Форме културе

12. Религија
• Антрополошка и археолошка открића указују на то
да је религиозна свест стара колико и сам човек –
није откривен ни један траг људске заједнице без
обележја религиозности.
• Религија је у темељу свих култура и цивилизација.
• Она је изнедрила њихово виђење света,
филозофију, норме, обичаје, уметничке и
моралне вредности.
• Религиозним веровањима људи су настојали и да
објасне постанак света, законе који га уређују и
биће човека – мотиви који су подстакли и
настанак науке.
• У вишемиленијумској историји човечанства је
секуларно друштво нова и млада појава.
• Још од времена Просветитељства и наглог развоја
критичке свести и науке, а потом и технологије,
веровало се да ће религија постепено нестајати као
превазиђени облик свести.
• Француска и бољшевичка револуција су хтеле и да
убрзају тај процес, да установе друштва на
темељима разума супротстављеном вери и да
обликују новог човека ослобођеног утицаја
религије.
• У посткомунистичким друштвима дошло је до
обнове утицаја религије и верских осећања.
• Данашњи глобализовани свет се суочава са
радикализацијом верских покрета.
• Појављују се и неки нови, синкретистички,
религиозни покрети.
• Изгледа да реалност почетка XXI века даје за право
чувеном француском писцу и министру културе у Де
Головој влади, Андре Малроу, који је још 60-их
година прошлог века пророковао да ће XXI век бити
век религија.
• Трајност религијске свести, упркос многим најавама
његове смрти („Бог је мртав“, изјавио је Ниче
почетком XX века) не може да не подстиче
размишљања, анализе и фасцинацију религијским
феноменом.
• Да ли се отпорност религије може објаснити
тврдокорном ирационалношћу људског бића и
снагом његових потреба?
• Или су друштвени услови и даље ирационални
(неразумни, неуравнотежени) те зато производе
ирационалну свест?
• Или је религија самосвојан феномен, који се не
може редуковати само на психолошке и социјалне
чиниоце?
• Насупрот еволуционистичком тумачењу религије,
постоји теза да је корен свих религија у
доживљају мистерије универзума и постојања.
• Сматра се да XVIII век ништа није разумео кад је у
питању религија, коју је сводио само на осећања,
страсти и интересе световног живота.
• Волтер је рекао: “Ко је измислио религију? Бараба
која је срела будалу”.
• Али исти Волтер је рекао “Када Бога не би било,
требало би га измислити.”
• Ернест Ренан (XIX век), прогресивни филозоф и писац,
атеиста, аутор тадашњег “бест-селера”, Исусов живот:
описивао је Исуса као великог моралног реформатора,
али обичног човека; веровао је да су Јевреји
установили забрану конзумирања свињског меса из
хигијенских разлога (у страху од лепре и трихинозе).
• Међутим, појам хигијене се појавио много касније а у
Библији се нигде, као узрок било које болести, не
помиње храна.
• Антрополози сматрају да је вероватније да су се
Јевреји уздржавали од свињског меса зато што су
њихови преци, десет хиљада година раније, свињу
прогласили светом животињом или тотемом.
• Обичај да се петком не једе месо него риба није
настало са хришћанством (то је и јеврејски обичај)
већ је много старији.
• Ради се о реликту једног старог сиријског тотема и
нема никакве везе са хигијенским, дијететским
разлозима.
• У сваком случају, данас преовладава став да
религију не треба само објашњавати (нечим изван
ње) већ да је треба разумети, т.ј. схватити и
самобитна значења и смисао које садржи.
• Комплексност појма религија огледа се у
различитим димензијама његовог значења:
– поглед на свет и на свето
– израз потребе за сигурношћу (оријентацијом и
предвидљивошћу постојања)
– суштинска вредносна компонента
– социокултурна димензија
• Религија је друштвена појава која подлеже
одређеним законима настајања, развоја и
нестајања.
• Религија је облик друштвене свести
• Свака религија подразумева учење које се односи
на суштину, сврху и порекло свега постојећег.
• Такође, свака религија подразумева одређене
облике верских заједница, као и одређене обреде
који се обављају на посвећеним местима, односно у
одређеним институцијама (цркве, џамије, синагоге,
храмови...).
• Као што је правилније говорити о културама
него о култури, тако би било правилније,
уместо речи “религија” говорити о мноштву
религија и о великом броју облика
религиозне свести и религиозног
доживљаја.
• Можемо да претпоставимо да ће, доклегод је
човека, бити и религије. Какве, у каквим све
облицима, то не можемо предвидети.
• На питања да ли ће постојеће велике религије
нестати, да ли ће трајати у овој форми или ће се
мењати, да ли ће се међусобно мешати, која ће
религија доминирати и на још пуно сличних
недоумица, не можемо имати одговор.
• “Многи су религију сахрањивали, али је нису
сахранили.”
 Појам религије
• Дуго се веровало да термин религија долази од
латинског religo, изведеном од глагола religare, у
преводу “поновно везивати, повезати, спојити”.
• Глагол religare, „по-везати“, „спојити“, схваћен је
као узлазно повезивање човека са божанством и
силазног, божанства са човеком (по вертикали)
али и људи између себе (хоризонтална
повезаност) - друштвена кохезија и емоционалне
везе
• Вертикална и хоризонтална повезаност су
неразлучиве, јер се заједница ствара, одржава и
јача окупљањем око неког вишег начела, које
обликује њене обичаје, обреде, ставове и
вредности.
