Sie sind auf Seite 1von 16

KAKO IZGRADITI UNIVERZUM KOJI SE NEE RASPASTI DVA DANA KASNIJE

Filip K. Dik, 1978.

Prevod: Jelena Objavljeno na: http://izagranice.blogspot.com/2011/02/fkd-ili-kakve-to-ovce-u-stvarisanjaju.html

Prvo, pre nego to ponem da Vas zamaram uobiajenim stvarima, koje pisci naune fantastike kau u govorima, dopustite da Vam prenesem slubene pozdrave iz Diznilenda. Ja sebe smatram portparolom Diznilenda, jer ivim samo nekoliko milja udaljen od njega i - ukoliko to nije dovoljno - jednom sam imao ast da tamo budem intervjuisan za Paris TV. Nekoliko nedelja posle tog intervjua sam, istinski bolestan, bio prikovan za krevet. Mislim da je to prouzrokovala vrteda oljica za kafu. Elizabet Antebi, producent tog filma, je elela da se vrtim u jednoj od ogromnih oljica za kafu dok diskutujem o usponu faizma sa Normanom Spinradom, jednim mojim starim prijateljem, koji pie odlinu naunu fantastiku. Diskutovali smo i o watergate-u, ali smo to radili na palubi gusarskog broda kapetana Kuke. Mala deca, koja su nosila kape Miki Mausa one crne kape sa uima su pritravala i skakala na nas, dok se kamera okretala, a Elizabet postavljala neoekivana pitanja. Norman i ja, preokupirani zbacivanjem male dece, smo tog dana rekli neke izuzetno glupe stvari. Meutim, danas elim da prihvatim punu odgovornost za ono to du Vam redi, jer niko od Vas ne nosi kapu Miki Mausa, niti pokuava da se popne na mene, uveren da sam deo bitke na palubi gusarskog broda. ao mi je to to moram redi, ali pisci naune fantastike u stvari ne znaju nita. Ne moemo da govorimo o nauci, jer je nae znanje ogranieno i neslubeno, a naa je fikcija obino uasna. Pre nekoliko godina nijedan koled ili univerzitet ne bi ni pomislio da nekoga od nas pozove da govori. Milostivo smo bili ogranieni na nekoliko asopisa ute tampe, ne impresionirajudi nikoga. Tih dana bi mi prijatelji rekli: Ali da li pie neto ozbiljno? misledi, Da li pie bilo ta osim naune fantastike? eznuli smo da budemo prihvadeni. udeli smo da budemo primedeni. I tada, odjednom, akademski svet nas je pozvao da odrimo govor i da se pojavimo na panelima i odmah smo napravili idiote od sebe. Problem je jednostavno taj: ta pisac naune fantastike zna o bilo emu? Na kom polju je on autoritet? To me podseda na naslov, koji se pojavio u kalifornijskim novinama upravo pre nego to sam poleteo ovamo. NAUNICI TVRDE DA SE NE MOE POSTIDI DA MI IZGLEDA KAO LJUDSKO BIDE. To je bio savezno finansiran program istraivanja, pretpostavljam. Neko u tom svetu je autoritet za temu da li mievi mogu da obuju dvobojne cipele, polucilindar, prugastu koulju i pantalone i prou kao ljudi. Dakle, redi du Vam ta ja smatram vanim. Ne mogu tvrditi da sam autoritet u bilo emu, ali mogu iskreno redi da me odreene teme apsolutno fasciniraju i da piem o njima sve vreme. Osnovni predmet, koji me fascinira, je: ta je realnost? i ta ini autentino ljudsko bide? Preko dvadeset sedam godina, tokom kojih sam objavljivao romane i prie, uvek iznova sam se vradao istraivanju ta dva meusobno povezana predmeta. Smatram ih vanim temama. ta smo mi? ta je to, to nas okruuje, to nazivamo ne-ja, empirijski ili fenomenoloki svet? Godine 1951. kada sam objavio svoju prvu priu, nisam imao ideju da se takva temeljna pitanja mogu postaviti na polju naune fantastike. Poeo sam da tragam za njima nesvesno. Moja prva pria je bila o psu, koji je umislio da ubretari, koji su dolazili petkom ujutru, kradu vrednu hranu, koju je porodica briljivo pohranila u sigurnom, metalnom kontejneru. Svakoga dana,
2

lanovi porodice bi iznosili papirne dakove sa dobrom, zrelom hranom, sputali ih u metalni kontejner, vrsto zatvarali poklopac i kada bi kontejner bio pun, te uasne kreature bi sve ukrale. Najzad, u prii, pas poinje da zamilja da de ubretari pojesti i ljude u kudi, kao to su krali njihovu hranu. Naravno, pas u tome nije bio u pravu. Svi znamo da ubretari ne jedu ljude. Ipak, njegova ekstrapolacija je u sutini bila logina na osnovu raspoloivih podataka. Pria je govorila o pravom psu i imao sam obiaj da ga posmatram i pokuavam da uem u njegovu glavu i zamislim kako vidi svet. Pas sigurno, zakljuio sam, vidi svet sasvim drugaije nego ja ili bilo koji ovek. I tada sam poeo da razmiljam, moda svako ljudsko bide ivi u jedinstvenom svetu, privatnom svetu, svetu razliitom od onih, koje naseljavaju i doivljavaju drugi ljudi. I to me je navelo da se zapitam da li se realnost razlikuje od osobe do osobe, da li moemo govoriti o realnosti u jednini ili bi trebalo da govorimo o mnotvu realnosti? I ukoliko postoji vie realnosti, da li su neke vie realne nego druge? ta je sa svetom izofreniara? Moda je on realan koliko i na svet. Moda ne bi trebalo da kaemo da smo mi u dodiru sa realnodu, a on nije, ved bi umesto toga trebalo da kaemo, njegova realnost se toliko razlikuje od nae da nam je on ne moe objasniti, a mi mu ne moemo objasniti nau realnost. Problem je u tome, da ako se subjektivni svetovi suvie razlikuju, tada dolazi do prekida u komunikaciji ... a to jeste prava bolest. Jednom sam napisao priu o oveku, koji je bio povreen i odveden u bolnicu. Kada su pokuali da ga operiu, otkrili su da je android, a ne ovek, a da on to sam nije znao. Morali su da podele vesti sa njim. Gotovo u jednom trenu g. Garson Pul je otkrio da se njegova realnost sastoji od izbuene trake, koja prolazi od jednog kalema do drugog u njegovim grudima. Fasciniran, poeo je da ispunjava neke od otvora i da pravi druge. Odjednom, njegov svet se promenio. Jato pataka je proletelo kroz sobu kada je izbuio dve nove rupe u traci. Najzad je sasvim isekao traku, posle ega je svet nestao. Meutim, on je nestao i za druge likove u prii ... to nema smisla, ako malo razmislite o tome. Osim ako ti likovi nisu bili tvorevina njegove mate sa izbuene trake. to pretpostavljam da su bili. Uvek sam se nadao da du, piudi romane i prie, koje se bave pitanjem ta je realnost?, jednom dodi do odgovora. To je bila nada i mojih italaca. Godine su prole, napisao sam preko trideset romana i preko stotnu pria, a i dalje nisam mogao da shvatim ta je to realnost. Jednog dana me je jedna studentkinja u Kanadi zamolila da joj definiem realnost za rad koji je pisala za as filozofije. elela je odgovor u jednoj reenici. Razmislio sam o tome i konano rekao: Realnost je ono, to ne nestane kada prestanete da verujete u njega. To je sve to sam uspeo da izvuem. To je bilo 1972. Od tada nisam uspeo da definiem realnost lucidnije. Meutim, problem nije samo intelektualna igra, ved je realan, jer danas ivimo u drutvu, u kome mediji, vlade, velike korporacije, religiozne grupe, politike grupe proizvode lane realnosti i postoji elektronski hardware, putem koga se ti pseudo-svetovi alju direktno u glave italaca, gledalaca, slualaca. Ponekad, dok posmatram svoju jedanaestogodinju derku kako gleda TV, pitam se ta ui. Razmislite o tome. Malo dete gleda TV program napravljen za
3

