q

Duška Klikovac
JEDNA STILSKA VEŽBA: GOVORITE LI
BIROKRATSKI?

Nedavno smo na prvom programu Radio Beograda, u podnevnoj

emisiji namenjenoj najširem auditorijumu, od jednog agronoma
čuli sledeće (rečenice ćemo obeležiti brojevima radi kasnijeg
lakšeg snalaženja):

(1) Ovih dana je, upravo, kalendarski nastupio period kada treba obaviti
jedan vrlo važan posao, a to je prihranjivanje pšenice. (2) Do pre dva-tri
dana bilo je nemoguće ući u njivu, jer su njive sve raskvašene zbog
učestalih padavina tokom jeseni i tokom zime. (3) Međutim, poslednja dva-
tri dana stvorili su se uslovi da se prihranjivanje može obaviti. (4) Kako je
već ranije najavljeno, deficit azota zemljišta je veoma veliki, i biće
potrebno biljkama što pre uneti azot kako bi razvile svoj potencijal za
prinos, i na kraju i dale prinose kakvi su primereni sortama u našem agro-
ekološkom području. (5) Međutim, toplo vreme koje vlada ovih nekoliko
dana sigurno nije primereno kalendaru, i verovatno neće biti dobro za
razvoj pšenice ukoliko ona sada naglo ozeleni i počne da vegetira, jer će se
kasnije u toku vegetacionog perioda pojaviti ponovo period niskih
temperatura i može se desiti da i pri manjim mrazevima one izgube lisne
površine. (6) Prema tome, možemo ceniti da ovo toplo vreme, rekao bih
nenormalno toplo vreme, da nije dobro za razvoj pšenice, kao ni za druge
biljne vrste. (7) Strah postoji da će biljke nastaviti vegetaciju i da će onda
pod uticajem manjih mrazeva, da će dolaziti do izvesnih oštećenja.

Nema sumnje da su svi slušaoci razumeli šta je ovaj mladi i

obrazovani čovek hteo da kaže, ali je isto tako sigurno da im je
ponešto od onoga što je rekao zaparalo uši. Naš je zadatak da se
pozabavimo upravo stilom ovog teksta — dakle, načinom na koji je
on formulisan, imajući pri tom u vidu i situaciju u kojoj je izrečen i
slušalište kojem je namenjen. Recimo odmah da taj tekst nosi na
sebi pečat jednog posebnog načina izražavanja koji se obično
naziva birokratskim, a koji, po opštoj oceni jezičkih stručnjaka,
predstavlja glavnu opasnost za naš javni jezik.1 Najpre ćemo
pokušati da utvrdimo šta je to što je rečeno birokratski, zatim da
objasnimo po kojim je kriterijumima to moglo biti rečeno i bolje, i,
najzad, da predložimo drugu — kraću i, nadamo se, čitljiviju (ili
„slušljiviju”) verziju datog teksta — sve u nadi da će, prepoznat i
raskrinkan, birokratski stil biti prinuđen da se povuče iz našeg
govora. Ići ćemo redom, razmatrajući rečenicu po rečenicu.

(1) Prvoj rečenici se, sa gledišta informacije koje daje, mogu

uputiti pohvale: ona lepo uvodi prvu temu teksta — prihranjivanje
pšenice, ujedno je i jasno kvalifikujući — da je to jedan vrlo važan
posao. Smeta nam, međutim, uštogljeni izraz nastupio je period,
koji ne znači ništa više od skromnijeg ali prikladnijeg došlo je
vreme. Navedeni izraz nije uspela da osveži ni kvalifikacija
kalendarski — jer se neki period, odnosno vreme, ne odnosi ni na
šta drugo nego na kalendar.

