Prof.

dr Todor Kulji
Filozofski fakultet
Beograd


Izmiljanje prolosti na Zapadnom Balkanu

Der Zusammenfassung: Die Erfundung der Vergangenheit auf West
Balkan
In disem Aufsatz wurden E.Hobsbawns Thesen ber den sozialen Bandit und
ber die erfundenen Traditionen in der Aufklrung der Vergangenheitspolitik
auf West Balkan genutzt. Auf dem Balkan sind nicht alle Traditionen und
Symbolen erfunden, sondern ist zwischen alten und neuen Traditionen,
zwischen Mischformen und bernahmen zu unterscheiden. Obwohl die
erfundene Traditionen keine blosse historische Fiktionen sind, wird noch heute
die Vergangenheit sehr oft im Dienste der verschiedenen Gruppen und
Klasseninteressen verflscht. Dabei die verwandte Narration und Fuguren (die
Form) bei verschiedenen Nationen verschiedene Inhalten bedecken. Es sind
hier die positive wie auch die negative nationale Stereotypen und
Konstruktionen, die Rhetorik der erfundenen Traditionen und ihre Symbolen,
der grenzenhafte Antiorientalismus bei den Serben, den Kroaten und den
Slowenen, wie auch die Erfindung der Traditionen in der heutigen
mazedonischen Geschichtspolitik dargestellt. Die erfundene Traditionen
steigern durch die Kollektivsymbolik das nationale
Zusammengehrigkeitsgefhl von der westbalkans Nationen, legitimieren
vorhandene Institutionen und Autoritten und etablieren wesentliche
Wertstrukturen. Der retrospektive Fatalismus ist als Grundkontext bei der
Erklrung des Zusammenbruchs von echemaligen multinationalen Jugoslawien
und in der Erfundung der Traditionen bei allen neuen Westbalkansstaaten
bemerkbar.
Die Schlsselworter: Die erfundene Vergangenheit, die Narration, die
Figuren, die nationale Stereotypen, der grenzenhafte Antiorientalismus, der
retrospektive Fatalismus

Saetak:
U izlaganju su primenjene Hobsbomove teze o socijalnom banditu i o
izmiljanju tradicija kod tumaenja iskrivljavanja prolosti na Zapadnom
Balkanu. Prolost je iskrivljavana u slubi razliitih grupnih i klasnih interesa,
a srodna naracija (forma) pokrivala je najrazliitije sadraje. Prikazani su
pozitivni i negativni nacionalni stereotipi,retorika izmiljene prolosti i njeni
najvaniji simboli, graniarski antiorijentalizam kod Srba, Hrvata i
Slovenaca, izmiljanje tradicije u BJRM, a retrospektivni fatalizam uoen je
kao osnovni kontekst tumaenja sloma SFRJ i izmiljanja prolosti kod svih
novih drava zapadnog Balkana.

Kljune rei: izmiljanje prolosti, naracija i figure, nacionalni stereotipi,
graniarski antiorijentalizam, retrospektivni fatalizam


Moda razumevanje vanosti problema iz naslova ve na poetku
moe olakavati pominjanje injenice da je pre nepunih stotinu godina na
prostoru od Trsta do Urala postojalo samo 6 od dananjih 23 drava
(Hobsbaum, 2003, 287). A s obzirom na to da je novim dravama uvek
potrebna i nova prolost, to ovaj podatak sam po sebi donekle objanjava
rasprostranjenost istorijskog matanja. Da pomenutu aktivnost nisu pratili
genocidi i progoni, najee pravdani istorijskim pravom na teritoriju,
izmiljanje prolosti bilo bi svakako manje dramatina, a vie zabavna
okolnost. Zbog otvorenog ili latentno prisutnog revanizma politizovana
prolost moda je nasutinskiji elemenat nacionalistikih ideologija. Ako ne
postoji odgovarajua prolost, ova uvek moe biti izmiljena. Prolost pravda
sadanjost i na taj nain to prua slavniju pozadinu sadanjici koja nema ta
da slavi (Hobsbaum 2003,16; Nie 1979, 21). Stanovnici zapadnog Balkana
krajem 20. veka brutalno su se osvedoili kako kolektivno pamenje
proizvoljno kroje strateke politikih elite. Fabrikovani oseajni moralistiki
mitovi uspeno su preokrenuli masovnu svest i aktivirali latentnu konfliktnost
ovoga prostora. Istraivanja istorijsko stratekih konstrukcija nove prolosti
mogu pomoi razumevanju uslova pod kojima razliite kognitivne mape
postaju dominantne u razliitim drutvima i stvaraju razliite kulture seanja
izmeu irokih emotivnih amplituda - izgona i bratimljenja. Da bi se objasnila
permanentna revizija slike prolosti treba uoiti polje stratekih akcije
politikih elite, gde se suoava i sukobljava kolektivno pamenje jedne nacije
sa pamenjem drugih. Dakle, pitanje je koji drutveni akteri su kadri da legalno
menjaju kolektivno pamenje? Koliko su ti napori legitimni, odnosno koliko
su u skladu sa zatitom nadpolitikih vrednosti meunacionalne tolerantnosti,
uzajamnog uvaavanja, jednakosti i mira ? Kakva je saznajna vrednost novih
dekretiranih prolosti ? Kojim mehanizmima i simbolima se namee novo
pamenje ? Kakva je uloga kolektivnog pamenja kada grupa od sukoba
prelazi na saradnju ? Koji udeo pamenja moe konstruisati politika elita, koji
deo moe menjati, a koji deo je otporan manipulaciji? U kojim uslovima su
pojedinci spremniji da izmene vlastito vidjenje istorije ? Snana revizija slike
prolosti na Zapadnom Balkanu krajem 20. veka najbolja je laboratorija za
istraivanje pravilnosti kolektivnog pamenja.
Odmah treba rei da se nova revizija prolosti odvija u
novom optem sklopu globalizacije. Multinacionalnom kapitalu, kao stratekoj
eliti globalizacije, nije nuna objektivna istina o prolosti, ve dozirana idejna
saglasnost, koja ne bi remetila irenje EU. U razliitoj meri izraeno novo
balansiranje prolosti izvana ide naruku rehabilitovanju najrazliitijih
konzervativnih i reakcionarnih struja (kvislinkih). Interesi globalizacije u
osnovi glajhaltuju balkansku prolost i diktiraju reviziju istorije, a vreme e
pokazati uspeh ovog napora. Ameriki istoriar Toni Dad sumnja u
mogunost ujedinjenja Evrope upravo zbog neugasive snage njene ive
istorije. injenica je da istorijsko seanje danas vie deli nego to ujedinjuje
prostor koji multinacionalni kapital nastoji da povee.
U odgovoru na pitanje kako drutva stvaraju prolost prilino
jasno se razlikuje konstruktivizam od nehomogenih ideolokokritikih teorija o
kulturnoj hegemoniji. Ova napetost moe se delom razumeti razlikom izmeu
Dirkema i Marksa. Dirkem je prouavao klasno neutralni uticaj kolektivne
svesti, a Marks je isticao ulogu interesa vladajue klase kod formiranja slike o
prolosti. Na njihovom nasleu Albva i Grami branili su oprene teorije
drutvene proizvodnje znanja.

Za razliku od klasno neutralnog konstruktivizma,
ideolokokritiki pristup istie plansku dravnu instrumentalizaciju prolosti, a
ne toliko spontanu aktivnost organizovanih ili neorganizovanih grupa koje
preko prolosti tite identitet. Kolektivno pamenje planski kroje i usmeravaju
pre svega strateke politike elite, a ne obine grupe.To ine direktno ili
indirektno radi zatite interesa vlasti, a ne zbog osiguranja identiteta grupe. U
cilju odranja klasne vladavine fabrikuju se oseajni moralistiki mitovi koji
osiguravaju lojalnost podvlaenih. Slubena istorija nije konstrukcija koja
osigurava identitet grupe niti se prihvata manje ili vie spontano, nego se
oblikuje i monopolski namee radi zatite interesa vladajuih grupa. Da bi se
objasnila permanentna revizija slike prolosti treba uoiti najpre polje strateke
akcije politike elite, gde se antagonistiki sukobljava pamenje jedne klase sa
pamenjem druge, a zatim i izmenjenu globalnu epohalnu svest. Na pitanje
koje drutvene snage mogu menjati prolost, ovaj pristup daje konkretniji
odgovor od konstruktivista? To su preteno vladajue grupe manje ili vie
antagonistiki suprotstavljene podvlaenima. Glavni mehanizam koji utie na
kolektivno pamenje jeste drava. Pri tome treba razlikovati sadraje prolosti
koje moe konstruisati vladajua klasa ili elita, od onih koje moe samo
menjati, kao i "ostatke prolosti" koji su otporni prema manipulaciji. Od vrste
krize zavisi spremnost pojedinaca da izmene vlastito vienje istorije. Glavno
delo iz ideoloko-kritike struje, gde su izneta naela ovog pristupa, je zbornik
"Izmiljanje tradicija" iz 1983 (Hobsbom, Rejnder 2002), a slian pristup
uoljiv je i u radovima drugih pisaca (Konerton 2002; E.Zerubavel 2003; Shida
1999; H.Walton 2000; Riegel 2000). Na slian nain pokazano je kako su u
raznim dravama izmiljane tradicije kao vaan sadraj klasnih ideologija.
Tradicije, ceremonijali i jubileji izmiljani su da bi se osigurao kontinuitet sa
prolou i podstakla mobilizacija razliitih grupa, slojeva i klasa. Izmiljanje
prolosti po pravilu je neodvojivo od isticanja neprijatelja.

