Sie sind auf Seite 1von 12

PARABOLA O SEJAČU

DEO I

U Očenašu je rečeno: „Neka bude volja Tvoja, kako na nebu, tako i na zemlji.“
το θελημα σου, ως ev ονρανφ, και επί γης.

Zemlja psihološki označava onaj deo čoveka koji je u njemu oblikovan preko čula. To je ’Zemlja’
u njemu psihološki. Čovekom upravlja ono što on vidi. Volja Neba ne deluje na toj ’Zemlji’ u
njemu. On mora da nauči da razume nezavisno od svojih čula.

U vezi sa narednim razmatranjima jedna stvar se mora imati na umu – naime, Čovekov odnos
prema ezoterijskom učenju koje je posejano sa višeg nivoa u čovečanstvo. Kategorije Čoveka,
opisane na narednim stranama, odnose se na kategorije ljudi s obzirom na njihov odnos prema
ezoterijskim idejama – one koji ih ne razumeju, one koji ih razumeju pogrešno i one koji ih istinski
razumeju i slede ih.

Čovek je stvoren kao samorazvojni organizam, kao seme koje može da raste naviše na vertikalnoj
skali bića i sa tog višeg nivoa koji stvara čoveka dolazi sve ezoterijsko učenje – to jest, večno
učenje o Čoveku i njegovoj mogućoj unutrašnjoj evoluciji i načinima kako se ona ostvaruje.

Kada čovek sve shvata doslovno, to znači da koristi jedan nivo mišljenja – najniži ili krajnji
spoljašnji nivo. Na tom nivou spoljašnji svet ispunjava njegova čula i tu je smešteno i njegovo
mišljenje. Njegove oči obuhvataju predmete, obasjane fizičkim svetlom sunca i njegov um
oblikuje ideje iz tih objekata – iz svega što vidi i čuje i dodiruje oko sebe. Njegove ideje su tako
izvedene iz vidljivih, opipljivih objekata. On razmišlja na osnovu tih ideja, jer svako razmišlja i
može da razmišlja samo iz ideja koje poseduje. Uobičajeno, sve ideje u umu čoveka zasnivaju se
na objektima u svetu – to jest, njegov um je ukalupljen stvarima, koje mu otkrivaju njegova čula.
To je čulni um, um doslovnog razumevanja. Taj nivo uma ne može da se odvoji od objekata. Za
njega su realni samo objekti i ideje izvedene iz objekata. Oduzmite mu ideje izvedene iz sveta
objekata i njegovo mišljenje će biti uništeno. Ili mu dajte ideju da je vreme dimenzija, u kojoj su
pružaju prošlost i budućnost, i on sa njom neće učiniti ništa, jer može da razmišlja samo na osnovu
onoga što vidi.

Najniži nivo uma, koji razmišlja prirodno, na osnovu pojavnog, prvi je um koji se formira u nama.
Njegovo formiranje je od najveće važnosti, jer nas on povezuje sa spoljašnjim svetom. Međutim,
taj nivo uma mora da se koristi za ono čemu je namenjen. On ne sme da se koristi za ideje koje
nisu izvedene iz pojavne stvarnosti. Postoje drugi nivoi uma, koji se ne otvaraju putem spoljašnjih
čula, i tim nivoima pripadaju druge ideje i načini razmišljanja. Uzmimo najjednostavniji mogući
primer razmišljanja na osnovu čula – to jest, prirodno, doslovno ili na osnovu pojavnog – i
razmišljanja sa malo višeg nivoa uma. Na osnovu pojavnog, to jest, na osnovu dokaza koje pružaju
čula, sunce izlazi na istoku i zalazi na zapadu. Čovek, koji razmišlja prirodno, zakleo bi se da je
tako. Ipak, razmišljanje sa malo višeg nivoa, i tako protiv pojavnog, kaže da to nije istina. Zemlja
rotira i usled toga izgleda kao da sunce izlazi i zalazi. Ali niko ne vidi Zemlju kako rotira. Umesto
toga, vidimo nebeski svod očigledno rotira i tako prirodno mislimo da se on okreće oko Zemlje
svaka dvadesetčetiri časa. To je prirodno ili mehaničko mišljenje, zasnovano na onome što nam
čula prikazuju – to jest, na pojavnom: uloga čulnog uma je da razmišlja na osnovu objekata i ideja,
izvedenih iz njih.

Sada, veoma je važno da čovek nauči da pravi razliku između različitih kategorija ideja. On
konačno mora doći do saznanja šta znači ’razmišljati u drugačijim kategorijama’ (Uspenski, „Novi
model univerzuma“, str. 324). Čovek u suprotnom ne može ostvariti unutrašnji razvitak. Ukoliko
ne nauči da ideje pripadaju različitim kategorijama, mešaće ideje koje pripadaju različitim skalama
i one će doći u koliziju i izgledati kontradiktorno. Postoje različite vrste ideja. Ideje su na različitim
nivoima i nivoi ne mogu da se mešaju. Sama ideja o nivoima je da su stvari različite i da ne mogu
da se mešaju i moraju da se odvoje. Sve ezoterijske ideje potiču sa nivoa iznad uma koji razmišlja
prirodno, na osnovu pojavnog. Nije moguće razumeti te ideje na mehaničkom, doslovnom nivou
uma.

Ipak, istovremeno, one u izvesnoj meri moraju prvo da padnu na taj nivo, jer niko ne može da
razmišlja na novi način, ukoliko ne počne od onoga što već zna i razume.

Postoji mnogo problema u vezi sa učenjem ezoterizma. Ezoterijske ideje leže daleko iznad
prirodnih ideja. Ipak, mora da se uspostavi neka veza. To je jedan od problema ezoterizma – naime,
otkriti kako da se ideje više kategorije, koje pripadaju višem nivou uma, prenesu ljudima koji
razmišljaju prirodno, doslovno, na osnovu čulnog opažanja, na osnovu pojavnog. U Jevanđeljima
taj most je ostvaren parabolama.

