Дивља деца

• Дивља деца су најречитија сведочанства и докази у

прилог примата културе код човека над
природом.
• Велико интересовање у XVIII веку
• “Дивљи Петер” из Хановера Мари Анжелик Ле
Блан из Шампање, Амала и Камала из Индије,
Виктор из Авејрона.
• Дивље дете је дете које је, од веома раног
узраста, живело, и одрастало изоловано, без
икаквог додира са другим људима, које није (или
је премало) искусило људску пажњу и бригу, и
што је најважније, није научило језик.
• Неку од те деце су изоловали људи (најчешће њихови
родитељи); у неким случајевима су напуштена због
тежих облика менталних или физичких поремећаја.
• Нека од те деце су вероватно искусила тешка
злостављања или трауме пре него што су напуштена
или су сама побегла.
• Неку од деце су одгајиле животиње, а друга су опстала
потпуна сама.
• Дивљој деци недостају основне људске
социјалне вештине које се стичу у процесу
социјализације.
• Тешко је научити их хигијени, усправном ходу,
и показују потпуно одсуство интересовања за
људске активности којима су окружена.
• Одају утисак као да су ментално заостала, а у
скоро свим случајевима не могу да науче
људски језик.
• Деца које су пронашли саме у шумама и затим их учили
цивилизованом начину живота.
• 1. Први познати случај дивљег детета био је Петер (1725-
1785) дечак из Хановера од непознатих родитеља, који је
1725. пронађен у шуми близу Хамелина. Имао је око 12
година.
• Описан је као “голо, мрко, црнокосо створење”
• Живео је од шумског биља, ходао је сатима и
понашао се потпуно нецивилизовано. Пентрао се
по дрвећу с невероватном лакоћом.
• Одбијао је хлеб, и радије љуштио кору са зелених
гранчица и исисавао биљни сок.
• Касније је на једвите јаде научио да једе воће и
поврће.
• На молбу краља Џорџа I, који се након једне
посете Хановеру где су му на двору представили
ту “атракцију”, Петер је доведен у Енглеску где је
изазвао толику сензацију да су многе сатире
написане о томе.
• Проучавали су га водећи научници и
интелектуалци.
• Забележено је да су му чула слуха и мириса била
“посебно изоштрена”.
• Живео је до дубоке старости од пензије коју су му
обезбедили сукцесивни наследници хановерског
престола.
• Никада није научио да каже више од неколико
речи на било ком језику. Проживео је 68 година у
друштву а да није научио да каже ништа више од
“Петер” и “краљ Џорџ”.
• Није, наравно, научио да чита ни да пише, али је
развио велику љубав према музици
• 2.Мари- Анжелик Ле Блан: једина је од дивље
деце која се “цивилизовала”, захваљујући узрасту у
којем је доспела у дивљину (научила је да говори
пре тога).
• Боравила је изолована од сваког људског друштва
десет година, од новембра 1721 до септембра 1731
– дуже од било којег другог потврђеног случаја
дивље деце.
• Рођена је 1712, што значи да је имала 9 година кад
је из заточеништва побегла у шуму.
• (Обимна биографија о њој, на основу стотине докумената,
објављена је 2004).
• Хранила се птицама, жабама, рибом, лишћем,
грањем и корењем.
• Кад би јој неко дао зеца, одмах би му одрала
кожу и појела би га на лицу места.
• “Њени прсти, а нарочито палчеви били су
невероватно широки” записао је савремени
сведок, познати научник Шарл Мари де ла
Кондамин
• Очигледно је користила палчеве да ископа
корење из земље и да скаче с дрвета на дрво као
мајмун.
• Невероватно је брзо трчала и имала
натпросечно оштар вид.
• Када је краљица Пољске, мајка француске
краљице, пролазила кроз Шамапњу 1737.
на путу да преузме војводство Лорене, чула
је о девојци и повела је са собом у лов.
• Мари Анжелик је трчала брже од зечева,
вешто их је хватала и убијала.
• 3. Случај Амале и Камале
• 1920. у Индији, за време лова на вукове, мисионари
су близу Миднапора, у области Калкуте (Индија)
открили две девојчице које су заједно са
младунцима чувале јазбину након смрти вучице.
• Двогодишња девојчица (Амала) је убрзо потом
умрла, а друга, осмогодишња (Камала), живела је
још десетак година (до 1929).
• Девојчице су имале деформисану вилицу и дугачке
очњаке.
• Дланови, колена, лактови су им били задебљали,
жуљевити, опонашале су дахтање вукова, бежале
од светла и јасно виделе у мраку.У мраку су им
очи имале онај плавичасти одсјај као мачке и пси.
