Lajbnic Gotfrid Vilhelm

Gotfrid Vilhem Lajbnic (1646-1716) bio je autentini polihistor (mnogoznalica). Bavio se diplomatijom, pravom i matematikom. Lajbnic je jedan od tvoraca rauna beskonano malih brojeva (dananjih izvoda i integrala) koji je u isto vreme, nezavisno od njega, bio otkrio i Njutn. Ipak, u istoriji ostaje zapamden pre svega kao filozof. Njegova najpoznatija dela su Monadologija, Teodecija i Novi ogledi o ljudskom razumu, koje je Lajbnic napisao povodom Lokovog Ogleda o ljudskom razumu.

Jer nije na filozofu da sve stvari uvek uzima ozbiljno.. Gotfred Vilhelm Lajbnic

Biografija

Roen 1. jula 1646. u Lajpcigu 166166 studira filozofiju i pravne nauke u Lajpcigu i Jeni 1664. stie titulu magistra filozofije 1667. doktorira pravo u Altdorfu (u Lajpcigu nije mogao da doktorira jer je suvie mlad). Odbija mesto profesora koje mu je ponueno u Altdorfu. Odlazi najpre u Nirnberg, gde poinje da se zanima za alhemiju i drutvo rozenkrojcera, a potom odlazi u Frankfurt na Majni, gde ivi pod patronatom diplomate i uenjaka Johana Kristijana fon Bojneburga. 1670. stupa u slubu kneza izbornika u Majcu kao savetnik pri kneevskom revizionom sudu Izmeu 1672. i 1676. ivi u Parizu, u diplomatskoj misiji; tokom tog "matematikog naukovanja" srede se, izmeu ostalih, i s A. Arnoom, K. Hojhensom i N. Malbranom; kontakti s Akademijom nauka u Parizu, kojoj 1675. predstavlja svoju mainu za raunanje Aprila 1673. postaje lan Kraljevskog drutva u Londonu 1676. prihvata mesto dvorskog savetnika i bibliotekara kod vojvode Johana Fridriha od Hanovera; na putu za Hanover upoznaje Spinozu u Amsterdamu U Hanoveru slui do kraja ivota, i to trima vojvodama, od kojih poslednji, Georg Ludvig, 1714. postaje kralj Engleske. Zvanino dobija nalog da napie istoriju loze Braunvajga, s naroitim osvrtom na njene dinastike i politike ciljeve; Lajbnic de se baviti time sve to 1705. godine 1691. rukovodi bibliotekom u Volfenbitelu 1696. imenovan za tajnog pravnog savetnika 1700. uz podrku kraljice Sofije arlote u Berlinu osniva Drutvo nauka, i postaje njegov doivotni predsednik 1713. imenovan za dvorskog savetnika u Beu Umire 14. novembra 1716, ali to prolazi gotovo nezapaeno oglaside se jedino Akademija nauka iz Pariza; tek godinu dana kasnije, 13. novembra 1717, Bernar de Fontenel, sekretar pariske Akademije, odrade uveni govor Lajbnicu u ast

Lajbnicova filozofija
Lajbnic se ne slae sa Spinzom da se svi zakoni prirode mogu racionalno izvesti iz prvobitne supstancije (Boga ili Prirode). On je mislio da zakoni logike, matematike i metafizike spadaju u istine uma koje su oigledne. Ali stavovi prirodnih nauka su injenine istine (kontingentne ili sluajne istine) koje se mogu saznati samo iskustvom. Bog, pri stvaranju sveta bira jedan mogudi svet, dok je kod Spinoze vezan metafizikim zakonima i ne moe stvoriti drugaiji svet od postojedeg.

Zbog te pretpostavke da Bog bira samo jedan od mogudih svetova, mi ne moemo znati samo pomodu logike koji je to svet. Po Lajbnicu, to moemo da saznamo samo iskustvom i sve istine o tom naem svetu ne proizilaze iz poetnih oevidnih principa. Samim tim, naa znanja su samo hipoteze ili pretpostavke. Jednostavno, ne postoji nikakva garancija da moda ne greimo u tim pretpostavkama. U ovoj podeli ogleda se uticaj empirizma na Lajbnica. Ali Lajbnic ipak nije odustao od metafizike.