Na etniki izmeanom prostoru Zapadnog Balkana prolost se
krajem 20. veka podjednako izmiljala i rekonstruisala (1) u cilju razgranienja
od srodnih nacija, i (2) radi predstavljanja svetu u naroitom misionarskom
svetlu. Nacionalizmi na razliite naine kombinuju razliite obrasce
izmiljanja prolosti. Izmilja se ili doteruje (1) objanjenje porekla nacije, (2)
nain njenog opstanka i (3) istorijski rtveni uinak. Kod pomenutih nastojanja
smiljeni zaborav tamnih senki prolosti nacije prati izmiljanje njenih svetlih
strana, pa je to razlog zato napredak istorijskih prouavanja esto ugroava
nacionalna oseanja (E.Renan). Pri tome se istovremeno drugima prebacuje
izmiljanje, pa prigovor o "izmiljenim" nacijama odrie utemeljenost u
prolosti rivalskoj naciji (Milosavljevi 2002, 199). Mitove koji se koriste kao
razgraniavajui mehanizmi u balkanskim drutvima norveki istoriar Pal
Kolsto podelio je na mitove o samosvojnosti (sui generis), o predziu (ante
murale), i o starini (witiquitas) (Kolsto 2003, 13). Drugim reima vlastiti narod
predstavlja se kao potpuno razliit od susednih, jer je imao sudbinsku ulogu u
odbrani danas priznatih vrednosti i civilizacija i duboke istorijske korene.
Ideoloke vrednosti ove vrste treba ipak sagledavati u sklopu ire globalne
celine nove izmiljene istorijske polarizacije. Novostvorena prolost bila je
potrebna novim balkanskim dravama (nema suvereniteta bez istorijskog
kontinuiteta), ali je bila i odgovor mnogim negativnim stereotipima koji su o
Balkanu takoe smiljeno stvarani u Zapadnoj Evropi i SAD. Naime, krajem
20. veka sukobila su se dve neobino aktivne istorijsko politike retorike: s
jedne strane ona koja je izmiljala i doterivala antiorijentalnu prolost novih
balkanskih drava, i s druge retorika balkanizma koju je oiveo Zapad, a u
ijem je sreditu stereotip o iracionalnoj varvarskoj periferiji civilizovane
Evrope. S jedne strane je prolost Balkana predstavljana kao kontinuitet
varvarstva ime je zapadni kapitalizam gradio utisak o vlastitoj
beskonfliktnosti, a s druge su balkanski narodi sebe predstavljali kao uvare
kapije zapadne civilizacije traei priznanje i podrku u dravnom
osamostaljenju od srodnih naroda. Na jednoj strani je Balkan vien kao izvor
nestabilnosti i opasno "bure baruta", a na drugoj kao rtva. Kod oba nastojanja
vidljiv je napor izmiljanja, a neobian znaaj ima pripovedaki nain
izlaganja naracija. Instrumentalizacija prolosti nezamisliva je bez
osmiljavanja, razliitog akcentiranja, selektivnog odbira po dramskom
obrascu i obaveznog emocionalizovanja izabrane prolosti. Ubedljiva naracija
uklanja zbunjenost publike, glaa sklad iznetih sadraja, neutralizuje sluajno i
uspeno prevodi nepregledno i kontingentno u logiki i smisaono razumljivi
"deterministiki" sklop.
Pomenuto nastojanje podjednako je prisutno kod naracija o
Balkanu i kod unutarbalkanskih naracija. Govor obalkanskom mentalitetu,
balkanskom primitivizmu, balkanizaciji, vizantizmu i pravoslavlju" ne koristi
se samo na Zapadu, ve i u unutar Balkana za meusobno razgraniavanje. Te
termine, kao i orijentalistiki okvir uopte, esto koriste ak i oni koji njima
bivaju omalovaavani, to ukazuje na hegemonistiku prirodu pojmova o
kojima je re (Baki Hejden 1999). Iako su prvobitno bile zaete u jednom
poetskom sklopu, mnoge epske predstave o "nama" i "njima" i stavovi prema
"nama" i "njima" stavljani su u politiki kontekst nacionalistikih diskursa 19.
i 20. veka. Ovi novi, van-literarni sklopovi otkrili su odreene strane epske
prie i heroje koji su izgleda najneposrednije "govorili" o problemima naroda u
datom istorijskom trenutku (Baki-Hejden 1999). Kod tumaenja ovih
sklopova ne moe se zastati samo na odgonetanju semantikih mogunosti ili
dvosmislenosti narativne strukture, nego ovu treba tumaiti uticajnim
interesima vladajuih grupa. Liena kritika ideologije dekonstrukcija mitova
ostaje knjievna kritika.

Izmiljanje pozitivnih stereotipa
Bilo bi pogreno misliti da su samo negativni stereotipi dokaz o
lakoj instrumentalizaciji prolosti.To mogu biti i pozitivni. Britanskim
vojnicima u Prvom svetskom ratu nije ba bilo sasvim jasno zato su im Srbi
najprirodniji saveznici na Balkanu, jer je do tada u V.Britaniji bio aktivan
stereotip o Srbima kao primitivcima i kraljeubicama. Naime, jo od 1830-tih
godina, kada se Rusija pojavila kao kljuni akter balkanske politike,
V.Britanija je sledila prilino doslednu politiku podrke najveem neprijatelju
Srbije - Osmanskom carstvu. Nije se bez razloga slutilo da bi junoslovenske
nacionalne drave bile prirodni saveznici britanskog rivala, Rusije. Zato su
Turci u britanskom javnom mnjenju dugo predstavljani kao plemenite i
civilizirane aristokrate, dok su pravoslavci, njihovi slovenski podanici,
prikazivani kao sirovi banditi (Kolsto 2003, 32). Meutim, tokom Prvog
svetskog rata, V.Britanija iznenada sklapa savez sa Srbijom i Rusijom protiv
Turaka, pa je na brzinu valjalo sklopiti sasvim drugu priu. U sklopu novog
saveznitva mala Srbija ocenjena je kao zemlja koja stoji na poziciji od
svetskog znaaja: ona je uvar kapija izmeu planinskih lanaca, i stoga je
izuzetno ugroena. Novi poloaj Srbije sada je poreen je sa mitskim prizorom
otpora Davida Golijatu (Kolsto 2003,32). Naravno da nije kritika nauka
traila reviziju prolosti Balkana, nego su presudni bili britanski interesi.
Liena tradicionalizovanih i mitiziranih etnikih spona sa Evropom V.Britaniji
bilo je lake nego drugima da izgradi pragmatino naelo: nema veitih
neprijatelja, veiti su samo britanski interesi. Po svemu sudei i danas je to
okvir britanske prerade prolosti evropskih naroda. Slina pragmatika
graniarska metafora sree se znatno ranije. Kada je 1521. Beograd, klju
Ugarske, pao u turske ruke, ve idue godine je na Saboru hrianskih zemalja
u Nirnbergu u novembru 1522. za Hrvatsku upotrebljen naziv Zwingermaurer
(tvrava), a nadvojvoda Ferdinand Habsburki je rekao da "viteki hrianski
narod" Hrvata "poput tita" stoji ispred tajerske, Koruke i Kranjske, i cele
srednje Europe i zapadnoga hrianskog svijeta (ani 2003,167). Sugeriranje
Hrvatima njihove sudbinske misije bilo je u slubi buenja svesti o izuzetnoj
ulozi Hrvata i instrumentalizacije hrvatskog hilijazma u odbrani hrianske
Evrope. Kod svakog emotivnog vrednovanja Balkana, bilo u obliku pozitivnih
ili negativnih stereotipa, prepoznatljivi su interesi hegemonih sila.

Pri tome je truizam rei da moni mediji tvore i nameu ne
suvoparnu nego dramski uoblienu sliku prolosti. Svaka istorijska svest
formira se kao unutranja povezanost tumaenja prolosti, poimanja sadanjice
i oekivanja od budunosti (K. Jeismann 2002). Jeziko simbolika
konstrukcija ova veze po pravilu ima drutveno prihvatljivu narativnu
strukturu (Straub 1998, 117). U krizama pojaane nade uprte u budunost jo
vie oblikuju ovu vezu struktuirajui nepregledno i nepredvidljivo po
dramskim obrascima pozitivnih i negativnih junaka. Kod toga treba dodati da
na ovaj nain prolost ne izmiljaju samo vladajue nego i podvlaene grupe.
I ovde vai pravilo da ne samo to se skoro uvek seamo znaajnih deavanja
kao lanovi grupe, nego i vlastitu grupu poimamo inom seanja. Jo 1959. E.
Hobsbom je razvio model "Socijalnog bandita" kao obrazac klasno uslovljene
izmiljene prolosti podvlaenih. Ameriki gramijanski sociolog Riard Sleta
pokazao je oblike primene ovog Hobsbomovog idealnog tipa (Slatta 2004).
Socijalni bandit (buntovnik, odmetnik, hajduk) bio je uvek za dravu i
feudalne gospodare zloinac, ali za podvlaene slojeve junak, osvetnik i borac
za pravdu. Na jednoj strani bila je kriminalizacija otpora, a na drugoj
izmiljena ili selektivna idealizacija, ulepani mit o zatitniku borcu, koji je
zadovoljavao psiholoku potrebu sirotinje za zatitom od pljake i krize. Vizija
socijalnog bandita iskazivala je klasni otpor seljaka vlasti. Slika zatitnika koji
oduzima monima i pravedno deli sirotinji uvek je bila simptom
nezadovoljstva seljatva. Hajduci nisu imali socijalni program, niti su teili
klasnom oslobaanju, ve su se pojedinano svetili ubijajui lokalne tirane.
Ovaj tip idealizovanog klasnog zatitnika, zapaa Sleta, sree se irom sveta,
od Kine do SAD: balkanski hajduci, Robin Hud, Bili Kid, Pano Vila, itd. U
etikom pogledu slika socijalnog bandita iskazuje prirodnopravnu formulu da
nasilje protiv nasilja i nije nasilje.
Kod narodnog pamenja irom sveta sreu se ulepane predstave
etniko-klasnih odmetnika koje su jataci seljaci titili i o kojima su pleli
mitove. Izmiljeni i stilizovani plemeniti buntovnici iskazivali su nostalgino
mitiziranje "slobode, herojstva i sna o pravdi". Pozitivne slike socijalnih
bandita u baladama i epovima uglavnom su usmeno negovane kao plod mate.
Romantiziranje odmetnika-zatitnika teklo je i u sklopu nacionalistike
retorike koju su vlasti katkad podsticale, ali i sputavale. Stereotip o
plemenitom banditu bio je s jedne strane plod gradskog romantizovanja
seljake usmene tradicije za vlastite knjievne i politike ciljeve. Prenosio se
se preteno usmenim pamenjem, prepriavanjem i opevavanjem. Osnovno je
selektivno pamenje, iji se izbor stalno menja. Brazilsko urugvajske mitovi o
kaudilju heroju skrojili su pogranini federalisti, ulepanu pripovest o Panu
Vili meksiki gauosi, Robina Huda deklasirani engleski seljaci, Marka
Kraljevia i Starinu Novaka srpska podvlaena raja. Seoske legende
vremenom su se menjale, ali su uvek iskazivale tenju sirotinje i podvlaenih
etnikih grupa za pravdom.

