TEORIJE U

KRIMINOLOGIJI
 Pojava, razvoj i osnovne ideje
glavnih kriminoloških orijentacija

 Od kraja 18. i tokom 19. veka – razvija se klasična

orijentacija u kriminologiji. Sa Klasičnom školom počinje
sistematsko razmišljanje o zločinu i načinima njegovog
suzbijanja (ovo je pre krivičnopravna nego kriminološka škola;
ona se ne bavi izričito uzrocima niti pojavnim oblicima
kriminalnog ponašanja; u okviru ove škole se smatra da je zločin
rezultat racionalnog izbora pojedinaca, kao i da do njega dolazi
ne zato što su loši ljudi, već zato što su loši zakoni i njihova
primena)

 Od druge polovine 19. veka - razvija se pozitivistička

orijentacija u kriminologiji. U okviru ove orijentacije
nastoji se da se kriminalitet proučava metodama prirodnih
nauka i ukazuje se da on nije puki rezultat racionalne motivacije
odnosno slobodne volje pojedinaca, već da na njegovo javljanje
utiču određeni unutrašnji i spoljni činioci

 Od 60-ih godina 20. veka – razvijaju se teorije

društvene reakcije i radikalna (kritička) kriminologija.
Fokus se prebacuje sa učinilaca zločina na način na koji društvo
reaguje na kriminalitet, odnosno način na koji ga sistemski
proizvodi i održava
 KLASIČNA
ORIJENTACIJA U
KRIMINOLOGIJI
 KLASIČNA ŠKOLA
Čezare Bekarija
/Cesare Beccaria, 1738-1794/

 Italijan Čezare Bekarija se smatra osnivačem Klasične škole, kao

i krivičnih nauka uopšte
 Autor je knjige „O zločinima i kaznama‟ (Dei Delitti e Delle
Pene, 1764) u kojoj je podvrgao kritici sistem srednjovekovnog
krivičnog pravosuđa i sistem sankcija (posebno je kritikovao
smrtnu kaznu, beščasteće kazne i kaznu konfiskacije)
 Bio je užasnut stanjem u evropskim krivičnopravnim sistemima
u 18. veku
 Kao i drugi mislioci u doba prosvetiteljstva, smatrao je da ljudi
postupaju racionalno, tj. da slobodnom voljom biraju ponašanje
 Zalagao se za načelo zakonitosti i jednakost građana pred
zakonom. Smatrao je da kazne treba da budu nužne, srazmerne,
hitne, neizbežne, javno izrečene i da imaju lični karakter. One
treba da budu samo onoliko oštre koliko je to nužno da bi se
potencijalni prestupnici odvratili od vršenja zločina. Bio je veliki
protivnik torture i smrtne kazne
 Smatrao je da je prevencija najefikasniji način borbe protiv
kriminaliteta - dobri i jasni zakoni su najbolje sredstvo
sprečavanja zločina
 Bekarijine ideje su postavile temelj svih krivičnih nauka
uključujući i kriminologiju, a većina evropskih krivičnih
zakonodavstava je ubrzo primenila osnovne njegove postavke
 KLASIČNA ŠKOLA
Dţeremi Bentam
/Jeremy Bentham, 1748-1832/
 Engleski filozof Džeremi Bentam je zastupao utilitaristički
pogled na ljudsko ponašanje. Smatrao je da su ljudi racionalna
bića koja teže što većoj koristi, te da unapred vagaju dobit i
štetu koja će proisteći iz određenog ponašanja – ljudi postupaju
shodno proračunu korisnosti, odnosno hedonističkom proračunu
Zato, zaprećena kazna mora biti dovoljno teška da bi
odvratila potencijalnog učinioca od vršenja zločina – zlo koje se
učiniocu nanosi kaznom treba da nadilazi prijatnost ili dobit
koje mu vršenje dela donosi
Kazna treba da zastraši potencijalne učinioce zločina
(odvrati ih od vršenja zločina), ali i da omogući popravljanje
onih koji su ih učinili
Cilj kažnjavanja jeste da:
 spreči krivična dela, i to na najjednostavniji mogući način
 ako ih ne spreči, da utiče na učinioca da izvrši delo manje težine
 da utiče da učinilac ne upotrebi više nasilja nego što je to (za izvršenje dela)
neophodno
Bentam se zalaže za:
 umerenost i opozivosti kazne
 popravljanje učinilaca (smatra da bi osnovna kazna bi trebalo da bude
„osuda na kazneni zavod za popravljanje‟ )

Bentamove ideje su inspirisale promene engleskog krivičnog

zakonodavstva početkom 19. veka, doprinele uobličavanju razvoja
prve moderne policije u Londonu 1829. godine i uticale na
formiranje modernog zatvorskog sistema
 KLASIČNA ŠKOLA
Anselm Fojerbah
/Anselm Feuerbach, 1775-1813/

 Nemački pravni teoretičar Anselm Fojerbah

utemeljuje teoriju o generalnoj prevenciji
psihološkom prinudom – propisivanje kazne,
samo po sebi, treba da deluje na potencijalne
učinioce tako da se uzdrže od vršenja zločina

 Fojerbah se zalagao za dosledno sprovođenje

principa zakonitosti
 da bi kazna odvraćala od izvršenja zločina, ona mora biti
zakonom unapred propisana
 pretpostavka kažnjavanja je da je izvršen zločin
 pretnja kaznom mora biti ozbiljna

Iz ova tri stava Fojerbah je formulisao osnovno načelo

savremenog krivičnog prava: nullum crimen, nulla poena
sine lege
 Zasluge i kritika klasične škole

 Zasluge:
U svoje vreme, ova škola je odigrala progresivnu
ulogu – doprinela je napuštanju feudalnog i izgradnji
novog kaznenog sistema u okviru kojeg se polazi od
načela zakonitosti i jednakosti građana, napuštaju se
telesne kazne i sužava primena smrtne kazne

 Glavni nedostaci:
 Klasičnoj školi se prebacivalo da je suviše
pojednostavljeno gledala na ljudsko ponašanje
 Ova škola je je zastupala apriorističko shvatanje o
slobodi volje i rigidan stav o racionalnosti
učinilaca, zanemarujući razmatranje ostalih uzroka
zločina (značaj slobodne volje i racionalnosti učinilaca je
prenaglašen; racionalnost ne karakteriše određene kategorije
učinilaca (npr. decu, senilna lica, lica sa teškim duševnim
poremećajima i dr.); ljudi se ne ponašanju uvek shodno
proračunu dobiti i štete, u mnogim je situacijama njihovo
ponašanje vođeno emocijama)
 Neoklasicizam

 Interesovanje za povratak idejama klasične škole

tokom poslednjih decenija 20. veka – mnogi počinju
da zastupaju stav da nije previše važno tragati za
uzrocima kriminaliteta, već je najvažnije iznalaziti
rešenja koja „vrše posao‟ kod njegovog sprečavanja

 Predstavnici neoklasicizma se zalažu za napuštanje

tretmana i rehabilitacije i povratak na stari model
kažnjavanja (zasnovan na razmatranju hedonističkog
proračuna)

 Ne odmerava samo zločinac šta gubi i dobija, već to

čini i država – Harris tvrdi da bi društvo zaista moglo
da eliminiše sve zločine ukoliko bi bilo spremno da
za to plati cenu (cena se pre svega sastoji u povećanju
budžeta pravosuđa i porastu neosnovano optuženih
lica)
 Po pravilu, društvo nije spremno da plati ovu cenu jer bi
šteta bila veća od koristi; Zato organi krivičnog pravosuđa
teže postizanju optimalnog nivoa progona, kod kojeg je
gubitak za društvo najniži
 Desni realizam

 Desni realizam je neoklasični smer čiji je utemeljivač

Džejms Vilson /James Wilson, 1985/. U okviru ove
koncepcije zastupaju se sledeće ideje:

 Biološki i psihički činioci kriminaliteta odlučujuće utiču na

procenu očekivane koristi i štete od vršenja zločina

 Kada je kriminalitet rezultat izbora pojedinca, treba

preduzimati pragmatične mere – u SAD je uvedena praksa
da se višestrukim prestupnicima koji se treći put osuđuju za
teško krivično delo izriče mera doživotnog zatvaranja (three
strikes and you are out / „tri greške i ispadaš‟)

Kritika desnog realizma: Zamera mu se to što se bavi

samo uličnim kriminalitetom zanemarujući ostale
oblike, kao i socijalne činioce kriminaliteta
POZITIVISTIČKA
ORIJENTACIJA U
KRIMINOLOGIJI
 POZITIVISTIČKA ORIJENTACIJA

 Javlja se u drugoj polovini 19. veka* (u vreme koje je obeležilo

pojačano interesovanje za biološka i medicinska istraživanja, kao
i pojava sociologije kao nove akademske discipline)

 U okviru pozitivističke orijentacije odbacuje se stanovište

Klasične škole o slobodnoj volji i pažnja se preusmerava na
istraživanje uzroka zločina, odnosno faktora koji doprinose
njegovom javljanju – smatra se da je neophodno primeniti
naučne metode u izučavanju bioloških, psiholoških i socijalnih
obeležja prestupnika

 Dve osnovne struje unutar rane pozitivističke orijentacije:

 Koncepcije o zločincu kao patološkom pojedincu
 Stanovišta prema kojima je zločin neumitna posledica delovanja
spoljnih, pre svega socijalnih činilaca

* Opšti socijalni kontekst doba u kojem se razvio rani pozitivizam

obeležavale su: nagle društvene i ekonomske promene; razvoj kapitalizma i
industrijske proizvodnje; migracije seoskog stanovništva u velike gradove;
nagli rast stanovništva i ogromni porast gustine naseljenosti u gradovima
Kartografska škola

