 Филозофија 

Александра Владисављевић
 Садржај
 Рене Декарт
  Расправа о методи
 Интуиција, индукција и дедукција.
 Мислим, дакле јесам.
 Правила методе.
 О разуму.
 О Богу.
 Основи људске спознаје.
 Рене Декарт
Рођен је 31.марта1596. године у Ла Еју у Француској.
Образовање је стекао у Анјону уписавши
Језуитску школу у Ла Флесу са само осам година
(1604)
Ту је провео осам год.
учећи логику,математику
и традиционалну
Аристотелову филозофију.
Имао је проблема са
здрављем, па је добио
дозволу да остаје у кревету
до једанаест сати ујутру.
Ту навику је задржао до
краја живота.
 У школи је Декарт схватио колико он у ствари
мало зна. Једини предмет којим је био задовољан је
била математика. Ово сазнање не само што је
утицало на његов начин размишљања, већ и на
његов целокупни рад. По завршетку школе
преселио се у Париз и после
неког времена је уписао Универзитет у Пуатијеу.

Дипломирао је права 1616. године.

Путовао је по
Европи, бирао је земљу која би
одговарала његовој
природии, на крају се одлучио за
Холандију.
Ту је живео током следећих двадесет
година.
Декарт је умро 11.фебруара 1650.
  Расправа о методи
Форсиран од стране пријатеља да објави свије
идеје, Декарт је, иако чврсто одлучивши да не
објави Свет, када је чуо за осуду Галилеја,
написао кратак спис под насловом Реч о методи ,
ово се дело често превводи као Расправа .
Међутим, Декарт у једном писму експлицитно каже
да није дао делу име Расправа зато што то
исувише подсећа на схоластику.

Осим тога реч је о полубиографском тексту, први

његов део, стога један од важних извора за
Декартову биографију.

Уз Реч о методи, Декарт је објавио и три

додатка :
Диоптрија,
Метеори, и чувени спис Геометрија.
  Интуиција, индукција и
дедукција 
Декартова метода је заснована на својим
трима главним спознајним моментима:

 Интуицији,
 Индукцији,
 Дедукцији.

По његовом схватању сваки од тих момената

подједнако доприноси савршености те методе
и међусобно су уско повезани.
 * Интуиција
Као непосредно и једноставно сагледавање
ствари по духу тако да о њему имамо апсолутно
јасну и разговетну спознају, даје нам потпуно
очевидне и сигурне основе истине, које постају
принципи, из којих дедукција, као разумска
операција изводи поступно, једно из другог све
остале могуђе закључке, држећи се
математичког демонстративног реда.
 * Индукција

Када се ради о сложеним и завршеним

стварима и комбинацијама, нужно се намеће
потреба набрајања или индукције, а она није
ништа друго до искуство и експеримент.

Тако је индукција поступак који се употребљава

онда када спознају да буде сигурна и поуздана,
не можемо свести на интуицију. Ове спознаје се
по Декарту врше помоћу четири моћи духа:
5) Чистим разумом,
6) Маштом,
7) Памћењем и
8) Чулима.
Све заједно чине једну спознајну моћ.
 *Дедукција

Међутим, ипак је само чист разум који изводи

дедукцију, способан да одреди шта је истинито, а
шта лажно, ставише, постоје у људском духу
такозване  урођене идеје , које представљају
основу Декартовог рационализма.

Под урођеним идејама Декарт подразумева оне

идеје које нису продукт ни спољашњег ни
унутрашњег искуства, јер нису сам садржај свести,
већ одређена, нашем уму припадајућа и својствена
способност, која је општи формални акт свести.
 * Мислим, дакле јесам.
Кроз Декартове речи као да човек новог века каже:
Ја сам ту, имам очи и уши и способност схватања.
Немојте да ме заобилазите! Ако желите да
прихватим ваше мишљење оправдајте га нечим што
нам је заједничко, што ја у свом искуству могу
увидети да је тачно.  Мислим, дакле јесамзначило
је: Ево ме, и јесам и мислим и сматрам да имам
право да тражим да се од мене не захтева да
прихватим нешто што ми , када се потрудим
најбоље што могу, не изгледа тачно.
Овај захтев, касније прати цела модерна филозофија,
рационалистичка и емпиристичка. Тако се у
историји и филозофији јасно појављује појединац,
који ће покренути нова истраживања подстакнут
 *Правила методе

Прво правило методе ми је било да

никада ни једну ствар не усвојим као
истиниту, док је очевидно нисам таквом сазнао, тј.
Да брижљиво избегавам пренагљивање и
предубеђења и судим само о ономе што се моме
духу представља јасно и разговетно, да не буде
више прилика у којима могу то посумљати.

Друго правило је било да сваку од

тешкоћа, коју би

испитивао, поделим на онолико делова колико

је то могуће и колико је потребно да би се оне
боље решиле.
 Треће правило је било да своје мисли водим по
реду почињујући од предмета који су најпростији и који
се најлакше сазнају, како би мало по мало стигао
постепено до најсложенијих ; предпостављајући чак
реда и међу оним предметима који природно не
предходе једни другим.