DEO II

PARABOLA je medijum veze između nižeg i višeg značenja. Međutim, potrebno je bliže sagledati
osnovu parabola i razlog njihovog postojanja. U drevnom učenju Čovek se posmatra kao veza
između višeg i nižeg sveta, između ’neba’ i ’zemlje’. Čovek fizički živi na zemlji od svetlosti
sunca, ali psihološki živi od sunca koje dobija preko svog nivoa razumevanja, koje je svetlost sa
’neba’, daleko divnija svetlost. Kako čovek raste u razumevanju, on je sve više u toj svetlosti i
može se reći da je samo zahvaljujući česticama tog svetla, koje prima, čovek uopšte u stanju da
misli. Postoji jezik, koji je nekada bio poznat, koji je povezivao Čoveka na nivou Zemlje sa
Čovekom na nivou Neba. To je jezik na kome su ispričane parabole. To je specifičan jezik,
govorni, koji se koristi zemaljskim objektima u značenju koje oni reprezentuju na višem nivou. Na
tom jeziku sve na zemlji predstavlja nešto što pripada tom nivou razumevanja. Objekti
reprezentuju ideje. Sve fizičke stvari imaju određeno psihološko značenje – ne proizvoljno
subjektivno značenje, koje je izmislio Čovek, već objektivno značenje – to jest, značenje potpuno
nezavisno od Čovekovih subjektivnih asocijacija. Sve što je stvoreno na zemlji ima pravi, istinski,
objektivni značaj, do koga može da dopre samo razumevanje. Kada bi čovek bio potpuno budan,
on bi video objektivno značenje svih stvari koje ga okružuju. Bilo bi dovoljno kada bi bio potpuno
budan u emocionalnom centru – to jest, kada bi bio svestan u Višem Emocionalnom Centru. Viši
Emocionalni Centar je svet iznad nas. Jezik Višeg Emocionalnog Centra je jezik parabola. To je
jezik vizije. To je, na primer, jezik kojim je napisana Knjiga Otkrovenja, U toj neobičnoj knjizi
jezik je zaodeven u čulne slike. Čitamo o konjima, trubama, mačevima, zvezdama, suncu, mesecu,
kraljevima, ratovima, pomorima i tako dalje i mislimo da on doslovno označava te objekte.
Njegovo značenje leži u onome što ti zemaljski objekti predstavljaju u tom izgubljenom jeziku
koji i dalje postoji u nama. Za taj jezik se nekada znalo i postojalo je njegovo razumevanje i on se
koristio u mitovima, legendama, parabolama i na druge načine.

Emocionalan centar je nekada bio budan u Čoveku, koji je tada hodao i razgovarao sa Bogom.
Davao je ime svemu stvorenom. To jest, znao je šta svaki objekat predstavlja. „Jer Gospod Bog
stvori od zemlje sve zveri poljske i sve ptice nebeske, i dovede k Adamu da vidi kako će koju nazvati,
pa kako Adam nazove koju životinju onako da joj bude ime;“ (Postanje II.19).

Kada bi čovek bio budan u Višem Emocionalnom Centru, tada bi kroz njegovu svetlost video
značenje svih stvari. Video bi stvari kakve zaista jesu. Poznavao bi svojstva, kvalitete i namenu
svih stvari. Znao bi šta svaka stvar znači. Opažao bi ideje koje svaki fizički objekat reprezentuje.
Prešao bi iz sveta fizičkih stvari u svet natprirodnog, nepojamnog značenja. Bio bi u stanju
objektivne svesti.

DEO III

SVAKA reč upotrebljena u Jevanđeljima ili u opisu čuda ima posebno značenje, koje pripada
jeziku koji povezuje vidljive stvari sveta sa razumevanjem uma Višeg Emocionalnog Centra.
Parabola je živa samo kada počiva na tom jeziku, jer je tada povezana sa višim nivoom. Sve ono
doslovno, što je pravilno konstruisano u terminima tog jezika, sprovodi silu sa višeg nivoa i tako
ima život u sebi. To je osnova čuda, jer čuda se ostvaruju privlačenjem delovanja zakona višeg
sveta na niži svet. To je razlog za izvođenje rituala, međutim, ritual je izgubio svoj smisao, jer da
bi bio delovao – to jest, da bi sprovodio silu – ne samo da je neophodno emocionalno ga razumeti,
već je neophodno doseći određeno emocionalno stanje. Na primer, polaganje ruku je bio ritual
zasnovan na tom starom jeziku. Ruke reprezentuju moć, a polaganje reprezentuje kontakt.
Međutim, pukim ritualnim činom ne može se postići ništa blagotvorno. Sam ritual ima veliki
značaj. Stvari treba da budu učinjene na pravi način, da bi korespondirale sa tim jezikom, u
suprotnom, nije moguće preneti silu. U određenom smislu, isto važi i za običan jezik: ukoliko
rasporedite reči na određeni način, one prenose smisao.

To je osnova objektivne umetnosti. Parabola je primer objektivne umetnosti. Kada je pravilno


raspoređena, ona prenosi stalno ili večno značenje: i svako će je razumeti tačno u skladu sa nivoom
svog bića. To jest, ona će rasti u značenju, kako čovek bude rastao u svom nivou razumevanja. Na
najnižem prirodnom nivou uma parabola će biti shvaćena doslovno. Izgledaće kao priča o nekom
pastiru i nekom bludnom sinu i tako dalje i učenjak će istraživati, pokušavajući da utvrdi na koga
se istorijski odnosi ta priča. Dovoljno je samo pročitati novije komentare uz Novi zavet da bi se
razumelo koliko doslovno se može shvatiti sve u Jevanđeljima. U davnim vremenima postojalo je
bolje razumevanje.

Počnimo sa onom koja se naziva parabolom nad parabolama u Jevanđeljima. To je prva parabola
data u Jevanđelju po Mateji i stoji u trinaestom poglavlju. Do tog trenutka učenje Hrista se odvija
u obliku propovedi, kao što je Beseda na gori. Tada sasvim iznenada Isus počinje da podučava u
parabolama. Prva parabola je ključna parabola, jer Hrist kaže svojim učenicima da dok ne razumeju
tu parabolu, kako mogu očekivati da razumeju da će razumeti bilo koju narednu. To nije zapisano
u verziji koju daje Matej, već u istoj paraboli datoj kod Marka IV, gde Hrist kaže svojim učenicima:
„Zar ne razumete ovu priču? A kako ćete sve priče razumeti“? (stih 13). Ključna parabola je
Parabola o sejaču i semenu. Ona je data kod Mateja u XIII poglavlju, kod Marka u IV i kod Luke
u VIII, ali ne kod Jovana, jer je Jovanovo Jevanđelje sasvim drugačije napisano i potiče iz druge
škole. Počnimo od verzije Mateja. Važno je obratiti pažnju na uvod u parabole. U ovom slučaju
napravljen je sledeći uvod: ’tog dana Isus je izašao iz kuće i sedeo kraj mora. I oko njega se
sakupiše mnogi ljudi, tako da je ušao u čamac i seo; a narod sav stajaše na bregu. A on im je
kazivao mnogo u pričama …’. Sada, to se može uzeti doslovno, ali te reči imaju drugačije značenje.
To jest, nezavisno od doslovnog, čulnog značenja, ona ima psihološko značenje. More se u jeziku
parabola ponekad koristi da označi nešto što se razlikuje od ’Zemlje’ – to jest, ono ovde znači da
Hrist govori o stvarima koje su na prvi pogled neshvatljive za razumevanje zasnovano na čulima.
On govori sa drugog nivoa i tako je prikazan kako ne stoji na zemlji, već na moru, blizu obale.
Različite kategorije ideja pripadaju različitim nivoima razumevanja i ti različiti nivoi u prirodnom
jeziku čula predstavljeni su na različite načine, kao planina koja se razlikuje od zaravni ili more
koje se razlikuje od kopna. Početak Parabole o sejaču je u Jevanđelju po Mateji dat na naredni
način: „I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje. I kad sejaše, jedna
zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;“ (Matej, XIII.3-4).

