21

UDK 113/119

Dr Mirko A}imovi}

HAJZENBERG I PRIRODNA FILOZOFIJA

SA@ETAK: Ovaj rad teorijski je prilog rekonstrukciji epistemolo{kih pitawa Hajzenbergove koncepcije u nauci prirodne filozofije. Time su nazna~eni i epistemolo{ki, a onda i ontolo{ki i logi~ki problemi kopenhagenske interpretacije kvantne teorije u atomskoj fizici. KQU^NE RE^I: znawe, jezik elementarne ~estice, priroda

U jednom svom prigodnom ~lanku o Nilsu Boru Verner Hajzenberg ka`e da je Bor prevashodno bio dubqi filozof, nego fizi~ar, premda je razumeo da prirodna filozofija u na{em vremenu ima neku mo} jedino ako se wen svaki detaq pot~ini beskompromisnom kriterijumu odgovarawa eksperimentu.1 Ovo je doista ta~no, ako se to odnosi na Borovu filozofsku interpretaciju kvantne mehanike i, povodom we, fizike u sistemu prirodnih nauka, dakle ne i filozofije uop{te. Pritom, ovde se pod filozofskom interpretacijom podrazumeva prevashodno Borovo nau~no interesovawe za epistemolo{ka pitawa moderne fizike, osobito teorije kvantne mehanike. Prema Borovom sudu, tema je wegovih ~lanaka u zbirkama eseja Atomska teorija i opis prirode (1934) i Atomska fizika i qudsko znawe (1957) pouka iz teorije saznawa koju nam je dao moderni razvoj atomske fizike, a poenta je te pouke spoznaja celovitosti u atomskim procesima, koje se ispoqilo kroz otkri}e kvanta dejstva, preko kojih se onda diskutuju i biolo{ki i antropolo{ki problemi sa stanovi{ta svojstva celovitosti fizi~kih procesa.2 Sredi{wi Borov stav stoji u uverewu da zna~aj fizike za op{te filozofsko mi{qewe nije samo u wenom doprinosu znawu o prirodi, nego u ~iwenici wenog navo|ewa na preispitivawe i usavr{avawe pojmovnih sredstava: studirawe atomske strukture materije otkrilo je ograni~ewa okvira klasi~nih fizi~kih ideja i pritom bacilo novu svetlost na zahteve nau~nom obja{wewu koje su ugra|ene u tradicionalnoj filozofiji (ibid., str. 21). Programski, dakle, radi se o preispitivawu
1 2

W. H e i s e n b e r g: Schrite ber Grenzen, Mnchen 1971, S. 531. N. B o h r: Atomska fizika i qudsko znawe, Nolit, Beograd 1985, str. 19, 21

22 temeqa primene kategorijalnih pojmova prirodne nauke o atomskoj strukturi materije, {to je prevashodno skretawe pa`we na epistemolo{ke vidove najnovijeg razvoja prirodne filozofije (ibid., str. 55). Epistemolo{ki oblici fizi~ke nauke o prirodi i prirodne filozofije nau~ni su interes i Vernera Hajzenberga, zasigurno jednog od vode}ih fizi~ara dvadesetog stole}a. U razlici prema Boru, koji mu je bio u izvesnom smislu i duhovni otac, Hajzenberg potcrtava Borovu sklonost ka intuitivnom zna~aju spoznaje veza i odnosa me|u fizi~kim pojavama, koje se tek onda mogu, kao znawe, izvesti iz matemati~ke analize fundamentalnih hipoteza, {to je, ovo potowe, bilo sredi{te Hajzenbergovih uverewa iz vremena wegovog zasnivawa principa relacije neodre|enosti, kojem je, pak, Borov princip komplementarnosti jedna temeqna filozofska interpretacija. Pobli`e gledano, Hajzenberg iz uvida u razliku izme|u matemati~kih i filozofskih postavki nastoji da ujedini matemati~ku analizu sa filozofskim shvatawem prirode, pri ~emu je onda intuitivno ose}awe pojam tog sjediwewa. Ovde se ne radi o spekulativnoj filozofiji prirode, niti pak uop{te o filozofiji prirode, nego o prirodnoj filozofiji, mi{qenoj matricom nau~nog mi{qewa. Najpre vaqa imati intuitivni uvid u objektivnu stvarnost prirode, u prirodni poredak stvari prirode, a onda proizvoditi znawe o prirodi matemati~kom strukturom nau~nog mi{qewa. Dakle, epistemolo{ki osnov prirodnih nauka postavqen je racionalizmom matemati~kog formalizma, ali je intuicija sjediweno neposredno znawe o sveop{toj fizi~koj stvarnosti prirode, premda ostaje upitanost o nu`nim mostovima izme|u intuicije, ili op{tih ideja, i racionalnog, diskurzivnog mi{qewa u nauci fizike. Isto tako postoji i upitanost o mostovima izme|u racionalnog mi{qewa i neposrednog posmatrawa prirodnih stvari i procesa, ali, kako su to samo delatnosti nau~nika s podru~ja prirodnih nauka, onda se ovde radi samo o oru|u rada a ne o sadr`aju rada.3 Zadatak je nau~ne filozofije odre|ene sadr`ine rada, ili onog odnosa izme|u ideja matematike i intuicije. Tako se ne mo`e dogoditi apsolutizacija matematike u ustanovqewu uverewa o idealnom poretku sveta prirode, ali niti apsolutizacija uloge filozofije u stvarawu ideje o isto takvom idealnom poretku sveta. A kako stvarno stoje stvari u prirodi, to mi ne mo`emo pouzdano znati temeqima materijalisti~ke ta~ke gledawa: svaki proces posmatrawa, ka`e Hajzenberg, proizvodi grube promene u malenim gra|evnim }elijama materije, pa se ne mo`e govoriti o pona{awu ~estica nezavisno od posmatra~a, {to zna~i kako predstave o objektivnoj realnosti elementarnih ~estica i{~ezavaju u prozra~noj jasnosti matematike, koja ne predstavqa pona{awe elementarne ~estice, nego na{e znawe o tom pona{awu.4 U matematici, dakle, i{~ezavaju predstave o objektivnoj stvarnosti prirode, koju, me|utim, sasvim re~ito potvr|uje opis u nauci fizike.
3 4

H e i s e n b e r g: Schritte ber Grenzen, S. 305. H e i s e n b e r g: Das Naturbild der heutigen Physik, Hamburg 1955, S. 12.