• “Црквени обред има два смера: вертикални и
хоризонтални; вертикални као богоопштење,
усмереност душе из материјалног света у
духовни, и хоризонтални - као сједињење људи
који стоје у храму у једној вери, у једном
мистичком доживљају, у једном молитвеном
току”
• Савремена лингвистика је демантовала то
етимолошко тумачење и потврђује
Цицероново схватање да термин религија
долази од лат. Relegere: указивати
поштовање, пажњу, неговати
• Антоним: neglegere – занемаривати,
показивати равнодушност према нечему.
• Али и претходна етимологија је садржала
релевантну дефиницију религије:
• “Религија се састоји у апсолутном осећању
наше зависности” (Шлајермахер).
• Заснива се на уверњеу да човек није сам себи
дао постојање; његов живот се одвија усред
сила које га бесконачно превазилазе и чија
несавладива моћ спонтано изазива у њему
помешана осећања страха, дивљења и
обожавања
• Религиозна идеја је везана за појам
“натприродног” или за утисак да право значење и
смисао ствари није у њиховој свакодневној,
појавној спољашности, да постоји један свет “иза”
или “изнад” овог са којим верник може да
комуницира.
• Изнад емпиријског (искуственог), профаног света,
на његовом извору, постоји света реалност коју
верник може да досегне (али не и да трајно
борави у њој за живота).
• Чак и код пантеиста (од грч. pan – све и theos –
бог) који поистовећују Бога и природу присутно је
разликовање светог и профаног.
• За Спинозу религиозан је сваки човек који је
схватио да привидни неред, многострукост
догађаја и појава, коначност и пропадљивост
ствари, прикривају дубоко јединство с којим се
човек може сјединити “интелектуалном љубављу”
• Међутим, филозофски Бог никада није произвео
ниједан култ - ни емоционалну и естетску палету
коју садржи религиозно богоштовање
• Термин религија има, дакле, изузетно
семантичко богатство
• У буквалном знaчењу: скрупула, савест,
штовање, посвећеност, oбавеза;
• У изведeном значењу: верска осећања,
веровања, обреди, свето (знакови,
симболи, предмети, слике...)
• Антрополошки појмови свето и профано
• Свето означава оно што је изван обичних,
баналних ствари и супростставља се профаном,
утилитарном.
• Профано (од лат. profanum; pro « испред» и
fanum « посвећено место ») је оно (предмет,
место итд.) што није посвећено или човек који
није прошао кроз обред иницијације, неупућен у
свете тајне.
• Профано је обична, свакодневна, безначајна
стварност, а дефинише се искључиво у односу на
свето, т.ј. профано је све што није свето
• Профанација: увођење елемената из домена
профаног у посвећени простор (реално или
симболично); представља светогрђе за онога ко
верује у ту светињу.
• Профанисати нешто значи изместити га из домена
светог у општи, обични, свакодневни домен.
• Протестантски теолог и антрополог религије
Рудолф Ото је увео појам „нуминозно“ (од
латинског numen, божанствен,
величанствен, узвишен) да би описао
доживљај светог у људским културама.
• Тај појам се усталио у говору о Светом.
• За Отоа нуминозно је свако не-рационално
искуство мистерије, изван чулног опажаја
или уобичајених осећања.
• Нуминозно означава специфичан осећај који се
јавља кад је човек сучељен с трансцендентним
силама.
• Нуминозно се доживљава као нешто
амбивалентно: с једне стране привлачи, очарава,
фасцинира, а с друге изазива језу, делује претећи и
застрашујуће.
• Стога је нуминозно уједно задивљујуће,
фасцинантно и тескобно, страховито, језиво и
непојмљиво.
• Додир с оностраним светом буди у човеку необичну
језу; он га привлачи и одбија, буди у њему страх и
чежњу.
• Везује се за осећај и појам узвишеног, сублимног.
• Фројд је смтрао да је религија врста
колективне неурозе.
• А Јунг је рекао да је религија наша
способност да доживимо нуминозно.
• Религиозни доживљај, по Јунгу, је свест која
је измењена под фасцинантним утицајем
оностраног, које преображава нашу психу.
• Идеја обзира, поштовања, вредновања Бића и
људске судбине, присутно у тачној етимологији, и
јесте суштина религије и доживљаја светог.
• Са светим су повезани и табуи - забрањене,
недопустиве, оскрнављујуће ствари, понашања,
радње.
• Табу је један од средишњих појмова антропологије:
означава разграничење подручја светог и профаног
тако што одређује шта је забрањено а шта
допуштено у оквиру датог друштва.
• Табу (хавајски „тапу“) је полинежанска реч
која се користи да би се означила апсолутна
недодирљивост и забрана употребе светих
ствари или контакта са њима у племенским
заједницама и примитивним религијама.
• У случају прекршаја, следи казна за
починиоца, али и за заједницу.
• Табу представља искуство светог што је видљиво у
правилима који управљају ритуалима, у односу
између чистог и нечистог, као и код разликовања
између иницираних (посвећених) и неиницираних
(непосвећених) чланова заједнице.
• Табу могу бити неке особе (краљеви или неки
њихови поданици, свештеници и свештенице),
посебне по томе што знају неке ствари, што могу
да конзумирају одређене врсте хране, да користе
специјалне ритуалне објекте, и томе слично.
