio da ne postoji nikakav zgodan nacin da se ispitaju izve taji iz ovih novina, a nisam eleo da se naslepo upustim u traganje za clancima koji se ticu jedne odredene teme. Zatim sam se okrenuo organizovanijim izvorima novina iz vecih gradova koji su se nalazili u istom tom kraju. Otkrio sam vrlo malo toga o samom gradu, a nisam na a o skoro ni ta to se odnosilo na njegov festival, osim u jednome clanku koji je u op t im crtama opisivao godi nje dogadaje u toj dr avi, a Miroku je pogre no pripisao "veli ku Blisko-istocnu zajednicu" koja je svakog proleca priredivala nekakav veseli e tnicki skup. Po onome to sam ranije primetio, a docnije i saznao, gradani Miroka bili su uglavnom Amerikanci Srednjeg zapada, verovatno direktni potomci neke pre duzimljive rulje koja je u pro lome veku pristigla iz Nove Engleske. Bila je tu i jedna sitna bele ka posvecena jednom Mirokanskom dogadaju, ali ispostavilo se da j e to samo umrlica data za jednu stariju enu koja je u miru prekratila sebi ivot ne gde oko Bo ica. Tako sam se, to se ticalo Miroka, toga dana vratio kuci potpuno pra znih aka. Medutim, nedugo zatim stiglo mi je jo jedno pismo od onog mog nekada njeg kolege ko ji me je prvi i podstakao da se raspitam o Miroku i njegovom festivalu. Sasvim s lucajno, on je prona ao clanak koji ga je naveo da uzbudi moje zanimanje za neko m esno "Slavlje pajaca". Ovaj clanak jedini put se pojavio u nekom nepoznatom kome morativnom zborniku antropolo kih studija objavljenom u Amsterdamu pre dvadeset go dina. Vecina tih radova bila je na holandskom, nekoliko na nemackom, a na engles kom samo jedan: "Poslednja arlekinova gozba: pripremne bele ke o jednom mesnom fes tivalu". Naravno, uzbudilo me je to to sam napokon bio u stanju da procitam ovu s tudiju, ali jo vi e od toga uzbudilo me je ime njenog autora: Dr. Rejmond Tos. II Pre nego to nastavim, bilo bi dobro da ka em pone to o Tosu, a neminovno i o sebi sam om. Pre vi e od dve decenije, kada sam studirao alma mater[1] na Kembrid u, u dr avi M asacusets, Tos mi je bio profesor. Mnogo vremena pre nego to ce odigrati ulogu u dogadajima koje cu ovde opisati, vec je predstavljao jedan od najva nijih likova u mom ivotu. Kao i svaka izuzetna licnost, neizbe no je uticao na svakog ko bi do ao s njim u dodir. Secam se njegovih predavanja o dru tvenoj antropologiji, nacina na koji je onu tamnu prostoriju pretvarao u blistavu, prstenovima uokvirenu pozorni cu jednog te ko razumljivog cirkusa. Kretao se na sablasno ustar nacin. Kada bi zam ahnuo rukom da uka e na neki banalni termin zapisan na tabli iza njega, sticao se

utisak da pokazuje ni ta manje nego predmet fantasticnih kvaliteta i tajnovite vre dnosti. Kada bi vratio ruku u d ep svog starog sakoa, ova kratkotrajna magija nano vo bi bila pohranjena u svoju pohabanu kutiju, da bi je taj vol ebnik odatle opet izvadio kada bi mu se to prohtelo. Osecali smo da sve ono cemu nas poducava ni u kom slucaju nismo mogli nauciti, a da je on sam posedovao vece i dublje znanje nego to je bio u stanju da nam pru i. Jednom prilikom prikupio sam drskost da predl o im jedno tumacenje - donekle protivno njegovome - koje se odnosilo na plemenske klovnove Hopi Indijanaca. Nagovestio sam da mi licno iskustvo klovna-amatera i p osebna predanost tom izucavanju omogucavaju jedan celovit uvid u tu temu koji je verovatno vredniji od njegovog. On je onda obelodanio, nehajno i vrlo obiter di cta[2], da se on sam ustvari pojavio u ulozi jednog od maskiranih plemenskih paj aca i sa njima proslavio ples kahinasa. Medutim, pri otkrivanju ovih cinjenica, nekako mu je po lo za rukom da ne uveca poni enje koje sam ja sam sebi vec bio naneo . I zbog toga sam mu bio zahvalan. Priroda Tosovih aktivnosti bila je takva da bi ponekad postajao predmet ogovaran ja ili romanticarskih spekulacija. Bio je terenski radnik par excellance, a na g lasu je bila njegova sposobnost da se neprimetno uvuce u egzoticne kulture i pri like i time stekne uvid u su tinu stvari tamo gde su ostali antropolozi samo priku pljali podatke. Povremeno, tokom njegove karijere, ra irile bi se glasine da je "p re ao u urodenike", kao u legendi o Frenku Hamiltonu Ka ingu. Postojali su nagove taji , koji nisu uvek predstavljali neodgovorna ili tricava preuvelicavanja, da je um e an u projekte pomalo nastrane vrste, od kojih su se mnogi bavili Novom Engleskom . Cinjenica je da je jednom proveo est meseci kao pacijent u jednom azilu u zap adnom Masacusetsu, gde se izdavao za mentalnog bolesnika da bi prikupio podatke o "kulturi" umno poremecenih. Po to je objavljena njegova knjiga Zimska kratkodnev ica: najdu a noc jednog dru tva, op te mi ljenje je bilo da je to delo razocaravajuce su bjektivno i impresionisticko, i da u njemu, pored nekoliko dirljivih i "poetski mracnih" opaski, nije bilo ama ba niceg vrednog. Oni koji su branili Tosa tvrdili su da on istovremeno i nije i jeste pravi antropolog, po to je velik deo njegovih dela nagla avao njegove vlastite misli i osecanja, ali da je vrednost njegovog ra da veca nego kod drugih, jer mu iskustvo se e do jedne bogate ile te ko dosti nih podat aka koje tek treba da obelodani u nepristrasnoj pismenoj raspravi. Kao Tosov uce nik, naginjao sam ovoj drugoj proceni njegovog rada. Iz mno tva racionalnih i nera cionalnih razloga, verovao sam da je Tos u stanju da dodirne dotle nepristupacne oblasti ljudskog postojanja. Iz tog razloga isprva sam bio zadovoljan to je ovaj clanak naslovljen "Poslednja arlekinova gozba" naizgled podr avao Tosovu mistiku, i to u jednoj oblasti koju sam i ja licno smatrao privlacnom. Veliki deo ovog clanka nisam smesta razumeo, zahvaljujuci svojstenoj, a cesto i strate koj nerazumljivosti stila njegovog autora. Pri prvom citanju, najzanimljivi ja strana ove kratke studije - "bele ke" su obuhvatale tek dvadeset stranica- bio je op ti karakter dela. Tosova egocentricnost neminovno je bila prisutna na tim st ranicama, ali samo kao jedna batrgajuca unutra nja sila koju su nesumnjivo obuzdal i - mogao bih cak reci zatvorili u sebe - setni ritmicki pokreti njegove proze i poneka blistava referenca na koju bi se povremeno pozvao. Narocito su dve refer ence donekle delile zajednicku temu. Jedna je predstavljala citat iz Poovog "Crv a osvajaca", koji je Tos upotrebio kao poprilicno senzacionalan epigraf. Meduti m, poruka tog epigrafa ponavljala se u celom tekstu samo u jo jednoj uzgrednoj re ferenci. Tos je izneo dobro poznate korene savremene proslave Bo ica, koja naravno vodi poreklo od rimskih Saturnalija. Zatim, nakon to je objasnio da jo uvek nije posmatrao Mirokanski festival i da se sa njegovom prirodom upoznao samo preko iz ve taja raznih dostavljaca, ustanovio je da i ta proslava sadr i mnogo, cak jo ocitij ih, elemenata Saturnalija. Zatim je nacinio naizgled beznacajnu primedbu cisto l ingvisticke prirode, koja je sa glavnim tokom rasprave imala manje veze cak i od podjednako perifernog Poovog epigrafa. Ukratko je naveo da je jedna rana sekta sirijskih Gnostika nazivala sebe "Saturnijancima" i da je, izmedu ostalog, jeret icki verovala da su ljudski rod stvorili andeli, koje je prethodno otelotvorio N eznani Svevi nji. Medutim, andeli nisu posedovali moc da od svoje tvorevine nacine uspravno stvorenje, te je neko vreme covek puzao po zemlji nalik kakvom crvu. K asnije je Stvoritelj ispravio ovo groteskno stanje stvari. U tom casu pretpostav io sam da simbolicna saglasnost ljudskog porekla i prvobitnog stanja koji se vez

