5.

Професионална етика
Посебне обавезе и одговорности

• Обавезе које проистичу из:

• нарочитих односа: на пример,породичних
• посебности радњи које обављамо: на
пример, дужни смо да одржимо дато
обећање.
• посебних улога које имамо у друштву
• Сваки положај повлачи своје посебне
дужности и обавезе.
• Разне професије доносе специјалне обавезе
које припадници те професије прихватају,
колективно и индивидуално.
• Очекује се да човек сопствене жудње и
жеље подреди захтевима улоге коју има у
друштву.
• Али одговорност улоге је увек потчињена
општој моралној одговорности.
• Никад не можемо поступати правично у улози
која је неморална.
• Посебне обавезе не замењују опште моралне
обавезе које имају сви људи, већ представљају
додатне моралне обавезе.
• ОДСУСТВО ОСЕЋАЊА МОРАЛНЕ ОДГОВОРНОСТИ НЕ
УКАЗУЈЕ НА САМО ОДСУСТВО ТЕ ОДГОВОРНОСТИ.

• МОРАЛНО СМО ОДГОВОРНИ И ЗА СВОЈЕ ПОСТУПКЕ

И ЗА ЊИХОВЕ ПРЕДВИДЉИВЕ ПОСЛЕДИЦЕ.

• УМАЊЕНИ ОСЕЋАЈ ОДГОВОРНОСТИ ПСИХОЛОШКИ

ЈЕ РАЗУМЉИВ АЛИ ЗАТО НИЈЕ ОПРАВДАВАЈУЋИ
РАЗЛОГ.
ЕТИЧКИ КОДЕКСИ
• Професионална етика и деонтологија
• Наука која се бави обавезама и
дужностима на професионалном
плану.
• Шта се назива професијама?
• Разликовати професионалан од професије.
• Професионалац је неко ко зарађује за живот
бавећи се неком делатношћу која захтева
стручност а којом се други баве као хобијем,
из задовољства или у слободно време.
• Мајстори различитих заната су професионалци
(тесари, водоинсталатери, аутомеханичари,
зидари, фризери...)
• Професионалци знају свој занат. Посвећују
му пуно радно време, плаћени су за оно
што раде и поносе се што свој посао добро
обављају.
• Професионални глумци, писци, сликари,
спортисти, баштовани – људи који раде
професионално оно што други раде као
аматери.
• Многе делатности су професионалне, али
не представљају професију.
• Како бисмо илустровали разлику између
професионалца и професије, као парадигму професије
узећемо врача.
• Врач има тајна знања; он контролише приступ том
знању и посвећује свог наследника у тајне своје
професије; његова служба је важна његовом друштву;
он ужива поштовање и углед.
• То су карактеристике које означавају професију:
– Специјализовано знање које се дуго и напорно стиче и које
није доступно лаику; селекција ученика, преношење знања,
одређивање (високих) стандарда и (строгих) критеријума за
његову проверу, последично омогућавање или
онемогућавање даљих корака према уласку у ту професију,
чланство у професионалним удружењима, давање или
одузимање дозволе за рад, лиценцирање, суспензије, за
целоживотно усавршавање итд.
• У савременом свету лекарска и правничка
професија представљају парадигме
професија.
• Шири се и на новинарство, рачуноводство,
универзитетске професоре – све оне који
могу да раде и самостално.
• Професије најчешће носе са собом
престиж, друштвени статус и аутономију
(либералне професије). Често су уносне,
али не морају бити.
• Аргумент у прилог давању права некој професији
да управља собом заснива се на два захтева:
• 1. Први је да знање којим су овладали
припадници професије специјализовано, корисно
друштву и да га не могу лако савладати лаици.
• 2. Други захтев је да припадници професије
постављају себи више стандарде него што
друштво захтева од својих чланова, од
неквалификованих радника и од припадника
пословног света.
• Пример медицине.
• 1. Лекари имају велики корпус
специјализованог знања.
• Они после факултета стажирају и иду на даљу
специјализацију.
• Знање које имају очигледно је корисно
друштву и мада је одређено знање о
здравственој заштити доступно и лаицима,
највећи део ипак није.
• Медицинска професија развила је специјализован
језик и импресиван технички жаргон.
• Савладавање тог речника део је знања и стручности
лекара.
• 2. Људи желе да имају поверење у свог лекаре.
Желе да буду сигурни да су они којима поверавају
своје животе и здравље компетентни. Зато је
оправдано да друштво захтева да само
компетентнима буде дозвољено да се баве
медицином.
• Такође, захтевају од њих високе етичке стандарде.
• Професија је у позицији да зна како њени
припадници треба да се понашају, да води
рачуна о кршењу норми које поставља и да
критикује или удаљава из својих редова оне
који се не понашају у складу са
стандардима професије.
• Припадници професије постављају високе
професионалне и етичке стандарде како би
друштво заштитили од некомпетентних и
превараната.
• С друге стране, они најбоље познају
манипулације којима се припадници њихових
професија служе и на које све начине, нпр.
лекари или адвокати могу да поступају
неморално а да тога јавност није свесна.
• Пошто практично имају ексклузиван приступ