odrasle. Polovina toga, to se kae i uini u TV drami dete je pogreno shvatilo. Moda je sve pogreno shvatilo. A pitanje je, koliko je autentina informacija inae, ak i kada bi je dete pravilno shvatilo? Kakav je odnos izmeu prosene TV komedije situacije i realnosti? ta je sa emisijama o policajcima? Automobili izmiu kontroli, sudaraju se i pale se. Policija je uvek dobra i uvek pobeuje. Nemojte ignorisati poentu: policija uvek pobeuje. Kakva je to lekcija. Ne treba da se borite protiv autoriteta, a ako to uinite, izgubidete. Poruka je ovde: budite pasivni. I saraujte. Ukoliko vam oficir Bareta zatrai informacije, dajte mu ih, jer oficir Bareta je dobar ovek i moe mu se verovati. On vas voli i vi bi trebalo da volite njega. U svojim tekstovima postavljam pitanje, ta je realno? Jer smo neprestano bombardovani pseudo-realnostima, koje su proizveli veoma sofisticirani ljudi, koristedi veoma sofisticirane instrumente. Ne gajim sumnju u njihove motive; sumnjam u njihovu mod. Oni je imaju mnogo. I to je zapanjujuda mod: mod da se kreiraju itavi univerzumi, univerzumi uma. Trebalo bi to da znam. Ja inim istu stvar. Moj posao je da kreiram univerzume, kao osnove za romane. I treba da ih izgradim na takav nain da se ne raspadnu dva dana kasnije. Ili je to barem ono, emu se nadaju moji urednici. Meutim, odadu Vam tajnu: voleo bih da izgradim univerzum, koji de se sruiti. Voleo bih da vidim kako se odlepljuju i voleo bih da vidim likove u romanu kako izlaze na kraj sa tim. Imam tajnu ljubav prema haosu. Trebalo bi da ga bude vie. Ne verujte i mrtav sam ozbiljan kada ovo kaem nemojte pretpostavljati da su red i stabilnost uvek dobri, u drutvu ili u univerzumu. Staro, okotalo mora napraviti prostor za novi ivot i za roenje novih stvari. Pre nego to nove stvari mogu da budu roene, stare moraju da nestanu. To je opasno shvatanje, jer nam govori da moramo napustiti mnogo toga to nam je blisko. A to boli. Ali to je deo scenarija ivota. Ako nismo u stanju da psiholoki prihvatimo promenu, poinjemo da umiremo iznutra. Ono o emu govorim je da objekti, obiaji, navike i nain ivota moraju da ieznu, da bi autentino bide moglo da ivi. Naravno, ja bih to rekao, jer ivim u blizini Diznilenda, gde stalno uvode nove vonje i ukidaju one stare. Diznilend je organizam koji evolvira. Pre nekoliko godina su imali Linkolnov simulakrum, koji je kao i Linkoln sam bio samo privremeni oblik, ija se materija i energija razvijala i zatim gubila. Isto vai i za svakoga od nas. Grki filozof iz presokratovskog perioda, Parmenid, je mislio da su jedine stvari, koje su realne, stvari koje se nikada ne menjaju ... a grki filozof iz presokratovskog perioda, Heraklit, je uio da se sve menja. Ako uporedite ova dva pogleda, dobijate ovaj rezultat: nita nije realno. Ima i fascinantni slededi korak u toj liniji razmiljanja: Parmenid nije mogao da postoji, jer je ostario i umro i nestao, tako, prema njegovoj sopstvenoj filozofiji, nije ni postojao. A Heraklit je mogao imati pravo da ne zaboravimo to. Ako je Heraklit imao pravo, tada Parmenid jeste postojao, a onda je on moda, prema Heraklitovoj filozofiji, imao pravo, jer je ispunio kriterijume prema kojima je Heraklit procenio stvari kao realne. Nudim ovo jednostavno da bih pokazao da im ponete da se pitate ta je ultimativno realno, poinjete da govorite gluposti. Zenon je dokazao da je kretanje nemogude (u stvari, samo je umiljao da je to dokazao; nedostajalo mu je ono, to se tehniki naziva teorija limita). Dejvid
4

