Pojam ličnost sa stanovišta

personalizma
• Stvaralačka ličnost mora da samostalno misli i
rasuđuje, jer moralni napredak društva zavisi
od njene nezavisnost (Ajnštajn)
• Škola bi morala da ima za cilj formiranje
skladnih ličnost, a ne specijalista (Ajnštajn)
• Na kraju krajeva razvoj ljudske ličnost je
vrhovni cilj civilizacije (Aleksis Karel)
• “Tehnika govora ne sme nas zavest da
zaboravimo da trčanje ne postoji, da postoji
samo trkač“(filozof Žarko Vidović).
• Jedini nosilac radnji je čovek, i to ne apstraktni
pojam “čoveka” već svaki pojedinačni čovek
ponaosob, u svojoj jedinstvenost i
neponovljivost.
 Razlika između individue i osobe (ličnost)

• Individua, lat. individuum: prema Ciceronu, prevod grčke

reči “atom” – “nedeljivo”.
• Smisao jednog jedinstvenog bića u suprotnost sa rodom
ili vrstom.
• Person (osoba), lat. persona: pozorišna maska koju su
nosili glumci, prevod grčke reči prosopon - “uloga pridata
maski”; značenje se proširilo na vrednost kao što su
“čast” i “dostojanstvo” u suprotnost sa stvarima,
predmetma “rex”.
• Izraz “ljudsko dostojanstvo” je u vezi sa rečju
“osoba” ili “ličnost” (lično dostojanstvo).
• Vrlo rano je izraz “ličnost” dobio religioznu
konotaciju.
• Izvedeno značenje “personality” : u početku,
osoba koja ima crkveno dostojanstvo, a potom,
osoba koja uživa društveno značajan položaj.
• Današnji VIP – tme se ideja dostojanstva svake
osobe, izvitoperila opet u značenje “maske”,
odnosno društvene funkcije i uloge.
• Ličnost je skup crta i ponašanja svojstvenih
jednom pojedincu.
• Relatvno stabilno jezgro, složena i razvojna
sinteza urođenih predispozicija (geni), nasleđa i
društvene sredine.
• Poznavanje ličnost omogućava relatvno
pouzdano predviđanje njenog načina
funkcionisanja i njenog ponašanja u
svakodnevnim situacijama.
• Ličnost čine i njen temperament i karakter, ali je
istovremeno treba razlikovat od th pojmova.
• Za razliku od temperamenta koji je određen
organskim, naslednim, to jest konsttucionalnim
faktorima, karakter obuhvata dimenzije ličnost
oblikovane socijalnim i kognitvnim učenjem.
• Karakter se odnosi na prepoznatljive i
dominantne obrasce ponašanja, odnosa prema
okruženju, i ima moralnu konotaciju.
• Ličnost je celina koja je uvek više od ukupnog
zbira svojih delova
• Ličnost je poseban sklop aktuelnih, ali i
potencijalnih obrazaca ponašanja.
• Bez obzira što se odlikuje određenom stabilnošću
i predvidljivošću, ličnost poseduje nešto što
transcendira sve odlike, a to je sloboda.
• Sloboda je povezana sa samosvešću, jer u
momentu slobode, dešava se rascep u ličnost u
kojem se čovek kao subjekt odnosi i suprotstavlja
samom sebi kao objektu (spoznaje sebe,
preispituje se, koriguje, razvija)
• Drugim rečima, ličnost je iznad sopstvenih rutnskih,
naviknuth, urođenih ili stečenih obrazaca.
• Iako uslovljena mnoštvom faktora (bioloških,
naslednih, porodičnih i društvenih) ona je
istovremeno i neuslovljena (bezuslovna)
• Njena sloboda je njena moć da odlučuje o sebi i o
svom ponašanju, tj da odredi cilj ili svrhu svog
postupanja.