U ovoj rečenici postoji i nešto što se u lingvistici zove

nominalizacija — upotreba glagolske imenice umesto
odgovarajućeg glagola. Naime, od glagola prihranjivati načinjena
je glagolska imenica — prihranjivanje, i uz nju stavljen jedan
glagol vrlo širokog značenja — obaviti.2 Nominalizacija je moćno
jezičko i stilsko sredstvo, koje se može upotrebiti u svrhu
ekonomičnijeg ili preciznijeg izraza3; može se, međutim, i
zloupotrebiti, odnosno upotrebiti tamo gde joj nije mesto. U ovoj
rečenici ne smeta, jer se glagolska imenica — prihranjivanje
pšenice — glatko nadovezuje na uvodni deo — obaviti važan
posao. Treba, međutim, imati na umu da je mogućan i oblik sa
glagolom; s obzirom na to da je tekst upućen najširem slušalištu,
da se pri tome sluša sa radija (po pravilu uz neki drugi posao), pa
treba da bude što lakši i sličniji svakodnevnom govoru, možda
bismo obliku sa glagolom dali i prvenstvo: da se prihrani pšenica.

(2) I druga rečenica lepo počinje: bilo je nemoguće ući u njivu.

Nemoguće je jasna, otvorena kvalifikacija, a izraz ući u njivu
slikovit i stoga upečatljiv (stilističari bi rekli da je on oblikovan
pomoću jedne stilske figure — metonimije, jer samo deo postupka
— ulaženje u njivu — stoji za obavljanje cele radnje). Izričemo i
jedno Bravo! za tačno i precizno iznošenje razloga: jer su njive
(bile) sve raskvašene.

Međutim, u istoj rečenici nailazimo na jedan birokratski kliše, u

izrazu zbog UČESTALIH padavina. Zašto ne pridev čest, kad je
kraći a znači isto?! U istom izrazu za nas je interesantna i reč
padavine. Ona ilustruje ono što savremena lingvistika zove
različitim nivoima kategorizacije: jedna ista pojava može se
nazvati različitim imenima, u zavisnosti od toga na kom nivou
opštosti se posmatra. Nivo na kojem ljudski mozak najefikasnije
funkcioniše zove se osnovni nivo kategorizacije. U ovom slučaju,
padavine pripadaju nadređenom nivou kategorizacije; kiša i sneg
pripadali bi osnovnom, a pljusak, mećava i sl. podređenom nivou
kategorizacije. Nivo kategorizacije zavisi od komunikativnih
potreba: nazivi koji pripadaju podređenom nivou kategorizacije
daju više, a oni koji pripadaju nadređenom nivou — manje
informacija nego pojmovi osnovnog nivoa; prvi stoga mogu
opteretiti slušaoca suvišnom informacijom, a drugi biti suviše
neodređeni. U našoj rečenici padavine o kojima je reč
podrazumevaju kišu i sneg; nema razloga da se te dve reči ne
upotrebe jer su kratke a upečatljivije: mentalna slika koja nam je
predstavljena rečima kiša i sneg konkretnija je nego slika
predstavljena rečju padavine.

Ako želimo da budemo strogi, mogli bismo da zamerimo i

ponovljenom predlogu tokom: tokom jeseni i TOKOM zime. Naime,
ovakvo ponavljanje može biti retorički ukras koji neki tekst čini
zanimljivijim i zapamtljivijim. Kako u ovom tekstu ponavljanje
nema tu svrhu, treba ga izbegavati, utoliko pre što donekle
umrtvljuje rečenični ritam4.

(3) U trećoj rečenici srećemo jedan nesrećan birokratski kliše, koji

je godinama verni pratilac javne reči: stvorili su se uslovi. Reč je
opet o višem nivou kategorizacije, samo što se ovde ne
kategorizuje jedan pojam, nego čitava situacija. Rečenica stvorili
su se uslovi opisuje situaciju na tako visokom nivou da može da
znači bilo šta. Ponekad ona toliko zamagljuje pravo stanje stvari
da se ono ne može proniknuti; u ovom slučaju znači, verovatno, da
se zemlja dovoljno osušila — i nema razloga da se to i ne kaže.