Poznato je da je za razumevanje svakog mita bitan kontekst, tj.
prepoznavanje potreba konkretnih grupa za isticanjem odreenih vrednosti u
odreenom dobu. U dramskom, narativnom ili muzikom obliku mitovi i
balade deluju jo ubedljivije i bude oseanja koja dodatno uvruju
"uverljivost" i bude nadu. I kod izmiljanih i idealizovanja klasnih zatitnika
teme su univerzalne: smrt, izdaja, napad, ljubav, itd. Mit o "Bili Kidu" stvoren
krajem 19. veka u SAD bio je donekle ekvivalent britanskom mitu o
plemenitom hajduku Robinu Hudu. Pri tome je, po pravilu, odnos vlasti i
podvlaenih prema idealizovanim zatitnicima bio razliit. Vlast je uvek
osuivala politike buntovnike kao bandite, od gauosa Rio de la Grande do
Pana Vile i e Gevare. U holivudskoj flmskoj produkciji je npr. upadljivo
mitiziranje agresivnih napada Indijanaca na vozove, kojih u stvarnosti skoro da
i nije nije bilo (Slatta 2004). Pod uticajem Hobsboma i M. Mendelzon je
rekonstruisao klasnu osnovu mita argentinskog nacionalizma u 19. i 20. veku u
ijem sreditu je seoski heroj - gauo (Mendelzon 2002). Na jednoj strani bio
je gauo, kao seoski heroj koji se protivio gradu, a na drugoj gauo kao simbol
nacionalnog heroja. Iako su ovaj lik romantinog zatitnika seljaka stvorile
nie klase, ipak su ga uspenije iskoristile vladajue klase, jer je gauo postao
manipulativni simbol elita u nostalginom podsticanju nacionalizma. Na slian
nai je i legenda o hrvatskom mitskom istarskom dobrodunom dinu Velom
Joi u izvornom obliku iskazivala otpor kmetova i robova protiv domaih i
mletakih plemia i glavara, da bi danas van klasnog konteksta bila
instrumentalizovana u slubi mladog hrvatskog suvereniteta. Izmiljenu
legendu uvek i svuda u razne svrhe koriste razliite klase. Pri tome je retorika
struktura legendi (stilizovanje poeljnih vrednosti i njihovo saobraavanje
pojedinim slojevima) esto indikativnija nego udeo mitskog u njima. U tom
pogledu na Balkanu je hajduija dugo epski mitizirana uz gusle kao patriotski,
plemeniti i socijalni otpor vladajuim turskim feudalnim grupama, iako je
nakon toga i knez Milo gonio hajduke.To to kod Srba nema pesama o
hajdukom otporu vlasti svog naroda, nego samo o otporu strancima, svedoi o
tome da je stereotip o plemenitom hajduku vlast irila samo kada je bio uperen
protiv strane, a ne i protiv domae vlasti. Skupljajui ove pesme V.Karadi je
dizao moral ustanikoj srpskoj vojsci, ali je preko heroiziranja prolosti
pravdao i kasniju srpsku vlast. Kostur Kosovskog i hajduko-uskokog epskog
ciklusa je mitska dramatizacija nacionalnog osloboenja i socijalne pravde
uokvirena ponajvie biblijskom naracijom. Kod raznih zemalja je socijalni
otpor seljaka protiv vlasti mitiziran kao plemenita pobuna. Raznovrsne
neutralizacije nelegalnosti odmetnika vane su za razumevanje vrednosti
drutva sadranih u modelima o "socijalnom banditu" (Slatta 2004).
Veberovski reeno, premda nelegalni, hajduci su bili legitimni. Dakle
izmiljanje plemenitih hajduka nije konstrukcija radi jaanja identiteta, nego se
javlja u periodima razoarenja i kriza kao simbol zatite siromanih. Siromani
su koristili hajduiju kao "oruje slabih". Nasilje protiv nasilja nije poimano
kao nasilje. Provokativni Hobsbaumov model "socijalnog bandita" nije primer
konstruktivistikog nego ideoloko kritikog tumaenja mitiziranih tenji
podvlaenih.

