3.

Етика карактера и врлине:

„Спознај самог себе и држи меру“
• Неки филозофи морала су се разочарали у уску, безличну
форму теорија утилитаризма и кантовства и оживели су
занемарену традицију „теорије врлине“.
• Они сматрају да су у претходним теоријама
(утилитаризму и деонтолошкој етици) разматрања о
карактеру личности која доноси моралне одлуке, значајно
одсутна.
• Подсећају и истичу да су моралне вредности увек личне, у
смислу да их само особа може спознати, усвојити и
остварити.
• Само човек, као слободно биће које је
одговорно за своја дела и своје ставове, за
своја хтења и настојања, за своју љубав и
своју мржњу, своју радост и своју тугу, те за
своје трајно темељно држање, може бити
морално добар или зао.
• У средишту етике врлине јесте особа која
делује.
• Врлина није само једно од могућих
обележја, већ битно обележје особа.
• Иако „врлина“ звучи старински (данас би се пре
говорило о „интегритету“) „питања о личном
карактеру очигледно заузимају централно место у
етици.
• Таква питања се односе на оно што би „добра
личност“ урадила у реалним животним
ситуацијама.
• Поборници врлине, иако не одбацују нужно
утилитаризам и теорије засноване на правима,
верују како поменуте теорије занемарују
централне одлике свакодневног моралног
живота, које укључују карактер.
• Теоретичари врлине доказују да су историјски
појмови морала – моралне дужности, обавезе,
„треба“ – неразумљиви савременом човеку (не
дотичу га, не мотивишу и не инспиришу).
• Погледи на свет у оквиру којих су раније ти
појмови имали смисла, данас више не владају, те
ти појмови делују као празна љуштура.
• Данас смо равнодушни на налог: „Поступај не да
задовољиш своје потребе, већ просто зато што је
морално да се тако чини“.
• „Упркос супротности између кантоваца и
консеквенцијалиста, некоме ко чита дела било
које од ових школа, врло је лако да себи створи
слику суштински безличног етичког агенса, који је
снабдевен теоријом за прављење моралних
избора којима недостаје психолошка веза са
агенсовом прошлошћу и будућношћу“. (Куперман)
• «Утилитаристички светац» – једнодимензионална,
бескрвна личност, која нас не инспирише.
• Личи нам на робота који поштује свако морално
правило, на савршено програмирани компјутер.
• Таква беживотна учења не само да нису добра,
она су, по мишљењу теоретичара врлине, стварно
штетна.
• Зашто?
• Зато што се представља да је морал циљ по себи,
без додира са људским потребама или жељама.
• Зато и долази до конфузије и сукоба различитих
моралних интуиција.
• Препорука етичара врлине: оживети
аристотеловско објашњење људског добра и
среће, као неодвојивих од скупа врлина.
• То је учење о смисаоном животу.
• Модерни етичари постављају многа питања у
погледу врлине, која се тичу и психологије
личности, као што су:
• степен наше одговорности за сопствени карактер ;
• веза између карактера и понашања
• анализа посебних црта као што су праштање,
лојалност, стид, кривица, кајање...
• Они се враћају анализи традиционалних порока,
као што су необуздане жеље за храном пићем,
дрогом, сексуалним освајањима, тј.
традиционалним манама неумерености, похлепе,
прождрљивости и похоте.
• Постављају питање у којој мери може
личност да обликује свој карактер?
• Јасно је да ова расправа претпоставља да
неки људи имају неку способност да
обликују свој карактер.
• Неки филозофи и психолози ово оспоравају,
доказујући да, док појединачни чинови
могу бити слободни, карактер је утврђени
вид људског бића.
• Kарактер је стабилан и не мења се лако.
• Хераклит и Шопенхауер су веровали у неумољиви
детерминизам карактера.
• Али, с друге стране, није лако одредити да ли карактер
неког човека дугује његовој природи или историји.
Прошлост притиска целом тежиним садашњост. То
значи да се карактер гради.
• Иако су неке црте карактера стабилне неуроменталне
одреднице, с друге стране путање личне историје могу
да промене личност.