• Табу могу бити и одређена места, нпр. светилишта,
али и одређене активности, пре свега у сфери
друштвених односа: ко може да разговара с ким,
када, на ком месту, у којој ситуацији...
• Табу могу представљати и обичајне норме, које се
ни по коју цену не смеју прекршити.
• Инцест је један од најстаријих табуа, односи се на
забрану сексуалних контаката међу блиским
сродницима.
• Ритуал (обред)
• Религија је, као и магија неодвојива од
ритуала.
• Ритуал је сложена симболичка активност.
• Реч долази од латинског ritus, што значи
религиозни обичај, обред или светковинa.
• У антрополошкој литератури се уочавају три
различите теорије које се односе на појам и
процес ритуала.
• Функционалисти сматрају да религија и верски
обреди одржавају друштвену стабилност,
елиминишући тензије које могу да наруше ту
стабилност.
– Иако функционалисти на религију гледају као
на позитивну појаву, не занемарују њен
потенцијал да наруши друштвену стабилност
(верске поделе, ратови, прогони, одржавање
статус квоа, итд.)
• Према Ретклиф-Брауну, основни учинак
ритуала је осигуравање континуитета
друштвених структура – социолошка
перспектива.
• Тарнер сагледава ствари из психолошке
перспективе: ставља нагласак на дејство
ритуала на појединца у смислу доживљаја
који појединац искуси током ритуала.
• Диркем је религију објаснио као јединствени
систем веровања и обичаја везан уз свете
предмете и појаве.
• Према њему, да бисмо разумели религију,
морамо схватити и објаснити значења светих
симбола, шта они представљају.
• Проучавао је обичаје Абориџина у Аустралији
како би што боље објаснио улогу религије у
друштву.
• Абориџини су били подељени у кланове, а
сваки клан је имао тотем с којим се
идентификовао.
• Тотем је представљао симбол клана, а обично
је то био неки симбол из природе.
• Тотем је био урезан у предмете који су се
употребљавали у светим обредима
• Диркемова је теза да тотем, пошто има велику
улогу у ритуалима, представља и Бога и Друштво.
• Како и зашто људи обожавају друштво?
• Друштво је, баш као и свети предмети, супериорно
у односу на појединца (без друштва појединац не
би ни постојао ни опстао).
• Будући да је човеку тешко да усмери своја осећања
према нечему апстрактном, надмоћном,
недокучивом, он своја осећања и веру усмерава
према симболу.
• Малиновски је проучавао становнике острва
Тробрианд, којима је најважније занимање било
пецање.
– Пре него што би пошли да пецају на отвореном
мору, што је увек било скопчано са великим
опасностима и неизвесностима, људи су одржавали
верске обреде који су им помагали да се суоче с
могућношћу несреће, с непредвидљивошћу
будућих догађања.
– Малиновски је одатле закључио да религија
помаже у тренуцима стреса, па су најстреснији
тренуци људског живота обележени верским
ритуалима – нпр. склапање брака, рођење, смрт…
• Најдеструктивнији догађај је одувек свакако била
смрт, јер би смрћу нестао један члан малог
друштва, које се ослања на сваког свог
припадника.
• Религија у том случају помаже, јер верски обред
сахране нуди утеху и наду у живот након смрти.
• То олакшава патњу ожалошћенима, те у крајњој
линији спречава безнађе и дезорганизацију
друштва.
• Антрополози су дошли до закључка да су
чланови племена учествовали у ритуалима
и тако побољшавали кохезију групе, али да
нису схватали суштину ритуала.
• Малиновски је покушао да избегне ову
претпоставку делећи ритуале на:
• магијске - који имају практичну вредност и
• религиозне - који имају експресивну
вредност.
• Таква гледишта су ипак тешко одржива, јер
често долази до преклапања између две
врсте ритуала: у Јапану су и чисто технички
процеси попут ковања, лончарења и сл.,
обогаћени специфичним мистичним и
симболичним обредима.
• Иако их теологија супротставља једне другима,
не можемо оштро одвајати магијске
(практичне) и религиозне (духовне) ритуале у
пракси
• Разлика између култа и ритуала (обреда)
• Култ је сложенији појам од обреда, јер обједињује
и духовну и практичну радњу.
• 1. За обред је карактеристично да се низ
практичних активности верника врши у данима, и
ситуацијама које временски нису тачно утврђене:
приликом рођења детета, обред сахрањивања,
обред венчања.
• 2. Култна активност се одвија у тачно одређеним
временским одсецима: нпр., слављење славе,
задушнице чији је смисао одавање почасти душама
умрлих, Бадње вече има за циљ призивање душа
предака на вечеру...
• Култ би могли одредити као обожавање или
обоготворавање неке ствари, бића или предмета
из природе (култ природе), односно обожавања
душа или духова предака (кости или мошти
умрлих, гробови предака) одакле имамо култ
предака.
• Иако се култ првенствено везује за политеистичке
(многобожачке) религије, његове трагове
налазимо и у монотеистичким религијама.
• У православљу и католичанству: обожавање
икона, мошти светаца
• У исламу као пример древног култног
обожавања - Свети камен.
• Култ предака претпоставља веровање и
обожавање умрлих, односно приношење
дарова умрлим прецима, на Задушнице.
• Сличности између магије и религије:
• Веровање у постојање неког натприродног света и
упражњавање обреда којим се с тим светом може
комуницирати.
• Веровање у постојање моћне силе која влада
судбином човека и природним догађањима,
• Вршење једнога броја практичних радњи –
обреди.