• Ličnost je neodvojiva od vrednost
• Vrednost, svrhe i smisao su u budućnost, a ne u
prošlost (teleologija naspram kauzalnost)
• To znači da ličnost nije samo biološko biće,
biće nagona i potreba, nit je samo psihičko
biće (biće intelekta, ili emocija, afekata,
raspoloženja), nit samo socijalno biće
uslovljeno zajednicom, tradicijom i kulturom,
već je biće koje se delatno i svrsishodno
odnosi prema samom sebi i prema svom
okruženju
• Saznaje, koriguje, menja, preobražava, rečju -
stvara
• Biološka konsttucija ne dozvoljava čoveku da
promeni sve u sebi: na primer, temperament se
smatra prilično nepromenljivim, on može samo da se
donekle koriguje ili uravnoteži,
• ali čovek, tj. njegova ličnost koja je i svest o sebi i
sloboda, može da odlučuje o sopstvenim ciljevima,
vrednostma, svrhama i da vodi sebe u tom pravcu.
• Zato se može reći da ličnost nije data već zadata.
• Ekonomski i društveni uslovi u većoj ili manjoj meri
(zavisno od socioekonomskog položaja jedinke)
sputavaju slobodu samoodređenja
• To znači da nije svaki pojedinac iskoristo potencijal
da se razvije u ličnost:
• s jedne strane, zato što su ga spoljni činioci
onemogućili tome,
• s druge strane, zbog straha od slobode i
odgovornost koja ide uz nju, zbog straha da
preuzme rizik da postane ono što može da bude,
zbog konformizma, regresije, i još mnogih drugih,
činoca.
• Personalizacija je proces razvoja jedinke u osobenu,
neponovljivu i samosvesnu ličnost koja se razlikuje od
svih drugih i povezuje se sa drugima.
• Proces personalizacije omogućava ljudskom biću da
postane visoko individualizovani subjekt, koji ima
izgrađen bogat unutrašnji svet.
• Jung svoj koncept personalizacije naziva
individuacijom, a Maslov samoaktualizacijom.
• Nasuprot personalizaciji odvija se proces akulturacije,
jedinka koja odrasta postaje slična svim drugim
članovima datog društva: “masovna jedinka”
• O LIČNOSTI SE ZNA MNOGO, ALI JOŠ VIŠE NE
ZNA
• Lako nam jeda opišemo individue, koje misle,
osećaju, delaju neslobodno, stereotpno, koje
se gube u masi sličnih sebi, dok je s druge
strane teško definisat i opisat slobodne
ličnost.
• Zašto?
• Nijedna definicija ličnost ne može da bude
potpuno zadovoljavajuća, jer se ličnost – u svojoj
samosvest, u stvaralačkoj i samostvaralačkoj
dimenziji dimenziji koja integriše mogućnost –
nova iskustva, odnose, susrete, doživljaje,
saznanja, vrednost - koja se stalno menja i
razvija, ne može obuhvatt nijednom definicijom.
• Nameće se misao da su pojmovi ličnost i
stvaralačka ličnost sinonimi.
• Ne možemo ličnost zatvorit ni u kakve definicije,
jer ona svojom slobodom, nezavisnošću,
originalnošću, kompleksnošću, razbija saznajne
okvire kojima pokušavamo da je približimo
prosečnom poimanju, ali možemo da izdvojimo i
opišemo neke njene ključne odlike.
• Međutm, jedinka je fizički i društveni organizam,
biće-u-svetu (u prirodi, društvu) i potreban je
određen stcaj okolnost da bi mogla da ostvari
svoje potencijale i slobodu samoodređenja.
• Stvaralačke ličnost su kompleksne iz još jednog,
veoma važnog razloga: one su otvoreni sistemi,
njihov “self” se neprestano širi i obogaćuje
novim, raznovrsnim iskustvima i sadržajima sveta.
• Abraham Maslov, jedan od utemeljivača
humanistčke psihologije pažljivo je proučavao
osobe koje su dostgle „aktualizaciju selfa“, i
zaključio da su sve, bez ijednog izuzetka uključene
u ciljeve koji prevazilaze njihove lične interese,
one se povezuju sa nečim što je veće od njih
samih.
• U psihologiji engleska reč „self“ označava
kognitvnu i afektvnu predstavu o sopstvenom
identtetu.