Pripadnici ove škole zastupaju socijalni

determinizam: prema njima, zločin je posledica
delovanja spoljnih, socijalnih činilaca
Najznačajniji predstavnici: Geri (André-Michel Guerry) i
Ketle (Adolphe Quetelet)

Geri (1802-1866) je istraživao distribuciju kriminaliteta u

Francuskoj po regionima; Značajnim činiocima
kriminaliteta smatrao je nivo ekonomskog razvoja i
gustinu naseljenosti

Ketle (1796-1874) je, koristeći građu o kriminalitetu u

Francuskoj, zaključio da na njega utiču: starost,
fizička snaga, pol, klima, godišnje doba, zanimanje,
siromaštvo i alkoholizam. Društvene faktore je
naglasio kao presudne - „društvo priprema zločin,
pojedinci su samo instrumenti koji ga vrše‟
Rani biološki determinizam:
fiziognomičari i frenolozi
(prethodnici Antropološke škole)

 Fiziognomičar Đanbatista dela Porta /Giambattista della

Porta/ (16. vek) je istraživao povezanost određenih
fizičkih crta, naročito crta lica (velike usne, šiljato
lice itd.) sa kriminalnom predisponiranošću

 Jedno od najranijih bioloških objašnjenja zločina –

frenologija (u okviru koje su proučavani oblik i
veličina lobanje), bila je popularna od polovine 18.
do polovine 19. veka
 Frenolozi Franc Gal /Franz Joseph Gall/ i Johan Špurchajm
/Johann Kaspar Spurzheim/ bili su usredsređeni na istraživanje
veze između veličine, oblika i deformacija na lobanji i
kriminalne delatnosti
Antropološka škola
Čezare Lombrozo
/Cesare Lombroso, 1835-1909/

 Pravi nastanak kriminologije vezuje se za

Lombrozovo učenje - Lombrozo je stavio zločinca u
prvi plan interesovanja i utemeljio antropološku
školu (Lombroza mnogi nazivaju „ocem
kriminologije‟)

 Lombrozo, kao i ostali predstavnici antropološke

škole, bio je pod snažnim uticajem učenja Čarlsa
Darvina. Prema Lombrozovoj teoriji o ,,atavističkom
zločincu”, kriminalci su atavistički tipovi, odnosno
niži oblik u evoluciji čoveka

 Atavistički tipovi se mogu identifikovati preko

određenih telesnih znakova (stigmata degeneracije) - npr.
široka vilica, velike uši, sitne oči, ogromne šake,
preterana maljavost itd.
Italijanska antropološka škola
(„Lombrozijanska škola‟: Garofalo i Feri)

1. Garofalo /Raffaele Garofalo, 1852-1934/

razlikuje „prirodni‟ i „zakonski‟ kriminalitet
Prirodni zločin je onaj čijim se vršenjem ispoljava
odustvo bazičnih moralnih osećanja: saosećanja i
poštenja
 Sve zločince (prema stepenu odsustva moralnih
osećanja) deli na:
 Ubice
 Nasilnike
 Kradljivce
 Pohotljive

Garofalo je smatrao da su kriminalne crte ličnosti

nasledne (urođene) ili stečene u ranom
detinjstvu. Ukazao je da:
- Uticaj porodice i crkve je najefikasniji u detinjstvu
- Najopasnije prestupnike treba eliminisati iz društva
2. Feri /Enrico Ferri, 1856-1929/

Feri je utemeljivač socio-antropološke varijante

Italijanske pozitivne škole

 Smatrao je da je kriminalitet rezultat delovanja

bioloških predispozicija i socijalnih činilaca
(multifaktorska etiološka koncepcija)

 Faktore je podelio na:

 antropološke (uzrast, pol, psihička obeležja itd.)
 fizičke (klima, geografska lokacija, temperatura itd.) i
 društvene (gustina naseljenosti, običaji, religija, ekonomski
uslovi itd.)

 Prestupnike je klasifikovao na:

 Lude (zločince sa mentalnim oboljenjem)
 Rođene zločince
 Zločince iz navike
 Zločince iz strasti
 Slučajne krivce
Feri (nastavak)

 Feri je smatrao da izvršioci krivičnih dela ne mogu

biti krivi za zločine jer nisu slobodnom voljom
odabrali da ih vrše i zalagao se za „neodređenu osudu‟
i individualizaciju sankcije

 Verovao je da određene socijalno-političke mere

(npr. poboljšanje stambenih i materijalnih uslova)
mogu sprečiti kriminalno ponašanje

 Istakao je četiri vrste zaštitnih mera:

 Preventivne (najvažnije mere)
 Reparatorne
 Represivne
 Eliminatorne
 Zasluge i kritika Antropološke škole

Zasluge:
 Stavljanje ličnosti prestupnika u fokus
 Ukazivanje na društvenu opasnost prestupnika
 Isticanje da kazna ne može biti jedina mera suprotstavljanja
kriminalitetu
 Ferri je razradio sistem mera koje će fon List kasnije nazvati
merama bezbednosti
 Razrađen je koncept individualizacije krivičnih sankcija

Kritika:
 Upućeni su joj prigovori metodološke prirode
(reprezentativnost uzoraka itd.)
 Zameren joj je ekstremni determinizam koji čoveka svodi na
nivo pasivnog objekta, kao i to što je nedovoljno uvažila uticaj
socijalnih i ekonomskih faktora kriminaliteta
 BIOLOŠKA SHVATANJA

Zločin i fizička konstitucija

 Jedno od značajnijih istraživanja povezanosti

somatskih osobina i sklonosti ka kriminalnom
ponašanju sproveo je antropolog Huton /Earnest
Hooton, 1887-1954/ 1937. godine sa 14.000 zatvorenika i
3.200 običnih građana
 Utvrdio je značajne razlike između ovih grupa u pogledu
mnogih osobina i zaključio da su kriminalci moralno,
intelektualno i morfološki inferiorni, a da je njihova
inferiornost najverovatnije nasledna
 Primarnim uzrokom kriminaliteta smatra „biološku
inferiornost‟
 Huton je predložio primenu eugeničkih mera* (kontrolu
reprodukcije ovih lica)

* Eugeničke mere podrazumevaju mere „poboljšanja ljudske vrste‟ (tj.

poboljšanja njenih naslednih kvalitetata). One, pored ostalog, mogu uključivati
sprečavanje „inferiornih ljudi“ da imaju decu (negativna eugenika), kao i
podsticanje onih „superiornih“ da ostave što brojnije potomstvo (pozitivna
eugenika).
 BIOLOŠKA SHVATANJA

Zločin i fizička konstitucija

Šeldon /William Sheldon, 1898-1977/ je smatrao da je

oblik tela čoveka utiče na obeležja njegove ličnosti.
Razlikovao je tri tipa telesne konstitucije:
 Ektomorfni tip (vitke i krhke osobe)
 Endomorfni tip (niže i punije osobe)
 Mezomorfni tip (snažne, mišićave osobe atletske građe)

Za svaki navedeni tip telesne građe vezuje se

osoben tip temperamenta: cerebrotonični
(introvertne, osetljive osobe umetničkih sklonosti);
visceralni (opuštene i druželjubive osobe sklone
uživanju u hrani), i somatotonični (energične, odvažne i
samouverene osobe)
Upoređujući grupu od 200 muškaraca prestupnika sa kontrolnom
grupom od oko 4.000 studenata muškog pola, Šeldon je utvrdio da
postoji veza između telesne građe i delinkventnog ponašanja.
Osobe sa mezomorfnim tipom konstitucije sklonije agresivnom i
kriminalnom ponašanju, a naročito vršenju nasilničkih i drugih
zločina koji zahtevaju brzinu i snagu
 BIOLOŠKA SHVATANJA

Uticaj genetskih faktora

Proučavanje porodičnih istorija

 Dagdejl /Richard Dugdale, 1877/ - izučavao članove

porodice „Džuk‟ u kaznionicama države Njujork i utvrdio:
 na vršenje zločina odlučujuće deluju i nasleđe i sredina
 zločin obično prati mušku liniju, a najstarije dete u porodici ima
tendenciju da postane zločinac

 Godar /Henry Goddard, 1912/- proučavajući porodicu

pod pseudonomom „Kalikak‟ (potomke iz brakova jednog
muškarca sa dve žene), utvrdio je da se inteligencija,
duševno zdravlje i moralnost (a time i kriminalne sklonosti)
nasleđuju

 Bračni par Glik /Sheldon & Eleanor Glueck, 1950,

1957/ su na osnovu svojih istraživanja utvrdili da je
kriminalnost oca najbolji prediktor delinkvencije dece, ali da
je takođe važan i nadzor majke nad decom i materijalni
status porodice. Naglasili su značaj multidisciplinarnog
pristupa u proučavanju etiologije delinkvencije, odnosno
nužnost proučavanja međuuticaja nasleđa i sredine
 BIOLOŠKA SHVATANJA

Uticaj genetskih faktora

Proučavanje porodičnih istorija (nastavak)

 Goring /Charles Buckman Goring, 1870-1919/ je

tvrdio da se osobine ličnosti prestupnika i
neprestupnika značajno razlikuju i da su te razlike
rezultat nasleđa, a ne uticaja sredine
 Kontrolu kriminaliteta bi, prema Goringu, trebalo zasnivati
na kombinaciji društvenih mera sa medicinskim zahvatima
(koji uključuju i zabranu reprodukcije slaboumnih,
epileptičara i lica sa defektnim socijalnim instinktima)
 Pod uticajem ovih ideja, u mnogim zemljama je vršena
prisilna sterilizacija teških zločinaca
 Ključni prigovor Goringovim tezama – nije pouzdano
utvrđeno odsustvo uticaja sredine na kriminalno ponašanje
 BIOLOŠKA SHVATANJA