23 Ovim je postavqeno temeqno pitawe logike o istinitosti i vrednosti prirodnonau~nih teorija, ali i ontolo{ko pitawe o postojawu stvari po sebi kao objektivne stvarnosti. Albert Ajn{tajn, prigovaraju}i kopenhagenskoj interpretaciji kvantne teorije, ka`e da je neodr`ivo stanovi{te po kojem zakoni prirode nisu zasnovani na objektivnim procesima, nego na mogu}nostima i verovatnostima tih procesa: ovom prigovoru prigovorio je Hajzenberg, prema kojem matemati~ke formule ne fiksiraju objektivno mesto doga|aja, nego wegovu verovatnost, dakle strogo odre|enim zakonima prirode ne podle`u sami fakti nego mogu}nost tih ili drugih fakata.5 Govore}i o objektivnim i subjektivnim elementima talasne funkcije, Hajzenberg zapravo govori o iskazima o mogu}im tendencijama (potentia u Aristotelovoj filozofiji) kao o onome {to je objektivno, i o znawu kao o onome {to je subjektivno: radi se, dakle, o objektivnosti jednog koncepta koji se razli~ito transformi{e u svakoj svojoj mogu}nosti, pa on ne simbolizuje neko svojstvo fizi~kog sistema, niti pak predstavqa neki prostorni i vremenski doga|aj. Matematika ne utvr|uje toliko objektivnu ~iwenicu koliko mogu}nost i time je matemati~ka interpretacija talasne funkcije, na primer, potpuno objektivna.6 Mora se, me|utim, odmah prigovoriti da je Hajzenbergovo potezawe Aristotelovog pojma dynamis (potentia) ~isto protokolarne prirode jer je ovde re~ samo o objektivnoj mogu}nosti raznolikih tendencija ostvarivawa i predvi|awa unutar jednog eksperimentalnog procesa. Otuda je sasvim smislena zapitanost Hajzenbergova; naime, da li se op{ti principi, kojima tragamo za prirodnom zakonito{}u koja vlada me|u elementima materije, odnose na opis empirijskih svojstava sveta, ili na apriorne forme na{eg mi{qewa, ili pak na na~in na koji govorimo?7 Princip relacije neodre|enosti Hajzenberg nije neposredno izveo iz kvantne teorije, nego je ove relacije shvatio kao osnovni zakon prirode, prema kojem svi drugi zakoni prirode moraju biti konzistentni, {to zna~i da je ovaj princip kona~an i apsolutan. Po wemu, ne mogu se istovremeno ni u jednom eksperimentu ta~no odrediti brzina i polo`aj elektrona; {to se ta~nije odredi polo`aj neizvesnija je brzina elektrona. Ovakav odnos istovremene izmerqivosti polo`aja i impulsa ~estice neposredni je izraz ontolo{kog uverewa u dualisti~ku prirodu elementarnih ~estica, koje se takvima pokazuju u eksperimentu, budu}i da zadatak moderne fizike nije da se bavi su{tinom i strukturom atoma nego samo procesima koji se primewuju u nau~nom posmatrawu. Otuda nema nekog naro~itog smisla pitati se iz ~ega se sastoji proton, da li je elektron deqiv ili nedeqiv, da li je foton slo`ena ili prosta ~estica, jer, {ta uop{te zna~e re~i deliti ili sastojati?
H e i s e n b e r g: Schritte ber Grenzen, S. 29. H e i s e n b e r g: Der Begriff Abgeschlossene Theorie in der Modernen Naturwissenschaft, Dialectica, 2/1948). 7 H e i s e n b e r g: Grundlegende Voraussetzungen in der Physik der Elementarteilchen, ~lanak u Martin Heidegger zum Seibzigsten Geburstag, Pfllingen, 1959, S. 291.).
5 6

24 Na{ je zadatak, ka`e Hajzenberg, da na{e mi{qewe i na{ jezik, dakle na{u nau~nu filozofiju, prilagodimo novoj situaciji, izgra|enoj ~iwenicama eksperimenta. Neistinito postavqena pitawa i nepravilne predstave probijaju u fiziku ~estica i vode nau~no istra`ivawe s one strane realne prirode.8 Zato je, po Hajzenbergovom sudu, savremeni razvoj fizike skrenuo od filozofije Demokrita ka filozofiji Platona (ibid.): ako se materija razdequje sve daqe i daqe, u kona~nom ne dolazi se do najmawih ~estica nego do matemati~kih objekata, odre|enih pomo}u wihove simetrije, dakle do platonovskog tela, {to onda zna~i da su u savremenoj fizici ~estice matemati~ke apstrakcije fundamentalnih simetrija. Koji onda pojam u fizici ~estica vaqa povezati s epitetom fundamentalan? To svakako nisu pojmovi posebnih vidova ~estica, poqa, sila, geometrije, nego upravo fundamentalna simetrija. Dakle, ne postoji nikakva principijelna razlika izme|u elementarnih i neelementarnih mikro~estica.9 U neposrednoj vezi sa ovim stoji Hajzenbergovo razmatrawe razvoja pojmova u fizici HH veka.10 Misle}i ovaj problem preko teorije relativiteta, kvantne mehanike i teorije elementarnih ~estica, Hajzenberg zapravo misli filozofske probleme savremene fizike, pa i nauke uop{te. U odnosu na savremenu fiziku, klasi~ni pojmovi fizike imaju samo ograni~enu sferu primene, {to je najpre pokazala teorija relativiteta, opisana matemati~kim jezikom, kojim je jedino i mogu}e govoriti u modernoj fizici. Mo`e se prigovoriti Hajzenbergu ovo posledwe, jer je logi~ki zavr{ena fundamentalna fizi~ka teorija jedinstvo matemati~kog formalizma i wegove empirijske interpretacije, budu}i da bez matemati~kog formalizma fizi~ka teorija nije teorija, a bez empirijske interpretacije fizi~ka teorija uop{te nije fizi~ka. Nova fundamentalna teorija ne nastaje, dakle, prilago|avawem fundamentalnih pojmova klasi~ne fizike novom matemati~kom formalizmu, niti ograni~ewem oblasti va`ewa kategorija u sferi novog pojmovnog sistema, nego sjediwewem novog matemati~kog formalizma sa wegovom empirijskom interpretacijom, ili, obrnuto, sjediwewem empirijskih fakata sa novim matemati~kim formalizmom. Stvar je me|utim u tome {ta to zna~i sjediniti? Hajzenberg zato i dr`i da nije ni mogu}e, a niti potrebno, zasnivawe fizi~kog opisa na kvantno-teorijskom sistemu pojmova klasi~ne fizike u interpretaciji kvantne mehanike imaju sli~nu ulogu kao apriorne forme opa`awa u Kantovoj filozofiji.11 Kako su Kantovi apriorni pojmovi pretpostavke qudskog iskustva, tako su pojmovi klasi~ne fizike apriorna osnova kvantno-teorijskog iskustva, sa napomenom da je takav opis kvantnoteorijskog iskustva sa nepotpunom ta~no{}u. Hajzenberg iz
8 G e i z e n b e r g: Priroda elementarnyh ~astic, UFN, tom 121, vyp. 4, 1977, str. 665. 9 H e i s e n b e r g: Aus der Elementarteilchen, Phys. Blatter, 3, 1963, S. 110. 10 Voprosy filosofii, 1/1975. 11 H e i s e n b e r g: Die Plancksche Entdeckung und die philosophischen Probleme der

Atomphysik, Stuttgart 1959, S. 141.