Graniarska martirologija

Nacionalizam je verovatno najsloeniji i najmanje prozirni idejni
sklop kod izmiljanja mitova jer iskazuje najrazliitije klasno slojne interese.
Ovde e biti razmotrena samo jedna karakteristina verzija izmiljanja prolosti
na Balkanu. Kao to zanimanje za Balkan traje samo onoliko koliko i ratovi
(Goldsvorti 2003, 46), na slian nain su isti ratovi brutalno podstakli kritiku
izmiljanja prolosti u nizu novih istraivanja. Da nije bilo rata moda bi ostale
neistraeni neke vani obrasci kod instrumentalizovanja prolosti, ije
razjanjenje mir ne bi toliko iziskivao. Koliko god da je rat na Balkanu bio
idealni tip instrumentalizovanja prolosti, toliko je bio i snaan podsticaj
razjanjenja ove instrumentalizacije. Nije teko uoiti da je kod priprema za rat
i u ratnoj propagandi upotreba prolosti mnogo prozirnija nego u miru gde je
ideologizacija ove vrste posrednija i skrivenija U ratu je brutalno obelodanjena
injenica da je upravo onaj deo Zapadnog Balkana, koji je najvie trpeo etniko
ienje, ustvari stoleima bio vojna granica dve imperije. U ovom graninom
prostoru stvoreni su i dugo nepriznati nacionalni mitovi sredinom 19. veka u
kom su prisutni motivi spaavanja Habzburke imperije (Slovenci),
katolianstva (Hrvati, Maari) ili hrianstva (Srbi). Sa stanovita dugih procesa
(u kojima se mitizacija taloila u raznim oblicima kulturne svesti, od fresaka do
gusala) i poslednje etniko ienje je u odreenom smislu posredna posledica
pomenutog imperijalnog naslea i graniarskog mentaliteta. Kod pomenutih
mitova treba uoiti napor za radikalnim razgraniavanjem od Osmanskog
carstva i strah od islamizacije koji se prevazilazi pojaanim poistoveivanjem
sa Zapadom preko vlastitih misionarski rastumaenih ante murale mitova.
Stoleima nagomilano iskustvo koje je na razliite naine
osmiljavano u kolektivnoj graniarskoj oslobodilakoj i martirolokoj svesti
nije mogue brzo niti dekretima izmeniti. U tom pogledu teko je verovati u
bru delotvornost novih kulturnih naloga iz Brisela. Naime, 1997. Savet
Evrope preporuio je da prolost Balkana treba u udbenicima istorije
prikazivati na novi nain. Sr preporuka je da teite prolosti ne treba da budu
osetljivi momenti balkanske istorije, nego bi udbenici istorije trebalo da istiu
kulturno-istorijske spone i proimanja na Balkanu, a ne ratove i oslobodilake
mitove. Trebalo bi izbegavati "teko seanje" na taj nain to e se "rastegnuti"
didaktiki okvir prolosti: ratove treba pomeriti iz jezgra naracije na njene
rubove da bi se kao glavni okvir istakle istorije kulture, civilizacije i umetnosti.
Na taj nain bi trebalo oslobodili itanke vekovima gomilanih mrnji, koje
olakaavaju obnove nacionalnih mitova. Koliko god bila razumna, nije teko
uoiti da ova evopska preporuka nije liena iluzija. Postavlja se, naime, pitanje
kako preakcentovati balkansku svest o prolosti, ako se ima na umu da su
mitski oslobodilaki sadraji duboko utkani u glavne oblike kulturne svesti
njenih naroda (umetnost, knjievnost, kinematografija i sl.). Komunistiko
dekretiranje prolosti sledilo je drugi obrazac. Tu je oslobodilaka nacionalna
kultura preusmerena u klasnu, borbenost se nije izgubila nego je nadnacionalna
solidarnost radnike klase kanalisala mnoge stare mrnje u drugom pravcu. Sa
uruavanjem socijalizma propalo je dekretirano komunistiko potiskivanje
konfliktnog potencijala balkanske prolosti i uz to dodatno izazvalo reaktivni
eksplozivni udar potisnutog nacionalizma. Premda su komunisti drali Balkan
u nezamislivom meunacionalnom miru skoro pola stolea, njihova radikalno
sekularizovan a svest o klasnoj prolosti nije ublaavala nego negovala opti
boraki mentalitet koji je na prvoj burnoj evropskoj prekretnici razvoja iznova
eksplodirao. Po svemu sudei poluvekovni meunacionalni mir na Zapadnom
Balkanu bio je odve kratko razdoblje da bi se trajnije ublaili ili presekli dugi
ritmovi vekovima taloenih konfliktnih oslobodilakih pretenzija malih
slovenskih naroda.
O tome ne svedoi samo nova dekretirana restauracija
prekomunistikih mitova, nego i brzina njihovog oivljavanja i prihvatanja.
Graniarski antiorijentalizam je okvir prerade prolosti kod Maara, Hrvata,
Slovenaca i kod Austrijanaca: u sreditu je nacija koja se rtvuje branei
imperiju ili konfesiju. U Maarskoj je ova politika mitizacija bila neto
ambivalentnija jer i novi maarski istoriari (slino romantiarima iz 19. veka)
pokazuju interesovanje za azijsko poreklo Maara. U mitu o Atili, maarski
nacionalisti svoju naciju predstavljaju kao naslednike ponosnih, surovih i
zastraujuih Huna, dok u mitu o Svetom Stefanu ovog blagog i pobonog
sveca prikazuju kao samo otelovljenje svoje nacije. Opreni mitovi ipak se
zajedno spreu u nacionalnoj doktrini: mit o Atili daje Maarima "pravo" na
potinjavanje drugih naroda, dok im mit o Svetom Stefanu daje mandat da ih
civiliziraju (Kolsto 2003, 25). Azijski Huni okrueni slovenskim morem
koristili su razliite mitove da bi ouvali maarski identitet i oduprli se
asimilaciji. Uprkos vlastitom azijskom poreklu, Maari mitologiziraju Moha
kao sudbinsku bitku za odbranu Zapada od Istoka. Graniarski
antiorijentalizam uoava se kod rtvenih mesta seanja (predzia) raznih
naroda: Poatje, Kosovo, Moha, Sisak, Krbavsko polje. Da bi granice bile
samorazumljive i prirodne biraju se reke: Kupa je granica (za Slovence), Drina
(za Hrvate), Dunav (za Maare)i sl. U sklopu antiorijentalizma kod Hrvata i
Srba javlja se ak turkofilna crta u pokuaju da Muslimane integriu u
hrvatstvo i srpstvo. Banalnost je u jezgru geografije nacionalnog pamenja i
topografskog struktuiranja prolosti.
Izgleda da je u slovenakoj varijanti graniarski
antiorijentalizam kod izmiljanja prolosti postao vaan tek 1990-ih, ali ne
trajno. Tako je 1993. slovenaka desniarska vlada slubeno obeleila etiristo
godina bitke kod Siska (1593), gde su austrijske jednice sastavljene preteno
od Hrvata i Slovenaca pobedile vojsku Hasan Pae (Baskar 2003). Na ovom
jubileju grupa slovenakih oficira promovisana je u "heroje desetodnevnog
rata". Jubilej je iskorien da se uputi poruka Evropi da su je upravo
slovenaki vojnici, a ne neki drugi, svojevremeno spasili, upozorava
antropolog iz Ljubljane Bojan Baskar. Ovaj jubilej korien je poslednjih
godina i kao "argument" za zabranu gradnje damije u Ljubljani. Ipak izgleda
da ante murale metafora u Sloveniji danas vie nije aktuelna.
Kod prekrajanja prolosti treba uoiti jo jednu pravilnost. Naime
to je manja kulturna razlika izmeu dve nacije koje tee razdvajanju (Srbi i
Hrvati, Rusi, Belorusi i Ukrajinci), to je isticanje razlika istrajnije ("narcizam
malih razlika"). Hrvati se antiorijentalnim "argumentima" uporno distanciraju
od Srba (a i jedni i drugi od Bonjaka), a na slian nain to ine i beloruski i
ukrajinski nacionalisti izmiljanjem mitologiziranih pria. Obe nacije dugo su
u prolosti bile pod jakim uticajem ruske kulture, a da bi dokazali postojanje
zasebne beloruske i zasebne ukrajinske nacije, graditelji nacije u obe drave
estoko su insistirali na tome da je njihova nacionalna kultura bila oduvek
razliita od ruske. Da slian odnos prema Srbima imaju Hrvati i Bonjaci skoro
da i ne treba pominjati jer se analogija sama namee.
Premda globalizaciji smeta nacionalizam, ona ipak podstie
fragmentizaciju i povratak korenima. Nova prolost otkrivena u procesu
obnove kapitalizma s kraja 20. veka ne pokazuje samo raznovrsnost lokalnih
konjuktura u traganju za identitetom, ve nametnute lokalne istorije i mitovi
snae ili koe raznovrsne puteve ka demokratskom kapitalizmu. Haos
revidiranih seanja u svim segmentima ne ide na ruku globalizaciji, ali se
tolerie, a iz njega mediji izdvajaju i nameu sadraje koji pravdaju interese
novih multinacionalnih i nacionalnih elita. Jedan od naina neutralizovanja
demokratski razbuene nove prolosti je briselska direktiva o zatiti manjina.
Nacionalizam u vueartijskom reimu nije mogue zabraniti, ali se zato
manjine mogu tititi. To je novo naelo politike sa prolou EU. Nove drave
je nemogue spreiti u izmiljanju prolosti. Ova je kontekst eljenom pravcu
razvoja. Savremene balkanske drave ipak se razlikuju u pogledu raspolaganja
realnom monumentalnom istorijskom prolou. Za razliku od neherojske
tradicije Slovenije, Makedonije i Federacije BiH, Hrvatska i Srbija obilno
koriste srednjevekovnu ratnu prolost. Bosanski Hrvati mitiziraju svog kralja
Budimira, koji se navodno okrunio na Duvanjskom polju (Bosna i
Hercegovina) i spore se sa Srbima oko svojatanja Tvrtka Kotromania (ani
2003, 161-203). Hrvatski Leonida" je ban Nikola ubi Zrinski, a bitka na
Krbavskom polju 1493. je "hrvatsko Termopile". Srpska monumentalna
geografija seanja jo je bogatija jer, za razliku od drugih balkanskih naroda,
raspolae neuvezenim ratnikim dinastijama (iako su i pragmatiki ustanici
1804. nudili srpsku krunu Habzburzima). Nije teko uoiti da je nova
geneaologija i geografija seanja bila aktivni inilac dravnog preoblikovanja
Balkana krajem 20 veka. Nacionalizovani Knin, Siget, Tomislavgrad, Oraac,
Kosovo i Kruevo lako su potisnuli komunistiku Belu Crkvu, Sutjesku,
Neretvu i Jajce. Poslednji talas slubene revizije istorije u Srbiji preko
udbenika oktroisao je sliku nacionalnog antifaizma, sa etnicima kao
borbenim jezgrom. Cilj je razbiti tobonji privid da je dosledni antifaizam na
ovim prostorima bio antinacionalistike prirode. Poto je Tita, kao vou
narodnooslobodilakog pokreta, teko iskljuiti iz antifaizma, sada se govori
o dva ravnopravna antifaistika pokreta. Ipak Oraac 1804. i Bela Crkva
1941. vie ne pripadaju istoj vertikali. Ravna Gora je novooktroisano ustaniko
mesto seanja. Oslobodilaki poredak seanja je suen i proien
nacionalizovan. Oraac 2004. umesto Gazi Mestana 1989. pomera mesto
seanja kolektivnog identiteta nacije severno od izgubljene "kolevke srpstva".
Ritualno seanje okrenuto je ka novovekovnom politikom, umesto ka
mitskom srednjevekovnom mestu seanja. Mesto seanja je pobednika buna
iz koje je istekla nacionalna drava. Ono treba da zameni Kosovo- mesto
nacionalne golgote, simbol mitskog kontinuiteta i vaskrsenja iz poraza.
Obeleavanje 600 godina Kosovskog poraza 1989. bio je pokuaj nacionalne
homogenizacije u cilju centralizacije Srbije i odranja svih Srba u SFRJ kojoj
je pretio raspad. Dvestogodinjica Prvog srpskog ustanka 2004. treba da iznova
ojaa identitet poraene, prognane i u svetu stigmatizovane nacije u
graanskom ratu 1991-95. i bombardovanju 1999. Monumentalizacija bune
protiv Turaka treba da povrati veru u dravotvornu snagu nacije ije su se
dravne granice dramatino menjale krajem 20.veka i koja je u neprekinutoj
beaniji i nestabilnim i nedefinisanim granicama ula u naredno stolee.
Kod svake retorike izmiljene prolosti naroitu ulogu imaju
simboli odbrane: bedem, tit, vrata, predstraa, i sl. Oni treba da sugeriraju
sudbinsku misiju vlastite nacije. Njego i Nikolaj Velimirovi pisali su o
Srbima kao predstrai koja uva hriansku Evropu, a sline metafore obilno su
koriene u raznim periodima hrvatske istorije (ani 2003, 167-184; Baki
2004,68). Kosovo je u ante murale smislu kod Srba postalo glavna metafora u
kasnijim tumaenjima kljunih istorijskih dogaaja u 19. i 20.veku i idejno
orue osveivanja Srba kao nacije u sklopu drugih evropskih nacija, a za
razliku od bedne "raje" iz Otomanskog carstva (Baki-Hejden 1999).
Na drugaiji nain NDH je tumaena kao "predstraa Evrope",
ali ne hrianske, jer bi se to kosilo sa naporom za integracijom bosanskih
muslimana u hrvatsku naciju. Zato se metafora predzia, kljuna u ustakoj
simbolinoj geografiji, ukorenjuje u znaenjskom polju bitke s Mongolima na
Grobnikom polju, a ne u otporu Turcima. Misija hrvatske legije na istonom
frontu 1940-ih u sklopu osovinskih snaga pravda se kao "bedem provali Azije
s boljevikom najezdom u zapadno-evropski krug". "Opet smo predzie vjere,
sinovi krvavog plota", peva jedan legionar, videi sebe i drugove kao one koji
su otili pod Staljingrad braniti kulturu od "crvene aveti" i biti "novi klanac
Termopila" za zapadnu Europu, pa e im na grobovima stajati to i Leonidi
(Cit. prema anic 2003, 186). Krajem 20. veka sadraj metafore predzia opet
se menja: sada je Hrvatska demokratski bedem protiv vizantijske Srrbije i
komunizma. Opirui se ovim politicko geografskim simbolima M.Krlea je,
kritikujui svaki militarizam 1926, ukazivao na to da su nacionalni mitovi,
zasnovani na apoteozi junatva, u stvari malograanska "zaljubljenost u
aristokratsku prolost" : "Da smo 'Ante murale Christianitatis', to nisu govorili
samo nama, nego svim nacionalnim bijedama katolikim na Dunavu i na Visli,
koje su ginule na krvavoj predstrai evropskih interesa, dok se u centru
civilizacije banilo (...) Mi se hvalisavim citiranjem tih glupih lai sputamo do
onog najnieg stepena provincijalne zatucane svijesti, na kome nam pamet
mae repom pred strancima ropski servilno.." (Cit. prema anic 2003, 184).
Pomenute oseajne mitske istorijske metafore u osnovi sugeriraju pogrean
kontinuitet. Velike drave i narodi koristili su ih da bi hrabrili male narode i
usmeravali ih protiv neprijatelja velikih (Austrijanci, Britanci i Rusi sokole
male slovenske narode). Mali narodi su, s druge strane, stalno pokuavali da
stvore imaginarnu monumentalnu prolost iz manje ili vie vazalne istorije
(Srbi, Hrvati, Maari). U hijerarhijski struktuiranim istorijskim epohama krae
faze herojskog otpora smenjivali su dugi periodi vazalstva. Pretvaranje duge
vazalne u neprekinutu monumentalnu prolost jeste karakteristian izvor i
ogledalo iskrivljene svesti malih naroda.
Kod reenog treba imati na umu da su srodne metafore bedema i
predzia vrlo uoptene i rastegljive retorike forme koje pokrivaju
najrazliitije sadraje: Tito je 11. juna 1952 u Sloveniji opominjao Zapad da
FNRJ ima snanu oruanu armiju i da "stoji kao stijena koja brani i sam Zapad
od SSSR-a i njegovih satelita", a S.Miloevi je u svom predizbornom govoru
u Beranama, u Crnoj Gori, septembra 2000. godine, opisivao SR Jugoslaviju
kao "najistrajniji, najozbiljniji i najopasniji centar otpora u Evropi amerikoj
antievropskoj tiraniji i Novom svetskom poretku" (cit. prema Anti 2003, 266).
Jedva da je potrebno i pominjati da su sadraj i istorijska funkcionalnost
pomenutih apela razliiti: premda je u oba sluaja re o prkosu, prvi je bio
bolje proraunat i uspean, a drugi iracionalan i tetan. Dakle, istorino
razmatranje narativnog sklopa i metafora treba da vodi rauna o razliitim
kontekstima i interesima koji se pravdaju slinim metaforama. Opte politike
metafore esto zavode i sugeriraju pogrean kontinuitet. Osim toga, treba imati
na umu da je u pomenutim mitovima prisutan razliit udeo istinitog. Pomenuto
je da su mali narodi odista katkada bili brana velikih. to su, pri tome, sami
mali narodi misionarski stilizovali vlastitu vazalnu ulogu kao providnosnu
misiju, dokaz je s jedne strane sraunate ideologizacije njihovih elita, ali i
provincijalne spontano iskrivljene svesti podvlaenih s druge strane. Uopte je
Balkan bogat teorijskim potencijalom "imperijalizma preko metafore" kao
hegemonog ideolokog govora velikih sila.V. Britanija je npr. slikama Balkana
snabdevala svoju knjievnu produkciju i industriju zabave, pa E.Fleming i
V.Goldsvorti ovaj odnos nazivaju metaforikim kolonijalizmom. Na drugoj
strani ne manje je upadljiva graniarska retorika kod misionarskog poimanja
samih balkanskih naroda. U oba sluaja ideolokog govora raspoznaje se
kolonijalna retorika, ali i jaz izmeu izmeu takve slike o sebi (kao bedema i
dela Evrope) i naina na koji je Zapadna Evropa opisivala Istonu i
Jugoistonu Evropu.