• Samosvest kao ključna odrednica ličnost.
• Ono što jesmo neodvojivo je od onoga što
mislimo i osećamo da jesmo, u šta spada i naše
mišljenje o tome kako nas drugi vide.
• Sve što radimo, sve što nam se događa, sve se
prelama kroz prizmu svest o sebi.
• „Aktualizovani self“ ne znači da je to dovršen
proces.
• Samoaktualizacija je neprekidan razvoj, ali se
može reći da su neke osobe dospele na taj
najviši psihološki nivo (nivo razvijenih
metapotreba), one su ušle u taj trajan proces, i
po tome ih Maslov naziva „aktualizovanim“
ličnostma.
• „One su posvećene, rade na nečemu što im je
vrlo dragoceno – nekom pozvanju ili vokaciji, kako
se to ranije govorilo ... tako da kod njih nestaje
dihotomija rad -radost.
• Neko od njih posvet život pravnim naukama,
ustvari pravdi, drugi istni, lepot, dobrot,
savršenstvu, jednostavnost, skladnost,
sveobuhvatnost, ljubavi, poštenju, autentčnost,
smirenost, i sl.
• Svi su oni, na jedan ili drugi način, posvetli život
onome što sam nazvao vrednostma ‘bića’ (being
values), najtemeljnijim vrednostma koje su
intrinzične, koje se ne mogu svest na nešto
temeljnije
• Da bismo to bolje razumeli, treba da napravimo
razliku između instrumentalnih i samobitnih
vrednost.
• Instrumentalne vrednost su ono što je vredno kao
sredstvo za postzanje nečeg drugog, odnosno za
postzanje neke druge, više vrednost.
– Npr., efikasnost u radu nije sama sebi cilj, već je ona
kvalitet (vrednost) kao sredstvo za postzanje
određenog rezultata ili neke druge vrednost. Ali
efikasnost može da služi i rđavim ciljevima. Na
primer, kriminalno udrženje vrlo efikasno vrši
plačke.
• Za razliku od instrumentalnih, samobitne ili
samosvrhovite vrednost predstavljaju ono što je
vredno samo po sebi, kao na primer pravda,
harmonija, mir, znanje, dobro, ispravnost, mudrost,
istna, uređenost, celovitost,ljubav, prijateljstvo,
plemenitost, sloboda i sl.
• Ove vrednost Maslov naziva vrednostima bića,
skraćeno B-vrednostima, a filozof Maks Šeler
apriornim vrednostima, jer su vredne same po sebi,
to jest njihovu vrednost ne možemo da svedemo ni
na šta drugo, ne možemo da objasnimo ničim
drugim.
• Nije potrebno, a nije ni moguće obrazložit
racionalnim argumentma koji se pozivaju na druge
stvari, zašto je pravda bolja od nepravde, istna od
laži, znanje od neznanja, dobro od zla, ljubav od
mržnje i td.
• To su one vrednost koje se neposredno, kao
nekakvim posebnim čulom, osećaju.
• Prema uverenju humanistčkih psihologa, pojedinci
koji nemaju vrednosno „čulo“ ne opovrgavaju
postojanje vrednost već pokazuju zakržljalost ili
izvitoperenje te sposobnost.
• B-vrednosti unose kompleksnost u strukturu
ličnosti jer deluju kao potrebe.
• Maslov ih je nazvao metapotrebe.
• Niže potrebe: potrebe nedostatka
• Više potrebe: potrebe rasta, metapotrebe
• Potskivanje metapotreba ili njihovo
nezadovoljavanje vodi metapatologijama -
bolestma duše.
• Maslov tvrdi da se može empirijski utvrdit da
čovek čezne da živi u temeljnim vrednostma.
• „Zadaci kojima su posvećeni aktualizovani
pojedinci mogu se tumačit kao izražavanje,
otelovljenje unutrašnjih vrednost pre nego kao
sredstva za dostzanje ciljeva izvan samog posla.
Oni zadatke vole ili introjektuju ZBOG TOGA što
oni otelovljuju ove vrednost“, kaže Maslov.