• Камали је требало десет месеци у сиротишту да
научи да пружи руку, годину дана да стоји и да
хода усправно, пет година да научи и користи
неколико десетина речи (не више од 50)
• Научила је да се не храни више лешинама.
• 4. Случај Виктора
• Дечак од десетак година кога су пронашли ловци
близу села Ајверон у Француској 1800.Мештани су
га виђали већ неколико година у околним
шумама.
• Одведен је у Париз где га је прегледао чувени
психијатар Пинел.
• Као и касније Камала, није препознавао свој
одраз у огледалу (тражио је шта се крије иза),
стално је покушавао да побегне, био је
равнодушан на непријатне мирисе, из грла је
испуштао само неартикулисане крике.
• Др Пинел је, у складу са биологистичким
предрасудама тог доба, у свом извештају о
“дивљаку из Авејрона” рекао да се ради о
ментално заосталом детету од рођења, ког су
родитељи вероватно зато и оставили у шуми.
• Његово стање јесте личило на стање екстремно
заосталог човека какве је Пинел виђао током
целе своје каријере.
• Други лекар, др Итар, био је напреднији од
Пинела: тврдио је да се, уместо природне
дефектности, ради о културној празнини:
одсуству било каквог васпитања, контакта
са другим људима, интелектуалних
стимуланса, социјализације.
• Викторов напредак , под вођством др Итара је
биo веома скроман зато што је учење језика и
социјалних вештина почело превише касно,
након периода регресије чији се ефекти нису
могли надокнадити.
– Међутим, достигли су ниво који је увелико
превазишао ниво конгениталних
(урођених)“идиота” (како су тада званично у
медицини називали екстремно заостале
појединце).
• Неурологија је данас увелико доказала
налаз о нужности раног усвајања језика и
социјализације.
– Постоји, нажалост, довољан број савремеих
случајева затворене, злостављане, изоловане
или напуштене деце, која потврђују налазе о
кључној улози ране (и добре) социјализације
• Др Итар је то открио много раније и рекао:
• “Замислимо следећи метафизички
проблем: одредити степен интелигенције и
природу мисли адолесцента који би био
лишен од најранијег детињства било каквог
васпитања, потпуно одвојен од себи
сличних [...] Одговорно тврдим да би
морални профил тог адолесцента био исти
као код дивљака из Авејрона”
Фасцинација дивљом децом
• Дивља деца су заокупљала пажњу од давнина о
чему сведоче митови широм света. У митовима су
ту децу одгајали вукови и медведи (звери које су
изазивале највише страха и око којих су се такође
испредале митске приче, легенде и бајке).
• Најпознатија легенда у Европи је она о близанцима
Ромулусу и Ремусу и Кастору и Полуксу, које су
одгајили вукови.
• Приче и филмови о Моглију и Тарзану.
• Разлика у односу на реалне случајеве: легендарна и
фиктивна дивља деца су описана као деца
нормалне, чак супериорне интелигенције, снаге,
вештина и карактера, са урођеним смислом за
културу и цивилизацију, уз здраву дозу инстинката
за преживљавање: њихова интеграција у људско
друштво описана је као релативно лака
– Изузетак је Могли за којег се испоставило да је имао
крајње тешкоће да се прилагоди животу са људима.
• Митска деца су представљала конструкт који је
служио томе да докажу неискварену човечност у
чистом стању (појам “племенитог дивљака“)
• Закључак проучавања дивље деце релевантан за
антропологију:
• Док било која животиња, изолована од припадника
своје врсте одмах по рођењу, задржава већину
инстинката и понашања специфичних за њену врсту,
човек лишен културног окружења уопште није
“природан човек”, већ “чудовиште”, денатурисано
створење.
• Нема људске природе изван културе (уобличености
културом)
• Човек је осуђен на то да буде културан. Он не може
да постоји, као човек, изван неке друштвене
организације
• “Хуманизовати” је глагол у множини, јер се
људи хуманизују (очовечују, постају људи) у
различитим културама.
• Колико год ишли у прошлост, или истраживали
непознате просторе, нећемо нигде наћи
“природног човека”, већ само облике културе
у којима људи уче сопствени модел
хуманитета.
• Међутим, свест о културном диверзитету је
историјски веома млада.
• Леви-Строс је показао да они које
квалификујемо као “примитивне”, насупрот
нама “цивилизованима”, нису ближи
природи од нас
• Они су само развили културни модел који се
разликује од нашег.
• Као сва људска бића живе на плану културе.
• Људска природа је само предиспозиција,
могућност (Аристотел), која се остварује само у
култури одређеног друштва.
• Али не треба ипак да идемо у другу крајност: реч
“предиспозиција” ипак указује да постоји неки
природни супстрат и да култура није сасвим
независна од биологије.