Uticaj genetskih faktora

Proučavanje blizanaca i usvojenika

Poređenje jednojajčanih blizanaca – idealan način da se ispita
uticaj nasleđa. Nekoliko istraživanja je ukazalo na sličnost
ponašanja (prisustvo/odsustvo delinkvencije) jednojajčanih
blizanaca, koja prevazilazi takvu sličnost između dvojajčanih
blizanaca, kao i između obične braće i sestara
Proučavanje usvojenika - Mednik i saradnici su, nakon
sprovedenog istraživanja nad više od 14.000 usvojene dece u
Danskoj, upozorili da se uticaj genetike ne sme zanemariti –
kriminalne sklonosti bioloških roditelja pouzdanije određuju
ponašanje dece nego takve sklonosti usvojilaca

Koncepcije o uticaju hromozomskih aberacija

Sindrom XYY, odnosno višak muškog polnog hromozoma, dovodi
se u vezu sa kriminalnim ponašanjem. Rezultati istraživanja
sprovedenog u Danskoj nad više od 30.000 muškaraca pokazali
su da su lica sa ovom hromozomskom aberacijom sklonija
vršenju (nenasilnih) krivičnih dela u odnosu na ostala lica istih
godina, inteligencije i socijalnog statusa
 Kritika bioloških shvatanja

Pored nesumnjivog doprinosa bioloških

koncepcija naučnom saznanju u oblasti
kriminologije, ovim koncepcijama su upućeni
i brojni prigovori

 Pitanje reprezentativnosti uzoraka na kojima su

sprovođena neka od istraživanja na osnovu kojih
su potvrđivane biološke koncepcije

 Rezultatima istraživanja nije pouzdano isključen

značajan uticaj faktora sredine na kriminalno
ponašanje

 Jednostranost – uticaj bioloških činilaca je

apsolutizovan
 PSIHOLOŠKA SHVATANJA

Psihoanalitička objašnjenja

Prema psihoanalitičkom učenju koje je utemeljio Zigmund Frojd

/Sigmund Freud, 1856-1939/, ličnost je sačinjena od tri
međusobno povezane komponente: Ida, Ega i Superega
Id predstavlja osnovne fiziološke potrebe i nagone i nesvesne
težnje čoveka i neprestano teži njihovom zadovoljenju (princip
zadovoljstva). Ego je segment ličnosti koji je svestan i racionalan
i deluje kao posrednik između nesvesnih impulsa Ida i zahteva
Superega (princip realnosti). Superego predstavlja moralnost i
savest i obuhvata društvena ograničenja i zahteve; on se gradi
socijalizacijom, odnosno internalizacijom društvenih vrednosti u
periodu detinjstva
Psihoanalitičari smatraju da zločin može biti posledica nerazvijenog
Superega ili previše slabog Ega, nemoćnog da kontroliše
instinktivne impulse
Sam Frojd je pak verovao da vršenje zločina može biti posledica
preterano aktivnog Superega – zločinci osećaju krivicu i
anksioznost pa podsvesno teže tome da budu kažnjeni kako bi
se rasteretili neprijatnih osećanja

Ključna zasluga psihoanalitičkih objašnjenja je u tome što su naglasila

znajač iskustva u ranom detinjstvu na kasnije ponašanje
Prigovori upućeni ovom objašnjenju su prvenstveno metodološke prirode:
uopštavanja iz malih uzoraka i nemogućnost operacionalizacije ključnih
kategorija
 PSIHOLOŠKA SHVATANJA

Teorija inteligencije

 Mnogi istraživači su smatrali da je kriminalno ponašanje

posledica niske inteligencije. Nizak količnik inteligencije
zatvorske populacije utvrđivan je u brojnim istraživanjima
sprovođenim početkom 20. veka
 Godar /Henry Goddard/ je 1914. godine utvrdio da je „oko
70% zločinaca je maloumno‟, te da su slaboumna lica
potencijalni prestupnici

 Hirši i Hindelang /Travis Hirschi & Michael Hindelang,

1977/ ponovo oživljavaju teoriju inteligencije krajem 70-ih
godina 20. veka. Oni, naime, utvrđuju da je prosečni
količnik inteligencije (IQ) kod delinkvenata za oko 8 poena
niži nego kod nedelinkvenata
 Niska inteligencija je značajan faktor prestupništva; osobe niže
inteligencije ne uviđaju posledice (štetnost) svog ponašanja

Prigovori:
 Kritika testova inteligencije (Šta uistinu oni mere: inteligenciju ili
znanje?)
 Postavljeno je pitanje reprezentativnosti uzoraka (budući da je u
istraživanja obično uključena samo zatvorska populacija)
 PSIHOLOŠKA SHVATANJA

Ajzenkova teorija ličnosti

 Prema Ajzenku /Hans Eysenck/, postoje tri bazične

dimenzije (temeljne crte) ličnosti: psihoticizam,
neuroticizam i ekstraverzija. One su u velikoj meri
nasledne
 Ekstraverzija – druželjubivost, prodornost, impulsivnost
 Neuroticizam - emocionalna nestabilnost, sklonost anksioznosti,
ljutnji i sl.
 Psihoticizam – sklonost psihopatološkim ponašanjima,
impulsivnosti, kršenju normi, neosetljivost za druge

 Ekstraverti se teže uslovljavaju (usled specifičnih obeležja biohemijskih

procesa u mozgu) i teško uče, tako da su skloniji kriminalnom
ponašanju od introvertnih osoba

 Ekstraverzija, neutoricizam i psihoticizam su izraženiji kod

zatvoreničke populacije, a na prvom mestu je psihoticizam

 Ličnost prestupnika po pravilu karakterišu: potraga za uzbuđenjima,

nemogućnost kontrole impulsa, hostilnost, agresivnost,
neprilagođenost, potiskivanje, poricanje i nezrelost
 PSIHOLOŠKA SHVATANJA

Psihopatija i zločin

Psihopatija (ili antisocijalni poremećaj ličnosti)

predstavlja specifičan sklop ličnosti koji u prvom
redu karakterišu: nedostatak empatije, impulsivnost,
agresivnost, sklonost rizicima i neodgovorno
ponašanje

Mnogi istraživači su konstatovali da ovakav sklop

ličnosti nosi visok rizik nasilničkog recidivizma –
Rezultati brojnih istraživanja govore da je kod
psihopata povrat četiri puta češći nego kod ostalih
prestupnika
 SOCIOLOŠKA SHVATANJA

Škola društvene sredine

1. Tard /Gabriel Tarde, 1843-1904/

 1905. godine u Parizu objavio knjigu („La psichologie
penale“) u kojoj predstavlja zakon imitacije; smatrao je
da se devijantno ponašanje isprva „imitira iz mode“, a
da potom prelazi u naviku

 Imitacija se pojavljuje u 2 oblika: kao moda u gradu i

navika na selu
 Zločin se javlja kao moda i vremenom postaje
navika (niži slojevi društva oponašaju više slojeve)
 Kriminalitet je pojava okrenuta protiv društva i
nužno je preduzeti sva sredstva borbe protiv njega
(veruje u zastrašujući efekat kažnjavanja i sugeriše
širu primenu smrtne kazne)
Škola društvene sredine (nastavak)
2. Dirkem /Emile Durkheim, 1858-1917/

 Prema Dirkemu, ljudska priroda je u osnovi sebična, a

aspiracije ljudi su neograničene i one mogu da, ukoliko se ne
kontrolišu, dovedu do haosa. Socijalizacija i socijalne veze su
mehanizmi pomoću kojih društvo uspeva da ograniči impulse
i aspiracije ljudi i spreči haos. Putem socijalizacije, ljudi
usvajaju društvene norme i postaju dobri članovi društva,
umesto sebičnih jedinki. Neophodni preduslovi stabilnog
društva jesu čvrst set društvenih normi (snažno kolektivno
nesvesno) i čvrste socijalne veze (socijalna integracija)

 Anomija (odsustvo, nejasnoća ili neefikasnost društvenih

normi) dovodi do dezorganizacije društva, konfuzije u
moralnoj svesti pojedinca i delinkventnog ponašanja

 Stanje anomije je naročito karakteristično za periode naglih i

brzih društvenih promena. U tim periodima, norme koje su
tradicionalno bile smernice ponašanja postaju manje jasne,
budući da iskrsavaju nove okolnosti na koje se one ne mogu
primeniti. Aspiracije, koje su ranije držane pod kontrolom,
sada su nesputane; mnogi ljudi počinju da se osećaju kao da ih
nosi stihija i suočavaju se sa sve većim teškoćama pri
rešavanju svojih problema; mnogi osećaju sve snažniju
frustraciju usled nemogućnosti da ostvare sve svoje aspiracije

 Dirkem je zastupao funkcionalističku perspektivu i smatrao je

da je kriminalitet neizbežan i normalna društvena pojava;
Kriminalitet postaje patološka pojava tek onda kada poprimi
preterane razmere
 Sociološka škola
(Škola društvene odbrane)

 Formirana je krajem 19. veka, sa idejom da bude

most između pozitivizma i Klasične škole
 Njeni utemeljivači su: Prins /A. Prins/, Fon List /F.
von Liszt/ i Van Hamel /van Hammel/

 Fon List smatra da na kriminalitet deluju dve grupe

činilaca:
 individualna svojstva učinilaca (nasleđena i stečena) i
 društveni činioci
Prestupnike deli na:
 Zločince iz navike (popravljive i nepopravljive)
 Slučajne krivce (krivična dela vrše uglavnom pod
uticajem spoljnih činilaca)

