Петер Шефер: ”Змија је била мудра.

Антички митови о постању света и темељи

мишљења на Западу.
Die Schlange war klug. Anti ke Schöpfungsmythen und die Grundlagen des westlichen
Denkens.
C.H. Beck, München 2022.

Ова књига разапиње моћне тематске аркаде – од космогонија древног Оријента

у Сумеру и Акаду до мотива греха и „felix culpa“ (”срећног греха”) у хришћанској
рецепцији библијског мита о постању. Други тематски спектар књиге спаја филозофију
са књижевношћу, културом, религијом, историјом јудаизма.
У античким приповеткама о постању света стапају се слике света и људи, који до
данас одређују мисаону линију и традицију Запада. Реномирани специјалист за
јудаистику Петер Шефер, професор јудаистичких студија на универзитетима у Берлину,
Принстону и до 2019.г. директор Јеврејског музеја у Берлину, упоређује библијске и
древне оријенталне, платонске и епикурејске, јудејске и хришћанске представе о
настанку света и људи. При томе се показује да су грех и првородни грех хришћански
проналасци, док је јудејска традиција у библијском предању дошла к сазнању: змија је
била мудра, човек је слободан.
Срж античке учености је била у спекулацији о прапочетку света и положаја људи
у њему. Петер Шефер нам излаже различите планове у њиховом међусобном односу:
библијске приповести и старо-оријентални митови, Платонов мит о настанку света и
Филоново платонистичко тумачење Библије, Аристотелово учење о ”непокретном
покретачу” и Лукрецијев материјалистички поглед на свет, које је тек у ренесанси
накнадно откривен. Хришћанство и јудејство су таква учења васпоставила и
преобразила, али при томе није настала ”јеврејско-хришћанска” традиција. Док је у
Библији и рабинско јеврејском предању кроз мудрост змије човек тек у рају постао
човек, дотле је у хришћанском предању кроз завођење ђаволске змије човек отпао од
људског својства, тиме што ће живети у првородном греху.
Како су Адам и Ева изгнани из раја? На овакво тврђење би аутор ове књиге,
Петер Шефер, категорично узвикнуо: стоп!: да ли се то збиља може назвати изгнањем?
У прва три поглавља књиге ”Постања” могуће је то и другачије тумачити, а не само као
изгнање. Да је змија идентична са злом, односно ђаволским силама, нигде није реч. Ту
се само вели да је она најмудрија међу створеним животињама. Уосталом јеврејска реч
за ”најмудрија” звучи као и ”нага”, из чега Шефер повлачи изненађујуће закључке.
Иако су Адам и Ева пример прекорачења тиме што једу забрањено воће, за које је као
казна следила непосредна смрт, та казна неће бити извршена.
Можда излазак из раја не треба разумети као проклетство, већ насупрот, као акт
еманципације? И не стара ли се Бог дирљиво за двоје деликвената! Да Адам и Ева нису
напустили рај, не би постојао историјски свет, и данас би били напросто Адам и Ева.
Као крунске сведоке своје интерпретације служи се Шефер традицијом
јеврејских рабина у позној антици, након што је разрушен Јерусалимски храм у години
70. после Христа и пре арапског освајања у 7. веку, који су у Палестини тумачили Тору.
Њихови списи Мидраш и Талмуд су до данас за њих од централног значаја. Тора је
највише добро и од Бога пре сваке твари конципирана. У центру стоји рабинско
предање, док је за хришћански mainstream учење о „felix culpa“ (”срећном
греху”),потиснуто у други ред. Тај ”срећни грех” који су људи кроз Адама и Еву себи
натоварили као терет, били су неопходан предуслов за спаситељско дело Исуса Христа.
Има примера у овој књизи који су уз довитљиви шарм испричани: на пример да се
”алеф”, прво слово у алфабету пред Богом пожалило, зашто њиме не отпочиње Тора,
већ другим словом алфабета, ”бет”, као „bereschit“ - ”На почетку (створи Бог)”. Бог, да
би утешио јадног ”алефа” вели му да је потребно да сачека још 26 генерација, до
декалога (10 Божијих заповести), где ће најзад добити начелно, иницијално место.
Овде се наслућује шта заправо значи ”побожност слова”.
Аристотел настоји на вечној нестворивости света, Епикур и Лукреције држе
начелно до митова. Шеферу полази за руком да проблеме поантира или их спретно
резимира, као на пример Платоново учење о стварању света у Тимајосу, које се
лаицима не препоручује да сами, на своју руку, тумаче. Нешто је по нашем нахођењу
остао прекратак ”епилог” о деловању митова о постању и прича о рају код Канта,
Шилера, Фихтеа.
У једну реч, ово дело је фулминантна панорама најзначајнијих теорија о
настанку света и његовом развоју. Покушај да се јеврејска и филозофска мисао сплету у
синтезу је морала остати безуспешна, што Шефер истиче на примеру александријских
Јевреја и хеленистичког аутора Филона. При предању које бисмо радо учинили
хомогеним пољем, ради се зацело о расточеном терену препуном пукотина и крша.
Ово је изванредно дело које је уједно супстанцијално проширење сазнања о митовима
постања али и надахњујућа лектира у светлости рабинске херменеутике.

Зоран Андрић