Kriminalistikopolicijska akademija

SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA OSNOVI DRAVE I PRAVA

TEMA : AN AK RUSO, IVOT I DELO DRUTVENI UGOVOR

PREDMETNI NASTAVNIK Prof.dr Radomir Zekavica Baji 162/11

1

STUDENT Nikola

KRIMINALISTIKO POLICIJSKA AKADEMIJA BEOGRAD, 2012

SADRAJ: BIOGRAFIJA 3

O DRUTVENOM UGOVORU .6

O SUVERENU 8

O GRADJANSKOM STANJU 10

LITERATURA 11

Biografija
an ak Ruso je bio sin jedne francuske izbeglike porodice koja je ivela u enevi, a, iako je odgajen kao kalvinista, godine 1728. postao je katolik pod uticajem gospoe De Varen (de Warens), njegove dobrotvorke i, kasnije, ljubavnice, koja je i sama bila preobraena iz protestantskog pijetizma. Imala je velikog udela u formiranju njegove religioznosti, spajajui deistika verovanja, koja iskljuuju uenja kakva su pakao i prvorodni greh, sa nekim vidom kvijetistikog sentimentalizma. Tokom godina provedenih sa njom (1731. 1740.), Ruso je dovrio svoje nepotpuno obrazovanje itanjem raznolikog tiva, ukljuujui dela Renea Dekarta, G. V. Lajbnica, Dona Loka, Bleza Paskala i drugih. Godine 1741. otiao je u Pariz, gde je upoznao Terezu Levaser, sluavku, sa kojom je imao petoro dece i smestio ih u bolnicu za naputenu decu. Preko Denija Didroa uao je u krug enciklopedista, za koje je napisao nekoliko priloga, od kojih su svi sem jednog bili na muzike teme. Godine 1750. objavio je svoje Discours sur les sciences et les arts, nagradni esej za Dionsku akademiju, u kome je branio tezu da tehniki progres i materijalna dobra kvare ljudski moral. Godine 1754. vratio se u enevu i ponovo postao kalvinista, a te iste godine napisao je Discours sur lorigine et les fondements de lingalite parmi les hommes. Inspirisan H. Grocijem (H. Grotius), S. Pufendorfom (S. Pufendorf) i drugima, bavio se odreenim temama ne uzimajui u obzir istorijsku realnost i, na osnovu neopravdanih pretpostavki da je primitivni ovek bio slobodno i sreno bie koje je ivelo u skladu sa
3

svojim instinktima, bez vrline ili greha, tvrdio da su nejednakosti meu ljudima, navodno, nastale iz nesklada u razvoju njegovih drutvenih i vlasnikih instinkta. Godine 1756. Ruso se nastanio blizu Monmorensija, gde je napisao dela koja e ga proslaviti. U delu ili, ili nova Eloiza (Julie, ou La Nouvelle Hlose, 1764), strastvenoj ljubavnoj prii, osuuje dutvo koje radi konvencija razdvaja ljubav braka, i brani prirodnu religiju zasnovanu na nedogmattskom linom tumaenju Jevanelja koje je, po njegovom miljenju, neophodno za moralnost. U delu Emil, ili o vaspitanju (mile, ou de lducation, 1762.) on je razvio utopijski program obrazovanja daleko od nemoralnog uticaja drutva, a u skladu sa prirodom. U uvenom odeljku La Profession de foi du vicaire Savoyard on sumira svoje religiozne ideje. Bio je zagovornik jedne vrste deizma koji, iako slian deizmu prosvetiteljskih filosofa u potvrdi uverenja o postojanju Boga, due i budueg ivota, koji nalazi krajnju potvrdu u oseaju pojedinca za lini odnos sa Bogom kroz savest, iji je On izvor i inspiracija. U Du contrat social (1762.) iznosi teoriju o pravednoj dravi, koja je osnovana na optoj volji naroda, izraenoj kroz zakone. I ovo delo sadralo je poglavlje o religiji, De la religion civile, gde pravi razliku izmeu graanske religije i prirodne religije. Postulati ove graanske religije, koje namee drava i koji su nepromenljivi, bave se istim pitanjima kao i prirodna religija, zabranjuju svaku dogmatsku netoleranciju, i prihvataju samo one religije koje ne tvrde da poseduju apsolutnu istinu. Emil je 1762. stavljen u Indeks zabranjenih knjiga. Delo O drutvenom ugovoru (Du contrat social) osueno je u Francuskoj i enevi, a Ruso je prvobitno pobegao u Neatel, a potom na jednu adu u kantonu Berna, dok je 17661777. godine bio je gost Dejvida Hjuma u Engleskoj. Ali, patei od manije gonjenja, vratio se u Francusku gde se oenio Terezom Levaser pred prirodom 1768. godine. Godine 1772. zavrio je svoje delo Ispovesti (Confessions), koje je neobian spoj tatine i samooptuivanja. Posle smrti, Rusoova filozofija je imala snaan uticaj u Evropi. U Francuskoj je njegove ideje prihvatila Revolucija, a u Nemakoj pokret turm und drang. Njegov uticaj na religioznost je bio utoliko snaniji jer je, za razliku od Voltera, ponudio oveku zamenu za otkrivenu religiju koja ne samo to je dogmatski bila jednostavna i nepotpna u svojim moralnim propisima, ve se bavila i njegovim emotivnim i intelektualnim potrebama. Ponekad se tvrdi da je sluio hrianstvu time to je propagirao osnovne istine hrianstva meu svojim neverujuim savremenicima. Tanija procena mogla bi glasiti da je eliminiui pojam o prvorodnom grehu i zamenivi potrebu za blagodau verovanjem u potpunu sposobnost uma, savesti i
4