• Комуникација са вишим бићима - човек им се
обраћа молитвом и приношењем жртве и верује
да га чују, да могу да му одговоре и да га услише.
• Разлике између магије и религије:
• Магија тежи да директно контролише природу и више
силе снагом бајања и обредним чинима.
• Магијске радње се изводе нередовно, тј. према
потреби.
• Магија, као одређена практична операција коју изводи
врач, шаман, жрец*, предузима се због непосредно
очекиваних позитивних или негативних догађаја у
будућности ( „бела“ – позитивна и „црна“ – негативна
магија).
• - * жрец: реч руског порекла, незнабожачки
свештеник
• Религијски обреди су окренути прошлости, док се
од магијских ритуала очекује неки јасно видљив,
позитиван ефекат у будућности.
• Религијски обред је духовни, а магијски је
практични.
• Религијска радња се увек врши у затвореном
простору, у храму, врше их свештеници.
• Магијски обреди се врше углавном на отвореном
простору, обављају их врачеви. У магијском чину не
постоји никаква црква (мада постоје света места), а
однос између врача и људи је тренутног карактера.
• Суштинска супротност између религије и магије.
• Врач је “техничар”: он верује да чаробним
формулама и покретима може да делује на свет
духова, да манипулише и управља њима.
• Врач је, дакле, човек, који верује да може да
доминира Богом, да га завара и заведе.
• Због тога све монотеистичке религије сматрају
магију светогрђем.
• Религиозна вера се дефинише као чин поверења у
Бога. Уместо да настоји да потчини Божију вољу и
силу сопственој вољи, религиозни човек се скрушено
потчињава Божијој вољи - “Нека буде воља Твоја”.
• Неки етнолози су ипак поредили магијске враџбине
са молитвама верника: зар молитва није молба
упућена божанству, да интервенише у корист онога
ко се моли? Зар верник не настоји да “шармира” свог
Бога даровима и врлинама у нади да ће за то бити
награђен духовним, па и материјалним добрима?
• Међутим, многи верници користе религију на
магијски начин.
• Каткада је разлика између религије и магије танка,
па је могуће несвесно закорачити с једне на другу
страну (чешће с религијске у магијску).
• Неки појединци који се баве магијом користе у
својим ритуалима и одређене религијске елементе
на магијски начин – најчешће крст (нпр. окултисти)
• Неки верници понекад, из незнања, неукости,
неурозе и сл. користе религију на магијски начин
или је мешају с обичајима који спадају у чисто
празноверје.
• Међутим, суштина молитве и религиозног доживљаја
светог је сасвим другачија.
• Док се магијска формула ослања на детерминизам и
ефикасност (као техника), молитва вреди само на
основу унутрашњих диспозиција верника: само ће
чиста срца бити услишена.
• Права молитва је она која не тражи ништа друго за
себе осим храбрости да се издржи Божија воља.
• Аутентична молитва је чин обожавања, захвалности и
наде, али не и конкретних, земаљских очекивања.
• Верник који од Бога тражи кишу или лепо време, успех
на испиту или здравље деградира религију у магију.
• Атеисти ће рећи да нема битне разлике између
магије и религије, док ће верници указати на
суштинско различит духовни став у магији и
религији: религиозан духовни став одликују
понизност и подвижништво, а магијски
опијеност “моћима”.
• Али и неки антрополози сматрају да не постоји
јасна разлика између магије и религије.
• Постоје различите врсте и нијансе магије и
различите религије.
• Ако се под религијом мисли само на
монотеистичке религије онда постоји
супротстављање магији и то њеним “нижим”
облицима (вештичарењу, црној магији, гатању,
враџбинама).
• Смтра се да да је оштро разликовање магије и
религије било у служби колонијализма и
мисионарства и презира према домородачкој
духовности
• И магија има духовну страну- може да се схвати и
као тежња да се развијају креативне моћи и да се
напредује ка мистичном сједињењу са природом
или Богом.
• У том случају је маг сличан мистику.
• Црни маг је онај који ради са мрачним силама, које
психоанализа сматра присутним у нашем несвесном
слоју (уместо њиховог потискивања или пројекције
на ђавола у монотеистичким друштвима )
• Врач као посредник између видљивих и
невидљивих бића и сила користи своје
способности и вештине да би постигао неке
видљиве ефекте (практична страна магије).
• У магијском обреду су наизглед присутнији
приземни циљеви, а мање мистички идеал
сједињења;
• С друге стране, врач доживљава екстазу кроз
транс, а у примитивним друштвима он није само
“техничар” већ и исцелитељ, медијатор, педагог,
духовни вођа и мудрац.
• Екстаза или иступање (од грч. έκστασις екстасис –
стајати изван, изаћи, иступити): стање у којем
доминира доживљај натприродног заноса,
осећање бескрајне радости и блаженства,
највиши степен усхићености у којем човек као да
излази из себе самог, губи свест о свом личном Ја
и стапа се са апсолутним.
• У стање екстазе шамани, свештеници, мистици,
пророци долазе било Божјом милошћу или неким
нарочитим поступцима (узимањем психоактивних
супстанци, ритуалним плесом, молитвом, постом
итд.)
• Према Мирчи Елијаде, шаманизам је прастара
техника екстазе.
• Једна од главних црта шаманског мистичног искуства
је тежња за рајским стањем, покушај превладавања
издвојености у којој се људска бића налазе.