25 ovoga zakqu~uje da u kvantnoj fizici nije re~ o prirodi, nego o prirodi koju je osmislio i opisao ~ovek posredstvom uro|enih ili opa`awem ste~enih pojmova klasi~ne fizike. Iz ovakvih razloga nije mogu}e statisti~kim tuma~ewem kvantne mehanike pouzdano znati zakon uzro~nosti; zapravo, o tome ne postoje uverqiva saznawa na temequ empirijskih istra`ivawa u fizici elementarnih ~estica. Ali, u Kantovoj filozofiji zakon uzro~nosti nije empirijsko tvr|ewe, nego apriorna pretpostavka svakog iskustva uop{te, po ~emu se mo`e pretpostaviti da prirodne nauke moraju priznati objektivno postojawe zakona uzro~nosti. Hajzenberg ka`e da se u empirijskim istra`ivawima unutar statisti~kog tuma~ewa kvantne teorije ispoqava izvestan nedostatak zakona uzro~nosti i da se to saznawe ima smatrati potpunim.12 Priroda nam saop{tava da uop{te nema odredbenih crta, ili onoga {to je zakon uzro~nosti: ako iz atomskih pojava ho}emo da izvedemo zakqu~ak o zakonitostima, ispostavi}e se da se ne mogu zakonito povezivati objektivna zbivawa u prostoru i vremenu, nego samo situacije posmatrawa, jer se jedino za wih dobijaju empirijske zakonitosti (ibid., str. 193.). Matemati~ki simboli koji opisuju tu situaciju posmatrawa predstavqaju pre mogu}nost nego fakti~nost, odre|enije neku me|ustvar izme|u mogu}eg i fakti~kog. Sve ovo dopu{ta jedino zakqu~ke o verovatno}i nekog budu}eg doga|aja, a po tome atomi nisu vi{e stvari ili predmeti. Uop{te, nauka o prirodi po~iva na opitima, weni se rezultati posti`u dogovarawem i savetovawem nau~nika o tuma~ewu tih opita, fizika je, najzad, ipak egzaktna nauka (ibid., str. 78). Hajzenberg, dakle, govori o fizici kao nauci o prirodi u smislu onoga {to se o prirodi zna, a ne o onome {to priroda radi, na {ta Ajn{tajn prime}uje da u nauci o prirodi mo`e biti re~i samo o doku~ivawu onoga {to priroda zaista ~ini. Priroda navodi na matemati~ke obrasce velike jednostavnosti i lepote (a to su zatvoreni sistemi osnovnih pretpostavki, aksiomi), veruje se da su oni istiniti, da predstavqaju pravu crtu prirode, da pripadaju i stvarnosti i na{im mislima o stvarnosti, jer ih je priroda predo~ila i sugerisala u wihovoj jednostavnosti i lepoti, pa ako se opiti izvr{e i daju predskazani rezultat, onda se jo{ jedva mo`e sumwati u to da teorija ne predstavqa ta~no prirodu (ibid., str. 118). Dakle, prema Hajzenbergovom sudu, priroda navodi, predo~uje, sugeri{e, razastire jednostavnost i lepotu matemati~ke sheme prirodnog zakona. Nove stvari u nauci mogu se usvojiti samo ako je ~ovek spreman da u nekoj presudnoj ta~ki napusti podlogu na kojoj se zasniva dotada{wa nauka, ako, takore}i, sko~i u prazninu. To postajawe novim u nauci pretpostavqa prihvatawe i razradu novih sadr`ina i promenu strukture mi{qewa, {to su pre svega u~inili Ajn{tajn, [redinger, Nils Bor, Maks Plank, svako u svom odse~ku nauke fizike. Hajzenberg svedo~i, me|utim, da ni ovi spomenuti nau~nici nisu mogli uvek da budu spremni na neku
12

H a j z e n b e r g: Fizika i metafizika, Nolit, Beograd 1972, str. 188.

26 od novina nekog od wih: tako Ajn{tajn nikako nije mogao da prihvati kvantnu teoriju i wene filozofske posledice u strukturi mi{qewa, pa ni Hajzenbergov princip relacije neodre|enosti, o ~emu su dugo i ~esto raspravqali. S jedne strane, Ajn{tajn je, po Hajzenbergovom sudu, svojom teorijom relativiteta napustio pojam istovremenosti koji je bio ~vrsti temeq klasi~ne fizike, u koji su verovali mnogi znameniti fizi~ari i filozofi, a, s druge strane, nikako nije bio spreman da prihvati kvantnu teoriju, pa ni onda kada je ova teorija postala utvr|eni deo fizi~ke nauke, i to otuda {to nije mogao da odbaci predstave o objektivnom svetu fizikalnih zbivawa koja u prostoru i vremenu proti~u nezavisno od nas, po prirodnim zakonima. Matemati~ki simboli teorijske fizike trebalo je jedino da preslikaju taj objektivni svet i time omogu}e predskazivawe o budu}em pona{awu, ali prema tada novim nau~nim istra`ivawima atoma takvog objektivnog prostornovremenskog sveta nema, pa matemati~ki simboli teorijske fizike slikaju samo ono {to je mogu}no, a ne ono {to je stvarno (ibid., str. 134, 135). Ovde je ta~ka razila`ewa Ajn{tajna sa Hajzenbergom i Borom; pre svega, on ne mo`e napustiti ~vrsto tle potpuno determinisanih prirodnih zbivawa i time priznati pravo indeterminizmu koji donose relacija neodre|enosti i princip komplementarnosti: stoga je za Ajn{tajna kvantna teorija samo neko privremeno razja{wewe atomskih pojava, dok se ne spoznaju sve odredbene stvari za potpuno determinisawe atomskih zbivawa prirode. Hajzenberg je svojim relacijama neodre|enosti, a Bor svojim principom komplementarnosti, stavio u pitawe filozofski princip determinizma u prirodnim pojavama. Stavio je u sumwu i veru u demokritovski stav da na po~etku be{e ~estica, dakle i pretpostavku da je vidqiva materija sastavqena od najsitnijih jedinica, elementarnih ~estica: A mo`da je cela ta filosofija pogre{na. Mo`da uop{te nema one najsitnije gra|e koja se vi{e ne mo`e deliti, mo`da se materija i mo`e deliti daqe, ali na kraju to i nije vi{e neko deqewe, nego se energija pretvara u materiju, a delovi vi{e nisu mawi od deqenog. No, {ta je onda bilo na po~etku? Prirodni zakon, matematika, simetrija? Na po~etku be{e simetrija (ibid., str. 208). To, dakako, zvu~i kao Platonova filozofija u Timaju, ali svakako ta~nije nego Demokritova teza na po~etku be{e ~estica. Jer, elementarne ~estice otelovquju simetrije, one su wihove najjednostavnije predstave, ali su tek posledica simetrija, ka`e Hajzenberg, pa docnije u kosmosu nastupa slu~aj, koji se isto tako pot~iwava zakonima kvantne teorije. Ovakvim govorom nalazimo se u Platonovoj filozofiji, jer elementarne ~estice se mogu uporediti sa pravilnim telima u Platonovom Timaju. One su praslike, zamisli materije, praslike odre|uju ~itavo daqe zbivawe, pa su predstavnice sredi{weg poretka, sa kojima je i slu~aj nekako povezan (ibid., str. 357). U tom smislu, matemati~ki oblici ocrtavaju elementarne ~estice, oni su, takore}i, ideje elementarnih ~estica, kojima najzad odgovara objekt elementarna ~estica. Ovaj op-