slobodne volje, uklonio osnove prave vere i postao pretea humanistikog liberalizma. Kao najuticajniji filozof prosvetiteljstva uticao je na formiranje pogleda svog vremena. Istakao se kao duhovni preteca Velike francuske revolucije (17891799). Stvarao je pod uticajem Hobsa, Paskala, Loka, Didroa, Dekarta. U svom prvom delu Rasprava o naukama i umetnosti (1750) razraduje teoriju o tome kako tehnicki napredak i materijalna dobra negativno uticu na ljudski moral. U delu O poreklu i osnovama nejednakosti medu ljudima (1754) drutvo svoga doba ocenio je neprirodnim, jer je uvideo da i u ovom drutvu vlada politicka i moralna nejednakost, a privatno vlasnitvo je smatrao jednim od glavnih uzroka ovakvog stanja. Privatno vlasnitvo je po njemu velika prevara kojom je pojedinac prisvojio zajednicka prirodna dobra. Njegov Drutveni ugovor iz 1762. godine posluio je kao inspiracija sastavljacima Deklaracije o pravima coveka i gradanina. Ova rasprava o politickoj teoriji postala je teoretska osnova akcionog programa najradikalnije revolucione stranke Jakobinaca. Delo je zapoceo tezom u kojoj objanjava da je svaki covek po prirodnom zakonu roden slobodan. Potom je vrlo jasno izloio misao da drutvo kom covek pripada mora da sacuva jednakost i slobodu prirodnog stanja, to omogucava da u optoj volji bude sacuvana volja svakog pojedinca. Smatrao je da narod suverenom celinom, a taj suverenitet je po njegovom shvatanju nedeljiv i neotudiv. Istakao je kako smatra da je upravna vlast samo sluga naroda i da je despotizam krajnji oblik nejednakosti:

Pobuna koja se zavrava svrgnucem ili ubistvom sultana isto je tako zakonit cin kao i onaj kojim je on pre toga raspolagao imovinom i ivotima svojih podanika. Silom se odraavao, sila ce ga i zbaciti. Revoluciju je po njemu opravdan cin kojim se uspostavlja prirodno stanje u dravi. Rusoovo najznacajnije filozofsko delo Emil, iz 1762. godine dugo je bilo zabranjeno. Ovde objanjava kako samo civilizovan covek, pojedinac, moe da postane prirodan, tj. razuman, jer smatra da je izolovan covek tabula rasa koja tek mora da se razvije u intelektualnom i moralnom smislu. Ljubavnom pricom ili, ili nova Eloiza (1764) kritikuje drutvo i brani prirodnu religiju koju smatra osnovom ljudskog morala. 1772. godine je objavio Ispovesti, autobiografsko delo kroz koje uz umerenu dozu samooptuivanja konstituie svoj autoportret. an ak Ruso se u svim svojim delima zalagao za povratak prirodi kao izvoru, ali ne povratak primitivizmu divljatva, nego prirodnoj jednakosti medu ljudima, na osnovu koje treba shvatati novo drutvo. Svojim radom je uticao na brojne istaknute filozofe, kao to su Kant, Fihte i Hegel.