Hjum, najvedi skeptik meu njima, je jednom spomenuo da su posle sastanka skeptika, okupljenih da potvrde skepticizam kao filozofiju, svi lanovi skupa ipak radije izali kroz vrata nego kroz prozor. Vidim Hjumovu poentu. Sve je to bila samo pria. Ozbiljni filozofi nisu uzimali za ozbiljno to to su govorili. Ali ja smatram da je pitanje definicije ta je realno ozbiljan predmet, ak predmet od vitalnog znaaja. A negde u tome je i drugi predmet, definicija autentinog ljudskog bida. Jer bombardovanje pseudo-realnostima poinje veoma brzo da proizvodi neautentine ljude, lane ljude isto toliko lane, kao i podaci, koji ih pritiskaju sa svih strana. Moja dva predmeta su zaista jedan predmet; oni se ujedinjuju u toj taki. Lane realnosti de kreirati lane ljude. Ili, lani ljudi de generisati lane realnosti i prodati ih drugim ljudima, pretvarajudi ih moda u falsifikate samih sebe. Tako, upetljali smo se sa lanim ljudima, koji izmiljaju vetake realnosti i predaju ih drugim lanim ljudima. To je samo jedna velika verzija Diznilenda. Moete imati piratski brod ili Linkolnov simulakrum ili Mr. Toad's Wild Ridemoete ih imati sve, ali nijedan nije istinit. U svom pisanju sam se toliko bavio falsifikatima, da sam konano doao do falsifikata falsifikata. Na primer, u Diznilendu postoje ptice, koje rade na elektrine motore i proizvode gakanje i dreku, kada proete kraj njih. Pretpostavimo da se jedne nodi uunjamo u park sa pravim pticama i njima zamenimo vetake. Zamislite uas koji bi ispunio zvaninike Diznilenda kada bi otkrili tu surovu podvalu. Prave ptice! A moda jednog dana i pravi nilski konji i lavovi. Uas! Park, koji zle sile veto preobraavaju iz nerealnog u realno. Na primer, zamislite Meterhorn pretvoren u pravu planinu pokrivenu snegom? ta ako je to itavo mesto, milodu Boije sile ili mudrosti, promenjeno, u trenutku, za treptaj oka, u neto nepokvarljivo? Morali bi da zatvore. U Platonovom Timeju Bog nije stvorio Univerzum, kao hridanski Bog; on ga je jednog dana jednostavno pronaao. On je u stanju potpunog haosa. Bog se daje na posao da transformie haos u red. Ta ideja me se dojmila i adaptirao sam je tako da odgovara mojim sopstvenim intelektualnim potrebama: ta ako je na Univerzum zapoeo kao ne ba sasvim realan, kao neka vrsta iluzije, kako to ui hinduistika religija, i Bog ga iz ljubavi i ljubaznosti prema nama polako i tajno menja u neto realno? Ne bismo bili svesni te transformacije, jer na prvom mestu nismo svesni da je na svet iluzija. Tehniki, to je gnostika ideja. Gnosticizam je religija, koja obuhvata judaizam, hridanstvo i paganstvo tokom nekoliko vekova. Optuen sam za zastupanje gnostikih ideja. U neko drugo vreme bih bio i spaljen. Ali neke od njihovih ideja su me zaintrigirale. Jednom prilikom, dok sam prouavao gnosticizam u Britanici, naiao sam na spominjanje gnostikog kodeksa pod imenom Bog i aspekti njegovog nepostojeeg Univerzuma, ideja, koja me je nagnala na bespomodan smeh. Kakva vrsta osobe bi pisala o neemu, za ta zna da ne postoji i kako neto to ne postoji moe imati aspekte? Ali sam tada shvatio da ja o tom predmetu piem preko dvadeset pet godina. Pretpostavljam da ima mnogo slobode u tome da se pie o predmetu koji ne postoji. Jedan prijatelj je jednom objavio knjigu pod naslovom Zmije Havaja. Brojne biblioteke su mu pisale, naruujudi primerke. No, nema zmija na Havajima. Sve stranice knjige su bile prazne. Naravno, u naunoj fantastici nema pretvaranja da su opisani svetovi realni. Zato je i zovemo fikcija. italac je unapred opomenut da ne veruje u ono o emu ita. Na isti nain, posetioci
5

Diznilenda razumeju da g. Toad u stvari ne postoji i da su pirati pokretani motorima i pomodnim mehanizmima, relejima i elektrinim kolima. Tako da nema nikakve obmane. A opet, neobina je stvar da je na neki nain, na neki neobini nain, mnogo toga, to se objavljuje pod naslovom nauna fantastika, tano. Ne mora biti bukvalno tano, naravno. Nije zaista izvrena invazija od strane stvorenja iz drugog zvezdanog sistema, kao to je opisano u Bliskim susretima trede vrste. Namera producenata tog filma nije bila da u to poverujemo. Ili jeste? I jo vanije. Ako to i nisu nameravali da kau, da li to ipak jeste istina. O tome je u stvari re ne, da li autor ili producenti veruju u to, ved da li je istinit? Jer, u potrazi za dobrom graom autori naune fantastike ili producenti ili pisci scenarija mogu sasvim sluajno naidi na istinu i to tek kasnije shvatiti. Osnovna alatka manipulacije realnodu je manipulacija reima. Ukoliko moete da kontroliete znaenje rei, modi dete da kontroliete ljude, koji moraju da koriste te rei. Dord Orvel je to predstavio u svom romanu 1984.. Meutim, drugi nain da kontroliete um ljudi je da kontroliete njihovu percepciju. Ukoliko postignete da vide svet na isti nain kao i vi, oni de i razmiljati kao i vi. Razumevanje proistie iz percepcije. Kako moete postidi da vide realnost onako kako je vi vidite? Najzad, to je samo jedna od mnogih realnosti. Slike su osnovni gradivni element: images. Zbog toga je mod TV-a da utie na mlade umove tako zapanjujude ogromna. Rei i slike su sinhronizovani. Postoji mogudnost potpune kontrole gledalaca, pogotovo mladih gledalaca. Gledanje TV-a je neka vrsta uenja u snu. EKG osobe, koja gleda TV, pokazuje da mozak posle otprilike pola sata zakljuuje da se nita ne deava i prelazi u hipnotiko, polusvesno stanje, emitujudi alfa talase. Zbog toga je tako malo pokreta oima. Uz to, vedina informacija je grafika i odlaze u desnu hemisferu mozga pre nego u levu, gde je smetena svest pojedinca. Nedavni eksperimenti ukazuju da se vedina toga, to gledamo na TV-u, usvaja na podsvesnom nivou. Mi samo umiljamo da svesno vidimo ta je tamo. Mnotvo informacija izmie naoj panji; bukvalno, posle nekoliko sati gledanja TV-a mi ne znamo ta smo videli. Nae sedanje je krivotvoreno, kao sedanje u snovima; praznine se naknadno popunjavaju. I falsifikuju. Nesvesno smo uestvovali u kreiranju lane realnosti, a zatim smo je predusretljivo pripojili sebi. Mi smo u dosluhu sa svojom propadu. U po svoj prilici to nije namerno. U stvari to je deo problema. I i to kaem kao profesionalni pisac fikcije producenti, scenaristi i reiseri, koji kreiraju te video-audio svetove ne znaju koliko njihovog sadraja je tano. Drugim reima, oni su rtve sopstvenog proizvoda, zajedno sa nama. Govoredi u svoje ime, ne znam koliko je od mog pisanja istinito, ili koji delovi mog pisanja si istiniti (ukoliko neki uopte jesu). To je potencijalno smrtonosna situacija. Imamo fikciju, koja oponaa istinu i istinu, koja oponaa fikciju. Imamo opasno preklapanje. U stvari to je deo problema. Ne moete zakonom obavezati autora da tano navede svoj proizvod, kao to je to mogude kod pudinga, iji su sastojci navedeni na etiketi. ... ne moete ga primorati da izjavi koji deo je taan, a koji ne, ako on to sam ne zna.
6