Uzmimo samo taj deo parabole i pokušajmo da razumemo njegovo značenje. Ova parabola je jedna
od onih, uz koje je Hrist dao interpretaciju. Učenici pitaju šta parabola znači i takođe zašto on
govori u parabolama. Ostavimo za trenutak po strani Hristovo objašnjenje zašto govori u
parabolama i pogledajmo njegovu interpretaciju prvog dela. Ona glasi: „Vi pak čujte priču o
sejaču. Svakome koji sluša reč o carstvu i ne razume, dolazi nečastivi i krade posejano u srcu
njegovom: to je oko puta posejano.“ Uočićete da u poslednjem redu stoji: ’This is he that was
sown at the side.’ (ούτος έσην ο παρά τψ όδον σπαρεις.). To se odnosi na Čoveka – na određenu
vrstu čoveka. (U prevodu dr Emilija Čarnića ovaj deo je adekvatnije preveden sa „To je pored puta
posejani“, prim.prev.). Čovek je seme. Ipak, seme je takođe definisano kao ’reč kraljevstva’
(ολόγος της βασιλείας.). Naravno, to se odnosi na Kraljevstvo nebesko za koje se na drugom mestu
izričito kaže da je u čoveku. Na pitanje Fariseja kada će kraljevstvo Božije doći Hrist kaže: „A kad
Ga upitaše fariseji: Kad će doći carstvo Božije? Odgovarajući reče im: Carstvo Božije neće doći
da se vidi; Niti će se kazati: Evo ga ovde ili onde; jer gle, carstvo je Božije unutra u vama.“ (Luka,
XVII.20).

Prema tome, seme, koje je posejano, predstavlja i ezoterijsko učenje – učenje o mogućoj
unutrašnjoj evoluciji Čoveka na viši nivo pod nazivom ’Nebo’ – i Čoveka samog, jer se ovde kaže:
'This is he that was sown by the way side.' („To je pored puta posejani.“). U svim ezoterijskim
učenjima Čovek se posmatra kao seme. O Čoveku je u tom smislu rečeno da dok ne umre za sebe,
ne može da donese plod. Kada je Isus čuo da su neki Grci došli kako bi govorili sa njim, rekao je
da je došao njegov čas. Zašto je to rekao kada su Grci došli? Ovde je neobičan odlomak, koji
nalazimo samo u Jovanovom Jevanđelju:

„A behu neki Grci koji behu došli na praznik da se mole Bogu. Oni dakle pristupiše k Filipu, koji
beše iz Vitsaide galilejske, i moljahu ga govoreći: Gospodine! Mi bismo hteli da vidimo Isusa.
Dođe Filip i kaza Andriji, a Andrija i Filip opet kazaše Isusu. A Isus odgovori im govoreći: Dođe
čas da se proslavi Sin čovečiji. Zaista, zaista vam kažem: Ako zrno pšenično padnuvši na zemlju
ne umre, ono jedno ostane; ako li umre mnogo roda rodi; Koji ljubi dušu svoju izgubiće je, a ko
mrzi na dušu svoju na ovom svetu, sačuvaće je za život večni.” (Jovan, XII.20-25).
Taj odeljak je izuzetno zanimljiv, jer je činjenica da je u grčkim orfičkim misterijama zeleni klas
pšenice, to jest, seme, predstavljalo centralnu ideju tog malo poznatog učenja. Klas pšenice
reprezentuje Čoveka. Ovaj odeljak pokazuje veoma određenu vezu između starih grčkih škola i
drame o Hristu, međutim, iz nekog razloga čini se da nijedan od komentatora Novog zaveta nije
shvatio da je to tako. Čovek je seme: i sam ezoterizam je seme. Međutim, kada čovek čuje
ezoterijske ideje i ne razume ih, doći će ptice i pozobaće ih. Ptice predstavljaju nešto sasvim
određeno u tom jeziku parabola. U celini, one su misli. Kod Platona srećemo sliku da je um čoveka
kavez za ptice, na primer. (Glavna tema u Theaetetus je taj kavez za ptice). To je kavez za ptice u
koji sve vrste ptica ulaze i ostaju. Ukoliko čovek čuje ezoterijske ideje i ne razume ih, to znači da
ima neistinite ili pogrešne misli i te neistinite misli, kao ptice, pozobaće te ideje ili ih izmeniti,
izokrenuti ih i načiniti od njih laži. To jest, ideju su pozobale neistinite misli.

Pogrešno razmišljanje je ’nečastivi’ (ο πονηρός). To je značenje đavola u pogledu uma. I svako to


može da vidi u sebi. Svako ko je iskren u samo-posmatranju zna koliko je moćna laž i koliko mora
da se bori protiv nje u sebi – razumevanja stvari na pogrešan način, davanje lažnog značenja onome
što se dogodilo itd. Ptice ovde označavaju pogrešno mišljenje. Međutim, one mogu da označe i
ispravno mišljenje. Proroka Iliju u divljini su hranili gavranovi. „I onde mu gavrani donošahu
hleba i mesa jutrom i večerom, a iz potoka pijaše.“ (I Kraljevima XVII.8) Ovde misli označavaju
istu stvar, ali u obrnutom smislu. Njega su hranile pravilne misli, pravilno razumevanje. Pogrešno
razumevanje nas sve razara iznutra. Pravilno razumevanje nas sve hrani. Čovek je seme posejano
po zemlji, a ezoterizam je seme posejano u čoveku da u život probudi to seme, koje Čovek jeste.
Prva kategorija ljudi koja je ovde opisana jeste čovek ’posejan kraj puta’. Takav čovek ne može
da razume ezoterijske ideje ili ih razume pogrešno i izvrće u laž. Ljudi kao seme su različito
posejani u svet i njihova moć razumevanja varira u skladu sa time gde su posejani.