Nastavak rečenice glasi da se prihranjivanje MOŽE obaviti —

mogućnost koju izražava glagol moći već je sadržana u uslovima
koji su pomenuti, pa je čitava reč, u datom kontekstu,
jednostavno, nepotrebna.

(4) Četvrta rečenica počinje pomalo nezgrapno: kako je već ranije

NAJAVLJENO. Naime, najavljuje se neki događaj, a nedostatak
azota nije događaj. Stoga bi običniji glagol reći opet bio prikladniji:
kako je već rečeno i sl. Nije, međutim, u pitanju samo izbor
glagola, nego i njegov oblik: on stoji u pasivu, čime vršilac radnje
(onaj ko je „najavio” nedostatak azota) ostaje nepoznat. Pasiv je
poželjan u slučajevima kad taj vršilac nije važan, jer je onda izraz
kraći i ekonomičniji; ali može biti i način pomoću kojeg se vršilac
radnje prikriva i čitava situacija zamagljuje. U ovom slučaju
pretpostavljamo da su agronomi ti koji su već ranije skrenuli
pažnju na stanje zemljišta, i nema nikakvog razloga da se oni
uklone iz prikaza situacije: Već smo nagovestili, upozorili, skrenuli
pažnju i sl.

Sada dolazimo do pravog bisera birokratskog jezika: deficit azota

zemljišta je veoma veliki. Ovaj izraz je već na površinskom nivou
dvostruko opterećen: najpre jednim pogrešnim genitivom (deficit
azota ZEMLJIŠTA umesto deficit azota U ZEMLJIŠTU), i jednom
rečju stranog porekla — deficit — kojoj mana nije njeno poreklo,
nego to što je njen domaći sinonim manjak jasniji. Sam za sebe,
dakle, izraz manjak azota u zemljištu bio bi bolji. Međutim, ono što
ovde zaista smeta nije kvalitet pojedinačnih reči, nego — mnogo
dublje ispod toga — vrsta gramatičke konstrukcije: upotreba
imenice (deficit, odnosno manjak) umesto glagola ovde nema baš
nikakvog opravdanja; prirodnije i jasnije zvuči konstrukcija s
glagolom: u zemljištu ima suviše malo azota, zemljištu jako
nedostaje azot i sl.

Nastavak rečenice glasi: BIĆE POTREBNO biljkama što pre uneti

azot. Upotrebljen je glagol u futuru; pitamo se zašto se, ako je
nešto hitno (što pre), ostavlja za budućnost?! I zašto konstrukcija
od dve reči — biće potrebno, kad je dovoljna jedna — treba?!
(Spomenimo da se birokratskim jezikom može reći i gore,
upotrebom potencijala: bilo bi potrebno — ali pšenica ne može baš
toliko da čeka!)

U navedenoj rečenici saznajemo i da biljkama treba uneti azot;

ako bismo hteli da cepidlačimo, rekli bismo da opet nije
upotrebljena reč odgovarajućeg značenja, jer se azot unosi u
zemljište, a biljkama dodaje.

U istoj, četvrtoj rečenici još jedna pompezna birokratska

konstrukcija: kako bi RAZVILE SVOJ POTENCIJAL ZA PRINOS. Opet
se može nekome učiniti da se rogobatnost ovog izraza iscrpljuje u
jednoj reči stranog porekla — potencijal. Međutim, da bi se dobila
prirodna rečenica potrebno je podrobnije razmotriti ovaj izraz: reč
je opet o konstataciji koja je opšta gotovo do nerazumevanja, pa
treba da pogađamo šta u nekom kontekstu znači. Šta znači da
pšenica razvije svoj potencijal za prinos? Verovatno — da dobro
napreduje. Onda to treba i reći tim rečima.