Zastraujude je iskustvo, napisati neto u romanu, verujudi da je to ista fikcija, i mnogo kasnije moda godinama kasnije saznati da to jeste istina. eleo bih da Vam dam jedan primer. To je neto to ja ne razumem. Moda dete Vi modi da postavite neku teoriju. Ja ne mogu. Godine 1970. napisao sam roman pod nazivom Tecite suze moje, ree policajac (Flow My Tears, the Policeman Said). Jedan od likova je devetnaestogodinja devojka po imenu Keti. Njen mu se zove Dek. ini se da Keti ima kriminalnu pozadinu, ali kasnije, kako ulazimo dublje u roman, otkrivamo da ona u stvari radi za policiju. Ima vezu sa policijskim inspektorom. Lik je ista fikcija. Ili sam barem ja mislio da jeste. U svakom sluaju, za Boid 1970. upoznao sam devojku po imenu Keti to je bilo poto sam zavrio roman. Imala je devetnaest godina. Njen momak se zvao Dek. Ubrzo sam saznao da je Keti diler droge. Proveo sam mesece pokuavajudi da je nateram da prestane sa dilovanjem droge; opominjao sam je da bi mogla biti uhvadena. Onda, jedne veeri, dok smo ulazili zajedno u restoran, Keti se zaustavila i rekla: "Ne mogu da uem." U restoranu je sedeo policajac, koga sam poznavao. Moram da ti kaem istinu, rekla je Keti. Imam vezu sa njim. Naravno, to su neobine koincidencije. Moda posedujem sposobnost prekognicije. Ali misterija postaje jo neobinija; slededi stepen me je potpuno pomeo. To je bilo pre etiri godine. Godine 1974. roman je tampan u izdanju Doubleday. Jednog dana sam razgovarao sa svojim svetenikom ja sam pripadnik episkopske crkve i uzgred sam mu spomenuo vanu scenu pred kraj romana, u kojoj lik Feliks Bekman srede crnog stranca na benzinskoj stanici i oni zapoinju razgovor. Kako sam mu sve detaljnije opisivao scenu, moj svetenik je postajao sve uznemireniji. Najzad je rekao: "To je scena iz Dela apostolskih, iz Biblije! U Delima se osoba, koja srede crnog oveka na putu, zove Filip Vae ime." Otac Ra je bio tako uznemiren slinodu da ak nije mogao da locira scenu u Bibliji. "Proitajte Dela," poduio me je. "I sloidete s e sa mnom. Isto je do u detalje." Otiao sam kudi i proitao scenu iz Dela. Da, otac Ra je bio u pravu; scena iz mog romana je bila oigledno prepriavanje scene iz Dela a ja nikada nisamitao Dela, moram da priznam. I opet, zagonetka se jo produbila. U Delima, visoki rimski oficir, koji je uhapsio i ispitivao Sv. Pavla, se zove Feliks isto ime kao i moj lik. A moj lik Feliks Bekman je visoki policijski oficir; u stvari, u mom romanu on ima isti poloaj kao i Feliks u Delima apostolskim: konani autoritet. U mom romanu se vodi razgovor, koji veoma podseda na razgovor izmeu Feliksa i Pavla. Odluio sam da potraim i druge slinosti. Glavni lik u mom romanu se zove Jason. Dobio sam sadraj i itao ga da vidim da li se neko po imenu Jason pojavljuje bilo gde u Bibliji. Nisam mogao da se setim nijednog. Dakle, ovek po imenu Jason se pojavljuje samo jednom u Bibliji. To je u knjizi o Delima. I da bih se dalje muio koincidencijama, u mom romanu Jason bei od vlasti i sakriva se u kudi te osobe, a u Delima ovek po imenu Jason prua utoite beguncu od vlasti potpuna inverzija situacije u mom romanu, kao da se misteriozni Duh, odgovoran za sve, zabavljao itavom tom stvari.
7

Feliks, Jason i susret na putu sa crnim ovekom, koji je potpuni stranac. U Delima, uenik Filip krsti crnog oveka, koji tada radostan odlazi. U mom romanu, Feliks Bekman se obrada crnom oveku za emocionalnu podrku, jer je Feliksova sestra umrla i on se psiholoki raspada. Crni ovek je dao podstrek njegovom duhu i mada Bekman nije otiao, radujudi se, ipak su njegove suze prestale da teku. On je leteo kudi, plaudi zbog smrti svoje sestre i morao je da doe do nekoga, makar i potpunog stranca. To je susret izmeu dva stranca na putu koji menja ivot jednog od njih i u mom romanu i u Delima. I konana doskoica misterioznog Duha na delu: ime Feliks je latinska re za sredu. to nisam znao kada sam pisao svoj roman. Briljivo prouavanje mog romana pokazuje da sam iz razloga, koji ak ne mogu ni poeti da objanjavam, uspeo da prepriam nekoliko osnovnih dogaaja iz jednog odreenog dela Biblije i ak upotrebio i prava imena. Kako bi se to moglo objasniti? Sve to sam otkrio pre etiri godine. Pre etiri godine sam pokuao da izaem sa teorijom, koja bi to objasnila, ali nisam. Sumnjam da du to ikada biti u stanju. Ali misterija se nije zavravala tamo gde sam zamiljao. Pre dva meseca sam kasno uvee proetao do potanskog sandueta da bih poslao pismo i takoe, da bih uivao u pogledu na crkvu Svetog Josifa, koja se nalazi naspram zgrade u kojoj je moj stan. Primetio sam oveka, koji se sumnjivo muvao oko jednih parkiranih kola. Izgledao je kao da namerava da ukrade kola ili moda neto iz njih; kada sam se vratio od potanskog sandueta, ovek se sakrivao iza drveta. Na jedan impuls sam mu priao i upitao: Da li neto nije u redu? "Nestalo mi je benzina," odgovorio je. "I nemam novca." Neverovatno, jer to nikada ranije nisam uradio, izvadio sam svoj novanik, izvadio sav novac iz njega i pruio mu ga. Rukovao se sa mnom i upitao gde ivim, da bi kasnije mogao da mi vrati novac. Vratio sam se u svoj stan i tada shvatio da mu novac nede nita znaiti, jer u blizini nema benzinske stanice. Tako sam se vratio do svojih kola i zajedno smo se u mojim kolima odvezli do benzinske pumpe. Odjednom sam shvatio da je to bila scena iz mog romana romana, pisanog osam godina ranije. Benzinska pumpa je bila upravo onakva, kakvu sam je zamislio svojim unutranjim okom kada sam pisao scenu bljetavo belo svetlo, radnik na pumpi i onda sam video ono to nisam uoio ranije. Stranac, kome sam pomogao, je bio crn. Odvezli smo se nazad do njegovih kola sa benzinom, rukovali se i ja sam se tada vratio u svoj stan. Nikada ga vie nisam video. Nije mogao da mi vrati novac, jer mu nisam rekao koji je od mnogih stanova u zgradi moj, niti kako se zovem. Bio sam uasno potresen tim iskustvom. Bukvalno sam proiveo scenu sasvim onako, kako se ona javlja u mom romanu. Proiveo sam neku vrstu replike scene iz Dela, u kojima Filip srede crnog oveka na putu. Kako bi se to sve moglo objasniti? Odgovor, do koga sam ja doao, ne mora biti taan, ali to je jedini odgovor koji imam. To ima veze sa vremenom. Moja teorija je: na jedan odreeni, vaan nain, vreme nije realno. Ili moda
8