DEO IV

Sada treba da razmislimo o neobičnoj ideji da su ljudi različito posejani po zemlji u svetlu Parabole
o sejaču, kako je preneta u Jevanđelju po Mateji. Ponovo ću citirati prvi deo parabole:

„Gle, iziđe sejač da seje. I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;“
(u engleskoj verziji „on the way side“ u nemačkoj „an den Weg“).

Nakon što Hrist odgovori na pitanje svojih učenika zašto govori u parabolama i da je njima dato
da razumeju tajne Kraljevstva nebeskog, ali ne mnogima, on kaže:

„Vi, dakle, čujte priču o sejaču. Svakome koji sluša reč o carstvu - a ne razume - dolazi zli i otima
što je posejano u njegovom srcu; to je kraj puta posejani.“ (Matej, XIII.18-19).

Poslednja rečenica je neobična. ’To je kraj puta posejani.’ („This is he that was sown by the side“).
Neobična je jer implicira da je Čovek na različit način posejan u život. To jest, ljudi nemaju iste
mogućnosti da razumeju ezoterizam. Hrist je već rekao da mnogi ne mogu da razumeju misterije
Kraljevstva nebeskog, ali da njegovi učenici mogu, jer im on kasnije kaže: „A blago vašim očima
što vide, i ušima vašim što čuju.“ (stih 16).
I to se, naravno, ne odnosi doslovno na oči i uši, na prave čulne organe. Oči znače unutrašnji vid
uma a uši osluškivanje emocija – to jest, emocionalno razumevanje – jer samo um može da vidi
istinu neke stvari a samo emocionalni centar njenu vrednost i dobrotu. Međutim, u svojoj
interpretaciji parabola Hrist proširuje tu ideju rekavši da samo neki od mnogih mogu da razumeju
i slede njegovo učenje i definiše šest klasa ili kategorija ljudi. Prva kategorija su oni koji čuju Reč
– to jest, učenje i ideje ezoterizma i ideju o svesnom čoveku i ideju o samo-evoluciji do stepena
pod nazivom Kraljevstvo nebesko, koje predstavlja svestan krug čovečanstva – i ne razumeju ništa.
Njihove oči i uši su otvorene za život, za svet, za stvari čula – to jest, intelektualno i emocionalno
oni poznaju samo svet. I to nije njihova greška, jer je rečeno da je takav čovek ’onaj koji je posejan
kraj puta’. Takav čovek je potpuno u životu. On je ’zalepljen za svoja čula’, kako je to izraženo u
grčkom učenju Sokrata, i ideje koje izlaze iz okvira čula za njega su nedostupne, jer on može da
razmišlja samo prirodno, doslovno u terminima objekata. Ta tačka je kasnije naglašena u jeziku
parabola koji proučavamo, u verziji koju daje Luka (VIII.5): „Iziđe sejač da seje seme svoje; i kad
sejaše, jedno pade kraj puta, i pogazi se, i ptice nebeske pozobaše ga.“

Uočićete da je ovde još jedna rečenica dodata istom odeljku koji je dat i u Jevanđelju po Mateji.
Seme je palo kraj puta i ’bilo izgaženo stopalima’ (u engleskoj verziji „underfoot“).
Porazgovarajmo o značenju reči ’pod stopalima’ (underfoot). Stopalima čovek dotiče spoljašnji
svet, koji se opaža čulima i na jeziku parabola on reprezentuje u najvećoj meri prirodni, doslovni,
spoljašnji nivo zasnovan na čulima u čovekovom umu – to jest, onaj deo uma koji razmišlja
direktno iz tog izvora. Ritual pranja nogu sa jedne strane znači očistiti prirodni um od obmane čula
– to jest, od pojavnog, od života kakav se prikazuje čulima. U Jevanđelju po Jovanu, XIII.14, pošto
je oprao noge učenicima zapisano je da je Hrist rekao: ’Kad ovo znate, blago vama ako ga
izvršujete.’

„Kad dakle ja oprah vama noge, Gospod i učitelj, i vi ste dužni jedan drugom prati noge. Jer ja
vam dadoh ugled da i vi tako činite kao što ja vama učinih. Zaista, zaista vam kažem: Nije sluga
veći od gospodara svog, niti je poslanik veći od onog koji ga je poslao. Kad ovo znate, blago
vama ako ga izvršujete.”