• Izgleda da za ove osobe profesija nije
funkcionalno autonomna, već je pre prenosilac,
instrument za izražavanje i ostvarenje konačnih
vrednost
• Priroda motvacije - vrste pobuda, ciljeva,
vrednost koje pokreću, pobuđuju, privlače
pojedince - predstavlja ono energetsko,
dinamičko čvorište saznajnih, emocionalnih i
voljnih komponenti koje bitno određuju ličnost,
njeno ponašanje, postupke, akcije, odnos prema
svetu.
• Diferencijacija i ujedinjenje: „Zrelost ličnost je
stepen postgnute ravnoteže između identta i
integriteta jedne ličnost“ (Hrnjica)
• Maslov izdvaja petnaest osobina koje su
karakteristčne za samoaktualizovanu osobu:
• uspešnost opažanja stvarnost i predviđanja
budućnost,
• prihvatanje sebe i drugih ljudi,
• prirodnost i jednostavnost,
• orijentsanost na fundamentalne probleme života,
• potreba za povlačenjem u „svoj svet",
• nezavisnost od kulture i sredine u kojoj živi,
• sposobnost zapažanja novog u već doživljenom
(kreatvna percepcija),
• sposobnost za „vrhunske doživljaje“ (peak
experiences) , kao što su oni kod nekog velikog
naučnog otkrića (ali to može bit snažan estetski
doživljaj, sjedinjenje sa prirodom, sa materijom u
zanatskom radu, sa drugom osobom itd.)
• potreba za pomaganjem drugim ljudima,
• bliske i trajne veze sa užim brojem sličnih osoba,
• demokratčnost,
• posedovanje čvrsth etčkih standarda,
• kreatvnost,
• distanciranost od konvencionalne kulture.
• Ličnost je očigledno više od identteta
• Identtet je nivo na kojem pojedinac gradi
svoju jedinstvenost, koherentnost na osnovu
svest o kontnuitetu.
• Važno je shvatt da ličnost, za razliku od
predmeta, nije zatvoreni, statčni sistem sa
datm, nepromenljivim svojstvima.
• Ličnost nadilazi pojam identteta.
• Identtet je trajno osećanje celovitost i
postojanost ličnost uprkos promenama u njoj
i oko nje.
• Osećanje identteta počinje da se formira u
detnjstvu, a posebno tokom adolescencije
kada postoje i najveće krize identteta, kada
osoba postavlja sebi ključno pitanje „ko sam
ja“, „čemu težim“, „odakle sam“ i sl.
• Prema Eriku Eriksonu, osećanje ličnog
identteta zasnovano je na zapažanju
samoistovetnost i neprekidnost postojanja u
vremenu i prostoru, kao i opažanja činjenice
da drugi ljudi zapažaju i priznaju ovu činjenicu.
• Pojedinac koji je stekao osećanje ličnog
identteta ima doživljaj kontnuiteta između
onoga što je bio nekada, što je danas, kao i
onoga što zamišlja da će tek bit
• Pitanje „čemu težim“ jeste pitanje identteta, ali
ne zatvorenog u sebe i svoje bazične potrebe i
interese, već identteta u neiscrpnom procesu
samoostvarenja.
• „Čemu težim“ je stvaralačko pitanje jer nas izvodi
iz datost – onoga što smo primili rođenjem,
vaspitanjem, onoga što smo zatekli, sveta
određenja, definicija, svojstava – u proces
stvaranja i samostvaranja
• Ličnost je transcendencija, ili, bolje rečeno, stalni
proces transcendiranja.
• Protvno psihoanalitčkoj teoriji, ličnost nije samo
rezultat prošlih iskustava, već se oblikuje i novim
iskustvima i saznanjima i projekcijama u
budućnost - u nove ciljeve i svrhe.