• Шта игра већу улогу: наша природа или
талог проживљеног искуства?
• Да ли се нечија природа може драматично
променити под утицајем неких
упечатљивих, снажних искустава?
• Или постепено, под утицајем «ситница које
живот значе»?
• Све зависи од тога шта подразумевамо под речју
„карактер“.
• 1. Темперамент је одређен органским, наследним,
то јест конституционалним факторима (иако може
да се донекле делује и на тај аспекат)
• 2. Карактер обухвата димензије личности
обликоване социјалним и когнитивним учењем,
које обухвата и вредносна и морална учења. То
значи да се он гради и обликује,
интернализовањем узора, вредности, норми и
правила понашања.
• Може се доказивати како нема свако способност
да промени свој карактер (нпр. услед застоја у
развоју, неких тежих облика неурозе, поремећаја
личности, других болести...)
• Међутим, све док (што и критичари признају),
човек може да буде слободан, остаје отворена
могућност да нешто може да покрене промене у
карактеру.
• Штавише, наш систем моралних похвала и покуда
почивају на претпоставци да људи могу, по својој
вољи, да побољшају или кваре свој карактер.
• Као и у односу на законе, тако и морално суђење
подразумева слободу воље.
• Оно што има највећу моћ да покрене промене у
карактеру, јесу ситуације кризе (сетимо се
психолошки природног отпора према
променама).
• Кризе често присиљавају људе да преиспитују
своје основне вредности.
• Људи понекад успевају да стекну увид у своје
проблеме и подршку за промену (то је једна од
вредности психотерапије).
• А чињеница је да се људи стварно мењају – они
престају да пију, постају самилоснији,
мирољубивији или подлији.
• Моралност као психолошка диспозиција има три
аспекта:
• 1. Когнитивни: знања о моралним принципима,
способност евалуације поступака, интелектуална
способност да се општи принципи примене на
појединачне случајеве.
• 2. Емоционални (афективни): подразумева морална
осећања - осећање дужности, захвалности, кривице,
поноса, кајања, праштања, самилости.
• 3. Бихејвиорални (понашање): подразумева
спремност за доношење одлука да се поступи у складу
са усвојеним моралним нормама, извршење одлука и
доследност у њиховом извршавању.
• Осим изузетно значајне улоге ума у етици (у
утилитаризму и деонтолошкој етици),
велику улогу игра и морални сензибилитет,
морална осећајност.
• Њу чине емоционалне димензије, односно
димензије социоемоционалне и духовне
интелигенције.
• Социоемоционална интелигенција или
логика срца: способност да се саосећа са
другима, добра процена других, стварање
добрих међуљудских односа, уклапање у
друштво, корисност заједници и себи
(остваривање сопствене личности).
• Самосвест, емпатија, самоконтрола, итд.
• Знамо да се та врста интелигенције развија
сазревањем, стога можемо да закључимо
да се и морални сензибилитет развија.
• Неморални поступци, недела, изазивају
непосредну висцералну (односи се на унутрашње
органе: стомак, срце...), емоционалну реакцију
(осим код психопата)
• Интроспекција и посматрање других подржавају
тврдњу да су моралне интуиције углавном
емоционалне реакције.
• Према томе, разумно је закључити да су моралне
интуиције једна врста емоционалне свести.
• Термини „свест“ и „савест“ имају исти корен (и на
латинском, conscientia – значи и свест и савест).
• Интуиције не морају бити мистериозне,
непробојне, црне кутије. Оне су процеси у
мозгу као и многе друге врсте судова које
људи доносе.
• Чести висцерални карактер моралних
интуиција објашњен је аспектом телесне
перцепције емоционалне свести (знамо да
су емоције увек праћене телесним
осетима).
• Осећај и телесне реакције нису све што
чини емоционалну свесност, која такође
изискује и когнитивну процену ситуације.
• За моралне судове, ситуација коју
процењујете није само ваша индивидуална
и лична, већ укључује и друге људе.