Međutim, ukoliko čovek ne može da misli i razume nezavisno od dokaza, koje mu pružaju njegova
čula, on ne može da očisti svoj prirodni um. On tada niti može da razmišlja niti da razume bilo šta
o idejama ezoterizma. Morate uvek imati u vidu da ezoterizam počinje od nečega što spoljašnja
čula ne mogu da nam pokažu, naime, od nevidljivog sebe. On ne započinje posmatranjem
spoljašnjeg sveta, već samo-posmatranjem, od nevidljivog sveta u sebi. Verujem da bi bilo veoma
dobro ako biste pokušali da uočite na šta se ovde misli i da jasno razumete da posmatrati sebe nije
pitanje fizičkih očiju ili ušiju ili dodirivanja sebe, već unutrašnja stvar. Kada Hrist kaže: „Carstvo
Božije neće doći da se vidi.“ (Luka, XVII.20), on misli da to nije nešto spoljašnje, nešto što se
može opaziti fizičkim čulima, već unutrašnje – naime stepen unutrašnje evolucije iznad nas i u
nama na vertikalnoj skali mogućeg bića – a početak toga je posmatranje sebe u svetlu ideja i učenja
ezoterizma. Jer tada ćete početi da shvatate zašto za vas, takve kakvi jeste, Kraljevstvo nebesko
nije dostižno i da je neophodan veliki rad na sebi tokom veoma dugog perioda pre nego što bude
moguće i sanjati da se ono dosegne. Koliko smo samo daleko od Kraljevstva nebeskog! Ali koliko
je divno kada počnemo da vidimo put do njega! To je ono što ezoterijske ideje mogu da pokažu
svakome ko to traži i ceni. Kako je divno razumeti da mehanička dobrota ne može voditi do njega,
ništa više nego mehanička zloća. Kako je divno kada počnemo da razumemo da to znači raditi
protiv sopstvene mehaničnosti.
Vratimo se frazi „izgaziti stopalima“. Ako uzmemo stopalo kao prirodni nivo čoveka, nivo
doslovnog razumevanja, na kome on stoji na zemlji, moguće je sagledati značenje fraze ’kraj puta’.
Seme je palo kraj puta i bilo izgaženo stopalima. Šta je ’put’? Psihološki, to je mesto na kome se
odvija saobraćaj života u vama. Tu su sve vaše mehaničke misli. To je vaša mehanička strana,
mehanički deo vas okrenut životu, čulima. Za taj mehanički deo – to jest, za deo koji gotovo
automatski deluje iz života – nemoguće je da razume ezoterijske ideje. Ukoliko te ideje padnu na
taj mehanički deo, one padaju ’kraj puta’. Padaju na pogrešno mesto u čoveku – mesto koje je
korisno za život, ali beskorisno za samo-razvoj. Dopustite mi da vas podsetim: čovek mora biti u
stanju da razmišlja u različitim kategorijama. On mora da razmišlja o svojim životnim pitanjima.
Mora da razmišlja o ezoterijskim idejama. Međutim, ne sme da u istoj kategoriji razmišlja o
životnim pitanjima i idejama ezoterizma. On mora da zna i da vidi da se one razlikuju u kvalitetu.
Ukoliko nije u stanju da vidi da se one razlikuju, onda ne poseduje magnetni centar. Ezoterizam
znači biti u životu, ali ne od života. Njegov izvor nije u životu. Kada bi bilo tako, on ne bi mogao
da vas uzdigne iznad života – iznad mehaničnosti. Kako nešto, što potiče iz života, može da vas
uzdigne iznad života? Ezoterizam je konopac – iznad života. Magnetni centar omogućava čoveku
da napravi razliku između uticaja života, stvorenih u sferi života i uticaja koji dolaze od svesnog
čoveka, izvan života. Čovek na primer mora biti u stanju da napravi razliku između fudbalskih
novosti ili vesti o ratu i ezoterijskih ideja i da ne dopusti da one jedne druge osporavaju ili
uništavaju. Ukoliko ne posedujete osećaj za skalu – a osećaj za skalu je jedan od znakova
posedovanja magnetnog centra – tada će sve biti kontradiktorno, jednostavno zato što niste
postavili stvari tamo gde pripadaju. To jest, nemate osećaj za vertikalni krak krsta, koji
reprezentuje različite nivoe i različite kategorije – ukratko, više i niže i tako, svesnije i mehaničnije
u vama. Setite se da, ukoliko želite da budete u svesnijim delovima sebe, tamo dospevate pomoću
usmerene pažnje, da počnemo od toga. Čitava ideja ezoterizma je prvo da nas učini prisutnijim,
svesnijim onoga što mislimo i osećamo i činimo. Cilj toga je da živimo u svesnijim delovima, koji
su kod većine ljudi potpuno ili gotovo nenaseljeni. Samo-posmatranje je čin unutrašnje pažnje.
Cilj ezoterizma je da nas uzdigne na vertikalnoj skali bića. Prema tome, magnetni centar je nešto
što čoveku daje prvi osećaj stvari iznad i stvari ispod ili stvari, koje su u većoj meri unutrašnje i
stvari koje su više spoljašnje i povezuje ga sa idejom o vertikalnoj skali stvari. Jer vertikalno je
unutrašnje i što više nešto stoji na vertikalnoj skali, to dublje leži u čoveku. To je nalik maloj
mašini u njemu, koja se kao lift pomera gore-dole. Čovek sa magnetnim centrom zbog toga ne
samo da će razumeti doslovno i prirodno, već će uhvatiti i značenje koje leži iznad tog doslovnog
i prirodnog nivoa. To jest, on će razumeti unutrašnje značenje, koje je odvojeno od spoljašnjeg
značenja. To je početna tačka svega ostalog u čovekovoj evoluciji i ukoliko čovek ne poseduje tu
malu mašinu, onda je jedan od onih koji su posejani u svet, onih koji, kada čuju ideje ezoterizma,
neće učiniti ništa od njih. Prvoj klasi ljudi, dakle, pripadaju oni koji nemaju magnetni centar.
Izričito je rečeno da su ’posejani kraj puta’. U Lukinoj verziji to je još jače naglašeno. Hrist je
ovde prikazan kako o prvoj kategoriji kaže sledeće: „A priča ova znači: Seme je reč Božija. A koje
je kraj puta to su oni koji slušaju, ali potom dolazi đavo, i uzima reč iz srca njihovog, da ne veruju
i da se ne spasu. (Luka VIII.11-12). Obratite pažnju na poslednju rečenicu ’da ne veruju i da se ne
spasu.’ Šta to znači? Ne mogu svi biti spaseni.

’Reč Božija’ je učenje ezoterizma – to jest, učenje o načinima samo-evolucije - o čemu morate
razmišljati i što morate činiti da biste u sebi evoluirali do nivoa svesnog čoveka ili Kraljevstva
nebeskog.
Ovde morate razumeti značenje jedne analogije. To je drevna hermetička izreka: ’Kako gore, tako
dole.’ To znači da sve podleže zakonima koji vladaju u čitavom stvorenom univerzumu. Ono što
postoji na velikoj skali, pronaći ćete reprezentovano na maloj. Kako gore, tako dole.

Postoji analogija sa ljudskim telom. Ljudsko telo po sebi reprezentuje ideju o svesnom i
mehaničkom čoveku. Ćelije mozga, tako zatvorene i izolovane, predstavljaju svesni krug ćelija u
odnosu na ostatak tela. One su besmrtne u smislu tela. Sada, kada bi sve ćelije tela pokušavale da
postanu ćelije mozga – to jest, da evoluiraju na nivo ćelija mozga – telo bi bilo uništeno. Ne bi
više bilo u stanju da bude telo i da vrši sve svoje funkcije. Međutim, nekoliko ćelija od milijardi i
milijardi ćelija, koje čine ljudsko telo, mogu da pobegnu a da ono ne bude dezintegrisano. To jest,
izvestan broj ćelija tela mogu da postanu ćelije mozga, a da pri tome ne dođe do narušavanja
funkcije tela kao celine. Isto važi i za život Prirode koja je veliko telo. Određene ćelije u njoj – to
jest, u ovom slučaju, ljudska bića – mogu da pobegnu od njenih zakona, a da ne bude narušena
njena opšta funkcija i svrha. Ukoliko razmislite, videćete šta to znači. Ovde se može dodati još
jedna stvar. Broj onih, koji u svakom trenutku mogu početi da beže od služenja prirodi, veći je od
onih koji to pokušavaju da urade. To je misao koja čoveku pomaže da razume situaciju.