uju za crve, zdru ena sa festivalom pred kraj godine koji obele ava zimsku smrt zeml je, predstavlja jezgro ovog Tosovskog "uvida", jedan pesnicki, ali za nauku bezv redni osvrt. Ostali osvrti koje je nacinio na Mirokanski festival bili su iskljucivo eticki; drugim recima, zasnivali su se na izvorima iz druge ruke, neproverenim svedocenj ima. Medutim, i pored takvog stanja stvari, osecao sam da je Tos znao vi e nego to je obelodanio, a po onome to sam kasnije otkrio, o izvesnim stranama Miroka zaist a je izneo informacije koje su nagove tavale da vec poseduje nekoliko kljuceva koj e je neko vreme cuvao u sigurnosti svog vlastitog d epa. U tom casu ja licno posed ovao sam delic znanja koji je najvi e govorio. Jedna napomena data na kraju "Posle dnje arlekinove gozbe" obave tavala je citaoca da je taj clanak samo nepotpun knji e vni rad grube forme koji prethodi jednom obimnijem delu u pripremi. To delo svet nikada nije video. Moj biv i profesor nije ni ta objavio jo otkako se povukao iz aka demskih tokova pre nekih dvadeset godina. U tom casu slutio sam gde je oti ao. Jer onaj covek kojeg sam pitao za put na ulicama Miroka, onaj covek uznemirujuce otupelog pogleda, prilicno je podsecao na jednu ostarelu verziju Dr. Rejmonda T osa. III A sada moram da nacinim jedno priznanje. Uprkos tome to sam imao razloga da budem ushicen Mirokom i njegovim misterijama, da ne pominjem njegovu povezanost sa To som i mojim vlastitim najdubljim ucenjackim brigama, o danima koji su sledili ra zmi ljao sam jedino sa osecanjem mlitave otupelosti, a cesto mucen i dubokom depre sijom. Ipak nije bilo nikakvog razloga da me iznenadi to emocionalno stanje, za koje su spolja nji dogadaji u mom ivotu bili malo bitni, a odredivali su ga unutra nj i uslovi koji su delovali po svojim vlastitim, prilicno zagonetnim, dobima i cik lusima. Mnoge godine, bar od svojih univerzitetskih dana, patio sam od te mracne boljke, te povratne poti tenosti u koju bih potonuo kada bi do lo vreme da se zemlj a ohladi i ogoli, a nebo ote a od senki. Uprkos tome, sledio sam, pomalo mehanicki , svoj plan da posetim Miroko u toku festivala, po to sam se sujeverno nadao da bi ta delatnost mogla da umanji te inu moje sezonske otupelosti. U Miroku ce biti pa rada i zabava i pru ice mi se prilika da jo jednom igram klovna. Nedeljama unapred, usavr avao sam svoje ve tine, pa cak savladao i jedan novi trik u onglerskim opsenama, koje su predstavljale moju najjacu stranu u zanatu lude. Da o sam da mi ociste kostime, kupio sam sve u minku, i bio sam spreman. Od univerzite ta sam dobio dozvolu da otka em neka svoja predavanja koja su prethodila prazniku, po to sam objasnio da je u prirodi mog projekta neophodno da stignem u grad nekol iko dana pre pocetka festivala da bih izvr io neka pripremna ispitivanja, prona ao d ostavljace, i tome slicno. Ustvari, moj plan bio je da svako formalno raspitivan je odlo im za kraj festivala, a da se pre toga upustim to je vi e moguce u njegove ak tivnosti. Naravno, u toku tog vremena bih vodio dnevnik. Medutim, postojao je jedan izvor koji sam hteo da proverim. U tom cilju vratio s am se u onu biblioteku u drugoj dr avi da bih pregledao ona izdanja Mirokanskog Gl asnika koja su datirala iz decembra pre dvadeset godina. Jedna prica, narocito, potvrdivala je primedbu koju je Tos nacinio u "Poslednjoj arlekinovoj gozbi", ia ko se tu zabele en dogadaj morao odigrati po to je Tos zavr io svoj rad. Prica iz Glasnika iza la je dve nedelje po to se festival okoncao, i govorila je o n estanku ene po imenu Elizabeta Bidl, supruge Semjuela Bidla, vlasnika hotela u Mi roku. Okru ne vlasti iznele su pretpostavku da je to jo jedan slucaj "praznickih sa moubistava" koja su se izgleda sezonski neumereno pravilno de avala u Mirokanskom kraju. Tos je dokumentovao ovu okolnost u "Poslednjem arlekinovom slavlju", iako ja pretpostavljam da bi danas te smrti uredno svrstali pod naziv "sezonski afek tivni poremecaj". U svakom slucaju, vlasti su pretra ile jedno poluzamrznuto jezer o uz ivicu Miroka gde su u proteklim godinama nalazili le eve mnogih samoubica. Me dutim, ove godine nije pronadeno nijedno telo. Pored clanka stajala je slika Eli zabete Bidl. Cak i na zrnastoj reprodukciji sa mikrofilma, u licu gospode Bidl m ogle su se opaziti izvesna treperavost i ivost. To to je hipoteza "praznicnog samo ubistva" tako spremno predlo ena kao obja njenje njenog nestanka izgledalo je cudno i u neku ruku nepravedno.

U svom kratkom radu, Tos je napisao da su se svake godine odigravale promene mor alne ili duhovne vrste koje su, zajedno sa uobicajenom zimskom metamorfozom, nai zgled uticale na Miroko. Nije precizno naveo njihovo poreklo i prirodu, ali je t vrdio, u tipicno mistickom stilu, da je uticaj ove "podsezone" na grad upadljivo negativan. Uz broj samoubistava zbilja pocinjenih u toku tog vremena, postojao je takode porast u lecenju "hipohondricnih" stanja, kako su lekari od pre dvades et godina oznacili te slucajeve u razgovorima s Tosom. Ovakve prilike postepeno bi se pogor avale i najzad dostizale vrhunac u danima odredenim za Mirokanski fest ival. Tos je izneo pretpostavku da je zbog poznate tajnovite prirode malih grado va, situacija verovatno cak i jace izra ena nego to je povr na istraga mogla otkriti. Veza izmedu festivala i ove podmukle podsezonske klime u Miroku predstavljala je sporno pitanje po kojem Tos nije dospeo ni do kakvog cvrstog zakljucka. Uprkos tome, odista je napisao da su ova dva "klimatska gledi ta" u istoriji grada imala jedno paralelno postojanje i sezala onoliko daleko u pro lost koliko su raspolo ivi zapisi mogli da poka u. Jedan istorijat Mirokanskog okruga iz kasnog devetnaestog veka govori o varo i cije je prvobitno ime bilo Novi Kolsted, i kori stanovnike to g grada to odr avaju jednu "skarednu i bezdu nu gozbu" koja iskljucuje uobicajene Bo ic ne obicaje. (Tos komentari e da je taj istoricar pogre no spojio dva posebna gledi ta te sezone, ciji je stvarni odnos u su tini bitno oprecan.) U "Poslednjoj arlekino voj gozbi" nije ustanovljen razvoj festivala od njegovog prvog pojavljivanja (mo guce je da je to bilo neostvarljivo), mada je Tos naglasio Novoenglesko poreklo osnivaca Miroka. Festival je zato morao poteci iz tog kraja, a njegovo trajanje s razlogom se moglo produ iti na makar jedno stolece; to jest, ako ovamo nije bio prenet iz Staroga sveta, u kom bi slucaju njegovi koreni postali nedokucivi dok se ne uka e mogucnost za dalju istragu. Svakako da je Tosova aluzija na sirijske G nostike nagove tavala da se ova poslednja mogucnost ne mo e u potpunosti otpisati. Ali cinilo se da to to festival potice iz Nove Engleske pothranjuje Tosove pretpo stavke. O ovom geografskom pojmu on je pisao kao da se radi o pogodnom mestu za zavr etak potrage. Za njega, same reci "Nova Engleska" izgleda da su bile li ene sv ih mogucih tradicionalnih sadr aja i u su tini su oznacavale ni ta manje nego kapije k oje ne samo da vode u sve zemlje, i one znane i one u cije se postojanje sumnja, nego i u vekove koji prethode civilizovanoj istoriji tog kraja. Po to sam svoje o brazovanje delom stekao u Novoj Engleskoj, mogao sam donekle da razumem ovo sent imentalno preuvelicavanje, jer tamo zaista postoje mesta naizgled toliko drevna da im je starost hronolo ki neodrediva, a za koja se cini da prevazilaze relativne vremenske norme i ostvaruju neku vrstu apsolutne drevnosti koja se ne mo e logick i dokuciti. Ali nisam mogao da zamislim na koji se nacin ova neodredena pretpost avka odnosila na jedan gradic na Srednjem zapadu. Tos je i sam primetio da stano vnici Miroka ne odaju nikakvu zagonetno primitivnu svest. Nasuprot tome, cinilo se da na povr ini nisu svesni postanja njihovog zimskog veselja. Medutim, to to je jedna takva tradicija pre ivela kroz godine, pa cak i pomracila obicajne Bo icne pra znike, otkrivalo je jedno temeljno poznavanje znacenja i slu be tog festivala. Ne mogu da poreknem da je ono to sam saznao o Mirokanskom festivalu udahnjivalo n ekakav otrcan osecaj tajnovitosti, pogotovo zbog upetljanosti jedne tako va ne fig ure iz moje pro losti kao to je Tos. Po prvi put u svojoj akademskoj karijeri znao sam da sam ba ja podesniji od bilo kog drugog da raspoznam pravo znacenje rasutih podataka, cak i ako sam tu narocitu merodavnost mogao da pripi em samo slucajnim okolnostima. Uprkos tome, dok sam sedeo u toj biblioteci jednog jutra sredinom decembra, posu mnjah na tren u mudrost svoje odluke da krenem u Miroko umesto da se vratim kuci , gde me ocekuje bolje poznat rite de passage[3] kroz zimsku depresiju. Moja prv obitna zamisao bila je da izbegnem ciklicnu melanholiju koju mi donosi to godi nje doba, ali cinilo se da je ona takode jedan deo istorije Miroka, samo u mnogo ve coj razmeri. Medutim, moja emocionalna nestabilnost bila je upravo ono to me je i osposobljavalo za osobiti rad na terenu preda mnom, iako se tom cinjenicom nisa m ponosio ili te io. A da se povucem bilo bi isto to i da uskratim samom sebi jednu priliku koja mi se mo da nikada vi e nece pru iti. Kad se osvrnem, cini mi se da nije bilo nikakve neocekivane re enosti u odluci koju sam morao naciniti. Sasvim sluca jno, nastavio sam put u grad.

IV Ne to malo posle podneva osamnaestog decembra poceo sam da vozim prema Miroku. Pok raj mene prolazila je zamucena slika nejasnih predela zemljane boje. Sneg je te kasne jeseni retko padao i samo se nekoliko belih povr ina pomaljalo u gustoj, spa ru enoj travi na poljima uz autoput. Oblaci su takode bili gusti, a izgledali su s ivi i obilni. U mre i golih grana iznad zemlje, ponegde je visilo nekoliko crnih, iskrzanih bezoblicnih hrpa koje su predstavljale napu tena gnezda. Ucini mi se da vidim kosove kako prhte iznad puta preda mnom, ali to je bilo samo li ce, kroz koj e sam pro ao. Dovezao sam se u Miroko s ju ne strane i u ao u grad onim putem kojim sam ga napusti o prilikom moje posete pro log leta. To me je jod jednom dovelo do onog dela varo i koji se naizgled nalazio sa druge strane jedne silne nevidljive linije koja je d elila po eljne od nepo eljnih delova grada. Pri svetlu tog zimskog podneva cak se i onaj avetinjski izgled koji je ovaj kraj odavao pod letnjim suncem raspao u bled u utvaru samog sebe. Tro ni ducani i kuce propalog izgleda nagove tavali su postojan je nekakvog paradoksalnog cistili ta koje se nalazilo izmedu materijalnog i nemate rijalnog sveta, i u kojemu je jedan zlurado nosio masku drugog. Dok sam se uspin jao prema glavnoj ulici Miroka, primetih nekoliko pognutih pe aka koji se osvrnu e z a mnom kada sam pro ao, iako naizgled ne zato to sam pro ao. Dok sam se vozio uz strmi nagib Ulice Taunsend primetih da su u poredenju sa ju ni m krajem grada tamo nji prizori prijatni. Talasaste gradske avenije behu spremne z a festival. Oko stubova ulicnih svetala bilo je upleteno zimzeleno granje, a sve e grancice ponosno su zapadale za oci u tom golom dobu. Na vratima mnogih ducana u ulici Taunsend stajali su venci od hrastovih grana, podjednako zeleni, ali oci gledno plasticni. Medutim, iako nije bilo niceg neobicnog u ovom tradicionalnom zelenilu tog godi njeg doba, ubrzo mi je postalo jasno da je Miroko poprilicno bol esno odan ovom osobitom simbolu Bo ica. To je po svemu bilo upadljivo. Prozori duc ana i kuca bili su uokvireni zelenim svetiljkama, lepr ave zelene trake visile su sa platnenih natstre nica prodavnica, a na kafani Crveni pevac blje tali su drecavo zeleni reflektori. Smatrao sam da su ovakvi ukrasi po ukusu stanovnika Miroka, a li su ipak ostavljali utisak neumerenosti. Neka sablasna smaragdna izmaglica pro i mala je grad, a lica ljudi pomalo su licila na gmizavce. U tom casu pretpostavio sam da to golemo zelenilo, zimzeleni venci i svetla u bo ji (makar samo jednoj) prikazuju nagla enost simbola plodnosti nordijskog Bo ica koj i se na neki nacin odnose i na festival. U "Poslednjoj arlekinovoj gozbi" Tos je pisao o paganskoj strani Mirokanskog festivala, uporedujuci ga sa ritualom jedn og kulta plodnosti, koji se u izvesnom trenutku u pro losti verovatno povezao sa h tonskim bo anstvima. Ali Tos, kao i ja, be e zamenio ono to je predstavljalo samo deo znacenja festivala za njegov celokupan smisao. Hotel u kojem sam rezervisao sobu nalazio se u ulici Taunsend. To je bila jedna stara zgrada od braon cigle, sa zasvodenim vratima i jednim svecanim zabatom koj i je trebalo da pru i dojam klasicizma. Nadoh mesto za parkiranje ispred hotela i ostavih kofere u kolima. Kada sam u ao u hotel predvorje je isprva bilo prazno. Mislio sam da ce Mirokanski festival mo da privuci dovoljno posetilaca da pru i barem ne to posla jedinom hotelu u gradu, ali verovatno sam bio u zabludi. Kucnuh u jedno zvonce, naslonih se na sto recepcije i osvrnuh se da osmotrim jedno tradicionalno ukra eno Bo icno drvce ko je je stajalo na stolu blizu ulaza. Jelka je bila okicena svetlucavim, lako loml jivim sijalicama; minijaturnim ecerlemama; pljosnatim, nasmejanim figurama Bo ic-ba te sa ra irenim rukama; jednom zvezdom koja se nezgrapno naginjala na vrhu, u tana nom pregibu jedne od gornjih grana; i raznobojnim svetlima koja su izvirivala iz ca ica u obliku cveta. Iz nekog razloga cinilo mi se da je ovo jedan vrlo jadan p rimerak jelke. "Mogu li vam pomoci?", rece jedna mlada ena dok je pristizala iz susedne sobe. Mora biti da sam se u nju prilicno upiljio, po to je skrenula pogled i izgledala v rlo nelagodno. Te ko da sam mogao da smislim ta da joj ka em i kako da objasnim o cem u sam razmi ljao. Licem u lice, smesta je zracila nekim ledenim sjajem manira i iz raza. Ali ako ova ena nije pocinila samoubistvo pre dvadeset godina, kao to je pre