• Razlike između pojedinaca u aspektu otvorenost
iskustva pokazuju da su oni koji su zatvoreni
prema novom, različitom iskustvu, skloniji da
definišu sebe prošlošću, da sami sebe redukuju
na stečeni identtet
• Nasuprot tome, self stvaralačkih ličnost se širi da
bi uključio u sebe nove opažaje, nove aspekte
sveta, odnose koje uspostavlja s prirodnim i
društvenim okruženjem, svako značajnije otkriće.
• Svako dublje iskustvo ima potencijal da
reorganizuje unutrašnji svet subjekta, da staru
zameni drugačijom konfiguracijom.
• Jezik nas svojim kategorijama, konkretno
pojmovima „ja“ i „ne-ja“, subjekat (onaj koji
posmatra) i objekat (ono što posmatra), navodi
na pogrešno mišljenje i osećanje da postoji jaz
između to dvoje.
• Maslov s pravom tvrdi da je neodrživa razlika
između selfa i ne-selfa (subjekta i objekta,
prirode i duha).
• To znači da vrednost ili metamotvi nisu samo
unutarpsihički. Oni su podjednako i unutrašnji i
spoljašnji.
• Razlika između selfa i ne-selfa je prevaziđena kod
ostvarene ličnost pošto je ona unela u sebe deo
sveta i tme sebe definisala.
• Osoba postaje prošireni self.
• Drugim rečima, ono na šta usmeravamo najveći
deo svoje pažnje, ono čemu stremimo, čemu se
posvećujemo, sa čime se poistovećujemo, postaje
deo našeg bića i mi postajemo deo toga.
• Ako su pravda, istna, lepota postali toliko važni za
jednu osobu da ona poistovećuje svoj self sa
njima, gde su oni onda, pita se Maslov? Pod
njihovom kožom ili izvan nje?
• Ova razlika gotovo da postaje besmislena, pošto
koža za self više nema ulogu granice. Sada izgleda
kao da se unutrašnja svetlost ne razlikuje od
spoljašnje.
• Jasno je da self više ne može da bude poistovećen
sa biološkim enttetom. Psihološki self očigledno
može biti mnogo veći od tela.
• Baš kao što voljeni ljudi mogu bit
inkorporirani u self, postajući na taj način
njegove definišuće karakteristke, tako na
sličan način i voljeni ciljevi i vrednost mogu
bit inkorporirani u self.
• Zbog toga ljudi mogu da rizikuju, da žrtvuju
materijalni i psihički konfor, pa i život, u ime
vrednost koja je postala deo njih samih
• To je osnov zdravog samoljublja, koje je opisao
From.
• Možete poštovat sebe, divit se sebi, nežno
brinut o sebi, osećat se uzvišenim, vrednim
ljubavi i poštovanja.
• Takođe osoba sa velikim talentom može šttt
sebe i svoj talenat kao da je on prenosnik nečega
što istovremeno i jeste i nije on.
• Ona, takoreći, može postat sopstveni čuvar, kaže
Maslov
• Maslov tvrdi da ima obilje iskustva sa stavovima
prema radu prosečnih, nezrelih, neurotčnih i
graničnih ljudi, psihopata i drugih.
• On kategorički tvrdi da nema nikakve dileme da
se njihovi stavovi grupišu oko novca, zadovoljenja
bazičnih potreba, pukih navika, vezanost za
društvene podražaje, neurotskih potreba
konvencija i inercije i iz onoga što čine onako kako
drugi očekuju ili zahtevaju od njih.
• Ali nema oštrog razgraničenja između subjekata koje
je Maslov izabrao za istraživanje kao osobe koje su
aktualizovale self i drugih ljudi.
• Izvestan procenat drugih, manje zdravih ljudi takođe u
izvesnoj meri metamotvisan B-vrednostma, a to se
naročito odnosi na pojedince sa naročitm talentma i
osobe koje su smeštene u posebno srećne okolnost.
• Možda su, veruje Maslov, svi ljudi do izvesnog stepena
metamotvisani. Ako je tako, onda se metamotvacija,
kao motvacija estetskim, etčkim i drugim B-
vrednostma, može probudit i vaspitat.
• Smisao obrazovanja
• Izuzetno je lako, pogotovo mladim ljudima, objašnjava
Maslov, zaboravit najviše vrednost usled užurbanost
naše svakodnevice.