Izmiljanje tradicija kod novih drava

Da su pomenute metafora predzia prestale da budu aktuelne kod novih
balkanskih drava prethodno izlaganje bilo bi samo kritika istorijskog uma.
Meutim, one i dalje opstaju kao nuni strukturni segment nacionalistikog
poimanja prolosti koje poiva na anahronizmima, zaboravu, neistorinosti i
izmiljanju. Zato njihova aktuelnost daje ovom izlaganju ideolokokritiki ton.
Istini za volju objektivnu sliku dublje prolosti na ovim prostorima teko je
dati jer je Balkan bio nerazluiva meavina etniciteta koja je u ratovima i
osvajanjima menjala strukturu. Otuda i velika uloga mate kod istoriara koju
je teko dokazati, ali i osporiti. Pri tome vai pravilo da to je priznata
dravnost mlaa, to je izmiljanje prolosti prozirnije. Makedonija (BJRM) je
1992. stekla dravni suverenitet, uzimajui za osnivaki dogaaj Ilinden i
Kruevsku republika iz 1903, iako neki osmanski izvori ovu bunu nazivaju
bugarskom (Brunnbauer 2003, 311). Da bi se osavremenila slika ovih zbivanja
izuzetnost makedonskog mita o viktimizaciji obrazlae se time da je
makedonski narod bio rtva prvog masovnog ienja na Balkanu nakon
Balkanskih ratova (Brunnbauer 2003,314). Ova izuzetnost uklopljena je u mit
o izgubljenoj domovini. Slino hrvatskim i slovenakim revizionistima, i
makedonski vide Jugoslaviju kao nametnuto skretanje s puta vlastite nacije.
Ipak makedonska istoriografija, za razliku od ostalih novih drava zapadnog
Balkana, istie beskonkurentsko herojstvo Titove borbe, ali naglasak pomera
sa komunista na nekomunistike partizane. Ameriki antropog K.Braun uoila
je da savremena Makedonija gradi vlastiti identitet preko istorijske mate.
Makedonci teko mogu racionalno dokazati poreklo, ali je sigurno da znaju ta
ne ele da budu, ni Bugari, ni Srbi ni Albanci ni Grci (Cit. prema Troebst
2001). Zadatak nije bio lak trebalo je preko noi istorijski utemeljiti novu
autarhinu sliku prolosti (na vrlo tronim istorijskim temeljima) koja bi
pravdala krhku dravnu nezavisnost. Kao kljuni osnovni novovekovni
dravotvorni dogaaj izabrana je Kruevska republika iz 1903, ali se zato
etniko utemeljenje potrailo u Starom veku svojatanjem Filipa i Aleksandra
Makedonskog kao autentinih neslovenskih predaka dananjih Makedonaca.
Kao osnovni dogaaj nove makedonske istorije izabran je Ilinden 1903
(efemerni ustanak protiv Turaka), na koji se nadovezuje tzv. drugi Ilinden
odnosno Prvo zasedanje ASNOM 1944. i konstituisanje republike Makedonije
unutar DFJ. Ovaj dogaaj tumai se kao direktni kontinuitet Kruevske
republike. Do modifikacije ove glavne linije dolo je tek 1998. kada nacionalni
konzervativci osvajaju vlast. Oni uvode Trei Ilinden. To je 8.12.1991. kada
je odran referendum za nezavisnost Makedonije. Makedonski istorijski
kontinuitet je iskonstruisan, izriito tvrdi nemaki istoriar Stefan Trebst
(Troebst 2001). Znatno dublje izmene u poimanju prolosti odvijaju se na
planu tumaenja etnikih korena nacije. Dok su u SFRJ Makedonci bili jedan
od junoslovenskih naroda, ve 1991. menja se perspektiva. Makedonska
istoriografija trai antike preslovenske korene nacije i nalazi ih kod slavnog
Grka Aleksandra Makedonskog koji se prikazuje kao nacionalni heroj.
Makedonski politiari su mudro utali jer im je odgovaralo svako utemeljenje
u prolosti koje je jaalo nezavisnost mlade i nepriznate drave. Kroji se
neslovenska etnika linija od Starog veka do dananjice. Slubeno se govori o
asimilaciji i slovenizaciji antikih Makedonaca, a potom i njihovoj
hristijanizaciji. Visoka politizacija makedonske istorije uslovljena je mladou
i neodreenim statusom drave i nacije i prekom potrebom da se stvori
idejnopolitika legitimnost dravi u sloenoj i nestabilnoj situaciji. Samo
naizgled je neobino to u ovom potpuno novom i iskonstruisanom sklopu Tito
opstaje kao vana istorijska linost i to to glavne ulice u vie makedonskih
gradova, ukljuujui i Skopje, jo nose njegovo ime. Tito u Makedoniji nije
simbol veze sa multinacionalnom Jugoslavijom, niti znamen socijalizma i
junoslovenstva, ve prvi vladar koji je slubeno priznao makedonsku naciju.
Izmiljena prolost ne zaboravlja svog legalizatora. Koliko god bilo teko
prihvatiti novu makedonsku konstrukciju, treba imati na umu da i grko
svojatanje Makedonije nije lieno dekretiranih fikcija. Stari Grci su
makedonske vladare smatrali varvarima, a ne Grcima, iako je grkim
istoriarima potrebno mnogo hrabrosti da to danas priznaju (Hobsbaum 2003,
18), kao i okolnost da je Solun dugo bio grad u kojoj su Grci bili manjina. U
etniki izmeanim prostorima, rezidualnim obodima bivih imperija, danas je
svaka pretenzija na istorijsko pravo nuno matovita.