jeste realno, ali ne na nain na koji doivljavamo da jeste, ili zamiljamo da jeste. Imao sam akutnu, ogromnu sigurnost (i jo uvek je imam) da, uprkos svim promenama koje vidimo, u osnovi promenljivog sveta lei taj stalni, nevidljivi, potporni predeo; i da je taj nevidljivi, potporni predeo onaj iz Biblije: konkretno, to je period neposredno posle smrti i uskrsnuda Hrista; drugim reima, to je period iz Dela Apostolskih. Parmenid bi bio ponosan na mene. Zagledao sam se u stalno promenljivi svet i proglasio da ispod njega lei veno, nepromenljivo, apsolutno realno. Ali kako se ono ostvarilo? Ako je realno vreme oko 50 god.n.e, zato mi onda vidimo 1978.god.n.e? I ako stvarno ivimo u rimskoj imperiji, negde u Siriji, zato onda vidimo Sjedinjene Drave? Tokom srednjeg veka je nastala neobina teorija, koju bih sada eleo da Vam predstavim, bez obzira na njenu vrednost. Po toj teoriji je avo, zli Satan majmun Boga. On kreira lane svetove, imitaciju Boije autentine kreacije i onda ih podmede umesto te autentine kreacije. Da li ta neobina teorija objanjava moje iskustvo? Treba li da poverujemo da smo izigrani (ocludded), da smo prevareni, da nije 1978. ved 50 n.e. ... i da je Satana ispleo svoju falsifikovanu realnost da uniti nau veru u povratak Hrista? Mogu da zamislim kako bi izgledalo da me ispita psihijatar. Psihijatar pita: Koja je godina? A ja odgovaram: 50 god.n.e. Psihijatar trepne i onda upita: A gde ste Vi? a ja odgovaram: U Judeji. Gde je sad to? pita psihijatar. To je deo Rimskog carstva., kaem kao odgovor. Da li znate ko je predsednik?, pitao bi psihijatar, a ja bih odgovorio: Prokurator Feliks. (Marko Antonije Feliks bio je rimski prokurator Judeje od 52. do 58.prim.prev.). Potpuno ste sigurni u to?, pitao bi psihijatar, dajudi istovremeno kriom znak dvojici veoma krupnih psihijatrijskih pomodnika. Da, ponovio bih, osim ako Feliks nije siao sa vlasti, te ga je nasledio prokurator Feskus. Vidite, Feliks je Svetog Pavla smatrao Ko Vam je to rekao? prekinuo bi me psihijatar iznerviran i ja bih odgovorio: Sveti Duh. I posle toga bih bio u sobi obloenoj gumom, zuredi napolje i znajudi tano kako sam tamo dospeo. U tom razgovoru bi u jednom smislu sve bilo istinito, u drugom, oigledno netano. Ja perfektno znam da je godina 1978. i da je predsednik Dimi Karter i da ivim u Santa Ani, u Kaliforniji, u Sjedinjenim Dravama. ak znam i kako da od svog stana stignem do Diznilenda, injenica, koju se ini da ne mogu da previdim. A u doba Svetog Pavla sigurno nije postojao nikakav Diznilend. Tako, ako primoran sebe da budem racionalan i logian, i sve te ostale dobre stvari, moram da priznam da postojanje Diznilenda (za koji znam da jeste realan) dokazuje da ne ivimo u Judeji u 50. god.n.e. Ideja o Svetom Pavlu kako se vrti u ogromnim oljicama za aj dok sastavlja Prvu poslanicu Korindanima, a Paris TV ga snima telefotografskim soivima - to jednostavno ne moe biti. Sveti Pavle se nikada ne bi pribliio Diznilendu. Samo deca, turisti i visoki sovjetski oficiri u poseti odlaze u Diznilend. Sveci to ne rade. Ali biblijski materijal je nekako uhvatio moju podsvest i uvukao se u moj roman i isto tako tano, iz nekog razloga sam u 1978. oiveo scenu, koju sam opisao 1970. Ono to hodu da kaem je sledede: Postoji dokaz u barem jednom mom romanu da jedna druga realnost, nepromenljiva,
9

upravo kao to su Parmenid i Platon pretpostavili, lei u osnovi vidljivog fenomenolokog sveta promena i nekako, na neki nain, moda na nae iznenaenje, mi moemo prodreti do nje. Ili pre, misteriozni Duh nas moe dovesti u dodir sa njom, ukoliko eli da vidimo taj drugi, nepromenljivi krajolik. Vreme prolazi, hiljade godina prolaze, ali u istom trenutku, u kome vidimo ovaj savremeni svet, antiki svet, svet Biblije, je skriven ispod njega, i dalje tamo, i dalje realan. Veno. Da stavim sve na kocku i da Vam ispriam ostatak ove neobine prie? Uinidu to, kada sam ved stigao dovde. Moj roman Tecite suze moje, ree policajac je objavljen u februaru 1974. u izdavakoj kudi Doubleday. Dve nedelje poto je objavljen, izvaena su mi dva umljaka pod natrijum pentatolom. Kasnije toga dana nastupili su intenzivni bolovi. Moja ena je telefonirala oralnom hirurgu, a on je telefonom pozvao apoteku. Pola sata kasnije neko je pokucao na vrata: kurir iz apoteke sa lekom protiv bolova. Iako sam krvario i bio bolestan i slab, osetio sam potrebu da sam otvorim vrata. Naao sam se licem u lice sa mladom enom koja je nosila zlatnu ogrlicu, u ijem je sreditu sjajila zlatna riba; Zaboravio sam bol, zaboravio sam lek, zaboravio sam zato je devojka tu. Samo sam zurio u znak ribe. "ta to znai?" Upitao sam je. Devojka je rukom dotakla svetlucavu zlatnu ribu i rekla: To je znak, koji su nosili rani hridani. Tada mi je pruila paket sa lekom. U tom trenutku, dok sam zurio i svetlucavu zlatnu ribu i sluao njene rei, odjednom sa m iskusio ono, za to sam kasnije saznao da se naziva anamneza grka re, koja doslovno znai gubitak zaborava (U Menonu Platonov Sokrat iznosi teoriju anamneze. Prema njoj, dua je besmrtna i nekada je boravila u carstvu ideja, gde je stekla istinsko znanje. Dua se iznova reinkarnira; znanje se zapravo oduvek nalazi u dui, ali svaki put kada se dua ponovo reinkarnira u nekom telu, ona zbog oka raanja izgubi sve svoje prethodno znanje. Ono to mi nazivamo uenjem, zapravo je samo prisedanje (anamneza) onoga to je naa dua ved znala.Prim.prev.) Setio sam ko sam i gde sam. U jednom trenutku, za treptaj oka, sve mi se vratilo. Devojka je tajno bila hridanka, kao i ja. iveli smo u strahu da nas ne otkriju Rimljani. Morali smo da komuniciramo ifrovanim znacima. Upravo mi je to rekla i to je bila istina. Za kratko vreme, koliko god da je teko to objasniti ili poverovati u to, video sam crne obrise omraenog Rima, nalik zatvoru. Ali, to je mnogo vanije, sedao sam se Isusa, koji je nedavno bio sa nama, privremeno otiao i koji de se veoma brzo vratiti. Moja emocija je bila radost. Tajno smo se pripremali da Mu poelimo dobrodolicu. To nede biti dugo. A Rimljani nisu znali. To je bila naa velika tajna, nae radosno saznanje. Uprkos svemu, Hrist de se vratiti i nae ushidenje i iekivanje su bili bezgranini. Zar nije udno da se taj neobian dogaaj, to otkride izgubljenog sedanja, dogodio samo nedelju dana posle objavljivanja Tecite suze moje? A Tecite suze moje je ona knjiga, koja sadri kopiju ljudi i dogaaja iz Dela Apostolskih, koja je smetena u tano onaj trenutak u vremenu
10