• Dodajmo svakodnevnim poslovima, koji uzimaju veliki
danak u vidu naše energije, i obilje nepovezanih
informacija i bezvrednih podstcaja kojima nas tržište
bombarduje, rasipajući našu pažnju.
• Tako se često nalazimo u situaciji da prosto reagujemo
na stmuluse, na nagrade i kazne, na hitne potrebe, na
kratkotrajna zadovoljstva i strahove, na zahteve drugih
ljudi, na površnost
• Metafora davljenja u plitkoj, zamućenoj vodi.
• Da bi se neko otrgao iz tog začaranog kruga, da bi
uopšte obrato pažnju na vredne sadržaje, na sve
slabašniji unutrašnji glas koji prekriva bučna
kakofonija spoljnih i tuđih glasova, potreban je,
barem u početku, konkretan, svestan napor.
• Npr., povlačenje u fizičku usamljenost, izlaganje
lepot prirode ili veličanstvenoj muzici, dobrim
ljudima itd.
• Bit "ozračen“ vrednostma.
• Ove strategije postaju lake i automatske tek
nakon izvesne primene („neuronsko
obučavanje“).
• Posle toga čovek može da počne da živi u skladu
sa vrednostma bića s lakoćom, spontano.
• Svesni izbor i trud postaju, vremenom, druga
priroda
• Uloga vaspitanja i obrazovanja je upravo u tome:
ne vaspitava se i ne obrazuje se samo
inteligencija, već cela ličnost.
• Ono što joj u početku izgleda nerazumljivo,
strano, udaljeno od njenih preokupacija i
interesa, kao što, na primer, mladima deluju
klasična muzika, klasična književnost, apstraktno
slikarstvo, fizika, filozofija i dr., posle svesnog
napora da se približi tm sadržajima, postaje deo
nje.
• Obrazovni napor je kontnuiran proces u kojem sa
svakim pređenim pragom, višim od prethodnog,
čoveku, raniji i prostji sadržaji postaju sve
nezanimljiviji.
• Onome ko se prvo pomučio i naučio da uživa u
dobroj literaturi, u kvalitetnoj muzici ne prijaju
više tzv. laki romani ili laka muzika.
• On je i dalje isti čovek ako mislimo samo na
njegov identitet, na njegova uočljiva svojstva, ali
je postao drugačiji.
• Obrazovanje koje ne menja ličnost, koje ne
preobražava način opažanja, mišljenja,
osećanja, nije obrazovanje nego puka
informisanost, sekundarna veštna, površna
upućenost.
• To ostaje nešto spoljašnje u odnosu na osobu,
kao kaput koji oblači ili skida po potrebi.
• Puna definicija osobe ili ljudske prirode mora stoga
da uključi intrinzične vrednosti kao deo ljudske
prirode.
• To je važno za definiciju ličnost za razliku od
individue.
• Ako pokušamo da definišemo najdublje,
najautentčnije aspekte ličnost, otkrivamo da zarad
razumljivost moramo da uključimo ne samo njenu
konsttuciju i temperament, ne samo anatomiju,
fiziologiju, neurologiju i endokrinologiju, ne samo
njene sposobnost i bazične potrebe, već i njene
vrednosti.
• One su, kod aktualizovanih i stvaralačkih
ličnost, jednako deo „prirode“ ili deo
definicije, suštne, zajedno sa njenim „nižim“
potrebama.
• Potpuno obuhvatna definicija razvijenog selfa
ili ličnost uključuje, stoga, vrednost prema
kojima živi.
• „Ljudski život nikad neće bit protumačen ako
se u obzir ne uzmu njegove najviše težnje.