• На неуралном нивоу, разумевање тога
зашто неки људи немају нормалну
способност за моралну интуицију још је у
повоју.
• По једној истакнутој теорији, психопате
(који чине 1% популације) имају оштећење
амигдале које омета ону врсту
емоционалног учења неопходног за
стицање моралних реакција према ономе
што други људи доживљавају као повреду.
• Духовна интелигенција није некаква
магловита, езотерично-религијска
димензија, већ способност помоћу које
опажамо и разрешавамо проблеме
вредности и смисла живљења.
• То је интелигенција која нам помаже да
своју егзистенцију сместимо у богатији
значењски контекст; да проценимо зашто је
један животни избор или пут вреднији и
садржајнији од неког другог.
• Укратко:
• Социо-емоционална интелигенција нам
омогућава да просудимо у каквој смо
ситуацији и да се потом прикладно
понашамо унутар граница те ситуације.
• Духовна интелигенција нам омогућава да
се запитамо да ли уопште желимо да
будемо у датој ситуацији.
• Наше три интелигенције (психичке снаге),
рационална, емоционална и духовна делују
заједно у етичком постојању и једна другу
подупиру.
• Уз разум и осећања потребна је и воља као основ
морала. Воља извире из мотивације да се буде
етичан (конативна функција).
• Да би се донела и спровела морална одлука нужан
је напор воље да се савладају разни спољашњи и
унутрашњи отпори.
• Когнитивне, афективне и конативне димензије су
обједињене у карактеру личности.
• Да ли је човек стекао врлине рођењем, као
лепоту интелигенцију или жив темперамент?
• По мишљењу свих етичара, врлине се уче.
• У детињству правилним васпитањем,
усађивањем правих вредности, а касније оне
израстају из свесних, слободних ставова.
• Сам човек мора битно да сарађује у њиховом
остваривању. Врлине се могу развити једино
кроз његово свесно и слободно предавање
самог себе истинским вредностима.
• За Сократа врлина је производ истинског знања,
тачније речено сазнања, спознаје идеја, од којих
је врховна идеја идеја добра.
• Према њој се све мери и одређује.
• Ако знамо (не само интелектуално, већ
доживљеном спознајом) шта је добро, чинићемо
добро напросто стога што је добро најистинскије,
најреалније биће (ontos on) – идеја добра најјача
је у хијерархији идеја.
• Нема ништа јаче од ње што би могло да покрене
вољу.
• По Сократовом уверењу, за морални живот
и остварење највишег добра пресудно је
човеково сазнање, размишљање о
властитом деловању и последицама
моралних избора.
• Спознајући самог себе, човек освешћује
моралне принципе који су смештени у
дубини његове душе.
• Врлина је знање, и може се научити и
развити мишљењем и самоспознајом.
• Сократово учење темељи се на
рационализму и етичком оптимизму.
• Нико не греши својевољно, сматра Сократ,
него свако греши зато што не зна шта је
добро, а не зато што неће да чини добро.
• Нико не дела против оног што је најбоље са
знањем, већ из незнања.
• Чим човек снагом сопственог ума спозна шта
је истински добро, он ће то и да учини.
• Аристотел такође сматра да је основна
врлина везана уз спознају добра, али не као
идеје, већ добра појединачних ствари.
• То значи да свако биће, свака ствар има своју
сврху (télos) која чини његову суштину,
његову природу. За то биће или ствар добро
је све што испуњава сврху којој је намењена
(добар нож је оштар и добро сече, добар коњ
је онај који је брз и снажан, добра крава је
она која даје пуно млека итд.)
• Суштинска специфична одлика човека, која
га разликује од свих других живих бића,
јесте разум и морал (јер је човек суштински
друштвено биће – zoon politikon).
• Стога је сврха његовог постојања развој тих
одлика.
• Добра је особа која испуњава сврху (télos)
људске природе: саобразно томе, добра
особа је она која се истиче у вођењу
истински хуманог живота.
• Карактеристике које омогућују вођење
истински човечног живота Аристотел
назива врлинама.
• Сваки човек по својој природи тежи срећи.