27 {ti sklop zahteva vrlo visoko apstraktno mi{qewe, kakvo se dosada u fizici nikada nije pojavilo: za mene bi to bilo prete{ko, ka`e Hajzenberg svom sagovorniku i u~eniku Karlu Fridrihu fon Vajczekeru, koji je prethodno izlo`io tezu o filozofiji alternative kao pravilnom prikazu povesti prirode. Alternative nisu materija; alternativa je ne{to kao osnovni oblik iz kojeg ponavqawem nastaju slo`eniji oblici, {to onda vodi jednoj simetrijskoj skupini kao jednog svojstva, a ono {to predstavqa to svojstvo jeste matemati~ki oblik koji i ocrtava elementarne ~estice, koji je, dakle, ideja elementarnih ~estica. Tako je Hajzenberg tada razumeo Vajczekera, prevode}i wegovu filozofiju alternative na prirodnonau~ni jezik statisti~ke koncepcije kvantne teorije. Vajczeker isto tako promi{qa odnos kvantne teorije prema Platonu, osobito prema Platonovom spisu Parmenid. U temequ kvantne teorije, po wegovom mi{qewu, stoji filozofska ideja o jedinstvu prirode, a jedinstvo prirode zna~i: jedinstvo zakona (op{te va`ewe neke fundamentalne teorije), jedinstvenost vrsta objekata, sveukupnost svih objekata, jedinstvo vremena (vremenost iskustva obuhvata i prostor) i jedinstvo ~oveka i prirode.13 Nismo li ovim usred problema elea}anina Parmenida, pita se Vajczeker, jer on i ka`e: jedno je celina (hen to pan), celina je najpre svet koji se mo`e uporediti sa savr{eno zaobqenom kuglom, ovaj svet obuhvata saznawe i ono {to je saznato, svest i bitak, gledawe i bitak su isto (to gar auto noein estin te kai einai; noein Vajczeker prevodi sa gledawe, Schauen). Platonova filozofija ne mo`e se razumeti ako se ne shvati wegov dijalog Parmenid, a {ta drugo ovde zna~i shvatiti nego razumeti vlastitu filozofiju i razotkriti wene granice. Re~ je dakle o principu istine onoga {to se tvrdi i onoga {to se tvrdi o tom tvr|ewu, dakle re~ je o istini razgovora s filozofima. Ono {to je isto kod Platona i Parmenida, a po Platonovom Parmenidu, jeste pojam Jedno, a Jedno je jedinstvo bivstvuju}eg, bitak Jednog, jedinstvo Jednog. Vajczeker razgovara sa filozofom, sa Platonom: ako uop{te ne{to mo`e da postoji kao po~etak, onda on mora biti jedan; ali kako po~etak mo`e biti Jednost ako on iz sebe otpu{ta mno{tvo; ako po~etak treba da bude Jednost, onda izvan wega ne mora da bude ni~ega, on mora biti sve, dakle Jedno je celina. Time se do{lo do Parmenida iz Eleje, ako se do{lo, jer se prethodno do{lo do jednog zakqu~ka koji ako je istinit, pori~e sve ono sa ~ime smo po~eli. A ispravno diskurzivno zakqu~ivawe, ka`e daqe Vajczeker, bilo bi da smo izvr{ili deductio ad absurdum: parmenidovsko Jedno ne mo`e postojati, dakle ne mo`e postojati ni jedan jedini princip, dakle nikakav princip u strogom smislu. Prema tome, nismo ni do{li do Parmenida. Parmenid po~iwe epifanijom, o~iglednom pojavom onoga {to jest, jer to {to jest, to eon, jeste ne{to {to on vidi, ve~na prisutnost, bo`ansko vi|ewe prisutnosti Nus u svim stvarima, koje jesu, koje su bile i koje }e biti. Osim toga jest, sve drugo nije.
13

W e i z s a e c k e r: Jedinstvo prirode, Sarajevo 1988, str. 361-364.

28 Parmenid je, dakle, vo|en prema vi|ewu. Platonovo rasu|ivawe o Jednom Vajczeker raz-su|uje: u onome Jedno jest postoji i Jedno i jest, a onda ovi pojmovi imaju na sebi dvojstvo, pa Jedno, ako jest, sadr`i beskona~no mno{tvo; i nije samo bivstvuju}e Jedno mnogo, nego je i samo Jedno raspodeqeno kroz bivstvuju}e i nu`no je ono mnogo. Tako je i u kvantnoj fizici, kada se misli neki fizi~ki objekt nezavistan od drugih objekata, koji, me|utim, jeste istinski objekt tek u uzajamnom delovawu sa drugim objektima, u odnosu prema kojima on prestaje biti ovaj objekt, ~ak uop{te jedan objekt: neko proizvoqno svojstvo objekta mo`e se posmatrati samo tako da objekt gubi upravo ovo svojstvo (ibid., str. 380). Vajczeker smatra da je osnov Borovog principa komplementarnosti u Platonovom Parmenidu, a da klasi~na ontologija ne stoji na nivou Parmenidove refleksije niti refleksije Platonovog Parmenida. Svemir, ka`e Vajczeker, mo`e biti samo ako nije jedan, nego mno{tven, a sve ovo mno{tvo ne postoji za sebe kako to opisuje logika i klasi~na ontologija, on postoji samo u nemislivom Jednom (ibid.). Logi~nije je, me|utim, prihvatiti stav da elementarnu ~esticu, koja je zapravo stacionirano stawe atoma, opredequje weno simetrijsko svojstvo, simetrija ~vrsto po~iva u samom prirodnom zakonu, premda nauka fizike ne mo`e jo{ uvek formulisati one prirodne zakone od kojih zavisi struktura elementarnih ~estica: U stvari, sna`no me zaokupqa pomisao da je simetrija ne{to kudikamo osnovanije od ~estica, a to i odgovara duhu kvantne teorije, kao i Platonovoj filozofiji (Hajzenberg, 1972, str. 249). Ovaj ontolo{ki problem vaqa misliti i kao jezi~ki problem, zapravo koliko jezik mo`e izraziti ta~nost nekog prirodnog toka stvari, osobito neki problem u kvantnoj teoriji. Revnosni filozofi pozitivizma be~ke {kole dr`e da svaka re~ ima sasvim odre|eno zna~ewe, ali je pak izvesno da se ne mo`e znati sasvim ta~no zna~ewe neke re~i, premda je, opet, mogu}e da se na~ini jedan idealizovan jezik koji ta~no odre|uje logiku zakqu~ivawa, a takav je jezik za nauku o prirodi od neprocewive vrednosti. Takav jezik je ta~no odre|en jezik, u`i je od obi~nog jezika, logi~ki o{tro formulisan, ali, kao {to to i Nils Bor ka`e, nauka prirode pribli`ava se tom idealu, koji se me|utim ne mo`e dosti}i: kada teorijski fizi~ari opisuju prirodu, logi~ka ~istota i strogost matemati~kog jezika prelaze u oblast obi~nog jezika, jer se tek wime ne{to kazuje o prirodi, a to kazivawe i jeste zadatak nauke o prirodi (ibid, str. 211). Kada se shvati kvantna teorija, onda je jasno da ona ne dopu{ta dualisti~ki opis prirode komplementarnim pojmovima talas i ~estica, nego je to jedinstven opis atomskih pojava koji se, u primeni na eksperimente, prevodi na obi~an jezik. Tako, kvantna teorija ovu stvar shvata sasvim jasno, istovremeno govore}i o woj u slikama i pore|ewima, a slike i pore|ewa su ovde klasi~ni pojmovi, i talas i korpuskula. Izgleda paradoksalno, ali je ta~no, pojmovi talas i korpuskula ne odgovaraju sasvim