U suprotnom, ljudi, kada po prvi put čuju ovo objašnjenje, a ne pokušaju da vide njen pravi značaj,
skloni da kažu da to nije pravedno ili fer. Znam da će i neki od vas reći nešto kao: ’U odeljku
citiranom iz Lukinog Jevanđelja on kaže da je đavo došao i ukrao seme, da ne bi poverovali i spasli
se. Čini se da neka zla sila sprečava ljude da se probude. To izgleda nekorektno i nepravedno itd.’
Pokušaću da dam odgovor na to. U verziji po Mateji đavo se naziva nečastivi (the evil one), a u
samoj paraboli je rečeno da su ptice pozobale seme. Kao što je ranije rečeno, ptice u ovom slučaju
označavaju pogrešno mišljenje ili loše mišljenje. Ukoliko čovek razmišlja na pogrešan način,
ukoliko misli loše, kako može da razume učenje ezoterizma? On sam je đavo. On sam je nečastivi.
Zamenimo sada ideju o đavolu idejom o mehaničnosti. Ako čovek razmišlja mehanično, on ne
može da primi ideje ezoterizma. U mehaničkim delovima čoveka ’ptice će pozobati seme’ – to
jest, uništiti ga. Čitava stvar je u tome da se ezoterizam odvoji od mehaničkih misli, da se ceni, da
se uzdigne, da se učini svetim – to jest, specijalnom stvari, svetom stvari. Zbog toga je važno
učiniti neku stvar svetom – u suprotnom će pasti na pogrešno mesto u vama i biti pozobana ili
izgažena. Shvatite da se ’pod stopalima’ odnosi na vaš sopstveni um. Morate svesno razmišljati o
ezoterizmu i biti svesni dok o njemu razmišljate. Ne možete o njemu uvek razmišljati – u svakom
slučaju ne na početku – ali ne smete dopustiti sebi da o njemu razmišljate mehanički, negativno i
tako dalje. Međutim, postoje određene sile koje teže tome da čoveka zadrže u navikama – to jest,
u mehaničnosti. One se kače za čoveka i nagone ljude da čine i govore i misli iste stvari uvek i
uvek iznova. Iz tog razloga morate učiniti ideje ezoterizma snažnijim od ideja života, u suprotnom,
pritisak života će vas zadržati na nivou doslovnog, prirodnog, čulnog i kada budete čuli o idejama
ezoterizma, vi ćete ih odbiti, loše misliti o njima, biti sumnjičavi, slepi, gluvi i tako dalje. Dovoljno
je samo da pokušate da drugima ispričate o ezoterizmu, da biste videli kako će ’ptice pozobati
seme’. A ukoliko ste toliko poetični da mislite kako ljudi nisu istinski u stanju da razmišljaju
pogrešno i da nisu istinski u stanju da misle zlo, tada mogu samo da kažem da još uvek niste počeli
da posmatrate sebe i niste videli za šta ste sve vi sami u stanju.

DEO V
Dolazimo sada do druge kategorije. Prva kategorija je čovek koji je u najvećoj meri usmeren ka
spoljašnjosti – čovek čula. Druga kategorija je u većoj meri usmerena ka unutrašnjosti. Svaka
kategorija se sve više pomera ka unutra, to jest, sve više na vertikalno skali. Druga kategorija je
kod Mateja opisana na sledeći način. „A druga (seme) padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo
zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje. I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu
žila, posahnuše.“ (Matej XIII.5).

Pokušajmo da razumemo tu kategoriju Čoveka u pogledu sejanja semena ezoterijskog učenja u


čovečanstvo. To su ljudi koji poseduju određenu vrstu magnetnog centra što ću objasniti kasnije.
Pogledajmo prvo kako je Hrist interpretirao ovaj deo parabole: „A na kamenu posejano to je koji sluša
reč i odmah s radosti primi je, ali nema korena u sebi, nego je nepostojan, pa kad bude do nevolje
ili ga poteraju reči radi, odmah udari natrag.“

Na prvi pogled taj opis se poklapa sa čovekom koji ne može da se suoči sa teškoćama u ezoterizmu,
bilo u sebi, bilo u samom učenju – to jest, to je osoba koja ne može da radi na sebi i koja ne može
da radi sa drugima i da podnese njihove neprijatne manifestacije. Kada se sledi neko ezoterijsko
učenje, prvo je potrebno proučiti ezoterijske ideje; zatim sledi primena tih ideja na sebi; i zatim će
neminovno slediti uviđanje sopstvenih ličnih teškoća. Ukoliko čovek dospe tako daleko, on će
shvatiti da njegove teškoće ne izazivaju drugi, već da one leže u njemu samom. Ako ne postane
nasilan ili depresivan, on može da prođe dalje, jer može da nađe snage da nastavi i ne troši snagu
na žalbe, pronalaženje mana i uvređenost.

Međutim, ta druga kategorija znači više od nedostatka entuzijazma. U dubljem značenje čovek
posejan na kamenita mesta jeste čovek koji sledi samo znanje. On je čovek koji radi samo na liniji
znanja. Morate da radite (to znači da uložite napor) da biste uneli znanje o ezoterijskim idejama u
svoj um. To otvara nove veze. Međutim, takođe morate da radite na biću – na sebi, na onoj vrsti
čoveka kakav jeste. Ukoliko ste nasilan čovek, morate raditi na tome. Ukoliko ste mrzovoljan
čovek, morate raditi na tome. Ukoliko hranite sebe negativnim emocijama, to morate promeniti i
tako dalje. Čovek, koji radi samo na strani znanja, jeste jedno-stran. Kada nastupe teškoće, on se
lomi. Zna, ali ne može da čini. Zašto ne može da čini? Zbog toga što je nivo njegovog bića, vrsta
čoveka kakva on jeste, daleko ispod nivoa njegovog znanja. To je čovek, na koga se misli u
paraboli. To je čovek posejan na kamenitom tlu. Stene, kamenje, u jeziku parabola, označava
znanje – odnosno, znanje o istini ili istinu samu. Stena vremena označava Večnu istinu. Pod
istinom se podrazumeva znanje ezoterizma – ne uobičajene životne istine, već specijalnu istinu
koja se odnosi na transformaciju Čoveka – to jest, ezoterijsku istinu. Obično znanje ne transformiše
vaše biće. Međutim, ni to specijalno znanje to ne čini, ako ga ne primenite – na sebi. Jer vi sami
ste predmet tog znanja, vi ste eksperiment.