својим специјализованим знањима, неки могу
пасти у искушење да остваре властите циљеве
на рачун друштва.
• Такве представнике професија најбоље могу
да контролишу људи из исте професије који
имају одговарајућа знања.
• Према томе, тим професијама треба да буде
дозвољено да сами регулишу своју област.
• Међутим, то не значи да треба дозволити
професијама да се затворе у себе и да не
полажу никакав рачун друштву.
• Аргумент у одбрану (потпуне) аутономије
професија има своје слабости.
• И неко ко није студирао медицину може, у
одређеној мери, такође, да препозна кад је
лекар несигуран у себе; кад се пацијенту не
предоче све чињенице; када се показује да је
нека дијагноза погрешна и да је лечење
неадекватно.
• Није, дакле, истина да само лекари могу да
процењују друге лекаре.
• Лаици који образују друштво могу да суде о
одређеним аспектима лекарске праксе и
резултатима неких лекарских поступака.
• Стручност лекара је непобитна, али није
толико екслузивна као што би неки лекари
желели да људи верују.
• Исто запажање важи за адвокате, као и
друге професије.
• Узмимо пример из области правосуђа.
• У САД обични грађани се бирају за чланове порота
које процењују доказе о кривици.
• Када су ти докази технички, даје се објашњење о
њима како би их чланови пороте разумели.
• Слично томе, нестручне особе би могле да буду
чланови комисија које испитују оптужбе за
неетично понашање лекара, адвоката, професора.
• Лаици би могли или да савладају потребно знање
за одређени случај или би случај могао да им се
објасни на њима прихватљив начин како би могли
да донесу разборите судове о одређеном случају.
• Професионални етички кодекси су значајни
и како би професија имала јавни исказ на
који друштво може да се позове кад је реч
о њој.
• Такође, како би препознала одступања и
кршења одредби тог кодекса.
• Припадници одређене професије знају за
замке те професије будући да је познају
изнутра.
• Но, саморегулисање неке професије
оправдано је само уколико је широка јавност
уверена да та професија ваљано управља
собом, да њен кодекс захтева више
стандарде него непрофесионална занимања,
да се њени чланови понашају у складу са
кодексом и да та професија доприноси
општем добру.
• Да ли мења на ствари то што друштво неку
групу сматра професијом?
• Одговор зависи од тога шта је то што друштво
некој професији дозвољава што другима не
дозвољава и шта оно очекује од припадника
неке професије што не очекује од других.
• По правилу друштво даје професијама већу
аутономију него занатима или бизнису.
• Припадници једне професије постављају
властите норме, регулишу приступ
професији, дисциплинују своје чланство и
функционишу уз мање ограничења него
други.
• Они често утврђују властите задатке,
слободније управљају својим временом,
нису под строгим надзором и не региструје
им се време доласка и одласка с посла.
• С обзиром на повећану аутономију коју имају,
од њих се справом очекује да раде за опште
добро, да постављају више стандарде
понашања за своје чланове него што се траи
од осталих као и да на себи примењују строжу
дисциплину него на другима.
• Заузврат, друштвена контрола над њима је
мање строга под условом да се професије
саморегулишу и самодисциплинују.
• Професионална удружења и друштва
прибегавају унутрашњој контроли како би
спречили злоупотребе, наметнули
колективни морал и били сигурни да ће
њихови професионалци показивати исправно
понашање.
• Чему оволика брига за професионалну етику
и спровођење кодекса понашања?
• Прост одговор је: да би се заштитили оне који
своју добробит повере професионалцима.
• Сложенији одговор укључује такође и жељу
да се заштити сама професија у које спадају
већа аутономија, професионалне
привилегије, статус и колегијалност.
Императив поверења
• Природа веза које су изграђене на поверењу:
када тражите услуге од професионалца, ви
доводите себе, а не само своје ствари, у
ризичну ситуацију.
• Ваша добробит постаје предмет процена и
радњи једног одређеног професионалца.
• Професионална поверљивост садржава тајност
података у ситуацијама када морате да
откријете и неке аспекте своје личности, који у
нормалним условима остају у приватности.
• Често, ви себе и свој посед потпуно стављате
на милост и немилост професионалца.
• Ви градите један однос поверења, што значи
да сте том професионалцу поверени и ви и
ваш иметак и да је он у обавези да делује у
вашем најбољем интересу.
• Овај висок и захтеван налог је оно што
одликује припаднике једне професије.
• Када професионалци повреде односе и везе
изграђене на поверењу, или на било који
други начин злоупотребе клијента/корисника
или пруже неквалитетну услугу, они тиме