29 stvarnom svetu, uz to se delom nalaze i u komplementarnom uzajamnom odnosu, pa stoga i me|usobno protivre~e: ipak, pri opisivawu prirodnih pojava mora se ostati u prostoru obi~nog jezika, te se onda pravom stawu stvari mo`emo pribli`iti jedino posredstvom tih slika (ibid., str. 313-314). Sli~no je i kod metafizike, kod op{tih problema filozofije, i tamo se govori u slikama i metaforama koje ne odgovaraju ta~nosti mi{qewa. Zbog toga su pozitivisti~ki filozofi metafiziku smatrali besmislenim znawem, ali oni nisu vaqano shvatili ni prirodnonau~ni pojam istine, jer se ta istina ne mo`e svesti na ono {to se mo`e jasno re}i i na ono o ~emu se mora }utati, {to je samo po sebi besmislena filozofija. U vezi s ovim, a u povodu kvantne teorije, ruski teorijski fizi~ar Lav Landau domi{qato je primetio: Kvantnu mehaniku ne treba razumeti. Na wu se jednostavno treba navi}i. Ni Verner Hajzenberg nije daleko od ovakvog uverewa, kao ni fizi~ari i filozofi sa kojima je on vodio rasprave o fizi~kim i filozofskim, osobito epistomolo{kim pitawima kvantne teorije. Tu skupinu ~inili su, osim wega, Bor, [redinger, Ajn{tajn, Vajczeker, Pauli, nau~nici razli~itih filozofskih gledawa na bit moderne nauke o prirodi. Raznolikost duha tog dobnog mi{qewa u fizici i filozofiji fizike stvorio je kopenhagensku interpretaciju kvantne teorije, jednu prevashodno pragmati~ku orijentaciju nau~nika, okupqenih oko Nilsa Bora. O danima stvarawa, provo|ewa i odbrane kvantne teorije Hajzenberg je pisao u kwizi Der Teil und das Ganze (kod nas u izboru prevedenoj kao Fizika i metafizika) i to je doista jedno literarno delo koje je, kao {to je to sasvim ta~no primetio Vajczeker, pisano po uzoru na Platonove dijaloge, gde se razgovori prepli}u sa pejza`ima, pejza`i sa likovima, jer Platon je Hajzenbergov neobavezni filozofski izbor, literarni uzor, misaona inspiracija, motiv za razra~un sa Lajbnicom, Kantom i uop{te spekulativnom filozofijom prirode. S pravom je prime}eno da je ova kwiga zapravo duhovna ispovest jednog od tvoraca moderne nauke o prirodi. Ali, {ta stvarno misli o fizici, filozofiji fizike i filozofiji, sa temeqnim upori{tem na preispitivawu filozofskih rezultata u kvantnoj teoriji, Hajzenberg je sistemati~no pokazao u svojoj, sa ovoga podru~ja najva`nijoj, kwizi Fizika i filozofija (Physics and Philosophy, 1958; Physik und Philosophie, 1970). Ova kwiga provodi i posvedo~uje fundamentalnu ontologiju Hajzenbergove prirodne filozofije. Ta~ka preloma u strukturi savremene nauke dogodila se, prema Hajzenbergovom sudu, promenom u pojmu stvarnosti. Taj je pak prelom pribavqen kvantnom teorijom; stoga je kvantna teorija, premda sasvim mali odsek atomske fizike, koja je opet tek veoma mali deo savremene nauke, neposredno svedo~anstvo o radikalnom raskidu sa kategorijama klasi~nog mi{qewa fizike i filozofije. Istorijski prikaz razvoja kvantne teorije najboqi je na~in da se za|e u fundamentalne probleme savremene fizike. Iz te se istorije kvantne teorije posvedo~uje da nov nije problem istra`ivawa u kvantnoj teoriji nego na~in wegovog razja{wewa. Radi se,