Zalaže se za dualitet kazni i mera bezbednosti;

najvažnijom smatra specijalnu prevenciju i
prilagođavanje sankcije ličnosti prestupnika
(individualizacija)
Smatra da među prestupnicima postoje oni koje treba
samo zastrašiti, oni koje treba „popraviti‟ i oni koji su
nepopravljivi
Istorijski materijalizam
Utemeljivači: Marks /Karl Marx/i Engels /Friedrich Engels/
Engels je naročitu pažnju posvetio uslovima života radnika u
velikim gradovima, pre svega u Mančesteru
 Skrenuo je pažnju na demoralizujuće dejstvo siromaštva,
socijalnu nesigurnost i eksploataciju radnika, kao sigurne
faktore prestupništva
 Zločin je izraz revolta radnika, vid klasne borbe

Rešenje: ukidanje kapitalističkog načina proizvodnje - osnovne

protivrečnosti društva se, kako su smatrali predstavnici ove
škole, ne mogu rešiti na terenu prava, već klasnom
revolucijom

Shvatanja Marksa i Engelsa uticala su na mnoge kriminologe –

neki su uzrok porasta kriminaliteta tražili u propadanju ličnosti
u uslovima buržoaskog društva, a drugi u društvenoj strukturi i
ekonomskoj sferi.
Bonger /Willem Bonger/ je najvažnijim činiocem kriminaliteta
smatrao siromaštvo koje degradira ličnost bilo direktno
(razvijanjem sebičnosti i parazitizma), bilo u sadejstvu sa
alkoholizmom. Veće učešće pripadnika pojedinih rasa u
kriminalitetu tumačio je nepovoljnim ekonomskim i socijalnim
uslovima njihovog života
Bongeru se zameralo da je apsolutizovao dejstvo ekonomskih
činilaca
RANE AMERIČKE SOCIOLOŠKE
TEORIJE

 Prva istraživanja u SAD (s početka 20. veka) bavila

su se, pod uticajem evropske kriminološke tradicije
tog doba, proučavanjem pojedinca

 20-ih godina 20. veka, pod uticajem Tardovog i

Dirkemovog učenja, razvija se sociološka
orijentacija, koja je od tada dominantna u američkoj
kriminologiji
Ekološka teorija

 Vodeći predstavnici: Šo i Makej /Shaw & McKay/

Oni su 20-ih godina 20. veka započeli proučavanje distribucije
društveno nepoželjnih ponašanja u Čikagu, gradu koji je u to
doba karakterisao veliki priliv stanovništva iz unutrašnjosti, kao
i imigranata

 Odbacivši tada popularna rasna i kulturalna objašnjenja

delinkvencije, Šo i Makej su verovali da je ona rezultat
specifičnih sredinskih uslova života. Proučavajući „gradsku
socijalnu ekologiju‟ ustanovili su da su faktori delinkvencije
vezani za razvoj grada, odnosno društvenu dezorganizaciju do
koje dolazi u određenim gradskim područjima
 Postoji pet jasno odeljenih područja grada koja se prostiru oko
jezera Mičigen; u oronulim zgradama u centralnim zonama grada
(oko poslovnog jezgra) živi sirotinja i doseljenici; slamove u
kojima oni žive karakteriše društvena dezorganizacija i tu je
kriminalitet najveći, dok je u rezidencijalnoj zoni koja je udaljena
od centra i nastanjena pripadnicima bogatijih društvenih slojeva,
kriminalitet daleko niži
 Društvena dezorganizacija je ono što vodi u delinkvenciju. Nju
karakteriše: raspad socijalnih institucija i organizacija; neefikasnost
socijalne kontrole; postojanje kriminalnih područja i kulturna
transmisija delinkventnih obrazaca ponašanja. Ključni elementi
društvene dezorganizacije su: heterogenost i smenjivost
stanovništva, siromaštvo i rasturene porodice
Teorije kulturnog konflikta i kulturnog
raskoraka
 Ideje o sukobu između kulturnih normi različitih društvenih
grupa koje imaju vlastite vrednosne i normativne sisteme,
teorijski je uobličio Selin /Thorsten Sellin, 1938/. Prema njemu,
do kulturnog konflikta dolazi kada ljudi (pripadnici određene
grupe/zajednice) poštujući svoje, dođu u sukob sa normama
ponašanja drugih

Od posebnog značaja za kriminologe su sledeće dve vrste kulturnih

sukoba:
 Primarni kulturni sukobi, koji nastaju kada se pravne norme
jedne kulture primene na ljude odrasle u drugoj
 Sekundarni kulturni sukobi, koji nastaju kada članovi jedne uže
kulturne grupe stvaraju vrednosti koje su oprečne pravnim
normama

Teorija kulturnog raskoraka tvrdi da se delovi kulture menjaju

nejednakim tempom, što dovodi do poremećaja ravnoteže
kulturnog sistema u celini

 Iz ovih shvatanja, nastale su teorije potkultura i kontrakultura. U

američkoj sociologiji se tradicionalno pravi razlika između opšte
kulture (zajedničke za celo društvo) i potkulture (kulture posebne
društvene grupe, koja sadrži norme koje su suprotne
opštepriznatim)
Teorije kulturnog konflikta i kulturnog
raskoraka
Sukob sa kulturom srednje klase
 Koen /Albert Cohen, 1955/ smatra da je fenomen supkulture
(specifični kulturni milje u kome odrastaju mladi) glavni faktor
delinkvencije. Osnovni uzrok nastanka prestupničkih bandi i njihove
supkulture jeste otpor radničke omladine prema vrednostima i
kulturnim obrascima koje nameće srednja klasa, kao dominantna u
društvu

 Radnička omladina, naime, ne uspeva da te modele usvoji (deca iz

radničke klase ne uspevaju da tokom školovanja dostignu status koji je
nametnut kao poželjan) i doživljava statusnu deprivaciju koja proizlazi
iz frustracija

 Supkultura i identifikacija s alternativnim vrednostima postaju rešenje

za statusne probleme mladih iz nižih društvenih slojeva

 Društvo teži da konformizuje mlade uveravajući ih u vrednosti srednje

klase (materijalno blagostanje, stabilna porodica, uspešan posao itd.).
No, znatnom delu omladine je nedostižan stil života srednje klase (oni
nisu socijalizacijom opremljeni osobinama i znanjima potrebnim za
uspeh prema njenim standardima), pa nastaje dubok jaz između želja i
mogućnosti

 Oni iz viših slojeva imaju drugačiju startnu poziciju: socijalizacijom im

se podstiče samopouzdanje i ambicioznost, usmerenost ka cilju,
sticanju znanja i diploma, snažna volja, suzdržavanje radi kasnijeg
dobitka itd.
Sukob sa kulturom srednje klase (nastavak)

 Kod mladih iz nižih slojeva nastaju frustracije i odbacivanje

uobičajenih sredstava za postizanje ciljeva

 Premda je stil života srednje klase privlačan, postoje prepreke

vertikalne socijalne pokretljivosti

 Na strukturne društvene smetnje reaguje se identifikacijom sa

supkulturom (uključujući i delinkventnu)

 Delikventnu supkulturu Koen vidi kao negativističku -

supkulturna grupa odbacuje konvencionalne vrednosti i
usmerava svoje članove prema vandalizmu, nasilništvu i
preduzimanju rizika
Teorije kulturnog konflikta i kulturnog
raskoraka (nastavak)
Kultura niţe klase
Miler /Walter Miller, 1958/ kulturu niže klase vidi kao kontekst
koji proizvodi delinkvenciju gangova. Ta potkultura počiva na
sopstvenim vrednostima koje Miler naziva fokusnim
interesovanjima i navodi ih šest:
 Nevolja (biti u nevolji najčešće za omladinu iz niže klase znači imati posla
sa krivičnopravnim sistemom; roditelji žele da njihova deca izbegnu
nevolju, ali adolescenti ponekad stiču prestiž upadanjem u nevolju)
 Čvrstina (preokupiranost isticanjem vlastite muževnosti i ekstremnom
homofobijom (mržnjom prema homoseksualcima); Miler je smatrao da je
to posledica odrastanja u porodicama bez oca, odnosno nedostatka muške
figure za identifikaciju)
 Kefalo (imati kefalo u potkulturi niže klase znači biti snalažljiv i uspeti
nadmudriti druge, a ne biti nadmudren od strane drugih)
 Uzbuđenje (mnoge aktivnosti ljudi iz niže klase uključuju uzbuđenje i
rizično ponašanje; nakon dosadne svakodnevice tokom radne nedelje,
vikendom ljudi izlaze u grad, opijaju se, kockaju, tuku)
 Sudbina (ljudi iz niže klase imaju naročito fatalistički pogled na život, više
veruju u „sreću‟ nego u vlastite napore)
 Autonomija (ovo fokusno interesovanje koje podrazumeva odbacivanje
autoriteta i nenaklonost prema svakom ko pokušava da kontroliše njihovo
ponašanje pomaže da se opravda kršenje zakona i drugih normi)
 Miler smatra da u većini radnih porodica dominira majka, te da
je prezauzetost oca na poslu dovela dečake u teškoću da izgrade
svoj identitet muškarca
 Zato su za maloletnike tuče i drugi oblici antisocijalnog
ponašanja sredstvo izgradnje identiteta muškarca
Teorije kulturnog konflikta i kulturnog
raskoraka (nastavak)

Potkultura nasilja

 Volfgang /Marvin Wolfgang/ i Ferakuti /Franco Ferracuti/

su u knjizi Potkultura nasilja (1967) opisali nasilničku
potkulturu urbanih maloletnika

 Potkultura nasilja uključuje norme koje nalažu da se

na određene stimuluse (npr. uvredu) reaguje fizičkom
agresijom, kao očekivanom i socijalno poželjnom
reakcijom

 Volfgang i Ferakuti su ukazali na to da učinioci

ubistava koji pripadaju nasilničkoj potkulturi daleko
više vrednuju čast nego što se to čini u okviru
dominantne kulture. S druge strane, oni daleko manje
vrednuju ljudski život
 TEORIJE O UČENJU
Teorija diferencijalne asocijacije
Utemeljivač: Saderland /Edwin Sutherland, 1883-1950/

 Saderland je smatrao da je kriminalitet proizvod

diferencijane asocijacije (različitog povezivanja) sa
kriminalnim i nekriminalnim normama – osoba postaje
prestupnik zato što u njenim socijalnim kontaktima
preovlađuju pro-kriminalne, nad anti-kriminalnim
definicijama i obrascima

 Prestupničko ponašanje se, kao i svako drugo ponašanje, uči

u procesu komunikacije, odnosno u interakciji s drugima.
Uče se kako tehnike vršenja krivičnih dela, tako i specifična
opravdanja njihovog činjenja

 Tokom života pojedinac se identifikuje sa različitim

grupama i potkulturama, ali postaje delikvent onda kada
socijalizacijom usvoji devijantne (prestupničke) vrednosti

 Asocijacije, odnosno grupe koje generišu delinkventnu

potkulturu mogu biti: porodica, vršnjačke grupe, susedstvo
itd.