• Падање у екстазу и духовно путовање у горњи или
доњи свет се најчешће предузима ради обраћања
духовима за помоћ и заштиту.
• Остаци шаманизма налазе се на свим континентима,
а тај феномен је данас најприсутнији у средњој Азији
и Африци.
• Митологија и религија
• Разликују се, али имају и заједничке аспекте.
• Оба термина се односе на појмовне системе који
су од изузетне важности за одређену заједницу, а
која oбухватају ставове о светом.
• Митологија се обично сматра једном од
компоненти или аспеката религије.
• Религија је шири термин: осим митолошких
аспеката (приче о боговима, постанку света и
људи итд.) и обреда, садржи и артикулисана
морална упутства, теологију и мистична искуства.
• Одређена митологија је скоро увек
удружена са одређеном религијом; на
пример, грчка митологија са старогрчком
религијом.
• Кад се мит одвоји од свог религиозног
система и контекста, губи значај светог за
заједницу и постаје легенда или народна
прича.
• Главна и суштинска разлика између мита и
религије: митови су део усменог предања,
док су религије везане за писмо.
• Писмо уводи непроменљивост, трајност,
фиксираност значења чинећи га догматским.
• Говорни језик, који је далеко старији од
писаног, представља процес који се одвија у
времену.
• Меморија укључена у усмене културе
утиснута је у приче које се стално
препричавају и које се развијају и мењају
током преношења.
• Говорна структура, прича, развија се
органски током времена, без могућности да
неко каже: „Па, твоја прича је погрешна, у
књизи је записана другачије.“
• Другим речима, говорни и писани језик дају
нам различите моделе стварности.
• Усмена традиција има квалитет развоја
конверзације и указује на модел стварности
укорењен у навици и традицији, а ипак
отворен према креативној имагинацији.
• Модел писаног језика пројектује да су ствари
фиксиране тиме што су записане и ствара
утисак да постоји област вечних и
непроменљивих форми или формула
• Реч „митологија“ се углавном користи за
народна веровања: нпр., „скандинавска
митологија“, „митологија старих Грка“,
„митологија Инка и Маја“, и слично.
• Реч „религија“ се најчешће користи када се
говори о садашњости и о општепознатом скупу
веровања или догми, као што су јудаизам,
хришћанство и ислам, које су се наметнуле и
прошириле своје утицај далеко преко граница
једног народа и културе у којој су настале.
• Подела између „религије“ и „митологије“ се у
суштини своди на поделу између политеизма и
монотеизма, као и на поделу старо/ново.
• Митологија старих Грка је митологија зато што је
политеистичка и стара, што је изумрла као и
старогрчки језик.
• Хришћанство и ислам су религије зато што су
монотеизми и што постоје и данас.
• Када би хрићанство и ислам изумрли, врло брзо
би људи почели о њима да причају као о
„јеврејској митологији“ и „арапској митологији“.
• Неко је духовито рекао да „богови у које
више не верујемо постају митови“, и да је
туђа религија за нас митологија.
• У овим опаскама је уочљиво да се мит
сматра плодом уобразиље, сујеверјем
којем се супротставља истинит систем
веровања.
• Уочљиво је, дакле, да се политеизам сматра
митологијом, а монотеизам религијом.
• Еволуционисти (као и теолози), сматрају да је
монотеистичка религија зрелији, напреднији
ступањ свести од митологије:
– 1. јер се појављује са вишим ступњем
друштвеног развоја, односно са цивилизацијом
која има писмо и сложен систем институција;
– 2. јер је ослобођена грубих зооморфизама и
антропоморфизама
• Богови се постепено сажимају у једно божанство,
које се измешта изван природе, у духовну сферу и
губи наивна антропоморфна својства -
продуховљује се и етизира.
• „Политеистичке религије су имале велика и силна
божанства, али не и добра и истинита“.
• Политеистичка божанства су била замишљена по
узору на људе – имала су све могуће мане,
пороке, осећања и страсти, само уз натприродне
моћи.
• Ова божанства још нису била етички прочишћене
личности.
• За разлику од тога, Бог у монотеизму је
етички апсолут: савршено добро, правда,
истина, љубав, самилост
• Дакле, два аспекта су пресудна, према
схватању еволуциониста и теолога, за
тврдњу да је монотеистичка религија
супериорна у односу на многобожачку
магију и митологију : то што је Бог један,
трансцендентан и што је савршен.
• Еволуционизам
• Фазе религијског развоја
• Током историје, мењала се и развијала
религијска свест човечанства.
Еволуционисти истичу да је религија имала
следеће фазе:
– анимистичку
– тотемистичку и
– теистичку
• Теизам долази од грчке речи theos –бог, и
означава веровање у бога или у више богова као
натприродна бића, која владају различитим
областима живота. У оквиру теизма разликују се:
– политеизам – веровање у постојање више
богова, међу којима постоји хијерархија
важности и моћи
– монотеизам – веровање у постојање само
једног Бога, трансцедентног бића који управља
видљивим и невидљивим светом.
• Историјски развој теизма кретао се од
политеизма ка монотеизму.
• То не значи да у оквиру теистичких религија
постоје само монотеизми и да је затрт траг
многобоштву.
• И поред путање којом су одређени облици
религијске свести хронолошки наступали после
претходних, данас, као и раније, паралелно
постоје сви историјски познати облици религије.