Zato je i savremene granine regione, rubove novih balkanskih
drava, nemogue do kraja pravdati istorijskim pravom. Tu jedna nacionalnost
gotovo nikada nije trajno prevladavala, pa ova okolnost objektivno prua iroki
manevarski prostor raznim izmiljotinama. Ne manje patetino se u
savremenoj albanskoj istoriografiji insistira na neprekinutom i kontinuiranom
nacionalnom identitetu i nacionalnoj svesti poev od Ilira pa sve do
dananjih dana. Verovatno je ovde najprozirnije nastojanje za pravdanjem
nacionalne drave i polaganjem prava na odreenu teritoriju, odnosno na
"albansko tlo". U ovoj politikoistorijskoj retoriki ne manje su trivijalne
figure "ratnika", "legendarnog borca" i "prolivene krvi", koje zajedno sa
prethodnim uglavnom funkcioniu u okvirima balkanskog herojskog koda
(Berishaj 2001) Od 1990-ih nacionalna istorija vie se ne naziva "istorija
Albanije" nego "Istorija albanskog naroda", jer je u obrazovne programe
svrstana i istorija albanskih oblasti na Kosovu, u Makedoniji i u Crnoj Gori
koje nisu ukljuene u albansku dravu 1913 (Duka 2004, 52). Ova didaktika
promena prolosti ne slui samo polaganju pravu na teritoriju nego i pripremi
pravdanja pripajanja novih teritorija. U BiH je proces bio obrnut. Pripajanje
teritorija obavljeno je 1992-1995, a nakon toga usledilo je njegovo pravdanje.
Poslekomunistiki mitovi o prolosti konstruisani su nakon graanskog rata iz
tri jasna i do kraja prepoznatljiva ekskluzivna posezanja za BiH kao vlastitim
nacionalno-konfesionalnim lenom. U prvom sluaju je to velikosrpska
(karaordjevievska ili radikalska) ideja o delu srpskih zemalja, u drugom
velikohrvatska ideja (starevianska, ustaka ili tumanovska) o hrvatskom
nacionalnom prostoru, a u treem sluaju je oiveo bonjaki (SDA)
hegemonizam kao bosanski recidiv islamskog naftnog i populacijskog buma.
Ovde vai pravilo da bez entiteta nema identiteta (D. Lovrenovi). Nove
mitske slike prolosti prihvaene su kao sastavni deo slubenog pamenja
uprkos tome to kritika istoriografija upozorava da se bosansko
srednjovekovlje ne moe uklopiti ni u jednu od tri vladajue nacionalistike
slike prolosti, kako zbog toga to se Bosna daleko due razvijala kao
rezidualni okrajak monih drava nego kao zaseban politiki i kulturni entitet,
tako i zbog injenice da je bosanskohercegovaka istorija bivala izloena
neprestanim diskontinuitetima, snanim idejnim i verskim proimanjima i
konverzijama. Svuda su intelektualci iz akademija nauka aktivno uestvovali u
politizaciji prolosti (Milosavljevi 2002; ani 2003), pa je na Balkanu
banalizacija istorije tekla u spoju "vrhunske" uenosti i rata. Malo je istoriara
uspelo da se odgovorno izdigne iznad strasti politike identiteta, tj. do hladnog
prikazivanja prolosti izvan vruih oseanja Mi grupe.
Dodue i van Balkana prolost se koristi kao pravo na prostor.
Mitovi o spasavanju Drugoga svuda su sredstvo razgraniavanja zasebne
prolosti i osiguravanja oznaivaa granice. to je drava manja to joj je
vanije spoljno priznanje (Srbiji vie nego Francuskoj, a ovoj potonjoj opet
vie nego Rusiji), a vazalnost u traenju ove vrste legalnosti takoe je
srazmerna snazi drave. Ovde treba samo dodati da mitove o vlastitom znaaju
mogu stvarati i drugi, a ne sama nacija. Prema britanskom istoriaru Lafenu
(Laffan), Srbija je u Prvom svetskom ratu bila branitelj hrianstva i
civilizirane Evrope. Srbi su "oduvijek davali sve od sebe da slue hrianstvu,
jer je njihova zemlja na samoj kapiji civilizirane Evrope" (Cit. prema Kolsto
2003, 33). Na slian nain je i eril pruao podrku beogradskim puistima
marta 1941, a kasnije Titu. Ipak su ei negativni mitovi o Balkanu koji
poivaju na tvrdim stereotipima Zapada.
arolika istraivaka struja M. Todorove, pokazala je kako
su tokom ratova za nasledstvo Jugoslavije zapadni politiki lideri dugo koristili
mit o izuzetno krvoednim balkanskim narodima kao izgovor za nedostatak
aktivnog angamana i za sugeriranje civilizacijske nadmoi Zapada. Balkan je
krajem 20. veka postao metafora haosa i time mono sredstvo nove
neokolonijalne retorike (Bjeli, Savi 2003). Slika naravi balkanskih naroda i
hegemona predstava u svetu o njihovoj civilizacijskoj ili varvarskoj prolosti
uvek je preteno zavisila od sposobnosti njihovih vodeih krugova da se
uklope u interese velikih sila. Sam Balkan jo uvek je rastegljiva metafora, u
pojmovnom i geografskom smilu. Meternih je govorio da Azija poinje na
Landstrasse (naistonija ulica Bea), a razna razgranienja Balkana ( koja su
ila su linijom Save do Zagreba, a onda po Kupi i na kraju preko Gorskog
Kotara do Rijeke), prisutna su u 19. veku u austro-ugarskoj geografiji.
Hrvatski nacionalisti su ovu granicu pomerali do Drine, a Balkan je bio
preteno politiki, a ne geografski. Najee je Balkan tuin u evropskoj kui,
unutranji drugi koji vrea i izaziva svojom pretenzijom da bude deo
Zapada, kao i svojom oiglednom sposobnou da dramatino utie na
zapadnu istoriju (E.Fleming). Sarajevo 1914. i 1992-95. jeste dramsko mesto
sudara Zapada, Balkana i Orijenta. O tome svedoi geografska metafora
propalog susretanja: "Sarajevo je mesto gde je Istok pruio ruku Zapadu, a
ovaj je nije prihvatio".
Uprkos stigmatizovanju od strane Zapada balkanski narodi jo neguju
metaforu granice istiui da vlastita nacija predstavlja najistaknutije uporite
odbrane Zapada. U martirolokoj verziji mit ante murale dobija mesijanske
prizvuke: nacija se doivljava kao kolektivni Isus Krist, koji svoj ivot rtvuje
za druge (Colsto 2003, 29). Tako su kod raznih verzija antiorijentalnog mita
Austrijanci prikazani kao nezahvalni prema vlastitim spasiocima - graniarima:
Poljacima, Hrvatima, Maarima, Slovencima ili Srbima. Slovenaka
nacionalna proza iz 19.veka sadri motive spasavanja Bea od Turaka (Baskar
2003), a slian motiv prisutan je i u "Seobama" Miloa Crnjanskog. Prisustvo
pomenutog motiva Baskar je pokazao na stilizaciji knjievnog junaka Martina
Krpana, lukavog i hrabrog slovenakog seljaka koji je na megdanu savladao
nasilnika Brdavsa i spasao Belije. Ovim likom M.Levstik je postavio obrazac
pisanja nacionalne proze ne za gradsku buroaziju, niti za nie seosko
plemstvo plemstvo, nego za seoske prie. Drevna legenda o istarskom
gorostasu Velom Joi (socijalnom i nacionalnom simbolu slobodnog hrvatskog
Jadrana), koju je zapisao Vladimir Nazor, slian je primer hrvatske izmiljene
oslobodilake prolosti. Kod Kosovskog mita takoe postoji opomena na
nezaborav stradanja kao na izvor oslobobodilkih pregnua, osvete i
nacionalnog identiteta. U svakom mitu struktuiranom po biblijskom obrascu
seanje je imperativ koji obavezuje na lojalnost kolektivu (zajednika vera,
rtve, borba). to su u seanju prisutniji oseajniji sadraji (smrt, krv, rtva) to
njegova upotreba ima naglaeniji harizmatski ton, a nepridravanje imperativa
seanja lake je prokazati kao izdaju. Sadraji neharizmatske politike seanja
(npr.radne pobede) bre blede i tee se pamte. Politika osmiljava vezu
prolosti i sadanjosti. Taj smisaoni sklop je koherentna pria o prolosti i
sadanjosti, koja nastoji da objasni kako se sadanjost nastavlja na prolost.
Potrebe sadanjice su osnova kohezivnosti i selektivnosti i klju objanjenja
ove veze. U krizi se potrebe sadanjice lake vezuju za autentino tumaenje
prolosti. Neto jeste tako, ukoliko veruje u to.
Prisustvo mitova ukazuje na snani tradicionalizam, pa otuda Slovenci
tvrde da oni nemaju mitove. Ljubljanski publicista Igor Mekina tvrdi da je
upravo ovo poricanje jedan od najveih mitova u osamostaljenoj Sloveniji.
tavie, slovenacka istorija mitova u saglasnosti je sa junoslovenskim
modelom osloboditeljstva (Mekina 2001). Da je u ovom pogledu Slovenija
neodvojiva od Balkana svedoi nova podela istorijskog razvoja naroda na
etiri faze. Prva obuhvata period naseljavanja i zlatnog doba slovenakog
narodnog jedinstva. Sledi vojno-politiki, ali ne i kulturni poraz u borbi protiv
jaih suseda i vievekovna podreenost u koju spada i 73-godisnja
jugoslovenska etapa. Tek krajem 20 veka, steena je u borbi konana
nezavisnost. Borba protiv Turaka i njihove najezde ojaala je oseaj
pripadnosti hrianskoj Evropi. U to doba nastale su najpoznatije slovenake
mitske prie o ivotu ispod ona stranih zavojevaa. Tokom XX veka, mit
o katolikoj Sloveniji bitno je oslabljen, iako se kroz ritual posveenja
slovenakog naroda Majci Bojoj od 1992. godine Katolika Crkva trudi da
ga obnovi i ponovo uini aktuelnim (Mekina 2001).
Mladi slovenaki nacionalizam izmislio je jo
polovinom 19. veka M. Krpana, koji je u nacionalnu knjievnost ukljuen
poetkom 20.veka, a 1990-ih postao je nacionalna ikona, politiki i turistiki
(Baskar 2003), na slian nain kao i Veli Joe. Dok su stranci moni i brutalni,
Krpan je lukav, a Veli Joe prostoduni hrvatski div (Profaca 1998). Krpan je
vie nalik jevrejskom Davidu nego srpskom Kraljeviu Marku, a njegovo
tumaenje kao buntovnika ili kompromisera zavisilo je od situacije, upozorava
Baskar. Na slian nain je i Veli Joe, buntovnik protiv nasilja nad hrvatskim
primorskim ivljem, bio deo oslobodilake komunistike, ali i nacionalistike
hrvatske lektire. Kad je breme tuinskog nasilja postalo nepodnoljivo - bilo da
se lomilo preko lea ubogog istarskoga kmeta ili bivalo natopljeno krvlju i
znojem "galiota" - Veli Joe se probudio iz toga sumanutoga sna i oslobodio ih
jarma mletake vlastele (Profaca 1998). Ipak su Slovenci svoju legendu
raznovrsnije koristili od Hrvata verovatno otuda to su bili oskudniji u nasleu
ove vrste. Po jednom savremenom tumaenju Krpan je simbol pragmatinog
zatitnika nacionalnih interesa u Beu: "teta to Miloevi i Bin Laden nisu
itali Krpana". Po drugom maoistikom tumaenju Krpan je bio lenjinist koji
je pobedio Brdavsa, orijentalnog despota. Brdavs je kod Slovenaca bio stranac-
gorostas, nalik Beu. Pria o Krpanu vie je iroki rastegljivi okvir u kom se
mogu isticati razne vrline Slovenaca u raznim vremenima, iri od konkretnog
lika (Baskar 2003). Naravno da je za pragmatino tumaenje prolosti okvir
funkcionalniji to je gipkiji, jer je samim prihvatanjem istog lika, uprkos
njegovom razliitom tumaenju, ve olakana odreena saglasnost. Drugim
reima i razliitim tumaenjem i akcentiranjem aktivnosti istog izmiljenog
lika - simbola mogue je, uprkos raznolikosti, uspostaviti jedinstvo.

Uprkos tome to je Levstik bio kulturni nacionalista, M.Krpan je uklapan i
u oprena lojalistika habzburka tumaenja (Baskar 2003). Naravno da su
nacionalistika tumaenja mitskih predanja jaa od nadnacionalnih, iako izvor
doputa oba itanja. Lojalistiko tumaenje Krpana bilo je najnepopularnije u
socijalistikoj Jugoslaviji kad je Krpan bio tumaen kao metafora i simbol
buntovnog slovenstva. Baskar uoava da se nakon 1991. Krpan koristi na
razliit nain: jo uvek se tumai kao buntovnik ali i "kompromiser", to se u
mladoj dravi vie jednoznano ne osuuje. Tako je lojalistiko tumaenje
Krpana bilo nepopularno i 1991, kada se Slovenija ocepila od Jugoslavije, pa
joj je bila nuna i herojska prolost. Sa ulaskom u EU Krpan prestaje da bude
funkcionalan kao heroj, a mit o Krpanu danas je prisutniji u ironinom nego u
autentinom antiorijentalnom ante murale sklopu.
Mitovi s jedne strane opstaju u obliju dugih procesa, ali imaju i
aktivnu aktuelnu funkciju. Martin Krpan je pomeren od graniarskog simbola
bitke za Sisak na simbol nacionalne pobede 1993. Instrumentalizacija ovog
simbola prisutna je u usmenoj tradiciji, narodnoj kulturi, ali i u graniarskom,
habzburkom i nacionalistikom mitu. Dugi proces izmiljanja i
reakcentovanja prolosti moe se pratiti jedino ako se poznaju protivrenosti
svake njegove etape. Ipak, za razliku od drugih balkanskih mitova, kod
slovenakih nema apela na oslobaanje tzv. slovenake etnike kolevke,
koja je u periodu od 10. do 12. veka teritorijalno suena na jednu treinu
prvobitne drave. Kao surogat jo 1980-ih roen je novi mit "Evropa zdaj".
Mekina zapaa da je izgraen na istoj mitskoj osnovi koja je u Sloveniji
oduvek prisutna o sutinskoj civilizacijskoj razlici Slovenaca od naroda juno
od Kupe. Stari sadraj danas nije vie toliko uklopljen u katoliki misionarski
sklop, nego vie u novu neobuzdanu veru o udruenoj Evropi bez granica i u
argon nove epohalne svesti. Nedostatak herojske tradicije kompenzuje se
kulturtregerstvom i sintagmom o "etiri miliona slovenakih vrednih ruku".