O Drutvenom ugovoru
Drutveni ugovor je politiki i filozofski koncept kojim se objanjava odnos izmeu pojedinaca i vlasti. Zagovornici teorije drutvenog ugovora tvrde da se pojedinci ujedinjuju u politiku zajednicu na osnovu uzajamne saglasnosti i pristajanja da se pridravaju zajednikih pravila i da prihvate odreene obaveze kako bi zatitili sebe i jedni druge od nasilja i drugih nepravdi.

Teorija drutvenog ugovora je igrala znaajnu ulogu u nastanku ideje da se politika vlast mora zasnivati na saglasnosti onih kojima se vlada. Polazna taka veine teorija drutvenog ugovora je heuristiko ispitivanje uslova ivota ljudi bez ikakvog politikog poretka, koje se obino naziva prirodno stanje. U ovom stanju, delovanje pojedinaca je uslovljeno iskljuivo njihovom linom moi i savesti. Od ove zajednike polazne take, teoretiari drutvenog ugovora nastoje da pokau, na razliite naine, zato bi se racionalni pojedinac dobrovoljno odrekao svoje prirodne slobode da bi uivao prednosti politikog poretka. Tomas Hobs (1651), Don Lok (1689) i an-ak Ruso (1762) su najpoznatiji teoretiari drutvenog ugovora. Svaki od njih je izvukao sasvim razliite zakljuke o prirodi politike vlasti. Hobs se zalagao za apsolutnu monarhiju, Lok je zastupao prirodna prava, a Ruso je govorio o kolektivnom suverenitetu koji je nazivao opta volja. Lokov koncept drutvenog ugovora je upotrebljen u Deklaraciji nezavisnosti SAD, a pojmove drutvenog ugovora su nedavno koristili, u sasvim drugaijem smislu, mislioci kao to je Don Rols. Iako je razvijen u cilju razumevanja ljudskog drutva, sociobiolozi smatraju da ovaj pojam osvetljava razumevanje drutvenosti pojedinih vrsta, pa ak i odnosa simbioze. Pretpostavljam da su ljudi dospeli u poloaj u kome prepreke koje ometaju njihovo samoodranje u prirodnom stanju prevazilaze snage koje svaki pojedinac moe da upotrebi da se u tome stanju odri. Tada to prvobitno stanjene moe dalje da opstane; a ljudski rod bi uginuo kad ne bi promenio nain ivota. Meutim, kako ljudi ne mogu da stvaraju nove snage, ve samo da sjedinjuju one koje postoje I da njima upravljaju, ne ostaje im nita drugo za njihovo samoodranje nego da udruivanjem obrazuju zbir snaga koje mogu da nadjaaju suprotan otpor spolja, date snage stave u dejstvo jednim pokretom I da ih u njihovom radu usklade. Taj zbir snaga moe nii samo iz saradnje vie njih; no poto su snaga I sloboda svakog oveka prva orua za njegovo odranje, kako e ih on upotrebiti a da sebe ne oteti I ne prenebregne staranje o sebi samom, koje prestavlja njegovu dunost? Ta tekoa, svedena na mmoj predmet, moe ovako da se iskae: Nai jedan oblik udruivanja koji bi branio I titio svom zajednikom snagom linost I dobra svakog lana drutva, I kroz koji bi svako, udruen sa svima, ipak sluao samo sebe, I tako ostao isto toliko Slobodan kao I pre. Takav je osnovni problem ije reenje prua drutveni ugovor. Odredbe tog ugovora toliko su odreene prirodom samoga akta, da bi ih I najmanja izmena uinila izlinim I nitavnim; tako das u one, iako moda nikad nisu bile formalno
7