• Разлика је у томе што су данас цивилизацијски
доминантни монотеизми
• Но и они су, ширећи се на различите земље
и континенте, преузели неке елементе
претходних религија, ако не теоријски и у
својим догмама, онда свакако мешајући се
са обичајима, веровањима и колективном
свешћу народа који су их, милом или
силом, прихватили.
• 5. Политеизам
• Политеизам (од грчке кованице poli и theos, што
значи много богова) или, на српском,
многобоштво.
• Природно поникло на темељу анимизма, што је
водило томе да су код бројних хришћанских
народа, дакле и код српског народа, „поједини
хришћански свеци претворени у заменике сгарих
прехришћанских божанстава и народ се сада
обраћа њима исто онако... као што се обраћао
некада својим прастарим боговима“
(Ердељановић).
• Ердељановић сматра да већина
примитивних људи замишља како осим
духова и демона постоји и неко више биће
које је или створило свет или „даровало
(донело) људима разна културна добра
(биљке, животиње и др.) и било њиховим
учитељем у разним техничким знањима и
вештинама".
• Многобоштво означава религиозни систем у којем
постоји више богова који учествују у животу
појединаца и заједнице, улазе у односе са људима
и стварају тако полу-богове.
• Религије које одговарају тој дефиницији су превише
бројне, од античких дана до данас, да би биле
побројане.
• Сам термин политеизам сковао је јеврејски аутор
Филон Александријски у својој полемици са
Грцима.
• Са ширењем хришћанства, многобошци, а пре
свега стари Грци и Римљани названи су и
паганима и оба термина су имала негативну
конотацију.
• Јевреји и хришћани су их називали и
идолопоклоницима.
• Многобоштво или паганизам је полемички
термин или практична, али превише широка и
неодређена етикета.
• Етимологија термина паган: од латинске
именице paganus, (pagani у множини) -
становник села, земљорадник, која изворно
није имала никакве религиозне или
увредљиве конотације.
• Изведени придев имао је значење „руралан",
„рустичан", односно „оно што је са села".
Синоним је за „сељак“
• Употреба се проширила на аутохтоно
становиштво, домороце (ловце, сакупљаче,
риболовце итд.)
• Скуп богова су Грци називали пантеон (од pan
све и theos богови).
• Пантеон је хијерархијски уређен, богови и богиње
имају међусобне породичне и друштвене односе,
који пресликавају односе који владају у датом
друштву.
• Али готово увек постоји врховно божанство које
доминира осталим боговима, тако да су многи
заступници еволуције религије у монотеизам
видели у томе претечу једног јединог бога.
• У политеистичке религије могу се уврстити и:
• дуалистичке религије (као персијски зороастризам) у
којима се сучељавају два божанства од којих једно
представља силе добра, а друго силе зла, и
• пантеизам, по коме је целокупна природа божанство.
• Брижљивије проучавање религија је изнело на
видело различите врсте односа између различитих
богова у различитим политеистичким системима, као
и присуство мноштва у неким облицима монотеизма
(култ светаца, предака, покојног марабуа – свеца,
мудраца - у исламу итд.) којима се доводи у питање
традиционална класификација религије на
политеизам/монотеизам/дуализам
• Појављују се прецизнији појмови као:
• монолатрија : веровање у више богова, али култ се
приноси искључиво једном од њих ,
• катенотеизам – веровање у мноштво у једном (у оно
што уједињује све богове)
• енотеизам - постоји врховни бог изнад других
богова, који се некад сматрају манифестацијама тог
бога, нпр.у хиндуизму; то може да буде и безлична
сила као Небо у кинеској религији)
• панентеизам - нека врста синтезе између пантеизма
и теизма, у смислу да је бог у свему, али да је
истовремено и изван света
• Неки аутори објашњавају претходне
религијске облике инстинктивном
тенденцијом религиозне свести ка
монотеизму.
• Термини политеизам и монотеизам се не
сматрају више адекватним, јер се донекле
и прожимају, а и зато што имају
конотацију инфериорности за први и
супериорности за други.
• Велико богатство и разноврсност облика
религијске свести може се подвести под две
основне категорије:
• Природне, и
• Објављене религије
• Природне религије су оне религије које настају
непосредним додиром појединаца и друштвених
група са природним и друштвеним појавама без
посредника, као што су пророци.
• За њих је карактеристично да су спонтано настале.
У њих спадају анимизам и тотемизам - непознато
порекло, не везују се за осниваче и списе.
• Природна религијска свест повезана је и са
магијским веровањима, обредима и
праксом управо због придавања душевних
и духовних својстава природним појавама,
бићима и предметима и њиховим
међусобним везама.
• Монотеизам: од грчке речи monos, један,
јединствени и theos, бог.
• Представља религиозну доктрину која
потврђује постојање једног јединог бога, који
се зато пише, као властита именица, са
великим почетним словом – Бог - и његову
трансцендентност, тј. његову издвојеност од
света, за разлику од анимистичких религија
или од пантеизма који обоготворују неке
природне појаве или природна бића, односно
сву природу.
• Најраспрострањеније монотеистичке религије,
по хронолошком редоследу појављивања су:
• Староегипатски култ бога Атона (бог Сунца),
као први познати облик монотеизма (неки
аутори оспоравају да је то облик монотеизма,
већ је пре монолатрија или енотеизам јер не
искључује нужно и друге богове)
• Јудаизам
• Хришћанство
• Ислам
• Настанак објављених религија повезује се са
пророцима, преко којих Бог објављује, саопштава и
открива себе и своје законе.