Čovek, koji poseduje izvestan magnetni centar, primiće znanje ezoterizma sa radošću. On želi da
čuje sve o tome i poredi ga sa drugim ezoterijskim idejama koje je proučavao. Međutim, kada treba
da ga primeni na sebi, budući da nema emocionalno korenje, on vene i bledi. Znanje mora postati
emocionalno da bi uticalo na nas. Ezoterijske ideje moraju dotaći naš emocionalni deo, da bi
uticale na nas. Čovek iz parabole želi da zadrži znanje i da ima zadovoljstvo što zna Istinu. On je
teoretičar. Može da čuje reč, ali ne može da čini: čak i ne pokušava. On voli da sluša o novim
idejama o ezoterizmu, ali to ostaje samo u umu. Njegov magnetni centar je samo u oblasti znanja.
Kada ’obasja sunce’ – to jest, kada nastupe progon i nevolje – on je slab. On ne može da se suoči
sa unutrašnjim eškoćama, svojom negativnošću, svojim sumnjama, svojim unutrašnjim progonom
i nevoljama i tako ne može da se bori za ezoterizam u sebi i ne može da donese plod. To je druga
kategorija. Neobično je posmatrati ljude ove kategorije, kako idu od učitelja do učitelja, kako sad
radosno prihvataju ovo, a tada čujete da su sa istim entuzijazmom prihvatili nešto drugo. U
razgovoru sa njima pronaći ćete samo gomilu neobičnih zalogaja znanja, često veoma izmešanih i
bez ikakve praktične primene. Oni su zainteresovani samo za prikupljanje određenih vrsta ideja,
ali ne osećaju dubinu tih ideja ili svoj odnos prema njima i čim stvari postanu teške, oni ih
napuštaju i prihvataju neke druge ideje. To nije mnogo više od obične mentalne radoznalosti za
ezoterizam. Čitava stvar kod njih je i dalje spoljašnja, ne kao kod prve kategorije, već spoljašnje-
unutrašnja. Ukoliko se susretnu sa učenjem koje im daje lični šok, osećaju se uvređeni. To je
značenje fraze ’pa kad bude do nevolje ili ga poteraju reči radi, odmah udari natrag.’ (stih 21).
’To stumble’ (σκανδαλίζω) na grčkom znači biti uvređen, biti sablažnjen. Čovek postaje
negativan, sažaljeva sebe, govori loše stvari, ne može da vidi vezu između onoga što je naučio i
toga kako se ponaša.

Kao što je rečeno, Stena vekova na jeziku parabola znači Večna istina. Setićete se da je Hrist svom
učeniku Simonu promenio ime. Nazvao ga je Petar, što na grčkom glasi petros (πετρος) u značenju
’kamen’ ili ’stena’. O Petru Hrist kaže: „Na ovoj ću steni izgraditi svoju crkvu“ (Matej, XVI.18).
Petar je imao znanje i mogao je da ga se seti. Međutim, još uvek nije bio emocionalan i Hrist mu
je rekao da nema veru i da će ga poreći. Budući da je bio samo čovek od znanja, mada sposoban
za dublje razumevanje, Hrist je morao da ga nauči šta znači oproštaj. Iz tog razloga su dve parabole
o oproštaju upućene Petru, jer je čovek, koji je utemeljen samo u istini, grub i nemilosrdan. On
nikome ne oprašta. Zbog toga je rečeno da je Petar plakao nakon što je porekao Hrista. Plakao je
jer je Hristovo učenje u tom trenutku postalo emocionalno. On ga više nije video samo kao znanje.
Ono što je bilo intelektualno, prodrlo je do emocionalnog nivoa u njemu. Video je razliku između
onoga što zna i onoga što jeste. Umesto da samo zna, počeo je da razume. Aluzija na Petra, koja
je ovde napravljena, povezana je samo sa značenjem stene ili kamena na jeziku parabola i tako sa
značajem promene Simonovog imena u Petar – to jest, kamen ili stena. Ne kažem da je Petar
pripadao drugoj kategoriji u Paraboli o sejaču, jer kada ’nastupiše nevolje i progon’, on je imao
koren u sebi. Međutim, na početku je verovao samo preko svog učitelja, a ne i od sebe. Stena
reprezentuje primitivni nivo Istine, koja ne gasi žeđ. ’Gladni i žedni’ se često spominju u Bibliji.
Kaže se da je čovek bez znanja istine žedan. Stena ne može da ugasi tu žeđ. Potrebno je izvući
vodu iz stene, kako je to Mojsije učinio udarcem. Hrist kaže a čovek koji veruje nikada ’neće biti
žedan’. U Knjizi proroka Amosa je rečeno da glad dolazi u zemlju i izričito je objašnjeno da to
nije ’glad za hlebom, niti žeđ za vodom, već za slušanjem reči Božje’ (Amos VIII.11). Jasno je
van svake sumnje da sve te reči, glad, zemlja, žeđ, imaju psihološke odrednice, a ne doslovno
značenje. U narednom odeljku nedostatak istine je reprezentovan kao glad i žeđ. ’A ne gledaju na
dela Gospodnja i ne vide rad ruku Njegovih. Zato se narod moj odvede u ropstvo što ne znaju, i
koje poštuje gladuju, i ljudstvo njegovo gine od žeđi. Zato se raširio grob i razvalio ždrelo svoje
preveć, i sići će u nj slava njegova i mnoštvo njegovo i vreva njegova i koji se vesele u njemu.’
(Isaija, V.12-14).

Nedostatak poznavanja Istine – psihološko stanje – predstavljeno je u slikovitom jeziku parabola


kao oskudica i nedostatak vode, ispoljeno kao telesna stanja.
DEO VII

Nakon opisa tri kategorije ljudi, koji ne mogu da se podvrgnu unutrašnjoj evoluciji, jer su posejani
u svetu na način koji to čini nemogućim, u Paraboli o sejaču su definisane naredne tri kategorije.
One formiraju jednu klasu, onih koji su posejani na dobrom tlu i rađaju plod, neki jedan po sto,
neki jedan po šezdeset, a neki jedan po trideset. U svojoj interpretaciji parabole Hrist o njima kaže:
„A posejano na dobroj zemlji to je koji sluša reč i razume, koji dakle i rod rađa, i donosi jedan po
sto, a jedan po šezdeset, a jedan po trideset.“ (Matej, XIII.23).

U paraboli su opisane ukupno četiri vrste tla: tlo nazvano „kraj puta“, tlo nazvano kamenitim, tlo
zagušeno trnjem i dobro tlo. Oni koji su posejani na lošem tlu ne rađaju rod, dok oni koji su
posejani na dobrom tlu rađaju rod u tri stepena predstavljena stepenima 100, 60 i 30. Uočićete da
ovde postoji inverzija, jer bi bilo prirodnije očekivati poredak u suprotnom smeru. U Jevanđelju
po Marku Hristova interpretacija parabole preneta je na naredni način: „A ono su što se na dobroj
zemlji seje koji slušaju reč i primaju, i donose rod po trideset i po šezdeset i po sto.“ (Marko,
IV.20).