 Raznolikost, anonimnost i promenljivost urbanih društava

pogoduju stvaranju potkultura u koje pojedinac često stupa
igrom slučaja
Teorija diferencijalne asocijacije
(nastavak)

Saderlend je svoja shvatanja izneo u 9 tačaka:

1. Kriminalno ponašanje se uči (kriminalno ponašanje nije biološki

determinisano, odnosno urođeno)
2. Kriminalno ponašanje se uči u interakciji sa drugima, kroz
komunikaciju (učenje kriminalnog ponašanja se obavlja kroz
interpersonalnu interakciju)
3. Glavni deo učenja se odvija u okviru prisnih grupa (ljudi uče
kriminalno ponašanje od ljudi sa kojima su emocionalno povezani;
ono se ne uči posredstvom mas-medija)
4. Učenje kriminalnog ponašanja obuhvata: savlađivanje tehnika
vršenja zločina i specifičnu usmerenost motiva, opravdavanja
i stavova (uči se kako da se izvrši zločin i kako da se njegovo
vršenje opravda)
5. Način usmeravanja motiva se usvaja iz definicija kojima se
kršenje zakona smatra poželjnim ili nepoželjnim (u
interakcijama se uči i to da li će se pravne norme odrediti kao
vredne poštovanja ili kao one koje zaslužuju da budu prekršene)
6. Pojedinac postaje prestupnik zato što je izložen većem broju
definicija kojima se kriminalno ponašanje određuje kao
poželjno, nego definicija kojima se ono određuje kao
nepoželjno (ljudi krše zakonske norme onda kada usvoje više stavova
kojima se kriminalno ponašanje određuje kao poželjno, nego stavova kojima
se favorizuje poštovanje zakona)
7. Asocijacije [kontakti, druženja] variraju po intenzitetu, učestalosti,
trajanju i prvenstvu (efekti asocijacija variraju po četiri dimenzije; one
zavise od toga koliko u proseku traju, koliko su učestali, koliku važnost neko
pridaje određenom kontaktu (intenzitet) i na kom uzrastu je do asocijacije
došlo (prioritet); asocijacije će imati veći uticaj ukoliko su učestalije, duže
traju, događaju se rano u životu i uključuju osobe čije stavove i prijateljstvo
pojedinac visoko vrednuje)
8. Proces učenja kriminalnog ponašanja obuhvata sve one
mehanizme koji su deo svakog učenja (pro-kriminalna
socijalizacija uključuje iste mehanizme kao i socijalizacija kojom se
usvaja poštovanje zakonskih normi)
9. Premda je kriminalno ponašanje izraz opštih potreba i vrednosti,
ono se ne može njima objašnjavati, jer je i nekriminalno
ponašanje izraz tih istih potreba i vrednosti (motivi nisu
dovoljni da objasne kriminalno ponašanje; primera radi, želja za
novcem neke će ljude motivisati da prekrše zakon, dok će većinu
motivisati da se dobro obrazuju i marljivo rade; zato se i drugi
faktori moraju uzeti u obzir)

Ocena doprinosa teorije:

Teorija diferencijalne asocijacije je ostvarila ogroman uticaj u
kriminologiji i doživela brojne empirijske potvrde: ona
predstavlja uverljivo objašnjenje mnogih oblika delinkvencije.
Jedan od glavnih prigovora koji su joj upućeni tiče se
uzročnog redosleda (dileme tipa „kokoška-jaje‟) odnosno
pitanja do čega je prvo došlo: do druženja sa delinkventim
vršnjacima ili vlastitog delinkventnog ponašanja? Drugi
prigovor odnosi se na neuspeh teorije da objasni određena
kriminalna ponašanja – npr. zločine koje samostalno vrše
određene individue, a za koje se ne može reći da su naučena
ponašanja (npr. mnoga ubistva, silovanja i dr.). Saderland je
kritikovan i zbog zanemarivanja značaja mas-medija za učenje
kriminalnog ponašanja
 TEORIJE O UČENJU

Akersova teorija socijalnog učenja

 Akers /Ronald Akers/ je proširio teoriju diferencijalne

asocijacije tako što je uključio i aspekt „pojačavanja‟
(koncept teorije socijalnog učenja). Prema Akersu:
 Učvršćivanje nekog ponašanja zavisi od posledica
(nagrađivanja ili kažnjavanja) koje ga prate (operantno
uslovljavanje). Kažnjavanje nekog ponašanja dovodi do
njegovog izbegavanja, dok pozitivan ishod dovodi do
njegovog učvršćivanja
 Da bi subjekt nešto učinio, potrebno je najpre da bude
motivisan bilo nagradom (pozitivno pojačavanje), bilo
uklanjanjem nečega za njega neprijatnog (negativno
pojačavanje)
 Poseban proces u kome devijantno ponašanje postaje
preovlađujuće u odnosu na konformističko naziva se
diferencijalno pojačavanje (devijantno ponašanje se više
nagrađuje nego konformističko)
 TEORIJE DRUŠTVENOG
PRITISKA
Mertonova teorija anomije

Robert Merton je smatrao da je uzrok zločina anomija.

Svoju teoriju je izložio u eseju Društvena struktura i
anomija (1938).
Anomija je društveno stanje koje karakteriše
nemogućnost da se kulturom nametnuti društveni
ciljevi ostvare legalnim sredstvima. Ona, dakle,
označava neusklađenost ciljeva (vrednosti) i sredstava
za njihovo postizanje

Merton stavlja naglasak na individualnu reakciju

pojedinca na stanje anomije i iznosi 5 tipova
adaptivnih modela:
 Konformizam (prihvataju se i ciljevi kulture i
institucionalizovana sredstva)
 Inovativnost (prihvataju se ciljevi, ali se odbacuju
sredstva)
 Ritualizam (odustaje se od ciljeva, ali se ritualno
pridržava pravila)
 Povlačenje (odustaje se i od ciljeva i sredstava)
 Pobuna (odbacuju se i ciljevi i sredstva i zamenjuju se
Mertonova teorija anomije (nastavak)

 Nasuprot prvom modelu prihagođavanja

(konformizmu), preostali podrazumevaju
devijantno ponašanje. Poslednji tip prilagođavanja
– pobuna, karakterističan je za pripadnike
revolucionarnih i terorističkih grupa koje teže da
stvore novo društvo

 Kritika Mertonove teorije: Neki autori su osporili

zaključak koji proističe iz Mertonove koncepcije da
su devijantnosti i kriminalitetu najskloniji pripadnici
nižih slojeva. Pored toga, neki kritičari ukazuju da je
Mertonovo shvatanje anomije koncipirano u doba
Velike krize i da ono ne odgovara američkom
društvu iz druge polovine 20. veka

 Ipak, čini se nespornim da se Mertonova teorija

generalno može primeniti u objašnjavanju
određenih tipova kriminalne aktivnosti
 TEORIJE DRUŠTVENOG
PRITISKA
Delinkvencija i mogućnost

Klauard /Cloward/ i Olin /Ohlin/ su 1960. godine dalje

razvili Mertonovo učenje, posebno ukazujući na uticaj
supkulture mladih: delinkventima su nepristupačna
legitimna sredstva za postizanje kulturalno postavljenih
ciljeva, pa oni zadovoljenje svojih potreba pokušavaju da
ostvare uključivanjem u supkulture

Postoje tri vrste supkulture mladih:

 Kriminalna supkultura (u područjima gde postoji
organizovani kriminal)
 Konfliktna supkultura (nezadovoljstvo se izražava kroz
nasilje maloletničkih bandi)
 Supkultura povlačenja (nisu uspeli ni legitimnim niti
alternativnim sredstvima, pa se povlače i stvaraju grupe čije
pripadnike obično povezuje zloupotreba droga)

 Na odluku mladih o ulasku u svet kriminalaca u velikoj meri

utiču uzori koji im se nameću bilo u neposrednim kontaktima sa
starijim prestupnicima, bilo posredstvom medija i popularne
kulture (koji često kao da teže popularisanju poznatih lica iz
kriminalnog sveta)
Tehnike neutralizacije
Odgovarajući na pitanje: „zašto ljudi krše norme u čiju
osnovanost veruju‟, Sajks i Maca /Sykes & Matza, 1957/
ukazuju na to da delikventi zapravo nisu okrenuti
protiv normi i vrednosti društva, već da uspevaju da
neutrališu moralne kočnice.
Prestupnik mora opravdati svoje delinkventno
ponašanje i osloboditi se osećanja krivice. On to
postiže posredstvom „neutralizacija‟, kojih ima 5
osnovnih vrsta:

 Poricanje odgovornosti za delinkventni čin (doveden sam u ovu

situaciju bez svoje krivice)
 Poricanje povrede (ma nije to ništa; niko neće biti povređen)
 Poricanje žrtve (to je i zaslužila; sama je to tražila)
 Osuda onih koji osuđuju (policija i pravosuđe su korumpirani,
gori od mene; zašto ne bih i ja mogao prekršiti zakon)
 Pozivanje na višu lojalnost (prijatelj se mora braniti)
 KONTROLNE TEORIJE

Spoljašnja i unutrašnja kontrola

Rajs /Albert Reiss, 1951/ smatra da delinkvenciju izaziva

odsustvo lične i društvene kontrole. Prva je
internalizovana, dok se druga realizuje delovanjem
pravnih i neformalnih društvenih sankcija

Naj /Ivan Nye, 1958/ ukazuje da na sprečavanje

delinkvencije utiču tri vrste kontrole:
 direktna kontrola (povezana sa kažnjavanjem od strane
pravosudnih organa)
 indirektna kontrola (od vršenja zločina se odustaje da se
time ne bi izazvali patnja i razočaranje bližnjih), i
 interna kontrola (delovanjem savesti)
 KONTROLNE TEORIJE

Teorija suzdrţavanja

Rekles /Walter Reckless, 1961/ smatra da snažne unutrašnje

i ojačane spoljašnje brane doprinose tome da se
pojedinac uzdrži od delinkventnog ponašanja

Postoje dve vrste „brana‟ od upuštanja u prestupničko

ponašanje:

 unutrašnje brane (osobine ličnosti – snažan ego; razvijen

superego; jaka samokontrola, visoka tolerancija na
frustracije itd.) i
 spoljašnje brane (društvena kontrola; efikasni mehanizmi
jačanja normi itd.)
 KONTROLNE TEORIJE

Hiršijeva kontrolna teorija

Hirši /Travis Hirshi, 1969/ smatra da je delinkventni akt
rezultat kidanja veza između pojedinca i društva
 Ta veza ima sledeće elemente:
 Povezanost (ljudima je važno mišljenje onih koje vole i
poštuju; želja da ih ne razočaraju može učiniti da se uzdrže
od delinkventnog ponašanja)
 Posvećenost (što više energije i emocija ljudi ulože u
prosocijalne aktivnosti, više mogu izgubiti ukoliko se
upuste u delinkventno ponašanje)
 Angažovanost (okupiranost konvencionalnim aktivnostima
onemogućava mnoge da se delinkventno ponašaju)
 Verovanje (osobe koje prihvate konvencionalni sistem
vrednosti u nižem su riziku od upuštanja u delinkventno
ponašanje nego oni koji ovaj sistem vrednosti odbace)

Za Hiršija, dakle, pravo pitanje nije zašto neko vrši zločin, već
zašto se mnogi uzdržavaju od njegovog vršenja.
Povezanost sa drugima učiniće da se delinkventim
ponašanjem može previše izgubiti u socijalnom smislu, što
će doprineti da se ljudi sa socijalnim vezama uzdrže od
prestupničkog ponašanja
TEORIJE DRUŠTVENE
REAKCIJE
Nova društvena odbrana

 Nastaje nakon II svetskog rata - godinom začetka

smatra se 1946. godina, kada je Filipo Gramatika u
Đenovi osnovao Centar za proučavanje društvene
odbrane

 Deli se u 2 struje:
 ekstremnu (glavni predstavnik: Gramatika) i
 umerenu (glavni predstavnik: Ansel)

 Pripadnici ekstremne struje zagovaraju dejuridizaciju

(nepotrebnim su proglašeni pojmovi poput: krivičnog
prava, kazne, zločina, prestupnika, a uvode se pojmovi
antisocijalnog ponašanja i kurativnih, vaspitnih i mera
odvajanja prilagođenih ličnosti učinioca)

 Umerena struja ne odbacuje krivično pravo, ali favorizuje

specijalnu prevenciju i rehabilitaciju prestupnika

Kritika ove škole: ostalo je otvoreno pitanje učinka

resocijalizacije kao svrhe kažnjavanja; vodi preteranoj blagosti
prema učiniocima koji se tretiraju kao pacijenti koje treba lečiti
 Interakcionizam

 Osnovna teza: „Pojedinac nije devijantan zato što je

izvršio određeno delo, već zato što je društvo to delo
i tog učinioca označilo devijantnim‟ (Tannenbaum)

 Dominantne društvene grupe su te koje imaju moć

da neka ponašanja označe/definišu kao devijantna

 Devijanti (i delinkventi) dolaze u sukob sa

dominantnim društvenim grupama i u toj interakciji
nastaje i učvršćuje se odstupajuće ponašanje
Teorija etiketiranja

Predstavlja konkretizaciju teorije socijalnog

interakcionizma

 Teorija upućuje na tri osnovna pitanja:

 Definicije devijantnosti i kriminaliteta
 Diskriminaciju u primeni zvaničnog etiketiranja i
sankcija
 Posledice etiketiranja na nastavak kriminalnog
ponašanja

 Definicije kriminaliteta i devijantnosti su

relativne
 Devijantnost se ne tiče ponašanja, već je rezultat
toga kako drugi ocenjuju to ponašanje

 Lepljenje etikete devijantnosti

 Neki ljudi i neka ponašanja imaju više šanse da
budu stigmatizovani i ocenjeni kao devijantni
 Ljudi koji imaju moć stigmatizuju i lepe etikete
onima bez moći
Teorija etiketiranja (nastavak)
Negativne posledice etiketiranja:
 Interakcije sa drugima oblikuju subjektovo poimanje samog
sebe
 Pojačavanje devijacije
 Dramatizovanje „zla‟
Čepmen /Denis Chapman/ ukazuje da se stvara stereotip kriminalca
kao lica koje pripada nižim društvenim slojevima. Stereotip izaziva
odbojnost kod viših slojeva, razvija kod njih osećanje ugroženosti,
dok sa druge strane upućuje organe formalne socijalne kontrole da
potencijalne učinioce zločina traže među pripadnicima tih grupa

Lemert /Edwin Lemert/ razlikuje:

 Primarnu devijaciju – primarno devijantno ponašanje , i
 Sekundarnu devijaciju – koja nastupa kod osobe koja je
uhvaćena i etiketirana i koja nastavlja sa devijantnim
ponašanjem jer joj društvo sve više onemogućava povratak
među konformiste i učvršćuje njen devijantni identitet
kažnjavajući je svaki put sve teže

Teorija etiketiranja stoji nasuprot postavkama o efektu zastrašivanja

krivičnopravne reakcije. Dok teorije o zastrašivanju kažu da na
opadanje kriminaliteta utiče pretpostavljeni rizik hapšenja i
kažnjavanja, teorija etiketiranja upućuje da označavanje nekog lica
prestupnikom pojačava rizik njegovog daljeg prestupničkog
ponašanja
Zasluge i kritika teorije etiketiranja

Zasluge:
 Doprinela realnijem sagledavanju
prestupničkog ponašanja
 Skrenula pažnju na mehanizme
stigmatizacije

Kritika:
 Istraživanja nisu uspela da konzistentno podrže
njene argumente
 Pojedinac se vidi kao pasivan
 Nije uspela da objasni primarnu devijaciju
 Zanemaruje kriminalitet moćnih
 RADIKALNA KRIMINOLOGIJA

 Nastaje krajem 60-ih godina 20. veka na Zapadu

(najpre u Engleskoj, pa u SAD i drugim zapadnim
zemljama)

 Za teorijski okvir uzima se teorija konflikta

 Postoje dva bazična pogleda na društvo: 1) društvo je

okvir i izraz konsenzusa i 2) društvo je kontekst
konflikta
 Perspektiva konsenzusa - društvene institucije
pomažu da se izgradi društvena stabilnost
 Konfliktna perspektiva
 konflikt je „fundamentalni aspekt društva koji nikada
neće biti potpuno razrešen‟
 društvene institucije služe interesima moćnih, a država
ne reprezentuje zajedničke interese svih (opšti interes),
niti pravdu
 RADIKALNA KRIMINOLOGIJA
(nastavak)

 Osnovna teza - klasni odnosi proizvode

prestupništvo

 Nekolicina ljudi u kapitalističkom društvu ima bogatstvo i

moć

 Bogati koriste svoju moć da siromašne zadrže u toj poziciji

 Krivično pravo reflektuje interese moćnih

 Prestupnici su normalni ljudi koji vrše zločine zato što su

pritisnuti bedom

 Krivičnopravni sistem ne deluje na uzroke kriminaliteta

 Sistem mora postati pravičniji – nužna je socijalna i

ekonomska reforma
RADIKALNA KRIMINOLOGIJA
(nastavak)

Za radikalne kriminologe kriminalitet

predstavlja:

 Kršenje politički definisanih prava (prava na

pristojnu ishranu i stanovanje, ljudsko
dostojanstvo i samoodređenje)
 Izraz protivrečnosti kapitalizma; Kriminalitet je
vid klasne borbe, a pravo je sredstvo u rukama
vladajućih

Kvini /Quinney/ deli kriminalitet na:

 kriminalitet represije i dominacije (vrše ga pripadnici
vladajućih slojeva)
 kriminalitet eksploatisanih društvenih klasa (čine ga
krivična dela prilagođavanja (npr. imovinski kriminalitet) i
krivična dela otpora)

Radikalni kriminolozi smatraju da je neophodno

istraživati imperijalizam, rasizam, kapitalizam,
seksizam i druge sisteme eksploatacije
Istraţivanja bazirana na postavkama
teorije konflikta pokazala su da:

 Delinkventi iz nižih društvenih slojeva imaju

znatno više šanse da budu registrovani od strane
policije nego što je to slučaj sa delinkventima koji
pripadaju višim društvenim slojevima

 Sudovi češće teže kažnjavaju ljude bez moći i

pripadnike nižih slojeva/marginalnih grupa
Zasluge i kritika radikalnog pristupa

Zasluge:
 Proširen je predmet kriminologije i na oblast
reagovanja na kriminalitet
 Zalaganje za ukidanje kazne lišenja slobode
doprinelo je uvođenju alternativa kazni zatvora

Kritika:
 Insistiranje na ekonomskim i političkim činiocima
 Čoveka–učinioca krivičnog dela, nigde nema: on je
sveden na političko biće, aktera klasne borbe
Kritička kriminologija - osnovne
postavke

 Kriminalitet je u funkciji kapitalističkog

načina proizvodnje

 Siromašni (proletarijat) uključeni su u

ulični kriminalitet, dok bogati (buržoazija)
vrše dela koja se ne definišu kao zločini
(rasizam, seksizam itd.)