Четврто правило је било да свуда вршим

тако потпуна набрајања и тако опште прегледе
како бих био сигуран да ништа нисам
пропустио.
 * О Богу ...
Декартов онтолошки доказ за постојање Бога,
спознајно- теоријски заснован, изводи се из
наше идеје о Богу. Узрок те идеје може бити или
у нама или изван нас. Али, како је Бог по
Декарту вечна, свемогућа, свезнајућа, независна
супстанција, а ми смо само ограничена бића,
која ни једно од тако великих својстава не
поседујемо, јасно је да ми не можемо бити
творац и узрок те наше идеје о Богу. Према томе
њен узрок је изван нас, то јест у самом Богу, који
нам је ту идеју усадио. Дакле Бог је створио 
протежну ствар и ствар која мисли. Тиме је
из наше идеје о Богу, по Декарту утврђена и
доказана његова егзистенција. Декарт у складу
са својом методом и самог Бога ставља у
питање, и почиње од појединаца, па из себе, из
свог мишљењаи постојања закључује о
егзистенцији Бога.
 Сама егзистенција Бога је довољан разлог да
не можемо да сумљамо у оно што јасно и
разговетно спознајемо, јер нам је Бог усадио 
природно светло ума  ( lumen naturale ) који се
непосредно, интуитивно уверавамо у истинитост
и поузданост наших основних спознаја, а све то
произлази из доброте Бога, који нас као такав не
може варати !
 * О Разуму ...
 Расправу о методи  Декарт започиње речима : 
Ниједна ствар на свету није боље расподељена него
здрав разум, јер савко сматра да га има у толикој мери,
те чак и они које је теже задовољити у свему другом
немају обичај да га желе више неголи га имају. У томе се
вероватно сви не варају; штавише, то пре сведочи да је
способностправилног суђења и разликовања истине од
заблуде – а то се заправо и зове здрав људски разум
или ум – од природе код свих једнака и да стога
разноврсност наших схватања не долази од тога, што су
једни паметнији од других, већ једино од тога што
мислимо на различите начине и немемо у виду исте
предмете.
 Није наиме доста имати здрав дух, него је главно
правилно г примењивати 
 ... Нешто даље каже :  У огледу ума или здравог
разума, могу претпоставити да га има у потпуности,
целовито сваки човек, јер је то једино што нас чини
људима и што нас разликује од животиња, те се слажем
у томе с општим мишљењем филозофа који кажу да
ознаке више или мање постоје само међу
акциденцијама, али никако међу формама и природама
појединаца исте врсте 
 * Основи људске спознаје
Ко истражује истину, мора једанпут у животу сумњати
по могућности о свему.

Многе нас предрасуде одвраћају од спознаје истине, да

би смо правилно употребљавали свој ум, морамо у
животу да покушамо да сумњамо о свему у чему
пронађемо и најмању сумњу несигурности.

И што је сумњиво, треба држати неистинитим.

Корисно је да и оно о чему будемо сумњали сматрамо

неистинитим, како бисмо што јасније пронашли шта је
сигурно и шта се најлакше да спознати.
Међутим та се сумља не сме примењивати на
животну праксу!

Ту сумљу морамо ограничити само за

истраживање истине.

Не можемо сумњати, да постојимо, док

сумњамо. То је прво што спознајемо, ако
правилно филозофирамо.

Не можемо наиме прихватити, да оно, што

мисли у исто време док мисли уопште не
постоји. Стога је ова спознаја  Ја мислим,
дакле јесам  прва и од свих најсигурнија, до
које долази тко год правилно филозофира.
 Трајање нашег живота довољно је да докаже постојање
Бога.
Делови времена нису у међусобној зависности и никада
не постоје истовремено. Због тога одатле, што сада
постојимо, не следи да ћемо постојати и у најскорије
време ако нас неки узрок, наиме онај исти, који нас је
први пут створио, непрестано на неки начин поново не
ствара, т.ј. Одржава.

У нама су само две појаве свести: умно спознавање и

вољна делатност.

Све се појаве свести, које у себи доживљавамо могу се

свести на две главне.Једна од њих је перцепција или
делатност ума, а друга је хтење или делатност воље.
 Грешимо само када судимо о ствари коју
слабо позајемо.

 Воља се прошире више него разум, па је зато

узрок погрешака.

 За наше заблуде не можемо окривљивати

Бога.

 Највеће је савршенство човека што ради

слободно, по својој вољи. Тиме постаје вредан
похвале или прекора.
 Декарт је схватио јединство науке. Све науке
повезане су међусобно, а веза која их спаја јесте
човеков ум. >> Све науке само су људска
разборитост, која остаје увек једна, увек иста,
ма колико били различити предмети где се она
примењује. Ако вршење неке вештине спречава
да научимо другу, спознаја неке истине, далеко
од тога да нам смета, помаже нам да откријемо
другу. Ако дакле неко озбиљно хоће
истраживати истину, не сме изабрати само једну
науку, јер су оне све повезане међусобно и
зависе једна од друге <<