30 naime, o emitovawu zra~ewa tela na visokim tempretaurama, a to je, sa stanovi{ta klasi~ne fizike jedna sasvim prosta fizi~ka pojava toplotnog zra~ewa koja je obja{wiva tradicionalnim pojmovima zakona fizike. Obja{wava, a nikako da se objasni! Maks Plank postavqa jednostavnu matemati~ku formulu o op{toj vezi toplote i zra~ewa, koja je u potpunoj saglasnosti sa Rubensovim najnovijim eksperimentalnim istra`ivawima i to je osnov Plankovog otkri}a zakona toplotnog zra~ewa. Postoji neki diskretni kvant energije, ali kako to shvatiti i onda prihvatiti kada je to u potpunoj nesaglasnosti sa tradicionalnim pojmovima klasi~ne fizike, premda je ravno wenim postignu}ima sa Wutnom mi{qewa nauke onoga doba. Plank se suo~io sa svojom vlastitom formulom koja prodire u temeqe poznavawa prirode, ali i sa svojim tradicionalnim gledawima na fundamentalne stvari fizike, u koju ideja o diskretnim kvantima energije nikako nije mogla biti teorijski sme{tena. Stoga je Plankov poku{aj da se izmiri sa samim sobom, tj. da ovu ideju stavi u saglasnost sa zakonima zra~ewa u klasi~noj fizici, ostao sasvim bezuspe{an. Ajn{tajn je potvrdio Plankovu kvantnu hipotezu (svetlost se sastoji iz kvanata energije koji putuju u prostoru), Bor ju je primenio na svoj model atoma (ako atom mewa svoju energiju u diskretnim stacioniranim stawima, onda atom i postoji jedino u diskretnim stacioniranim stawima, od kojih je najni`e normalno stawe atoma, u koje se atom uvek vra}a nakon interakcije), a onda su mnogobrojna eksperimentalna istra`ivawa dovodila do razli~itih, pa i protivre~nih rezultata; rezultat je tih rezultata uverewe Luja de Broqija da nije samo svetlost i ~esti~ne i talasne prirode, nego su i elementarne ~estice, pre svega elektroni, i talasne i ~esti~ne prirode. Re~ je, dakle, o talasima materije. Matemati~ke formulacije kvantne teorije iskazuju Borov princip korespondencije, matri~na mehanika i [redingerova talasna jedna~ina, ~ime je kona~no postavqen konzistentan matemati~ki formalizam kvantne teorije, ali ne i na~in razumevawa ontolo{kog dualizma materije, ili protivre~nosti izme|u talasa i ~estice. Bor je sa saradnicima uveo pojam talasa verovatno}e: to je kvantitativna verzija starog pojma mogu}nosti (potentia) u Aristotelovoj filozofiji.14 Upravo je ovo neka neobi~na vrsta stvarnosti, na sredini izme|u mogu}nosti i stvarnosti, dakle nov pojam razila`ewa kvantne teorije sa pojmovima klasi~ne fizike i filozofije sme{ta se u relacije neodre|enosti (Hajzenberg). Kopenhagenska interpretacija kvantne teorije zapravo ispituje put mi{qewa od ideje o kvantima energije do stvarnog razumevawa kvantnih teorijskih zakona, a to zna~i i odnos kvantne teorije prema kategorijalnim pojmovima klasi~ne fizike i filozofije. [to se Hajzenberga ti~e, wegovo je uverewe da su wegove relacije neodre|enosti u sredi{tu kopenhagenske interpretacije kvantne teorije. Po wegovom mi{qewu, teorijsko tuma~ewe nekog eksperimenta zahteva tri koraka: prevo|ewe po~etne eksperimentalne situacije u funk14

H a j z e n b e r g: Fizika i filozofija, Gradac, ^a~ak/Beograd 2000, str. 16.

31 ciju verovatno}e, zatim pra}ewe ove funkcije u sledu vremena i, najzad, izve{taj o novom merewu treba da bude sa~iwen iz sistema ~iji bi se rezultat onda mogao izra~unati iz funkcije verovatno}e (ibid., str. 20). Uslov za prvi korak je ispuwewe relacija neodre|enosti, drugi korak se ne mo`e opisati jezikom klasi~nih pojmova, a u tre}em ono mogu}e zameweno je onim aktuelno. U eksperimentalnim istra`ivawima u kvantnoj fizici uglavnom nema osobitih te{ko}a u tuma~ewima prva dva koraka, ali u tre}em koraku ne postoji na~in da se opi{e {ta se de{ava izme|u dva uzastopna posmatrawa, koji je to iskaz o na~inu na koji bi trebalo govoriti o doga|ajima u atomu i o samim tim doga|ajima, dakle ono {to se odnosi na epistemologiju i ontologiju. Najte`i ontolo{ki problem svakako je pitawe o pojmu stvarnosti. [ta je stvarno u nekom atomskom doga|aju nije mogu}e pouzdano znati, pa ono {to se zakqu~uje iz nekog opa`awa atomskih procesa nije ni{ta drugo do funkcija verovatno}e koja nije izra`ena jezikom klasi~ne fizike nego nekim matemati~kim izrazom: dakle, ono {to se doga|a u kvantnim procesima zavisi i od na~ina provo|ewa posmatrawa, od toga da se uop{te posmatra. [ta stvar po sebi jeste, nezavisno od posmatra~a fizi~kog procesa, ne mo`e se znati, ali se to ne mo`e znati ni opa`awem atomskih procesa stvari, jer pojam funkcije verovatno}e ne dopu{ta opis onoga {to se doga|a izme|u dva posmatrawa. Stvarnost se razlikuje od toga da li se ona posmatra ili ne, s tim da se ovde pojmom stvarnosti ne misli univerzum, nego, u atomskoj fizici, atomska ~estica, grupe ~estica, wihove relacije, a ogroman deo sveta... ne pripada ovom predmetu istra`ivawa. U prirodnim naukama nas ne zanima univerzum kao celina, ka`e Hajzenberg, nego wegov neki maleni deo, a teorijsko tuma~ewe tog dela po~iwe opisom eksperimentalne situacije jezikom klasi~ne fizike, koji se onda prevodi u funkciju verovatno}e, koja pak sledi zakone kvantne teorije. Ova funkcija verovatno}e sadr`i objektivne elemente, ili tvrdwe o mogu}nostima ili tendencijama koje ne zavise od posmatra~a, i subjektivne elemente nepotpunog znawa o sistemu; stoga nije mogu}e predvideti ishod posmatrawa sa sigurno{}u, nego je mogu}e predvideti verovatno}u, gde verovatno}a ne opisuje neki odre|eni doga|aj nego opisuje ~itav ansambl mogu}ih doga|aja, tendencije doga|aja. Stoga i samo posmatrawe diskontinualno mewa funkciju verovatno}e jer od svih mogu}ih doga|aja izdvaja samo onaj koji se ostvario; ovo je onda osnov diskontinualne promene znawa o sistemu, pa i wegove matemati~ke prezentacije, {to je u kvantnoj fizici kvantni skok, ili iznenadna promena znawa o sistemu, zapravo prelazak iz mogu}eg u stvarno koji se dogodio tokom ~ina posmatrawa. A dogoditi se, desiti se, odnosi se na opa`awe a ne na stawe stvari izme|u dva posmatrawa, pri ~emu je opa`awe fizi~ki a ne psihi~ki ~in posmatrawa: dakle, potvr|uje daqe Hajzenberg, prelazak iz mogu}eg u stvarno doga|a se prilikom interakcije objekta sa mernim instrumentom i time sa ostatkom sveta, a ta interakcija nije povezana sa ~inom registrovawa rezultata od strane posmatra~evog uma.