Najzad, izraz agro-ekološko područje je stručni termin. U

razgovoru među agronomima on bi svakako imao svoj puni
smisao; ali ovaj tekst je upućen laicima koliko i obrazovanim
slušaocima, tako da može ostati nedovoljno jasan ili čak sasvim
nejasan (ali će verovatno izazvati strahopoštovanje). Stoga je u
ovoj situaciji neprikladan; njegova skromna, manje obrazovana
braća — područje, kraj — ispunila bi komunikativni zadatak mnogo
bolje.

A PRIMERENI prinosi su, valjda, prinosi koji se očekuju.

(5) U petoj rečenici srećemo subjektivnu ocenu, lični stav

govornika, izražen rečima sigurno, verovatno. To toplo
pozdravljamo, jer se time tekst iznosi kao doživljen i time
približava slušaocu. Jedino nam se čini da je kvalifikacija
verovatno, imajući u vidu nastavak teksta, suviše blaga: mrazevi
će sasvim sigurno, a ne verovatno, naškoditi pšenici.

Tu su, međutim, i naši stari poznanici — klišei: toplo vreme nije

PRIMERENO KALENDARU — opet primereno, opet kalendar. Bolje:
ne očekuje se u ovo doba godine, ne odgovara ovom dobu godine
i sl. Inače, „toplo vreme” koje „nije primereno kalendaru” odnosi
se na temperaturu od dvadesetak stepeni u februaru mesecu;
upotrebljeni izraz ovu nesrazmeru između stvarne i očekivane
temperature iskazuje na veoma blag, eufemistički način — što je
takođe jedna od važnih i opasnih osobina birokratskog načina
izražavanja. Izraz koji mnogo bolje odgovara upotrebio je naš
agronom već u sledećoj rečenici. Naime, u parafrazi ove rečenice,
kada su se rezerve „službenog načina izražavanja” istrošile,
probija jasno i upečatljivo NENORMALNO toplo vreme — ali uz
obaveznu ogradu, gotovo izvinjenje: rekao bih. Sasvim
nepotrebno: dvadeset stepeni za februar jeste nenormalno, a
stvari treba nazvati njihovim pravim imenom!

U ovoj rečenici srećemo još jedno nakazno čedo birokratskog

načina govora i razmišljanja: pojaviće se ponovo period niskih
temperatura. Na stranu to što opet čujemo period, i što se on ne
može pojaviti (može eventualno nastati); ali čitava konstrukcija je
uopštenija nego što bi trebalo: reč je o tome da će opet zahladneti
— što je ne samo neuporedivo jasnije nego i pet puta kraće.

U petoj rečenici nailazimo i na dva stručna termina: u pitanju su

vegetacija (uz vegetacioni period) i lisne površine. I njima možemo
da zamerimo isto ono što i terminu agro-ekološko područje: oni
imaju svoj puni smisao u kontekstu stručnog razgovora, ali ne i u
situaciji u kojoj su ovog puta izgovoreni. Vegetacija je razvitak
biljke (vegetacioni period se odnosi na vreme od njenog nicanja do
branja). Lisne površine u ovom kontekstu znači isto što i lišće,
samo što je duže i zvuči učenije.

Ali čak i kad zamenimo izraz lisne površine kratkom i svima

razumljivom rečju lišće, nismo promenili karakter čitave rečenice;
ona i dalje ostaje nekako nezgodna i kabasta: može se desiti da i
pri manjim mrazevima one izgube lišće. Naime, u toj rečenici se
uzročnik situacije — mraz — ne imenuje subjektom, nego
zaobilaznije — odredbom za okolnosti: pri manjim mrazevima. I to
je jedna od dobro poznatih osobina birokratskog načina
izražavanja, možda jedna od najopasnijih. Rečenicu treba
preformulisati tako da se uzročnik radnje jasno označi, i tako će
ona zvučati prirodno: mraz će oštetiti lišće ili sl. Na ovom primeru
se jasno pokazuje da birokratski način izražavanja nije samo stvar
jezika, nego i stvar mišljenja, odnosno načina na koji ćemo
sagledati situaciju: da li ćemo samo imenovati stanje ili ćemo ga
sagledati kao posledicu nečega.