• У њих спадају три велике свестске монотеистичке
религије : јудаизам (објава преко Мојсија;
хришћанство (преко лика, речи и дела Исуса
Христа) и ислам (пророк Мухамед).
• Карактеристично за објављене религије је да
свака од њих има божију објаву у облику свете
књиге: Старог завета, Новог завета и Курана.
• Због тога се називају и “религијама књиге”.
• Поред тога имају исти, аврамистички извор:
савез који је Бог склопио са њиховим
родоначелником Аврамом.
• Објављене религије су одувек настојале да
искорене природне религије као облике
примитивног сујеверја, заосталости или
дејства нечастивих сила.
• Све три имају своје Свете књиге и пророке, с том
разликом што јудаизам и ислам не признају да
иједан човек може да буде истовремено Бог као
што је Исус Христос у хришћанству.
• Јудаизам притом не признаје Исуса као месију, а
ислам га признаје као једног од важних пророка,
али не и као Божијег сина.
• У јудаизму, Бог је објавио Мојсију свој закон, у
хришћанству Бог је објавио себе преко свог Сина, а
у исламу је открио своју вољу пророку Мухамеду
који је, према тој религији, уједно и последњи
пророк заувек.
• Монотеистичке религије, за разлику од
политеистичких или паганских, су изразито
патријахалне, мушке религије, које одражавају и
апсолутну доминацију мушкарца – патријарха.
• Жене могу да буду узорне супруге и мајке, верне
пратиље, оне су присутне у Светим књигама сва три
монотеизма, али су главни „ликови“ ипак
мушкарци.
• За разлику од древних многобожачких религија у
којима је било и важних женских божанстава, у
монотеистичким религијама жене не могу да буду
пророчице или свештенице. Бог је овде мушког
рода.
• Сигмунд Фројд је у монотеизму видео религију
Супер-ега, насупрот политеистичким религијама у
којима различита божанства изражавају различите
нагоне Ид-а.
• Наиме, монотеизам намеће појединцу једно
једино, универзално и искључиво поимање добра
и зла постављајући му тиме многобројне забране и
одрицања од нагона и жеља који су у многобоштву
били не само прихваћени већ и промовисани.
• Фројд види везу између монотеизма и
патријахалног, репресивног друштвеног и
породичног система.
• Зашто објављене религије?
• Бог је морао да објави себе у светим списима
(Веде, Стари завет, Нови завет, Куран) зато што
човек, препуштен само сопственим моћима,
варљивим чулима и ограниченом разуму, не би
могао да открије пуноћу истине.
• Свештеник је онај који успоставља мост за
вернике између профаног и светог.
• У том смислу изгледа као директни наследник
врача који је, као носилац посебних моћи, имао
приступ свету мистериозних и светих појава.
• Марксистичко виђење религије
• Маркс је имао хуманистичку визију света према којој
би сви људи били једнаки, јер би нестало класног
система заснованог на доминацији једне класе и
експлоатацији других.
• Поделио је друштво у две главне групе – већинску
радничку класу (пролетеријат), и мањинску владајућу
класу (буржоазију).
• Владајућа класа поседује производна средства, а
пролетеријат може само да продаје свој рад
владајућима, и то за мање новца него што тај рад
објективно вреди. Због тога се пролетеријат осећа
отуђеним од друштва, али и од себе, од своје људске
суштине.
• У таквој ситуацији, Маркс сматра да је религија
илузија, која олакшава патње пролетеријата, али га у
исто време заслепљује и онемогућава му да сагледа
свој прави положај и начин на који би могао да
промени тренутну ситуацију.
• Маркс је описао 4 начина на које религија ублажава
муке потлачености истовремено одржавајући исту
→→→
 – обећава вечно блаженство на небу, након смрти.
– постоји награда за овоземаљско сиромаштво:
“Лакше је камили да прође кроз иглене уши, него
богаташу да уђе у краљевство небеско.”
– религија нуди наду да ће Божје провиђење једног
дана решити проблеме појединца и друштвену
неправду
– религија оправдава класни систем и место
појединца у њему.
• ЗАКЛУЧАК: За Маркса, религија је облик друштвене
контроле помоћу којег богати остају богати, а
сиромашни, сиромашни. У овом другом случају, она
је “опијум за народ”
• ВАЖНО!
• Маркс, насупрот упрошћеном и вулгаризованом
схватању његове критике религије, не презире
религију, већ економске и друштвене услове који
стварају потребу за њом.
• Према Марксу, доклегод човек буде осујећен у
развоју и остварењу своје људске суштине, својих
потреба и моћи, он ће их пројектовати у неко више
биће и у неки други свет.
• Религија му показује, у отуђеном и искривљеном
облику, његову суштину. Зато је религија и неопходан
лек и отров.
• Конфучианизам и будизам– религије или
филозофије?
• Филозофски и религиозни облици свести и
размишљања се разликују али имају и заједничке
области интересовања те се стога не могу увек јасно
разграничити.
• Области којима се бави филозофија, а које припадају
и религијском пољу, су метафизика и етика.
• Осим тога, разне филозофије заузимају различит став
према религији: од оних које су религиозно
усмерене до оних које одбацују сваки облик религије
као противан критичком и разумском мишљењу.
• Дешава се да је тешко разлучити да ли је један
систем превасходно религиозне или
филозофске природе.