Етика испитује могућности да ту срећу
постигнемо.
• Човек може да буде срећан само уколико
развије своју специфичну природу а то је
разум и то на два начина: теоријски и
практично.
• Аристотел дели, дакле, врлине на две основне
врсте: теоријске (дијаноетичке) и практичне
(моралне).
• Теоријске врлине проистичу из примерног
функционисања виших или интелектуалних видова
људског бића.
• Како су, по Аристотелу, људска бића разумне
животиње, оно што их разликује од других
животиња јесте разум.
• Отуд правилно функционисање разума представља
највишу изврсност коју људска бића могу да
достигну.
• Теоријске врлине обухватају непресушну
интелектуалну радозналост, трагање за
истином, посвећеност учењу и образовању,
интерес за науку и уметност, исправно
расуђивање и закључивање, интуитивно
разумевање, теоријску мудрост као највише
достигнуће знања.
• Етичке врлине су практичне, односе се на
људску праксу, делатност.
• Оне су врлине воље.
• Ми својом вољом бирамо своју делатност,
праксу.
• Оне се постижу на тај начин што се воља
усмерава ка принципу мере (златне средине).
• То је средина између претеривања (вишка) и
заостајања (мањка) за принципом мере.
• То је врлина исправног избора.
• Моралне врлине настају из успешног надзора који
разум спроводи над телесним прохтевима и
наклоностима.
• Ти прохтеви и наклоности су природни, и у тој мери
су нормални и прикладни људским бићима.
• Али они се морају контролисати, јер, ако нису под
надзором, могу довести до претеривања штетног
по јединку или по друге чланове друштва.
• Права контрола страсти и прохтева најчешће значи
да се они нити потпуно потискују нити ослобађају
свих узди.
• Треба трагати за средином између крајности.
• Аристотел је увидео да нас страсти вуку
према крајностима у деловању. Те су
крајности мањак или сувишак у осећању
или деловању и воде до порока.
• Разборитост као практична разумна
способност води до средине између мањка
и сувишка.
• Пронаћи, изабрати и спроводити ту
средину јесте врлина.
• Примери крајности:
• Прождрљивост и изгладњивање;
• Пијанчење и (пуританско) трезвењаштво;
• Непромишљена смелост и кукавичлук;
• Расипништво и тврдичлук;
• Дрскост и полтронство;
• Малодушност и охолост и тд.
• За Аристотела, уз то, ми нисмо само
разумна, већ смо и друштвена бића.
• Наш циљ остварења среће, или испуњења,
или изврсности, увек се налази у контексту
наше друштвене заједнице.
• Врлине нису само индивидуални начин
постизања сопственог савршенства и среће
већ су увек и друштвено благотворне, и као
такве, друштвено цењене.
• Врлине су вештина изврсности у умећу
живљења с другима у заједници.
• По Аристотелу, добри или врли људи не
искрсавају или не настају тек тако, сами од
себе.
• Деца се подучавају врлини примером,
причама, моралним узорима: потребно им
је и друштво у којем се врлине држе на
цени и у којем врле особе уживају
поштовање и бригу.
• Нисмо рођени врли – такви постајемо
упражњавањем врлине.
• Врлина је изборно стање – нпр. ако желимо
да стекнемо врлину храбрости настојаћемо да
изаберемо оно што ће нам помоћи да
извежбамо свој карактер тако да нам храбро
деловање постане навиком.
• Теоријске врлине су плод учења и
образовања, а практичне (моралне) плод
навике.
• Навика као друга природа.
• Како стичемо навику у врлинама?
• Вежбајући, практикујући их (као и вежбање у
музици, спорту и било којој другој области у
којој треба стицати, одржавати и унапређивати
вештине)
• Практикујући праведност постајемо праведни,
умереност – умерени, храброст – храбри итд.
• Тек када наше радње постану навичне и ми
стекнемо склоност да користимо праве начине
постигли смо одговарајућу врлину.
• Суочена с искушењем да дела како не би
требало, врла особа може да се ослони на
свој навични начин поступања да се
одупре искушењу.