iskazane, svuda iste, svuda preutno usvojene I priznate, sve dok se drutveni ugovor ne povredi, te svako ponovo stekne svoja prvobitna prava I svoju prirodnu slobodu, gubei ugovornu slobodu, zbog koje se prve I bi odrekao. Sve te odredbe, pravilno shvaene, svode se na jednu jedinu: na potpuno odricanje svakog lana drutva svih svojih prava u korist cele zajednice: jer, najpre, poto se svaki daje ceo, poloaj je isti za sve; a budui da je poloaj jednak za sve, niko nema rauna dag a otea drugima. tavie, poto se prenoenje prava vri bez ogranienja, zajednica ne moe biti savrenija I nijedan lan drutva nema vie ta da trai: jer, kada bi pojedincima I dalje pripadala neka prava, budui da nema nikakvog zajednikog pretpostavljenog koji bi mogao biti sudija izmeu njih izajednice, svaki bi, poto je u nekim stvarima svoj sopstveni sudija, uskoro hteo da bude I sudija svim ostalim; tako bi I dalje postojalo prirodno stanje, a drutvo bi neminovno postal tiranski ili izlino. Najzad dajui svakome, ne daje se nikom; a kako nema nekog lana drutva nad kojim se ne stie ono isto pravo koje mu se daje nad svojom sopstvenom osobom, to se dobija protuvrednost svega to se gubi, kao to se stie I vie snage da se sauva ono to se ima. Ako se, dakle, izbaci iz drutvenog ugovora ono to ne spade u njegovu sutinu, videemo da se on svodi na ovo: Svaki od nas unosi u zajednicu svoju linost I celu svoju snagu pod vrhovnom upravom opte volje; I jo svakoga lana smatramo kao nerazdvojan deo celine. Samim tim ugovornim aktom stvara se istog trenutka, namesto posebne linosti svakog ugovaraa, jedno moralno I kolektivno telo, sastavljeno od toliko lanova koliko njegova skuptina ima glasova, I koje od samog tog akta dobija svoje jedinstvo, svoje zajedniko ja, svoj ivot I svoju volju. Ta opta linost, koja se tako stvara spajanjem svih pojedinanih linosti, zvala se nekada grad, a sada se zove republika ili politiko telo, koje njegovi lanovi nazivaju dravom, kad igra pasivnu ulogu, suverenom kad je aktivno, a silom kad ga uporeuju sa njemu slinim. to se tie lanaova ovog tela, oni skupo dobijaju naziv naroda I zovu se pojedinano graani, kao uesnici u suverenoj vlasti, a podanici, kao potinjeni dravnim zakonima. No ti se nazivi esto meaju I zamenjuju jedan drugim, dovoljno je da ovek zna da ih razlikuje kada se upotrebljavaju u svom najtanijem smislu.

O SUVERENU
Iz ove formule vidi se da akt udruivanja sadri uzajamnu obavezu izmeu politikog tela I pojedinca, I da svaki pojedinac sklapajui takorei
8

ugovor sa samim sobom, ima dvostruke obaveze: kao lan suverenog tela obaveze prema pojedincima, I kao graanin obaveze prema suverenom telu kao celini. No ovde ne moe da se primeni pravilo graanskog prava da niko nije vezan obavezama prema samome sebi: jer je velika razlika da li se ovek obavezuje prema sebi ili prema jednoj elini iji je on sastavni deo. Treba primetiti jo da zvanina odluka, koja moe da obavee sve podanike prema suverenu usled dva razliita odnosa prema kojima se svaki od njih posmatra, ne moe naprotiv da obavee suverena prema sebi samom; protivno je, pream tome, prirodi politikog tela da suveren sebi namee zakone koje ne moe da prekri. Kako on moe sebe da gleda samo u jednom istom odnosu, on se onda nalazi u poloaju pojedinca koji ugovara sa samim sobom; iz ega se vidi da nema I ne moe biti nikakve vrste osnovnog zakona obaveznog za celokupan narod, pa ak to ne moe biti ni drutveni ugovor. to opet znai da se politiko telo ne moe sasvim lepo da obavee prema drugome u onome to ni u kom pogledu ne vrea taj ugovor, jer, u odnosu na stranca, ono postaje obino (ne sloeno) bie, prost pojedinac. No politiko telo ili suveren, ije se bie raa iskljuivo iz svetinje ugovora, ne moe nikada da se obavezuje, ak ni prema drugom, na ma ta to odstupa od tog prvobitnog ugovora; kao to bi, na primer, bilo da otui jedan deo samoga sebe ili da se potini drugom suverenu. Povrediti ugovor na osnovu koga se izvlai samo svoje postojanje znailo bi unititi samog sebe; a ono to nije nita, nitai ne stvara. im je to mnotvo na taj nain skupljeno u jedno telo, nije moguno povrediti jednog lana a da se ne povredi telo, a jo manje da se povredi telo, a da to ne osete I njegovi lanovi. I tako, dunost I interes podjednako obavezuju obe ugovarajue strane na meusobno pomaganje; I isti moraju se truditi, u tom dvostrukom odnosu, da spoje sva preimustva koja od njega zavise. Suvereni narod, dakle, poto je sastavljen samo od pojedinaca koji ga sainjavaju, nema niti moe da ima interes suprotan njihovom interesu; prema tome, suverena vlast nema nikakve potrebe da daje jemstvo svojim podanicima, jer je nomoguno da telo hoe da kodi svima svojim delovima; a videemo malo nie da ne moe da kodi nijednom posebno. Suveren, samim tim to jeste, uvek je I ono to treba da bude. No nije isti sluaj I sa podanicima u odnosu na suverena, kome, uprkos zajednikih interesa, nita ne bi jemilo da e oni ispunjavati svoje obaveze, kad ne bi naao sredstva da sebi obezbedi njihovu vernost. Svaki pojedinac moe, doista, kao ovek da ima svoju linu volju, suprotnu ili razliitu od opte volje u ijem stvaranju uestvuje kao graanin: njegov posebni interes moe mu traiti sasvim drugo nego to trai opti interes, njegova bezuslovna I prirodno nezavisna egzistencija moe uiniti da ono to duguje zajednikoj stvari shvati kao doprinos bez protivnaknade,
9