odmah posle Isusove smrti i uskrsnuda koga sam se uz pomod znaka zlatne ribe setio tako jasno, kao da se upravo dogaa? Da ste bili ja i da se to dogodilo Vama, siguran sam da ne biste bili u stanju da to jednostavno ostavite po strani. Tragali biste za teorijom, koja bi to mogla objasniti. Tokom etiri godine isprobavao sam jednu teoriju za drugom: cirkularno vreme, zamrznuto vreme, bezvremeno vreme, koje se naziva svetim nasuprot svetovnom vremenu ... Ne mogu da nabrojim sve teorije, koje sam isprobao. Zaista mora postojati misteriozni Sveti Duh, koji ima preciznu i intimnu vezu sa Hristom, koji poiva u ljudskim umovima, vodi ih i informie i ak se ispoljava kroz ljude, ak i ako oni toga nisu svesni. U knjizi Tecite suze moje, nazad u 1970. odigrao se jedan udan dogaaj, za koji sam tada shvatio da nije obian, da nije deo regularnog spisateljskog procesa. Jedne nodi sam imao san, jedan veoma iv san. I kada sam se probudio, zatekao sam sebe u kompulziji apsolutnoj neophodnosti da prenesem taj tekst u roman, upravo onako kako sam ga sanjao. Da bih sasvim tano preneo san, morao sam da napiem jedanaest verzija dokumenta, dok nisam bio zadovoljan. eleo bih sada da proitam citat iz romana, u njegovom konanom, objavljenom obliku. Vidite da li Vas san podseda na neto. Selo, mrko i suvo, u leto, gde je iveo kao dete. Jahao je konja, a sa leve strane mu se polako pribliavao odred konjanika. Jahai na konjima su bili mukarci u svetloj odedi, od kojih je svaka bila druge boje; svaki je nosio zailjen lem, koji je svetlucao na suncu. Sveani, ozbiljni vitezovi su proli kraj njega i dok su prolazili, uspeo je da razabere lice jednog od njih: drevno lice kao od mermera, uasno starog oveka sa namrekanim slapovima bele brade. Kakav je snaan nos imao. Kako plemenite crte lica. Tako umoran, tako ozbiljan, toliko daleko od obinog oveka. Oigledno je bio kralj. Feliks Bekman ih je pustio da prou; nije im nita rekao i oni mu se nisu obratili. Zajedno su se kretali ka kudi, iz koje je doao. ovek je zapeatio sebe u kudi, usamljen ovek, Dejson Taverner, u tiini i tami, bez prozora, sa sopstvenim sebstvom od sada do venosti. Sedenje, samo postojanje, nepokretno. Feliks Bakman je nastavio dalje, napolje u otvoreno seosko okruenje. I tada je iza sebe uo jedan straan usamljeni krik. Ubili su Tavernera, koji je kriknuo, videvi kako ulaze, osetivi ih u senama oko sebe, znajudi ta nameravaju da urade sa njim. U sebi Feliks Bakman oseti apsolutnu i potpunu pusto i tugu. Ali u snu on nije iao nazad, niti se osvrtao. NIje bilo niega to bi moglo da se uini. Niko nije mogao da zaustavi poteru za ovekom u arenom odelu; njima nikako nije moglo biti reeno ne. U svakom sluaju, bilo je gotovo. Taverner je bio mrtav. Ovaj odeljak Vam verovatno ne sugerie nikakvu odreenu stvar, osim potere zakona za ovekom, koji je ili kriv ili se smatrao krivim. Nije jasno da li je Taverner zaista poinio neki
11

zloin ili je samo verovao da je poinio zloin. Ja sam imao utisak da je kriv, ali bila je tragedija da je morao da bude ubijen, uasno tuna tragedija. U romanu, taj san navede Feliks Bekmana da pone da plae i da kasnije potrai crnog oveka na benzinskoj stanici, otvorenoj itave nodi. Mesecima nakon objavljivanja romana pronaao sam deo u Bibliji, na koju taj san ukazuje. Gledah dokle se postavie prijestoli i starac sjede, na kom bjee odjelo bjelo kao snijeg i kosa na glavi kao ista vuna, prijesto mu bjee kao plamen ognjeni, tokovi mu kao oganj razgorio. Rijeka ognjena izlazae i teijae ospred njega. Tisude i tisude sluae mu i deset tisuda po deset tisuda stajahu red njim. Sud sjede i knjiga se otvorie. (Danijel , 7:9). Sedokosi starac se ponovo javlja u Otkorvenju (1:13): I videh, usred sedam svijednjaka kao sina oveijega, obuena u dugaku haljinu i opasana po prsima pojasom zlatnijem. A glava njegova bjee bijela kao bijela vuna, kao snijeg; oi njegove kao plamen ognjeni. I noge njegove kao med kad se rastopi u pedi; i glas njegov kao buka voda mnogijeh. Otkrovenje 1:17: I kada ga vidjeh, padoh k nogama njegovim kao mrtav. I metnu desnicu svoju na me govoredi mi: ne boj se, ja sam prvi i poslednji, jer bejah mrtav i evo me iv, i vjek i vjeka amen. Napii dakle to si vidio i to je i to de biti po tom. I, kao i Jovan na Patmosu, verno sam zapisao ono to sam video i uneo to u roman. A to je bilo tano, iako u to vreme nisam znao na koga se misli ovim opisom: ... uspeo je da razabere lice jednog od njih: drevno lice kao od mermera, uasno starog oveka sa namrekanim slapovima bele brade. Kakav je snaan nos imao. Kako plemenite crte lica. Tako umoran, tako ozbiljan, toliko daleko od obinog oveka. Oigledno je bio kralj. Zaista je bio kralj. To je sam Hrist, koji se vratio da izvri presudu. I to je ono, to on radi u mom romanu: on izvrava presudu nad ovekom zatvorenim u tami. ovek, zapeaden u tami, je morao biti Princ Zla, sila mraka. Nazovite ga kako elite, njegovo vreme je dolo. Bio je suen i osuen. Feliks Bekman je mogao da plae od tuge za njim, ali je znao da presuda ne moe biti osporena. I tako je nastavio da jae, ne okredudi se i ne gledajudi nazad, uvi samo krik straha i poraza: krik unitenog zla. Tako moj roman sadri materijal iz drugih delova Biblije, kao i odeljke iz Dela. Deifrovan, on kazuje sasvim drugaiju priu od one povrinske (u koju ovde ne moramo da ulazimo.). Prava pria je jednostavno ova: povratak Hrista, sada kralja, ne vie sunja koji trpi. Sudije, ne vie rtve nepravedne osude. Sve je okrenuto. Kljuna poruka mog romana, a to nisam znao, je bila opomena modnicima: Uskoro dete biti sueni i osueni. Na koga se to konkretno odnosilo? Dakle, ne mogu to redi, ili radije, vie bih voleo da ne kaem. Nemam sigurno saznanje, samo intuiciju. A to nije dovoljno da se nastavi, tako da du zadrati svoje misli za sebe. Ali moete sebi postaviti pitanje, koji politiki dogaaj se odigrao izmeu februara 1974. i avgusta 1974.
12