32 Drugim re~ima, diskontinualna promena znawa u trenutku registrovawa jeste ono {to se odslikava u diskontinuiranoj promeni funkcije verovatno}e. Kako se onda uop{te dolazi do objektivnog opisa sveta, posebno atomskog, pita se sasvim epistemolo{ki Verner Hajzenberg, pitaju}i se, time, i o ontolo{kim osnovama fizi~ke stvarnosti? U klasi~noj fizici objektivnost je prvo merilo vrednosti svakog nau~nog rezultata, ona veruje da se svet i wegovi delovi mogu objektivno opisati bez pozivawa na onoga ko opisuje, a to je iluzija, ~iji je rezultat op{ti ideal o jednom objektivnom opisu sveta. Kopenhagenska interpretacija kvantne teorije sledi delimi~no ovaj ideal, jer ni ona izvorno ne sadr`i subjektivna obele`ja, ne uvodi svest fizi~ara kao deo atomskog doga|aja, ali govori o podeli sveta na objekt istra`ivawa i na ostatak sveta, opisanog pojmovima klasi~ne fizike, {to je posledica upotrebe nau~nog metoda op{teg na~ina mi{qewa, premda je sasvim jasno da ti pojmovi ne odgovaraju u potpunosti prirodi. Otuda, napetost izme|u ova dva polazi{ta jeste koren statisti~kog obele`ja kvantne teorije (ibid., str. 27). Hajzenberg je, naime, tvorac statisti~ke kvantne teorije, a weno je ontolo{ko i onda epistemolo{ko polazi{te da ono {to ispitujemo nije priroda po sebi nego priroda koja je izlo`ena na{em metodu istra`ivawa. Tako se na{ rad u fizici, po Hajzenbergovom sudu, sastoji u postavqawu pitawa prirodi jezikom koji posedujemo i svim drugim raspolo`ivim sredstvima kako bi se dobio odgovor od eksperimenta: na taj na~in mogu}e je znati kako neki prirodni objekt proizilazi iz prirodnog zakona, a to naime i jeste temeqno pitawe u epistemologiji kvantne teorije. Istorija kvantne teorije ima za svoju pretpostavku istoriju nau~nog i filozofskog znawa o su{tini atoma. Hajzenberg, ispituju}i odnos kvantne teorije prema korenima nauke o atomu, pokazuje elementarnu filozofsku obrazovanost o pojmovima materije, bi}a i nastajawa, kako su mi{qeni u prvoj epohi gr~ke filozofije, od mile}ana, elejaca, Heraklita, Empedokla, Anaksagore, pitagorejaca, do Leukipa i osobito Demokrita, sa kojim se i stupa u filozofsko znawe o atomskoj strukturi bi}a. Demokrit je na~inio odlu~an iskorak ka pojmu atom tako {to je, po Hajzenbergovom smelom tvr|ewu, suprotnost bi}a i nebi}a u Parmenidovoj filozofiji pretvorio u suprotnost punine i praznine, pa bi}e nije samo jedno, ono se mo`e ponoviti bezbroj puta, ono je, naime, atom, najsitnija nedeqiva jedinica materije, koja je ve~na i neuni{tiva: Tako je ovde, po prvi put u istoriji, izre~ena ideja o postojawu najsitnijih krajwih ~estica rekli bismo, elementarnih ~estica kao temeqnih gradivnih sastojaka materije (ibid., str 33). Pojam praznine kod Demokrita nije neko ni{ta, to je prazan prostor izme|u atoma, {to je teorijski osnov za potowu geometriju i kinematiku kao znawa o poretku i kretawu atoma. Hajzenberg ta~no prime}uje supstancijalni sastav atoma koji ima svojstvo bi}a, {to zna~i da su shva}eni kako su deqivi u matemati~kom a ne u fizi~kom smislu; stoga oni i nemaju fizi~ka svojstva. Kada se ovakva ideja

33 sjedini sa pitagorejskim uverewima o mo}i matemati~kih formulacija i otkri}ima pravilnih geometrijskih tela, te i sa Empedokleovim u~ewem o elementima, onda postaje izvesno izvori{te Platonovog u~ewa u Timaju. Prema Platonu, jedinice materije, najsitniji delovi materije, nisu osnovna bi}a, kao kod Demokrita, nego su to matemati~ki oblici, pa je, ka`e Hajzenberg, ovde oblik va`niji od supstancije ~iji je on oblik. Hajzenberg upore|uje gr~ki filozofski pojam atoma sa pojmom atoma u savremenoj fizici i osobito kvantnoj teoriji, sme{taju}i se time u ontolo{ki osnov prirodne filozofije. Ako se i{ta u atomskoj fizici mo`e porediti sa Demokritovim atomima to su elementarne ~estice, kao proton, elektron, neutron i mezon, a ne atom u fizici i hemiji sedamnaestog stole}a, gde se pojam atoma odnosio na pogre{nu stvar, naime na najsitnije delove hemijskog elementa, koji su me|utim i sami slo`eni sistemi mawih jedinica. Demokritov pojam atoma u nekom je smislu apstraktni deli} materije koji ima jedino svojstvo bi}a, prostirawa, oblika i pokretqivosti, ali se ovim ne mo`e objasniti geometrija prostirawa jer se atomi ne mogu svesti na ne{to temeqnije od sebe. U atomskoj fizici elementarne ~estice isto tako nemaju svojstva kvaliteta, ali se ne mo`e ta~no znati {ta jeste elementarna ~estica i ~estica, i talas, i talasni paket, zatim se ne mo`e uvek pouzdano govoriti o obliku i kretawu u prostoru itd. Jedino o ~emu se ta~no mo`e govoriti u opisu elementarnih ~estica jeste funkcija verovatno}e, a tada je re~ o mogu}nosti ili tendenciji ka bi}u, ne o samome bi}u: Prema tome, elementarna ~estica savremene fizike daleko je apstraktnija nego atom u gr~koj filozofiji i ona je stoga dosledniji vodi~ za obja{wewe pona{awa materije (ibid., str. 36). Po Demokritu, svi atomi se sastoje od iste supstancije, u savremenoj fizici elementarne ~estice sastoje se od energije, pa je energija prva supstancija sveta, gde je supstancija ovde postojanost, kao ono {to pokre}e, {to je sli~no Heraklitovom stanovi{tu o pojmu vatre i borbi suprotnosti kao borbi dva razli~ita oblika energije. Daqe, elementarne ~estice nisu ve~ne i neuni{tive jedinice materije, kao Demokritovi atomi, one se mogu me|usobno pretvarati i nestajati, jer se sastoje od energije kao supstancije, a to podse}a na pitagorejsko u~ewe i Platonov Timaj, gde su elementarne ~estice zapravo matemati~ki oblici. Pitagora i ka`e da su sve stvari brojevi. U atomskoj fizici elementarne ~estice su isto tako matemati~ki oblici slo`ene prirode ve~nih zakona kretawa materije, koji zasad nisu poznati nauci fizike. Nije, me|utim, nemogu}e saznati te ve~ne zakone kretawa materije, a jedna kona~na jedna~ina kretawa materije najverovatnije }e biti kvantovana nelinearna talasna jedna~ina talasnog poqa operatora koje naprosto predstavqa materiju, a ne neku posebnu vrstu talasa ili ~estica (ibid., str. 37). Ova talasna jedna~ina, ka`e daqe Hajzenberg, bi}e verovatno ekvivalentna slo`enim sklopovima integralnih jedna~ina koje imaju svojstvene vrednosti i re{ewa. Prema ovome, elementarne ~estice su matemati~ki oblici koji za-