(6) Poslednje dve rečenice ne daju nikakvu novu informaciju (osim

napominjanja da opasnost preti i drugim biljnim vrstama osim
pšenice), već predstavljaju parafrazu 4. i 5. rečenice. Stoga su,
strogo uzevši, nepotrebne. Ali da vidimo šta se nalazi u njima.

Na početku šeste rečenice tri reči su suvišne: možemo ceniti da.

Uz to, glagol ceniti nije najsrećnije izabran: običniji je reći i ovoga
puta je prikladniji.

Zatim jedna jasna, otvorena ocena: ovo toplo vreme NIJE DOBRO
za razvoj pšenice. Na kraju rečenice, međutim, opet jedan
uopšteni izraz: druge BILjNE VRSTE; preciznije bi bilo druge VRSTE
USEVA — jer nas ne interesuju sve biljke, nego samo one koje se
gaje.

(7) Poslednja rečenica počinje bezličnim strah postoji (još

doslednije birokratski, moglo se reći i prisutan je strah). Strah
postoji zato što se neko plaši. Ko? Pogađanje vršioca radnje (kao i,
maločas, uzročnika neke situacije) u birokratskom jeziku ponekad
je jednako igranju lutrije ili gledanju u pasulj; ovde su, verovatno,
u pitanju stručnjaci za poljoprivredu, možda i sami zemljoradnici. I
opet, nema razloga da se to i ne kaže.

Na kraju teksta izrečena je konstatacija da će DOLAZITI DO

izvesnih oštećenja. Glagol dolaziti/doći do jedno je od obeležja
birokratskog jezika (upotrebljen, naravno, bezlično); za oštećenja
je po svom značenju prikladniji glagol nastati. Ali glavno
zamagljivanje opet nije na nivou leksike (upotrebljenih reči), nego
na nivou gramatike: upotrebljen je nesvršeni glagol dolaziti — koji
je u odnosu na svršeni glagol doći neodređeniji, jer podvlači
proces a ne njegov rezultat. U ovom kontekstu nije opravdan, jer
nas ovde interesuje ne oštećivanje pšenice, nego šteta koja će od
njega nastati — dakle, sámo oštećenje pšenice.

Neodređenost, tako omiljena u birokratskom načinu izražavanja,

može se postići ne samo gramatičkim nego i leksičkim sredstvima
— upotrebom nekih reči. Takva reč je i izvestan (koja je prešla
čitav dugački put od značenja „tačno određen, poznat” do „neki,
neodređen”): IZVESNA oštećenja. Kakva, kolika? Velika, mala?
(Primetimo da se na „birokratskom” u ovom značenju može
upotrebiti i pridev — opet apsurdno! — određeni: ODREĐENA
oštećenja.)

Pošto smo na svom malom putovanju kroz dati tekst preskočili i

poslednju prepreku birokratskog stila, zastanimo za trenutak da ih
sagledamo sve zajedno. Vidimo da birokratski način izražavanja
ima svoj rečnik i ustaljene izraze (naučili smo da se birokratski
kaže period umesto vreme, učestao umesto čest, potrebno je
umesto treba, da je poželjno, kad god je to moguće, reći primeren
itd.). On, takođe, voli da se podiči stranim rečima (deficit,
potencijal) i stručnim terminima (agro-ekološko područje,
vegetacija, lisne površine). Voli i da gomila nepotrebne reči (uslovi
da se prihranjivanje može obaviti, pojaviće se period niskih
temperatura). Birokratski stil ima i svoje gramatičke konstrukcije
— nominalizacije (obaviti prihranjivanje, deficit azota je veliki),
bezlične konstrukcije (strah postoji, dolaziće do), pasiv (najavljeno
je). Ima, najzad, svoj način posmatranja situacije — bilo da je reč o
nivou kategorizacije (obično viši nego u svakodnevnom govoru:
razviti potencijale, stekli su se uslovi), ublaženom, umekšanom
prikazivanju stanja stvari (toplo vreme nije primereno kalendaru,
verovatno neće biti dobro), ili indirektnom navođenju uzročnika
nekog stanja (da biljke pri manjim mrazevima izgube lisne
površine). Ta jezička i pojmovna sredstva u ovom tekstu bila su
greške, jer nisu upotrebljena u skladu sa situacijom i
auditorijumom, pa ni sa temom; u nekoj drugoj situaciji bila bi
prikladna — mada teško sva odjedanput!