tpostavio onaj novinski clanak, onda takode otada nije ni dana ostarila. "Saro", pozva jedan mu ki glas koji je dopirao sa vrha stepeni ta. Jedan visok, sred ovecan covek side niz basamake. "Mislio sam da si u svojoj sobi," kaza taj covek , za kojeg sam pretpostavio da je Semjuel Bidl. Devojka, koja nije bila Elizabet a, vec Sara Bidl, nakratko skrenu pogled ka meni da bi naznacila svome ocu da vo di posao hotela. Bidl mi se izvini, a onda me zamoli da sacekam trenutak, dok su se njih dvoje povukli u jedan ugao predvorja da nastave svoju raspravu. Ja sam se sme kao i pretvarao da je sve u redu, mada sam istovremeno poku avao da os tanem dovoljno blizu da cujem njihov razgovor. Oni su pricali tonom koji je nago ve tavao da njihov sukob nije neobican: naslucivali su se Bidlova preza titnicka bri ga o tome gde je njegova cerka, i Sarina razocaranost razumevanjem izvesnih ogra nicenja koja su joj postavljena. Razgovor se zavr i, a Sara se pope uz stepenice, okrenuv i se na cas da bi mi izrazom lica prenela svoje aljenje zbog neprofesionaln e scene koja se upravo odigrala. "Dakle, gospodine, ta mogu da ucinim za vas?", Bidl upita skoro zapovednim tonom. "Znate, ja sam ovde rezervisao sobu. Ustvari, poranio sam jedan dan, ako vam to ne predstavlja neki problem." Ljubazno sam izneo mi ljenje da poslovanje hotela mo d a u tajnosti cveta. "Nema nikakvog problema, gospodine," rece on i pru i mi hotelsku prijavu, a zatim i kljuc mesingane boje koji je visio na jednom malom plasticnom koturu sa brojem cetrdeset i cetiri. "Prtljag?" "Da, u kolima mi je." "Dozvolite da vam pomognem." Dok me je Bidl sme tao u jednu sobu na cetvrtom spratu, ucini mi se da je to pogod an trenutak da pokrenem razgovor o festivalu, praznicnim samoubistvima, a mo da, u zavisnosti od njegove reakcije, i o sudbini njegove ene. Bio mi je potreban sago vornik koji je u ovoj varo i iveo podosta godina i koji me je mogao obavestiti o st avu Mirokanaca prema njihovoj sezoni morsko-zelenih svetala. "Ovo mi u potpunosti odgovara," kazah za tu cistu, ali tmurnu sobu. "Lep pogled. Odavde mogu sasvim lepo da vidim sjajno-zelena svetla Miroka. Da li je grad obi cno ovako ukra en? Mislim, za festival." "Da, gospodine, za festival", odgovori on mehanicki. "Pretpostavljam da ce vam u sledecih nekoliko dana verovatno doci prilicno nas s tranaca." "Mo e biti. Treba li vam jo ne to?" "Da. Pitam se biste li mi mogli reci ne to o svetkovinama." "Kao naprimer..." "Pa, znate, o klovnovima i slicnom." "Ovde su jedini klovnovi oni koji su ... pa, za to izabrani, mislim da bi valjal o reci." "Ne shvatam." "Oprostite, gospodine. Trenutno sam vrlo zauzet. Treba li vam jo ne to?" U tom casu nisam mogao da se setim nicega cime bih produ io na razgovor. Bidl mi po e le prijatan boravak i ode. Raspakovao sam kofere. Uz uobicajenu odecu, doneo sam sa sobom i neke predmete i z moje klovnovske garderobe. Bidlov komentar da su klovnovi ovde "izabrani" osta vio me je da se pitam kojoj su tacno svrsi slu ile ove ulicne maskarade. Figura kl ovna imala je toliko mnogo znacenja u razlicitim vremenima i kulturama. Radostan , omiljeni aljivd ija poznat najvecem broju ljudi u su tini je samo jedno lice ovog p rotejskog stvorenja. Ludake, grbavce, sakate i ostale nakarade nekada su smatral i prirodnim klovnovima; oni behu odabrani da ispune jednu komicnu ulogu koja bi drugima mogla da omoguci da ih smatraju sme nima, umesto da u njima vide strahovit o podsecanje na sile haosa u svetu. Ali ponekad je jedan setni lakrdija bio neoph odan da bi skrenuo pa nju na isti taj haos, kao u slucaju morbidne i istinoljubive dvorske budale Kralja Lira, koju su na kraju naravno obesili, i time priveli k raju njeno klovnovsko mudrovanje. Od klovnova se cesto ocekivalo da odigraju dvo smislene i ponekad protivrecne uloge. Iz tog razloga, imao sam dovoljno pameti d a ne uskocim slepo u svoj kostim i povicem: "Evo mene opet!"

Tog prvog dana u Miroku, nisam odlutao daleko od hotela. Citao sam i odmarao se nekoliko sati, a onda vecerao u jednom obli njem restoranu. Kroz prozor pokraj mog stola, posmatrao sam kako zimska noc preokrece blag zeleni sjaj grada u jednu d recavu i skoro sasvim novu boju koja se isticala u tami. Ulice Miroka izgledale su suvi e prometno za jednu malu varo uvece. Pa ipak, nije to bila ona vrsta aktivn osti koja se obicno mo e videti pred nastupajuce Bo icne praznike. Napolju se nije n alazila gomila u urbanih kupaca natovarenih sjajnim torbama iz kojih su virili pok loni. Ruke su im bile prazne, a ake uvucene duboko u d epove zbog hladnoce, koja ih i pored toga nije prinudila da ostanu u osami svojih po svoj prilici toplih kuc a. Posmatrao sam kako ulaze i izlaze iz ducana i ni ta ne kupuju; trgovci su ipak dr ali otvorene radnje do kasno, a cak i mesta koja nisu radila ostavila su ukljuc ena svoja neonska svetla. Mislio sam da su lica koja promicu ispred prozora rest orana mo da ukrucena samo zbog hladnoce; jako namr tena zbog mraza i niceg drugog. U prozoru videh odraz svog vlastitog lica. Ono nije licilo na lice jednog iskusno g klovna: bilo je opu teno i mlitavo i u tom trenutku podsecalo je na lice nekog k o nije sasvim iv. Napolju se nalazio grad Miroko, glavna ulica mu se postepeno sp u tala i uzdizala nekom ludackom estinom, gradani su mu se zbijali na plocnicima, s rce mu je bilo okupano zelenim: jedno tako obecavajuce polje profesionalnog i li cnog izazova kakvo nisam cesto sretao - a meni je bilo jezivo dosadno. Po urih naz ad u svoju hotelsku sobu. "Miroko unutar svoje hladnoce poseduje neku drugu sledenost," napisah te noci u svoj dnevnik. "Neku drugu skupinu zgrada i ulica koja postoji izvan vidljive spo lja njosti grada u obliku jednog sveta sacinjenog od sokaka sramotnog izgleda." Na taj nacin ispisao sam ne to manje od jedne strane, preko koje sam najzad urezao j edno veliko "X". Potom sam oti ao u krevet. Ujutro ostavih svoja kola kod hotela i krenuh prema glavnom poslovnom centru gra da udaljenom nekoliko blokova. Cinilo mi se da je u toj tacki mog naucnog izleta bilo potrebno da se pome am sa cestitim ljudima Miroka. Ali kada sam poceo tegobn o da se uspinjem ulicom Taunsend (plocnici su vrveli od lutajucih prolaznika), j edan letimican pogled iznenada zameni moj nasumicni plan jednim odredenijim i ne posrednim naumom. Negde oko petnaest koraka kroz gomilu ispred mene nalazio se m oj cilj. "Doktore Tos," pozvah ja. Skoro da je izgledalo da pomera glavu i osvrce se u odgovor mom poviku, ali nisa m mogao u to da budem siguran. Progurah se pored nekolicine toplo umotanih tela i vratova obavijenih zelenih alovima, samo da bih otkrio da moj covek naizgled od r ava isto rastojanje od mene, iako nisam znao da li je to cinio namerno ili ne. T os, odeven u kaput tamne boje, na sledecem uglu naglo zavi desno u jednu strmu u licu koja je vodila na dole, pravo ka oronulom ju nom kraju Miroka. Po to sam stigao do tog ugla, pogledao sam niz plocnik i mogao vrlo jasno da ga vidim s visine. Takode sam uocio na koji nacin uspeva da ostane tako daleko ispred mene u toj sv etini koja je ometala moje vlastito napredovanje. Iz nekog razloga ljudi na ploc niku pravili su mesta da bi on mogao pored njih da prode s lakocom, bez uobicaje nog tiskanja. To nije bilo neko dramaticno fizicko izbegavanje, iako se i pored toga cinilo da je namerno. Suprotstavljajuci se neprobojnom sklopu tog mete a, nas tavio sam da pratim Tosa, kojega sam gubio iz vida, te ga nanovo pronalazio. Kada sam dosegao kraj ove ulice gomila se prilicno proredila, a po to sam odmakao otprilike jo jedan blok, shvatih da sam prakticno postao usamljeni pe ak koji korac a iza jedne udaljene figure za koju sam se nadao da je i dalje Tos. On se sada k retao prilicno brzo i na nacin koji je ocito odavao da je svestan da ga sledim, iako je, ustvari, isto toliko izgledalo da me on vodi. Pozvah ga po imenu jo neko liko puta sna nim glasom koji je morao cuti, uz pretpostavku da gluvoca nije jedna od promena koje su ga zadesile; on, najzad, nije bio mlad covek, a vi e cak ni sr edovecan. Tos iznenada prede sredinom ulice. Nacini jo nekoliko koraka, pa ude u jednu neoz nacenu zgradu od opeke izmedu jedne prodavnice pica i nekakvog servisa. U clanku "Poslednja arlekinova gozba", Tos je pomenuo da ljudi koji ive u ovom delu Mirok a dr e svoje vlastite ducane, a da ih skoro iskljucivo posecuju stanovnici tog kra ja. Mogao sam u to da poverujem cim sam osmotrio ove malene catrlje od radnji, p o to su imale isti onakav rdavo ocuvan izgled kao i njihova klijentela. I pored po