34 mewuju pitagorejska pravilna tela; one se, stoga, ne sastoje iz sitnijih elementarnih jedinica, ne mogu se daqe razlo`iti na ono iz ~ega se sastoje, a da to nisu opet elementarne ~estice. Naime, pri sudaru dve elementarne ~estice visokih energija one se razlo`e na mnoge delove ali su ti delovi opet elementarne ~estice: drugim re~ima, pretvarawe energije u materiju omogu}ava da delovi elementarnih ~estica opet budu iste takve elementarne ~estice (ibid., str. 38). Ovo je najtemeqniji Hajzenbergov odgovor na ontolo{ko pitawe o prirodi elemenata prirode. Mo`e se ~initi da su gr~ki filozofi ingenioznom intuicijom do{li do sli~nih stavova kao i moderna fizika, ali je fundamentalna razlika izme|u gr~ke filozofije i kvantne teorije u empirijskom stanovi{tu matemati~kih eksperimentalnih istra`ivawa prirode, koja vaqa kombinovati sa obi~nim iskustvom prirode, kako bi se izna{ao logi~ki red unutar tog iskustva, da bi se onda ono moglo razumeti iz op{tih na~ela. Dakle, Hajzenberg misaoni postupak gr~kih filozofa i wihovo gledawe obi~nog iskustva prirode smatra jednim od elemenata mogu}eg znawa o prirodi, izvedenog iz op{tih na~ela. Od takvoga misaonog postupka, sa pojmom supstancije i jednog kao polazi{ta, bitno se razlikuje Dekartovovo filozofsko interesovawe za spoznaju prirode. Poqe mi{qewa filozofije je res cogitans a prirodnih nauka res extensa, gde se empirijska spoznaja udru`uje sa matematikom, ali je razlika izme|u tela i du{e nepremostiva, pa se priroda mo`e opisivati sama po sebi, nezavisno od subjekta. Kvantna teorija, naprotiv, dr`i da prirodna nauka nije ne{to {to samo po sebi opisuje i obja{wava prirodu, nego ona opisuje prirodu onako kako se priroda pokazuje na{em na~inu ispitivawa. Pojam stvarnosti ovde se bitno razlikuje od pojma stvarnosti u metafizi~kom i kartezijanskom dualizmu, i u wemu se razlikuje prakti~ni od dogmatskog realizma u pogledu pojma objektivnog postojawa: prema prakti~kom realizmu pretpostavqa se da postoje tvrdwe koje se mogu u~initi objektivnima (stoga je ovaj realizam su{tinski deo prirodne nauke), a prema dogmatskom realizmu ne postoje tvrdwe o materijalnom svetu koje se ne mogu u~initi objektivnima, pa otuda ovaj realizam, kojem je pripadao Ajn{tajn u kritici kvantne teorije, nije nu`an uslov za prirodne nauke (ibid., str. 43). Prema metafizi~kom realizmu stvari zaista postoje, ali pritom nije sasvim jasno {ta zna~i postojati jer, na kraju krajeva, pitawe dometa primene na{ih pojmova uvek je, u jednom op{tem smislu, empirijsko (ibid., 44). Otuda senzualizam i pozitivizam novovekovne filozofije empirizma (Lok, Berkli, Hjum): poku{aj sinteze kartezijanskog racionalizma i filozofije empirizma na~inio je Kant svojim razlikovawima empirijskih i apriornih znawa, analiti~kih i sinteti~kih sudova. U modernoj fizici se ne mo`e slediti Kantov stav da su prostor, vreme, kauzalitet, supstancija, zakon o~uvawa materije, jedna~ewe akcije i reakcije, zakon gravitacije, euklidovska geometrija apriorni pojmovi kao ~iste forme opa`awa: po teoriji relativiteta ni jedna crta prosto-

35 ra i vremena nije data u apriornim formama ~istog opa`awa, u kvantnoj teoriji zakon kauzaliteta se ne primewuje, a zakon odr`awa materije ne va`i za elementarne ~estice. Ipak, ovi Kantovi pojmovi jesu uslov za posmatrawe doga|aja u atomu i, uop{te, uslov za postojawe nauke, uz ograni~enu mogu}nost primene, kada se naime koriste klasi~ni pojmovi za opisivawe predmeta istra`ivawa. To Kant nije mogao predvideti, kao ni budu}a otkri}a fizi~ke nauke koja }e stajati nasuprot wegovim metafizi~kim uverewima. Za savremenog atomskog fizi~ara Kantovi apriorni sudovi nisu metafizi~ki nego prakti~ki stavovi relativnih istina, a stvar po sebi jedna je matemati~ka struktura, posredno izvedena iz iskustva, ako je uop{te mogu}e govoriti o pretuma~ewu Kantovih filozofskih kategorija. Nije, dakle, mogu}e, prema Hajzenbergu, presuditi filozofske pojmove za pojave koje se istra`uju u savremenoj fizici a da se pritom ne misli samo uslovnost za postanak nau~nog znawa. Ovim se otvara i pitawe o odnosu jezika i stvarnosti u savremenoj fizici, a ono je kako filozofsko tako bitno i nau~no. U teorijskoj fizici uvedeni su simboli matemati~kog jezika kako bi se zakoni prirode precizno izrazili putem sistema definicija i aksioma kao jedna~ine simbola, ali pritom treba pretuma~iti i klasi~nu logiku i wene formalne zakone mi{qewa, kako je to delom uradio i Karl fon Vajczeker. Ontologiju preina~enih logi~kih obrazaca Hajzenberg sme{ta u vlastito uverewe da elementarne ~estice pre obrazuju svet mogu}nosti i verovatno}e nego svet stvari ili ~iwenica; dakle, atomi nisu toliko stvarni koliko su mogu}ni. Otuda matemati~ke sheme i jesu govor o elementarnim ~esticama i te su sheme dopuna prirodnog jezika, kombinovane sa jezikom pretuma~ene logike. To je temeqni ontolo{ki stav Hajzenbergove epistemologije u koncepciji prirodne filozofije.
HEISENBERG AND THE PHILOSOPHY OF NATURE by Dr. Mirko A}imovi} Summary This paper is a theoretical contribution to the reconstruction of Heisenbergs concept in the science of the Philosophy of Nature. In order to expound Heisenbergs theory of elementary particles, the autor discusses epistemological, ontological and logical problems of the contemporary physics, especially of the quantum theory.