Stilski doteran i umiven, dati tekst bi mogao izgledati ovako:

Upravo je došlo vreme da se obavi jedan vrlo važan posao, a to je — da se

prihrani pšenica. Do pre dva-tri dana bilo je nemoguće ući u njivu, jer su
njive bile sve raskvašene od obilnih kiša i snega tokom jeseni i zime.
Međutim, poslednjih dana vreme je otoplilo, njive su se dovoljno osušile i
prihranjivanje se može obaviti. Već smo upozorili na to da zemljištu
nedostaje azot, i treba ga dodati što pre, kako bi pšenica mogla dobro da
napreduje i da dâ prinose kakvi se od tih sorti u našim krajevima očekuju.
Međutim, toplo vreme koje vlada ovih nekoliko dana nije normalno za ovo
doba godine i neće biti dobro ako pšenica sada naglo ozeleni, jer će
kasnije, dok se bude razvijala, opet zahladneti, i može se desiti da joj i
manji mrazevi oštete lišće. Ovo se može dogoditi i drugim vrstama useva.

Na kraju, još nekoliko reči komentara. Na osnovu intonacije,

pauza, poštapalica, nekih ponavljanja i sl. zaključili smo da naš
agronom govori iz glave, tj. da pred sobom nema napisan tekst. To
ga u nekoj meri opravdava: nije lako, naročito uz svest o velikom
broju slušalaca, formulisati izlaganje bez greške, naročito nekome
kome govorništvo nije profesija. Ali s druge strane, upotrebljeni
birokratski klišei time dobijaju na težini: vidimo da oni nisu samo
svojstvo pisanog jezika (u kom obliku bi se, naročito ako su
ograničeni na sferu administracije, još mogli i tolerisati);
birokratski jezik su ljudi toliko usvojili da mogu njime i govoriti, i to
čak i onda kada se bave tako konkretnim, egzaktnim stvarima kao
što je agronomija. Naime, čini se da je princip javne reči sledeći:
što je prilika zvaničnija i njegov govor upućen većem broju
slušalaca, govornik teži da ga formuliše uopštenije, neodređenije,
bezličnije i komplikovanije. Takav govor je dugačak, dosadan i
teško pronikljiv; tek izgovoren, on je već posiveo od prašine i
osuđen da ostane zauvek njome prekriven. Moralo bi da bude
upravo obrnuto: što je upućen većem broju lica, i što je važniji,
govor treba da bude jasniji, upečatljiviji i upamtljiviji.

Takav govor, naravno, zahteva više pažnje i napora, ali pre svega
jezičku kulturu i svest o sopstvenom izrazu koji se stiču dugo i
mukotrpno, učenjem, čitanjem dobrih pisaca i vežbama pisanja i
govorenja. Ali takav govor višestruko nagrađuje: ne samo što na
radiju ostavlja više vremena za muziku nego se od njega jasnije
misli i uspešnije deluje.

LITERATURA:

Bugarski 1986: Bugarski, Ranko, Jezik u društvu. Prosveta, Beograd 1986.

Bugarski 1995: Bugarski, Ranko, Jezik od mira do rata. Slovograf, Beograd

19952.

Danojlić 1979: Danojlić, Milovan, Muka s rečima. Beograd 1979.