• Из закључка о доминантној улози културе у
људском животу не треба, дакле, закључито о
безначајности његове биолошке структуре.
• Треба избећи дуалистичку грешку којој је наш ум
склон: “или-или” којим се оштро и вештачки
разграничавају биологија или физичка
антропологија и културна антропологија.
• До 1960. биологија је проучавала “главу, а не
интелигенцију” (Е. Морен).
• Културна антропологија, са своје стране, као да
заборавља да се људско биће рађа, биолошки
сазрева, да има полни идентитет, да се
репродукује, да обољева, стари и умире услед
биолошких законитости.
• Читав низ појава, као што су основне емоције:
страх, туга, радост, љутња и њихови физиолошки
изрази (смех, сузе, грч, убрзамо дисање, рад срца,
знојење итд.) припадају и биологији и
антропологији или психологији.
• Пример невербалне комуникације
• При проучавању невербалне комуникације главно
питање које су научници постављали односило се
на то да ли су невербални сигнали генетски
условљени или стечени на неки други начин.
• До доказа се долазило на основу посматрања
глувих и слепих особа које елементе говора тела
нису могле усвајати путем аудитивних и визуелних
канала, проучавањем невербалног изражавања у
различитим културама широм света и на друге
начине.
• Резултати су показали да део наших невербалних
понашања спада у урођену категорију.
• Истраживања аустријског етнолога Иренојса
Ајбл-Ајбесфелда (Irenaus Eibl-Eibesfeldt, 2009)
указују на јаку урођену основу следећих
емоционалних изражаја : смеха, осмехивања,
плакања, изненађења, гађења и беса.
• Те се радње врше независно од учења, због чега
морају бити урођене
• Човек је тотално (у свим аспектима свог живота)
БИОКУЛТУРНО биће.
• Свака људска радња је биокултурна (јести, пити,
спавати, репродуковати се, певати, играти, мислити,
одмарати се); начин на који се играмо, уживамо,
волимо, бранимо територију, агресија итд.
• Другим речима, свака људска радња је истовремено
биолошка и културна. Дакле, свака специфично људска
црта има биолошки извор.
• Пошто смо показали да свака људска радња има
своје биолошке изворе и да је у том смислу човек у
потпуности биолошко биће, сад треба да покажемо
и зашто је он у потпуности и културно биће.
• Свака радња је тотална културализована: јести,
спавати, па чак и осмехивати се или плакати. Осмех
Јапанца није исто што и гласни смех Американца!
• Најинтригантније је следеће: радње које су највише
биолошке (нагонске) су истовремено и највише
културне : сексуалност, рађање, умирање (у смислу
комплексних обреда коjи их окружују)
.
• “Традиција модификује и преображава
све инстинкте” (Малиновски)
• Појам “природног човека” је мит модерног
човека, митска слика која нема везе ни са
чим што је откривено и што се зна о
примитивном човеку.
• С друге стране, друга крајност: “културализам”.
правац по којем култура потпуно одређује
сваког њеног припадника.
• Тако схваћен појам културе не може да
одговори на питање откуд толика разлика међу
појединцима који чине једну културу.
• Зашто се људи толико разликују једни од
других?
• Тежња демократије је да сви људи буду
једнаки у правима и да добију исто
образовање. Али разноликост ће увек
постојати.
• Чак су и деца унутар једне породице веома
различита и нису једнака: не рађамо се са
истим способностима, талентима.
• Зато не стоји тврдња да култура чини све, да
култура потпуно обликује човека.
• Човек није комад глине које друштво обликује
према својим нормама, према моделу
људскости или “нормалности”.
• Да је тако, сви би припадници једне културе
били исти, као да су прављени по истом
калупу.
• Крајњи културализам негира
индивидуалност: чини нам се да сви
припадници једног етноса исто или слично
изгледају, мисле, осећају и понашају се.
• Не постоји оштра подвојеност између културне и
природне сфере.
• Природа већ поседује својства која су омогућила
људском роду да ствара културу, а најпре језик.
• Истина о бићу човека је у међупростору, у
интеракцији између природе и културе:
• Жакоб извлачи следећи закључак: човек, за
разлику од животиње, није програмиран да
реагује на одређене начине, већ је програмиран
да учи, да ствара ново и другачије.
• Сматра се да одвајање субјекта (човека) и
природе (објекта) потиче од настанка модерне
науке са Галилејом.
• Тај процес је кулминирао са Њутновом физиком.
• Универзум је схваћен по моделу великог
механизма (часовник)а.
• Одвајање разума, интелигенције од осећајног и
биолошког дела.
• Данас се заговара холистички приступ
(интеграција природе и културе, чула, осећања и
разума)..