zavidne tro nosti ovih zgrada, podoh za Tosom u taj jednostavni ciglani kostur ono g to je nekada, a mo da i jo uvek, predstavljalo nekakav restoran. Unutra je bilo neobicno mracno. Cak i pre nego to su mi se oci privikle na tamu p redosetio sam da ovo nije neki uspe an restoran udobno pretrpan stolicama i stolov ima - kao gostiona u kojoj sam jeo prethodne veceri - vec jedno mesto u kojem je stajalo nekoliko neuredno rasporedenih predmeta, kao u napu tenom skladi tu, i gde je bilo veoma hladno. Ustvari, cinilo se da je hladnije nego na zimskim ulicama napolju. "Doktore Tos?" Pozvah prema jednom usamljenom stolu negde na sredini te duge sob e. Oko stola sedelo je valjda njih cetvorica ili petorica, dok su se jo neki nazi rali u pomrcini pozadi. Po stolu su bile razbacane nekakve knjige i papiri. Za n jim je sedeo jedan starac koji je ne to pokazivao na stranama pred sobom, ali on n ije bio Tos. Pored starca nalazila su se dva mladica koja su se po svojim bodrim crtama lica isticala u op toj namrgodenosti. Ja pridoh stolu, a svi oni podigo e po glede prema meni. Niko od njih ne pokaza ni zracak emocija izuzev dva decaka, ko ji razmeni e zabrinute i krivicom ispunjene poglede, kao da su upravo uhvaceni u n ekom sramotnom delu. Njih obojica iznenada odskoci e od stola i otrca e u tamnu poza dinu, gde se nakratko ukaza svetlost dok su izlazili na zadnja vrata. " ao mi je," rekoh snebivljivo. Ucinilo mi se da je ovde u ao neko koga znam." Oni ne reko e ni ta. Iz neke stra nje sobe, poce e da se pojavljuju ostali, bez sumnje z ainteresovani za uzrok ove uskome anosti. Kroz nekoliko trenutaka, tu sobu preplav ile su te prosjacima slicne prilike, koje su sve redom isprazno zurile u tminu. Ja ih se u tom casu nisam pla io; makar nisam strahovao da ce mi naneti neke fizic ke povrede. Ustvari, osecao sam da je sasvim u mojoj moci da ih sa lakocom bubec am dok ne poka u pokornost, a njihova mi ja lica skoro da su prizivala niz sna nih uda raca. Ali bilo ih je toliko mnogo. Polako su klizili prema meni u crvolikoj masi. Cinilo se da su im oci uperene u prazno, pa sam se cak na tren i upitao da li su svesni mog prisustva. Uprkos tom e, ja sam bio sredi te ka kojem se njihovo tromo epanje slivalo i cipele su im tiho drljale preko golog poda. Poceh da govorim razne koje tarije dok su se oni i dalj e stiskali oko mene, a njihova slaba i iznenadujuce bezmirisna tela pritiskala s u na moje. U tom casu shvatio sam za to se cinilo da ljudi na plocnicima instinkti vno izbegavaju Tosa. Nevidljive noge izgleda da su se zaplitale u moje; zatetura h se, a zatim povratih ravnote u. Ovaj nagli pokret probudi me iz nekakve hipnotic ke o amucenosti u koju mora biti da sam upao, a da toga nisam bio svestan. Bio sam naumio da napustim tu mracnu prostoriju mnogo pre nego to su dogadaji u njoj dos egli jednu tako sme nu prekretnicu, ali iz nekog razloga nisam mogao da se usredsr edim dovoljno sna no na svoju nameru da bih sebe prinudio na delanje. Misli su mi plovile sve dalje i dalje dok su se ovi ropski stvorovi pribli avali, i napokon sam shvatio mogucu opasnost ove situacije. U naglom naletu panike, pro gurah se kroz njihove mlitave redove i zatekoh se napolju. Sve vazduh me povrati u moju preda nju budnost, te smesta poceh urno da koracam uz b rdo. Nisam sa sigurno cu znao da li sam jednostavno umislio to to mi se u isto vrem e i jeste i nije cinilo jednim opasnim trenutkom. Da li je jedan od njih poku ao d a me saplete, ili su tek poku avali da me zastra e? Kada sam dosegao sjajno zelenu g lavnu ulicu Miroka, zaista nisam mogao da budem siguran u to to mi se upravo dogo dilo. Plocnici su i dalje bili zakrceni mno tvom pe aka, ali se ovog puta cinilo da se kre cu i brbljaju na nekako ivlji nacin. U vazduhu je postojao izvestan elektricitet koji se mogao pripisati samo predstojecem praznovanju. Jedna skupina mladih be e p ocela prerano da slavi, i bucno je koracala sredinom ulice, ocito u pijanom stan ju. Iz smeha i ala medu jo uvek treznim gradanima razabrah da, kao kod pokladnog u torka, javno pijanstvo spada medu tradicije ovog zimskog festivala. Potra io sam p ogledom ne to to bi oznacilo pocetak "Ulicne maskarade", ali ni ta nisam primetio. Ni traga od drecavo odevenih arlekina ili sne no belih pjeroa. Pitao sam se da li su se cak i u ovom trenutku pripremale svecanosti za "krunisanje Zimske kraljice". "Zimska kraljica," zapisao sam u svom dnevniku. "Lik plodnosti oplemenjen simbo licnim mocima preporoda i napretka. Odabira se na isti nacin kao i kraljica kolsk og plesa. Proveriti da li mo da postoji lik supru nika u vidu nekakvog predstavnika podzemlja."

U predvecernjim casovima devetnaestog decembra, sedeo sam u svojoj hotelskoj sob i, pisao, mislio i pripremao se. U celini gledano, nisam se osecao suvi e lo e. Praz nicno raspolo enje koje se stalno uvecavalo na ulicama ispod mog prozora neminovno je zarazilo i mene. Naterao sam sebe da malo oddremam, po to sam slutio da mi sle di jedna duga noc. Kada sam se probudio, Mirokaknsko godi nje slavlje be e pocelo. V Dreka, vreva, pijancenje. Pospano odoh do prozora i bacih pogled preko grada. Ci nilo se da sva svetla Miroka ble te, osim u onom kraju niz brdo, koji je postao de o crne zimske praznine. A ovog puta je zelenkasti preliv varo i bio jo izra eniji, i i rio se svuda nalik nekoj ogromnoj zelenoj dugi koja se otopila sa neba i fosfore scentna opstala u noci. Na ulicama se ogledala dnevna svetlost jednog ve tackog pr oleca. Sokaci Miroka treperili su od prometnosti: na jednom obli njem uglu tre tao j e pleh orkestar; kola su krstarila i hucala svojim trubicama, a tu i tamo na nj ih bi se uzverali nasmejani prolaznici; neki covek izade iz kafane Crveni pevac, zabaci ruke iza glave, i zakukurika. Pomno sam zagledao pojedinacne ucesnike u veselju i tra io klovnovsku odecu. Ubrzo sam je, uz odu evljenje, ugledao. Kostim je bio crveno beli, sa odgovarajucom kapom i licem u boji krasnog alabastera. Skor o da je podsecao na klovnovsko otelotvorenje dobro poznate Bo icne lude u crnim ci zmama. Medutim, ova osobita budala nije dobijala ljubav i po tovanje koji se obicno daju Bo ic-bati. Moj nesretni kolega klovn nalazio se usred obruca bekrija koji su ga odgurkivali jedan ka drugome. Izgleda da je predmet ovog zlostavljanja prihvatao to donekle voljno, ali je verovatno i pored toga cilj ove male igre bio da nane se poni enje. "Ovde su jedini klovnovi oni koji su za to izabrani," odzvanjalo je Bidlov glas u mom secanju. Cinilo se da je "izubijani" bli e istini. Po to sam se umotao u neku topliju odecu, iza ao sam na zelene svetlucave ulice. Ned aleko od hotela, o mene se spotaknu jedna prilika irokog plavo crvenog osmeha i s jajne, kabaste odece. Ustvari, njega su na mene gurnuli neki mladici ispred jedn e apoteke. "Gle cudaka," rece jedan gojazan i pijani dru kan. "Gle cudaka gde crkava!" Osetio sam prvo gnev, a zatim i strah, kada videh jo dvojicu kako s boka preteci prilaze debelom pijancu. Hodali su prema meni, te se pripremih da se sa njima su ocim. "Ovo je sramotno," rece jedan, koji je u levoj ruci labavo dr ao vrat vinske fla e. Ali oni se nisu obracali meni; govorili su klovnu, kojega su upravo gurnuli na p locnik. Njih trojica pomogo e mu da ustane jednim naglim trzajem, a zatim mu sunu e vino u lice. Na mene se uop te nisu obazirali. "Pustite ga," rece onaj debeli. "Odgmi i, cudaku. Eh, vidi kako leti!" Klovn se odgega i izgubi se u mete u. "Sacekajte malo," rekoh trojici kavgad ija, koji su poceli nekud da teturaju. Hitr o sam odlucio da bi verovatno bilo uzaludno pitati ih da mi objasne scenu kojoj sam upravo prisustvovao, pogotovo u svoj praznicnoj buci i pometnji. U mom najbo ljem veseljackom stilu, predlo io sam da svi odemo negde gde bih mogao da ih casti m jednim picem. Oni na to nisu imali nikakvih pritu bi, te smo se ubrzo zatim svi stisli oko jednog stola u Crvenom pevcu. Uz nekoliko pica, objasnio sam im da nisam odavde, to im je iz nekog razloga bilo beskrajno drago. Kazao sam da postoje neke stvari u vezi s njihovim festivalom koje ne razumem. "Ja ne mislim da tu ima neceg da se razume," rece onaj debeli. "To je samo ono to vidi ." Upitah ga o ljudima obucenim u odecu klovnova. "Oni? To su ti cudaci. Ove godine je na njih red. Na svakog jednom dode red. Sle dece godine mo e biti moj. Ili tvoj," kaza on, upiruci prstom u jednog od svojih d rugara na drugom kraju stola. "A kada saznamo koji si -" "Nisi ti dovoljno pametan za to," rece prkosno moguci cudak. To je bila va na poenta: cinjenica da pojedinci koji se pojavljuju kao klovnovi os taju, ili barem poku avaju da ostanu, anonimni. Ovo pravilo pomoglo bi da se uklon e inhibicije koje jedan stanovnik Miroka mo e imati prema zlostavljanju svog vlast