Retrospektivni fatalizam: deterministiki okvir izmiljanja prolosti
Izmiljene prolosti novih drava zapadnog Balkana ne mogu
se razumeti bez uoavanja osnovnog sklopa u kom se tumai slom bive
zajednike drave SFRJ. To je retrospektivni fatalizam, deterministiki sklop
blii mitskom pamenju nego kritikoj istoriografiji: Jugoslavija se toboe
nuno morala raspasti, nije bilo alternative. Ova teza se na razliite naine
obrazlae. Ovde bi trebalo skrenuti panju na to da slika prolosti ne zavisi
samo od potreba dananjice, nego i od poimanja istorijskog determinizma.
Jo je Nie uoio da postoje tri naina tumaenja istorije:
monumentalno, antikvarno i kritiko (Nie 1979, 18-21) . Kada je u pitanju
npr.Tito, na monumentalan nain titila je njegov lik komunistika
istoriografija, antikvarnom poimanju nacionalnog, u kojem je Tito uljez, vraa
se istoriografija nakon sloma socijalizma, a tree kritiko je ponajmanje
mogue instrumentalizovati. Ovde treba samo dodati da je prostor za
izmiljanje kod pomenute tri verzije razliit. Izmiljanje nove prolosti
najlake tee unutar herojskog monumentalnog poimanja nacionalne prolosti.
Moda je suvino podseati da kritiko poimanje socijalistike prolosti, nije
monumentalno ni antikvarno, tj. ne govori o njoj kao o dobu totalitarnog
mraka, niti neguje nostalgina seanja na socijalistiku prolost, ve nastoji da
proceni racionalnost socijalizma u vlastitom dobu i aktivnu ulogu razliitih
seanja na socijalizam nakon smene epoha. Drugim reima, zbivanja i linosti
jesu uticajna, ali aktivnu ulogu imaju i izmiljene slike koje se o njima
stvaraju. Tito nije bio upropastitelj, nego vet dravnik koji je i greio. Titov
kult je u socijalizmu imao kosmopolitsku, ali i konzervativnu ulogu, a nakon
sloma socijalizma demonizacija Tita bila je vaan segment razbuenih
nacionalizama i samorazumljiva premisa svih dodatnih izmiljanja. Iako Tita
treba posmatrati u sklopu njegovog vremena, uvek imati na umu i ulogu
njegove slike u savremenosti. Tek oba aspekta ine celinu Titove uloge.
Hermeneutika bi mogla da pomogne razumevanju smisla grupa i pojedinaca u
Titovom dobu, a kritika ideologije treba da objasni upotrebu Tita danas.
Naravno da nove izmiljene istorije ne vode rauna o
pomenutom oprezu, nego preteno brane fatalistiko tumaenje sloma SFRJ.
Nacionalisti svih boja rado tvrde da je slom SFRJ bio neizbean, i da e ova
drava u istoriji ostati tabula rasa, tj. period iza ega nije nita ostalo. U
sklopu novog retrospektivnog fatalizma Tito, kao simbol SFRJ, javlja se kao
autoritarni ili totalitarni vladar koji je iao istoriji uz nos. Tome nasuprot, u
manjini su miljenja koja upozoravaju da je u slomu SFRJ bilo dosta
kontingentnog, nepredvidljivog i sluajnog. Kontingentnost je mogunost
drugaijeg poimanja dogaanja, ali i nemogunost da se zbivanje izvede iz
globalnog sklopa prethodne situacije. Ukljuivanje kontingentnosti omoguuje
da se retrospektivna iluzija fatalizma prevlada, ali bitno naruava narativni
kontinuitet izmiljene prolosti. Premda je malo ko predvideo slom
Jugoslavije, ipak su vrlo brzo nakon tog dogaaja, skoro svi slom shvatili kao
neizbeni sled (Jovi 2003, 91-92). U domaoj misli o drutvu prevladava
retrospektivna iluzija fatalizma. Desilo se, navodno, ono to se moralo desiti.
Oslobaanje od premisa koje nisu dozvoljavale mogunost sloma i
uvrivanje novih premisa, po kojima se slom mogao videti znatno ranije,
zbilo se gotovo preko noi. Ova konverzija gotovo podjednako je prisutna u
nauci i politikoj kulturi. Niko nije priznavao iznenaenje u svojim
prognozama, jer bi time doveo u sumnju vlastiti dosledni pristanak uz novo.
Svaka sumnja u tronost starog je u poslejugoslovenskom poretku seanja
lako etiketirana kao nostalgina iluzija. Novim antikomunistima bilo je sve
jasno jo poodavno i ova naknadna svest jo jedan je dokaz nove
pravovernosti. Ex post facto svest o nunom slomu socijalizma i Jugoslavije
uvruje se pod pritiskom drutveno prihvatljivog novog sklopa izmiljanja i
glaanja prolosti. Imperativi novog pamenja, posredovani grupnim i linim
interesima, glaaju drutveno prihvatljivu verziju prolog lienu
kontingentnog koja neretko ide do iskljuive dogme: Jo za vreme Tita
Jugoslavija je bila mrtva. Premda malo ko ima dokaza da je ranije sumnjao u
postojanost socijalizma i Jugoslavije, novi dokazi se u aktuelnom poretku
seanja lako konstruiu. Put u propast socijalizma je ex post facto lagodno i
jednodimenzionalno konstruisan, jednako kao to je ranije ex ante bio zacrtan
put u propisanu komunistiku budunost. Antikomunistiki pogled na prolost
nije manje iskljuiv od ranije ortodoksne komunistike vizije budunosti.
Eshatoloko miljenje ne trpi diskontinuitete, niti razliite faze ili
kontingentnost. Dominira lagodni teleoloki obrazac naknadne pameti.
Socijalizam se brie iz istorije nacije, vie to nije organski deo prolosti. To je
totalitarni reim uvezen spolja. Komunistike voe su stranci koji su se na
vlasti odravali uz pomo terora, partije i SSSR-a. Godina 1945. je toboe
radikalan prekid nacionalnih istorija, a komunisti su narode razdvojili od
tradicije. Tito je, naprosto, uljez. Kao to je ranije propast kapitalizma
proglaavana sudbinom, tako je i danas propast socijalizma proglaena za
neizbenu i nunu. Kod novog poretka seanja prepoznaju se prerueni ili
modifikovani obrasci ranijih ortodoksija. Retrospektivni fatalizam je strukturni
kontekst poslesocijalistikog izmiljanja prolosti.
Period proveden u Jugoslaviji nacionalisti u novim dravama
Zapadnog Balkana danas tumae kao doba nacionalne i ideoloke
porobljenosti. Kriteriji istorijske normalnosti iz temelja su izmenjeni. U prvi
plan izbila je iskonstruisana napetost izmedju jugoslovenstva i nacionalne
drave. Za nosioce prvog proglaeni su stranci (katolici u srpskom ili
komunisti u hrvatskom revizionizmu). Odbacivanjem jugoslovenstva kao ideje
nametnute spolja spontano se normalizuju razne nacionalistike struje, sve do
kvislinkih i faistikih. Ovo je katkad otvorena, a katkad latentna namera
prerade istorije. Markiranjem novih kljunih sudbonosnih unitarnih
katastrofalnih taaka (1918. i 1945.) automatski su rehabilitovani i proglaeni
patriotskim do jue stigmatizovani ovinistiki zaokreti. Istorija Jugoslavije
odvaja se od istorija njenih nacija, a ovi tokovi prikazuju se kao asimetrini i
nesreno izmeani paralelni, ali radvojeni istorijski procesi. U poreenju sa
toboe nesreno proputenim ansama stvaranja nacionalnih drava jo krajem
Prvog svetskog rata Jugoslavija ispada kao unazaujua tvorevina. Bila je to
toboe paternalistika drava lane nacionalne jednakosti. U celini uzev,
propast Jugoslavije i razvijenog socijalizma ispada kao nuna istorijska pobeda
prava nad nasiljem, prirodnih nacionalnih drava nad vetakim
vienacionalnim tvorevinama, ili trine nad komandnom ekonomijom.
Normalizovani nacionalizam je u novom poretku seanja izmenio i
vrednovanje vienacionalne Jugoslavije. To vie nije dravna zajednica
srodnih naroda, ve nasilna i vetaka tvorevina. U tom sklopu i njen prvi
vladar A.Karaorevi shvaen je kao rtva protivnika neprirodne drave, a
drugi vladar,Tito, kao delat njenog najbrojnijeg naroda. U Hrvatskoj su rtve
Stjepan Radi i A.Hebrang, a delati Srbi i komunisti. Preraena martirologija
je moralna osnova izmiljanja ili prerade prolosti.
Pored uzroka trebalo bi rei neto i o posledicama nove
izmiljene prolosti. "Teko optereeno seanje" ine oivljene uspomene na
masovna meunacionalna ubijanja, dok se demonizira poluvekovni relativno
beskonfliktni period mira u socijalizmu. Ustoliene su nove hegemone
perspektive u ijem su sreditu "bolna mjesta seanja" (Jasenovac, Blajburg,
Koevski Rog) a izbrisana doba meunacionalne saradnje. Nova
"oslobodilaka kultura seanja" je na hazardan i osvetniki nain selektivnu
prolost povezala sa konkretnim i trajnim predrasudama o Drugome: najee
beskompromisna kultura seanja projektuje uvek krivicu na druge, proglaava
vlastitu naciju za rtvu da bi legitimisala pravo na naknadu ili je oslobodila
odgovornosti za zloine u minulom graanskom ratu. Da je prevladala
samokritinost tipa "svi smo krivci" (Havel), ili "treba poi od zlodela koja je
moj narod poinio" prostor za izmiljanje slavne nacionalne prolosti na
Zapadnom Balkanu bio bi drastino suen. Jo nije sazrela svest da je bolja
istina koja kodi nego mit koji godi. Bez otvorenog suoavanja sa prolou
nema obnove poverenja niti saradnje. Lako je pojmljivo da se kod "teko
optereenog seanja" racionalna istorija teko probija, jer oseanja vezana za
minula zbivanja ne slabe. Srbi su opsednuti Jasenovcem, Hrvati Blajburgom, a
Bonjaci Srebrenicom. Veno prisutna daleka prolost (kosovski poraz,
gubitak hrvatske dravnosti u Srednjem veku), a zatim i blia (ustaki zloini,
etnika etnika ienja) ne blede, zato to oivljavanje ovih neuralginih
mesta seanja jeste skopano sa pravdanjem raznovrsnih aktuelnih interesa.
Obnova seanja moe biti vrlo burna i konfliktna, a Balkan na raskru dva
stolea primer je ivog brisanja razlike izmeu mita i istorije. Danas smo
suoeni sa tritem prolosti koja nas zabavlja, politizira i traumatizira.
Naravno da nije lako nai prikladnu ars memorativa, tj. vetinu seanja da se
budunost oslobodi tereta prolosti a da se istovremeno prolost ne zaboravi.
To je problem istoriografske kulture u ijem sreditu ne treba da bude buenje
eksplozivnih, revanistikih strasti, nego njihovo stiavanje. U idejnoj
neutralizaciji razornih, najee ovinistikih strasti, vano je suoavanje sa
iracionalnostima Mi grupe koju istoriografija osmiljava. Krajem 20. veka,
Balkan je suoen s restauracijom presocijalistike nacionalne i konfesionalne
svesti. Nije to prosvetiteljski odnos koji ui iz iracionalnosti prolosti, nego pre
pragmatina fikcija rastegnute sadanjice, koja iz prolosti izvodi kriterije
identiteta, uglavnom mitske i rtvene. Izmiljenu prolost treba osporavati dok
je u fazi formiranja. to vreme odmie i to se upornije ponavlja izmiljena
prolost, slabi njen fiktivni karakter pa se lake prihvata kao autentina.
Fazit
U istraivanju su primenjene Hobsbomove teze o socijalnom banditu i o
izmiljanju tradicija kod tumaenja iskrivljavanja prolosti na Zapadnom
Balkanu. Prolost je iskrivljavana u slubi razliitih grupnih i klasnih interesa,
a srodna naracija (forma) pokrivala je najrazliitije sadraje. Prolost su
izmiljale elite i podvlaeni, u cilju klasnog i nacionalnog oslobaanja:
leviarske i desniarske, projugoslovenske i nacionalistike. Vano je uoiti da
je konfliktni potencijal izmiljanja bio razliit.
Najkonfliktinije verzije su samosvojnost nacija Zapadnog Balkana
istorijski pravdale i time se meu sobom razgraniavale. Za razliku od
projugoslovenskih slika prolosti, koje su isticale faktore zajednike
ugroenosti i zajednike neprijatelje (hegemone imperije), danas su prioritetni
oni sadraji prolosti koji navode pripadnike raznih nacija da druge vide kao
razliite. Ako smo razliiti, onda su nam razliiti i neprijatelji, pa nas i
oseajna komponenta prolosti, pored saznajne, dodatno razdvaja. Ukoliko nas
ne spaja mrnja prema istom neprijatelju, utoliko je i ljubav meu nama
slabija. Uprkos iznova podeljenoj prolosti i novim likovima, koji su za jedne
heroji, a za druge zloinci, kao i oprenim spoljnim neprijateljima, opstaje vrlo
slian obrazac meusobnog razgraniavanja i instrumentalizacije prolosti
(Milosavljevi 2002, 321-325), koji ubedljivije skree panju na srodnost
naroda Zapadnog Balkana, nego na njihove razlike. Prikazivanje vlastite nacije
kao rtve jedne i istovremenog spasioca druge imperije, vere ili konfesije s
druge strane jeste svedoanstvo provincijalnog kompleksa istorijske svesti
malih naroda i njihove iluzije u mogunost nezavisnog i ravnopravnog razvoja
samo u obliku etniki istih drava.
Na Balkanu nisu sve nove dravne tradicije jednostavno
izmiljene nego su ee doraivane i domiljane stare. Ne radi se toliko o
izmiljanju nove prolosti koliko o izboru i saobraavanju starih sadraja novim
naracijama. Antiorijentalizam je jo uvek vaan rastegljivi ideoloki okvir
izmiljanja prolosti, a graniarstvo njen misionarski segment. Do kraja
balkanskih ratova bila je to odbrambena ideologija slovenskih naroda protiv
Osmanskog carstva. Nakon osnivanja Kraljevine SHS 1918. antiorijentalizam
kod Hrvata vie nego kod Slovenaca delom prelazi u antisrpstvo (Baki 2004,
509-510), ali i dalje ostaje okvir izmiljanja i rekonstrukcije prolosti i isticanja
naroitih zasluga malih balkanskih naroda za ouvanje zapadne civilizacije.
Slini simboli, prisutni kod razliitih naroda, svedoe o slinom
nacionalistikom osmiljavanju prolosti.
Odavno je poznato da je nacijama i etnikim grupama neophodna
homogena prolost. Bez nje bi bilo nemogue stvoriti identitet i solidarnost.
Zajednika prolost stvara kontinuitet i jedinstvo u iskustvu koji su nuni za
integraciju grupe. Nema identiteta bez kontinuiteta. Zajednika prolost grupe
iskazuje se u prii koja stvara episteminu osnovu postojanja grupe. Ispriano
kolektivno seanje iskazuje istoriju prolosti grupe. Verovanja u kolektivno
seanje tvore priu, stvaraju oseaj trajne veze sa prolou, objanjavaju
sadanjost i slue kao osnova za planiranje budunosti. Kolektivno seanje nije
nuno istinito vienje prolosti, ve vie funkcionalno, tendenciozno i
selektivno organizovanje prolosti koje pomae odranje i funkcionisanje
grupe. Kolektivno seanje je deo samopoimanja i identiteta lanova grupe. Ono
je jedinstveno, distinktivno i i ekskluzivno (D.Bar-Tal). E.Hobsbom je pokazao
da su tradicije kao vaan drutvenointegrativni segment pamenja izmiljane.
Tradicije, ceremonijali i jubileji treba da obezbede kontinuitet sa prolou. To
su idejne osnove mobilizacije lanova grupe. to je prostor vie optereen
prolou, to raste znaaj vizije javnog neprijatelja u konstruisanju osnovne
prie. Oko neprijatelja se dramski centrira slika prolosti, neprijatelj je
mehanizam redukcije sloene prolosti, kriterij odbira sadraja iz prolosti i
oseajni potencijal preraene prolosti. Nacionalni neprijatelji (Turci i Nemci)
dugo su bili kostur balkanskih oslobodilakih mitova i kolektivnog pamenja
koje je uticalo i na istoriografiju. Pamenje utie na nauno istraivanje
prolosti ne samo kao istraivaki prioritet nego i kao pozadina oseajnih mesta
seanja. Osim spoljnih bili su aktivni i unutranji socijalni neprijatelji
(buroazija, birokratija), a danas su komunisti sinonim istovremenog
nacionalnog i socijalnog neprijatelja. to je kriza akutnija to je prisutnija
spremnost da se razliiti neprijatelji spoje u jednog jedinstvenog. Izmiljena
homogena prolost tu je ubedljiviji primer od diferencirane i vieslojne
istorijske slike.