Ivas 1984: Ivas, Ivan, Politički žargon. Kulturni radnik, 37: 4, 1984, 151—
172.

Ivas 1987: Ivas, Ivan, Dvočlani govorni oblici u javnom govorenju. Govor,
4: 1, 1987, 53—70.

Klajn 1980: Klajn, Ivan, Jezik oko nas. Nolit, Beograd 1980.

Klajn 1991: Klajn, Ivan, Izbor reči i obrta i Značenje reči. U: Pavle Ivić, Ivan
Klajn, Mitar Pešikan, Branislav Brborić, Jezički priručnik, Radio-televizija
Beograd, Beograd 1991.

Klajn 1996: Klajn, Ivan, Leksika. U: Srpski jezik na kraju veka (Milorad
Radovanović, redaktor), Institut za srpski jezik SANU / Službeni glasnik,
Beograd 1996, 37—86.

Orvel 1985: Orvel, Džordž, Politika i jezik. Mostovi 16: 1 (61), 1985, 38—46
(prevod i adaptacija Boško Milosavljević).

Radovanović 1977: Radovanović, Milorad, Dekomponovanje predikata (na

primerima iz srpskohrvatskog jezika). Južnoslovenski filolog, 33, 1977, 53—
78.

Radovanović 1981: Radovanović, Milorad, Nominalizacije u

srpskohrvatskom jeziku. Naučni sastanak slavista u Vukove dane, 7, 1981,
251—260.

Ratković 1988: Ratković, Marina, Lingvistička analiza političkog jezika (u

dokumentima 13. kongresa SKJ). Magistarski rad, odbranjen na Filološkom
fakultetu u Beogradu, 1988.

Simić 1996: Simić, Radoje, Politički diskurs. MH „Aktuel”, Beograd 1996.

1
Kako ističu proučavaoci tog načina izražavanja, njegova je kolevka u
specijalnim oblastima upotrebe jezika — pre svega u pravu, administraciji i
sl. — ali je on prodro, pre svega posredstvom jezika politike, u jezik javnih
glasila i dalje — čak i u razgovorni jezik. Birokratski jezik, u njegovim
političkim i drugim manifestacijama, kod nas je prilično dobro istražen i
ubojito kritikovan (Bugarski 1986, 1995; Danojlić 1979; Ivas 1984; Klajn
1980, 1991, 1996; Orvel 1985; Ratković 1988; Simić 1996). Po Klajnu,
osnovne osobine birokratskog jezika jesu preopširnost, komplikovanost,
neodređenost i stereotipnost. (Klajn 1991, 165).
2
Preciznije, reč je o jednom posebnom slučaju nominalizacije — tzv.
dekomponovanom predikatu. Uopšte o pojmu nominalizacije v.
Radovanović 1981, a o dekomponovanom predikatu Radovanović 1977.
3
Ovakvim izrazom neutrališe se potreba za izricanjem objekta (npr. ako
neko analizira, mora se reći i šta je predmet te analize; ako, međutim, vrši
analize, ne mora se reći i čega); u slučaju kad taj podatak nije važan, izraz
sa glagolskom imenicom je ekonomičniji. U nekim slučajevima izrazi sa
dekomponovanim predikatom imaju drugačije ili preciznije značenje nego
sam glagol, naglašavajući da iza odgovarajuće radnje stoji institucija (npr.
da nadzire može majka decu, ali da vrši nadzor može samo neko ko je
institucionalno ovlašćen za to), i sl. (Radovanović 1977).
4
Podozrevamo da se ni ovo ponavljanje nije našlo u ovom tekstu sasvim
slučajno: politički jezik je dugo obilovao dvočlanim ili tročlanim izrazima
povezanim veznikom i, koji su na planu rečeničnog ritma davali utisak
celovitosti i završenosti, a na planu značenja vrlo često bili prazni (npr.
ciljevi i zadaci, mere i postupci i sl.