Lajbnicova metafizika - monade

Po njemu, o osnovi stvarnosti - supstanciji, saznajemo na osnovu iskustva o nama samima, odnosno o vlastitoj svesti. Lajbnic se ovde, predstavljajudi supstanciju kao ivu silu, vrada Aristotelu, zato jer "duu" uzima kao model za objanjenje materijalnog sveta, a ne obrnuto. Verovatno pod uticajem svojih otkrida u matematici, Lajbnic je smatrao da se svet sastoji od monada, aktivnih sila koje deluju u svakom (beskonano malom) delidu prirode i preobraavaju ga u skladu sa svojom prirodom. One mogu da predstavljaju (opaaju) okolinu, svaka iz svog ugla, ali ne mogu da deluju jedna na drugu. U konsturisanju ovog sistema, Lajbnic je krenuo od Aristotela i njegove zamisli da je supstancija uvek subjekt, a nikad predikat. Kao polaznu taku za kritiku uzeo je pojam protenosti (Dekart, Spinoza). Iz sholastike potie shvatanje o povezanosti supstancije i postojanosti. Sloenost se sama po sebi dovodi u pitanje jer je nasuprot postojanosti, jer sve to je sloeno, moe se rastaviti na delove, pa tako neto ne moe biti trajno. Supstancija mora biti jedno. Protenost predpostavlja postojanje pluraliteta. Logika je jasna: im neto zauzima neki prostor, to, o emu god da je re, ne moe stati u jednu taku. Da bi supstancija bila jedno, to po definiciji mora biti, onda ne sme da se protee, tj da zauzima bilo kakav prostor, jer bi u tom sluaju bila sastavljena od taaka, a samim tim i deljiva. Dakle, protenost ne moe biti osobina supstancije, a to znai da je, apstraktno govoredi, svaka supstancija taka monada. Monade ne treba meati sa pravim takama i sa takastim atomima. Za Lajbnica najbolji primer monade je pojedinana ljudska dua. Ne zauzima prostor, ali ipak postoji. Meutim, to nije jedina vrsta monade. Sve monade imaju percepcije. Tako ak i neiva priroda, takoe sastavljena od monada, ima duu. Neivi svet je samo odraz ivih stvari. Naive stvari su samo agregati monada od kojih je svaka posobna da opaa. Nisu sve monade svesne, ak i racionalne due nekad nisu svesne svojih percepcija. Meutim, svaka monada po svom unutranjem principu tei ka neem viem, tj udi za neim. Svako stanje monade je unutranje stanje prirode. Bog je, po Lajbnicu, celu prirodu podesio tako da sve monade sinhrono deluju, i time stvaraju iluziju o meusobnom uticaju. U univerzumu stvara prestabilna harmonija. Monade ne nastaju i ne nestaju bez posredstva uda. Najvia monada - Bog, je ona sila koja celu prirodu i sve monade u njoj ujedinjuje u svet, dajudi mu najsavreniju mogudu formu. Bog je tako osnov prestabilne uroene harmonije, koja postoji izmeu monada. Vie monade vide vie, tj svesnije su, a nie monade imaju nejasnu i nesvesnu predstavu univerzuma. Najvie monade svet predstavljaju jasno i razgovetno, odnosno imaju svest i samosvest. Ipak, sve monade kao mikrokosmosi predstavljaju ceo univerzum makrokosmos. Lajbnic je smatrao da je ovaj na svet najbolji od svih mogudih svetova. Ovaj princip o savrenosti sveta je od pomodi i u fizici. Na primer, iz njega je Lajbnic izvodio zakon kontinuiteta - zakon koji tvrdi da priroda ne ini skokove, odnosno, da se svaka promena zbiva postupno. U religiji, ova ideja slui da se Bog opravda zbog svih zala koje postoje na svetu - on, naprosto nije mogao da stvori bolji svet. Opravdanje Boga se naziva teodecija, kako se zvala i jedna od Lajbnicovih knjiga.

Lajbnicovi principi
Lajbnicovi principi predstavljaju zakone racionalnog miljenja koji omoguduju detaljan opis stvarnosti. princip neprotivrenosti: na temelju kojeg ono to u sebi sadri protivrenost ocenjujemo kao lano, a ono te se lanom suprotstavlja ili protivrei mora biti istinito princip dovoljnog razloga: na osnovu kojeg smatrmo da ne moemo pronadi nijednu istinitu ili postojedu injenicu, niti istinitu tvrdnju, bez postojanja dovoljnog razloga zbog ega je to tako, a ne drugaije, iako mi te razloge najede ni ne moemo da znamo

Ovim principima odgovaraju 2 vrste istine: prvom istine razuma, a drugom injenike istine. Istine razuma su nune i njihova protivrenost je nemoguda, dok su injenike istine sluajne i njihova kontradikcija je moguda. princip predikata u subjektu predikat na neki nain mora da se sadri u subjektu princip identiteta ono to se ne moe razlikovati ako a i b imaju ista svojstva, onda su identini, ali ako a i b nisu identini, postoji neko svojstvo koje im se razlikuje princip najboljeg ved opisan na poetku princip prestabilarne harmonije tj hijerarhija monada.

Dokazi o postojanju Boga

Izvode se iz 4 dokaza: ontoloki svodi se na to da bilo koje konano bide u sebi kao predikat ne sadri nuno egzistenciju; tj esencija konanih bida ne povlai njihovu egzistenciju, konana bida mogu biti samo zamiljena, ali ne i realna. Meutim, savreno bide Bog mora postojati jer inae ne bi bilo savreno, makar on postojao samo zamiljeno. kosmoloki varijacija Aristotelove zamisli o nepokretnom pokretau: poto svaka tvar mora imati svoj dovoljni razlog, to vai i za univerzum, a taj razlog se nalazi van univerzuma, tj taj razlog je sam Bog dokaz iz veitih istina postoje istine koje su vene i one koje su sluajne. Vene istine postoje u venom umu, kao i razlog za postojanje sluajnog sveta. dokaz iz prestabilne harmonije savrena usklaenost monada nije sluajna, ved mora postojati neko ko je to usklaenost postigao, a taj neko je Bog.