• Rast, samoaktualizacija, težnja za zdravljem,
traganje za identtetom i samostalnošću,
težnja za savršenstvom (i druge težnje 'na
gore') moraju se sada bez sumnje prihvatt
kao proširena i možda univerzalna potreba.“
(Maslov)
• Za razliku od psihoanalize, sociologizma,
ekonomizma i drugih teorijskih pravaca koji
zastupaju ideju da je čovek determinisan nagonima,
konfliktma između nagonskog i društvenog dela
ličnost, svojom prošlošću, ili i to vrlo ranom, ili
spoljnim faktorima (ekonomskim, društvenim),
personalizam veruje da ličnost više određuje ono
čemu stremi, s čime se poistovećuje, sjedinjuje, šta
otelovljuje od onoga s čime je došla na svet i što je
svet utisnuo u nju u njenim formativnim
godinama.
• Urođeni i društveni faktori oblikovanja ličnost
nisu nevažni, daleko od toga, ali su ljudska bića
suštnski određena onim što svojim izborima,
odlukama, prihvatanjem i preoblikavanjem
vrednuju i načinom na koji to čine.
• Personalist zagovaraju politčke, ekonomske i
društvene odnose koji šire polje slobode i
samoodređenja.
• Drugim rečima, to što smo toliko determinisani
ekonomskim i društvenim uslovima govori o
tome da ti uslovi nisu čovećni.
• Upozorenje: sloboda samoodređenja ličnost ne
znači samousmereni individualizam.
• U kontrastu sa osobom (ličnošću) Munije definiše
individuu kao pojedinca koji teži odvajanju od
drugih, suprotstavljanju drugima, zahtevajući
zadovoljenje sebičnih potreba.
• Individualizam je, prema njemu, sistem običaja,
osećanja, ideja i ustanova koji organizuje
pojedince po principu zatvorenost, opsednutost
sobom (drugi kao sredstvo za zadovoljenje mojih
potreba i interesa), i defanzivnost (“drugi me
ugrožavaju”)
• Nasuprot individui, osoba je sposobna da se de-
centrira, da bude otvorena i raspoloživa za druge.
• Munije se oštro suprotstavlja svemu što zatvara i
ograničava saznajni, emocionalni i vrednosni opseg
čoveka.
• On se neprestano trudi da ličnost okrene prema
drugima, prema budućnost, prema svemu što će
doprinet njegovom razvoju i povezano s tm,
razvoju drugih i društva.
• Prva briga individualizma je preokupacija
pojedinca sobom, dok je prva briga personalizma
decentriranje pojedinca i njegovo postavljanje u
otvorenu perspektvu ličnost.
• Prema Munijeu, ličnost raste pročišćujući se od
individue u sebi.
• Ne postaje se ličnost stalnim fokusiranjem na
sebe, već naprotv, otvarajući se drugima i svetu.
• To potvrđuju i personalistčki psiholozi Karl
Rodžers, Rolo Mej, Viktor Frankl i dr.
• Život ličnosti se temelji na stalnom oprezu prema
egocentrizmu.
• Ali to ne znači da treba radikalno suprotstavljat
individuu i ličnost, jer je individua osnova za nastanak i
rast ličnost.
• Dijalektički odnos individue i ličnosti
• Kroz detnjstvo i mladost moramo prvo razvit svoj
identtet, osećaj svoje posebnost i jedinstvenost.
Mlada bića su neminovno egocentrična, nesigurna,
defanzivna.
• Važno je da vremenom i sazrevanjem, osoba (ličnost)
sve više prodire u individuu, da je preobražava i razvija
iznad nje same.
• Munije kaže da je osoba stalno uslovljena manje
više povoljnom biologijom, ekonomijom,
društvom, politkom.
• Uhvaćena je u gustu mrežu protvrečnih
tendencija, ograničenja, privlačnost i odbojnost.
• Personalista zna da je čovek uslovljen nasleđem i
sredinom, ali tvrdi i da je istovremeno slobodan
da se odredi prema nasleđu i sredini, da postavlja
svoje svrhe i ostvari svoj poziv.
• Karl Rodžers objašnjava dilemu između slobode i
determinizma.
• S jedne tačke gledišta, svaka misao, svako osećanje,
svaki postupak neke osobe određen je onim što mu
prethodi, pa se može činit da nema slobode.
• S druge tačke gledišta, što se ličnost više razvija, što
je zdravija i celovitja, to je sposobnija za slobodu.