угрожавају не само добробит свог клијента
већ и својих колега и целе професије.
• Професионалне привилегије почивају на
основама поверења коју јавност има у
стручност једног професионалца али и у
његово исправно понашање.
• Да би заштитиле како клијенте, тако и своје
привилеговане позиције у друштву, професије
успостављају етичке кодексе и стандарде
своје праксе.
• Ови кодекси често носе законску тежину и
снагу државних санкција.
• Или доносе санкције у виду обелодањивања
прекршаја, избацивања недостојног члана из
удружења, итд
• Саморегулисање неке професије оправдано
је само уколико је широка јавност уверена :
• да та професија ваљано управља собом,
• да њен кодекс захтева више стандарде него
непрофесионална занимања,
• да се њени чланови понашају у складу са
кодексом, и
• да та професија доприноси општем добру.
Карактеристике које би
требало да има сваки
професионални кодекс
• Треба да буде регулативан - да обавезује на
одређена понашања, а не само да садржи
апстрактне идеале.
• Треба да штити општи интерес и интересе оних
којима професија пружа услуге. Уколико јавност
нема користи од давања аутономије професији,
она треба да јој ускрати ту привилегију.
• Не сме да буде окренут само интересима
професије, на рачун друштва и општег интереса.
(на пример одредбе кодекса које спречавају
конкуренцију међу припадницима професије
генерално нису у општем интересу; оне нагињу
истицању негативних, монополистичких аспеката
професије).
• Кодекс треба да буде сасвим јасан,
недвосмислен и поштен.
• То значи да треба да се бави оним аспектима
професије који представљају својствена и
специфична искушења за припаднике дате
професије.
• Професији је дата аутономија зато што она
познаје специјалне замке професије – њене
сиве зоне и њене неетичне мада не и сасвим
нелегалне поступке.
• Кодекс мора да садржи правила и процедуре
и механизме за њихово спровођење. Ако
кодекс не садржи одредбе о подизању
оптужби и примењивању санкција, он није
ништа више од скупа идеала.
• Ако кодекс није стриктнији од закона, ако не
тражи више него што закон захтева, онда он
не задовољава услове за аутономију
професије.
• Сетимо се односа између морала и закона.
• Закон је спор, реактиван, често неприлагођен.
• Законодавац не познаје све суптилности,
искушења и проблеме својствене једној
професији.
• Лојалност професионалном кодексу има
предност над лојалношћу послодавцу (лекар,
инжењер, рачуновођа, новинар итд.)
Професионална правила и
моралне обавезе
• Професије и припадници професија заслужују
већу аутономију у свом подручју деловања
него други под условом да себи намећу више
захтеве од оних који важе за друге и да
испуњавају те захтеве.
• Специфична природа тих захтева разликује се
од професије до професије али су сви
усмерени на служење друштву и заштити
добробити друштва, као и корисника њихових
услуга (клијенти, корисници или пацијенти)
• Kада неко постане припадник професије он
не само да преузима на себе моралну
обавезу као појединачни припадник
професије већ дели и колективне моралне
обавезе професије.
• Морална обавеза припадника неке
професије не своди се само на деловање
појединца.
• Припадник неке професије има обавезу:
• да води рачуна и о понашању осталих
припадника своје професије,
• да помаже у мењању професионалних структура
уколико је то потребно и
• да брине о утицају професије на друштво (ово
последње нажалост често недостаје
кодексима). Све професије су део ширег друштва
и њихови кодекси треба да се подударају са
ширим етичким нормама друштва чијем добру
професије треба да служе.
• Припадници неке професије понекада се
суочавају са посебним моралним проблемима
у фирмама због сукоба интереса и због сукоба
њихових професионалних обавеза и захтева
њихових послодаваца.
• Професионална удружења би требало да
устају у одбрану оних из својих редова који у
таквим случајевима поступају у складу са
вишим стандардима професије.
• Од оних који раде за неку компанију
(правници, лекари, инжењери, рачуновође...)
понекад се тражи да ураде нешто чиме крше
свој професионални кодекс.
• Пример: типичан инжењерски кодекс
наглашава да је безбедност, здравље и
добробит друштва оно о чему првенствено
треба водити рачуна у обављању
професионалних дужности.
• Претпоставимо да неки инжењер који ради
за фабрику аутомобилских гума види да
гуме које се производе нису сигурне,
извести о томе своје претпостављене у
кључујући и управни одбор и да се у вези са
тим ништа не предузме осим што му се
препоручи да ћути и да гледа своја посла.
• Али он зна да кодекс професије од њега
захтева да безбедност људи стави на прво
место и у складу са тим он информише