 Siromašni slojevi se kontrolišu

zatvaranjem, dok viša klasa odvraća pažnju
srednjoj klasi putem stvaranja straha od
nižih društvenih slojeva
Kritička kriminologija danas

U njenom krilu može se zapaziti nekoliko

orijentacija kojima je zajedničko to što
nastavljaju kritiku formalne socijalne
kontrole kriminaliteta i traže njenu
transformaciju – šanse i blagostanje moraju
biti ravnomernije raspoređeni

Pravci:

Levi realizam
Postmodernizam
Mirotvorna kriminologija
Abolicionizam/anarhizam i
Feminizam
 Levi realizam
 Nastao 80-ih godina 20. veka kao reakcija na „levi idealizam‟
marksistički orijentisanih autora koji su ulični kriminalitet
tretirali kao političku pobunu i neizbežan ishod neprijateljstva i
otuđenja koje izaziva kapitalizam
Predstavnici: Jang /Young/, Džons /Jones/ i Meklin /MacLean/

 U okviru ovog pravca zahteva se da se kriminalitet sagledava

kao realna pojava i to iz ugla onih koji od njega najviše stradaju,
kao i onih koji su sa njim u najvećem dodiru, uključujući: žrtve i
njihove porodice, prestupnike , policiju i predstavnike
pravosuđa
 Siromašni i marginalizovane društvene grupe najviše pate od
uličnog kriminaliteta i njihov strah od kriminaliteta je realan.
Autori u okviru ovog pravca smatraju da su prevencija i
kontrola kriminaliteta od suštinske važnosti
 Mere koje treba primeniti uključuju: unapređenje socio-
ekonomskih uslova, razvijanje koncepta policijskog delovanja u
zajednici, razvijanje mehanizama obeštećenja žrtava i primena
kazne zatvora samo prema prestupnicima koji zaista
predstavljaju pretnju bezbednosti zajednice
 Saznanja o zločinu i policijskom delovanju moraju biti
utemeljena na empiriji
 Kontrola kriminaliteta ne sme ignorisati stvarnu viktimizaciju
radnika, žena, manjina (tj. onih segmenata populacije koji od
kriminaliteta najviše stradaju)

 Klasne razlike i siromaštvo generišu kriminalitet – „relativna

deprivacija‟ i marginalizacija su ključni faktori
Postmodernizam u kriminologiji

 Ostvaruje uticaj krajem 20. i početkom 21. veka

 Odbacuje „privilegovan‟ status „naučne‟

kriminologije (karakteristične za modernizam)

 Zastupa relativistički pristup devijantnosti

 Kriminologija je produžena ruka socijalne kontrole

 „Konstitutivni kriminolozi‟ priznaju da su kriminolozi
suodgovorni za način na koji se o kategorijama zločina i
njegove kontrole izveštava svakodnevno i nastoje da
razviju praksu kriminologije stvaranja vesti, koja bi se
suprotstavila mitovima, stereotipima i konstrukcijama
koje su usmerene na održavanje nejednakosti i
isključivanje pojedinih grupa ljudi
Mirotvorni pravac

Vodeći predstavnik je Ričard Kvini /Richard

Quinney/, koji kombinuje ideje gandizma,
marksizma i budizma

U okviru ovog pravca ističe se sledeće:

 Kriminalitet je jedan od mnogih oblika ljudske patnje

 Glavna uloga kriminologije jeste da promoviše društvo

u kome vlada mir

 Kažnjavanje pre podstiče nego što zastrašuje

prestupnike

 Treba tražiti humanistička rešenja za problem

kriminaliteta (izlaz je u socijalističkom humanizmu).
Umesto „negativnog mira‟ kojim se red uspostavlja
primenom nasilja i koji doprinosi porastu opšteg nivoa
nasilja u društvu, potrebno je uspostaviti „pozitivni mir‟
– pozitivni mir postoji samo onda kada je uspostavljena
socijalna pravda
Abolicionizam

Nastao u evropskoj kriminološkoj

tradiciji

Predstavnici: Kristi /Nils Christie/ i

Hulsman /Louk Hulsman/

Pristalice ovog pravca kritikuju

tradicionalne oblike kažnjavanja i
promovišu ideje restorativne pravde

Restorativna pravda, prema

pripadnicima ovog pravca, ima
kapacitet da bude adekvatan i
dugotrajan odgovor na kriminalitet, jer
zahteva učešće žrtve, prestupnika i
zajednice u donošenje odluka
Feministički pristup

 Odbacuje se „muškocentrična‟ kriminologija,

koja se proglašava „slepom‟ za rodne razlike

 Pravci:
 Liberalni feminizam: polne razlike u stopama kriminaliteta
uzrokovane su rodnim razlikama u socijalizaciji

 Radikalni feminizam: patrijarhat prethodi kapitalizmu; polna

pripadnost je važnija od klasne; muška dominacija, a ne
klasno potčinjavanje je izvor podređenosti žena

 Socijalistički feminizam: kapitalizam i patrijarhat su

podjednako važni

 Multikulturalni feminizam: naglašava važnost rasne i etničke

pripadnosti, pored polne i klasne
Glavne teme feminističkih istraţivanja

 Viktimizacija žena
 70-ih godina 20. veka istraživanja su pažnju
javnosti skrenula na probleme nasilja u
porodici i silovanja, koje daleko češće trpe
žene

 Rodne razlike u pogledu kriminaliteta

 Niže su stope prestupništva žena
 „Muškost‟ i kriminalitet: rodna socijalizacija
muškaraca je drugačija od rodne socijalizacije
žena
Objašnjenja kriminaliteta ţena sa
pozicija feminističkog pristupa

 Feministkinje najpre postavljaju pitanje

generalizibilnosti – mogu li se tradicionalne
teorije primeniti na žene?

 Muškarci i žene u kriminalitetu učestvuju

različito, na različit način vrše krivična dela
(premda je nepoznanica kolike su zapravo
stvarne razmere kriminaliteta žena)

Rodno podeljen proces porodičnog života utiče

na kriminalitet i na učešće muškaraca i žena u
njemu
 Patrijarhalni: otac radi, majka ostaje kod kuće;
polne razlike u stopama kriminaliteta su velike

 Demokratski: oba roditelja rade izvan kuće; polne

razlike s obzirom na učešće u prestupništvu su
manje
NOVIJE KRIMINOLOŠKE
TEORIJE
TEORIJA RACIONALNOG IZBORA

Teorija o zločinu kao odabranom

ponašanju
Vilson i Hernstajn /Wilson & Herrnstein, 1985/ smatraju da
ljudi imaju mogućnost izbora ponašanja, a da na to
kakav će izbor napraviti utiču kako biološki faktori,
tako i učenje. Razvijanje savesti pojedinca (učenjem
unutar porodice i kroz razne društvene interakcije),
najbolja je prevencija vršenja krivičnih dela

Teorija o rutinskim aktivnostima

 Tvorci teorije o rutinskim aktivnostima, Koen i
Felson /L. Cohen & M. Felson, 1979/ iznose sledeće: da
bi došlo do izvršenja kriminalnog čina, neophodno je
da se steknu sledeći uslovi:
 Motivisani prestupnik
 Pogodna meta (osoba; objekat)

 Odsustvo čuvara/zaštitnika

Ukoliko nije ispunjen neki od ova tri uslova, do izvršenja

zločina neće doći, te s toga preventivne aktivnosti treba
da budu usmerene na svaki od njih
 NOVE TEORIJE ŢIVOTNE
SREDINE

Do aktualizacije ekološke teorije i shvatanja

Čikaške škole, dolazi u drugoj polovini 20.
veka

Neki autori ukazuju na „prostor‟, kao posebnu

(četvrtu) dimenziju kriminaliteta:
 kriminalitet varira od naselja do naselja, kao i od
jednog do drugog mesta unutar istog grada (uticaj
velikih tržnih centara, saobraćajnih čvorišta,
dezorganizovanih delova grada itd.)
 moguće je razvijati nove oblike prevencije
zasnovane na saznanjima o prostornoj distribuciji
kriminaliteta na nekom području
 NOVE TEORIJE ŢIVOTNE
SREDINE

Zločin i prirodna okolina

 Felson /Marcus Felson, 2006/ smatra da kriminalitet

ima svoj sopstveni ekosistem

 Zločini proističu iz šireg ekosistema unutar kojeg

zločinac i žrtva zavise jedan od drugog

 Međutim, život (tj. potreba za preživljavanjem)

nagoni ljude i da teže sigurnosti, čime se otvaraju
mogućnosti za mere redukcije kriminaliteta

 Redukcija kriminaliteta ostvaruje se delovanjem na

njegov ekosistem, odnosno otklanjanjem uslova i
prilika za vršenje zločina
 TEORIJE KULTURALNE
KRIMINOLOGIJE
Zločin i njegova kontrola kao kulturni
fenomeni
Kulturalni kriminolozi (Ferel /Jeff Ferrell, 2006/ i drugi) ukazuju na ulogu
kulture (odnosno stilova, simbola, različitih supkultura, mas-medija i
dr.) u oblikovanju kako kriminalnog fenomena (obeležja krivičnih dela i
učinilaca), tako i krivičnopravne reakcije. Oni smatraju da kriminologija
ne treba da se bavi samo izučavanjem prestupnika i onoga što oni čine,
već mora uključiti i načine na koji se kriminalitet opaža od strane
drugih, kao i naročita značenja koja zločini imaju za učinioce, žrtve,
predstavnike krivičnopravnog sistema i građane. Posebno je važno
istražiti uticaj sredstava masovne komunikacije i popularne kulture na
imidž kriminaliteta i praksu organa formalne socijalne kontrole.
Centralno pitanje je, dakle: kakav se imidž zločina stvara u mas-
medijima.
Kulturalni kriminolozi primenjuju specifične metode istraživanja (u prvom redu
etnografski metod koji podrazumeva dugotrajno, temeljno istraživanje na terenu
i produbljenu analizu sadržaja radi otkrivanja značenja).