itog suseda ili cak clana porodice. Po onome to sam kasnije primetio, razmere ovo g zlostavljanja nisu prevazilazile granice nekog vragolastog zacikavanja, a cak i tada, samo bi se poneka grupa grubijana ustvari poslu ila pravom koje joj je dav ala ova strana festivala, dok je vecina gradana bila vrlo zadovoljna da ostane p o strani. Moja tri mlada prijatelja bili su prilicno nesposobni da mi rasvetle znacenje ov og obicaja. Za njih je to predstavljalo samo zabavu, a verujem da je tako bilo i za vecinu Mirokanaca. To se moglo razumeti. Pretpostavljam da jedan obican cove k ne bi bio u stanju da tacno objasni za to se dobro poznat praznik Bo ic slavi u sv om dana njem obliku. Kafanu sam napustio sam, i to pod uticajem pica koja sam tamo ispio. Napolju se op te veselje i dalje nastavljalo. Bucna muzika dopirala je sa raznih strana. Miro ko se sasvim preobratio iz jedne ucmale malene varo i u oazu pod vla cu Saturnalija u mracnoj neizmernosti zimske noci. Ali Saturn je takode planetarni simbol melan holije i jalovosti, sudar suprotnosti koje sadr i ta jedna rec. I dok sam polupija n lutao niz ulicu, otkrih da se u samom zimskom festivalu nalazi jedna protivrec nost. Izgledalo je zaista da ovo otkrice predstavlja onaj tajni kljuc koji je To s uskratio u svojoj studiji o ovom gradu. Za divno cudo, ba preko moje neupoznato sti sa spolja njom prirodom festivala uspeo sam da upoznam njegovu pravu prirodu. Me ao sam se sa gomilom na ulici, i zagrejano u ivao u zbrci koja me okru uje, kada ug ledah jedno cudnovato osmi ljeno stvorenje kako okleva na jednom co ku ispred mene. Bio je to jedan od Mirokanskih klovnova. Odeca mu je bila otrcana i neobicna, sk oro u stilu klovna skitnice, ali uz nedovoljno duhovitog preterivanja. Lice je, medutim, bilo na minkano kao za kostim bednika. Nikada nisam video jedno tako cudn ovato shvatanje klovnove spolja njosti. Ta prilika stajala je ispod jednog mutnog ulicnog svetla, i kada je okrenula glavu u mom pravcu, shvatio sam za to je izgled ala tako poznato. Mr ava, glatka i bleda glava; razrogacene oci; crte ovalnog obli ka koje su vi e od svega podsecale na ono kosturu slicno, u asom ophrvano stvorenje na jednoj cuvenoj slici nekoga kako vri ti (pamcenje me ne slu i). Ova imitacija klo vna nadmetala se sa originalom po svom nagove tavanju ganutljivih carstava prezren og straha i ocaja: jedno neljudsko oblicje koje je bilo prikladnije necemu pod z emljom nego nad njom. Cim sam spazio to stvorenje, pomislio sam na stanovnike onog geta ispod brda. U njegovom dr anju ogledalo se jednako gadno mrtvilo i klonulost. Da nisam prethodn o pio, mo da ne bih bio dovoljno smeo da ucinim ono to sam ucinio. Odlucio sam da u zmem udela u jednoj od izvanrednih tradicija zimskog festivala, po to me je ljutil o da gledam ovog sumornog klovna varalicu kako stoji. Kada sam stigao do ugla, uz smeh sam naleteo na to stvorenje - "Ups!" - koje se zanelo unazad i zavr ilo na plocniku. Jo jednom se nasmejah i pogledom potra ih odobravanje kod obli njih ucesni ka u veselju. Medutim, nije se cinilo da iko ceni ili cak primecuje ono to sam uc inio. Nisu se smejali sa mnom ili zadovoljno upirali prstom, vec su jednostavno prolazili pored mene, a pritom mo da ubrzavali korak dok se ne bi na li ne to dalje od ovog ulicnog izgreda. Smesta sam shvatio da sam prekr io neko nepisano pravilo po na anja, iako sam smatrao da cinim ne to sasvim uobicajeno. Pade mi na pamet da me m ogu cak i uhapsiti i suditi mi zbog neceg to u drugim okolnostima svakako predsta vlja ka njivo delo. Osvrnuh se da bih pomogao klovnu da opet stane na noge, u nadi da cu se nekako iskupiti za svoj prestup, ali stvorenje vi e nije bilo tu. Nevese lo sam napustio mesto svog nenamernog zlocina i potra io neke druge ulice dalje od svedoka. Lutao sam raznim sporednim ulicama Miroka, i u jednom trenutku zaustavio se iscr pljeno da bih priseo uz ank jedne malene sendvicarnice krcate mu terijama. Narucio sam oljicu kafe kako bih o iveo svoj alkoholom odvec savladan sistem. Dok sam greja o ake oko olje i lagano iz nje pijuckao, posmatrao sam ljude koji prolaze spolja i spred stakla. Ponoc be e odavno pro la, ali gusta reka prolaznika nije nagove tavala d a ce bilo ko otici kuci ranije. Karneval profila nizao se pored prozora, a ja sa m sa zadovoljstvom prosto sedeo sa strane i gledao, dok me najzad jedno od tih l ica ne natera da poskocim. Boja ljivi mali klovn kojega sam bio grubo udario prode plocnikom izvan restorana. Ali iako mi je njegovo lice bilo poznato po svom gro zomornom izrazu, u njemu je bilo neceg razlicitog. Onda se upitah da li je moguc e da postoje dva tako odvratna cudaka.

Po to sam urno platio coveku za ankom, izjurio sam napolje da bih jo jednom osmotrio tog klovna, ali njega vi e nije bilo na vidiku. Zbijena gomila sprecavala me je da sa uspehom progonim ovu priliku, te sam se upitao na koji je nacin taj klovn ta ko lako uspeo da mi umakne. Osim ako gomila nije nagonski omogucavala ovom stvor enju da neometano prode kroz njene cvrste redove, kao to je cinila Tosu. U toku m oje potrage za ovim osobitim cudakom, otkrio sam da su, u celokupnom veselju pre pu tenom stanovni tvu i medu zvanicnim festivalskim klovnovima, ra trkani ne jedan ili dva, vec znatan broj ovih bledih, utvarama slicnih stvorenja. Svi oni mileli su ulicama, a na miru su ih ostavljali cak i najnasilnije bekrije. Onda sam razume o jedan od tabua ovog festivala. Ovi drugi klovnovi nisu se smeli uznemiravati, a cak ih je trebalo i izbegavati, ba kao i stanovnike cor-bud aka na ivici grada. U prkos tome, instinktivno sam osecao da se dve grupe klovnova na neki nacin poist ovecuju jedna sa drugom, cak i u slucaju da klovnovi iz geta nisu dobrodo li na zi mski festival Miroka. Odista, oni nisu predstavljali samo jedan deo zajednice ko ji je proslavljao ovu sezonu na svoj vlastiti nacin. Po svemu sudeci, ova skupin a melanholicnih pantomimicara sacinjavala je u najmanju ruku jedan sasvim nezavi san festival - festival unutar festivala. Po to sam se vratio u svoju sobu, uneo sam svoje pretpostavke u dnevnik koji sam v odio u toku ove pustolovine. Slede njegovi odlomci: Postoji izvesno sujeverje koje stanovnici Miroka ispoljavaju prema onim ljudi ma iz siroma nog dela grada, narocito dok se odskora pojavljuju sa tim odvratnim l icima kojim obele avaju svoj vlastiti festival. Kakav je odnos izmedu ovih istovre menih proslava? Da li je jedna prethodila drugoj? Ako je tako, koja? Po tom pi tanju, moje mi ljenje - za koje uop te ne tvrdim da je presudno - jeste da je miroka nski festival skorija pojava, da je nastao posle festivala onih sumorno bezbojni h klovnova, u cilju da ga prikrije ili ubla i njegov uticaj. Ovde padaju na pamet praznicna ubistva, i podklima o kojoj je pisao Tos, nestanak Elizabete Bidl pre dvadeset godina, a i moje vlastito iskustvo sa ovim klanom parija[4] koji postoj i izvan, a ipak i unutar, ove zajednice. O svom vlastitom iskustvu sa ovom emoci onalno kodljivom podsezonom u ovom casu radije ne bih govorio. Jo uvek nisam u sta nju da ka em da li je uzrok tome moja uobicajena zimska melanholija. Za podatke o mentalnom zdravlju morao bih da razmotrim Tosovu knjigu o njegovom boravku u jed noj psihijatrijskoj bolnici (skoro da sam siguran da je sme tena u zapadnom Masacu setsu. Treba potra iti ovu knjigu i informacije o mirokanskim novoengleskim koreni ma). Zimska kratkodnevica je sutra, a to je naravno onaj dan godine u kojem nocn i sati u najvecoj razmeri nadma uju dnevne. Vredi zapaziti da to ima veze sa samoubistvima i porastom psihickih poremecaja. Dok sam se prisecao spiska dokume ntovanih samoubistava iz Tosovog clanka, ucinilo mi se da se izvesna prezimena p onavljaju, to i jeste vrlo verovatno za bilo kakve podatke prikupljene u jednoj v aro ici. Medu tim imenima nalazili su se jedan ili dva Bidla. Mo da, dakle, za sam oubistva postoji genealo ka osnova, koja nema nikakve veze sa Tosovom misticnom po dklimom, mada je to u svakom slucaju jedna nadahnuta ideja, naizgled vrlo prikla dna za ovu varo raznovrsnih spolja njih i unutarnjih odlika, ali se kao zamisao ne mo e dokazati. Medutim, jedna stvar koja se cini sigurnom jeste podeljenost Miroka na dva vrlo razlicita soja gradanstva, to za posledicu ima dva festivala i pojavl jivanje slicnih klovnova - taj termin sada koristim u izuzetno neodredenom smisl u. Ali tu postoji nekakva veza, a ja verujem da imam neku predstavu iz cega se o na sastoji. Kazao sam ranije da normalni stanovnici grada na one iz geta, a pogo tovo na njihve klovnove, gledaju sa sujeverjem. Ipak tu postoji i ne to dr ugo: postoji strah, mo da i nekakva mr nja - ona narocita mr nja koja proizilazi iz ne ke sna ne i iracionalne uspomene. Mislim da mogu veoma dobro da razumem ono to pret i Miroku. Prisecam se nemilog slucaja koji se danas odigrao u onom praznom resto ranu. "Prazan" je u ovom slucaju ispravan izraz, uprkos svojoj protivrecnosti. S kupina u toj poluosvetljenoj sobi stvarala je osecaj odsustva, vi e nego osecaj pr isustva, cak i ako uzmemo u obzir njihovu neverovatnu brojnost. Te oci koje nisu elele ili mogle ni na ta da se usredsrede, presvisla posustalost njihovih lica, l enj bat njihovih stopa. Kada sam odatle istrcao bio sam du evno isceden. Tada sam razumeo za to izbegavaju te ljude i njihove delatnosti. Ne mogu dovesti u pit