Literatura:

Anti, Ana (2003), Evolucija i uloga tri kompleksa istorijskih mitova u srpskom
akademskom i javnom mnjenju u poslednjih deset godina, u Historijski mitovi
na Balkanu, str. 259-290
Baki Jovo (2004), Ideologije jugoslovenstva izmeu srpskog i hrvatskog
nacionalizma 1918-1941, Zrenjanin, Gradska narodna bibl. ".Zrenjanin".
Baki Hejden, Milica (1999), Kosovo : Vanvremena metafora sred
vremenitog prozivanja Nova srpska politika misao, god. VI , br. 3-4,
str. 185200.
Baskar, Bojan (2003) Ambivalent Dealings with an Imperial Past: the
Habsburg Legacy and new Nationhood in Ex-Yugoslavia
http://www.oeaw.ac.at/sozant/workpaper/band010.pdf

Bjeli, D.,Savi, O. (ur.) (2003), Balkan kao metafora: izmeu globalizacije i
fragmentacije (prevod s engleskog), Beograd, Beogradski krug.

Berishaj, Anton (2001),Opasna banalnost mitotvorake delatnosti, Republika,
br.268.
Brunnbauer, Ulf (2003), Drevna nacionalnost i vjekovna borba za dravnost:
historiografski mitovi u Republici Makedoniji (BJRM), u Historijski mitovi na
Balkanu. 291-328.
Duka, Valentina (2004), Reflections on the Past in Albania in the 1990s, u
Brunnbauer, Ulf (ed.) (Re)Writing History Historiography in Southeast
Europe after Socialism, Mnster, Lit Verlag.
Fleming, Kathryn (2001), Orijentalizam, Balkan i balkanska istoriografija,
Filozofija i drutvo XVIII

Goldsvorti, Vesna (2003) Invencija i In(ter)vencija: retorika balkanizacija, u
D.Bjeli, O.Savi (ur.), Balkan kao metafora, str. 42-57.
Historijski mitovi na Balkanu - Zbornik radova (2003), Istorijski Institut,
Sarajevo.
Hobsbaum, Erik (2003), O istoriji O teoriji, praksi i razvoju istorije i njenoj
relevantnosti za savremeni svet (prevod s engleskog), Beograd , Otkrovenje
(1.Edit. 1997)
E.Hobsbom,T.Rejnder ur.(2002), Izmiljanje tradicije (prevod s engleskog),
Beograd, Biblioteka XX vek.
Jeisman, Karl-Ernst (2002), Geschichtsbilder: Zeitdeutung und
Zukunftsperspektive, Aus Politik und Zeitgeschichte B 51-52/2002

Jovi, Dejan (2003), Jugoslavija drava koja je odumrla, Zagreb, Prometej.

Konerton, Pol (2002), Kako drutva pamte (prevod s engleskog), Beograd,
Samizdat (1.Edit. 1989.

Mekina Igor(2001), Mitovi se dogaaju drugima, Republika, br.268.

Mendelzon, Manuel (2002), Reinventing the Gaucho:
Civilization, Barbarism and the Mythic Argentine Cowboy
http://www.ausmcgill.com/idssa/latitudes/pdf/gaucho-mendelzon.pdf
Mihelj, Sabina (2003), Continuities and Discontinuities in Contemporary Mass
Media Discourses in Slovenia: Back to 19th Century? Cahiers de l Echnox:
Symbolic Geographies / Gographies symboliques, Vol. V (2003), pp. 115-136.
(Cluj, Budapest)
Milosavljevi, Olivera (2002), U tradiciji nacionalizma, Helsinki odbor za
ljudska prava, Beograd.
Nie, Fridrih (1979). O koristi i teti istorije za ivot ( prevod s nemakog),
Grafos Beograd 1979 (1.Edit.1874)
Profaca,Bruno (1998), Dobri div Hrvatskoga Jadrana Prie o Velom Joi,
Hrvatsko slovo, god IV, br 152. 19.03.1998

Riegel, Klaus-Georg (2000), "Inventing Asian Traditions: The Controversy
Between Lee Kuan Yew And Kim Dae Jung," Development and Society ,
Volume 29 Number 1.

Shida, Kiyoshi (1999) (Yokohama)
The Shintoist wedding ceremony in Japan: an invented tradition
Media,Culture, Society, Vol 21 (No 2), p.195-204.

Slatta,Richard (2004) Eric J.Hobsbaw's Social Bandit: A Critique and
Revision, Contracorriente Vol 1., No.2, pp. 22-31.

Straub, Jrgen (1998), Geschichten erzhlen, Geschichte bilden. Grundzge
einer narrativen Psychologie historischer Sinnbildung, u J.Straub (hg.),
Erzhlung, Identitt und historisschen Bewusstsein, Frankfurt, Suhrkamp S. 81-
170.
Troebst, Stefan (2001), Historical Politics and Historical Masterpieces in
Macedonia before and after 1991, New Balkan Politics - Journal of Politics
(ISSUE 6)
Walton John (2000),Narrative, Action, and Collective Memory: The Production
of California History (2000)
http://www.sscnet.ucla.edu/soc/groups/ccsa/walton.PDF

Zerubavel E. (2003), Calendars and History: A Comparative Study of the Social
Organization of National Memory, Forthcoming in Jeffrey K. Olick (ed.),
Memory and the Nation (Durham, NC: Duke University Press) 2003.
http:www.sscnet.ucla.edu/soc/groups/ccsa/zerubavel

ani, Ivo (2003), Simboliki identitet Hrvatske u trokutu raskrije-predzie-
most, u Historijski mitovi na Balkanu str.161-203.