Kriminalitet i mediji
U okviru kulturalne kriminologije, posebna istraživačka pažnja je usmerena
na medije, odnosno način na koji mediji predstavljaju kriminalitet,
učinioce i krivičnopravni sistem. Mediji su, kako smatra Kid-Hjuvit
/David Kidd-Hewitt, 1995/, jedno od najznačajnijih sredstava
manipulacije javnošću, jer selektivno iskrivljuju podatke, stvarajući
lažnu sliku o kriminalitetu koja promoviše stereotipe, pristrasnost,
predrasude i grubo pojednostavljivanje stvari. Mediji su odgovorni za
manipulacije i raspirivanja straha kod ljudi, kao i popularisanja nasilja
 TEORIJE KULTURALNE
KRIMINOLOGIJE

Šizofrenija zločina

Berk /Roger Burke, 2007/ ukazuje na kontradiktorni

dualizam odnosa savremenih društava prema
kriminalitetu

Naime, s jedne strane se širi propaganda kojom se tvrdi

da je jedini izlaz u „ratu protiv kriminaliteta‟ i donošenju
zakona kojima se ljudska prava značajno ograničavaju
dok, s druge strane, kriminalitet dobija karakter
univerzalne pojave. Tako isti oni ljudi koji zahtevaju da se
„rat sa kriminalcima dobije po svaku cenu‟, u realnom
životu i sami vrše brojne delikte (u oblasti biznisa,
saobraćaja prometa „rekreativnih droga‟ i dr.)
 TEORIJE O MUŠKOSTI

 Globalno i univerzalno, muškarci vrše daleko

više (posebno nasilničkih) krivičnih dela u
odnosu na žene
 Postavlja se pitanje: da li je to rezultat
bioloških polnih razlika ili pak vaspitanja,
odnosno rodne socijalizacije?

Objašnjenje muške nasilnosti koje daje

Segalova
Smatrajući da je silovanje žena od strane njihovih
muških partnera vid terora kojim se one čine
zavisnim, Segalova /Lynne Segal, 1990/ ističe da je
neophodno proučiti način na koji društvo
posredstvom svojih kulturnih definicija,
izjednačavajući muškost sa agresivnošću, ohrabruje
muško nasilje prema ženama
 TEORIJE O MUŠKOSTI

Muškost kao strukturna akcija

 Meseršmit /James Messerschmidt, 2006/ ukazuje da u

svakoj sredini postoje društveni običaji koji nalažu
na koji se način ispoljavaju muškost i ženskost, a ljudi
usklađuju svoje aktivnosti sa tim modelima

 „Muškost‟ i „ženskost‟ nisu biološki određeni – rod

je strukturna kategorija

 Inače, svaka aktivnost ljudi odvija se u određenom

ambijentu koji karakterišu socijalno-strukturna
sputavanja
 TEORIJE O POSTIĐIVANJU I
KOMUNITARNOM PORETKU

Teorija reintegrativnog postiđivanja

 Teoriju je utemeljio Brejtvejt /John Braithwaite, 1989/.

Prema ovom autoru, postoje dve vrste postiđivanja
prestupnika unutar društvene zajednice: reintegrativno i
dezinegrativno

 Reintegrativno postiđivanje je efikasnije od

kažnjavanja
 Ono ne isključuje prestupnika, već osuđujuje samo njegov
čin, a prestupniku pruža priliku da se reintegriše u zajednicu
(reintegracija doprinosi sprečavanju povrata)

 Ove ideje snažno uticale na afirmisanje restorativne

pravde
Komunitarna teorija društvenog
poretka
 Kordela /Peter Cordella, 1996/ razlikuje sledeće
tipove društvenog poretka (i pratećih
obrazaca za uspostavljanje jedinstva):
 Prvi, zasnovan na ličnoj osnovi (baziran na uzajamnom
poverenju i zavisnosti članova zajednice)
 Drugi, organski (baziran na osećanju društvene dužnosti)
 Treći, atomistički (racionalno prilagođavanje kojim se
uzima u obzir primena pravne prinude)

Birokratizovane pravosudne institucije mogu

veoma malo da utiču na kriminalitet. Nasuprot
njima, obrasci prilagođavanja zasnovani na ličnoj
osnovi (koji uključuju dva bitna principa:
jednakost i slobodu) imaju daleko veće izglede u
prevenciji kriminaliteta. Međutim, pretpostavka
za jačanje ličnih obrazaca za uspostavljanje
jedinstva jeste promena postojećeg ekonomskog
i političkog života u celini
 TEORIJE ŢIVOTNOG CIKLUSA

Teorija o devijantnosti tokom ţivotnog

puta
 Životni put – putanja kroz različite životne dobi
Sempson i Laob /Sampson & Laub, 1990/ smatraju da važni
životni događaji poput zaposlenja, stupanja u brak, roditeljstva
mogu biti prekretnice kada je reč o devijantnom i kriminalnom
ponašanju, odnosno trenuci kada može doći do odustajanja od
kriminalnog ponašanja. U tom smislu naročito povoljan uticaj
imaju zadovoljstvo poslom i privrženost bračnom partneru

Teorija o kriminalnim karijerama

 Blamstajn i Koen /Blumstein & Cohen, 1987/ ukazuju da
pokazatelji razvijenosti kriminalne karijere jesu: težina dela,
intenzitet ktiminalne delatnosti, verovatnoća hapšenja tokom
života, , trajanje lišenja slobode i trajanje kriminalne karijere.
Veliki deo prestupnika okončava svoju kriminalnu karijeru do
30. godine – oni koji i kasnije nastave sa kriminalnom
aktivnošću mogu se smatrati habitualnim kriminalcima
 INTEGRATIVNE TEORIJE

Integrativne teorije nastoje da objedine polazna

stanovišta različitih pravaca u kriminologiji, kako bi
se izgradile uspešnije etiološke koncepcije

1. Opšta paradigma kriminalnosti

 Vila /Bryan Vila, 1996/ smatra da su osobine čoveka rezultat
kumulacije kognitivnih, afektivnih, fizičkih i socijalnih efekata
niza događaja koji su doveli do izgradnje određenog strateškog
načina ponašanja tokom života
 Tako su neki ljudi razvili kriminalnost, životni stil koji
karakteriše naglašena primena sile, obmana, podmuklost, dok
samog učinioca karakterišu egocentričnost, ravnodušnost prema
potrebama i patnji drugih i niska samokontrola
 Delovanje svakog faktora treba posmatrati u kontekstu svih
drugih, a ne izolovano

 Vila smatra da će kriminaliteta uvek biti u društvu - strategije

vršenja zločina i strategije njegovog sprečavanja
(kontrastrategije) neprestano podstiču razvoj jedna druge. Ipak,
razmere kriminaliteta je moguće uspešno kontrolisati primenom
adekvatnih kontrastrategija
 INTEGRATIVNE TEORIJE

2. Recipročna teorija o kriminalnosti i

nekriminalnosti
Barak /Gregg Barak, 2004/ pristupa fenomenu nasilja interdisciplinarno i
posmatra ga na interpersonalnom, institucionalnom i strukturalnom nivou.
Upućuje na to da veliki broj unutrašnjih i spoljašnjih činilaca grade
ambijent koji vodi u nasilje ili nenasilje (uzajamno dejstvo sfera
interpersonalnog, institucionalnog i strukturalnog nasilja i nenasilja ima
recipročne i kumulativne efekte na nastanak i umnožavanje
neprijateljskih ili solidarnih odnosa). Borba između nasilja i nenasilja
zapravo je borba između tenzija neprijateljstva i kooperativnosti unutar
jedne zajednice. Što je više pristunih osobina nasilja (ili nenasilja) na
različitim nivoima, to je veća mogućnost njegovog pojavljivanja.
Svaki je čovek manje ili više sposoban da stekne karakteristike i
prosocijalnog i antisocijalnog ponašanja, kao i da razvije puteve ka
nasilju i nenasilju

3. Integrativno-sistemska teorija o
antisocijalnom ponašanju
Robinson /Matthew Robinson, 2006/ navodi da čovek odlučuje da li će
izvršiti zločin ili ne, a faktori koji na njega utiču mogu se podeliti na
faktore rizika i faktore zaštite
 On navodi više od 60 takvih činilaca kriminaliteta koji uvećavaju
(faktori rizika) ili smanjuju (faktori zaštite) verovatnoću antisocijalnog
ponašanja
 TRIANGULACIJA TEORIJA

 U širem smislu, triangulacija podrazumeva

upotrebu različitih teorijskih pristupa u
konkretnom istraživanju

 Koristi od triangulacije:
 Brana protiv teorijskog zastranjivanja
 Testira se više teorijskih postavki odjednom
 Sistematski i stalni međuodnos teorija – od
značaja za dalji razvoj kriminologije kao nauke

Jer: nijedan teorijski okvir ne

obezbeđuje potpuno i univerzalno
objašnjenje zločina