anje mudrost onih praotaca dana njih Mirokanaca koji su zaceli tradiciju zimskog festivala i pru ili toj varo i povod za praznovanje i dru tvene odnose u doba kada su posledice mucne izdvojenosti najkobnije, u tim najdu im i najmracnijim danima oko kratkodnevice. Veselo Bo icno raspolo enje ocito ne bi bilo u stanju da se suprotsta vi opakosti ove sezone. Ali cak i onda, jo uvek postoje samoubistva pojedinaca ko ji su, po mom mi ljenju, na neki nacin odseceni od o ivljavajucih aktivnosti festiva la. Podmukla priroda ove podsezone i festival kratkodnevice koji svake godine izvi re iz siroma ne cetvrti grada izgleda da odreduju spolja nji oblik mirokanskog festi vala: optimisticno zelenilo u doba sive ucmalosti; obecanje plodnosti u liku Zim ske kraljice; i, za mene najzanimljiviji, klovnovi. Vedri klovnovi Miroka sa koj ima postupaju tako lo e; izgleda da je njihova uloga da zamene one tamnooke pantom imicare iz cor-bud aka. Po to se ovih poslednjih pla e zbog nekakve sile ili uticaja k oji poseduju, moguce je jo uvek simbolicno im se suprotstaviti i nadvladati ih p reko njihovih kopija, koje upravo zato odabiraju. Ako je ova moja pretpostavka t acna, pitam se u kom stepenu postoji svesno znanje o ovom posrednom iskazivanju agresivnosti medu stanovni tvom ove varo i. Cinilo se da kod one trojice sa kojima s am veceras govorio taj uvid ne se e mnogo dalje od opa aja da postoji izvesna koli cina grube zabave u tradiciji festivala. Kad smo vec kod toga, koliko svesti pos toji na drugoj strani ove dve oprecne festivalske tradicije? Suvi e je stra no razmi l jati o necemu takvom, ali i pored sve njihove prividne zaludnosti, moram se upit ati da li su oni stanovnici geta jedini koji znaju ta rade. Ne mo e se poreci da iz a onih neljudski mlitavih izraza naizgled le i neka mrska inteligencija. Sada shvatam zamr enost stanja u kojem se trenutno nalazim, ali dok sam veceras posrtao od ulice do ulice i posmatrao te klovnove ovalnih usta nisam mogao a da ne osetim kako je svo to radovanje u Miroku na neki nacin omogucivala samo njiho va patnja. Ovo je, nadam se, ni ta vi e od jednog cudljivog Tosovskog opa anja, ona za misao koja je neobicna i izazovna, iako naizgled nikad ne dobije vrlinu dokaza. Znam da mi pamet nije potpuno bistra, ali osecam da cu mo da uspeti da probijem m noge zapetljanosti Miroka i rasvetlim skrivenu stranu ove festivalske sezone. Na rocito bih morao da potra im znacenje tog drugog festivala. Da li je i to nekakva proslava plodnosti? Po onome to sam video, ako je ovaj slavljenicki podkl an uop te icemu te io, onda je to jalovost. Kako su uspevali da se kroz sve ove godi ne sacuvaju od potpunog izumiranja? Kako obnavljaju svoje redove? * * *

Medutim, bio sam isuvi e umoran da bih srocio jo neka od svojih pripitih nagadanja. Po to sam se sru io u krevet, ubrzo sam nestao u snovima ispunjenim ulicama i licim a. VI Bio sam, naravno, pomalo mamuran kada sam se sledeceg jutra dockan probudio. Fes tival je jo uvek bio u punom jeku, i drececa muzika spolja prenu me iz nocne more . Bila je to parada - nekoliko platformi glatko se kretalo niz ulicu Taunsend, a preovladavala je jedna poznata boja. To su bile tematske platforme sa Hodocasni cima i Indijancima, kaubojima i Indijancima, i klovnovima pravovernog soja. Usre d svega toga nalazila se glavom i bradom Zimska kraljica, koja se smrzavala povr h jednog ledenog prestola. Mahala je u svim pravcima. Cak mi se ucini da je mahn ula gore, ka mojem zamracenom prozoru. U prvih nekoliko povodljivih trenutaka slabosti, nisam imao nimalo naklonosti pr ema svom sinocnjem uzbudjenju. Ali otkrih da je taj polet prosto le ao u snu, iz k ojeg se ubrzo vratio cak i vecom estinom. Nikada ranije moj duh i cula nisu bili tako aktivni u ovom za njih obicno te kom dobu godine. Kuci bih sigurno pu tao alosne stare ploce i poprilicno vremena provodio u gledanju kroz prozor. Bio sam u asno zahvalan na jedan sasvim nestavaran nacin zbog svog sudelovanja u jednoj pomami punoj znacenja. Po to sam doruckovao u jednom kaficu, po eleh da prionem na posao. Kada sam se vratio u svoju sobu, zatekao sam otvorena vrata. Uz to, ne to be e ispis

ano na ogledalu toaletnog stocica. Slova su bila crvena i masna, kao od klovnovs ke olovke za minku - moje vlastite, shvatih ja. Nekoliko puta procitah tu misao, ili pre zagonetku: " ta se to zakopava u zemlju, a nije mrtvo?" Prilicno dugo sam posmatrao taj natpis, vrlo uzdrman cinjenicom da su moje praznicne utvrde tako r anjive. Da li je ovo trebalo da bude nekakva opomena? Pretnja koja me upozorava da cu, ako uporno nastavim da idem odredenim putem, zavr iti prerano pokopan? Jedn ostavno cu morati da budem pa ljiv, kazah samom sebi. Doneo sam odluku da nicemu n e dozvolim da me odvrati od nadahnute strategije koju sam smislio. Obrisao sam o gledalo, po to mi je u tom casu bilo potrebno za ne to drugo. Proveo sam ostatak dana u smi ljanju jednog vrlo posebnog kostima i prikladnog lic a koje ce ga pratiti. S lakocom sam odrpao svoj kaput tako to sam iskidao jedan i li dva d epa i naneo celokupnu zbirku mrlja. Zajedno sa pantalonama od teksas plat na i jednim parom poprilicno izno enih cipela, imao sam podno ljiv kostim za jednu o lupinu od coveka. S licem je, medutim, i lo te e, po to sam bio prinuden da eksperimen ti em po secanju. To to sam pamtio vri teceg Pjeroa na onoj slici (po imenu Krik, sad se toga secam) prilicno mi je pomoglo. U suton sam iza ao iz hotela stra njim stepe ni tem. Bilo je cudnovato hodati niz zakrcenu ulicu ovako jezovito preru en. Iako sam misl io da cu se osecati upadljivo, verujem da je stvarno iskustvo vrlo blisko potpun oj nevidljivosti. Ljudi me nisu gledali dok sam tumarao pored njih, ili oni pore d mene, ili dok smo tumarali jedni pored drugih. Ja sam bio neka prikaza - mo da d uh festivala koji behu pro li, ili onih to ce tek doci. Nisam imao nikakvu jasnu sliku o tome gde ce me moje preru avanje odvesti te noci, samo neka neodredena ocekivanja da cu pridobiti poverenje mojih sablasnih druga ra i mo da na neki nacin uspeti da proniknem u njihove tajne. Neko vreme jednostav no sam hteo da lutam uokolo na taj usahli nacin koji sam kod njih uocio i sledim njihov primer, ta god da je on nagove tavao. A najvecim delom to je znacilo da ne radim skoro ni ta i da to radim tiho. Ako bih na plocniku pro ao pokraj jednog od mo jih sadrugova nije bilo govora, nikakve razmene znalackih pogleda, nikakvog pozd ravljanja kojeg sam mogao biti svestan. Mi smo se tamo, na ulicama Miroka, nalaz ili tek da bi stvorili neko prisustvo. Barem sam ja na to poceo tako da gledam. Dok sam besciljno lutao bestelesan i nevidljiv, osetio sam kako sve vi e i vi e post ajem jedan prazan, plutajuci oblik, koji vidi a nije viden, i hoda neometan od o nih glomaznih stvorenja koja dele moj svet. To iskustvo nije bilo u potpunosti l i eno zanimljivosti, ili cak zadovoljstva. Klovnovski ibolet[5] "eto nas opet" popr imi za mene novi znacaj kada sam se osetio isku enikom jednog prete no duhovnog arl ekinskog reda. A vrlo brzo ukazala mi se mogucnost da nacinim dalji napredak tom stazom. Sa druge strane ulice, u suprotnom pravcu od mog, polako je prolazio jedan kamio n otvorene prikolice i pritom blago rastavljao more slavljenika koji su i li u cik -cak. Teret u prikolici ovog kamiona bio je cudnovat, po to su ga u potpunosti sac injavali moji drugovi sekta i. Dalje niz ulicu, kamion se zaustavi, a jo jedan taka v klovn ukrca se preko zadnjeg dela. Jedan blok ni e videh jo jednog kako se penje. Dva bloka ni e kamion napravi polukrug na jednom raskr cu i uputi se prema meni. Stadoh na ivicu plocnika kao to sam video da cine ostali. Nisam bio siguran da ce kamion usporiti da bi me pokupio, po to sam mislio da im je na neki nacin poznato da sam varalica. Medutim, kada je stigao do mene, kamion je usporio i skoro se sasvim zaustavio. Ostali su bili zbijeni na podu prikolice. Vecina njih jednosta vno je blenula u prazno sa uobicajenom ravnodu no cu koju sam poceo da ocekujem od t og soja. Ali nekolicina me zbilja uzgredno pogleda sa nekim ocekivanjem. Oklevao sam na tren, ne ba siguran da li elim da nastavim s ovim lukavstvom. U poslednjem trenutku, neki impuls navede me da se uzverem u prikolicu kamiona i uguram medu ostale. Trebalo je pokupiti samo jo nekoliko njih pre nego to se kamion uputio ka predgrad ima Miroka i dalje od njih. U pocetku sam poku avao da sacuvam neku jasnu orijenta ciju u odnosu na grad. Ali dok smo prolazili krivinu za krivinom kroz tamu uzani h, drvecem okru enih puteva, shvatio sam da nisam u stanju da ocuvam ikakav smisao za pravac. Najveci broj ostalih u prikolici kamiona nije pokazivao nikakvu prim etnu svest o svojim saputnicima. Obazrivo, pogledao sam od jednog do drugog lica . Nekolicina se kratkim, pro aputanim recenicama obracala onima blizu njih. Nisam