iji e gubitak biti od manje tete za druge nego to bi njegova isplata bila za njega; I gledajui u moralnoj osobi koja sainjava dravu jednu racionalnu apstrakciju, jer ona nije ovek, on bi hteo da uiva graanska prava ne hotei pri tome da ispuni svoje podanike dunosti; to bi bila nepravda ije bi jaanje izazvalo propast politikog tela. Da ne bi, dakle, drutveni ugovor bio prosta formalnost, on sadri preutno sledeu obavezu, iz koje jedino druge obaveze mogu crpeti svoju snagu: celo politiko telo e prinuditi na poslunost svakog onog koi odbije da se povinuje optoj volji; to ne znai nita drugo do da e ga prinuditi da bude slobodan jer to je uslov koji, dajui svakog graanina otadzbini, obezbeuje ovoga od svake line zavisnosti, uslov koji da je zakonsku snagu graanskim obavezama, koje bi, bez toga, bile apsurdne, tiranske I podlone najveim zluopotrebama.

GRAANSKOM STANJU
Ovaj prelaz iz prirodnog u graansko stanje dovodi kod oveka do veoma znaajne promene, zamenjujui u njegovom ponaanju instikt pravdom I dajui njegovim postupcima moralnost koja im je ranije nedostajala. Tek tada, poto glas dunosti zameni fiziki nagon, a pravo prohteve, ovek, koji je dotle gledao samo na sebe, nalazi se prinuen da postupa po drugim naelima I da pita razum pre nego to e se povesti za sklonostima. Iako se u tom stanju liava nekoliko preimustva koja mu dolaze od prirode, on stie druga, I to vrlo velika, njegove se sposobnosti vebaju I razvijaju, njegove se ideje proiruju, njegova se oseanja oplemenjuju, cela njegova dua toliko se uzdie da, kad ga zloupotrebe tog novog stanja ne bi esto sputale ispod stanja iz koga je proiziao, on bi morao neprestano da blagosilja onaj sreni trenutak koji ga je iz tog stanja zauvek istrgao I koji je njega, glupu I ogranienu ivotinju, pretvorio u razumno bie I oveka. Svedimo cello ovo ocenjivanje na lako uporedive koliine: ono to ovek gubi drutvenim ugovorom, to su njegova prirodna sloboda I neogranieno pravo na sve to ga mami I to moe da postiigne, a ono to dobija, to su graanska sloboda I svojima mad svim to je u njegovoj dravini. Da se ne bismo prevarili u ovim odmeravanjima, treba dobro da razlikujemo prirodnu slobodu , koja je ograniena jedino snagama pojedinaca, od graanske slobode, koja je ograniena optom voljom; I dravinu, koja je samo posledica sile ili pravo prvog priteaoca, od svojine koja se moe zasnivati jedino na jednom pozitivnom osnovu (titulusu).
10

Moglo bi se ovome to predhodi dodati kao dobit od graanskog stanja moralna sloboda, koja jedina ini da je ovek sam svoj pravi gospodar; jer podsticaj samog prohteva, to je ropstvo, a pokoravanje zakonu koji smo sebi propisali, to je sloboda. No, I suvie sam ve rekao o ovome lanu, a filozofski smisao rei sloboda nije sad moj predmet.

LITERATURA:

1.

,,DRUTVENI UGOVOR AN AK RUSO

2. ,,UVOD U PRAVO MIROSLAV ZIVKOVI, RADOMIR ZEKAVICA

3. ,,AN AK RUSO I PRIRODNO PRAVO GORDANA VUKADINOVI

11