• Ona sve slobodnije bira svoj put, pronalazi rešenje
koje je sve više zadovoljavajuće u odnosu na sve
unutrašnje i spoljne, sadašnje i prošle faktore, koji je
određuju.
• Personalist tvrde da u svakom čoveku postoji
prirodna, organska tendencija ka rastu i
samoostvarenju.
• Oni postavljaju kao središnji zahtev načelo
slobode kao ključni uslov za razvoj ličnost.
• Postojat kao ličnost, kaže Munije, to znači reći
“da”, prihvatt, prianjat uz ono što nam je dato.
• Ali to znači i reći “ne”, protestvovat, sumnjat,
preispitvat sopstvena i vladajuća uverenja,
mišljenja, izvesnost, navike, pripadnost.
• Sloboda “od” i sloboda “za”
• Stupnjevitost slobode podrazumeva „slobodu od“
i „slobodu za“.
• „Sloboda“ od je sloboda od unutrašnjih i spoljnih
uvslovljenost koje čoveka mehanizuju te on gubi
svoj JA i osobnost.
• Čovek je rođen slobodan i neprestano stče nova
iskustva slobode - kao deca koja napuštaju svoje
igračke, navike i ponašanja, prestaju bit mali i
otvaraju se novim životnim izazovima i zahtevima.
• „Sloboda za“ : sloboda koja bira, koja se angažuje i
obavezuje, vezuje.
• Mladi ljudi stupaju u svet obaveza, u veoma zahtevan
život. Moraju za to bit slobodni.
• Bekstvo od angažovanja slobode u životne zadatke i
odgovornosti je regresija i neuroza koje porobljuju.
• NIJE SLOBODAN ONAJ koji se plaši preuzimanja
odgovornost, vezivanja, koji je neodlučan, strašljiv,
koji zavisi od nagona, duševnih rana, psihičke
labilnost, duhovne nestabilnost
• Uspela izmena "slobode od" i "slobode za" čini da
čovek raste. Taj proces se odvija celog života.
• Sloboda zajedništva
• Za osvajanje slobode i uslova za slobodu potrebni smo
jedni drugima.
• Sloboda je plod truda (dijahronog i sinhronog) mnogih
ljudi.
• Podmukli neprijatelj ličnost nije samo onaj sistem koji
osuđuje milione na siromaštvo i glad, već i onaj koji guši
i izopačuje u ljudima sklonost ka personalizaciji.
• Za razliku od individue koja je okrenuta samo svojoj
dobrobit, ličnost zna da nema pojedinačne slobode i
dobrobit bez omogućavanja iste što većem broju ljudi.
• Život ličnost nije odvajanje, bekstvo, otuđenje
od drugih i od sebe, već aktvno, angažovano
prisustvo u svetu.
• Individua kritkuje svet koji ne zna da ugodi
njenoj želji, a ličnost nastoji da utče na svoje
okruženje i da ga menja, menjajući i sebe, na
bolje.
• “Bolje je upalit jednu sveću nego proklinjat
pomrčinu”
• Personalizam tvrdi da celokupni zakonodavni,
politički, socijalni i ekonomski sistem treba da
ima za misiju da ljudima pruži uslove za razvoj
njihove ličnosti.
• I to ne samo u smislu negatvnih prava - zaštte
jedinke od osujećivanja bilo od strane vlast bilo
od strane drugih ljudi već i aktvnog angažovanja
u pozitvnim pravima - vlast treba da svakom
nosiocu prava obezbede izvesna dobra ili
mogućnost
• Ali to ne znači da bilo ko, ni pojedinac ni
kolektvitet, može, sme i treba da preuzme
odgovornost za razvoj i sudbinu ličnost umesto
nje.
• Sama osoba nalazi svoj put i kroji svoju sudbinu, u
okviru dath mogućnost i ograničenja (spoljnih i
unutrašnjih)
• Personalizam osuđuje sve vrste konformizama i
duhovne prinude. (kao npr. nasilno „usrećivanje“
drugih)