mogao da razaznam ta su govorili, ali je ton njihovih glasova zvucao bezazleno, k ao da nisu od prekaljene horde iz siroma ne cetvrti Miroka. Smatrao sam da su to m o da neki pustolovi koji su se preru ili kao i ja, ili verovatnije nekakvi posveceni ci, koji su unapred dobili uputstva na sastancima slicnim onome na koji sam naba sao prethodnog dana. Takode je bilo sasvim moguce da su clanovi ove posade ba oni decaci koje sam nagnao u hitar beg. Kamion je u tom casu ubrzavao jednim prilicno otvorenim delom zemlje, usmeren ka onim vi im brdima koja su okru ivala sada vec daleki grad Miroko. Ledeni vetar ibao je oko nas, te sam bio prinuden da zadrhtim od studeni. Ovo je sasvim sigurno od alo da sam jedan od prido lica u grupi, po to su dva tela koja su pritiskala o moje bila ukrucena i mirna, a cak je izgledalo da zrace nekom sopstvenom hladnocom. B acio sam pogled u mrak kroz koji smo brzo napredovali. U tom casu bejasmo ostavili svu otvorenu zemlju iza nas, a put su opkoljavale gu ste ume. Kada smo poceli da putujemo uz jedan strmi uspon, masa tela u kamionu na le e jedno na drugo. Iznad nas, na vrhu tog brda, nalazila su se svetla koja su si jala odnekud iz uma. Kada se put poravnao, kamion nacini jedan iznenadan okret i upravi se u ne to za to sam verovao da je samo tmina pokraj puta ili neki veliki ja rak. Medutim, tamo se nalazila neka nepoplocana staza, po kojoj kamion nastavi d a se krece prema svetlucanju koje je bilo vec sasvim blizu. to smo se vi e pribli avali, ovo svetlucanje je postajalo sve sjajnije i o trije, i tre perilo je po drvecu, a pritom otkrivalo savr ene detalje tamo gde se prethodno nal azio samo mrkli mrak. Kada se kamion doveze do neke cistine i zaustavi se, videh jedan rasuti skup prilika, od kojih su mnoge dr ale fenjere koji su zracili zasle pljujucom i ledenom svetlo cu. Uspravio sam se u prikolici kamiona da bih si ao, ba k ao to su cinili i drugi. Kada sa te visine bacih pogled po okolini, primetih jo ta cno trideset onih mrtvacki bledih klovnova kako se motaju uokolo. Jedan od mojih saputnika spazi me kako oklevam u kamionu, te mi, nekakvim cudnovato kre tavim apa tom, kaza da po urim, obja njavajuci mi ne to o "klimaksu tame". Nanovo sam razmislio o ovoj noci kratkodnevice; to je tehnicki bio najdu i period tame u godini, cak i ako razlika izmedu ove i mnogih drugih zimskih noci nije bila vrlo znacajna. Ipa k, njena prava vrednost bila je povezana sa uslovima koji nisu imali mnogo ta zaj ednickog sa kalendarskim statistikama. Odoh do mesta na kojem su ostali stvarali jednu gu cu gomilu u kojoj se, po jedva primetnim gestovima i izrazima njenih pojedinih clanova, osecalo neko ocekivanje . Razmenjivali su se kratki pogledi, ruka jednog lako bi dotakla rame drugog, a jedan par okruglih ociju netremice je gledao ka mestu na kojem su neke dve prili ke, razmaknute oko est stopa, postavljale svoje fenjere na zemlju. Svetlost ova d va fenjera otkrivala je jedan otvor u zemlji. Konacno se pa nja svih usredsredi na ovu okruglastu jamu, i, kao po nekom ranije utvrdenom znaku, svi smo poceli da se zbijamo oko nje. Jedino su se mogli cuti hucanje vetra i um na ih vlastitih kret nji, dok nam je zamrznuto pruce i li ce pucketalo ispod nogu. Napokon, kada svi bejasmo okru ili tu razjapljenu rupu, prvi klovn uskoci unutra i za tren nam izmace iz vidika, ali se zatim ponovo pojavi da bi prihvatio fenjer koji mu je jedan drugi dodao odozgo. Minijaturni ambis ispuni se svetlo cu, te sa m mogao videti da nije dublji od est stopa. Blizu osnove njegovog unutarnjeg zida , bio je prosecen ulaz u jedan tunel. Prilika koja je dr ala fenjer malo se pognu i i ceze u prolazu. Zatim , jedan po jedan, clanovi ove gomile poskaka e u mrak ove jame, a svaki pet i uzeo bi fenjer. Dr ao sam se zaleda ove skupine, jer kakve god da su bile te pod zemne aktivnosti koje je trebalo da se odigraju, bio sam siguran da elim da budem na njihovoj periferiji. Kada je samo negde oko desetak nas ostalo na povr ini, sp retno sam uspeo da propustim cetvoricu njih pre mene, da bih kao peti mogao da d obijem fenjer. Sve se upravo tako i odigralo, jer su mi odmah po to sam skocio na dno te rupe, ritualno spustili jednu svetiljku. Po to sam se okrenuo oko sebe, brz o sam u ao u prolaz. U tom trenutku toliko sam se tresao od hladnoce da nisam bio ni radoznao ni upla en, vec samo zahvalan za taj zaklon. Udoh u jedan dugacak tunel blagog nagiba, visok tek toliko da sam u njemu mogao uspravno da stojim. Tamo dole bilo je znatno toplije nego napolju, u ledenoj tam i uma. Posle nekoliko trenutaka, dovoljno sam se odmrzao da bi me umesto brige o fizickoj udobnosti zaokupila jedna iznenadna i opravdana zabrinutost za svoj ops

tanak. Dok sam koracao, dr ao sam svoj fenjer blizu ivica tunela. One su bile rela tivno glatke i ravne, kao da taj prolaz nije nastao rucnim kopanjem, vec radom n ecega to je velicinu i oblik tog tunela ostavilo za sobom kao putokaz svojih dime nzija. Morao sam da priznam da mi je ta sumanuta ideja pala na pamet kada sam se prisetio one poruke ostavljene na ogledalu u mojoj sobi: " ta se zakopava u zemlj u, a nije mrtvo?" Sablasni speleolozi iza mene poce e da me pristi u, pa sam morao da po urim da bih odr a o isti korak sa onima napred. Fenjeri ispred mene poskakivali su sa svakim korak om onih koji su ih nosili, a to smo dalje zalazili u taj udobni maleni tunel, nez grapna povorka izgledala je sve manje i manje stvarno. U izvesnom trenutku prime tih da niz ispred mene postaje kraci. Clanovi povorke praznili su se u jednu izd ubljenu odaju, gde sam i ja, takode, ubrzo stigao. Ova dvorana bila je visoka ne kih dvadeset stopa, a ostale njene dimenzije bile su gotovo istovetne dimenzijam a ogromne plesne sale. Piljenje u prostor nada mnom ucini me neprijatno svesnim koliko duboko smo se spustili u zemlju. Za razliku od glatkih strana tunela, zid ovi ove pecine izgledali su iskrzano i nepravilno, kao da su ih glodali. Pretpos tavio sam da je zemlja bila uklonjena ili kroz onaj tunel kojim smo si li, ili put em jednog od mnogobrojnih crnih otvora koje sam nazirao u zidovima odaje, jer je moguce da i oni, takode, vode nazad na povr inu. Ali grada ove odaje mnogo je manje opsedala moj duh od onog to ju je ispunjavalo. Tamo, na podu te silne pecine, ocekivalo nas je sasvim sigurno celokupno stanov ni tvo siroma ne cetvrti Miroka, i jo vi e njih, svi sa istim jezivim licima ovalnih us ta i razrogacenih ociju. Oni su sacinjavali krug oko nekakvog oltaru slicnog pre dmeta na kojem je le ao neki ko asti, nabrani pokrov tamne boje. Na ovom oltaru jo je dan pokrov od istog materijala skrivao je ispod sebe nekakvo izboceno telo. A iza tog tela, pogleda spu tenog ka oltaru, stajala je jedina figura cije lice ni je bilo uma ceno minkom. On je nosio jednu dugu, sne no belu odoru istovetne boje kao i pramenasta kosa koj a mu je oivicavala lice. Ruke su mu mirno le ale uz bokove. Nije se pomerao. Covek za kojega sam verovao da ce proniknuti u silne tajne stajao je pred nama sa ist im profesionalnim dr anjem koje me je opcinilo pre toliko mnogo godina, ali ovog p uta osetio sam samo jezu kada sam pomislio kakva sve otkrovenja le e skrivena unut ar neizmerno dubokih nabora njegove majstorske ode de. Da li sam zaista bio u stan ju da izazovem jednu tako stra nu licnost? Ime po kojem sam ga ja znao cinilo se s amo po sebi nedovoljno da oznaci nekog njegove velicine. Trebalo bi, pre, da ga nazovem po njegovim drugim inkarnacijama: bog sve mudrosti, pisac svih svetih kn jiga, otac svih carobnjaka, presvetli i najsilniji - trebalo bi, pre, da ga zove m Tot. On podi e skupljene ake prema svom verskom skupu i obred poce da tece. Sve je bilo vrlo jednostavno. Celokupan zbor, koji je sve do tog casa stajao bez reci, prasnu u najnezvucnije, najkre tavije pojanje koje se mo e zamisliti. Bio je to jedan hor alosti, vri teceg delirijuma i sramote. Pecina je piskavo odzvanjala o d disonantnog, zapoma uceg napeva. Moj glas se takode pridru io glasovima okupljenih , u poku aju da se stopi s njihovom sakatom muzikom. Ali moje pevanje nije moglo d a podra ava njihovo, po to je posedovalo neku hrapavost drukciju od njihovog nesklad nog, naricuceg leleka. Da ne bih odao da sam uljez, nastavih da izve taceno izgova ram njihove reci bez ikakvog zvuka. Ove reci predstavljale su otkrovenje sumorne zlobnosti koju sam do tada tek naslucivao kad god bi se na ao u dru tvu ovih prilik a. Oni su pevali "nerodenima u raju", "cistim, ne ivljenim ivotima". Pevali su jedn u alopoljku o postojanju, o svim njegovim ivotnim oblicjima i dobima. Njihovi idea li bili su tama, haos i neko melanholicno polu-postojanje posveceno svim mnogobr ojnim oblicjima smrti. More mr avih, beskrvnih lica treslo se i vri talo u izopaceno j nadi. A svecano odeveni glavni lik u srcu svega toga - koji se za dvadeset god ina uzdigao do polo aja prvosve tenika - bio je covek od kojeg sam preuzeo toliko vl astitih ivotnih principa. Bilo bi beskorisno opisivati ono to sam u tom trenutku o secao, a to bi predstavljalo i gubitak vremena koje mi je neophodno da bih opisa o dogadaj koji je usledio. Pevanje iznenada presta, a uzdignuta figura bele kose poce da govori. On je s do brodo licom pozdravljao one iz nove generacije - dvadeset zima be e proteklo otkako su "Cisti" pro irili svoje redove. Rec "cist" u ovom okru enju predstavljala je nasi