• Ово је случај са конфучианизмом и будизмом,
названим по њиховим оснивачима, Буди (560
пре.н.е) и Конфучију (551 пре.н.е).
• Будино и Конфучијево учење обухвата оно што се
обично подразумева под религијом, филозофијом,
етиком или хуманизмом, не сводећи се ни на једно
од тих поља.
• Не заступају, попут монотеизма, постојање једног
Бога као праузрока свега који је свет створио ни из
чега, а човека по свом лику и обличју, али ни не
негирају божанство као апсолут.
• Ако се религија схвата у ужем смислу речи као
веровање у једног трансцендентног Бога као
ствараоца и законодавца, онда будизам и
конфучијанизам нису религије.
• Али ако се схвата у свом етимолошком
смислу, као оно што хоризонтално повезује
људе међусобно и са њиховим прецима, и
вертикално, са њиховом вечним духовним
начелом или правом, такође духовном
природом, онда оба учења припадају
религији.
• Ова дилема показује да је неки пут тешко
разграничити религиозне од других облика
свести.
• Религиозни облици идеолошке свести
• Појам идеологија (фр. idéologie , од два грч.
Појма - идеја и логос: „наука о идејама“ )
сковали су француски просветитељи у XVIII
веку.
• Добија различита значења код разних
мислилаца у XIX и XX веку.
• Термин идеологија има шире и уже
значење:
• 1. У ширем значењу, које се користи у
свакодневном језику, идеологија је
укупност друштвене свести (религија, наука,
морал, национална свест...) одређених
друштвених група и друштвених заједница;
• Целовити систем идеја, веровања и норми
• 2. У ужем значењу, идеологија је специфична
појава у друштвеној свести - мање или више
нетачна, ограничена или непотпуна
• Облик „искривљене" свести; специфична појава у
друштвеној свести. У том значењу је појам
идеологије распрострањен у социолошком и
политиколошком речнику.
• Свака идеолошка свест има исту структуру: класа,
интерес, рационализација интереса, наметање те
рационализације као једине истине, истина која се
слаже са класним интересом.
• Идеологије настају у класном друштву.
Идеологија се развија кроз класну свест о
свом интересу који је условљен положајем у
друштву. Класе могу мењати или задржавати
свој положај и то је интерес класне свести.
• Класна свест постаје идеологија када класа
почне да изједначава свој интерес са
интересом друштва. Тада њен интерес
постаје друштвена истина.
• Владајућа класа врши тзв. симболичко
насиље над потчињеним класама.
• Пјер Бурдје (1930-2002) француски социолог је
увео термин “симболичко насиље” да би
описао моћ доминантних слојева да наметну
своје културне и симболичке продукције
потчињеним слојевима и целокупном
друштву.
• Идеологија је, дакле, систем идеја, веровања и
вредности којима се изражавају основни интереси
једне класе, али не непосредно, тј. ти интереси се
приказују као интереси већине у друштву, да би
тако рационализовани били лакше наметнути
другим класама, као њихови сопствени интереси и
оријентације.
• Идеологија може бити идеологија владајуће класе
(конзервативна), идеологија класе која тежи власти
(револуционарна), али и идеологија која тежи
бескласном (рационална, прогресивна) друштву у
којем ће нестати потреба за идеологијом.
• Према томе познавање друштвеног
положаја појединца или група може нам
помоћи у одређивању њихових интереса.
• Питање: коме је ово у интересу?
• Проблем који се овде јавља јесте када
појединац има више улога, па се његови
поступци због притиска са различитих
страна не могу прецизно предвидети.
• Идеологија, према односу истине и заблуде у
себи, може да буде мање-више прогресивна
(научно заснована); да тежи конзервирању
постојећег стања; или да буде ретроградног
карактера.
– Управо по томе што идеологија није научна,
истинита свест, што има мобилизаторску
усмеравајућу и интегративну функцију, што у
настојању да привуче и индоктринира што већи
број људи не користи аргументе већ симболе,
култове и ритуале, што тежи да наметне своју
истину и своје разликовање добра и зла, она код
својих следбеника може да поприми облик
верског заноса.
• Ово више важи за тоталитарне идеологије него за
идеолошке системе у плуралистичком друштву,
мада и у таквом друштву, поједини припадници
или симпатизери неких партија, односно њихових
вођа, испољавају своју приврженост на начин
који је карактеристичан за верску припадност.
• Потрошачко друштво такође има своје култне
грађевине, заједничке обреде и свечаности:
шопинг-молови, масовна куповина, распродаје.
• Религиозна идеологија
• Макијавелистичка дефиниција идеологије описује
идеологију као оружје, као тактизирање и
употребу стратегијских вештина.
• Тачна дефиниција идеологије ипак је мало
комплекснија, јер идеологија делује и као
подстрек, средство које побољшава солидарност у
друштву и подиже морал припадницима друштва.
• Она заправо истиче разлику између “ствари какве
јесу” и “какве би могле бити”, и нуди решења за
превазилажење тог јаза између садашњости и
жељене будућности.
• Религиозне идеологије имају посебну снагу јер
нуде знања или одговоре о великим темама
(натприродном, Богу, животу, смрти) али и
упутства којих појединац мора да се придржавада
би осигурао сва блаженства које религија обећава.
• За разлику од атеистичких идеологија, религиозне
одговарају на потребе за индивидуалним, а не
само колективним опстанком и “спасењем”.
• Због тога се оне религија може најлакше
злоупотребити.