• Часна особа је по навици часна и може да
се одупре искушењу да краде, чак иако би
од непоштења извукла корист без страха од
откривања.
• Поштена особа је она која се по навици уздржава
од крађе;
• истинољубива је она која се по навици уздржава
од лагања;
• особа од моралног интегритета је она која по
навици чини оно што верује да је исправно.
• Добри људи су добри јер раде шта треба. Кад би
крали или варали или убијали не би били добри
или врли људи (не може се рећи за себе или за
другога: «добар је он човек, само лоше поступа»)
• Ове склоности, кад се сагледају скупно, чине
карактер.
• Особа која је склона да поступа како је
морално исправно има добар карактер.
• Ако се одупире снажном искушењу, има јак
карактер.
• Ако особа по навици поступа неморално, има
лош карактер.
• Ако упркос добрим намерама, често подлеже
искушењу, има слаб карактер.
• Како се карактер гради свесним
радњама, људи су уопште узев
морално одговорни за свој карактер
као год и за своје индивидуалне
поступке.
• Врлина је диспозиција за добро деловање.
• Када се једном, правилним понављањем,
стекне, она је постојанија и од знања (не
заборављамо пливање, вожњу бицикла или
аута, а заборављамо много тога теоријског).
• За Аристотела (као и за Сократа) врлина није
сама себи сврха, већ је крајња сврха увек већ
претпостављена у сврси живљења уопште –
блаженству, срећи (eudaimonia).
• Често заборављамо на сврху морала,
стављајући нагласак искључиво на правила
и законе.
• Склони смо да се окрећемо легалистичком
приступу етичком мишљењу, уместо да га
сагледамо као начин вођења изврсног
људског живота, те тиме као начин
испуњења свог потенцијала као људских
бића и постизања среће која излази из
такве изврсности и испуњења.
• Савремене неуронауке доказују Аристотелову
теорију врлине и снаге карактера као плода
вежбе и навике.
• Васпитање је неуронско обучавање.
• Навика претпоставља неуронско обучавање
• Доброта се, дакле, учи и вежба (љубав,
приврженост, нежност, благост, предусретљивост,
пажљивост, трпељивост, великодушност,
љубазност, умиљатост, пристојност, учтивост,
уљудност, милостивост, оданост, истинољубивост,
поштење...).
• Сврха моралног васпитања (као неуронског
обучавања) : кроћење звери у нама и рођење
човечног у човеку, као једине могућности
очовечења света.
• Неуронско обучавање омогућава да се рефлексно
усвоји етички начин поступања.
• Ако постоји морално васпитавање и ако снопови
нерава правилно раде, етичка аритметика
(размишљање о томе шта је етички исправно, а шта
није) не тражи тешке напоре.
• Напротив, лакоћа с којом се она спроводи у дело
ствара радост.
 Закључак
• На врлини заснована морална теорија
неопходан је додатак (неки мисле и
замена) деонтолошком или
утилитаристичком приступу.
• Повратак Аристотелу зато што Аристотелова
анализа моралног живота наглашава значај
суђења (расуђивања), врлине и карактера
• У личном као и у друштвеном животу, највећи
изазови су конфликти вредности и гранични
случајеви који захтевају одлуку.
• Умеће доношења добрих и здравих одлука
захтева напор суђења.
• Здраво пресуђивање произлази из брижљивог
промишљања, искуства и добро развијеног
моралног осећаја.
• Мора се бити осетљив на преливе
моралности, морају се одмеравати
супарнички захтеви (конфликти између
моралних вредности).
• Код неких људи је морално суђење боље
него код других (јер су боље морално
васпитани, јасније морално расуђују, имају
истанчанију моралну осетљивост и
снажнију моралну мотивацију и вољу).
• Етичари који истичу врлину тврде да сама
морална правила не решавају праве
моралне проблеме, јер свака примена
моралних правила (а она се увек морају
применити) захтева суђење, а оно не може
да буде аутоматско, и на крају, захтева
врлу особу која ће да донесе исправан суд.