Zapitajte sebe ko je bio suen i osuen i pao nalik plamenoj zvezdi u ruevine i sramotu. Najmodniji ovek na svetu. Osedam saaljenje prema njemu, kao to sam osedao i dok sam sanjao san. Jadni, jadni ovek., rekao sam jednom svojoj eni, sa suzama u oima. Zatvoren u tami, svirajudi klavir u nodi samom sebi, sam i uplaen, znajudi ta dolazi. Zaboga, oprostimo mu, konano. Ali ta je uinjeno njemu i svim njegovim ljudima svim predsednikovim ljudima, kako je navedeno - mora da bude uraeno. Ali to je prolo i trebalo bi ga ponovo pustiti na dnevno svetlo; nijedno bide, nijedna osoba ne treba da bude zauvek zatoena u mraku. To nije humano. Upravo u vreme kada je Vrhovni sud presudio da Niksonove trake treba da budu vradene specijalnom izvritelju, jeo sam u kineskom restoranu u Jorba Lindi, gradidu u Kaliforniji, gde je Nikson iao u kolu gde je odrastao, radio u bakalnici, gde se nalazi park, nazvan po njemu i, naravno, Niksonova kuda, jednostavna ploa i sve to. U kolaidu sudbine dobio sam slededu proroanstvo: DELA UINJENA U TAJNOSTI NALAZE NAIN DA BUDU OTKRIVENA. Poslao sam pismo u Belu kudu, napominjudi da je taj kineski restoran lociran manje od milje od Niksonove rodne kude, i rekao: Mislim da je nainjena greka; sluajno sam dobio kolaid sudbine g. Niksona. Da moj sluajno nije kod njega? Bela kuda nije odgovorila. Dakle, kao to sam ranije spomenuo, autor dela, koje pretpostavlja fikciju, moe pisati istinu, a da to uopte ne zna. Da citiram Ksenofana, jo jednog presokratovskog filozofa: ak i ako se dogodi da ovek govori potpunu istinu, on sam to ne zna; sve stvari su uvijene u pojavnost. (Fragment 34). Heraklit je dodao na to: "Priroda stvari je u navici da sebe prikriju. (Fragment 54). V. S. Gilbert, iz Gilbert and Sullivan, je izjavio: "Stvari su retko ono to se ine; obrano mleko se preruava u krem. Poenta svega toga je da ne moemo verovati ulima, a verovatno ni razmiljanju a priori. Kada je re o naim ulima, sluao sam da ljudi, koji su bili slepi od roenja i kojima je iznenada vraden vid, bivaju zapanjeni otkridem da predmeti izgledaju sve manji i manji, kako se udaljavaju od njih. Logiki, ne postoji razlog za to. Naravno, mi to prihvatamo, jer smo navikli na to. Vidimo da se predmeti smanjuju, ali znamo da oni u stvari ostaju iste veliine. Tako i proseno pragmatina osoba koristi odreenu koliinu sofisticiranog odbacivanja onoga, to joj saoptavaju oi i ui. Malo toga, to je Heraklit napisao, je preivelo, a ono to imamo, je neobino, ali Fragment 54 je lucidan i vaan: "Skrivena struktura je gospodar vidljive strukture. To znai da je Heraklit verovao da je pravi krajolik prekriven velom. Moda je sumnjao da ni vreme nije ba ono to se ini, jer je u Fragmentu 52 rekao: "Vreme je zaigrano dete, koje igra dame; a detetovo je carstvo." To je zbilja zagonetno. Ali on u fragmentu 18 takoe kae: "Ukoliko ovek to ne oekuje, nede pronadi neoekivano; ono ne moe biti uhvadeno i nikakva staza ne vodi do njega." Edvard Hasi, u svom udbeniku o presokratovcima kae:
13

Ukoliko je Heraklit ... inilo bi se razumnim da ponudi dalja uputstva radi dolaenja do istine. Govor sastavljen od zagonetnih nagovetaja sugerie neophodnost neke vrste otkrovenja izvan ovekove kontrole ... Prava mudrost, kao to se videlo, je blisko povezana sa Bogom, to sugerie da u naprednom znanju ovek postaje nalik ili deo Boga. Ovaj citat ne potie iz neke religijske ili teoloke knjige; to je analiza najranijih filozofa od strane profesora antike filozofije na Univerzitetu na Oksfordu. Hasi objanjava da za te rane filozofe nije postojala razlika izmeu filozofije i religije. Prvi veliki kvantni skok u grkoj teologiji je napravio Ksenofan sa Kolofona, roen sredinom estog veka p.n.e. koji je, ne pribegavajudi bilo kakvom autoritetu osim sopstvenog uma, rekao: Jedan Bog, koji jeste, nije nalik nijednom smrtnom stvorenju niti u telesnom obliku, niti u umu. On ceo vidi, on ceo misli, on ceo uje. On uvek ostaje nepokretan na istom mestu; on ne mora da se krede okolo, sada ovako, sada onako. To je suptilan i napredan koncept Boga, evidentno bez predstavnika meu grkim misliocima. ini se da argumenti Parmenida pokazuju da itava realnost zaista mora biti u umu. Pie Hasi, ili predmet misli u umu. Posebno u vezi sa Heraklitom on kae: "Kod Heraklita je teko redi, u kojoj se meri dizajn u umu Boga razlikuje od ostvarenja u svetu ili koliko je zaista um Boga udaljen od sveta. Slededi skok, koji je doneo Anaksagora, me je oduvek fascinirao. Anaksagora je doao do teorije mikrostrukture materije, koja je do nekog stepena ini misterioznom za ljudski um. Anaksagora je verovao da je sve determinisano Umom. To nisu bili detinjasti ili primitivni mislioci. Diskutovali su o ozbiljnim temama i prouavali su gledita jedni drugih uz duboke uvide. Nisu to bili do vremena Aristotela, koji je njihove poglede sveo na ono, to bismo adekvatno ali pogreno - mogli okarakterisati kao sirovo. Kao rezime presokratovske teologije i filozofije bi se moglo redi sledede: Kosmos nije ono, to se ini da jeste, a ono to verovatno jeste, je tano ono, to i ljudsko bide jeste na najdubljem nivou nazovimo to um ili dua, to je neto jedinstveno, to ivi i misli i samo izgleda kao mnotvo i materijalno. Ti pogledi su do nas doli i preko doktrine o Logosu u pogledu Hrista. Logos je istovremeno i onaj, koji misli i stvar o kojoj se misli: mislilac i misao zajedno. Univerzum je onda mislilac i misao i bududi da smo mi njegov deo, mi kao ljudska bida smo u konanoj analizi misli i mislioci tih misli. Tako, ako Bog misli o Rimu oko 50 god.n.e, onda Rim oko 50 god.n.e. jeste. Univerzum nije sat na navijanje, a Bog ruka koja ga navija. Univerzum nije sat sa baterijom, a Bog ta baterija. Spinoza je verovao da je Univerzum telo Boijeg proirenja u prostor. Ali mnogo pre Spinoze dve hiljade godina pre Ksenofan je rekao, "On mislima svog uma bez napora upravlja svim stvarima." (Fragment 25). Ako je neko od vas proitao moj roman Ubik, znade da misteriozni entitet ili um ili sila pod nazivom Ubik zapoinje kao serija jeftinih i vulgarnih reklama i najzad kae:
14