штампу да гуме нису поуздане.
• То доводи до истраге, до повлачења гума и
до кажњавања произвођача.
• По правилу, овај инжењер био би отпуштен;
можда би био прогнан и из сектора.
• И по правилу, ниједна професионална
организација не би устала у његову одбрану
зато што се придржавао кодекса.
• А таква одбрана је професионално и
морално обавезна ако професионалне
организације очекују да њихови чланови
озбиљно схватају кодексе и да поступају у
складу са њима.
• Или, шта ако се лекару који ради за неку
компанију каже да не објављује информације о
све бројнијим доказима да су запослени у
фабрици те компаније изложени здравственом
ризику који је у вези са послом?
• Да ли је његова обавеза према општем здрављу и
према његовим пацијентима (радницима) испред
обавезе према послодавцу?
• Шта треба да раде припадници професије када
установе да су им обавезе према послодавцу у
колизији са обавезама према јавности и према
професији?
• Новинарска удружења, на пример, често
бране право својих чланова на слободу
изражавања, али тиме бране и право
јавности на информисаност.
• Такође, имају обавезу да штите своје
изворе, те бране своје колеге на које се
врши притисак да одају извор.
• Припадници различитих професија суочавају
се са специфичним проблемима који су везани
за њихов рад што понекад покреће етичка
питања која су специфична за одређену
професију.
• Специјализовано проучавање различитих
поља етике показало се корисним.
• Али све професије су део ширег друштва и
њихови кодекси треба да се подударају са
ширим етичким нормама друштва чијем добру
професије треба да служе.
• Пошто су припадници професија пре свега
морална бића, а тек потом припадници професије,
професионална етика не може никога да ослободи
општих моралних обавеза које важе за све људе.
• Али ако пажљиво проучите кодексе различитих
професија, приметићете подударност њихових
професионалних стандарда са општим етичким
начелима.
• Из општих, универзално обавезујућих етичких
начела се логичним поступком изводе
примењена, специфична начела.
• Сви стандарди се могу подвести под
утилитаристичи и/или деонтолошки принцип
• Морална граматика је логична и универзална
попут математичке.
• Као и примена математике на разна поља,
тако и разноврсност области и ситуација уноси
разноврсност у морални језик.
• Општа начела из којих се изводе специфична упутства
сваког кодекса: правда и поштење; објективно
одмеравање последица по све на које нечији поступак
има утицаја, поштовање права других и сл.
• Ако припадници неке професије треба да интернализују
правила своје професије, или ако радници неке фирме
треба да интимно усвоје правила своје фирме, они
морају да разумеју како су та правила изведена, и
како она собом остварују морална начела.
• Само тако ће особе које подлежу кодексу моћи слично
расуђивање умети и хтети да примене на решавање
конфликтних ситуација, или оних ситуација које кодекс
изричито не обрађује.
• Кодекси нису никаква гаранција, али су много
бољи него ништа и њихово доношење се показало
корисно на више начина.
• Напор да се срочи кодекс по себи је вредан, јер
наводи људе у организацији да на адекватан начин
размишљају о својим задацима и важним
обавезама које као појединци и као групе имају
према фирми, једни према другима, својим
клијентима/корисницима, и друштву као целини.
• Кад се усвоји, кодекс може да буде извор
непрестаног разговора и могућних прилагођавања
и преиначавања правила.
• Може помоћи да се новим намештеницима
на свим нивоима улије појам одговорности,
потреба да о својим поступцима размишљају
са становишта моралности, и схватање
важности врлина прикладних положају који
заузимају (морална ћутња изазива моралну
амнезију и морални стрес).
• Кодекс може да се употреби као документ
на који се запослени могу позвати кад се
од њих тражи да ураде нешто њему
противно.
• Кодекс може да послужи да се клијенти и
јавност увере у чињеницу да се организација
држи моралних начела и да им се понуди
мерило којим могу процењивати њене
поступке.
• Ако се пословодство држи кодекса, овај
може помоћи да се успостави морална
корпорацијска атмосфера.
• Опредељење за припадност некој професији
значи опредељење за веће а не мање моралне
обавезе.
• Само у мери у којој њени припадници
испуњавају те моралне обавезе, одређена
професија заслужује поштовање.
• Тешко може опстати и успешно пословати
било која “неморална“ организација,
корпорацијска култура која гледа запосленима
кроз прсте или их чак бодри и награђује кад на
свом радном месту поступају неморално.
• У крајњем смислу, морална одговорност, и
моралност као таква, морају бити
самонаметнуте и самоприхваћене.