Kod Luke: „A koje je na dobroj zemlji to su oni koji reč slušaju, i u dobrom i čistom srcu drže, i
rod donose u trpljenju.“ (Luka, VIII.15). Prilikom nabrajanja u tom delu parabole Luka piše: „A
drugo pade na zemlju dobru, i iznikavši donese rod sto puta onoliko. Govoreći ovo povika: Ko ima
uši da čuje neka čuje.“ (Luka, VIII.15).

Interpretacija parabole, koja se pripisuje Hristu, razlikuje se kod svakog od Jevanđelista. Na


primer, Luka ne razume da je sam Čovek posejan u život na različit način i zbog toga daje
interpretaciju da „A koje je kraj puta to su oni koji slušaju,“ (οί δε παρά την οδον), „A koje je na
kamenu to su oni koji kad čuju s radosti primaju reč;“ (οί δε em της πετράς) i tako dalje, dok Matej
i Marko govore o ljudima koji su posejani različito, neki kraj puta, neki na kamenitom tlu, i tako
dalje, te da je reč Božija posejana među njih sa sasvim različitim rezultatima. Jevanđelja su pisana
davno nakon Hristovog raspeća. Luka nikada nije video Hrista. On je bio sledbenik Pavla, koji nije
bio učenik Hrista, već je primio učenje iz neke škole blizu Damaska. Što je Jevanđelje bliže izvoru,
to je puniji i bogatiji jezik njegovih parabola. Ako neobičnu inverziju brojeva kod Mateje
posmatramo kao nešto što ima određenu vrednost, koju Marko i Luka nisu razumeli, moglo bi se
pretpostaviti da je to Jevanđelje najbliže izvoru i originalu. Međutim, uobičajeno se smatra da je
Markovo Jevanđelje originalno. Prva tri Jevanđelja se nazivaju sinoptičkim. Međutim, to ne znači
da su ih pisali očevici. Mark i Luka još nisu bili rođeni ili su bili mala deca kada je Hrist umro.
Mora se razumeti da je znanje učenja, koje je dao Hrist, bilo čuvano u školama, gde su ga ljudi
prenosili usmeno i čuvali učenje živim i da je datum prvog objavljivanja učenja u pisanom obliku
sasvim drugo pitanje od sekundarnog značaja. Učenje o mogućoj unutrašnjoj evoluciji Čoveka i
pravom smislu njegovog života na Zemlji, oduvek je održavano živim u školama i na taj način je
bilo očuvano tokom vekova. Ono se javlja u određenim intervalima ili tačnije, u planiranim
istorijskim periodima, u religijskom ili nekom drugom obliku, kako bi dalo podsticaj čovečanstvu
da se uzdigne iznad nivoa varvarstva, kome ono neizbežno teži ako je prepušteno samo sebi. Ono
omogućava pojavu umetnosti, nauke i književnosti i tako dovodi ljude na određeni ’normalan nivo’
razumevanja, koji barem neki moraju da dosegnu pre nego što pitanje unutrašnje evolucije uopšte
postane moguće. Ono što nazivamo našom „hrišćanskom kulturom“, u kojoj su se, istorijski
govoreći, mogli da se jave različiti pokreti u umetnosti, filozofiji i nauci, koji bi u suprotnom bili
nemogući, započinje podsticajem datim delimično brižljivo odigranom dramom Hrista, a
delimično radom drugih pre i posle toga. Iako se tačno može primetiti da nema hrišćana u pravom
smislu reči – to jest, ljudi koji su ostvarili stepen unutrašnje evolucije koji je dostigao Hrist
beskrajnim iskušenjima i patnjom sasvim nezavisno od smrti na krstu – ne sme se zaboraviti da je
taj podsticaj bio izvor postepene organizacije života koja je Čoveka spolja uzdigla iznad nivoa
varvarstva i civilizaciju učinila mogućom.

Vratimo se sada generalnoj ideji Parabole o sejaču, pre nego što potražimo značenje ’dobrog tla’,
jer delovi i detalji ne mogu da se razumeju bez sagledavanje njihove veze sa celinom. Parabola
kao celina govori o unutrašnjoj evoluciji Čoveka i kategorije ljudi koje su u njoj definisane odnose
se na kategorije ljudi na različit način postavljene (ili posejane) u život s obzirom na primanje i
razumevanje ovog učenja i tokom unutrašnje evolucije u vezi sa time. Iza svake parabole stoji
generalna ideja i detalji i jezik razlikuju se u skladu sa njom. Sve rečeno u ovoj paraboli odnosi se
na generalnu ideju da, prvo, postoji učenje koje se ovde naziva Reč i drugo, da neki ne mogu a
neki mogu da razumeju to učenje ili Reč, a od onih koji mogu, neki ga u potpunosti prihvataju i
primenjuju. Za njih se kaže da su posejani na dobrom tlu i oni plod mogu dovesti do perfekcije.
Sada, učenje o unutrašnjoj evoluciji neizbežno je učenje o čoveku samom. Čovek sam je predmet
eksperimenta. On je taj koji mora da evoluira uz pomoć znanja i primene istine o unutrašnjoj
evoluciji. Samo na taj način on može proizvesti plod. Seme Reči raste u njemu. Istovremeno on
sam je seme koje može da poraste pomoću semena učenja posejanog u njemu i seme Reči ne može
da raste dok on sam ne poraste i ne evoluira. To jest, kako on raste u sebi, tako i seme Reči raste.
To na početku može biti teško za razumevanje, jer ljudi

Behind every parable there lies a general


idea and the details and language vary in meaning according
to it. Everything in this parable is said in reference to the
general idea that, first, there is a teaching called here the Word:
and second, that some cannot and some can understand this
Word or teaching, and out of those who can, some accept it
fully, and apply it. The latter are called those sown on good
earth and these can bring forth fruit to perfection. Now a
teaching about inner evolution necessarily is about a man
himself. The man himself is the subject of the experiment. It is
he who must evolve, through the knowledge and application
of the truth about inner evolution. Only in this way can he
produce fruit. The seed of the Word grows in him. At the same
time he himself is a seed that can grow, through the seed of the
teaching sown in him, and the seed of the Word cannot grow
in him unless he grows or evolves himself. That is, as he grows
in himself, the seed of the Word grows. This may be difficult
to understand at first, for people take knowledge or truth quite