Ja sam Ubik. Ja postojim pre Univerzuma. Ja sam stvorio Sunca. Ja sam stvorio svetove. Kreirao sam iva bida i mesta, koja ona naseljavaju; pomerio sam ih tamo, pomerio sam ih ovamo. Ili su gde sam rekao, radili su to sam rekao. Ja sam re i moje se ime nikada ne izgovara, ime koje niko ne zna. Zovu me Ubik, ali to nije moje ime. Ja jesam. Ja du uvek biti. Iz toga postaje oigledno ko i ta je Ubik; izriito se kae da je on re, to znai Logos. U nemakom prevodu se nalazi najlepi lapsus tanog razumevanja, koji sam ikada sreo; Neka nam je Bog u pomodi, ako je ovek, koji je prevodio moj roman, trebalo da uradi prevod Novog zaveta sa koine grkog (zajedniki grki dijalekt.prim.prev.) na nemaki. Sve je dobro uradio do reenice, "Ja sam re." To ga je zaintrigiralo. ta li je autor time mislio? mora da se pitao, oigledno se ne susrevi ranije sa doktrinom o Logosu. Tako je dao najbolji mogudi prevod. U nemakom izdanju, Apsolutni Entitet, koji je stvorio sunca, napravio svetove, kreirao iva bida i mesta koja ona naseljavaju, kae o sebi: Ja sam Robna marka. Da je prevodio Jovanovo jevanelje, pretpostavljam da bi ono glasilo: U poetku bee Robna marka i Robna marka bee u Boga i Bog bee Robna marka. Izgleda da vam ja ne donosim samo pozdrave iz Diznilenda, ved i od Mortimera Snerda. Takva je sudbina autora, koji se nada da u svoje pisanje ukljui teoloke teme. Robna marka, onda, bee u poetku u Boga. Sve je kroz nju postalo i bez Nje nita nije postalo to je postalo. Tako to ide sa plemenitim ambicijama. Nadajmo se da Bog ima smisao za humor. Ili bi moda trebalo da kaemo, nadajmo se da Robna marka ima smisao za humor. Kao to sam Vam rekao, u pisanju me pre svega okupiraju dva pitanja: ta je realnost? i ta je autentino ljudsko bide? Siguran sam da ste do sada mogli videti da nisam u stanju da odgovorim na prvo pitanje. Imam postojanu intuiciju, da je svet Biblije na neki nain doslovce realan ali zakriljen predeo, koji se nikada ne menja, koji je sakriven od naeg pogleda, ali koga je ipak mogude otkriti. To je sve do ega sam doao meavina mistinih iskustava, razmiljanja i vere. eleo bih da kaem neto o osobinama autentinog ljudskog bida; u toj potrazi sam dobio prihvatljivije odgovore. Autentino ljudsko bide je ono, koje instinsktivno zna ta ne treba da radi i koje de se opirati da to uini. Ono de odbiti da to ini, ak i kada to sa sobom povlai strane posledice po njega i one koje voli. To je za mene konana herojska crta obinih ljudi; oni kau ne tiraninu i mirno snose posledice svog otpora. Njihove smrti mogu biti male i gotovo uvek neprimetne, nezabeleene u istorijskim knjigama. Njihova se imena ne pamte, niti ta autentina ljudska bida oekuju da se njihova imena pamte. Posmatram njihovu autentinost na moda neobian nain: ne kroz njihovu spremnost da uine velika herojska dela, ved u njihovom tihom odbijanju. U sutini, ne mogu su poaliti da su ono to nisu.
15

Danas nas bombarduje mod falsifikovanih realnosti tih oajno napravljenih lanjaka, koji nikada na prodiru u srce ljudskog bida. Posmatram decu, kako gledaju TV i prvo se uplaim emu ih ue, ali tada shvatam, da oni ne mogu biti upropateni ili uniteni. Oni gledaju, sluaju, tada shvataju i onda, ako je to potrebno, odbijaju. Postoji neto enormno modno u deijoj sposobnosti da se odupru prevari. Dete ima najistije oko, najsigurniju ruku. Ti preprodavci, promoteri uzalud apeluju na odanost tih malih ljudi. Istina, kompanije za proizvodnju itarica de biti u stanju da prodaju ogromne koliine lanog doruka; prodajni lanci hamburgera i hot doga de prodati beskonaan broj lane brze hrane deci, ali duboko, srce je vrsto, nedirnuto i nezagaeno. Dete dananjice detektuje la bre nego najmudriji odrasli pre dve decenije. Kada elim da znam ta je istinito, upitam svoju decu. Oni mene ne pitaju; ja se njima obradam. Jednog dana, dok se moj sin Kristofer, koji ima etiri godine, igrao ispred mene i svoje majke, nas dvoje odraslih smo poeli da diskutujemo o Isusu u sinoptikim Jevaneljima. Kristofer se odjednom okrenuo prema nama i rekao: Ja sam ribar, ja lovim ribu. Igrao se metalnim priveskom, koji mi je neko ranije dao i koji nikada nisam koristio ... i odjednom sam primetio da privezak ima oblik ribe. udio sam se kakve su to misli nastale u dui malog deaka tamo ih nije uneo trgovac itarica ili prodavac slatkia. Ja sam ribar. Ja lovim ribu. Kristofer je sa etiri pronaao znak, koji ja nisam naao do etrdeset pete godine. Vreme se ubrzava. I prema kakvom zavretku? Moda nam je to reeno pre dve hiljade godina. Ili to moda nije zaista bilo tako davno. Moda je bilo pre nedelju dana, ili ak danas. Moda se vreme ne samo ubrzava; moda se pored toga i zavrava. A ako je to tano, vonje u Diznilendu nikada nede biti ponovo iste. Jer, kada se vreme zavri, ptice i nilski konji i lavovi i jeleni u Diznilendu vie nede biti simulacija, ved po prvi put prave ptice koje pevaju. Hvala vam.

16