lje prema ono malo smisla i pribranosti koje sam jo uvek uspevao da sacuvam, jer ni ta nije moglo biti ogavnije od onog to je trebalo da sledi. Tos - a ovaj upokoje ni identitet koristim samo iz nu de - prekide svoju propoved i pomeri se unazad ka oltaru koji je prekrivala tamna ko a. Tamo je, sa svim arom svog preda njeg ivota, sv ukao gornji pokrov. Ispod njega nalazilo se nekakvo oblicje omlitavelih udova, n eka polomljena marioneta opru ena na toj kamenoj ploci. Ja sam stajao pri kraju sk upa i poku avao da ostanem to bli e izlaznom prolazu. Iz tog razloga nisam sve video onako jasno kako sam mogao. Tos spusti oci ka iskrivljenom, lutki slicnom telu, a zatim pogleda prema skupu. Cak sam umislio da me je sa svesnom namerom pogledao u oci. On ra iri ruke, a pot ok neprekinutih i nerazumljivih reci potece iz njegovih jececih usta. Verski sku p poce da se kome a, ne znatno, ali ipak primetno. Do tog trenutka postojala je gr anica onome to sam smatrao zlocom ovih ljudi. Oni su, uprkos svemu, predstavljali obicne ljude. Bili su samo nezdrave, iznutra izjedene du e cudnih verovanja. Ako je postojalo i ta to sam naucio u svim godinama koje sam proveo kao antropolog, ond a je to cinjenica da je svet beskrajno bogat cudnovatim zamislima, i to cak do t acke kada je i sam pojam cudnovatosti za mene imao malo znacaja. Ali posle scene kojoj sam tada prisustvovao, moje iskustvo zastranilo je u neko carstvo iz koje g se nikad nece vratiti. Jer potom nastupi scena preobra aja, vrhunac svake arlekinade. Sve je pocelo polako. Medu gomilom na suprotnom kraju odaje nasta nekakvo lako k ome anje. Neko se bio sru io na pod, a drugi u njegovoj blizini su uzmicali. Glas za oltarom nastavio je svoje zapevanje. Poku ao sam da zauzmem bolji vidik, ali je o ko mene stajalo isuvi e njih. Kroz tu masu preprecenih tela, samo sam na mahove mo gao da vidim ono to se de avalo. Sve be e pocelo pre nego to sam shvatio ta se dogada.. . Cinilo se da onaj koji se bio obeznanio na podu odaje gubi sav svoj raniji oblik i proporcije. Smatrao sam da je to nekakav klovnovski trik. Oni su bili klovnov i, zar ne? I ja licno mogao sam da cetiri bele kuglice pretvorim u cetiri crne d ok sam njima onglirao. Pritom, to nije bilo moje najiznenadujuce dostignuce u klo vnovskoj magiji. A zar ne postoji uvek neka opsenarska majstorija koja je svojst vena svim ceremonijama, a cesto zavisi od zanetih zabluda slavljenika? Ovo je bi la dobra predstava, pomislio sam i zakikotao se u sebi. Scena preobra aja arlekina koji odbacuje svoju spolja njost pajaca. O Bo e, arlekine, ne tresi se tako! Arleki ne, gde su ti ruke? A noge su ti se stopile jedna sa drugom i pocinjale su da se uvijaju po podu. Kakvo je to stra no, razjapljeno udubljenje tamo gde bi trebalo da ti je lice? ta je to to se zakopava u zemlju, a nije mrtvo? Svemoguca zmija mud rosti - Crv osvajac. Ovo je pocinjalo da se de ava svuda po odaji. Pojedini clanovi skupa isprazno bi s e zablenuli - uhvaceni na trenutak u nekom sledenom transu - a zatim se sru ili na pod da bi zapoceli sa gnusnom metamorfozom. Ucestalost ovoga sve vi e je rasla to je glasnije i sumanutije Tos pojao svoju ludacku molitvu ili kletvu. Onda zapoce nekakvo vijugavo kretanje prema oltaru, a Tos s dobrodo licom primi te stvari kad a su dogmizale do vrha oltara. Onda shvatih kakva to mlitava figura le i na njemu. To je bila Kora i Persefona, kci Cerere i Zimska kraljica: dete silom odvedeno u podzemlje smrti. Ali ne samo to ovo dete nije imalo neku vanprirodnu majku da je spasi, vec uop te nije imalo ivu majku. Jer ta rtva kojoj sam prisustvovao bila je odjek one koja se odigrala pre dvadeset godina, kao karnevalska gozba prethodne generacije - O carne vale![6] Onda su i majka i kcerka postale rtve ovog podzemno g Sabata. Napokon sam spoznao tu istinu po to se ta figura pomaknu na oltaru, podi e svoju glavu ledene lepote i zavri ta kad ugleda nema usta kako se zatvaraju oko n je. Iz te odaje istrcah u tunel. (Nije postojalo ni ta drugo to se moglo uraditi, opses ivno sam govorio samom sebi.) Neki drugi koji se jo uvek ne behu preobratili poce e da me progone. Uop te ne sumnjam da bi me stigli, po to sam u prolazu pao posle nek oliko metara. Onda za jedan trenutak poverovah da cu i ja, takode, proci kroz ne ki preobra aj, ali nisam bio pripremljen kao ostali. Kada sam cuo kako se pribli ava ju koraci mojih progonitelja, bio sam siguran da me na oltaru ocekuje neka jo gor a sudbina. Ali koraci presta e i povuko e se. Glas njihovog prvosve tenika dao im je j ednu naredbu. Ja sam, takode, cuo tu naredbu, iako bih vi e voleo da nisam. A do t

og casa verovao sam da se Tos ne seca ko sam ja. Taj glas be e ono to mi je obznani lo da nije tako. Zasada sam bio slobodan da odem. Uz napor sam stao na noge i, po to sam pri padu p olomio svoj fenjer, naslepo se vratio istim putem kroz kanalizaciono crnilo. Izgleda da se sve odvijalo vrlo brzo po to sam izronio iz tog tunela i popeo se iz jame. Dok sam kroz umu trcao nazad ka putu, obrisao sam usmrdelu masnu boju sa l ica. Neka kola koja su tuda prolazila zaustavi e se, mada je jedina druga mogucnos t koju sam im pru io bila da me zgaze. "Hvala vam to ste stali." "Kog davola tra ite ovde?", upita vozac. Uhvatio sam dah. "Bila je to ala. Festival. Prijatelji su mislili da ce biti sme no .... Molim vas, vozite odavde." Taj vozac ostavi me na oko milju van grada, a odatle sam mogao da nadem svoj put . Bio je to isti onaj drum kojim sam bio do ao u Miroko pri svojoj prvoj poseti pr ethodnog leta. Stajao sam neko vreme na vrhu tog visokog brda odmah uz ivicu gra da, pogleda spu tenog ka tom prometnom seocetu. estina festivala nije jenjavala, i nece sve do jutra. Si ao sam prema prijatnom zelenom sjaju, neprimeceno se provuka o kroz veselje i vratio se u hotel. VII Kada sam se sledeceg jutra probudio, primetio sam sa svog prozora da je grad i o kolne krajeve u toku noci posetila jedna potpuno nepredvidena mecava. Sneg je jo uvek padao i no en vetrom skupljao se na pustim ulicama Miroka. Festival je bio za vr en. Svi behu oti li kuci. A to je bilo ba ono to sam i ja nameravao. Bilo kakva moja akcija u vezi onoga to s am video prethodne noci morala bi da priceka dok se ne nadem dalje od ove varo i. Jo uvek nisam siguran da li ce ovako otvoren nastup doneti ikakvo dobro. Sve optu b e koje bih mogao navesti protiv stanovni tva siroma ne cetvrti Miroka s pravom bi bi le odbacene kao neverovatne. Mo da vrlo brzo ni ta od ovoga nece biti moja briga. Sa spakovanim koferima u rukama, pri ao sam recepciji da se odjavim. Iza stola nij e stajao Bidl, vec neki covek koji je morao da pretura da bi prona ao moj racun. "Evo, izvolite. Je l' sve u redu?" "Da," odgovorih ja. "Da li je gospodin Bidl tu negde?" "Ne, na alost, jo uvek se nije vratio. Svu noc proveo je vani, tra eci svoju cerku. O na je jedna vrlo popularna devojka, buduci da je Zimska kraljica, a znate kakve vec budala tine idu uz to. Verovatno ce ispast' da je bila na nekoj zabavi." Iz grla mi se ote prigu en jecaj. Bacio sam svoje kofere na zadnje sedi te automobila i seo za volan. Tog jutra, sve cega sam se mogao prisetiti cinilo mi se nestvarnim. Sneg je padao, a ja sam kr oz svoju ofer ajbnu posmatrao kako je lak, tih i zanosan. Ukljucio sam svoja kola, i po navici bacio uzgredan pogled na retrovizor. Ono to sam u njemu video sada j e ivo urezano u moje pamcenje, tacno onako kako je onda stajalo u zadnjem prozoru mojih kola, kada sam se okrenuo da bih proverio da li je to stvarnost. Na sredini ulice, do gle anja zavejani snegom, stajali su Tos i jo jedna prilika. K ada sam se pomno zagledao u tog drugog, poznao sam da je to jedan od decaka koje sam iznenadio u onom restoranu. Ali on be e preuzeo neki pokvareni i ravnodu an izr az koji je bio olicenje njegove nove porodice. I on i Tos piljili su u mene i ni cim nisu poku avali da ometu moj odlazak. Dok sam se vozio kuci, morao sam u svojim mislima da nosim sliku ta dva mracna l ika. Ali tek sada se moje iskustvo srucilo na mene punom te inom. Do sada sam tra io bolovanje da bih izbegao svoj raspored predavanja. Bice nemoguce da se suocim s a normalnim tokom ivota, onakvog kakav sam ga ranije znao. Ja sam sada velikim de lom pod uticajem jedne sezone i klime daleko hladnije i jalovije od svih zima u ljudskom secanju. A ponovni prelazak svih faza proteklih dogadaja u mislima cini se da ne poma e; mogu da osetim kako sve dublje tonem u jedan kadifasti beli ambi s. U pojedinim trenucima skoro da mogu u potpunosti da se istopim u ovom unutra njem carstvu uzvi ene cistote i praznine. Pamtim one nevidljive casove kada sam preru en besciljno lutao kroz ulice Miroka, nedirnut od pijanih, bucnih prilika oko mene:

nedodirljiv. Ali smesta ustuknem od ove groteskne nostalgije, jer shvatam ta se dogada, i ta ne elim da je tacno, iako je Tos tako prorekao. Prisecam se naredbe k oju je dao ostalima dok sam bespomocno nicice le ao u onom tunelu. Oni su me mogli cepati, ali Tos, moj stari ucitelj, pozvao ih je da se vrate. Njegov glas odjeki vao je kroz celu onu pecinu, a sada se razle e po mojim vlastitim psihickim odajam a pamcenja. "On je jedan od nas," govorio je. "Oduvek je bio jedan od nas." Ovaj glas je ono to sada ispunjava moje sne i dane i moje duge zimske noci. Video sam te, doktore Tos, kroz sneg izvan moga prozora. Ubrzo cu proslaviti tu posle dnju gozbu koje ce poni titi tvoje reci, tek da bih dokazao s koliko sam uspeha sp oznao njihovu istinitost. U secanje na delo H.P.Lavkrafta Svemoguca zmija mudrosti [1] univerzitet, smatran pomajkom svojih studenata (lat.) v. [2] uzgredna primedba (lat.) - prim.prev. [3] obred prelaska (fran.) - prim.prev. [4] Prim.prev. - parija je kod Indusa neko ko ne pripada asti i kojeg preziru kao ne~istog [5] prim.prev. - lozinka, znak raspoznavanja (po bibliji) [6] O, krasno meso!(latinski) - prim.prev. nijednoj k prim.pre